Hvala.

Javio sam se po osnovu replike, s obzirom da je spomenuto ime poslaničke grupe kojoj pripadam. Dakle, Sandžak, mi smo predstavnici Sandžaka i mi smo u ovoj državi registrovani kao stranka koja nosi SDA Sandžaka. Dakle, jasno je da ćemo se boriti, da se borimo i da će se generacije posle nas boriti da Sandžak uđe kao ustavna kategorija u Republici Srbiji.

Ja sam i u prošlom sazivu objašnjavao da je Sandžak postojao na Berlinskom kongresu, da je tačno određena teritorija koja pripada Sandžaku i mi se borimo da Sandžak bude budući evropski prekogranični region. Dakle, to je naše pravo i to pravo nam niko ne može osporiti, a naročito ne neko ko je u ovu Skupštinu ušao samo da bi trenutna vlast i vladajuća većina izgledala što demokratičnije. Dakle, Sandžak postoji i onako ste se navikli da postoji Dorćol, Karaburma, naviknućete se da postoji i Sandžak. Hvala.

Hvala vam predsedavajući.

Današnje svoje pitanje takođe upućujem na temu pretnji koje su u Priboju upućene bošnjačkom narodu i upućujem ih republičkom javnom tužilaštvu, ono se tiče upravo onih sve učestalijih i sve glasnijih pretnji koje možemo čuti u javnom prostoru. Ovo pitanje postavljam, ne zato što imamo neko preveliko poverenje u tužilaštvo, nego da skrenem pažnju kako toj instituciji, tako i građanima u Srbiji, ali i međunarodnoj javnosti koliko institucije u Srbiji ohrabruju i prećutno dozvoljavaju širenje, zastrašivanje i širenje nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti.

Nakon teških zločina koje su policiji i vojska činili nad bošnjačkim narodom u Sandžaku, uključujući i otmice, masovne otmice, granatiranje sela, policijske torture, među kojima su i zločini upravo počinjeni nad građanima, bošnjacima u Priboju. Mi svedočimo ponovnom porastu tih pretnji i ponovnom porastu i pojavi te bolesne svesti da je zločin dozvoljeno sredstvo za ostvarivanje nacionalnih i državnih interesa.

Svi ste videli snimak policajaca u Priboju kako pevaju pesme kojima se preti novim genocidom, novim ratnim zločinima nad Bošnjacima, nadam se da je i tužilaštvo pogledalo taj snimak i mi godinama ovde upozoravamo na ovakve pojave, nažalost, bez ikakve reakcije. Jedina razlika u tome jeste što su sada policajci snimili te pretnje i sami objavili.

Ranije su policajci štitili huligane koji su na sportskim manifestacijama uzvikivali ovakve parole, a danas su im se policajci pridružili u tome i tek nakon pritisaka javnosti, protiv ovih policajaca sa snimka pokrenut je nekakav disciplinski postupak. Nas taj disciplinski postupak ne zanima. Nas zanima krivična odgovornost.

Disciplinski postupak neka vodi ministar, onaj ministar koji ostavlja sveću ispod murala Ratku Mladiću u Beogradu.

Protiv svih policajaca koji su u Priboju pevali preteće pesme upućene bošnjačkom narodu, mora biti pokrenut krivični postupak i to za kršenje odredaba 317, 375, 387, Krivičnog zakonika Republike Srbije, za raspirivanje rasne, verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti, za organizovanje i podsticanje neorganizovanih izvršenja genocida, te javno odobravanje genocida i drugih ratnih zločina. Propisane kazne se kreću od tri meseca do 10 godina zatvora. Ove bezimene i blage disciplinske mere koje su najavljene protiv policajaca su zapravo i ohrabrile ove nove pretnje, tim disciplinskim postupcima i formiranje nekakvih komisija, negira se i umanjuje ozbiljnost ovog krivičnog dela, kažu – formirana je nekakva komisija. Kakva crna komisija za krivično delo?

Za krivično delo je tužilaštvo, sud i zatvor i ovo se pokušava predstaviti kao izolovan incident, zbog takve mlake reakcije, nakon samo nekoliko dana na Badnje veče u Priboju su takođe pevane pesme, grupa mladića sa bakljama je pevala pesme „Božić je, Božić je, pucaj u džamije“ i to se pokušava predstaviti kao delo pojedinca.

U Novom Pazaru je prvi put Božić proslavljen uz baklje i blokade puteva i nacionalističke performanse. Navijači su postali, navijači i baklje su postale glavne uloge. Ukoliko tužilaštvo ne reaguje u najhitnijem roku, Bošnjaci će internacionalizacijom ovog pitanja stvoriti stabilne mehanizme za svoj biološki opstanak u Sandžaku.

E, mi smo ranije tražili reakcije tužilaštva na ovakve i slične pojave i ranije smo tražili i upozoravali da se ovakve pesme pevaju i na veseljima i na sportskim manifestacijama. Nedostatak reakcije tužilaštva je ohrabrio i grafite i murale i nove pretnje i baklje huligana i nacionalističkih pesama i u Priboju i u Novom Pazaru.

I ovih dana čujemo kako će predsednik da poseti Priboj kako bi citiram: „ pokušao da zaustavi na razne međunacionalne tenzije u Priboju“, nazovimo to pravim imenom, nisu na razne nikakve međunacionalne tenzije u Priboju, narasle su pretnje bošnjačkom narodu, narasla su četnička orgijanja i najave novih genocida i kakve su to međunacionalne pretnje, kome su to Bošnjaci pretili.

Milioni dobrodošlih Srba, vekovima prolaze i dolaze kroz Novi Pazar, studiraju na našim univerzitetima, obilaze kulturno istorijske spomenike, kako bošnjačke, tako i srpske kulture.

Trguju poslovno sa našim privrednicima, i oni se smeju ovakvim vašim ponašanjem, i pravdanjem kako se u Novom Pazaru, tobože u ćevabdžinicama i burekdžinicima peva u Novom Pazaru. Pa smeju vam se i Srbi i Bošnjaci za to. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Kada kao predstavnici dva manjinska naroda u ovom parlamentu, Bošnjaka i Albanaca, razmatramo ovaj Predlog zakona o osnovama obrazovanja, dolazimo do možda i ključne uloge zbog čega smo ovde kao predstavnici nacionalnih manjina, a to je da prenesemo glas našeg naroda.

Kada razmatramo ovaj predlog zakona želim da se osvrnem na konkretno Zakon o osnovama obrazovanja i to najviše na jedan, po nama, problematičan član, a to je uvođenje obaveznog intoniranja himne.

Ja znam da ćete vi ovu temu iskoristiti da na razne načine predstavite nas, predstavite Bošnjake i Albance kao neprijatelje Srbije. Znam i da vam je to potrebno da bi skrenuli pažnju sa nekih gorućih problema u društvu i problema za koje je odgovorna vaša vlast. Znam i da ćete svaku kritiku pokušati da predstavite kao napad na državu Srbiju i na čitav srpski narod. To stalno radite. Radili ste to jutros nakon obraćanja kolege Kamberija.

Mi u tome nećemo učestvovati. Nećemo davati doprinos toj predstavi, jer u ovom parlamentu argumenti su davno prestali da važe.

Mi danas živimo u društvu u kome argument nema nikakav značaj i da svaki argument koji je iznesen na konstruktivni način na mestu kao što je parlament bude suočen sa cunamijem optužbi, kvalifikacija, etiketiranja i na kraju se završi ličnim kvalifikacijama, ličnim uvredama i vašim poistovećivanjem sa čitavom državom i čitavim srpskim narodom.

U obrazloženju ovog Predloga zakona o osnovama obrazovanja, kada navodite razloge za uvođenje obaveze intoniranja himne, kažete: radi razvijanja nacionalnog identiteta učenika, kao i svesti i osećanju pripadnosti Republici Srbiji.

Da li ste pre toga razmišljali da se osećaj pripadnosti bošnjačkog naroda Republici Srbiji možda ugrožava svakodnevnim veličanjem i najavama novih genocida, veličanjem osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića kao vašeg novog simbola…

Da li je Ratko Mladić osuđeni ratni zločinac? Da li je Ratku Mladiću suđeno u Hagu… (Isključen mikrofon.)

Za razliku od vas, ja poštujem međunarodne presude i za razliku od vas, Ratko Mladić je za mene zločinac kojem je presuđeno pravosnažnom presudom u Haškom tribunalu za genocid nad Bošnjacima.

(Aleksandar Marković: Tema.)

Ja govorim činjenicama i govorim argumentima i nemojte da me prekidate.

Da li ste možda… (Isključen mikrofon.)

Dakle, pitao sam da li ste možda razmišljali o tome da pripadnost Bošnjaka Republici Srbiji možda da na nju negativno utiče i svakodnevno negiranje bošnjačkog identiteta i bosanskog kao maternjeg jezika Bošnjaka? To je nešto što se ne liči obaveznim intoniranjem himne u školama.

Da li ste možda razmišljali da pripadnost albanskog naroda Republici Srbiji možda ugrožava činjenica da osuđenog haškog zločinca dovodite Vladinim avionom sa robije u Hagu i to direktno na Vojnu akademiju kako bi budućim oficirima možda preneo iskustva kako počiniti etničko čišćenje? To su stvari o kojima treba da razmišljate kada govorite o osećaju pripadnosti Republici Srbiji.

Da li vam je možda palo na pamet da na osećaj pripadnosti bošnjačkog naroda i Bošnjaka utiče nepravda sa kojom se suočavaju porodice mladića Ernada Bakana, Fahrudina Skarepa i Fahrudina Mavrića?

Ernad Bakan je naš student, mladić koji je poginuo u Beogradu na pešačkom prelazu. Za njega nema pravde u ovoj zemlji. Fahrudin Mavrić leži za ubistvo koje nije počinio. Fahrudina Skarepa je ubio policajac. Pitajte njihove porodice kakav je osećaj pripadnosti Bošnjaka Republici Srbiji.

Ja ovde imam knjigu koja se zove „Hronologija zla i neizvesnosti“. U njoj su opisani na 900 strana zločini, progoni i maltretiranja Bošnjaka Sandžaka od strane policije i Vojske Republike Srbije.

U jednoj rečenici je opisano ovo ovde i ovde možda bolje govori… (Isključen mikrofon.)

Vi meni ne dozvoljavate da ja slobodno izrazim svoj politički stav, da slobodno zastupam narod koji me je ovde birao, da vam kažem šta je vaša obaveza.

Unapređenje nacionalnog identiteta Bošnjaka i Albanaca pod vašom vlašću, pod ovom Vladom je postao veoma opasan poduhvat.

Država se pod vašom Vladom pobrinula da Javni servis nesmetano i nekažnjeno negira postojanje bosanskog jezika kao osnovnog elementa bošnjačkog naroda, kršeći Ustav, kršeći zakone ove zemlje, kršeći Međunarodnu konvenciju, Evropsku povelju o regionalnim manjinskim jezicima.

O kakvom unapređenju identiteta mi govorimo? Tako što ćemo bošnjačkoj i albanskoj deci uvesti obavezu intoniranja himne „Bože pravde“? A doći ćemo i do himne, ako mi dozvolite.

Kako je isteklo?

Kako ste mi računali vreme, izvinite?

Hvala, predsedniče.

Na početku ove sednice prethodne nedelje tražili smo da se na dnevni red stavi rezolucija o genocidu u Srebrenici. To smo radili i na sednici pre nje i svih prethodnih godina, u kojoj se predviđa čitav niz ljudskih koraka koje je neophodno napraviti kako bi se suprotstavili rastućem fašizmu u ovom društvu. Niste to prihvatili.

Zato danas svoje pitanje temeljim na postojećem Krivičnom zakoniku Republike Srbije, koji u članu 387. stav 5. zabranjuje negiranje genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina i u kome predviđa kaznu svakome ko odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina.

Shodno tome, svoje današnje pitanje upućujem Republičkom javnom tužilaštvu i ono glasi: šta radi tužilac ili tužioci dok se u Srbiji ovih dana, pod zaštitom policije, negira i slavi genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, veličaju ratni zločinci i zločini, širi verska, nacionalna mržnja?

Isti član u stavu 4. predviđa zatvorske kazne svakome ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju i podstrekavaju mržnju, diskriminaciju i nasilje.

Vi danas u centru Beograda imate taj mural osuđenom ratnom zločincu koji predstavlja sve to suprotno članu 387. stav 4, koga svakodnevno oslikavaju, osvežavaju i čuvaju huligani i uz koji ide tekst „generale, tvojoj majci hvala“. Za šta hvala, jel hvala za genocid?

Šta radi tužilac dok ministar policije negira genocid? Veliča ratnog zločinca koji je počinio genocid nad jednim narodom.

Pitam na kraju i tužilaštvo - da li je za vas Ratko Mladić ratni zločinac ili je Ratko Mladić heroj?

Da se vratimo na Krivični zakonik, koji u istom članu 387. u stavu 2. preti kaznom svakome ko vrši proganjanje organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi. I vi danima imate kontinuirano kršenje ovog člana zakona, a tužilaštvo ćuti.

Dakle, postavljam pitanje i načelniku beogradske policije, ministra neću da pitam, zbog toga što je ministar očigledno organizator i zaštitnik ovih huligana, ko su ljudi koji su privodili aktivistkinje? Ko su ljudi koji su otimali transparent „Ženama u crnom“? To su isti oni ljudi koji su nekoliko dana pre toga napali na njihove prostorije. Jesu li njih priveli policajci bez legitimacija ili huligani sa ovlašćenjima policije, dok uniformisani policajci stoje sa strane i to nemo posmatraju?

U vreme Miloševića se krilo o Srebrenici, ćutalo se o Srebrenici da se ne bi saznala istina. Danas se taj genocid sve glasnije slavi, glorifikuje, najavljuju novi i sve to pod zaštitom policije i države. To je još jedan u nizu dokaza i poslednja faza genocida nad jednim narodom.

Danas je opasno biti Bošnjak u Srbiji, naročito u Beogradu. Danas je opasno misliti slobodno i slobodno govoriti protiv zločina koji su počinjeni nad tvojim narodom, ukoliko znate da se u glavnom gradu pod zaštitom policije slobodno šetaju ljudi koji veličaju lik i delo najvećeg krvnika svojeg naroda.

Ratko Mladić je počinio genocid nad bošnjačkim narodom. Zbog toga je pravosnažno osuđen i Bošnjaci više nikad sebi neće dozvoliti da ih zmija ujede iz te iste rupe.

Međutim, Mladić i njegovi zločini sada razjedaju srpsko društvo i što se pre čestiti srpski narod distancira od tog zločinca, to će bolje biti. Primer je ovaj kancer u Beogradu u vidu murala ratnom zločincu Ratku Mladiću.

Nadam se da će tužilaštvo shvatiti svoju odgovornost, ne samo prema Ustavu i prema zakonima, nego i prema budućim generacijama koje žive u ovoj državi. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Nakon pravosnažnosti svih presuda ratnim zločincima u kojima su čak dva međunarodna suda potvrdila genocid u Srebrenici, smatramo da su se stekli svi uslovi da ovakva rezolucija bude razmatrana i usvojena u Skupštini Srbije.

Ovo je zreo korak koji je neophodno napraviti, zarad mira i dobrih odnosa sadašnjih i budućih generacija bošnjačkog i srpskog naroda.

Da je ranije bilo političke mudrosti i hrabrosti Srbija bi usvajanjem rezolucije bila u znatno povoljnijem položaju nego što je danas, naročito zbog činjenice da je Srbija prva i jedina zemlja na svetu koja je proglašena krivom za kršenje Konvencije Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju genocida.

Odnos civilizovanih zemalja danas prema pitanju Srebrenice je potpuno jedinstven. Cilj rezolucije o genocidu u Srebrenici jeste da se najoštrije osudi, ali i da se zabrani svako negiranje ovog genocida, veličanje osuđenih ratnih zločinaca i negiranje i veličanje i najave novih genocida nad bošnjačkim narodnom.

Mi sve češće u javnosti možemo čuti veličanje genocida u Srebrenici i veličanje osuđenih ratnih zločinaca, od sportskih manifestacija, preko raznih okupljanja, pa čak i na svadbenim veseljima. Poslednji takav slučaj se desio upravo prošle sedmice na rukometnoj utakmici kada su tzv. navijači Crvene zvezde, na utakmici protiv Novog Pazara veličali osuđenog ratnog zločinca, slavili genocid, vređali, pretili bošnjacima.

Jeste li se zapitali možda, u šta se pretvaraju naša sportska takmičenja, u šta se pretvara ovo društvo? Za to veliku odgovornost snosi i Skupština. Rukometni klub je doneo odluku o istupanju iz daljeg takmičenja, o istupanju iz lige i država umesto da reaguje ona ćutanjem odobrava promociju ovakvih ideja i ovakvih genocidnih namera i genocidne ideologije na sportskim manifestacijama.

Ja se iskreno pitam šta i ostali sportski klubovi iz Sandžaka čekaju, da neko izgubi glavu. To je rezultat ohrabrenja koji svojim ponašanjem daje sam državni vrh Republike Srbije, tako što i sam negira genocid, a često i veliča osuđene ratne zločince.

Ova rezolucija treba da bude odgovor civilizovanog društva na te pojave, ali i prevencija da se iznova stvori svest, da se genocidom, ratnim zločinima, etničkim čišćenjem nad jednim narodnom mogu ostvarivati interesi sopstvenog naroda i sopstvene države.

Oni koji su danas najglasniji protiv ove rezolucije i najglasnije veličanju genocida sprovode najveću kolektivizaciju krivice. Očekujem da stavimo na dnevni red i da ovu rezoluciju usvojimo u najkraćem roku. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Trenutno se u Srbiji sprovodi koordinisana politička kampanja progona jedne učiteljice iz Novog Pazara, i to od strane samog državnog vrha, režima i režimskih medija, u šta je uključena policija i tužilaštvo. Čitava ta kampanja ima za cilj da zastraši Bošnjake i da stvori prepreku i strah u ostvarivanju njihovih identitetskih prava.

S obzirom da čitav slučaj prati ogromna zloupotreba od strane državnih organa, prekoračenja zakonskih ovlašćenja, izlaženja iz zakonskih okvira, mi poslanici SDA Sandžaka, kao legitimni predstavnici bošnjačkog naroda u ovom parlamentu imamo nekoliko pitanja.

Pošto je sve krenulo od ministra prosvete i obrazovanja, svoje prvo pitanje danas upućujem ministru Branku Ružiću. Ispred sebe imam Ustav i zakone o upotrebi državnih simbola. Ni u Ustavu, ni u zakonu ne piše obaveza intoniranja himne u školama. Ovo je važno zapamtiti zbog daljih nezakonitih postupanja u vezi kojih ću postaviti i danja pitanja.

Dalje, Ustav i zakon jasno određuju gde se, kada i kako upotrebljavaju državni simboli, a u članu 40. određuju se i posebna ministarstva koja imaju pravo bliže propisati način i upotrebu državnih simbola, i to - ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar spoljnih poslova i ministar saobraćaja. Kao što vidite,

ovde u ovlašćenim ministrima nema nigde ministra prosvete, niti se u zakonu pominju škole.

Zato tražim objašnjenje od ministra Ružića, po kom ovlašćenju i po kom članu Ustava i zakona je on kao ministar prosvete nametnuo takvu jednu naredbu? Sama polazna tačka, vidite, sama polazna tačka ove kampanje je na klimavim nogama i nema uporište u Ustavu i zakonima.

Šta se dalje dešava? U nekim režimskim medijima se prenosi snimak sa društvenih mreža u kojima se presuđuje da je jedna učiteljica prekršila Ustav, prekršila zakone, srušila državu, napravila katastrofu. A, šta je dokaz? Ministar prosvete posle izdaje saopštenje za javnost, pa on presuđuje da je učiteljica prekršila zakon, šalje inspekciju u školu, a pri tom javno diktira inspekciji kakav zaključak treba da donese. Uključuje se, zatim, policija i tužilaštvo. Privode jednu uglednu ženu, čestitu učiteljicu na saslušanje. Zašto je privode? Zbog snimka na društvenim mrežama koje su neki zlonamerni režimski mediji, za koji su neki zlonamerni režimski mediji već napisali i optužnicu i presudu, bez ijednog dokaza.

Šta se vidi na tom snimku? Vidi se učiteljica koja izvodi nastavu na bosanskom jeziku, odeljenju koje pohađa nastavu na bosanskom jeziku, u skladu sa Ustavom i zakonima i pušta himnu Bošnjaka, koja je garantovana Ustavom i zakonima ove države, i čak odobrena od strane tog istog Ministarstva prosvete kao nastavna jedinica. I šta je tu sporno?

Mi smo juče imali sastanak sa načelnikom policije i tužiocem. Pokušali smo da saznamo ko je i na osnovu čega i na osnovu kog zakona, koji tačno član Ustava i zakona je ta učiteljica povredila i koje krivično delo joj se stavlja na teret. Nismo dobili ni jedan konkretan odgovor. Očigledno je da policija i tužilaštvo kriju stvarnog nalogodavca ovog političkog obračuna i političkog progona.

Zato sa ovog mesta postavljam pitanje i Republičkom javnom tužiocu i ministru policije – ko je i na osnovu čega naredio uzimanje izjave od Adele Karahmetović Melajac? Da li je to uradila policija sama? Ako jeste, ko je to naredio? Ako je policija uzela izjavu na osnovu naloga tužilaštva, ko je potpisao taj nalog? Koje delo i na osnovu kojih dokaza joj se stavlja na teret?

Mi smo juče u medijima čuli novu optužnicu protiv nje. Neko je presudio da je ona prekršila neki nepisani zakon, da je ona prekršila neko pravilo neutemeljeno u zakonu.

Dakle, i u Čačku je intonirana pogrešna himna, pa pitam da li je neko pokrenuo postupak protiv toga? Dakle, ovde smeta što je učiteljica vrlo uspešna, vrlo ugledna u očuvanju tog identiteta.

Hvala.

Uvaženi predsedniče, uvažena predsednice Vlade, članice Vlade, težnja svakog zdravog društva ali i pojedinca ka pravdi stvorila je potrebu za osnivanjem institucija pravde. Najznačajnije institucije za pravdu u jednom modernom društvu su svakako pravosudni organi odnosno sudovi i tužilaštva. Oni u suštini postoje kao civilizacijski odgovor na nepravdu kako pojedinci ne bi uzimali pravdu u svoje ruke ili je tumačili po slobodnoj volji.

U takvom konceptu društva podjednako je važno poštovanje jednakosti svih građana, kao i nezavisnost pravosudnih organa.

Kada kao predstavnici bošnjačkog naroda građana ove zemlje govorimo o pravosuđu, o njegovom položaju u ustavnoj materiji, moramo najpre postaviti pitanje - koji je danas status bošnjačkog naroda u samom Ustavu, ali i status drugih nesrpskih naroda u Ustavu Republike Srbije? Zašto je ovo pitanje važno?

Sve presude koje se donose počinju sa - U ime naroda. Zato je moje prvo pitanje - u ime kog naroda?

Ukoliko krenemo od prvog člana Ustava, koji prvenstveno definiše Srbiju kao državu srpskog naroda, šta se ovde može zaključiti? U ime kog naroda ti sudovi donose presude? Da li to znači da se pravda, pravednost, vladavina prava, poistovećuju i pripadaju samo jednom narodu? To je pitanje koje nas dovodi do prvog razloga zbog čega je važno i zbog čega mi smatramo da je potrebno izaći iz ovih okvira ustavnih promena koje je zadala Vlada ovim predlogom?

Mi smatramo da je neophodno i da Skupština iskoristi svoja ustavna ovlašćenja i da proširi tu reformu Ustava na što širu moguću materiju, kako bismo dobili jedan moderan, efikasan, savremen Ustav, po meri svih građana koji ovde žive.

U vezi sa sudstvom, Bošnjacima je takođe važan i način na koji će Ustav osigurati ravnopravno učešće Bošnjaka u tim pravosudnim institucijama.

Svaki izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije govori o nedovoljnoj zastupljenosti Bošnjaka i Albanaca u pravosudnim institucijama, odnosno državnim organima sa javnim ovlašćenjima.

Mi ovde imamo slučajeve da se Bošnjacima kandidatima za izbor sudija osporava izbor bez ikakvog obrazloženja, iako Poslovnik izričito traži obrazloženje. Dakle, navede se njihovo ime i prezime, ospori se njihov izbor i to je to. Stiče se utisak da se osporavaju samo zbog njihovog imena i prezimena.

Dakle, nama kao predstavnicima Bošnjaka prvi prioritet kod reforme Ustava, pa i samog pravosuđa, jeste vraćanje Bošnjacima statusa naroda. To je posebno važno zato što su Bošnjaci u Srbiji, a prvenstveno u Sandžaku, autohton evropski narod.

Mi smo ovde svoj na svome. Niotkuda nismo došli, niti imamo nameru bilo gde da idemo. Ne zavisimo i ne tražimo ničiju pomoć, niti protektorat, tražimo samo ono što nam Ustav i zakoni omogućavaju. Ni manje, ni više.

Ako već ulazimo u promene Ustava zbog kojih se mora zakazati referendum, kakve jesu reforme pravosuđa, mi smatramo da bi bilo korisno iskoristiti ovaj referendum da zajedno dođemo do jednog novog, modernog, efikasnijeg Ustava, jer mi kao zemlja nemamo više vremena da čekamo i da odlažemo te reformske procese. Rađaju nam se nove generacije, stasavaju i odlaze. Odlaze svi - Bošnjaci, Srbi, Albanci, Hrvati. Dakle, naše reforme ustavnog sistema moraju dati odgovor na taj problem, moraju dati odgovor na to pitanje.

Kao predstavnici građana Sandžaka, svih građana Sandžaka, smatramo i da je neophodno pristupiti efikasnoj regionalizaciji. Nama je najbitnije definisanje Sandžaka kao nove autonomne pokrajine, što uostalom omogućava i Ustav, postojeći i važeći, u svom članu 12, koji kaže da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku i lokalnu samoupravu. Ovo pravo takođe daje i član 182. stav 3, koji kaže da se mogu osnivati nove autonomne pokrajine, postojeće ukidati, spajati, itd.

Uspostavljanje autonomnih regija sa svojim specijalnim statusom i preporuka Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1985 od 8. aprila 2014. godine, koja kaže i preporučuje da uspostavljanje tih specijalnih statusa autonomnih regiona kao prevencija konflikta, kao rešavanje konflikta i rešavanje mnogih socioekonomskih problema. U ovoj rezoluciji se daje do znanja da su postojeći i novoformirani specijalni statusi autonomnih regija dali pozitivne efekte kako u samim regijama, tako i u celim državama u kojima su osnovane.

Dakle, autonomija je ustavno, legalno i legitimno pravo svih građana Srbije. To pravo bi trebalo da pripada svim građanima, bez obzira gde žive i kako se izjašnjavaju.

Ne želim da verujem da postoje dve grupe građana - jedni kojima se to pravo omogućuje, koji imaju to pravo i koriste i druga grupa građana kojima se zabranjuje čak i da misle o tome.

Pojam autonomije je, i svaka njena definicija, kao vid teritorijalnog uređenja jedne države. Svako drugačije tumačenje je zlonamerna zamena teza, koja u suštini ima za zadatak da stvori otklon javnosti prema toj ideji, a kod onih koji pretenduju da koriste to pravo, da ih pokoleba ili da ih obeshrabri od te ideje.

Dakle, ukratko, mi u Sandžaku želimo da sami odlučujemo o pitanjima koji su bitna za naš život, dakle o svim pitanjima iz politike, nauke, kulture, ekonomije, zdravstva.

Ako budemo mogli u nastavku diskusije jednim civilizovanim tonom da dođemo do razmene mišljenja, mi ćemo biti vrlo zahvalni.
Zahvaljujem.