Želela sam da govorim o povredi Poslovnika, ali sam odustala, s obzirom da predsedavajući Igor Bečić i predsednica Narodne skupštine dosledno sprovode odredbe Poslovnika koje zabranjuju da se ne zna Poslovnik i da se staraju o redu. Izvinjavam se, kada sam već digla ruku samo ovo da kažem. Hvala.

Amandman koji smo podneli menja stav, koji se odnosi na situaciju, kada zakon želi da reguliše, da je neko prekršio odredbe ovog zakona pri zaključivanju ugovora o radu ili da je radnik nastavio da radi i nakon isteka ugovora o radu.
Sada čitam naš predlog preciznog definisanja ovakve situacije i ispunjavanja prava i obaveze zaposlenog i poslodavca.
Dakle, amandman glasi - ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, protiv lica koje je prekršilo zakon, pokreće se postupak saglasno kršenju odredbi zakona u bilo kom drugom slučaju.
Ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, poslodavac je dužan da radni odnos sa zaposlenim zasnuje na neodređeno vreme, a za slučaj povrede na radu, kršenje radne discipline ili bilo koji drugih prava i obaveza zaposlenog smatraće se da je bio u radnom odnosu tokom tih pet dana.
Vlada je odbila taj amandman. Obrazloženje Vlade glasi da je predložena odredba, takva kakva, preciznija i ja ću je pročitati. U postojećem Zakonu o radu koji ostaje ako se odbije moj amandman, kaže se – ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.
Obrazloženje koje Vlada kaže – za odbijanje je, ponavljam, da je ova formulacija preciznija. Predloženo rešenje je preciznije. Kako je preciznije osim ako onaj ko mi piše obrazloženja uopšte ne čita amandmane?
Zamolila bih predstavnike Vlade da poštede ovakvog tona uvredljivosti obrazloženja i nas i Narodnu skupštinu, ja ću čak shvatiti sasvim dobronamerno da mi se kaže - neću da prihvatim amandman. To je poštenije, čestitije i značilo bi upravo ono što se u ovom procesu usvajanja amandmana i događa.
Dakle, predlagač kaže da poslodavac ili neko drugi, znači zaposleni, ima prava da potpiše ugovor suprotno odredbama ovog zakona i nikom ništa, ako se to desi onda će ga zaposliti na neodređeno vreme jer je reč „ili“ u tekstu, a ako radnik bude pet dana nakon isteka ugovora, takođe će biti zaposlen na neodređeno vreme. To zovete preciznijim, nego što nema odgovora na pitanje, šta ako tih pet dana nakon isteka ugovora se dogodi nesreća na radu. Šta ako se dogodi bilo šta što podrazumeva neku drugu obavezu ili pravo ili poslodavca ili zaposlenog? Kako je moguće da smatrate da se u ovom jednom jedinom slučaju zaključivanje ugovora suprotno odredbama Zakona o radu smatra osnovom da bez obzira ko je neko od odredbi prekršio, da je to osnov da radni odnos bude zasnovan na neodređeno vreme?
Da li vam je jasno koliki prostor korupcija i zloupotreba se stvara ovim stavom? Da li razumete da se svaki rad na određeno vreme može kobajagi uraditi tako što će biti prekršena neka od odredbi ovog zakona, pa će morati da bude zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme ili obrnuto.
Molim vas stvarno, ne samo kod ovog zakona i nije tu reč ova vlada, izvršna vlasti ima izrazitu sklonost da ne mari za temeljito obrazloženje kada hoće da odbije zakon, da se takvih navika polako počnemo oslobađati ako sebe hoćemo da zovemo privrženi pravnoj državi, poštovanje institucije Skupštine i zaista razumevanjem odredbi koje predlažemo narodnim poslanicima, ako je proizvode duboke, korenite promene na život ljudi koji su u statusu zaposlenog ili u statusu poslodavca.
Ovde se ne radi o posebnim pravima zaposlenih ili poslodavca, ovde se radi o jednom nemaru na koji se nastavlja odgovor nemarni – baš me briga, neću da ti prihvatim amandman. Legitimno, ali štetno.

  Zahvaljujem.
Član 20. u izmenama i dopunama ovog zakona menja član 50. koji govori o pojmu radnog vremena. U tekstu koji je predložen na usvajanje u ukupno pet stavova definiše se šta je radno vreme, šta je zaposleni dužan, šta je poslodavac dužan, šta je vreme pripravnosti.
Naš amandman se odnosi na to da se definiše vreme pripravnosti, a razlozi su u odredbama predloženog izmenjenog člana o pojmu radnog vremena, zbog toga što u 4. stavu ovaj član glasi: „Vreme pripravnosti i visina naknade za istu uređuju se zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu“. U poslednjem stavu kaže – vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra se radnim vremenom.
Naš amandman preciznije definiše šta je sve radno vreme, šta poslodavac i zaposleni moraju da znaju pre nego što ugovor o radu, i to je bio amandman, da u ugovoru o radu budu elementi, precizne definicije pripravnosti, da to bude element ugovora o radu. Obrazloženje Vlade je bilo da to suviše administriranja, šta god to značilo. Dakle, naš zahtev je da se radnim vremenom smatra vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove, a ne nalazi se na mestu gde inače takve poslove obavlja.
Odgovor Vlade je da se ne prihvata zato što je radno vreme definisano kao vremenski period u kome je zaposlenik dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca ne mestu gde se obavljaju poslovi. Pripravnost se ne računa u radno vreme, jer se zaposleni ne nalazi na mestu gde se obavlja rad, niti isti obavlja. To je obrazloženje zašto se ne prihvata amandman.
U stavu predloga iste ove Vlade piše – vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra se radnim vremenom, pa vas molim da se odlučite. Ne može oba. Ne možete da u osnovnom tekstu zakona kažete da vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova se smatra radnim vremenom, a moj amandman odbijate sa obrazloženjem da se vreme pripravnosti ne smatra radnim vremenom.
Nije problem da se ne prihvati moj amandman. Problem je užasna dubina nesporazuma kada je u pitanju analiza amandmana i kada je u pitanju dijalog koji ne postoji, pošto razmenjujemo, bar većina od nas, monologe o tome šta je to što smatramo da će biti posledica ovog zakona.
Čak ni ovako očite rečenice ja neću imati verovatno priliku da se iko zamisli – čekaj, kako možemo da u stavu koji definiše pripravnost, kažemo da se smatra radno vreme, a u obrazloženju da kažemo da se ne smatra. Nije problem ni što će biti odbijen. Problem je zaposleni koji ne zna da li će mu stanje pripravnosti biti računato u radno vreme ili ne i problem je poslodavac koji ne mora u ugovor u radu da uvede sve elemente pripravnosti i problem su sporovi koji će nastati, pri čemu je „lepota“ ovog amandmana to što on nije ni u korist zaposlenog, ni u korist poslodavca. Niti štiti jednog, niti štiti drugog, štiti pravnu državu, kojoj smo očito ne skloni. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Amandman je podnet na odredbu kojom se regulišu obaveze i prava poslodavca i zaposlenih, kada je u pitanju žena. Dakle, žena koja je zaposlena, koja želi da bude zaposlena, da ima karijeru u bilo kom delu ekonomije, ali želi i da takođe rađa decu.
Ono što smo mi predložili da se doda kao stav, da glasi da sva plaćanja trudnici na održavanju trudnoće, bolovanja i porodiljskog odsustva padaju isključivo na teret budžeta, odnosno nadležnog fonda i isplaćuju se direktno zaposlenoj.
U raspravi na Odboru za evropske integracije sam rekla da imam punu svest o tome i kako se sada vrše isplate i da li ili ne treba Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom da reguliše ovu oblast. Namerno smo podneli ovde amandman, jer u ovom zakonu hoćemo da uvedemo obavezu da se u budućem zakonu o finansijskoj podršci sa decom jednom zauvek sa poslodavca skine obaveza da plaća prvi mesec zaposlene žene koja ide na porodiljsko odsustvo ili da plaća porodiljsko bolovanje. Zašto?
Imala sam amandman na ovakvu odredbu i 2005. godine, kada je donošen Zakon koji je na snazi. Imamo situaciju da žena koja ostane trudna, koja mora ili da održava trudnoću neki mesec ili da ide na bolovanje, prvu zaradu, prvu nadoknadu treba da dobije od poslodavca, pa sve ostale od republičkog fonda i u vremenu čekanja refundacije jednih od drugih. Ono što je realnost, to je da žena bude bez ikakvih prihoda, bez obzira što je zaposlena i što ima pravo i što je država, kao vrednosnu stvar, rekla – mi želimo da žene budu zaposlene i da rađaju.

Mislim da ne postoji obrazloženje da će se ovo rešiti drugim zakonom, nego baš u ovom zakonu treba da bude odredba koja će nas sve zajedno naterati da u jednom drugom zakonu, o finansijskoj podršci, skinemo tu obavezu sa poslodavca i postavimo se kao ozbiljna država u odnosu na svoja vrednosna obećanja.
Hvala i izvinite za ovo prekoračenje vremena.

  Zahvaljujem.
Pravo koje ima zaposlena žena koja rađa je pravo koje je vezano za rad. Jako je lepo obećati da će to biti rešeno svim drugim zakonima i mi ćemo svi ovde biti za šest meseci i svedočićemo da li će biti rešeno svim drugim zakonima.
Ono što ja ne razumem je tolika, skoro pa da kažem tvrdoglavost, da se uradi jedna dobra stvar za poslodavca, a još bolja stvar za zaposlenu ženu početkom u ovakvom zakonu. Ako moguće nekome smeta što je to amandman koji smo potpisali kolega Dejan Nikolić i ja, ja nemam ništa protiv da to bude i amandman odbora ili da bilo ko drugi na sebe u ovom zakonu preuzme obavezu da počne proces koji nam se ovde obećava na rečima kada su statusna pitanja zaposlene trudnice, odnosno zaposlene majke.
Država je sebi vrednosno rekla – mi hoćemo da pomognemo ženu koja rađa da može i da radi. Ne može država to da prebacuje na poslodavca. Nadam se da će bar uz ovaj amandman kao i za amandman koji sprečava da trudna žena, odnosno zaposlena žena koja rodi dete ipak bude tehnološki višak, da će bar naše prijateljice iz Ženske parlamentarne mreže glasati za ovaj zakon.
Znam tačno sa kolikom nelagodom razni mi ovde ćemo da podržimo i sa kojom još većom nelagodom da budemo protiv nekih očigledno dobrih amandmana i bez obzira na razumevanje koje imam za to ja vam stvarno upućujem poruku neka bar broj tih glasova bude jasna poruka Vladi da do kraja ove godine sa poslodavca sve ono što je država obećala da će da radi kada je upitanju zaposlena žena koja rađa zaista i uradi. Hvala.

Mislim da je važno i da ne smaram razjašnjenjima oko ideje za koju znam da nas većina smatra da je dobra. Samo želim da ohrabrim sve nas da jednom dokažemo zašto Narodna skupština uopšte postoji u našem sistemu. Zato da ono što mi vidimo kao vrednost, da pošaljemo kao vrednost,  a replika je neposredno zbog činjenice da zbog usvajanja ovog amandmana nikakvog rebalansa budžeta ne treba da bude. Da ne bude nikakve zabune, dakle, ovaj amandman samo jasno daje poruku svih nas da će i Ministarstvo rada i zapošljavanja i rodne ravnopravnosti i Ministarstvo finansija, da će ući u proceduru koja će biti završena do kraja 2014. godine.
Ako se već ne sporno slažemo oko toga, onda to zajedničko glasanje neće biti ni uspeh jedne stranke, jednog kluba ili jednog poslanika, biće jasna poruka da Narodna skupština ozbiljno misli da se bavi svojim poslom. Hvala svima koji će podržati amandman bez obzira da li će to biti glasanjem ili ga podržavaju ovako tokom rasprave. Hvala predsedavajućem na mogućnosti da tri puta koristim repliku.

  Nema ilustrativnije odredbe od ove za dokaz šta je ukupna posledica ovog zakona. Ovom odredbom se osobama sa invaliditetom stavlja mogućnost, predlagač kaže, povoljnija, da budu tehnološki višak.
U celini, ovaj zakon znači manje zarade zaposlene prvenstveno kod privatnika i prvenstveno kod privatnika koji zapošljavaju iznad 750 ili 1.000 zaposlenih, 10% manje zarade i to ćemo videti za mesec dana.
Za tri meseca ćemo videti da znači manje iznose za otpremnine i to znači da poslodavac, privatnik, nema uticaj na deficit, smanjuje sebi troškove smanjivanjem zarada zaposlenih.
Zašto kažem da je ovo ilustracija? Zato što su osobe sa invaliditetom zapošljavane na osnovu drugog propisa, da imaju subvenciju i sada će se odredbom koja je predložena u ovom zakonu dogoditi da pojeftini i taj deo za poslodavca, pogotovo ako je veliki poslodavac, jer su oni na pasci javnosti i jasno se vidi rade li zapošljavanja osoba sa invaliditetom ili ne, imaće je, ili njega, zaposlenog dok ima subvencije i onda će koristiti ovaj član da bude osoba sa invaliditetom tehnološkog viška.
Sve bi to bilo dobro da na i koji način ovo pomaže smanjivanju deficita ili da na i koji način pomaže većem zapošljavanju. Svaka vrsta ne glasanja da ostane odredba, podrazumeva da sve druge velike reči o dobrim efektima ovog zakona nažalost padaju u vodu.
Nije moguće da je upravo svim poslodavcima u Srbiji to malo osoba sa invaliditetom koje su zaposlene i to uz podršku države, da su baš one te koje smetaju tržištu rada. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Amandman se tiče člana kojim se sada po Predlogu zakona definiše cena rada odnosno kaže da će se utvrđivati cena sata, nabrajajući šta se sve uzima u obzir da bi mogla biti određena cena sata i ta minimalna cena rada sadrži obrazloženje i kaže da se utvrđuje po radnom času bez poreza i doprinosa za kalendarsku godinu, najkasnije do 15. septembra tekuće godine i primenjuje se od 1. januara sledeće godine.

Amandman koji sam podnela glasi – da donosilac odluke o minimalnoj ceni radnog sata, dužan je da najkasnije 30 dana, pre poslednjeg roka za utvrđivanje te cene, objavi memorandum o obračunu i stavi ga na uvid javnosti.

Vlada, koja odbija moj amandman u obrazloženju, odbija ga sa objašnjenjem da postoje učesnici koji su definisani u članu a koji treba da budu odgovorni za utvrđivanje cene rada i da će se odluka objaviti u „Službenom glasniku“. Dakle, daje mi obrazloženje za odbijanje nečega što ja uopšte nisam sporila.

I svako obrazloženje, za svaki amandman je takav da u suštini svakom od nas poslanika pokazuje da predlagač ili ne čita ili ga jednostavno baš briga ili smatra da nije važno potruditi se, biti temeljit u obrazloženju koje se daje za odbijanje amandmana, da bi sebe radi, kao Vlade, ne nas. Da li smatra da niko od poslanika ne čita obrazloženje ili da ne čita zakone? Moguće je i to.

Ali sve zajedno je to nedostojno rada bilo koje vlade i nije ovo prva Vlada koja to radi. Nadam se da će biti volje među nama poslanicima da Vladi objasnimo da, kada nam piše obrazloženje da piše obrazloženje za amandman koji se predlaže.

Zahvaljujem.

Radi se, moguće da sam pogrešno čula, ali po članu 157. i raspravi u pojedinostima, amandmane su u istovetnom tekstu podneli različiti poslanici.

Jedno je narodni poslanik Zoran Živković, ima pravo na dva minuta. Narodni poslanik Borislav Stefanović, dva minuta, grupa narodnih poslanika ima jedan od njih dva minuta…

Ja nisam ni podnosilac ovog amandmana. Dakle, radi se o pojedinačnim, različitim podnosiocima amandmana. Ukoliko ja vas ja nisam razumela, da ste rekli da su u pitanju poslanici svi, a samo jedan da govori, onda se vama izvinjavam, ako sam čula.

Nismo se razumeli.

Ne, u redu, nesporazum.

U članu koji je trenutno u pretresu radi se o odredbama koje predstavljaju zakonski osnov za davanje otkaza ili izricanje mera disciplinske odgovornosti.

Drago mi je da je ministar u odbrani prethodnih amandmana sa kojima sam se složila, pogotovu što je rekao da je levičar, to je dobro, da sve odredbe moraju da budu jasno određene, tačno i precizno napisane, da bi mogle da budu primenjene.

Upravo jednu takvu nejasnu, nepreciznu i diskutabilnu odredbu želim ovim amandmanom da uklonim iz člana. Odredba glasi – ako njegovo ponašanje, misli se na zaposlenog, predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom, ne zavisno od toga da li je u protiv zaposlenog pokrenut krivični postupak za krivično delo.

Kažem da to brišete. Zato što time kažete da će poslodavac da ceni da li je nešto krivično delo, jer nema pokrenutog postupka i nema krivične prijave. Vlada meni u obrazloženju kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što je predloženi osnov za otkaz ugovora o radu odnosi se na ponašanje zaposlenog na radu i u vezi sa radom, koji predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela i može da bude sankcionisano od strane poslodavca kao nepoštovanje radne discipline, uz mogućnost i izricanja odgovarajuće mere u zavisnosti od težine dela i njegovih posledica. Poslodavac ne utvrđuje krivično delo jer je to u nadležnosti krivičnog suda, to ja tvrdim.

Vi neprecizno, nejasnom, lošom odredbom, ovom koju želim da se briše, stavljate da poslodavac bez pokretanja postupka ceni da je nešto krivično delo.

S obzirom da je ovo jedan od poslednjih amandmana koje sam podnela na Zakon o radu, samo kratka opaska. U septembru mesecu kada radnici prvi put dobiju obračun zarada smanjenih za 2% u javnom sektoru…

… i oko 8% u privatnom sektoru, pašće u vodu sav politički folklor i ostaće samo ono što je trebalo da bude tema i sada – realnost u kojoj živimo. Hvala vam.