Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7612">Enis Imamović</a>

Enis Imamović

Stranka demokratske akcije Sandžaka

Govori

Hvala gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, svoje prvo današnje pitanje upućujem vama, gospođo predsednice i očekujem od vas pisani odgovor.
Evropski parlament je 7. jula 2005. godine usvojio Rezoluciju o Srebrenici, čime je 11. jul proglašen Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici i pozvao sve članice i države kandidata da urade to isto.
Ovog 11. jula, sve institucije i funkcioneri države Srbije, zemlje koje su kandidat za članstvo u EU, su ćutale. Ni jedna jedina reč osude niti saučešća nije upućena žrtvama, porodicama žrtava, niti državi BiH.
Kao čovek, kao bošnjački poslanik i kao član ovog parlamenta, ne mogu i neću dozvoliti da u parlamentu u kojem sedi, prođe bez ijedne jedine reči osude, genocida počinjenog nad Bošnjacima u Srebrenici.
Bez osude svih društvenih i političkih procesa i pojava, koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenja sopstvenih, nacionalnih interesa i ciljeva mogu postići pretnjama, proterivanjem i ubijanjem drugih i drugačijih.
Ja vas sve podsećam na Deklaraciju Narodne skupštine Republike Srbije o Srebrenici, usvojene 31. marta 2010. godine.
Podsećam vas i na Ustav Republike Srbije koji utvrđuje neprikosnovenost ljudskog života i dostojanstva, podsećam vas i da je Srbija kao članica UN, potpisnica univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima i brojnih drugih međunarodnih dokumenata, čime je na papiru prihvatila osnovne univerzalne civilizacijske vrednosti, poput neprikosnovenosti ljudskog života.
Ovo stoji na papiru. Šta mi danas imamo na terenu?
Ove godine, sve institucije države Srbije su najgrublje ignorisale ovaj dan, a u gradovima po Srbiji se javljaju ekstremi koji veličaju genocid i počinioce genocida, omalovažavajući žrtve i preteći onima koji dižu svoj glas za pravdu i pomirenje.
Prošle godine je ovaj parlament na insistiranje poslanika SDA Sandžaka izašao sa jednim saopštenjem za javnost, dok su sve ostale državne institucije i funkcioneri ćutali.
Ove godine i parlament je zaćutao i ja vas pitam zašto. To što se pravite da se ništa nije desilo, ne znači da se zapravo nije ni desilo.
Sve ovo me dovodi do drugog pitanja koje upućujem premijeru, ministrima pravde i policije i Republičkom javnom tužilaštvu. Prilikom nacionalističkih ispada u Valjevu i napada na „Žene u crnom“, čulo se uzvikivanje parola, citiram: „Oj Pazaru, novi Vukovaru! Oj Sjenice, nova Srebrenice“.
Država nije reagovala kada su ovakve pretnje građanima Novog Pazara i Sjenice upućivane iz Republike Srpske.
Pitam, da li će danas reagovati kada se ove pretnje upućuju iz Srbije? Da li je država nešto uradila protiv lica koja su na ovaj način otvoreno širila versku i nacionalnu mržnju, protiv lica koja prete i javno pozivaju na ubijanje i genocid građana ove države koji žive u Novom Pazaru i Sjenici?
Ovo je javni poziv na ubijanje, a država ćuti. Što je najgore, niko ne primećuje te pretnje, svi se prave da ih nisu čuli, da je to nešto normalno za izgovoriti.
Kakvu poruku država šalje svojim građanima u Novom Pazaru i Sjenici?
Pitam iste ministre, ko su lica, koja su u centru Beograda lepila plakate Ratku Mladiću sa porukom – đenerale, hvala ti za Srebrenicu?
Kakav to bolesni um može da se zahvaljuje za takvu grozotu i kakav to bolesni um danas slobodno šeta ulicama, istim ulicama, kojima šetaju normalni i čestiti ljudi?
Ako je ovo rezultat toga što smo prošle godine imali samo jedno kratko saopštenje za javnost parlamenta o Srebrenici, pitam šta možemo očekivati sledeće godine kada ti ekstremi shvate da država i njeni funkcioneri nemaju da kažu ništa protiv toga što se desilo. Ovo su ozbiljne pojave, ozbiljne pretnje i ja u tome vidim odgovornost države, njenih institucija i zvaničnika, koji svojim ćutanjem otvaraju prostor za širenje fašističkih ideja.
Podsetiću vas, u Srebrenici je počinjen genocid nad Bošnjacima i 11. jul je dan sećanja na Bošnjake, žrtve genocida u Srebrenici i mi se sećamo da se nikome nigde i nikome ne ponovi ono što se njima desilo.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, svoje današnje pitanje počeću tako što ću citirati član 40. Ustava Republike Srbije, koji kaže – stan je nepovrediv. Niko ne može bez odluke suda ući u stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca niti u njima vršiti pretres.
Šesnaestog januara 2009. godine, kasno uveče, grupa naoružanih razbojnika neovlašćeno je upala u službene prostorije centrale SDA Sandžaka i protiv-pravno ih zaposela.
Sedamnaestog januara 2009. godine, ta grupa razbojnika je u nekoliko navrata pokušala ubistvo predsednika SDA Sandžaka, doktora Sulejmana Ugljanina i članova rukovodstva koji su pokušali da uđu u svoje službene prostorije.
Ti, do zuba naoružani, razbojnici najpre su sa balkona na glave bacali teške predmete, kada su i pogodili pratioce predsednika, da bi kasnije sa više hitaca iz više komada oružja pucali u pravcu predsednika Ugljanina pokušavajući njegovo ubistvo i ubistvo više drugih lica. Svedok ovog događaja bio je zamenik načelnika novopazarske policije.
Želim da napomenem da je dr Ugljanin u to vreme bio aktuelni ministar u Vladi Republike Srbije i pitam šta je ta ili neka druga vlada nakon toga uradila tim povodom? Od tog događaja do danas prošlo je više od pet godina. Još uvek nema odgovora na ovaj teroristički akt usmeren protiv bošnjačkog političkog rukovodstva.
Kakvu poruku država šalje Bošnjacima kada od njihovih legitimnih političkih predstavnika pravi glinene golubove na koje može svaki bandit da puca i da prođe nekažnjeno, a često i da bude nagrađen za to? Kada ćemo dobiti odgovor ko su ti ljudi koji su upali u službene prostorije SDA Sandžaka, ko i koliko njih je pucalo u dr Sulejmana Ugljanina i rukovodstvo stranke i, najvažnije, po čijem nalogu su oni to učinili?
Pitam šta treba da se desi? Jel čovek treba da bude ubijen pa da bi državni organi posle objedinili istragu po ova oba slučaja? Upozoravam na činjenicu da je ovo po ko zna koji pokušaj da dođemo do odgovora na ovo pitanje, najpre pokušaj dr Sulejmana Ugljanina u Vladi, na sednicama Vlade da dođe do ovog odgovora, a potom i pokušaj narodnih poslanika da poslaničkim pitanjima, eventualno, pokušamo da dođemo do ovog odgovora, ali do danas to je bilo neuspešno. Odgovora i dalje nema. Optuženih i osuđenih i dalje nema, a znamo da su neki od njih čak i nagrađeni za to.
Ovo je vrlo opasna i štetna poruka, naročito u vreme kada je oblast vladavine prava u Srbiji označena onom jarkom crvenom bojom od strane EU. Dakle, ja želim ipak da se vratim i na ovaj Ustav i na član koji sam citirao na početku. Ovde ne samo da se radi o kršenju prava nepovredivosti stana i drugih prostorija, ovde je vršena premetačina. Prostorije centrale SDA Sandžaka su potpuno demolirane i naposletku pokušano je ubistvo tada aktuelnog ministra u Vladi, dr Sulejmana Ugljanina, predsednika jedne parlamentarne manjinske stranke, a država pet godina ćuti. Ja se pitam da li bi to isto tako bilo i da je bio neki drugi ministar u pitanju? Zato pitam ministra pravde i ministra policije – ko su ti ljudi koji su nasilno 16. i 17. januara 2009. godine upali u službene prostorije SDA Sandžaka, ko je sve pucao na dr Sulejmana Ugljanina i rukovodstvo stranke i ko je nalogodavac tim ljudima?
Mislim da je krajnje vreme da se na ova pitanja odgovori. Već pet godina nemamo ni jedan jedini deo odgovora na ova pitanja. Hvala.
Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji smo podneli na član 10. Zakona o putnim ispravama pokušali smo da uskladimo, odnosno da ukažemo da je ove odredbe potrebno usaglasiti sa Zakonom o državljanstvu Republike Srbije, koji u članu 1. kaže da građanin Republike Srbije ima državljanstvo Republike Srbije. Usklađivanje je takođe potrebno i sa članom 8. ovog zakona, odnosno Zakona o putnim ispravama, koji kaže da je pasoš javna isprava koja se izdaje državljaninu Republike Srbije.
Međutim, mi danas u praksi imamo jednu sasvim drugu situaciju gde se u pasošima umesto odrednice „državljanstvo Republike Srbije“, koja je i predviđena zakonom, upisuje „državljanstvo srpsko“. Dakle, ni u jednom zakonu se ne spominje termin „srpsko državljanstvo“ ili „srpski državljanin“, jer takav termin nedvosmisleno asocira i odnosi se na nacionalnu pripadnost. Naročito je neprihvatljivo da u putnim ispravama koje se izdaju Bošnjacima ili pripadnicima drugih nacionalnih manjina stoji termin „srpsko državljanstvo“ ili „srpski državljanin“.
Kao što sam nekoliko puta naglasio i ponoviću još jednom, državljanstvo Republike Srbije je precizan termin, ne zadire u nacionalnu pripadnost, a u prvom redu definisan je Zakonom o državljanstvu i Zakonom o putnim ispravama. U tom pravcu ide i amandman koji smo podneli. Još uvek ima vremena da se ovi amandmani usvoje kako bi njegovu primenu usmerili u onom pravcu kako to zakon definiše. Hvala vam.
Hvala, gospodine predsedavajući.
Ovim amandmanom na član 13. smo takođe pokušali da ovaj predlog zakona uskladimo sa drugim važećim zakonom, u ovom slučaju Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina, Zakonom o pravima i slobodama nacionalnih manjina, ali i Zakonom o upravnom postupku.
Naime, članom 6. Zakona o putnim ispravama propisano je da se na postupak izdavanja putnih isprava primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku, a članom 21. stav 1. istog zakona propisano je da se putne isprave izdaju podnošenjem zahteva, jer tada stranka zapravo pokreće upravni postupak, a shodno članu 113. Zakona o opštem upravnom postupku.
Dakle, Zakon o upravnom postupku dalje kaže u članu 16. stav 1. da se upravni postupak vodi na jeziku i pismu nacionalnih manjina na područjima na kojima je u službenoj upotrebi jezik i pismo određene nacionalne manjine.
Uzeću primer Novog Pazara, gde je, pored srpskog jezika i ćiriličnog pisma, u službenoj upotrebi i bosanski jezik i latinično pismo. Međutim, kada je u pitanju komunikacija između građana sa državnim organima sa javnim ovlašćenjima, naročito u pokretanju upravnog postupka kakav je izdavanje putnih isprava, ne postoji mogućnost pokretanja takvog postupka na bosanskom jeziku. Dakle, građani nisu u mogućnosti čak ni da pokrenu taj postupak, pa samim tim ni da okončaju taj upravni postupak dobijanja putnih isprava na svom maternjem jeziku i pismu. Otuda nastaju i drugi problemi vezani za obrasce putnih isprava, tj. problem da se one izdaju i na bosanskom jeziku i latiničnom pismu.
Na kraju, želim da naglasim da su identične odredbe sadržane i u članu 11. stav 4. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Stoga vas pozivam, kao što sam i prethodni put rekao, još uvek nije kasno da se ovi amandmani usvoje. Pozivam vas da dobro razmislimo, jer su ovo mogućnosti koje dozvoljavaju Ustav i važeći zakoni ove zemlje. Naši amandmani upravo idu u tom pravcu da Skupštinu i ove zakone koje donosimo usmere na one zakone koji već važe u Republici Srbiji i na ona prava, individualna i kolektivna, koja zakoni i Ustav ove države daju pripadnicima nacionalnih manjina. Hvala.
Hvala gospodine predsedavajući.
Najpre bih želeo da pročitam i stav 2. Ustava u članu 10. koji kaže da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, a na osnovu Ustava. Dakle, u Republici Srbiji postoji u službenoj upotrebi bosanski jezik i pismo, on je u službenoj upotrebi u svim gradovima u Sandžaku, u službenoj upotrebi u Novom Pazaru, to je primer koji sam naveo. Rekao sam da ti upravni postupci koji se pokreću nemoguće je pokrenuti na službenom osnovu, odnosno na bosanskom jeziku i pismu. Kolega je citirao samo prvi član, pa sam čisto da bih dopunio ono što Ustav kaže, da ne biramo iz Ustava ono što nam se sviđa, a da ne izbacujemo ono što nam se ne sviđa.
Što se tiče standarda, ministar je nešto napomenuo, a standard kada govorimo o državljanstvu, a nažalost nisam dobio odgovor, nisam dobio ni mišljenje Vlade kada je u pitanju amandman koji tretira odrednicu državljanstva. Dakle, u zakonu jasno piše i državljanstvo je definisano da se građanima Republike Srbije izdaje državljanstvo Republike Srbije, a ne državljanstvo srpsko, pa je praksa da u pasošima piše pod odrednicom državljanstvo – državljanstvo srpsko.
Dakle, ovde se radi o amandmanima koji usaglašavaju ove odredbe sa važećim zakonima, usaglašavaju sa Ustavom ove zemlje. Mi ne tražimo ništa što je van Ustava i što je van zakona ove zemlje, već ono što ovde piše.
Tražimo da se zakoni ne sukobljavaju jedni sa drugima i tražimo da su usaglašeni jedni sa drugima, jer zakone koje ovde donosimo, treba kao takvi i da važe na terenu. Hvala vam.
Ovlašćeni sam predstavnik.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ovom Zakonu o putnim ispravama govoriti sa aspekta predstavnika jedne nacionalne manjine, odnosno predstavnika Bošnjaka u ovom parlamentu.
Ovaj predloženi Zakon o putnim ispravama, kako u obrazloženju stoji, ima za zadatak da usaglasi propise Republike Srbije sa propisima EU. S tim u vezi, predlagač se poziva na evropsko pravo i dostignuća EU kojima mi, bojim se, samo deklarativno težimo. Predlagač je dalje naveo u svom obrazloženju da su predložene izmene i dopune usaglašene sa evropskim normama.
Međutim, danas u realnom životu u Srbiji stvari su daleko od evropske prakse, evropskih standarda i dostignuća, a naročito sa aspekta manjinskih naroda i stepena ostvarivanja, odnosno ostvarenosti njihovih individualnih i kolektivnih prava.
U većini slučajeva zakoni ostaju mrtvo slovo na papiru, a ovaj predlog zakona je još jedan korak u nazad.
Kada je u pitanju ovaj zakon, on nastavlja dosadašnju praksu sistemskog i institucionalnog ignorisanja prava nacionalnih manjina, kao što je pravo na službenu upotrebu jezika i pisma. Želim da vas podsetim da ovo pravo garantuje Ustav, zakoni i drugi akti Republike Srbije. Takođe, Republika Srbija je ratifikovala određena međunarodna dokumenta, čime je preuzela određene međunarodne obaveze u pogledu regulacije položaja manjina i njihovih individualnih i kolektivnih prava.
Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima je ova država ratifikovala i obavezuju nas da priznamo pravo pripadnicima nacionalnih manjina na ravnopravnu upotrebu njihovog maternjeg jezika i pisma.
Ovaj zakon nastavlja praksu po kojem se jednim zakonom daje neko pravo manjinama, a već drugim ignoriše ili nekim podzakonskim aktima čak i suspenduje neko pravo.
Kada govorimo o ravnopravnoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina, govorimo o jednom od ključnih identitetskih pitanja i korišćenje tog prava u praksi, tj. nivo ostvarenosti najbolje govori o odnosu države, odnosno vladajućih struktura prema manjinama. Predlagač ovog zakona, namerno ili ne, nije ignorisao samo međunarodno pravo, već i domaće zakone po kojima je država obavezna da manjinama javne isprave izdaje na maternjem jeziku i pismu.
Želim da naglasim da sam postupak, koji prethodi izdavanju javne isprave, treba da se vodi na jeziku i pismu nacionalne manjine. Ove obaveze propisane su, u prvom redu, Ustavom gde je službena upotreba jezika i pisma jedno od četiri zajamčena prava jedne nacionalne manjine. To pravo proističe iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a regulisano je i Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma. Hajde da novim zakonima ne kršimo Ustav i ne kršimo već postojeće zakone.
Ovaj zakon je pokušaj da se pravo na izdavanje putnih isprava na jeziku i pismu nacionalnih manjina svede samo na upisivanje imena i prezimena. Samo otvaranje, odnosno pokretanje postupka izdavanja putnih isprava u startu suspenduje pravo nacionalnim manjinama da pokrenu i okončaju postupak izdavanja, odnosno dobijanja putnih isprava na svom jeziku. Pojasniću, svaki zahtev za dobijanje putnih isprava je upravni postupak. Prema zakonima obaveza države je da upravne postupke na zahtev pripadnika nacionalnih manjina vodi na njihovom maternjem jeziku i pismu. Stiče se utisak da država svesno konfrontira zakone, tako da jedan daje neko pravo, a već drugi uskraćuje neko pravo.
Ovde bih se zaustavio, što se tiče jezika i pisma. O tome ćemo malo više govoriti kada bude rasprava u pojedinostima, jer smo podneli nekoliko amandmana na ovaj zakon, a sada bih pažnju posvetio definiciji državljanstva u putnim ispravama.
Zakon o državljanstvu Republike Srbije u članu 1. kaže da državljani, odnosno građani Republike Srbije imaju državljanstvo Republike Srbije. Sam Zakon o putnim ispravama tu definiciju tretira identično u članu 8. Međutim, u praksi imamo nešto sasvim drugo. U rubrici u kojoj se upisuje u državljanstvo u putnim ispravama, umesto odrednice državljanstvo Republike Srbije upisuje se odrednica državljanstvo srpsko. U ovom kontekstu termin „srpsko“ asocira na nacionalnu pripadnost, a ne na pripadnost određenoj državi, kako je to pripisano Zakonom o državljanstvu i Zakonom o putnim ispravama.
Podneli smo nekoliko amandmana na ovaj zakon. Ovo su pitanja zbog kojih su nas Bošnjaci delegirali ovde. Naša želja je da amandmanima na konstruktivan način delujemo u ovom visokom domu, da ove i sliče probleme rešavamo kroz institucije sistema, koliko je to moguće, a parlament je svakako jedna od najjačih institucija sistema. Amandmani narodnih poslanika su jedan od najjačih instrumenata koje mi u ovom trenutku posedujemo. Pozivam vas da razmotrite naše amandmane, kao konstruktivne predloge, i našu želju da unapredimo zakone koje ovde donosimo. Hvala.
Poštovana predsednice, tražim od vas objašnjenje, po kom članu Poslovnika je Odbor za ljudska i manjinska prava, jutros, održao sednicu na kojoj je raspravljao o amandmanima na predlog zaključka na koji je juče data završna reč, čime je završen jedinstveni pretres?
Kako i zbog čega je danas Odbor razmatrao nešto što je prošlo. Predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava je juče bez odluke i mišljenja Odbora o amandmanima u svojoj završnoj reči ovde odbijao amandmane koji smo mi podneli. Juče sam tražio da mi kažete po kom osnovu je on to učinio. Jedno je kad je ovlašćeni ispred Odbora, a sasvim drugo su odluke Odbora. On je ovde juče sam donosio odluke u ime čitavog Odbora i omogućili ste da jedan narodni poslanik odbija amandmane koji su podneli tri narodna poslanika.
Ova sednica je presedan u svetu i ovakav skandal ne postoji ni u jednom parlamentu civilizovanih zemalja. U jednom trenutku imate demonstraciju parlamentarne diktature koji izvode dva poslanika SDPS. Da li je to slučajnost ili nije, ja to ne znam. Imate situaciju kada jedan od njih…
U redu. Imate situaciju kada jedan od njih koji predsedava Skupštinom osporava pravo Povereniku i zaštitnicima da govore, zbog čega oni sa punim pravom su napustili sednicu. Drugi njegov partijski kolega koji u tim trenucima bez zvaničnog mišljenja Odbora za ljudska i manjinska prava i bez ikakve konsultacije u ime svih članova Odbora odbija amandmane manjinskih narodnih poslanika podnesenih na tekst predloženog zaključka.
Predsednice, imam tri minuta da postavim pitanje, a nisam završio.
Juče je završen jedinstveni pretres, data je završna reč predsedniku Odbora koji je ovde odbijao amandmane, a jutros kada je video šta je uradio, brže bolje je zakazao sednicu Odbora da ispravljate te greške. To je čovek koga ste vi zadužili da se bavi ljudskim i manjinskim pravima.
Ukoliko je vladajuća većina dala zadatak potpredsedniku Skupštine i predsedniku Odbora da upropaste sednicu i ukoliko je svom privatnom Bošnjaku…
(Predsednik: Poslaniče, sada je već prošlo vaše vreme. Dala sam vam minut jedan.)
Molim vas, dali ste mi vreme. Nije prošlo vreme, vi ste mi uzeli 30 sekundi. Molim vas, dali ste jednom poslaniku mogućnost da odbija amandmane i sada mi vi uzimate vreme.
Gospodine predsedavajući, povređen je Poslovnik u članu 161. koji kaže da narodni poslanici imaju pravo da predlažu amandmane.
Ovde je danas predložen zaključak i od nas se traži da taj zaključak slepo prihvatimo, koji duboko zalazi u jedno zamagljivanje javnosti, koji ignoriše odredbe izveštaja i koji je kontradiktoran.
Govoriću samo o jednom primeru kontradiktornosti, a to je u tački 2. zaključka o izveštaju Zaštitnika građana, koji ima dva stava koji su kontradiktorni jedan sa drugim.
U 1. stavu vi hvalite Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, na koji niste…
Obrazlažem povredu Poslovnika. Imam dva minuta da obrazložim.
Dakle, u 1. stavu se hvali zakon na koji nije usvojen ni jedan amandman koji su podnele stranke nacionalnih manjina. Hvalite zakon koji ni na koji način ne reguliše izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina, koji ruši demokratičnost i ruši regularne izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina.
U 2. stavu kažete i pozivate Vladu da otkloni nepravilnosti. Dakle, sama logičnost kaže da kada je sve u redu nema nelogičnosti, odnosno, kada ima nelogičnosti nije sve u redu.
Vi tražite od nas da prihvatimo jedan zaključak koji vređa inteligenciju i na taj način vređa dostojanstvo.
Pozivam sve da malo pažljivije čitamo sve ono za šta se traži da ovde glasamo, a od nas odbor traži da glasamo za nešto što je kontradiktorno.
Poštovani predsedavajući, povredili ste član 108. stav 1. koji kaže da se o redu na sednici Narodne skupštine stara predsednik, odnosno predsedavajući Narodne skupštine.
Bili ste dužni da opomenete narodnog poslanika koji se predstavljamo da u ovom trenutku i po ovim amandmanima koje smo mi podneli predstavlja odbor. Tražim zvanično mišljenje nadležnog Odbora za ljudska i manjinska prava o ovim amandmanima i zaključak po kojem se narodni poslanik ovlašćuje da govori o ovim amandmanima na sednici.
Gospodin jeste predsednik nadležnog odbora, ali ja tražim mišljenje nadležnog odbora po ovim amandmanima, pošto je on diskutovao i na ovoj sednici je predstavljao čitav odbor. Ne znam da li on za to ima ovlašćenje, pošto nisam dobio zvanično obaveštenje od odbora.
Zadatak nas legitimnih predstavnika Bošnjaka u ovom parlamentu jeste da tražimo načine da otklonimo probleme sa kojima se susreću Bošnjaci, odnosno nacionalna manjina koju u ovom parlamentu predstavljamo. Zadatak nekih privatnih Bošnjaka jeste da donosi zaključke i da to u ovoj Skupštini rade na onaj način na koji samo znaju da rade.
Nama se ni po kom osnovu ne može osporiti pravo da predlažemo amandmane i da tražimo da se zaključci koje ova Skupština donosi izmene i da pokušamo da ispravimo ono za šta smatramo da je nepravda. U prethodnoj diskusiji videli smo da predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava krši prava narodnih poslanika. To je apsolutno neprihvatljivo.
Hvala gospodine predsedavajući.
Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o predloženim zakonima o porezima na dohodak građana i o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, najpre moram da kažem da se ovde radi o jedno očigledno dobroj nameri koja dugoročno u suštini stvara prostor za produbljivanje socijalnih razlika između razvijenih i nerazvijenih područja u Republici Srbiji.
U nerazvijenim opštinama živi oko milion naših građana i to je najranivljija kategorija našeg stanovništva. To su sve poreski obveznici, građani ove zemlje koji su po svim merilima jednaki, koji su jednaki po Ustavu i po zakonima ove države i koji zaslužuju jednaku šansu za razvoj i razvijenost. U praksi to međutim nije tako i mi vidimo iz ovih predloga zakona da ne postoji sistemsko rešenje koje treba da pomogne razvoj nerazvijenih područja u našoj državi.
Nerazvijenima možemo pomoći na svakom koraku i pri svakom zakonskom rešenju. Oni treba da budu predmet interesovanja svakog akta koji mi ovde donosimo. Ovaj zakon tone predviđa i ne bavi se ovom problematikom. Zato vas pozivamo da ovaj zakon povučete iz procedure i da pokušamo zajedno da predvidimo jedno sistemsko rešenje koje će imati za cilj da nerazvijene opštine u Srbiji dovede na nivo održivog razvoja.
To jeste moguće ako predvidimo subvenicije koje ćemo ponuditi zainteresovanim investitorima, kako bi ih motivisali da ulažu u nerazvijena područja u Srbiji.
Mi u parlamentu predstavljamo nacionalnu manjinu Bošnjake, građane koji žive u Sandžaku i koji je danas jedan od najnerazvijenih delova u Republici Srbiji. U Sandžaku se nezaposlenost kreće i do 70%, a u proseku je dva puta veća nego što je to republički prosek. Mi zato smatramo da je upravo zbog toga važno predvideti olakšice koje treba da podstaknu investiranje u Sandžaku, ali i u svim drugim nerazvijenim područjima u Republici Srbiji gde zajedno žive pripadnici većinskog i manjinskih naroda, kao što sam rekao na početku, njih milion.
Dakle, ovi ljudi dobijaju pažnju samo u predizbornim kampanjama. Nakon tih predizbornih kampanja njihovi problemi se prebacuju sa zakona na zakon i tako se njihovo rešavanje odlaže u nedogled i zato je važno posvetiti pažnju na suštinu, a ne na formu, a suština jeste da je u ovim područjima nerazvijenost i nezaposlenost ogromna, a u nekim delovima je čak ispod 40% od republičkog proseka. Protiv toga mi ovde treba da se borimo kako nerazvijeni ne bi postali još nerazvijeniji dok se razvijeni ubrzano razvijaju.
Ovakve razlike mi ne smemo dopustiti zbog evropskih integracija, jer sa ovolikim regionalnim razlikama mi zaista nemamo gde pred EU. Znam da ste najavili donošenje zakona koji će tretirati investicije i investiranje u nerazvijene. Upravo zbog toga mi predlažemo da na svakom koraku treba da donosimo akta koja su usaglašena jedni sa drugima i kako ne bi opet morali i ovaj zakon da usaglašavamo sa tim novim budućim merama.
Dakle, sve ovo govorim zbog činjenice da ovim zakonom nećemo uspeti da motivišemo investiranje u nerazvijene. Investitori traže pravnu sigurnost. Traže stabilnu političku situaciju, efikasnu administraciju i povoljna zakonska rešenja. To čak traži i naša dijaspora koja zaista može da ulaže. Ukoliko dodatno ne poboljšamo uslove za investiranje u nerazvijenim područjima, ne možemo da povećamo interesovanje investitora da ulažu u nerazvijene.
Ovim zakonskim rešenjem zaista to ne uspevamo i zato je on za nas neprihvatljiv. Sa nekoliko amandmana mi smo pokušali da ispravimo ovaj predlog i pozivam vas da razmotrite usvajanje ovih amandmana koji upravo tretiraju nerazvijene i ispravljaju tu nepravdu koja je proistekla vođenjem nedovoljno računa o nerazvijenima. Kao što smo čuli, danas od nekih stranaka koji dolaze iz vladajuće većine, koji imaju određene kritike i određene rezerve prema ovom zakonu.
Još jednom vas na kraju pozivam da dobro obratite pažnju na naše amandmane i da ih usvojite. Hvala.
Hvala, gospođo predsednice.
Amandman koji smo podneli na član 1. je suštinski amandman koji nacionalnim savetima nacionalnih manjina daje faktička prava, daje im ovlašćenja i njime se precizno definiše status nacionalnih saveta koji su do sada često bili doživljavani kao udruženje građana ili nevladine organizacije.
Nepostojanje ovakve jasne definicije u velikoj meri umanjuje legitimitet Saveta i dovodi u pitanje zapravo snagu nacionalnih saveta u procesu ostvarivanja individualnih i kolektivnih prava nacionalnih manjina, a koja su u skladu sa Ustavom i zakonima ove zemlje.
Usvajanjem ovog amandmana otvorile bi se nove zakonske mogućnosti koje bi pružile zaštitu nacionalnih saveta, povećali bi stepen njihove nezavisnosti i omogućili nesmetan rad, oslobođen političkih pritisaka i političkih pretnji.
Snaga nacionalnih saveta u ovom predlogu zakona je gotovo zanemarljiva, što predstavlja jednu veliku manjkavost, jer ovaj zakon, kao i svi prethodni zakoni, tiče se nacionalnih manjina. Ja mogu da govorim sa aspekta nekog ko dolazi iz Sandžaka i ko predstavlja građane Sandžaka u ovoj Skupštini. Ovakva rešenja su praktično u Sandžaku neprimenljiva. Bošnjaci su izloženi teroru policijskih, ali i drugih inspektora, koji svojim delovanjem ugrožavaju svaku vrstu slobode – slobode mišljenja, slobode političkog opredeljenja itd. Na ovaj način državni organi…