Poštovani gospodine ministre, uvaženi predsedavajući, kolege poslanici koji dobacujete na pomen mog imena, ja vas uvažavam bez obzira.
Pre svega želim da kažem da će DS podržati oba predloga zakona. Smatramo da su oba predloga svrsishodna, dobra za našu državu i za našu odbrambenu industriju pre svega, ali dobra i za po pitanju Sporazuma o tajnosti podataka koje razmenjujemo jer smatramo da je to način da ne samo govorimo nekim našim, tzv. „tajnama“, već da dođemo u priliku da sa jednom ozbiljnom državom kao što je Španija razmenjujemo podatke koji su od opšteg interesa ne samo za Srbiju i Španiju, već, da kažem i za ceo svet.
Činjenica da smo zajedno u jednoj velikoj mirovnoj misiji u Libanu govori o tome da imamo veliki stepen razumevanja naših oružanih snaga i španskih i to je nešto što je jako dobro.
Moje izlaganje će se fokusirati da naoružanje kao takvo, mislim da postoji velika mistika, čak i u parlametnu a i među građanima Srbije i mislim da smo dužni da danas tu mistiku ako možemo demistifikujemo u jednom delu i da konačno kažemo šta to Srbija radi, koji su to interesi, od kad to datira?
Fabrike naoružanja i vojne opreme koje su formirane u tadašnjoj Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, a i pre toga su bile izraz potreba oružanih snaga tadašnje Jugoslavije, pre svega zarad odbrane svoje zemlje i nisu postojale namere u to vreme da se to naoružanje, vojna oprema prodaje.
Do devedesetih godina Jugoslavija tadašnja jednim delom i to velikim delom je i Srbija učestvovala u proizvodnji i složenih borovih sistema. Tadašnja Jugoslavija je proizvodila u korporaciji sa Rumunijom čak borbeni avion. Poznato je da je bio jedan veliki projekat supersoničnog aviona koji nažalost nije zaživeo i onda dolazimo u situaciju devedesetih godina kada što zbog sankcija, što zbog devastirane privrede, praktično izvoz naoružanja i vojne opreme se obustavlja, a proizvodnja ostaje samo unutar naše zemlje.
Konačno 1999. godine usled bombardovanja, sve fabrike u velikoj meri devastirane, izuzev „Prvog Partizana“ u Užicu koji se nalazi unutar jedne planine još od 40-ih godina prošlog veka što je nju spasilo, ali i ta fabrika upravo zbog tog prostora trpi probleme i verujem da će se naći dovoljno razuma i pameti da se pomogne toj fabrici da izađe iz te tzv. „rupe“ kako je oni zovu i da fabrika „Prvi Partizan“ bude i nastavi da bude ono što jeste, a to je u stvari lider u proizvodnji pre svega municije na celom Balkanu a verujemo da možda bude i šire.
Ono što građani Srbije treba da znaju, to je da je Srbija po istraživanju Instituta za međunarodne i razvojne studije iz Ženeve, 2010. godine proglašena da je četvrta u svetu po transparentnosti podataka o izvozu oružja. Ispred nas su bili samo Švajcarska, Velika Britanija i Nemačka.
Dakle, ne postoji neka velika mistifikacija kada govorimo o trgovini naoružanjem, vojnom opremom, bar kada se govori o Srbiji i mislim da već jedno izvesno vreme, a mogu da kažem da je to dug vremenski rok, Srbija nije dolazila pod udar interesovanja niti UN, niti pojedinih država EU pre svega zbog toga što poštuje sva međunarodna pravila i sve one obaveze koje postoje.
Ono što je činjenica, a to ću da pokažem pošto je ovih dana dosta popularno da se pokazuju razni dijagrami, zamoliću kameru ako može da uveliča, ovo su otprilike godine koje su bile do 2007. godine. Više-manje od 50 miliona dolara padali smo na 35, da bi 2007. godine krenuli u jednu izuzetno veliku i živu diplomatsku aktivnost, da bi došli na nekih prosečnih gotovo 250 miliona dolara.
Ovo su podaci koji su dostupni svima u javnosti, ovo nije nikakva tajna i mislim da je to jedan maksimum ako računamo šta je to što je naša proizvodnja.
U to vreme, kada smo imali tih 250 miliona, nismo imali takozvanu mogućnost transfera tehnologije, odnosno prvi veliki ugovori koji su nastupili nakon tog vremena, krajem 2011. godine počeli su da se rade, se tiču velikih ugovora u Alžiru, u Azerbejdžanu, a to su ugovori koji ne uključuju isključivo naše proizvode, već uključuju i proizvode koji se asembliraju u Srbiji i kasnije se instaliraju upravo u tim zemljama.
Mislim da trebam da skrenem pažnju nekoliko sekvenca koje postoje kao problem. Pre neki dan sam pričao da se ovde vrši jedan veliki eksperiment i taj eksperiment je započet 2012. godine, a to je eksperiment u vođenju javnih finansija koje su oštetile veliki deo javnih institucija, a ono o čemu sam ja posebno vodio brigu, mislim da smo oštetili i Ministarstvo odbrane.
Odluka Vlade Republike Srbije, a kasnije je potvrđena kroz Zakon o budžetskom sistemu, da se praktično svim institutima i institucijama u Republici oduzmu sopstveni prihodi i da ti sopstveni prihodi idu u budžet Republike Srbije praktično je onemogućila dalji razvoj naše urbane industrije koji je bio, da kažem, motor, kada govorimo o razvoju, i mislim pre svega na Vojno-tehnički institut koji, nažalost, više nema sopstvene prihode i zbog tih sopstvenih prihoda kaskaju i imaju puno problema.
Šta to znači? To znači da su, recimo, u nekom prošlom periodu izvršavali uslugu u čuvenom nadzvučnom zidu koji postoji u VTI, naplaćivali tu uslugu i taj novac je ostajao VTI, koji se kasnije reinvesitrao u Vojno-tehnički institut. Danas tu uslugu ne vrše, jer taj novac više ne ostaje u unutar VTI, a troškove bi snosio VTI.
Mislim da je to jedan od onih segmenata koji su problematične i ja bih vas molio da u rebalansu, odnosno u budžetu za sledeću godinu, ukoliko imate uticaja, a verujem da imate, gospodine ministre, ja sam taj uticaj ostvario, da pokušate da vratite sopstvene prihode svima u sistemu odbrane, pogotovo VTI koji je radio i dan danas radi na razvoju najvećeg dela upravo onog naoružanja i vojne opreme koja se pojavilo na našoj Paradi, koja je održana pre 10-ak dana.
Kada ovo govorim, govorim vrlo smisleno. Da nije došlo do tih grešaka mislim da onaj dan i bespilotna letelica „Vrabac“ i bespilotna letelica „Pegaz“ i novo terensko vozilo iz Kragujevca ne bi bili samo onako kao makete prikazani na toj Paradi, već bi nadleteli, snimali i prikazivali mogućnost naših bespilotnih letelica, jer ste taj dan imali priliku da pokažete svim onim vojnim izaslanicima koji su bili prisutni šta je to što je domet i domen naše obrane industrije i da konačno i iskoračimo iz Srbije i da ponudimo i te proizvode van granice naše zemlje.
Ono što je važno reći i mislim da je možda i ključ uspeha povratka naše obrambene industrije na svetsko tržište, a to je shvatimo da je oružje u dobroj meri politički proizvod. Srbija danas izvozi naoružanje i vojnu opremu od Indonezije do Amerike.
Malo građana Srbije zna da je Amerika takođe veliki kupac naših proizvoda, ali i da postoje oni tradicionalni kupci kao što su zemlje Bliskog Istoka, Afrike, sa kojima održavamo dugotrajne, politički, diplomatski, prijateljski dobre odnose.
Da bi 2007. godine, pa kasnije 2008, 2009, 2010, 2011. i 2012. godine došli u mogućnost da imamo ovoliki skok prodaje i proizvodnje našeg naoružanja i vojne opreme, pre svega smo morali da napravimo jednu ozbiljnu diplomatsku aktivnost i da se potrudimo da sa najvišim državnicima tih država, govorim i o u to vreme Iraku, i o Alžiru i o Azerbejdžanu, napravimo takvu atmosferu da konačno oni budu kupci kao što su nekada bili.
Znam da ste imali priliku da posetite Azerbejdžan. Mislim da je to u ovih dve i po godine sa pozicije ministra odbrane velika stvar, ali isto tako mala stvar u odnosu na mogućnosti koje su bile prisutne, jer, nažalost, ni ministar Vučić, ni kasnije ministar Rodić nisu posvećivali veliku pažnju tom delu poslu. Znam da je ministar Vučić boravio u Angoli. Znam celu priču i oko bolnice koja je trebala tamo da se zida. Znam priču i o kamenu temeljcu. Međutim, to, nažalost, nije u fazi realizacije i mislim da morate da shvatite da je ovo jedan posao u kome vrlo mali procenat bude uspešan.
Ovih dana čitamo u medijima kako naša odbrambena industrija beleži izuzetno veliki rast u ugovaranju. To je priča koja je pandam priči o tome da u Srbiji imamo veliki pad nezaposlenosti. Ako se građani iz Srbije odsele, imaćemo još veći pad nezaposlenosti.
Ugovaranje u ovom poslu bez realizacije ne znači ništa. Ono što građane Srbije interesuje, a pre svega radnike u fabrikama jeste kolika će biti realizacija, da li će ta realizacija pratiti trendove koji su nastali od 2008. godine do 2012. godine ili će ti trendovi biti kao što su od 2012. godine do danas, a to je smanjenje – smanjenje realizacije, smanjenje broja zaposlenih i strukturni problemi u koje ulazimo i iz kojih, nažalost, nismo izašli još od devedesetih godina?
Lično smatram da je Vlada Srbija, i ona u kojoj sam i ja bio i pre mene, znači, nemajte imati dilemu uopšte, nije u potpunosti razumela potrebe srpske odbrambene industrije, industrije koja je sada već preko 90% orijentisana izvozno. Niko nije od ministara finansija imao sluha da je to jedna od industrija u koju treba da se investira ne zato što je tim ljudima neophodan novac da bi samo radili, već zato što je ta industrija 1999. godine porušena. Da bi mogli da računamo na nju ozbiljnije, neophodno je da se investira novac. Mi smo 2011. godine pokušali, a očekujem da vi to nastavite, da pokrenemo proizvodnju na jedan drugi način. Tada su pokrenute i fabrike u „Prvom Partizanu“ i posebne linije u „Slobodi“ Čačak i kovačnica u „Krišiku“ i mnogo toga.
Ovo govorim sve zato što smo juče imali dva zakona o kojima smo vodili žučnu raspravu i gde je većina odlučila da se smanje penzije i plate građanima Srbije koji rade u javnom sektoru. Javni sektor u Srbiji je i srpska odbrambena industrija. Praktično, od 1. novembra ove male plate koje imaju radnici u odbrambenoj industriji, koji su orijentisani izvozno, imaće još manje plate i to nekih 10%. Mislim da je to nešto što morate naći način kako da to prenebregnete, a to možete samo i isključivo ukoliko povećate obim proizvodnje, a to možete samo ako povećate svoje diplomatske aktivnosti da bi se naše oružje i naši proizvodi našli van granica naše zemlje, kupljeni od onih kupaca koji su tradicionalno poštovali i danas poštuju našu proizvodnju.
Jako je dobro što je Vlada nakon 2012. godine prihvatila naše inicijative koje se tiču daljeg pridruživanja EU. Podsećam da je neposredno pre 2012. godine prva mirovna misija u kojoj smo mi učestvovali u okviru EU održana na brodu francuskom „Atlanta“. Kandidovali smo se za Evropsku odbrambenu agenciju. Međutim, ono što mislim da je loše to je što je u sklopu Vojske Srbije zaustavljena kodifikacija po NATO standardu. Ukoliko se to, da kažem kolokvijalno, ne otčepi u najkraćem mogućem roku, bojim se da će naša industrija gubiti kupce, jer je to jedna potreba danas u svetu. Svi proizvodi namenske industrije su kodifikovani i postoje kataloški brojevi. Ukoliko ne budemo u svim katalozima, to je problem za izvoz.
Činjenica jeste da Srbija ima veliku mogućnost izvoza i na istoku i na zapadu zato što su naši proizvodi pogodni, orjentisani i prema istoku i prema zapadu, odnosno kalibri koje proizvodimo su orjentisani i prema istoku i prema zapadu i zbog toga sam rekao pre neki dan u jednoj emisiji kada su me pitali kako je moguće da u sukobu koji se dešava trenutno na bliskom istoku, naša municija bude u prvih pet municija koje se tamo nalaze, rekao sam da me čudi da nismo u prve tri, jer verujem da možemo da povećamo. Naravno, ne podržavam i to nije odgovornost naše države, niti vas, niti bilo koga u ovoj državi kada se to oružje nađe u rukama nekih terorista. To je odgovornost pre svega onih koji to oružje ne zaštite na adekvatan način kada ga dobiju.
Verujem da ova tema nije svima interesantna, ali bih vas zamolio neka izađu iz sale ako ne mogu da slušaju, pošto ne mogu da vičem.