Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministar još uvek nije u sali, evo prošlo je skoro 15 minuta otkako je govorio gospodin Veselinović, ali to i ne čudi s obzirom da rezultati koji se tiču rada, koji se tiču zapošljavanja i koji se tiču na kraju bezbednosti i zdravlja na radu, nisu takvi da se Vlada ili resorni ministar imaju čime pohvaliti i to je iz tog razloga potpuno jasno.
Kao što je naš ovlašćeni predstavnik, prof. dr Dušan Milisavljević i govorio kao ovlašćeni ispred poslaničkog kluba DS, radnici Srbije su danas na prvom mestu od oboljenja kardiovaskularne prirode, zatim malignih oboljenja.
Radnici Srbije su danas na prvom mestu u Evropi po smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja, radnici Srbije su danas prvi u Evropi po smrtnosti od malignih oboljenja.
To sve utiče na produktivnost, to sve utiče takođe na motivisanost, to sve utiče na razvoj BDP, što je, kako smo čuli i u ekspozeu i u svakodnevnim izjavama premijera Srbije, osnovi cilj ove Vlade.
Kada posmatramo jedan širi kontekst i jednu priču i ciljeve Vlade kojima se obaveštavaju građani iz dana u dan kako nam je sve bolje i bolje, s druge strane radnici u Srbiji rade u sve lošijim i lošijim uslovima nezaštićeni, ne samo zakonskom regulativom, već nema ni dobre namere od onih koji ih resorno predstavljaju kao ministri.
Lakše je i jeftinije, to smo danas čuli i od gospodina Dušana Milisavljevića da se ulaže u preventivu kada su u pitanju razni rizici od uzroka raznih oboljenja koji su prisutni na radnim mestima. Danas Vlada Republike Srbije ne posvećuje dovoljno pažnje čak ni zakonskom regulativom, a kamoli u praksi.
Vibracije, buka, zračenje, prašina, sve je to ono sa čime se danas srpski radnik suočava i mi mislimo da je to stanje koje je neizdrživo. Nema danas mnogo onih koji rade u Srbiji.
Čuli smo da predstavnici Vlade kažu da je mnogo zaposlenih u javnom sektoru. Mi kažemo da nije mnogo zaposlenih u javnom sektoru, kažemo da je malo zaposlenih u privatnom sektoru.
Danas imamo ciljeve koje proklamuje Vlada Republike Srbije, a zaposlenost opada. Ona raste jedino u anketama koje predstavljaju bajku za srpsku javnost. Anketa o radnoj snazi, to nije istina, da ne kažem neku grublju reč. Ona predstavlja fikciju i predstavlja sredstvo za dnevno-političku borbu, kako bi Vlada ili Srpska napredna stranka ili stranka resorno zaduženog ministra Vulina, ne znam tačno naziv, predstavljala sebe kao stranka koja nešto radi ili Vlada koja ima zaista neke egzaktne rezultate.
Trafo-stanice, dalekovodi, imali smo problem i u Vinči, imali smo i na drugim mestima. Danas ovde govorimo o zakonu, odnosno o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti u zdravlju na radu, a Zakon u Srbiji iz npr. 1986. godine i dalje je na snazi kada je u pitanju zračenje. Četrdeset mikrotesli je dozvoljeno i zato se trafo-stanice grade pored kuća i dalekovodi iznad vrtića, škola i obdaništa. Dakle, 0,4 mikrotesla je, na primer, danas standard po Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i Evropskoj uniji, ali Srbija za tim kasni više od evo skoro tri decenije.
Pošto su ove kozmetičke izmene danas ovde kako bi neko rekao kako vodi računa o bezbednosti i zdravlju na radu, ovaj predlog ne sadrži obimne ili radikalne izmene postojećih zakona. Sve je usaglašavanje sa zakonima poput Zakona o radu ili Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Demokratska stranka smatra da je svako unapređenje prava radnika i zaposlenih uopšte posebno pravo na bezbednost i zdravlje dobro, s obzirom da Vlada Republike Srbije nije mnogo uradila kada su u pitanju prava radnika u svom mandatu. Zato smo glasali protiv, i bili smo i ostali na tom stanovištu, protiv Zakona o radu. On je pisan, kao što smo imali prilike i da vidimo, po diktatu stranih investitora i poslodavaca, po diktatu stranog kapitala, krupnog kapitala i takva rešenja neće doprineti većem zapošljavanju.
Ugovor na određeno vreme, koji je samo jedan od primera, koji je na dve godine i koji svakog dana može da se raskine, najviše pogađa mlade ljude. Nije ni čudo na kraju što su oni upravo u Srbiji najopredeljeniji da što pre napuste Srbiju, a posebno oni koji su kvalifikovani. Devedeset hiljada ljudi je napustilo za tri godine Srbiju, radno sposobnih, kvalifikovanih, radnika koji su tragali za poslom u Srbiji i nisu mogli da ga nađu.
Pravo na rad je temeljno ekonomsko i socijalno pravo. Zato moramo postaviti pitanje – šta se upravo dogodilo sa brojem, odnosno stopom nezaposlenosti, koja je po svim anketama Vlade Republike Srbije takva da Srbija cveta i da po njoj mnoge zemlje i u okruženju, u Evropskoj uniji mogu da joj zavide?
Čuvena administrativna stopa koja se ne pominje, a govori da u Srbiji preko 30% nezaposlenih je ono što je život i to je ono što se dešava svakoga dana u gradovima i opštinama širom Srbije. Život se ne živi u eksel tabeli. Život je ono što svakodnevno srećemo na ulici. Imamo utisak da se Vlada Republike Srbije odrodila, kada je u pitanju stanovništvo, da se odrodila od građana i da nemaju predstavu o tome kako se danas u Srbiji živi i na koji način građani koji žele da dođu do posla preživljavaju od prvog do 30. u mesecu.
Broj zaposlenih, kako kažu u resornom ministarstvu, se povećava, stopa nezaposlenosti pada, a skeptični su kada su u pitanju te izjave, ne samo javnost u Srbiji, nego stručna javnost, koja je na tu temu govorila nekoliko puta i koja je upozoravala da kod fiktivnih izveštaja, anketa o radnoj snazi, Srbija ne može zbog neistinitih podataka čak da napravi ni strategiju da bi se izborila dugoročno sa ovim problemom. I Fiskalni savet je upućivao na to da je veoma loše da se 75.000 ljudi otpusti u nekoliko godina. Šta je samo sa 92.000 radnika koji rade u 500 preduzeća koja moraju da se reše do kraja maja 2016. godine? To je od danas za nešto više od pola godine. Jedva 10% će biti sačuvano.
To samo govori o neznanju, nekompetentnosti onih koji su pravili plan kako Srbiju da izvuku iz krize. Sve više je onih koji su nezaposleni, sve više je onih koji žive mnogo lošije, dok samo uzak krug ljudi, blizak vlasti, za ove tri, četiri godine živi bolje.
Danas govorimo o zaštiti i bezbednosti zdravlja na radu, a Vlada sprovodi mere koje će dovesti do otpuštanja lekara i radnika. Iz tog razloga sam doneo jednu tabelu, koja govori o tome da su zdravstveni radnici, prosvetni radnici, vojnici, policajci, jedini u Evropi, kada je u pitanju Srbija i Vlada Republike Srbije, koji imaju smanjenje zarada, jedini u Evropi. U većini zemalja se te zarade povećavaju, u nekima su zamrznute, u nekima nema promena, na istom su nivou. Jedino je ova plava tačka Srbija u kojoj su smanjene plate prosvetnih radnika, zdravstvenih radnika, policajaca, vojnika, sudija, svih onih koji čine javni sektor u Srbiji.
Smatramo da je to loše. Smatramo da je sramota što u 21. veku i dalje ne možemo da se pohvalimo da znamo da izračunamo koliki je procenat nezaposlenih u Srbiji. Po administrativnoj stopi, ponavljam, to je više od milion ljudi i to je ono što je činjenica. Ove stvari koje danas priča Vlada Republike Srbije, pričale su i neke vlade tokom devedesetih godina.
Predlog zakona je fasadne prirode. Mi ćemo ga podržati, jer se makar u načelu zalaže za poboljšanje prava radnika, ali smatramo da se ništa suštinski u Srbiji neće promeniti. Sve je manje onih koji su danas sigurni kada je u pitanju zaposlenje. Sve je više onih koji šansu pokušavaju da nađu van granica Srbije. Mislimo da je to neodgovorno od strane Vlade Republike Srbije i smatramo da iako ćemo podržati ove predloge izmene i dopune zakona, smatramo da je situacija u kojoj se danas nalazi srpski radnik najlošija u poslednje tri decenije. Zahvaljujem.