Amandman koji smo predložili da menja član 45. menja u stvari stav 3. člana 45. koji govori o kodeksu policijske etike. Kodeks policijske etike je jedan od akata koji se podrazumeva ukoliko ostajemo pri onome što je zapisano u akcionim planovima za poglavlja 23 i 24, za koja se nadamo da će biti otvorena najranije ove godine. Važan je zbog toga što propisuje šta je poželjno da se radi ako si u MUP. To nije kazneno, to nije preteće, to nije sa zabranama, to je poput kodeksa za poslanike ili plana integriteta za ljude na javnim poslovima. To je nešto što bi mi voleli da vidimo da bude deo ponašanja, deo etike pretočen u moral, kao ponašanje svakog u MUP.
Naš je amandman samo da propišemo rok u kojem će Vlada doneti kodeks policijske etike. Mi smo smatrali da je 90 dana dovoljan rok, s obzirom na već postignuto od promena i od propisa u promenama u ministarstvu kada su u pitanju poglavlja koja su nadležna za sektore za koje je nadležno i ministarstvo. Generalno smatramo da je potrebno da se propiše vremenski rok u kome je Vlada dužna da donese ovakav akt. Ukoliko ostavite da to može bez vremenskog roka, to ima veću verovatnoću da ne bude doneta nikada nego da bude doneto na vreme.
Ja bih volela, nije moglo u amandman, da u kodeksu policijske etike bar na nekom informativnom nivou učestvuje i Skupština. Znam da je opravdana zamerka – šta ti imaš da se mešaš u kodeks policijske etike, ali prosto to je moj stav, da bi to bilo dobro i za policiju i za ovu instituciju i za javnost. Hvala.

  Radi se o već citiranom članu 138. i tački 1) kojom se propisuje zapošljavanje, odnosno primanje u radni odnos i to tako da ako se protiv lica vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti. Mi menjamo u nekoliko tu tačku tako da se ne prima lice protiv koga vodi krivični postupak.
Razlozi su sledeći. Mi smo bili protiv odredbe u ovom zakonu koji kaže da radni odnos prestaje ako se protiv lica vodi krivični postupak. U toj odredbi niste, koliko god mi bili protiv te odredbe, u toj odredbi niste definisali vrstu krivičnog postupka da bi licu koje je već zaposleno, ima radni odnos, prestao radni odnos. Sada da bi lice zasnovalo radni odnos ono može to ali ne ako se radi o krivičnim delima koja se gone po krivičnoj dužnosti.
Tako da morate se odlučiti. Dakle, naš amandman je u duhu onoga što vi hoćete od ovog zakona. Ja neću da se neko otpušta zato što se protiv njega vodi krivični postupak, jer verujem da treba da poštujemo Ustav i da je svako nevin dok se krivica ne dokaže. Ali, vi insistirate na tome, vaše je pravo potpuno legitimno, onda ćete imati jedan razlog da otpustite lice, a drugi razlog da lice ne zasnuje radni odnos.
Nisam sigurna da amandman ne može i bolje da se definiše, samo mi je bila ideja da stavimo ljude u potpuno ravnopravan položaj. Ako će licu zaposlenom u MUP prestati radni odnos zbog krivičnog postupka za dela koja se gone po službenoj dužnosti onda to ide i ovde, ako ne, onda krivični postupak kakav god. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Tri kritičke opaske na svaki od zakona koji su u zajedničkom načelnom pretresu s nadom da ćemo pri pretresu o amandmanima imati prilike da detaljno razmotrimo šta bi moglo biti popravljeno i jedna načelna sa žaljenjem moram da kažem da je ovo drugi u celini, a ko zna koji sa izmenama i dopunama zakon koji se bavi policijom. Prvi koji se bavi javnim okupljanjem, a drugi koji se bavi redom i mirom i da nije nama tema da su to u pitanju ljudske slobode i prava, a jesu. Bazične, ustavne i drugim dokumentima garantovane ljudske slobode i prava.
I ta mera koliko nas je zainteresovano da za tekst zakona gledamo iz perspektive ljudskih sloboda i prava pojedinca i zaštite prava od strane grupe, odnosno institucija, pokazuje koliko je nedovoljno znanja kojim smo fascinirani jednom službom, jednim sektorom u državi, koji je pre svega u modernom uređenju
države tema ljudskih prava i sloboda. To je MUP više nego bilo šta drugo, ali očigledno nije još stiglo vreme da o tome razgovaramo.
Saglasna sa primedbama i dilemama koje očigledno su imali ljudi iz ministarstva, Zakon o policiji više je Zakon o MUP nego o policiji, i odmah jedna dobra opaska, ako stvarno bude primenjena ideja o napredovanju na osnovu sasvim jasnih merila, imaćete vrlo uspešnih žena u policiji, to vam garantujem. Mnogo više nego što ima muškaraca u politici. I to je pitanje slobode i prava, zato kažem da mi je žao što sloboda je svakog da troši vremena na hvalu ministra ili na izvrtanje informacija kad je i kako donesen zakon o policiji, ali za reforme u našem društvu je važno da ovi zakoni budu gledani iz perspektive ljudskih sloboda i prava.
Spoljna kontrola za koju je ministar već objasnio, ja se nadam da nećemo imati problem sa primenom, kao što Zaštitnik građana nažalost ima problem sa primenom članova iz svoje nadležnosti.
Zakon o javnom okupljanju, zakon koji su propustili da donesu četiri ili pet Vlada nakon promene Ustava i zakon koji je morao biti donet zato što je Ustavni sud, naravno, stavio van snage postojeći zakon. Dakle odgovornost i politička i ova je podeljena između različitih Vlada.
Meni je žao što se u ovom zakonu, opet sa gledišta ljudskih sloboda i prava, praktično javno okupljanje gleda samo da se na određenom mestu skupi određeni broj ljudi. Nije to javno okupljanje. Trgovi i ulice su osvojeni s razlogom i postoje i treba da bude uređeno zbog toga da se okupe ljudi i izraze svoj stav. To je pre svega javno okupljanje.
Zakon je predvideo da su i sportske manifestacije, sve jedno isto, državni organi ne moraju ni da podnose prijave, nije dobro. Nije dobro, ima dosta nepreciznih rešenja, kao što to nažalost imaju u nekim članovima Zakona o policiji i iskustvo svih nas je da kada imate neprecizne odredbe u članovima zakona, oni imaju tendenciju da budu zloupotrebljene, na pogrešan način upotrebljene, češće nego što budu zaista primenjene tako kako piše.
Ponoviću još jednu kritičku opasku iza koje stojim već godinama u ovoj Skupštini, a to je da smatram je potrebno poštovati rezoluciju o zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine i da je za MUP bolje da nam je pokazalo i podzakonske akte. Ovi zakoni ne mogu bez podzakonskih akata, ako su dati realni rokovi kojima će biti urađeni, uvek su kraći nego što mislite. Uvek je primena zakona zaista odložena zbog toga što nema podzakonskih akata.
Poslednji zakon koji se takođe bavi u suštini slobodama i pravima ljudi, možete reći svaki se zakon bavi slobodama i pravima ljudi, ograničava ih ili ih uvodi, ali kada se radi o policiji, kada se radi o javnom okupljanju ili o javnom redu i miru, to su one bazične slobode neizražavanja sebe, neizražavanja i svog stava na neko ponašanje na javnom mestu, tu vidite koliko je slobode u društvu, a po propisima vidite koliko je zakonodavac u volji da kaže e ovo je taman slobode ili ovo je previše slobode, pa da to smanjujemo. Nikad smanjivanje slobode nikome nikakva dobra nije donelo, te u tom smislu poslednja opaska o Zakonu o javnom redu i miru, podnela sam amandmane koji se tiču na definicije, zbog toga što taj zakon, kao i ovaj prethodni ima nepreciznih odredbi, ima mešanja krivičnog, prekršajnog i kad imate takvu odredbu, ko god da bio ministar, ja to ne govorim stranački ili politički, ima nažalost šansi da bude zloupotrebljena. Hvala.

Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe.
U znak podrške amandmana koji su podnele kolege iz LSV, iz najmanje dva razloga. Ako je sve tako jednostavno jasno, ako je potpuno u drugom članu definisano da nema prodaje, šta je problem da to bude prihvatanjem amandmana nedvosmisleno i svima očito, da nema vlasništva ni zakupcu, ni vlasniku.
Tanki su argumenti i to je drugi razlog zašto mi imamo ovako dugu debatu o zakupu poljoprivrednog zemljišta. To jeste zakon za Vojvodinu. Od 457.000 hektara, 90% toga je u Vojvodini.
Ovaj zakon će se primenjivati u Vojvodini i ako to pokušamo da obučemo u zamagljeno da važi za celu teritoriju Srbije, to prosto, kako da vam kažem, sutra će se videti da nije jasno. Kako kad kolega kaže – koalicija DS, LSV itd. Nije tako dalje, nego SPS, URS, SDS, i tako dalje, to je bila koalicija, nije – i tako dalje. Jel stvarno mislite da će neko zbog toga što kažete – ta koalicija je bila, i tako dalje, da ćemo zaboraviti ko je činio koaliciju? To je bila dobra koalicija. I dobro je što smo ratifikovali SSP koji inače nema veze sa ovim zakonom, ali vas molim da razmislite još jedanput, i da prihvatite amandman koleginice Olene Papuge.

Zahvaljujem.
Naš amandman je fokusiran na ideju koja postoji u članu – ako lokalna samouprava ne donese godišnji plan uređenja, zaštite i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, da joj se onda uskrate transferna sredstva.
Ono što je bila ideja i poslanika Skupštine AP Vojvodine, kolega unutar naše Skupštine, ali i Agencije za borbu protiv korupcije je da ovakva odredba u originalnom tekstu zakona predstavlja vrlo, vrlo široko polje za korupciju zbog diskrecionih ovlašćenja. Dakle, nepostojanje roka za postupanje ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede i ministra nadležnog za poslove finansija u pogledu privremenog obustavljanja prenosa transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije.
Ministarka je sa nama podelila da su prihvatili amandman, deo tog amandmana, imali smo istu ideju, „bez odlaganja“, dodajete i 15 dana, i to „u roku od 15 dana“. Ne može oba. Ili je „bez odlaganja“ ili „u roku od 15 dana“, ali dobro, vaša volja.
Ako je takva formulacija da se ne prihvati amandman Skupštine, okej, ali ako nije, onda nije dobro. Ako je najkasnije „u roku od 15 dana“, to je nešto drugo, ali problem je što tako prihvaćen amandman, koji poboljšava ovo rešenje, u nekoliko sužava, dobro je što ste ga prihvatili, ko god da ga je potpisao, ali postoje situacije kada nikakav godišnji program uređenja, zaštite i korišćenja poljoprivrednog zemljišta ne može da pomogne.
Primer vam je od 16. novembra 2015. godine kada je u Zrenjaninu zemljište, veličine od 1.500 hektara, upisano na osnovu Sporazuma Vlade Srbije, Grada Beograda i Republičke direkcije za imovinu na PKB. To zemljište je bilo iznete zbog toga što je Zrenjanin imao godišnji plan korišćenja zemljišta. Dakle, imate ljude koji su platili zakup zemljišta, a jedan od njih se zove Jovan Drakulić, poljoprivrednik iz Čente, imate ljude koji su platili zakup i koriste, imate Grad Zrenjanin, meni je sve jedno ko upravlja čime, ja volim da se dobro upravlja, koji su doneli godišnji plan, a Vlada, Direkcija za imovinu i Grad Beograd su upisali to zemljište na PKB.
Nažalost, tu nema možda vaše direktne odgovornosti i nevolja je što će vas smatrati odgovornom za nešto što je donošenje odluka na potpuno drugom mestu, ali ovaj primer pokazuje koliko je važno jasno definisati šta se dešava kada grad ili opština donese godišnji program. Kako je moguće da onda, ako je grad, kao što je Grad Zrenjanin uradio, sve korektno, da se 1.500 hektara ipak upiše kao vlasništvo PKB-a zbog odluke u Vladi Srbije? Hvala.

Zahvaljujem.
Želeći da uvažimo preporuke Agencije za borbu protiv korupcije koja je imala primedbe na član 4. Za sve one koji ne znaju šta je to u ovom članu što može biti izvor korupcije, radi se o produženju do 25 godina zakupa ako poljoprivredni inspektor utvrdi da korisnik to zemljište obrađuje, a za površine preko 10 ha, period korišćenja poljoprivrednog zemljišta može se produžiti samo ako korisnik za investiciono ulaganje dobije saglasnost ministarstva. Tako je stajalo u osnovnom tekstu.
Mi amandmanom to menjamo potpuno, član 4, a Agencija za borbu protiv korupcije smatra da se predloženim zakonskim rešenjem ministarstvo i jedinicama lokalne samouprave daju široka diskreciona ovlašćenja prilikom odlučivanja o produžetku korišćenja. Posledica je amandman koji je prihvaćen.
Sada je prilično nezgodno obrazlagati amandman na član koji praktično ne postoji. Da li će većinom glasova biti usvojen tokom glasanja ili je već usvojen, ako su se saglasili i predlagač i Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, manje je važno. Međutim, važno je onda napomenuti da našim amandmanom nije predviđeno, ali amandmanom koji je predlagač usvojio predviđeno je da se poljoprivredno zemljište o kome je reč, koje sada više nema odredbu kao u osnovnom tekstu, nego preciznije objašnjeno kako se dolazi do zakupa i zašto javno nadmetanje, dakle pod istim uslovima može se dati i licima koja se bave proizvodnjom energije iz obnovljivih izvora od biomase i stočarstva, s tim da period korišćenja može da bude do 30 godina, uz odobrenje za investicione radove.
Ovde će biti nezgodna primena Zakona o zaštiti zemljišta, pošto vi imate da godišnje programe o uređenju, korišćenju i nameni zemljišta rade lokalne samouprave. Vama je ovde zakonom dato za samo jednu vrstu namena da će biti moguć zakup.
Ja razumem, namera je dobra, ja sam sklona tome da imamo i ozbiljnog dijaloga i u budućnosti ozbiljnih planova za zemljište koje služi za obnovljive izvore energije. Ja razumem ovu nameru, samo izražavam zabrinutost da će biti kao što je inače put do pakla popločan dobrim namerama, jer može da vam se desi da opštine, dakle ovako napisano daje mogućnost da opštine sada kažu – aha, ovde će mi dati da mu dajem na 25 godina i da onda prema ovom zakonu rade svoje godišnje planove korišćenja uređenja i namene poljoprivrednog zemljišta, što nije skroz dobro, zato što ne može svaka opština to da radi ako se radi o biomasi i stočarstvu.
Dakle, naš amandman manje, više nema smisla, jer je usvojen, ali procedura rasprave u pojedinostima je takva da mora da se raspravlja čak iako je u međuvremenu usvojen amandman.
Ono što ostaje nejasno i u ovom predloženom amandmanu, jeste da ukoliko ima investicija, dakle za površinu preko 10 ha i ovaj amandman koji je usvojen, da se može produžiti ako korisnik dobije odobrenje za investicione radove.
Znači, on je već, šta vam radi ovaj član? Ne valja ni u osnovnom tekstu, ne valja ni u amandmanu. Ovo se tumači da će on tek da vam dođe, ono svejedno, sa investicijom i vi kažete – u redu, imam ovaj član, ne deset nego dvadeset ili 15, ali ovo može i za nekoga ko je već dobio pet ili deset, tako je napisan stav kada se čita.
Znači, kada su u pitanju investicioni radovi, šta će on da investira? Ili će da gradi nešto na tom zemljištu ili će da navodnjava ili će da radi izgradnju, ne znam, hala, postrojenja, šta god ili će da radi staklene bašte. Znači, on će nešto na tom zemljištu da gradi, to je investicija. Poljoprivredna proizvodnja nije investicija, on samo seje pa radi, to što svi radimo koji zemlju znamo, ali ovo je napisano tako da ostaje dvojba i dvoumica kod primene.
Ne insistiram ja sada na ponovnoj raspravi o amandmanu koji je usvojen, samo smatram da je dobro da razmenimo sve primedbe koje vidimo u primeni ovog člana. Hvala.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.
Dakle, tema je amandman i stav koji je ostao isti u amandmanu koji je usvojen, time promenjen osnovni tekst zakona, a tiče se podnošenja žalbe ministarstvu i to je odredba na koju je Agencija za borbu protiv korupcije imala primedbu. Dakle, mišljenje o proceni rizika korupcije u odredbama Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu dobili su svi narodni poslanici, jer je takva procedura.
Agencija za borbu protiv korupcije je pozivala Vladu Republike Srbije, kao predlagača i nas narodne poslanike da razmotrimo ove preporuke u cilju otklanjanja uočenih nedostataka i rizika korupcije i poboljšanja predloženih zakonskih rešenja. Što su u jednom dobrom delu i predlagač i odbor učinili, međutim, ovo ostaje, kao primedba Agencije za borbu protiv korupcije, jer se žalba izjavljuje ministarstvu, a za donošenje navedenih odluka na koje se izjavljuje žalba neophodna je saglasnost ministarstva, Agencija pita - koliko je delotvoran predviđeni pravni lek?
Mislim da Agencija nije stigla da pregleda razne propise, pošto se ovo pojavljuje i u drugim zakonima. Znači, sada je ostao isti stav 5. ovog člana, ako ste nezadovoljni izjavićete žalbu ministarstvu koje za donošenje te odluke na koju vi dajete žalbu, daje saglasnost. Takva je procedura.
Da li se to rešenje može podzakonskim aktom definisati, da li se može sada menjati? Sumnjam, osim idejom odbora i ono što nam ostaje je da ostanemo na časnu reč da će se svaki slučaj žalbe bez obzira na dvostruku ulogu ministarstva pažljivo razmatrati. Hvala.

  Zahvaljujem.
Amandman na član 7. bavi se suštinom ovog zakona, odnosno idejom da jedno pravno lice neposrednom pogodbom, na osnovu svog investicionog plana dobije u zakup do 30% zemljišta. Imaću tri opaske i o svom amandmanu i o stanju zakona u ovom trenutku.
U ovom trenutku zakon nije ni nalik na onaj zakon koji je ušao u skupštinsku proceduru. Znači, izmenjeni su članovi 3, 4, 6. i 7, bez našeg glasanja, saglasnošću narodnih poslanika, podnosilaca amandmana i nadležnih odbora i to je dobra vest. Dobra vest, zbog toga što je predlagač odustao od prvobitne ideje. Šta je ostalo u zakonu kao loša poruka za primenu ovog zakona? Pravo prvenstva, to ne postoji, to smo izmislili za ovaj zakon da se ima pravo prvenstva, ako ste pravno lice.
Pravo preče kupovine je druga stvar i sve kriterijume vi određujete u Zakonu za fizičko lice, oni su još razrađeni, za pravno lice nema nikakvih kriterijuma i kaže se da ima pravo prvenstva.
Ideja je da pravo prvenstva, ako se prijave dva ima onaj koji je bolji, šta ja znam po čemu je bolji, to mi ne znamo sada, jer će sve kriterijume da uredi Vlada.
Mogu da iskažem svoju sumnju da će se na išta prijaviti dva i pri tome još sada imate dve novosti u zakonu. Prva je, da više pravnih lica može da predloži investicioni plan, to ste sada usvojili? Ne jedno, nego više pravnih lica.
Druga je, da namena može da bude proizvodnja za obnovljive resurse energije.
Pošto ja smatram da svaki zakon treba da gledamo tako da probamo da zamislimo kako izgleda primenjen, šta će se desiti, ako za zemlju u Kikindi imate 2.000 hektara i imate jedno pravno lice koje kaže – hoću farmu svinja, to je investicija i imate kao drugi, četiri mala pravna lica koja nisu povezana, a sklopili su se i hoće tih istih 2.000 hektara, ali za obnovljive izvore energije i kako ćete da odlučite?
Možete da mi kažete, to vam je hipotetički, to se neće desiti. Ako se neće desiti, šta će vam pravo prvenstva? Ako će uvek biti samo jedan?
Zašto to govorim? U jučerašnjim novinama je bio naslov da je izdato zemljište namenjeno Tenisu, tako piše u „Politici“. Imam protiv takvog naslova, jer ne može da stoji da je zemljište namenjeno, a članak se poziva na to da postoji memorandum između nemačkog proizvođača svinjskog mesa, industrijskog i Vlade Republike Srbije i da je sada opština Kikinda izdala 2.000 hektara koje su bile namenjene tenisu.
Vi nemate ništa sa tim. Ja vam opisujem informaciju koju sam videla u članku u „Politici“ i povezujem je sa idejom pravom prvenstva koju ste uveli. Nije problem da li ja to kritikujem i nije problem da li ja ne razumem pravo prvenstva, već je problem da svi dobijemo zajedno jasan odgovor, šta to znači sada kada je zakon promenjen u odnosu na osnovni tekst koji smo dobili u proceduri? Mislim da je to zajednička korist. Ja i dalje stojim na stanovištu da odluka, da u zakonu ne bude kriterijuma za pravna lica, nije ustavna, a predlagač kaže da je ustavna, legitimna, ali mislim da samo Ustavni sud na osnovu naše ustavne žalbe i ocene ustavnosti može da odluči da li je ili ne ustavno, da vi imate, za fizička lica sve kriterijume u zakonu, kako i treba, a za pravna lica, te kriterijume će da odredi Vlada Republike Srbije.
Morate da razumete da to proizvodi dvoumice, sumnje, sa nadom da ćemo svi razjasniti šta je to pravo prvenstva i šta će biti u slučaju da se pojave dva, ili dva jedan plus četiri, to je moja molba da ipak razmislite i o našem amandmanu.

  Zahvaljujem.
Član 10. u osnovnom tekstu zakona, koji usvajanjem više stvarno nije na nalik, ja volim najviše ovakve zakone koji potpuno promene članove ulaskom u proceduru, na žalost, ne dovoljno dobro. Dakle, član 10. kaže da se posle reči: „ne može se otuđivati“ koja se odnosi na poljoprivredno zemljište, dodaju reči: „osim pod uslovima predviđenim ovim zakonom“.
Mi smo protiv da ovakav član stoji u zakonu. Kolege koje su, srećom, podnele amandmane koje ste vi usvojili, nisu imali takav amandman, tako da će ovo verovatno ostati do Dana za glasanje.
Ovde se kaže da će se zemljište, ne može se otuđiti inače, ali može pod uslovima određenim ovim zakonom. Koji su to uslovi? Kad će doći do otuđenja zemljišta? To se dalje u članu 11. razrađuje.
Mi smo protiv da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini uopšte može otuđiti, kao što smo protiv da ostavimo to čuveno pravo prvenstva koje ne postoji u pravu i s razlogom su mnogi pokušavali da ga unesu u pravni zakon, pa kao što smo protiv da se ne razumemo kakve će stvarne posledice ovaj zakon napraviti.
Državno zemljište ne možemo otuđivati. Ne dok se ne završi proces restitucije, ne dok ne završimo ostali zakonodavni okvir, a vi kažete ovde, osim pod uslovima predviđenih ovim zakonom.
Kada takve rečenice dođu u zakon, onda se ide u diskreciona ovlašćenja, na dogovore. Ja uopšte neću da kažem da ste vi za to spremni, odgovorni. Imate namere. To se dešava u rutini i po prirodi stvari. Hvala.

Zahvaljujem.
Naš amandman je posledica amandmana na član 10, a to je da se briše pošto mi ovo rešenje nismo smatrali dovoljno dobrim i u međuvremenu su prihvaćeni amandmani kolega koji su potpuno promenili, 72.a i 72.b i rokove i sve, tako da je sada onaj trenutak kada ja imam amandman na nešto što ne izgleda kao onda kada je amandman podnošen.
No, svejedno. Ono što je ostalo, izbrisan je jedan od razloga što smo podnosili amandman da se može prodavati samo zemljište koje nije predmet državnih i strateških ciljeva u poljoprivredi. To se ovim amandmanom izbriše. Uvedena je restitucija. Uveden je procenat od opštine. Uvedeno je smanjenje rokova. Reklo je 20 godina sa 10, otplata je ne pet nego 10.
Dakle, kao što rekoh već za dva amandmana, odnosno tri koja pokušavam da obrazložim ovaj zakon sada sa prihvaćenim amandmanima nije ni nalik na osnovni predlog i to je dobro i kolege koje su podnele amandmane i vi koji ste prihvatili.
Ono što nije dobro što nam nedostaje je vreme za raspravu sa sadašnjim rešenjima. To je malo problem. Trošimo vreme na opaske da poslanici DS kako je izmišljeno nemaju prava da podnose amandmane, niti da diskutuju i da se ne razume otkud nama uopšte ideja da možemo jer smo podržavali Vladu 2008. do 2012. godine, ali naprotiv toga, ja imam veliko razumevanje za ljude koji do 2008. do 2012. godine misle da je velika Srbija jedino rešenje za nas, i onda shvate da nije nego je evropska Srbija rešenje za nas i postanu evrofanatici. Dakle, ja imam razumevanja za raspravu te vrste, ali mi je jako žao zbog saradnika, zbog mnogo posla koji je uložila i ministarka i zbog toga kako sada izgleda zakon sa usvojenim amandmanima, što mi o tome u ovoj raspravi nećemo obavestiti građane. To je šteta.

  Zahvaljujem.
Amandman na član 3. koji glasi - ispod rubruma vrste privrednih komora - U Republici Srbiji postoje Privredna komora Srbije i privredne komore autonomnih pokrajina, kao posebne organizacije jedinstvenog komorskog sistema Republike Srbije, sa svojstvom pravnog lica. U Republici Srbiji mogu postojati i ugovorne privredne komore u skladu sa ovim zakonom.
Kada je bio proces prethodnog zakona o privrednim komorama, on je bio kontroverzan iz dva razloga. Prvi razlog je bio obavezno ili neobavezno članstvo, drugi razlog je bio imovina privrednih komora koja se nalazi na, obično, dobrim lokacijama u gradovima i opštinama, i ni jedan od ta dva kontraverzna razloga za sukobe oko prethodnog zakona, u suštini, nije razrešen.
Ono što sam imala kao zamerku tada, imam i sada. Duh ovog zakona, za razliku od zakona koji regulišu austrijsku, nemačku komoru, o amćam da ne govorimo, oslikava koliko mi malo imamo poverenja jedni u druge. A poverenje je osnovni lepak društva i ideja da premestimo nadležnosti nekakvog centralnog odlučivanja na Privrednu komoru Srbije, nije dobra.
Ja znam da to u životu tako neće biti i da će najviše zavisiti od ljudi koji će raditi u tim privrednim komorama, kao što najviše od ljudi koji sada rade u Privrednoj komori Srbije, Marka Čadeža i od njegovog kolege u Privrednoj komori na Kosovu, je zavisilo da razumeju da ljudima i ovde i tamo treba nekakav proboj privredne saradnje, ali morali bi u saradnji sa Privrednom komorom Srbije da se pokaže da se ima poverenja u potpuno samostalan rad, regionalnih privrednih komora, gradskih ili pokrajinskih.
Ovaj zakon to vrlo jasno, ne kažem da zabranjuje, ali propisuje da će sve morati da se desi uz pokroviteljstvo Privredne komore Srbije. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Uz već prethodnu napomenu da je i za Zakon o privrednim komorama iz 2009. i kasnije, izmene i dopune, samostalni članovi, ključna stvar je ostala obaveznost članstva uz raspolaganje imovinom, što zakoni o svojini, odnosno o javnoj svojini su u nekoliko rešili.
Ovim članom 9. se jasno kaže da su članovi Privredne komore Srbije u skladu sa svim zakonom svi privredni subjekti koji obavljaju registrovanu poslovnu delatnost na teritoriji Republike Srbije. Dakle, svi, svako je drug član. Da li drug član plaća članarinu, to ovaj član u suštini ne reguliše, ali je očekivano, ako ste član da to podrazumeva nekakva prava i obaveze iz članstva.
Ono što je zanimljivo u ovom članu da kažete da kolektivni članovi privredne komore mogu biti i ugovorne privredne komore. Ako su ugovornim privrednim komorama članovi privredni subjekti, onda vam ovaj stav ne može sa prvim stavom, ili su svi članovi, ili nisu svi članovi. Da li će se članovi koji su i u ugovornoj učlaniti i da je ugovorna član, to nije predmet ovog člana zakona.
Zanimljiv je i stav 4, koji kaže da su zadruge kolektivni članovi Privredne komore Srbije preko zadružnih saveza, da to mogu biti udruženja, druge organizacije koje obavljaju delatnost, naravno po Zakonu o zadrugama, i da svi članovi Privredne komore Srbije imaju jednaka prava i obaveze.
Ovo je duh zakona. Ja razumem dilemu i ne znam da kažem da li je dobro rešenje. Kada bih bila u vašim cipelama, ja bih tražila najviše dobro u tome da je članstvo u privrednim komorama dobrovoljno, jer je to reforma. To ćemo mi dočekati sa vama, ili sa nekim drugim ministrom, jer je to neminovan korak, pošto je to način na koji privredne komore treba da funcionišu.
Sva rešenja koja se daju kao primeri i drugih društava nisu uporediva.

S punim razumevanjem da je ministar šokiran, ja sam neprijatno iznenađena što ministar tvrdi da usvajanjem amandmana da se briše, da ništa ne postoji. Zakon o privrednim komorama je na snazi. U poređenju sa duhom ovog zakona, sa svim manjkavostima koje ima, bolji je nego ovaj zakon.
Nisam neprijatno iznenađena, pošto sam navikla da razni narodni poslanici govore o članovima zakona za koje se amandmanom predlaže da se briše i kažu – šta će onda da bude? Ono što je sada u zakonodavnom sistemu Republike Srbije, to je Zakon o privrednim komorama. Ovaj stav koji se tiče Skupštine ne postoji u članu 14. Zakona o privrednim komorama. Razlika je što predlogom zakona protiv kojeg smo se kaže da utvrđuje stavove u oblasti ekonomskog razvoja i privrednog sistema.
Dakle, Skupština Privredne komore Srbije će utvrđivati stavove u oblasti ekonomskog razvoja i privrednog sistema. To je neminovna rečenica za duh zakona gde se propisuje obavezno članstvo, gde se organi Privredne komore Srbije centralizuju i to je legitimno.
Nema snage u argumentu da tvrdite da druga ideja o načinu na koji se organizuju privredne komore nije legitimna, koliko god bili šokirani što takve druge ideje postoje.
Ponavljam da sam neprijatno iznenađena tvrdnjom da ako se usvoje amandmani ili kolege Pavićevića ili moji da će onda sve biti ukinuto. Neće. Neće, biće na snazi Zakon o privrednim komorama zajedno sa samostalnim članovima i sa mogućim predlogom izmena i dopuna, već na vanrednom zasedanju, što je mnogo bolje nego na ovakav način usvajati zakon o privrednim komorama. Hvala.

Ja nemam vremena poslaničke grupe, ako mi dajete minut samo da odgovorim ministru.

Da je 1936. godine bilo poslanika u tadašnjoj Skupštini nacističke Nemačke koji bi predložio da se briše zakon, Nirnberški zakoni kojima se ukidaju građanska prava Jevreja, to bi bilo jedan od najsvetlijih trenutaka u Skupštini nacističke Nemačke. Dakle, to je primer zašto i kada…
(Zoran Babić, s mesta: Aman!)
Ako može bez dobacivanja. Krstiti se možete, naravno.