Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7612">Enis Imamović</a>

Enis Imamović

Stranka demokratske akcije Sandžaka

Govori

Hvala, uvaženi predsedniče.

Dakle, upravo je to bio predmet mojeg razjašnjenja.

Dakle, kada govorimo u ime naroda, mi tražimo da ovaj Ustav, prilikom prvih svojih reformi, sve narode koje žive u Srbiji prihvati kao ravnopravne narode i ravnopravne građane. Dakle, da ne stvaramo građane prvog reda i drugog reda, kako je sada stvoreno u ovom Ustavu, da se otkloni svaka nejasnoća. To je bio naš zahtev.

Dakle, nema potrebe da me vi edukujete, šta, kako, u ime kojeg naroda. Nisam rekao da se protivim početku presuda koje kažu da se donose u ime naroda. To ste možda pogrešno shvatili, svakako ste pogrešno protumačili.

Dakle, moj cilj je bio da narod koji predstavljam dobije jednak status kao i svi ostali narodi koji žive u Republici Srbiji. I hoću da moj narod ima osećaj da se presude donose i u ime Bošnjaka, a ne u ime srpskog naroda i svih ostalih koji žive u Republici Srbiji.

Dakle, drugo, rekli ste još jednu interesantnu stvar, kada kažete da autonomiju možemo da tražimo onda kada autonomiju počnemo da živimo. Mi u Sandžaku živimo autonomiju već vekovima. U Sandžaku u haromniji žive tri religije i pet naroda. Mi jedni drugima smo odlične komšije. Mi se podjednako ponosimo našim kulturno-istorijskim nasleđem i pravoslavnog naroda, pravoslavne vere i srpskog naroda i albanskog naroda i bošnjačkog naroda i crnogorskog naroda. Dakle, to je naša tradicija. Mi se u Novom Pazaru podjednako ponosimo i Altun-alem džamijom i Petrovom crkvom i Đurđevim Stupovima.

Ako je to element i ako je to dokaz da nama pripada autonomija, mi onda već imamo i više prava nego što imate vi u Vojvodini. Ali, nam je nejasno da Vojvodina može… (Isključen mikrofon.)
Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, kada o predstojećem popisu stanovništva govorimo sa aspekta nacionalnih manjina vrlo je važno naglasiti da popis i njegovi rezultati predstavljaju osnov, odnosno čvrst mehanizam po kome manjine određuju u kom obimu i do kojeg nivoa će ostvarivati svoja individualna i kolektivna prava, kao što su na primer pravo na obrazovanje na maternjem jeziku i pismu, delotvorno učešće u javnom životu, zastupljenost u državnim organima sa javnim ovlašćenjima, službene upotrebe jezika i pisma, finansiranje nacionalnih saveta, ali i ostvarivanje onih građanskih prava, opštih prava kao što je broj škola, kapacitet škola, broj obdaništa, bolnica, lekara, kao što je kapacitet vodosnabdevanja, kapacitet električne energije itd.

Drago mi je da je koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina zauzela čvrst i jedinstven stav o važnosti ovog popisa i da su iskazali jasnu nameru da u ovom popisnom procesu žele da budu aktivni sudionici a ne posmatrači.

Jasno nam je da se ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona žele pomeriti rokovi i uskladiti sa trenutnom situacijom, možemo da razumemo i potrebu da se uradi tako nešto. Međutim, kao predstavnici nacionalnih manjina nismo zadovoljni što ova prilika nije iskorišćena i za to da se ovaj zakon, prilikom ove izmene i dopune zakona, još bolje i preciznije definiše u onim oblastima koje se tiču nacionalnih manjina. Na primer, od čitavog Zakona o popisu stanovništva, nacionalne manjine se ne spominju ni na jednom mestu, ni u jednom članu zakona, niti njihove institucije, poput nacionalnih saveta nacionalnih manjina koji se biraju na direktnim izborima.

Takođe, u ovom zakonu se ne preciziraju ni detalji na koji će način država afirmativnije delovati kada je u pitanju izjašnjavanje pripadnika nacionalnih manjina. Istovremeno, pripadnicima nacionalnih manjina ovaj zakon nije ostavio nikakvu mogućnost da kontrolišu svoje popisne podatke u popisnom procesu. Time ovaj zakon otvara dodatno prostor za brojne zloupotrebe.

Ovim zakonom se ne predviđa ravnopravno i ravnomerno učešće nacionalnih manjina u celokupnom procesu, shodno rezultatima popisa iz 2011. godine, što je evropska praksa, kao što je, na primer, zastupljenost u popisnim komisijama.

Dakle, u ovom segmentu zakon isključuje manjine, ali i njihove zvanične organizacije manjinske samouprave, jer se zakonom ne predviđa mogućnost konsultovanja i uključivanje bilo kakvih učešća nacionalnih veća u popisnom procesu, kao ni delegiranje članova popisnih komisija od strane istih.

Iz ugla manjina, finansiranje ovog popisa je konfuzno, jer se ne predviđaju nikakva sredstva za kampanje koje nacionalni saveti treba da vode kako bi motivisali svoje pripadnike da se izjasne na popisu. Ukoliko oni budu želeli to da rade, to će morati da rade od sopstvenih sredstava, što nije slučaj sa ostalim organima i sudionicima koji su definisani u ovom zakonu.

Ovaj zakon potpuno isključuje i savete za međunacionalne odnose na lokalnom nivou. Ukoliko su to tela koja igraju najznačajniju ulogu u ostvarivanju manjinskih prava na lokalnom nivou i ukoliko su to tela koja predstavljaju direktnu vezu manjinskih zajednica sa svojim lokalnim samoupravama, zašto ovaj zakon to ne prepoznaje i zašto saveti za međunacionalne odnose nisu uključeni u ovaj proces?

Kada su u pitanju konkretni članovi zakona, član 5. u stavu 2. kaže da je instruktor lice koje je ovlašćeno da obučava popisivače i prati i kontroliše njihov rad tokom terenskog prikupljanja podataka. Ukoliko zakon ne definiše, postavlja se pitanje na koji će način instruktor vršiti kontrolu popisnih podataka, naročito onih specifičnih podataka kada su u pitanju segmenti, kulturološki segmenti, etnički segmenti ovog popisnog izjašnjavanja, ukoliko instruktor nije dobio nikakve smernice od strane ovlašćenih institucija, manjinskih organa manjinske samouprave?

Isti član 5, u stavu 17. kaže – kalendar objavljivanja i pregled svih statističkih saopštenja i publikacija, sa precizno navedenim naslovom, referentnim periodom, datumom i vremenom objavljivanja, objavljuje se na veb sajtu Republičkog zavoda za statistiku pre početka kalendarske godine za celu narednu godinu. Ovaj član je konfuzan, jer ne precizira kada će se tačno objaviti rezultati popisa. Konačni podaci popisa iz 2011. godine još uvek nisu objavljeni i zbog neobjavljivanja ovih podataka, još uvek dolazi do manipulisanja podacima o ukupnom broju, jer se ne zna koliki je ukupan broj i konačan udeo nacionalnih manjina u stanovništvu Republike Srbije.

Član 6. u stavu 1. je solidno koncipiran, ali je važno obratiti pažnju oko podataka koji se odnose na etnokulturološke i religijske odrednice, jer dolazi do zloupotrebe popisnih podataka, kao što je na primer versko izjašnjavanje, odnosno mešanje verske i nacionalne pripadnosti, kao što je to slučaj kod bošnjačkog naroda, kod Bošnjaka, koji se neretko nacionalno označavaju kao Muslimani.

U stavu 2. ovog člana se sada omogućava popis i odsutnih članova domaćinstva, što je pohvalno. Međutim, i ovde ostaje nejasno da li se i za njih prikupljaju podaci o etničkoj pripadnosti.

Član 9. podstav 1. navodi ministarstva i posebne organizacije. Ne spominju se ministarstva koja u svom delokrugu imaju bavljenje pitanjem nacionalnih manjina. Dakle, to je prilikom donošenja ovog zakona bilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, sada je to Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Zbog čega se ovo ministarstvo konkretno ne spominje kao sudionik u ovom procesu?

Podstav 3. dalje kaže – drugi organi i organizacije i institucije. Ostaje potpuno konfuzno koje su to organizacije i institucije. Ni u kasnijim članovima koji tematiziraju ovu oblast, koji tematiziraju prava nacionalnih manjina se ne spominju organi manjinske samouprave, nacionalna veća kao organi manjinske samouprave koji se legitimno biraju na direktnim izborima i kojima je ovo pitanje popisa od vitalnog značaja.

U članu 10. stav 2: „U Republičkom zavodu za statistiku formira se posebno upravljačko telo sa zadatkom da organizuje i koordinira rad svih učesnika u popisu. Na čelu ovog tela je direktor Republičkog zavoda za statistiku, a članovi su lica odgovorna za organizaciju i realizaciju specifičnih popisnih aktivnosti.“ Ostaje nejasno koje su to specifične popisne aktivnosti? Ne spominju se predstavnici nacionalnih veća nacionalnih manjina i ovo je bila prilika, ove izmene i dopune zakona su bile prilika da se u te specifične popisne aktivnosti definišu one kategorije, definišu ona pitanja koja su delegirali predstavnici koordinacije nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Svima nam je cilj da dođemo do konkretnih, što kvalitetnijih podataka, koji će nam pomoći da iz ovog popisa izvučemo koje su to politike koje treba da sprovedemo u narednom periodu.

U članu 11. u stavu 2 – članove popisne komisije imenuje direktor Republičkog zavoda za statistiku, na predlog jedinice lokalne samouprave, odnosno gradske opštine grada Beograda. Ni ovde se ne spominje obaveza konsultovanja nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Član 11. u stavu 3 definiše da popisnu komisiju mogu sačinjavati od tri do sedam članova, u zavisnosti od broja stanovnika, broja naseljenih mesta, površine teritorije, s tim što je jedan član predstavnik Republičkog zavoda za statistiku i izuzetno, na posebno obrazložen zahtev jedinice lokalne samouprave, direktor Republičkog zavoda za statistiku može imenovati dodatne članove popisne komisije.

U članu 12. se opet nabrajaju ministarstva, među kojima nema ministarstava koja su usko vezana za delokrug nacionalnih manjina. Ne spominje se učešće nacionalnih saveta nacionalnih manjina u popisnoj komisiji. Dakle, ostaju potpuno isključena iz ovog popisnog procesa. Ovo je izuzetno važno, naročito u onim naseljenim mestima u kojima manjine čine značajan procenat stanovništva.

U članu 20. kod jedinica lokalne samouprave rekao sam da se ne spominju saveti za međunacionalne odnose.

Dakle, ovo su neki od članova zakona za koje smatramo da je bilo neophodno iskoristiti ovu priliku i unaprediti ih, kako bi dobili kvalitetniji zakon, koji je prihvatljiv za legitimne predstavnike nacionalnih manjina. Ovo su predlozi koordinacije nacionalnih saveta nacionalnih manjina koji su dati radnoj grupi, a koje je radna grupa, nažalost, odbila.

Politički gledano sa aspekta Bošnjaka, ovaj predstojeći popis je posebno važan zbog ispravljanja istorijskih nepravdi prema ovom narodu, naročito u sandžačkom regionu. Rezultati ovog popisa najpre treba da budu odgovor na politiku etničkog čišćenja koja je sprovođena u Sandžaku i koja se i danas na svojevrsni način sprovodi. Ranije je to bilo drastično, činjenjem zločina, otmica, masovnih ubistava u Sjeverinu, Štrpcima, Kukurovićima, masovnim hapšenjima i mučenjima, do danas preko sofisticiranih metoda socio-ekonomskog ucenjivanja, do neodgovornih i sebičnih poziva na bojkot prošlog popisa. Sve to zajedno imalo je za cilj da smanji broj Bošnjaka u Sandžaku. Da li je taj broj smanjen? Ja mislim da jeste, videćemo šta kažu rezultati ovog popisa.

Naš cilj je da povratimo poverenje u državne organe, da povratimo poverenje u popis kod naših građana, a to ćemo uraditi tako što ćemo unaprediti ovaj zakon, tako što ćemo slušati šta je to što manjine predlažu kako bi dobili što kvalitetnije informacije, što kvalitetnije podatke iz ovog važnog procesa. Da bi to uspeli, ideja je, koju smo predložili da legitimni predstavnici manjina budu zastupljeni u zvaničnim telima, koji se bave sprovođenjem ovog popisa.

U tom smislu, je dogovoreno da predstavnici koordinacije nacionalnih saveta budu zastupljeni u Republičkom zavodu za statistiku, gde će u tom radnom telu, posebnom upravljačkom radnom telu, biti predstavnici cele koordinacije. Imena su poslata, koliko znam očekuje se potvrda i rešenje da su oni imenovani.

Drugi važan deo je i organ za sprovođenje popisa, a to su popisne komisije u lokalnim zajednicama, koje imenuje direktor Republičkog zavoda za statistiku na predlog lokalne samouprave i ovde je izuzetno važno nekoliko stvari. Na sastanku sa Republičkim zavodov za statistiku je dogovoreno da predstavnici nacionalnih veća učestvuju u radu tih lokalnih popisnih komisija, na način da se njima dostavi koordinisan spisak svih opština gde manjine imaju interes da imenuju svoje posmatrače, i onda će koordinacija dostaviti po jedno ime za svaku opštinu koju će predstavljati ovaj organ manjinske samouprave.

Dakle, za nas nije sporno da podržimo zakon o izmeni i dopuni Zakona o popisu kada su u pitanju termini i kada je u pitanju usklađivanje rokova. Međutim, nije jasno zašto je vladina grupa i dalje ostala isključiva za ove konkretne i rekao bih korektne predloge nacionalnih manjina kako da unapredimo zakon i nije mi jasno zbog čega opet nije iskorišćena ova prilika da se ovaj zakon unapredi i da se približi jednoj trećini stanovništva u Srbiji, a to su nacionalne manjine.

Mi nemamo problem da zajedno dođemo i dogovorimo se koji su to rokovi koji su svrsishodni za sprovođenje narednog popisa stanovništva, jer on treba da nam pomogne i da nam pruži što bolje i kvalitetnije informacije, rekao sam o našem stanovništvu, kako da u budućem periodu kreiramo i da se borimo za kreiranje politika koje će otklanjati svakodnevne probleme sa kojima se naši građani suočavaju. Samo tako ćemo biti u mogućnosti da na osnovu tih podataka dođemo do boljeg i kvalitetnijeg Zakona o popisu. Hvala.
Reklamiram povredu Poslovnika 104. Ovde je kolega prethodni govornik uvredljivo se izjasnio, izrazio vezano za moje obraćanje. On je nazvao moje obraćanje kao vašom dozvolom. Vi niste ovde meni da dozvoljavate ništa da ja govorim, ja koristim svoje poslovničko i poslaničko pravo da govorim onako kako smatram da treba i onako kako smatram da treba da zastupam građane koji su me glasali. Glasali su me građani Sandžaka, Bošnjaci koji su i te kako bili žrtve etničkog čišćenja. Ako su sudovi presudili, ako su sudovi, molim vas, pustite me da završim…

(Đorđe Milićević: Opet dozvoljavate isto.)
Pokušavam da završim, a kolega dobacuje.

Ukoliko su sudovi potvrdili, da je u Sjeverinu i u Štrpcima počinjen zločin, ukoliko su sudovi potvrdili da je Užički korpus odgovoran za granatiranje sela Kukurovići, to su sve zločini koje sam ja spomenuo u svom govoru, potvrđeno sudskim presudama…
Ja govorim o pogrešno protumačenim stavovima koje ste dali pravo prethodnom govorniku da slobodno iznosi…
Nije replika, ja kažem ovo je moje osnovno pravo….
Molim vas, predsedavajući, dozvolite, ovde se radi o potvrđenim presudama, potvrđenim sudskim presudama. I ako su potvrđene sudske presude….
Pa, ne možemo da učestvujemo u ovakvoj debati predsedavajući. Ovo nije debata, vi dajete reči, dajete pravo svakome od njih da oni napadaju sve moje stavove, a meni ne dajete pravo da branim svoje stavove, ni u Poslovniku, ni u replici. Ja u ovakvom zasedanju Skupštine, u ovakvoj Skupštini nemam nameru da učestvujem, ovakvoj Skupštini nemam nameru da dajem legitimitet. Pokušali smo, nismo uspeli. Svaki put naše pravo da govorimo argumentovano na osnovu sudskih presuda, vi prekidate Poslovnikom i prekidate osporavanjem našeg prava, građani da zastupamo politiku za koju smo dobili podršku na izborima, građane Sandžaka.
Hvala, uvaženi predsedniče.

Koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, kao čovek i kao predstavnik Bošnjaka, bošnjačkog naroda u ovom parlamentu, svoje obraćanje počeću minutom ćutanja za sve nevine žrtve nacističkog logora u Jasenovcu.

Neka sećanje na ove žrtve bude lekcija i pouka svima da se nikada i nikome ne dogodi da budu žrtve nacističkog i fašističkog režima i logora kakvi su oni bili.

Nažalost, nakon Jasenovca, dogodio se genocid u Srebrenici. Dogodili su se logori u Foči, u Banja Luci. Dogodio se i Prijedor.

Jedan takav koncentracioni logor u kojem su bili zatočeni Bošnjaci, u Prijedoru su po istim fašističkim metodama obeležavali bošnjački narod belim trakama preko ruke, a bošnjačke kuće belim čaršafima i upravo se žrtvama Prijedora u Srbiji ovih dana na televiziji sa nacionalnom frekvencijom izruguju. Te žrtve se vređaju i ponižavaju.

Nakon desetina presuda za logore u Prijedoru, nakon filmova, nakon knjiga, nakon svedočenja, pa i onih o Fikretu Aliću, jedan voditelj i jedan reditelj poslednjeg filma o logoru u Jasenovcu na toj televiziji sa nacionalnom frekvencijom ismejavaju, vređaju i omalovažavaju jednog izgladnelog zarobljenika logora u Prijedoru. Čak mu ne znaju ni ime. Nazivaju ga „onaj mršavi“, ali mu zato znaju dijagnozu. Znaju da je navodno bio bolestan od tuberkuloze itd.

Izgladnelog Fikreta Alića nazivaju propagandom protiv Srba, nazivaju ga cirkuzantom kojeg vode po Evropi i, da sve to bude još odvratnije, u tom vređanju i relativiziranju logora sudeluje čovek koji je režirao poslednji film o logoru u Jasenovcu.

Komentari tog reditelja su strašni, morbidni. Međutim, oni su u prvom redu omalovažavajući, uvredljivi, neodgovorni prema žrtvama u Jasenovcu.

Ako se zaista bavio pitanjima, problemima i patnjama žrtava u Jasenovcu i ko se zaista bavio tom temom nema snage da se ismejava i izruguje tuđim žrtvama drugih logora, a kamoli da se usudi da omalovažava i da na televiziji sa nacionalnom frekvencijom logorsku patnju jednog naroda naziva cirkusom i propagandom i sve to je nekažnjeno i nezapaženo u zemlji čiji Ustav kaže u članu 49. da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske i druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti.

U ovoj zemlji bi trebalo da postoji Republički javni tužilac. Ja pitam Republičkog javnog tužioca šta je uradio po ovom pitanju? Pitam Ustavni sud da li je pokrenut postupak po ovom pitanju? Pitam RRA šta je uradila po ovom pitanju?

Danas se u institucijama Srbije negira genocid, relativizuju zločini, a veličaju zločinci.

Na sportskim manifestacijama se uzvikuje „Nož, žica, Srebrenica“. Prodaju se suveniri sa tim sloganima koji pozivaju na novi genocid. „Oj Pazaru novi Vukovaru, oj Sjenice nova Srebrenice“ se čuje na sportskim manifestacijama, vređaju se sportisti. Šta u ovoj zemlji radi Republički javni tužilac? Šta radi Ustavni sud? Dozvoljavaju da se tuđe žrtve ismejavaju, da se omalovažavaju i posle se takve institucije čude negativnim izveštajima iz Evrope.

Za dva dana je godišnjica otmice u Štrpcima u kojima su žrtve bili Bošnjaci.
Završavam.
Žrtve, ni ovi ostaci do danas nisu pronađeni, niti su njihove ubice kažnjene. Te žrtve su bile žrtve istog genocidnog talasa koji se desio u Srebrenici, kao što su žrtve Prijedora, Foče, Višegrada itd. Nedostatak kazne dovodi do potpunog odsustva pijeteta prema žrtvama.
Postavio bih pitanje kada će pravda za ove žrtve?
Nema smisla više postavljati ovo pitanje zbog toga što pravda u ovoj zemlji je vrlo selektivna i, koliko vidimo, za Bošnjake vrlo nedostižna.
Hvala, uvaženi predsedniče.

Uvaženi članovi Vlade, koleginice i kolege, poštovani gosti, SDA Sandžaka pozdravlja donošenje izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije za 2020. godinu.

Kao parlamentarna stranka već punih 30 godina se upravo i borimo za Evropske i NATO integracije Srbije. Aktivni smo učesnici svih demokratskih procesa u zemlji i time dajemo svoj doprinos i jasno opredeljenje da sve svoje političke ciljeve i sve probleme za koje smatramo da trebaju biti rešeni, rešavamo unutar institucija sistema, osuđujući upotrebu sile i nasilja za dostizanje političkih ciljeva.

Smatramo da je dobro što se parlament opredelio da u plenumu razmatra izvešta Evropske komisije o napretku Srbije. Međutim, tvrdimo da je u ovaj proces trebalo krenuti mnogo obazrivije, trebalo krenuti sa najširim mogućim društvenim dijalogom, naročito zbog činjenice da je ovo prvi put da razmatramo zaključke u plenumu.

Dakle, trebalo je usaglasiti izveštaje iz prethodnih godina, trebalo je doneti zaključke kojima bismo se osvrnuli i na njih, na napredak između tih izveštaja i na kraju za zaključke i preporuke koje donosi ovaj poslednji izveštaj. Ja zbog svega toga želim na samom početku da kažem da mi nećemo podržati ove zaključke, nismo učestvovali u njihovom donošenju na Odboru za evropske integracije, niti ćemo u nastavku ovog procesa učestvovati u njihovom donošenju u plenumu.

Nismo hteli ni na koji način da donosimo zaključke koji ne uvažavaju suštinske kritike Evropske komisije na napredak Srbije u njenim evropskim integracijama. Dugo smo razmišljali i da li da pokušamo da predložimo amandmane na ove zaključke i doneli smo odluku da ih ne predlažemo zbog toga što nismo hteli da naši amandmani postanu instrument za političke obračune sa neistomišljenicima u ovoj Skupštini.

Svaki izveštaj Evropske komisije predstavlja važan parametar po kojem se meri napredak neke zemlje, u ovom slučaju napredak Srbije u njenim evropskim integracijama i implementaciju preporuka kada je u pitanju politički, društveni i javni život u našoj zemlji. Posebno kada su u pitanju manjinske zajednice, Izveštaj o napretku predstavlja izuzetno važan instrument, izuzetno važan mehanizam.

Manjinska pitanja se sagledavaju u okviru pregovaračkog Poglavlja 23. U okviru tog pregovaračkog poglavlja nalazi se i poseban deo tog Akcionog plana, to je Manjinski akcioni plan, koji se odnosi upravo na manjine i taj manjinski akcioni plan sa aspekta Bošnjaka je nelegalan, nelegitiman i mi ga ne priznajemo.

Ne priznajemo ga iz razloga što on ignoriše sve one suštinske probleme na koje su ukazivali legitimni predstavnici Bošnjaka u radnoj grupi prilikom pisanja tog Akcionog plana.

Bošnjaci u Srbiji imaju veliki broj problema i nerešenih pitanja. Naš je cilj bio da u okviru tog akcionog plana uvrstimo rešavanje svih tih pitanja i nagomilanih problema. Oni su od strane radne grupe na najgrublji način izbačeni i mi smo zbog toga napustili rad u toj radnoj grupi i nismo dali legitimitet takvom Akcionom planu.

Prilikom pravljenja svakog izveštaja Evropske komisije, prikupljaju se značajni podaci i iz drugih evropskih mehanizama, iz drugih institucija na tom evropskom nivou, u prvom redu Veća ministara i njegovih mehanizama, primarno, Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima.

Mi smo sa zabrinutošću primili brojne negativne ocene koje je Srbija dobila u ovom izveštaju i zato želim da u ovom uvodnom obraćanju iznesem ključne probleme na koje je morala Skupština obratiti pažnju u svojim zaključcima. Najpre, sam sistem zaštite manjina u Republici Srbiji pokazuje brojne nedostatke već u svom korenu, a koren su zakonska rešenja, zakoni.

Mi smo 2018. godine doneli izmene i dopune Zakona o pravima i slobodama nacionalnih manjina koji je donesen 2002. godine. Doneli smo izmene i dopune Zakona o nacionalnim većima nacionalnih manjina iz 2009. godine. Međutim, te izmene su bile isključivo kozmetičke prirode. Nisu se bavile suštinskim pitanjima.

Ono što tada niste hteli da slušate prilikom naše diskusije i prilikom amandmana koje smo podnosili na te predloge zaključaka, našlo se u ovom Izveštaju.

Zakon iz 2002. godine više ne odgovara aktuelnoj situaciji, ne odgovara trenutnoj situaciji u kojoj žive nacionalne manjine u Republici Srbiji i ne uvažava njihove specifičnosti, njihove posebnosti i zato je potrebno doneti potpuno novi zakon, novi krovni zakon koji će uvažavati ove specifičnosti.

Pored toga što je on uopšten i što ne uvažava te specifičnosti, on ni ne uređuje to polje, taj sistem zaštite i unapređenje individualnih kolektivnih prava manjina, niti pruža adekvatan odgovor za uključivanje manjina u društveni život. To konstatuje ovaj izveštaj.

Srbija nikada nije sprovela svoju obavezu donošenja novog zakona, tog novog krovnog zakona kojim bi se uredio položaj nacionalnih zajednica i kojim bi se definisala uloga nacionalnih manjina u sveukupnom razvoju društva u Srbiji. Koja je uloga nacionalnih manjina? Šta konkretno manjine doprinose ovde? Sad je trenutno takav odnos prema manjinama kao prema nekom stranom telu koje ili će samo nestati ili treba ukloniti. Izmene Zakona o nacionalnim većima nacionalnih manjina su dodatno obesmislile ovaj organ manjinske samouprave.

Organi koji se biraju na direktnim izborima danas nemaju ovlašćenje da donesu nijedno obavezujuće mišljenje ni na jednu odluku državnih organa, pa i one odluke koje suštinski zadiru u identitetska pitanja.

Ako se vratimo na Poglavlje 23, u tom akcionom planu Srbija se obavezala da donese novi Zakon o zabrani diskriminacije. To naravno da danas nije učinila. Umesto toga imamo RTS za koji se utvrdi da je grubo prekršio, da je izvršio diskriminaciju prema Bošnjacima, da je grubo prekršio odredbe člana 6. i člana 24. važećeg Zakona o diskriminacije i nikom ništa.

Ovo je dokaz da je ovakav sistem zaštite nacionalnih manjina načelan, da je formalan, da nije dovoljan, da on ne pruža adekvatne mehanizme za zaštitu i unapređenje nacionalnih prava. On ne nudi ni kazne za one koji te zakone očigledno krše, ograničavaju, pa čak i osporavaju.

Jedan od važnijih segmenata u ovom izveštaju takođe je i pitanje neprocesuiranih ratnih zločina iz 90-ih godina i dalje nemamo kazne za počinioce masovnih otmica u Sandžaku i ubistava, u prvom redu otmica u Sjeverinu i Štrpcima. Ovaj izveštaj takođe jasno i nedvosmisleno ukazuje na nepoštovanje presuda međunarodnih sudova, Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu, i ovde se pored pravosnažnih presuda i dalje negira genocid u Srebrenici, i dalje veličaju ratni zločinci i to od strane najviših zvaničnika, najviših institucija, uključujući i Narodnu skupštinu. Ne procesuiraju se zličini ni na drugim narodima, Albancima i Hrvatima. U ovom izveštaju takođe je naglašeno da postoji veliki problem suočavanja sa prošlošću osude ratnih zločina, sude ratnih zločinaca, izražavanje pijeteta prema žrtvama, da postoji problem u politici sećanja. Ovde se osuđeni ratni zločinci i dalje slobodno bave javnim poslom, slobodno se bave politikom. To potvrđuje ovaj izveštaj, a Narodna skupština ignoriše.

U samom izveštaju konstatovana je i ogromna razlika u nivou ostvarivosti prava nacionalnih manjina na teritoriji AP Vojvodine i u ostatku Srbije, pa je nivo ostvarivosti prava nacionalnih manjina u AP Vojvodine na daleko većem nivou nego što je to slučaj u ostatku Srbije. Govorimo o istoj zemlji, govorimo o istim zakonima i ovo je dokaz koliko je uvođenje novih autonomnih pokrajna zapravo neminovnost ne samo sa aspekta ostvarivanja prava nacionalnih manjina, nego i sa aspekta ostvarivanja osnovnih građanskih prava. To uvođenje srednjeg nivoa vlasti predstavlja smanjivanje jaza, smanjivanje distance na relaciji građanin - država.

Ekonomska situacija nacionalnih manjina je konstatovana takođe ovim izveštajem, da je izuzetno loša. Područja tradicionalno naseljena Bošnjacima, Albancima, Hrvatima i Romima se suočavaju sa kontinuiranom nerazvijenošću. Ovakvu situaciju uočile su i evropske agencije, evropske komisije zadužene za praćenje i monitoring etničke diskriminacije, najpre u izveštajima Evropske komisije protiv diskriminacije, protiv rasizma i netolerancije. Tako se jedan od glavnih problema u četiri izveštaja, objavljena za Srbiju u periodima 2007, 2011, 2014. i 2017. godine, ističe nesrazmerna zaposlenost manjina u državnim organima sa javnim ovlašćenjima, u pravom redu policije su sva tužilaštva itd. i to je posebno izraženo kod Albanaca, Hrvata, Bošnjaka i Roma.

U poslednjem izveštaju ove komisije protiv rasizma iz 2017. godine po prvi put se ukazuje na problem nerazvijenih područja koja tradicionalno naseljavaju nacionalne manjine. Evropska agencija posebno apostrofira da se nezaposlenost u ovim područjima kreće između 60 i 70%. I dalje ne postoje mere koje bi jasno upućivale kako da se ovaj problem reši. U prilog tome govori i Treće i Četvrto mišljenje o sprovođenju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina za Srbiju koja u evaluaciji članka 15, koji se direktno tiče socioekonomskog položaja, ukazuje kako se područja koja tradicionalno naseljavaju nacionalne manjine se suočavaju sa kontinuiranom nerazvijenošću i nezaposlenošću.

Komitet eksperata je ukazao na činjenicu da same privremene mere nisu dovoljne, da je potrebno napraviti sistem koji će dati adekvatan odgovor na ovakvo stanje i na ovakve uslove života u kojima žive pripadnici nacionalnih manjina. U prvom redu to je uključivanje u državne organe sa javnim ovlašćenjima. Dakle, smatramo da Narodna skupština u svojim zaključcima posebnu pažnju treba posvetiti ovim pitanjima i uspostavljanju jasnih i efikasnih mehanizama za zaštitu i unapređenje individualnih i kolektivnih prava manjina, za poštovanje međunarodnih presuda, presuda međunarodnih sudova, jasnih rokova za donošenje Zakona o pravima i slobodama nacionalnih manjina, Zakona o nacionalnim većima, Zakona o zabrani diskriminacije, unapređenje vladavine prava i jednakosti pred zakonom, unapređenje slobode govore, slobode izražavanja, slobode medija i kako da zajedno svi dođemo kao društvo do uslova za slobodne, fer i demokratske izbore.

Po nama zaključci koje Narodna skupština donosi su morali dati odgovore na ova pitanja i mi zbog toga ih nećemo podržati. Nećemo učestvovati dalje u njihovom donošenju. Hvala.
Hvala.

Pokušaću da bude izuzetno kratak.

Dakle, kada su u pitanju naši predlozi za rešavanje ovih problema, oni su sadržani u rezoluciji za rešavanje statusa nacionalnih manjina u Republici Srbiji koju smo 2. februara 2015. godine predali Narodnoj skupštini na usvajanje.

Svi ovi predlozi o kojima govorima smo predlagali i pre sada će već pet godina. Govorimo o njima na svakom mestu. Ovo nije prvi put da se suočavate sa ovim predlozima koje mi iznosimo o promenama zakona, krovnih zakona, o uvažavanju činjeničnog stanja.

Rekao sam, amandmane nismo podneli. Rekao sam zašto amandmane nismo podneli. Zato što ne želimo da naši amandmani, iz iskustva koje imamo sa prethodnih sednica ovog saziva, da amandmani koje mi predlažemo, postanu instrument za obračun sa nekim vanparlamentarnim strankama. Jednostavno to nismo hteli. To je naše pravo da odbijemo da na taj način učestvujemo u donošenju ovih zaključaka.

Ne kažem ja da su neophodne promene ovih zakona, ovo kaže izveštaj, da zakoni ne uvažavaju stanje u kojem žive pripadnici nacionalnih manjina.

Kada je u pitanju koordinacija, postoji koordinacija Nacionalnih saveta nacionalnih manjina, između ostalog ta koordinacija predlaže brojna rešenja, između ostalog bilo je sedam koordinisanih predloga kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o Nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Ni jedan od tih sedam predloga nije usvojen, a došao je od koordinacije koju čine 22 nacionalna saveta nacionalnih manjina.

Na kraju, meni je drago što se nacionalna zajednica koju predstavlja koleginica Kovač, ne nalazi u izveštaju koji kaže da su Mađari nedovoljno zastupljeni u državnim organima sa javnim ovlašćenjima. Međutim, u izveštaju ove komisije o netoleranciji i sprečavanju rasizma za 2004, 2007, 2011, 2014, 2017. godinu stoji da se kontinuirano pripadnici albanske, bošnjačke, hrvatske i romske nacionalnosti suočavaju sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja u državnim organima sa javnim ovlašćenjima. To kažu evropski izveštaji, ja prenosim šta kažu evropski izveštaji koji su sastavni deo ovog izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije.