Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, molim vas za malo pažnje.
Izmenom ova dva zakona treba da donesemo ono o čemu smo govorili i u kampanji i sve ovo vreme od kako sedim u ovim skupštinskim klupama, a to je pre svega da se pospeši zapošljavanje. Ono što se iskreno nadam, što Vlada mora ispratiti kada je u pitanju primena ova dva zakona jeste pre svega da se tek tako ne amnestiraju ljudi koji su do sada radili na crno, odnosno sve svoje prihode su, da kažem, skrivali u toj takozvanoj sivoj zoni.
Zbog toga bih podržao izlaganje i mojih prethodnika koji su dosta govorili o ažurnosti inspekcija koje kada izmenom ova dva zakona stupi na snagu, moraju biti puno ažurnije. Ono takođe što bih posebno apostrofirao jeste da ovaj podatak koji smo čuli suficit u Fondu za zdravstvu mene posebno raduje. Moram da priznam, ali jedna stvar koju sam hteo da upitam vas, gospodine ministre, jeste da obratite pažnju, moje kolege su takođe pominjale ovde zemljoradnike, odnosno poljoprivrednike i ogromna dugovanja koja ti ljudi imaju prema Fondu zdravstvenog osiguranja.
O čemu se konkretno radi? Poljoprivrednici, koji žive i koji su možda i najviše pogođeni ovim elementarnim nepogodama i poplavama koje su se dešavale u Srbiji, imaju problema kada danas hoće da overe zdravstvenu knjižicu i kada odu u filijalu lokalne poreske uprave da bi dobili potvrdu i sa njom otišli u socijalno da overe knjižicu, njima se traži da retroaktivno uplate zdravstveno osiguranje najpre za prethodnu godinu, a oni možda prethodne godine se uopšte nisu lečili u državnim ustanovama ili ako su se lečili kod privatnika, morali su da plate.
Mislim da su oni jedina populaciji, ljudi koji žive u gazdinstvima, koji moraju da plate retroaktivno nešto što nisu koristili. Zbog toga, gospodine, ministre smatram da bi bilo pravično i pravedeno, zbog svih ovih i sada šteta i ovih nedaća i muka koje imaju uopšte zemljoradnici, seljaci u Srbiji da se zaključno sa 2013. godinom, jednostavno te obaveze izbrišu ili da se svedu na najmanju moguću, ali razumnu meru, koju bi ti ljudi mogli da plate.
Podsetio bih i vas i sve kolege narodne poslanike da mi danas imamo u centralnoj Srbiji, u Šumadiji, svakog drugog seljaka koji ima neoverenu zdravstvenu knjižicu i čovek ne može da se leči. Ako je već tačan podatak da imamo suficit u Fondu zdravstvenog osiguranja, onda bi bilo pravedno i pravično da mi tim ljudima pomognemo da oni mogu da overe knjižice i da se normalno leče.
Nešto o ovome su govorile moje koleginice iz Kosjerića i njih mogu apsolutno da podržim i molim vas da o ovome ozbiljno povedete računa.
Sa druge strane, nešto što je moja koleginica Filipovski pomenula jeste da bi u ovim izmenama zakona još jednom trebalo posebno da se obrati pažnja na te tzv. ugrožene grupe, a tu pre svega mislimo na invalidna lica. U izmenama se naravno zadržava stari predlog, a to je da firme koje zapošljavaju invalide i invalidna lica budu tri godine oslobođeni od plaćanja doprinosa za ta lica. Moram da vas podsetim da je sama procedura, procedura dokazivanja da ste zaposlili takvo lice vrlo komplikovana, i nažalost, primene i efekti ovog zakona bi bili značajniji kada bi se ta procedura mogla uprostiti.
Ono što bih predložio i što ću govoriti kada se bude govorilo o ovom zakonu o pojedinostima, jeste da pokušamo da u prvoj godini dodatno stimulišemo sve poslodavce koji zapošljavaju osobe sa bilo kojim vrstama hendikepa ili invaliditeta da dobiju dodatne subvencije od države u prvoj godini, u prvih 12 meseci, jer mi i dalje imamo ogroman broj ljudi, neke brojke kažu da ih ima između 50 i 70.000 sada na biroima, odnosno nacionalnim službama za zapošljavanje. Znači, to su lica sa određenim vrstama invaliditeta i koja vrlo teško danas na tržištu rada mogu dobiti zaposlenje.
Iskreno se nadam da će izmene ova dva zakona, već sam to na početku izlaganja i rekao, suzbiti rad na crno. Ako nešto trebamo svi skupa da učinimo jeste da smanjimo tu tzv. sivu zonu, i kažem, na samom kraju ovog mog izlaganja moram vas da pozovem, vas kao resornog ministra i vaše kolege morate na terenu pospešiti rad inspekcija, i to je ono ključno. Mi možemo ovde donositi bilo kakve zakone, ali ako se oni slabo i nikako primenjuju, a tu su pre svega nadležne inspekcijske službe, onda mi džaba ovde možemo bilo šta izglasavati.
Naravno, ja ću u danu za glasanje glasati za predloge ovih zakona, kao i moje kolege iz Nove Srbije i nadam se da ćemo i u raspravi i u pojedinostima pokušati da pre svega kod ovih stvari koje sam govorio, zapošljavanja ljudi, odnosno invalida da tu dodatno pomognete i sa vašim autoritetom da toj grupi koja je jako ugrožena dodatno pomognemo. Hvala vam puno na razumevanju.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, podnosim amandman na član 1. kojim se menja član 20ž stav 1. koji glasi: „Za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, državni poverioci ne mogu tražiti prinudnu naplatu, niti bilo koju meru postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. maja 2014. godine“.
Moram da naglasim da je ovaj moj amandman izazvao veliku pažnju jutros na Odboru za privredu, pa moram samo jedno kratko obrazloženje da dam. Ako probijem vreme, gospodine predsedavajući, molim vas da me ne prekidate, već da ide vreme poslaničke grupe.
Obrazloženje – celokupna istorija postupka privatizacije u Republici Srbiji pokazuje da su subjekti privatizacije koji su prodati metodom javnog tendera u više od 80% slučajeva manje-više uspešno nastavili da posluju. Nažalost, potpuno suprotna je situacija sa bivšim društvenim preduzećima koja su privatizovana metodom javne aukcije, gde se danas na prste jedne ruke mogu nabrojati firme koje su opstale i koje makar na papiru uspešno posluju. Zato predlažem da se javna aukcija eliminiše kao metod privatizacije.
Ovo je vrlo važno i nadam se da će i poslanici iz drugih poslaničkih klubova podržati ovaj amandman, jer smatramo da privatizacija firmi u restrukturiranju putem javne aukcije može biti apsolutno pogubna za ove firme.
Drugi deo mog obrazloženja tiče se ovog roka. Predložio sam da to bude 31. maj 2014. godine, a zašto? Takođe da bi potraživanja poverioca subjekata privatizacije u restrukturiranju bila međusobno uporediva, potrebno je odrediti datum sa kojim se ta potraživanja prijavljuju. Želja predlagača je da subjekti privatizacije u restrukturiranju se zaštite od mogućnosti da državni poverioci krajem ove godine masovno pokrenu postupke prinudnog izvršenja za dugove koji su nastali u periodu od 1. januara 2008. pa do 31. maja 2014. godine. U suprotnom izgubio bi se smisao i ideja da državni poverioci treba da sačekaju kraj postupka privatizacije da se namire iz ostvarene prodajne cene.
Zašto ovo predlažem, dame i gospodo? Zbog toga, jutros sam dobio na Odboru za privredu čvrsto obećanje da će ovi moji predlozi biti ugrađeni u nov zakon o privatizaciji koji bi trebao da se nađe ovde u skupštinskoj raspravi negde do polovine jula tekuće godine. Međutim, mi imamo firme u restrukturiranju gde već imamo pisane zahteve od potencijalnih investitora i pisane ponude koje su Ministarstvo privrede i gde bi već mogli sutra ili za par dana da krenemo sa pričom o dokapitalizaciji ili o nekakvom vidu privatizacije tih firmi u restrukturiranju.
Ako ne budemo znali tačna dugovanja tih firmi, i ako se ne bude država obavezala da će preuzeti bar obaveze firmi javnih preduzeća koje imaju firme u restrukturiranju, ta preduzeća u restrukturiranju neće imati nikakvu mogućnost da dobiju strateške partnere značajne i bitne. Podsetio bih da i sam dolazim iz Opštine iz Topole koja ima dva takva, izuzetno važna preduzeća u restrukturiranju a manje-više i sve kolege imaju u svojim gradovima i svojim opštinama slična preduzeća.
Molim vas, neko će postaviti pitanje da li ovaj moj amandman dovodi do toga da sutra, ako bi se ovo prihvatilo, firme u restrukturiranju ne plaćaju gas ili struju. Teoretski to se može desiti, ali bih vas podsetio da Vlada Republike Srbije je ta koja postavlja zastupnike državnog kapitala u svim firmama u restrukturiranju i da može prosto da isprati ovu proceduru.
Najiskrenije bih vas zamolio da jedno obećanje koje ste dali jutros na Odboru za privredu, a to je iz usta državnog sekretara uvaženog gospodina Stevanovića, da se od sutra formira jedno koordinaciono telo u Ministarstvu privrede koje će se baviti slučajem po slučajem da možemo sutra da kažemo da smo bar 20-30 ili 50 ovih firmi u restrukturiranju uspešno uspeli da rešimo. Ovo je od izuzetnog značaja, samo se bojim rokova, jer ako budemo čekali mesec, dva da sada pojedine zainteresovane kupce, prosto ćemo sa tim odbiti.
Sa druge strane, iskreno ne želim da oštetim ni jednog privatnog poverioca ali smatram ako su državna preduzeća koja su u ovom slučaju najveći poverioci do sada toliko čekala, mogu sačekati još malo da bi se postigla određena cena za ove firme u restrukturiranju. Ta cena apsolutno ne može, još jednom moram da podvučem, biti postignuta na javnoj aukciji. Jer, javna aukcija su se pokazale kao pogubne u dosadašnjem delu privatizacije. Mogao bih da obrazlažem i primere, ali to će verovatno izazvati čitav niz replika a i moje kolege će verovatno o tome govoriti.
Zamolio bih vas da ova rešenja, pošto sam prihvatio obrazloženje državnog sekretara, da bi bilo potrebno da se usaglasi nov zakon o stečaju, ali bih vas zamolio da zajedno i sa drugim kolegama iz lokalnih samouprava od sutra radimo, da jedno po jedno preduzeće, ako možemo, izvučemo iz dubioze i da ih uspešno rešimo. To samo možemo ako jasno imamo koliko je to dugovanje svake firme pojedinačno i ako država prihvati da dugovanja tih firmi, koje se odnose na javna preduzeća, preuzme na sebe, da bi se znale tačne cene tih firmi i da bi jednostavno potencijalni investitori znali šta kupuju. Hvala puno.

Gospođo predsedavajuća podneo sam amandman na član  2. stav 2, ali zbog gledaoca moram da pročitam najpre stav 1, a to je „U roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona poverioci subjekta privatizacije u restrukturiranju dužni su da agenciji dostave zahtev za isplatu potraživanja sa rešenjem o izvršenju, izvršnom ispravom i drugim dokumentima kojima dokazuju svoja potraživanja prema subjektu privatizacije u restrukturiranju radi evidentiranja potraživanja“. To je ono što apsolutno nije sporno.
Drugi stav istog ovog člana kaže „U roku od 90 dana od dana isteka roka iz stava 1. ovog člana agencija će evidentirati podnete zahteve za isplatu, utvrditi visinu potraživanja za svakog poverioca iz subjekta privatizacije u restrukturiranju i sačiniti predlog za namirenje potraživanja koji će dostaviti poveriocima“. To je ono što smo smatram da može biti sporno i zbog čega sam predložio da se ovaj rok sa 90 zameni brojem 120. Zašto to kažem? Poučen iskustvom iz prethodnih godina sa kapacitetima i ažurnosti Agencije za privatizaciju smatram da bi trebalo da stoji 120 dana i da bi to bilo praktičnije. Samo zamislite jedan podatak, a to je kada iz 150 ili 160 preduzeća počnu da stižu podaci sa hiljadu i hiljadu poverioca, kako će to izgledati u Agenciji za privatizaciju koja se nije proslavila ni u prethodnim godinama.
Moj drugi amandman koji je vrlo bitan, a to je u članu 2. stav 3. posle reči „u roku od 30“ zamenjuje se brojem „60“. Zašto je to važno? Pročitaću ovaj stav „U roku od 30 dana od isteka roka iz stava 2. ovog člana poverioci se mogu izjasniti da li su saglasni sa predlogom Agencije“. Smatram da je rok od 30 dana dosta kratak i da bi bilo prihvatljivije da bude 60, jer već sam u načelnoj raspravi rekao da poverioci mogu biti, a znam konkretne slučajeve, strana pravna lica kod kojih procedura izjašnjavanja može biti komplikovanije i duža nego kada su u pitanju domaća pravna lica. Zbog toga bih zamolio sve kolege poslanike da kada bude glasanje podrže ovaj amandman, jer smatram da će on pojednostaviti čitavu priču.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su danas izmene Zakona o privatizaciji. Kolege su već rekle. Ali, ono što bih rekao, pre svega, je da smo i u predizbornoj kampanji obećavali hitno rešavanje problema firmi u restrukturiranju i danas je prvi korak na tom putu.
Ono što bih vas lično gospodine ministre zamolio jeste, jer sam i sam, a i poslanička grupa NS podnela, izvestan broj amandmana i podvukao bih pre svega u članu 20ž. u stavu 2. koji glasi – po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, tu bih stao i zamolio vas da razmislite o našem predlogu da se firme koje se prodaju nakon restrukturiranja izbiše – javnom aukcijom. Zašto ovo naglašavam, gospodine ministre? Iz prostog razloga što se pokazalo u dosadašnjoj praksi da firme koje su prodate javnom aukcijom nažalost vrlo neslavno su prošle.
Šta je tu problem? Može se pojaviti teoretski da jedan čovek, što se dešavalo u prethodnom nizu godina, kupi najpre jednu firmu, a zatim nju zaduži i stavi pod led i kupuje drugi i treću, a to bi naročito bilo pogubno kod firmi u metalskom kompleksu, odnosno velikom broju livnica koje će se prodavati nakon isteka ili završetka restrukturiranja.
Ono što bih takođe hteo da podvučem jeste da se i ovim izmenama zakona vrlo široka ovlašćenja daju Agenciji za privatizaciju.
Agencija za privatizaciju, ako će već imati ovako široka ovlašćenja, mora biti kadrovski ojačana i mora vršiti nadzor, ali pravičan nadzor nad firmama koje će se privatizovati, jer smo u dosadašnjoj praksi i u dosadašnjem iskustvu imali dosta razloga da sumnjamo u njihovu objektivnost, pre svega kada su vršili kontrolni nadzor nad firmama koje su privatizovane i videli smo da je u prethodnom periodu tu bilo izuzetno puno problema.
Takođe, kada govorimo o firmama u restrukturiranju, ovde smo od puno kolega čuli o firmama koje ne rade, ali mi ovde od ovih 150, odnosno 160 preduzeća imamo veliki broj preduzeća koja rade. Imamo i veliki broj preduzeća koja imaju svoje pogone u različitim gradovima i u različitim oblastima i tamo gde bi Ministarstvo privrede pre svega trebalo da stane na stanovište da maksimalno uključi lokalnu samoupravu.
Kada sam rekao malopre da se isključi aukcioni vid prodaje, mislim da bi i kod tenderske prodaje trebalo maksimalno u tenderske komisije da se uključe ljudi iz lokalnih samouprava, jer oni na najbolji način znaju koji ljudi mogu biti strateški partneri ili sutra potencijalni kupci tih firmi.
Ono što je meni izuzetno značajno, jeste da se predvidi, a to očekujem u novom zakonu o privatizaciji, način na koji se mogu dokapitalizovati firme koje su sada u restrukturiranju, a izuzetno su značajne za opštine i gradove u kojima se sada nalaze.
Takođe bih vas zamolio, gospodine ministre, da se u članu 2. stav 3. reči: „trideset dana“ zamene rečima: „šezdeset dana“. O ovome ćemo govoriti i kada bude rasprava u pojedinostima, ali zašto to govorim? Dužina i procedura usvajanja predloga kod različitih poverilaca je različita, pa zbog toga treba produžiti rok za usvajanje predloga. Ovo je izuzetno važno, jer imamo poverioce kod pojedinih firmi koje su inostrane firme i bojim se da ovaj rok od samo 30 dana može biti vrlo kratak da bi se ova procedura uspešno završila.
Ono što takođe moram da pomenem, jeste da postoje i specifične vrste firmi koje su trenutno u restrukturiranju. Moram da kažem primer „Elke“ iz Aranđelovca, u kojoj radi veliki broj lica sa posebnim potrebama. Takve firme moraju biti prepoznate u samom resornom ministarstvu. Takve firme moraju imati poseban nadzor u samom procesu privatizacije, pa bilo na koji način taj proces privatizacije da se ostvaruje.
Takođe bih želeo da napomenem u terminu, a to je – na koji način će Agencija za privatizaciju uspeti da u svih 164 preduzeća jasno popiše dugovanja koja ta preduzeća imaju prema poveriocima. Zamolio bih vas, pre svega uvaženog kolegu državnog sekretara, gospodina Stevanovića, da nam pre rasprave u pojedinostima u ponedeljak kaže da li u izveštajima, o kojima smo svi toliko slušali, bivšeg ministra privrede Radulovića, koji je tražio lične karte, a među njima su bile lične karte i preduzeća u restrukturiranju, postoje ti izveštaji dugovanja firmi u restrukturiranju, ako se to zbirno gleda. Taj bi podatak bio vrlo značajan za sve nas.
S druge strane, mislim da je vrlo bitan stav javnih preduzeća, pre svega EPS-a i Srbijagasa kod trenutka kada Ministarstvo bude na osnovu prispelih ponuda za privatizaciju određenih firmi u restrukturiranju koje se mogu na vrlo brz i efikasan način restrukturirati i gde se može postići određena cena za te firme, a iz te cene kasnije se isplaćivati, pre svega prema firmama koje su najveći poverioci, a to su EPS i Srbijagas.
Zamolio bih da se u Ministarstvu za privredu napravi jedno koordinaciono telo koje će na jasan i efikasan način odgovarati na zahteve lokalnih samouprava, da one firme koje već danas ili već iduće nedelje imaju potencijalne strateške partnere možemo na efikasan način što pre rešavamo i da ne čekamo protok 150 dana, jer imamo isto dosta firmi koje su već krenule da rade tzv. UPP, odnosno program organizovanog stečaja, iz kojeg bi već mogle da izađu kao sutra uspešne firme i koje bi mogle vrlo brzo da pronađu strateške partnere.
(Predsedavajući: Vreme, molim vas.)
Biće prilike da i u raspravi u pojedinostima još kažemo o svemu ovome, ali mislim da sam dotakao par stvari koje su vrlo bitne da bi za što veći broj firmi koje su danas u restrukturiranju mogli već za nekih par meseci da kažemo da smo ih uspešno rešili. Hvala vam puno.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici,  ispred nas je Zakon o ministarstvima. Pre svega bih da govorim o temi.
Nova Vlada, 16 ministarstava, i to pre svega shvatam, i ja i moje kolege iz Nove Srbije, kao prvi korak u ostvarenju onoga što smo govorili i obećavali građanima Srbije u predizbornoj kampanji, a to je da ćemo imati malu i efikasnu vladu i to je pre svega jedna stvar koju će Vlada pokazati, krenuti primerom od sebe, da je potrebno značajno smanjenje državne uprave.
Zbog toga moramo pre svega pohvaliti određene korekcije i spajanja ministarstava koja su učinjena radi efikasnijeg rada Vlade. Naravno, ono što mene posebno raduje, to je objedinjavanje ministarstava građevine, urbanizma, saobraćaja i sada, kako će se to nazivati, infrastrukture u jedno ministarstvo, jer začetnik toga je 2004. godine bio naš predsednik, Velimir Ilić, kada je to bilo Ministarstvo za kapitalne investicije, koje je pokazalo značajne rezultate u svom radu sve do 2008. godine, kada je rasformirano.
Ono što bih takođe želeo da podvučem, to je da se spajaju ministarstva rudarstva i energetike. Ja sam na čelu opštine već devet godina, imam različita iskustva u radu sa ministarstvima, ali nekako svi nismo bili najsrećniji radom ovog ministarstva za rudarstvo i prostorno planiranje i nadam se da će ovo spajanje sada dovesti do jednog efikasnijeg rada i do značajno bolje koordinacije, pre svega sa lokalnim samoupravama, tamo gde će se potencijalno istraživati ili ne istraživati bilo kakve rude, odnosno plemeniti metali.
Takođe bih pohvalio izdvajanje životne sredine iz ministarstva za energetiku, jer smo svi svesni činjenice da je prosto paradoksalna stvar da energetika, kao sektor, koja značajno utiče na zagađenje životne sredine, bude u jednom ministarstvu sa nekim ko treba da štiti tu životnu sredinu.
Ono što bih ja posebno podvukao jeste da bismo bili još srećniji da se eventualno razmišljalo, ali biće vremena, da jednoga dana zaštita životne sredine bude u sektoru Ministarstva zdravlja. Za početak i poljoprivreda je možda u redu, jer Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je toliko širok spektar. Svi smo svedoci, sada kada su se desile ove elementarne nepogode, poplave i sve ove nesreće koje su nas zadesile, da je bilo potrebno značajno angažovanje i ovog ministarstva. Ono što bismo svi trebali posebno da naglasimo jeste efikasniji rad Sektora za vanredne situacije.
Svedoci smo, kada pominjemo Ministarstvo poljoprivrede, da posle ove nesreće sa poplavama i bujicama, koja nam se desila ovih dana u Srbiji, ne smemo gledati u nebo i čekati šta će se dešavati sa npr. protivgradnom zaštitom, koja je od izuzetnog značaja za prinose naših poljoprivrednika i pre svega voćara u Srbiji, a svedoci smo da danas prosto na protivgradnim stanicama nemamo raketa.
Takođe, ono što bih želeo da pohvalim jeste da 16 ministarstava i efikasnija Vlada trebaju biti jedan recept kako bi se trebalo odnositi i kada dođu neki sledeći sazivi Parlamenta, da se već jednom u Srbiji ustali broj ministarstava i da se ne dešava da mi svakog novog saziva imamo različiti broj ministarstava i stalno prenošenje iz jednog ministarstva u drugo ministarstvo i arhive i svega ostalog što čini prateću dokumentaciju i onda je uvek potrebno vreme da se ta nova ministarstva ustale.
Ono što bih zamolio sve narodne poslanike jeste da prosto razumeju i shvate da je potrebno uvek brže i efikasnije raditi i zbog toga bih pozdravio, i u ime svojih kolega, formiranje jasnog i čistog Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Imali smo ranije ministre, pre svega, on nije sad ovde ali treba ga pomenuti, ministra Dinkića, koji je vrlo svesrdno izumeo jedno ministarstvo koje se zvalo – za ravnomerni regionalni razvoj, pa su u okviru tog ministarstva uvek mogle da se rade različite stvari, kao što je izgradnja puteva, da bi se pomogla pre svega mesta gde su bili njegovi ljudi na vlasti na lokalu. Zbog toga je dobro da Ministarstvo privrede i Ministarstvo infrastrukture preuzmu ingerencije ravnomernog regionalnog razvoja, a da državna uprava bude ministarstvo koje će na efikasan način rešavati pitanje pre svega viška preglomazne administracije, počevši od Vlade Srbije, pa sve do poslednje lokalne samouprave u Srbiji, gde se jasno mora rešiti šta je sa ovim ogromnim državnim aparatom koji je nagomilan svih ovih prethodnih godina, bogami od 2000. godine pa do dana današnjeg.
Naravno, mi ćemo podržati ovaj predlog zakona. Predlagaču i budućoj Vladi, u svoje i u ime svojih kolega, želim svaku sreću, jer ovo je samo jedan početak. Nas očekuje ovde veliki rad i nadam se da je ovo samo jedan početak izgradnje bolje i lepše Srbije. Hvala puno.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kandidati za ministre, kaže naš narod, ako se po jutru dan poznaje, a ako se poznaje po ovom uvodnom ekspozeu i snaga i čvrstina  kojom je gospodin Mirko Cvetković izneo u svom ekspozeu, bogami, nama, građanima Srbije, ne piše se dobro. Zašto?
Ako pogledamo personalni sastav buduće, videćemo da dve najjače političke figure koje su u sastavu ove vlade nisu na mestu premijera, a to su gospoda Ivica Dačić i Mlađan Dinkić. Ono što je jedna vrlo bitna stvar i koju moramo da pomenemo na ovom mestu jeste da je prvi put posle 2000. godine u stvari stvarni premijer, neće sedeti u Nemanjinoj 11, već će sedeti preko puta ove zgrade na Andrićevom vencu i to su već moje kolege narodni poslanici više puta kazali, to je gospodin Boris Tadić.
Ako se vratimo ovom ekspozeu koji smo jutros čuli od gospodina Cvetkovića, meni se, moram reći, on više čini kao neka novogodišnja ili rođendanska čestitka puna lepih želja. Prva lepa želja jeste da mi za neke četiri godine budemo spremni da uđemo u EU. To je na prvom mestu.
Na drugom mestu je održavanje teritorijalnog integriteta, odnosno celovitosti zemlje, pa bih voleo od mandatara, odnosno budućeg premijera da čujem da li je moguće da mi uđemo u EU sa Kosovom i Metohijom, bez Kosova i Metohije ili sa delom Kosova i Metohije, a to verujem da bi voleli i svi građani Srbije da to znaju.
Druga vrlo bitno stvar na koju se moram osvrnuti jeste borba protiv korupcije i kriminala. Kada govorimo o borbi protiv korupcije i kriminala ne možemo, a da ne pomenemo Ministarstvo pravosuđa, a više ne vidim u sali gospođu koja će biti nova ministarka. Dobro je što je tu došlo do personalne promene, jer ništa dobro se ne sećamo od prethodnog ministra pravde.
Ne vidim način da bude bilo kakva borba protiv korupcije i kriminala, a da se ne izvrši reizbor svih tužilaca i sudija u Srbiji. Moram da kažem, možda i malo šaljivo, pored dva takva giganta u Vladi, kao što su Boža Đelić i Mlađan Dinkić, pojačana sada sa gospodinom Krkobabićem, imaćemo stvarno, nadam se, vrlo intenzivnu borbu protiv kriminala. Samo se bojim da tu jedan Ivica i neće više biti dovoljno ni puno Marica za tu borbu, ali videćemo, o tom-potom.
Ovde se pominje poljoprivreda u ekspozeu, doduše vrlo malo i vrlo šturo. Takođe, ne vidim ovde u sali gospodina Milosavljevića, koji je bio ministar za poljoprivredu. Dosta se slikao na TV, kažu dosta toga počeo, dosta obećavao, pa me čudi, ako je to ministarstvo ostalo istoj stranci, DS, zašto mi više ovako uvaženog eksperta i znanca gospodina Milosavljevića nećemo videti na tom mestu nego je otišao u drugo ministarstvo.
No, ono što je dobro jeste da se obećava pomoć staračkim domaćinstvima koja su se bavila ili se njihove porodice bave poljoprivredom. Samo se bojim da to oni dobro neće sačekati, te da će dosta njih poumirati pre nego što to dobro dođe.
Reći ću vam samo jedan razlog, da bi se jedna porodica, prosečna četvoročlana porodica, koja se samo bavi poljoprivredom u Srbiji, samo za doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje treba da izdvoji godišnje oko 200.000 dinara. Ogroman broj porodica, naročito u centralnoj Srbiji, staračkih, nema u ovom trenutku overenu zdravstvenu knjižicu. To je veliki problem.
Gospodin Cvetković, kao bivši, odnosno još uvek sadašnji ministar finansija, morao je bar da poradi na tome da se tim ljudima otpišu kamate na dugovanja za socijalno i zdravstveno osiguranje i da ti ljudi mogu u poznim godinama da imaju normalno bar zdravstvenu zaštitu.
Kada je leto i kada je suša uvek se setimo i sistema za navodnjavanje i svega ostalog. Ono što bih posebno podvukao, što je u ekspozeu rekao gospodin Cvetković, jeste ubrzana privatizacija. Naravno, kada kažem privatizacija, ostalo je još javnih preduzeća, celine ili delovi koji će se privatizovati, opa bih voleo da nam gospodin Cvetković objasni, da li će to takva privatizacija biti kao onda kada je on bio direktor Agencije za privatizaciju.
Kakve su tada, dame i gospodo, bile privatizacije, i dan-danas se bavi Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, koji će, uzgred budi rečeno, kako vidimo u najavi u štampi, biti i ukinut. Voleo bih da o tome nešto čujemo od mandatara.
Ono što je dobro, vidimo da će se graditi i dalje putevi, da će se završavati Koridor 10, da će se graditi autoput ka moru. Doduše, čujemo da će se to graditi, odnosno finansirati iz sredstava budžeta, zatim iz kredita i od prtpistupnih fondova EU.
Moje kolege, i to više neću ponavljati, rekle su sve preduslove, puna saradnja sa Hagom oko SSP-a, tako da to neću pominjati. Mene više interesuje ova stavka - finansiranje iz budžeta, pošto smo od pre petnaestak-dvadeset dana od guvernera NBS, gospodina Jelašića, čuli da para u budžetu nema, pa me čisto interesuje odakle će sada milijarde evra da se izdvoje za izgradnju autoputa ka južnom Jadranu.
Još ako se kaže da će se iz budžeta povećati penzije, a novca nema, a mi još u Narodnoj skupštini nismo čuli objašnjenje od ministra finansija gde se nalaze pare i na koji način su utrošene pare od privatizacije MOBTEL-a, od privatizacije DDOR - Novi Sad, od prodaje treće licence za mobilnu telefoniju itd.
Ono što je dobra stvar i što treba pohvaliti, to je obećanje gospodina Cvetkovića, gospodina mandatara, da će se ispeglati plate državnih službenika, koje su sad u rasponu 1:9, a to se odnosi i na plate zaposlenih u lokalnim samoupravama. Nalazim se na čelu lokalne samouprave, tamo su plate stvarno mizerne, imaju te velike raskorake. Bilo bi dobro da se to sredi, ako ne u ovoj, onda bar u narednoj budžetskoj godini, ali bih voleo da čujem razloge od ministra Cvetkovića, koji je bio za to zadužen i u prethodnoj vladi, zašto to ranije nije urađeno.
Ono što može biti kao mala anegdota, ali istinita, jeste da je Srbija u dosadašnjoj istoriji imala šest vlada, na čijem čelu su se nalazili dotadašnji ministri finansija, najkraća je trajala samo nedelju dana, a najduža nešto više od dve i po godine, prosečno je trajalo oko 11 meseci, pa se iskreno nadam da i ova neće duže trajati. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege su već govorile o potrebi da se prihvati amandman gospodina Srđana Spasojevića i da Ministarstvo za infrastrukturu u novoj vladi Srbije ima one ingerencije koje ima Ministarstvo za infrastrukturu u ovoj još uvek aktuelnoj i odlazećoj vladi.
Zašto je ovo potrebno? Potrebno je iz mnogo razloga. Ja ću dati samo tri uporedbe kojima se može ukazati na to da će prema novom Predlogu zakona o ministarstvima sadašnje Ministarstvo za infrastrukturu, koje će, kako čujemo, voditi gospodin Mrkonjić, imati za jednu trećinu manje ingerencija nego što je imalo Ministarstvo za saobraćaj i veze koje je u vladi dr Zorana Đinđića vodila gospođa Rašeta.
Gospodo poslanici, u ovoj skupštini na ratifikaciju čekaju krediti u iznosu od 320 miliona evra samo za putnu infrastrukturu Srbije. Kako će sutra Ministarstvo za infrastrukturu, koje će voditi gospodin Mrkonjić, uspeti da realizuje ta sredstva ako mu vi vašim zakonom o ministarstvima oduzimate ingerencije da pod svojim nadzorom ima plansko-tehničku dokumentaciju? To bi isto bilo, evo ovde je moj kolega gospodin Stevanović, kao kada bi nama u opštinama i gradovima iz opštinske uprave izuzeli odeljenje za urbanizam.
Gospodo draga, imali smo te primere. Pokazalo se da nije dobro ako se mešaju nadležnosti. Ako sutra treba da pravimo autoputeve, da osposobimo koridore i ako hoćemo da imamo efikasnost, zašto se onda ovo čini? Ako su gospoda iz DS-a imala personalne primedbe na rad ovog ili onog ministra, pa ne morate ubijati čitavo ministarstvo. Nije poenta u tome da li će neko poimence biti ministar jednog, drugog ili trećeg ministarstva. Poenta je u tome da jedno ministarstvo, a naročito Ministarstvo za infrastrukturu koje je vrlo bitno svakom građaninu Srbije, bez obzira na to u kom delu Srbije živi, mora imati ingerencije.
Zbog toga pozivam kolege poslanike iz koalicije okupljene oko SPS-a – gospodo, podržite ovaj amandman. Ovaj amandman je životno potreban da sutra Ministarstvo za infrastrukturu može da realizuje projekte za koje je uslove napravilo ministarstvo koje je vodio Velimir Ilić. Podržite ovaj amandman u danu za glasanje, jer će on stvarno doprineti da sutra Ministarstvo za infrastrukturu funkcioniše mnogo bolje.

 Dame i gospodo narodni poslanici, dolazim iz centralnog dela Šumadije, iz Topole. Kada sam dolazio na ovu sednicu, moram da vam kažem da sam dolazio sa dosta podeljenim osećanjima.
Znao sam iz štampe da će kandidat za predsednika ovog visokog doma biti gospođa Slavica Đukić-Dejanović, naš komšija iz Kragujevca, iz Šumadije. S jedne strane je zbog toga bila ta podeljenost, iako smo u proteklom delu dana i juče apsolvirali na koji način smo bili pozvani na ovu sednicu - SMS-om. Doduše, kada se bude birala vlada, možda će nas pozvati preko goluba pismonoše. Ali, na stranu to, bilo mi je drago, moram da priznam, da neko iz Šumadije bude na čelu ovog visokog doma.
S jedne strane, bilo mi je drago i moram da kažem, iako pripadam političkoj opciji koja neće podržati ovaj izbor, čitajući vrlo bogatu poslovnu biografiju dr Đukić-Dejanović. S druge strane, ono što moramo naglasiti, to je politička biografija i nešto što je meni upalo u oči, a to je da je gospođa Dejanović dugogodišnji predsednik šumadijskog okružnog odbora SPS-a.
Zašto je ovo bitno? Moramo se vratiti malo unazad, na početak devedesetih godina, kada je u ovoj skupštini sedelo oko 200 poslanika SPS i kada su u Srbiji održani prvi višestranački izbori. Tada je samo u šest opština u Srbiji, među njima u dve šumadijske opštine, u Topoli i u Rači, pobedila tada ujedinjena opozicija Srbije, SPO, DS i Narodna seljačka stranka.
Dame i gospodo, posle toga, pre svega sa moje leve strane, iz ove tzv. ZES koalicije, došlo je do takvog progona i do takvih sankcija, i prema građanima, i prema tim opštinama, da moram da vam priznam da se bar ove dve opštine u Šumadiji ni do dana današnjeg nisu uspele oporaviti.
Mogu da vam pričam o hapšenjima, o progonima, do toga gde je, nažalost, jedan od prvih predsednika SPO u Topoli izgubio život. Mogu da vam pričam kasnije o protestima Koalicije "Zajedno", o 5. oktobru, kada je jedan veliki broj članova, pre svega NS, DS i Otpora hapšen pred 5. oktobar.
Onda se ponovo moram vratiti na gospođu dr Đukić-Dejanović, koja je, moram da priznam, u tom trenutku imala ličnu hrabrost, a to je, kada je jedna gomila predvođena, pre svega, članovima DS, došla ispred KBC, u kome je do tada gospođa Đukić bila direktor, ona je rekla jednu rečenicu koju i dan-danas pamtim, a čuo sam je posle više puta na lokalnim medijima u Kragujevcu, a to je: "Vi me niste postavili na ovo mesto i vi me nećete ni smenjivati". Kažem, s te strane moram gospođi Đukić odati priznanje za hrabrost.
Još jednom ću podvući da koalicija DSS i NS nećemo podržati izbor gospođe Đukić-Dejanović na ovo mesto, ali u svakom slučaju, pošto je obezbeđena većina za njen izbor, želim joj sve najbolje i nadam se da neće, kao njeni prethodnici, odmah pošto bude izabrana na ovo mesto, preseliti se u Beograd, već da će misliti o interesima Šumadije, da ćemo zajednički raditi i da će nam vrata njene kancelarije ili kabineta biti otvorena.
U svakom slučaju, želim da podvučem da je ono što je u biografiji izneto impresivno, ali ono što je u političkoj biografiji, mi to ne možemo zaboraviti i zbog toga moramo stalno podsećati, ne poslanike koji sede ispred ove koalicije, već pre svega građane koji su u Šumadiji glasali ili za koaliciju ZES, a nisu ni slutili da će time glasati da gospođa Đukić-Dejanović bude predsednik Skupštine ispred te koalicije, ili obrnuto, glasali za SPS, a da će ta ista stranka činiti vladu i vladajući većinu sa DS. Ali, videćemo dokle će to trajati. Mislim, ne dugo.

Poštovane kolege narodni poslanici, moji prethodnici iz poslaničke grupe SPS-a su već dali ocene da se ovde radi o jednom sistemskom zakonu, koji mi ocenjujemo kao dobar zakon i da ćemo ga u tom smislu podržati.
Želeo bih da kažem ocenu da se radi o okvirnom zakonu, koji na jedan, ponavljam, dobar način postavlja osnovne principe za buduće aktivnosti koje treba da uredu ovu stratešku oblast u našoj Republici.
Osnovni cilj koncepcije Predloga ovog zakona jeste svakako da se poboljša efikasnost železničkog sistema Republike Srbije, da se sprovede njegovo integrisanje u tržište transportnih usluga i integrisanje u železnički sistem Evropske unije. U tom smislu dobro je što je zakon i usaglašen sa normativima i sa regulativom Evropske unije.
Ovih nekoliko rečenica osnovnih ciljeva, to kratko izgleda, ali predstavlja suštinski ogroman posao koji čeka pre svega Vladu u budućem periodu.
Imao sam određena mišljenja, slična ovima koje je moj prethodnik izrekao, kada su neki drugi sistemski zakoni donošeni. Mislio sam da pri formiranju budućih javnih preduzeća ne bi škodilo da su se u samom zakonu odredili principi njihovog formiranja i da je ova skupština mogla da utiče na to. No, preovladalo je mišljenje da se to ostavlja Vladi, da saglasno Zakonu o javnim preduzećima donosi osnivačka akta o formiranju javnih preduzeća, tako da će to i u ovom slučaju biti tako.
Zato bih hteo da kažem samo nekoliko reči o tom budućem delu posla koji nas očekuje pri konstituisanju ovog javnog preduzeća, a mislim da se to u značajnoj meri vezuje i za druga preduzeća koja su u vlasništvu države i čiji je osnivač Vlada Republike Srbije.
Pre svega, ovde je zajednička konstatacija da se Javno železničko transportno preduzeće ne nalazi u najboljem stanju ili da kažem da se nalazi u prilično lošem stanju. Kada to konstatujemo, dajte da samo u tri ili četiri reči kažemo i zašto je to tako.
Ovo preduzeće spada u grupu nekoliko javnih preduzeća koja su u zadnjih petnaestak godina podneli najveće terete svih nevolja koje su nas zadesile, od sankcija, od ratnih dejstava, od mera u periodu 2001 - 2003. godine, koje su prilično opustošile ukupnu privredu, pa i ovaj deo. Ovo preduzeće je bilo nosilac aktivnosti koje su u prvom redu bile podrška jednom socijalnom statusu i našeg stanovništva i naše države. Da ne kažem da su imala socijalnu funkciju, koju imam utisak i dan-danas imaju.
Stoga je neophodno da Vlada u budućim aktivnostima, kada bude donosila odluku o osnivanju ovog javnog preduzeća, paralelno donese i program, pre svega ekonomske konsolidacije i program restrukturiranja. Ali, tu bih imao jednu napomenu.
Kada se kod nas spomene program restrukturiranja u prvom redu, i to je prosto postalo sinonim, misli se na višak zaposlenih, i postoji jedan stav za koji smatram da je štetan i pogrešan, a to je da ćemo sve probleme rešiti kada budemo smanjili broj zaposlenih u javnim preduzećima.
Javnim preduzećima mora da se vrati poslovni subjektivitet u onoj meri koja je neophodna da bi mogla da funkcionišu. Mi sada imamo situaciju da javna preduzeća nisu u stanju da formiraju ekonomske cene svojih proizvoda. Imamo situaciju da se javna preduzeća tretiraju u najvećoj meri kao punioci budžeta, što ne sporim da ne treba da bude tako, ali na jednom ekonomskom nivou ostvarivanja dohotka i ostvarivanja prihoda koji su rezultat njihovog poslovanja.
U tom smislu mora se preduzeti sve da se prvo dođe do ekonomske konsolidacije, da se dođe do smanjenja troškova poslovanja ovih preduzeća, da se sprovede racionalizacija poslovanja, da se sprovede i ovo što smo čuli maločas, jedna formalna, poslovna, radna disciplina. Ako to uspemo onda nam neće biti veliki problem da izvršimo i racionalizaciju radne snage.
To ne treba sporiti da je problem. Mi imamo viškove zaposlenih, ali siguran sam da to nije problem broj jedan. Navešću jedan mali primer. Pune su novine i "puna su nam usta" viška zaposlenih u javnim preduzećima. Podsećam da javna preduzeća obavljaju svoju funkciju, i to prilično uredno i prilično kvalitetno, u uslovima u kojima je to moguće. Od 2000. godine, odnosno od kraja te godine do danas, po nekim podacima, u državnoj upravi je zaposleno 12.000 ljudi. To su ljudi koji su zaposleni u međuvremenu.
Mi i u ŽTP-u, odnosno Javnom preduzeću ŽTP-a, pričamo o ukupnom broju od 27.000 ljudi i sada neću da prognoziram koji bi to bio višak zaposlenih, ali to nikako nije na nivou koji sam maločas pomenuo. To prosto navodim kao jedan mali podatak oko koga bi mogli da pravimo određene komparativne analize i mislim da je Vlada dužna da se pozabavi tim pitanjem.
Na kraju ću reći ono što smatram da je ključno i što bi u svakoj raspravi o ovoj temi moralo da bude prvo. U svakoj zemlji veliki sistemi i javni sektor su glavni generatori i glavna pokretačka snaga svih privrednih tokova i svih privrednih kretanja.
Javna preduzeća kod nas moraju da se vrate na poziciju da se kroz buduće ekonomske konsolidacije, kroz buduće investicione projekte, angažuje domaća industrija i domaća privreda. Mi imamo određene stavove i određene intencije da ćemo se sada, pošto smo otvorena zemlja, što je dobro, za sve što nam treba obratiti javnim tenderima i pustiti inostrane firme da nam izvode sve važnije i sve veće poslove, a delimično znam da tako i mora.
Mi nismo opremljeni, naša mašinogradnja nije opremljena da proizvodi sve što je potrebno za infrastrukturu našeg javnog sektora, ali naša mašinogradnja i te kako može da participira u bilo kom projektu, u bilo kojoj grani javnih delatnosti.
Ministar Ilić, kada je obrazlagao ovaj zakon na našoj poslaničkoj grupi, po ovom pitanju je imao stavove koji su u duhu ovoga što sam rekao, i to pozdravljam, i želim samo i apelujem da to što je tada rečeno pokuša i da se sprovede.
Javna preduzeća u državnoj svojini imaju ne samo funkciju da obavljaju svoje delatnosti i da vrše svoje poslove iz osnovnog opisa posla, nego imaju obavezu, pošto se u njima nalaze najskuplja i najvrednija postrojenja, pre svega iz domena mašinogradnje i svih drugih vidova industrije, da budu i glavni pokretač ove naše domaće privrede. Ukoliko do toga ne dođe, ovi zakoni koje donosimo neće imati efekat koji od njih očekujemo.

Takođe smo rekli da je jedna od najvažnijih stavki koju ovaj zakon potencira integracija u evropske sisteme železničkog transporta. Da bismo u to mogli da uđemo i da bismo uopšte mogli da razmišljamo na takav način, potpuno je jasno, ponavljam ovo što je gospodin Minić rekao, neophodan je jedan prelazni period.

Koliki će taj prelazni period biti zavisi od toga koliko brzo i efikasno budemo radili na saniranju i ekonomskoj konsolidaciji kako infrastrukture tako i javnog preduzeća koje će koristiti tu infrastrukturu, a tako i na odabiru drugih preduzeća gde ćemo izložiti sva javna preduzeća za železnički transport.

U tom smislu, podsećam vas da smo pri usvajanju nekih ranijih sistemskih zakona iz sličnih oblasti imali i slične predloge, koji su nailazili na iste komentare koje smo upravo čuli.

Nije ovaj amandman zamišljen da ospori konkurenciju, ona je jako potrebna, ali je istina, uz sve ono što smo čuli o stanju u kome se trenutno nalazi JP, da ono ne samo da apsolutno neće moći da bude konkurentno nekim drugim preduzećima koja se eventualno uključe u funkciju obavljanja železničkog transporta, nego neće moći ni da preuzme tu funkciju obavljanja pod nekim uslovima, ukoliko Vlada ne pokrene neke mehanizme.

Vlada će svojim osnivačkim aktima konstituisati ovo preduzeće i ono će biti u državnom vlasništvu. Osnovno što može da se uradi, to je da se donese program ekonomske konsolidacije i da se u jednom što kraćem periodu to preduzeće pripremi za konkurentsku borbu.

Da budemo krajnje iskreni, ne očekujemo valjda da će u narednih mesec dana da se ovde pojave neka nova preduzeća koja će da konkurišu za korišćenje i upravljanje infrastrukturom. Naravno da neće. Ni ta infrastruktura nije atraktivna u tom smislu da će neka dobra i jaka preduzeća želeti da se njome koriste.

Danas ovde pominjemo činjenicu da se našim prugama kreću vozovi brzinom od 40 kilometara na sat, a sad kažemo da ne možemo sutra ući u Evropu ako uvodimo ovakav princip i donosimo ovakve amandmane.

Mi ćemo u Evropu ući onda kada budemo osposobili svoje sisteme da budu kompatibilni sa evropskim. Ni pre, ni kasnije i neće nam u tome pomoći nikakvi zakoni, nikakvi propisi. Mogu samo da pomognu ekonomske mere koje će osposobiti naše sisteme i naše infrastrukture, naša preduzeća da mogu na tim infrastrukturama da se voze sa 100, 200 ili ne znam koliko kilometara na sat. Onda ćemo ući u Evropu, jer Evropa tako neće ni hteti ni moći da nas izbegne.

Podsetiću vas na još jednu činjenicu. Kada smo ovde donosili Zakon o energetici, imali smo dosta slične amandmane i slična priča je bila. Nisu usvojeni i nismo uspeli da u zakon udenemo neke elemente koji će ne obavezivati Vladu nego prosto urediti tu oblast. Nije to nikakva obaveza i nikakvo diktiranje Vladi. To je samo uređenje te oblasti, koja se akta i koji programi moraju doneti.

Tada to nismo doneli i sada smo svedoci situacije da je, recimo, predviđena dinamika kretanja cene električne energije, na koju Javno preduzeće "Elektroprivreda" računa i vrlo ozbiljno implementira u svoje tekuće i dugoročne programe, a sada dolazimo do situacije da se pojedini političari jednostavno pojave u medijima i kažu – od povećanja cene struje nema ništa.

To na kraju i bude tako. Ako ne u punom iznosu, a ono bar u polovičnom iznosu, tako da se jedno ozbiljno, jako i suštinski značajno preduzeće za ovu državu dovodi u situaciju da prosto ne može da sprovodi svoje planove, niti da planira.

Da se to ne bi dešavalo sa železničkim preduzećima, ovaj amandman je vrlo smislen, potreban i meni je čudno zašto Vlada nije prihvatila ovo. Bilo bi vrlo interesantno da čujemo obrazloženje Vlade kome smeta i koji su motivi da se ne donese program ekonomske konsolidacije.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, kolega Nebojša Jović i ja podneli smo amandman na član 11. Član 11. predviđa da saveti iz člana 10. mogu da formiraju komisije, radna tela i stručne timove radi obavljanja svoje delatnosti.
Mi smo predložili da se ovaj član briše, iz prostog razloga što smatramo da je on suvišan, jer ako imamo tri saveta od kojih dva imaju po 29 članova i jedan ima 20 članova, to je dovoljan broj stručnih ljudi da može kvalitetno da obavi svoj posao. Ako uzmemo u obzir da pored saveta postoji i sedam centara i da se delokrug rada saveta i centara u velikoj meri prepliće, onda smo mi krajnje dobronamerno predložili da se član 11. briše, da se ne predviđa formiranje komisija, stručnih timova i radnih tela, iz prostog razloga što je naš narod odavno rekao "kod sto babica deca kilava", a neko je rekao - ako hoćete da nešto propadne formirajte komisije.
Da ne bi ceo ovaj posao bio uzaludan predlažemo da se član 11. briše. Mislim da ministar, ni kolege iz Građanskog saveza ne treba da imaju straha, biće dosta radnih mesta u sedam centara i ova tri saveta za sve članove Građanskog saveza, jer ja sam imao sreću da vidim jedan materijal iz 2001. godine, gde se članovima Građanskog saveza, uz puno poštovanje, predlaže filtriranje u državne organe, odnosno budžetske institucije, iz razloga prestanka finansiranja iz drugih izvora.
Prema tome, bez komisija i radnih tela biće u sedam centara u radnim jedinicama i u prosvetnom savetu dovoljno radnih mesta, a mislim da komisije, ako budu formirane unutar saveta, onda ne treba da piše u zakonu, a ako budu formirane van saveta mislim da je to veliki materijalni trošak, jer ako pogledate predviđena finansijska sredstva od 390 miliona za tri meseca, to je negde 130 miliona mesečno i otprilike 6.500 prosečnih plata u prosveti. Neka 50% toga ide na materijalno, 3.000 plata, to je sasvim dovoljno za upošljavanje svih onih koji treba da budu uposleni u ovim institucijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, kolega Nešović i ja smo u ime poslaničke grupe SPS podneli jedan vrlo jednostavan amandman na član 40. Međutim, koliko god da je amandman jednostavan, dobili smo jedan vrlo složen, komplikovan i nejasan odgovor, tako da mislim da je samo obrazloženje naših dama zašto nema televizijskih prenosa danas nejasnije od ovog odgovora koji nam je Vlada dala.
Za one koji nisu stigli da pogledaju zakon zbog drugih obaveza, član 40. reguliše razloge za prestanak koncesionog odnosa i između ostalih razloga mi smo dali amandman predlažući da se doda stav 4. koji kaže da koncesioni odnos prestaje ako koncesionar suprotno ugovoru dva puta uzastopno ne izmiri svoje obaveze. Znači, amandman je vrlo jednostavan.
Odgovor koji smo dobili od Vlade - amandman se ne prihvata iz razloga što pored Republike Srbije i lokalna samouprava može da sklapa koncesione ugovore.
Tim pre treba razmišljati o ovom amandmanu, jer je zakonom, koji ćemo verovatno uvojiti, predviđeno da predmet koncesije mogu da budu i izgrađeni sistemi za vodosnabdevanje. Ja tu očekujem velike probleme u praksi; uzmimo, na primer, vodosistem za snabdevanje "Ćelije", vodosistem za snabdevanje "Rzav", to su vodosistemi građeni sredstvima samodoprinosa građana. Građani su deset godina izdvajali u proseku lična sredstva za izgradnju tih vodosistema, tako da je pravno vrlo komplikovan i vlasnički odnos onoga što će sutra lokalna samouprava ili Republika dati kao koncesiju. To su građani gradili sopstvenim sredstvima da bi imali vodu bez profitnog odnosa, znači po ceni proste reprodukcije, tako da mislim da je velika greška što se daju izgrađeni sistemi za vodosnabdevanje.
Iz toga će sigurno proisteći nesporazumi na terenu, jer imate primer sofijskog vodovoda gde je onaj ko je uzeo koncesiju podigao cenu vode 40 puta. Javljaju se problemi plaćanja, i građani smatraju da su delom vlasnici, a dokazali bi na sudu u Strazburu, jer su deset godina po 5% izdvajali za sisteme za distribuciju vode i vodosnabdevanje; sigurno će doći do sporova i onda koncesionar neće da naplati, a neće ni da plati koncesiju. U tom slučaju ne može da se raskine koncesioni odnos.
Mislimo da nije bilo smetnje po analogiji. Ako zakon o finansijskom lizingu predviđa da ako korisnik lizinga ne plati dve rate raskida se odnos lizinga. Valjda država treba da štiti malo više sebe, ne umanjujući važnost zaštite davaoca lizinga. Valjda država koja daje koncesiju treba da štiti sebe, ako onaj ko uzme koncesiju ne plati dva puta uzastopno da to bude razlog za raskid koncesionog odnosa. Mislim da nije bilo smetnje da se ovaj amandman prihvati, pogotovo što ne menja koncepciju zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, nema ministra, poslanici Socijalističke partije smatraju da je ideja o donošenju Zakona o planiranju i izgradnji pozitivna u svojoj suštini, jer nije ništa loše, smatramo čak da je dobro da se zakoni koji regulišu ovu materiju, a bilo ih je više, od Zakona o uređenju građevinskog zemljišta, preko Zakona o planiranju, Zakona o gradnji, čitavog niza izmena i dopuna zakona, uredbi donetih 1995, 1996. godine, objedine. Ima od toga dosta koristi, a biće koristi i za građane Srbije. Pojednostaviće se procedura, smanjiće se mogućnost subjektivnog tumačenja zakona od strane onih koji tumače zakon i još čitav niz korisnih stvari za građane Srbije.
Međutim, ono što je nas zapanjilo i što baca senku na donošenju ovog zakona, i ne samo na donošenje ovog zakona nego uopšte na parlamentarizam danas u Srbiji, to je način na koji se ovaj zakon donosi. Najblaže rečeno mi smo bili zapanjeni saznanjem da je u dnevni red zakon uvršćen 24 sata posle isteka roka za podnošenje amandmana. Mogu da vam kažem da smo imali napisanih 26 amandmana i da ovaj način komunikacije u parlamentu ne da baca senku, nego predstavlja mrak parlamentarizma u Srbiji.
Mnogi su juče govorili o medijskom mraku. Mislim da je mnogo opasniji ovaj mrak parlamentarizma i komunikacija među poslanicima na ovakav način. Možda je mrak i blaga reč. Moj kolega Hranislav Perić ima jednu dobru izreku, kaže kada je nešto više od mraka - tamnina brate.
Mislim da ovo nije način za komunikaciju. Malo me teši što sam u razgovoru sa ozbiljnim poslanicima iz DOS-a video da su i oni zbunjeni, nisu mogli da shvate zbog čega ovako i na ovakav način. Mene je još više danas povredilo kao čoveka objašnjenje gospodina Pajtića i nekih poslanika da je sve u proceduri. Nismo mi mali. Mi znamo da je zakon došao pre mesec dana, međutim, postoji neka naša dobra parlamentarna praksa iz prošlog perioda.
Dva meseca je zakon u proceduri. Međutim, dame i gospodo, mi imamo 107 zakona u proceduri i nemojte da nam kažete da treba da napišemo amandmane na 107 zakona. Pre godinu dana je došao zakon o železnici i mi imamo 107 zakona u proceduri. Niste ni vi očekivali da mi napišemo amandmane na svih 107 zakona, da se zakoni povlače i da se igramo.
Znači, bilo je kolegijalno u najmanju ruku, da tri dana pre svega ovoga predsednica Skupštine obavesti predsednike poslaničkih grupa da će najverovatnije ovaj zakon biti u proceduri. Malo mi je jasnije postalo danas zašto je to urađeno. Gospodin Pajtić i gospodin ministar obrazlažući zakon otprilike su rekli da je ovaj zakon maltene neka vrsta genijalnog zakona, pa verovatno nisu hteli da poslanici opozicije, a mi smo možda bili spremni da za ovo glasamo, učestvuju u donošenju tako genijalnog zakona.
Rekao sam da zakon ima dobre strane i spremni smo da ono što je dobro uvek podržimo. Mislimo čak da su principi i načela, ciljevi ovog zakona sasvim dobri, primereni nekim savremenim kretanjima i to nije bilo sporno. Vi još bolujete od sindroma, za koji se nadam da ćete vremenom izlečiti, a to je politizacija svega i svačega. Vi ste i ovaj zakon politizovali.
Slušam vaše priče o bespravnoj gradnji i stalno pričate o nekome u trećem licu, o nekom trećem, a zaboravljate da je od 1996. godine u 50 najvećih gradova u Srbiji na vlasti opozicija u raznim oblicima i trebalo je bar te stvari realno sagledati. Svi smo svesni problema bespravne gradnje i uvek smo spremni da tome stanemo na put.
Ono što još više brine, za to sam prošli put rekao da prelazi u patologiju mišljenja, ali već prelazi u patologiju dela. To je priča i delovanje na diskontinuitetu. Dame i gospodo, to nikome nije donelo sreću. Meni je danas bilo simpatično što je gospodin Pajtić, kada sam čuo šta priča, maltene ubeđen da sve počinje od DOS-a. Mene zabrinjava ne što to pričate, nego što vidim da vi pomalo na taj način počinjete da razmišljate, a to je jako opasno i to nikome nije donelo sreću.
Pogledajte prostorni plan, deo koji govori o strategiji prostornog planiranja. Dame i gospodo, ima ovde i stručnih ljudi. Prostorni plan je rađen sedam godina. Sve institucije, sticajem okolnosti bio sam uključen u to, od Građevinskog fakulteta, Udruženja arhitekata, ne postoji profesionalna institucija u ovoj zemlji koja nešto znači, a da nije učestvovala u izradi prostornog plana. Potrošene su milijarde, snimanja na terenu, prostorni plan je donet.
Sada čitam da će se raditi strategija prostornog razvoja, a prostorni plan će da važi dok se ne donese strategija. Da li smo mi toliko bogata zemlja da radi diskontinuiteta po svaku cenu ostavimo nešto što niko u stručnim krugovima ozbiljnije nije osudio, a radi se o velikoj stvari, ne znam da li ste imali prilike da vidite, da pročitate, o nečemu što reguliše razvoj Srbije u sledećih 20 godina.
Prihvatam promene nastale sticajem okolnosti, promenom koridora ili nečeg sličnog, ali za stavljanje van snage jednog takvog dokumenta nisam mogao da nađem razlog. Jedino, možda sam shvatio, da je to zbog toga što je taj projekat vodio profesor Branislav Ivković, koji danas predvodi jednu posalničku grupu za koju ste vi shvatili da radi protiv vas tako što vam daje kvorum i što glasa za vaše loše zakone, hoće da donesete loše zakone, da vas što pre skine sa vlasti. To ste shvatili, pa ste za to da se taj prostorni plan stavi ad akta. Mislim da nije dobro i da ne treba tako raditi. To ste spustili i na niže nivoe.
Pomenuću članove od 88. do 98. koji regulišu gradnju. Sa previše optimizma govorite o ubrzanju postupka izdavanja dozvole. Slažem se da je jako dobro i pozdravljam, sedam godina sam bio predsednika opštine i znam kakva je muka. Promenio sam šest garnitura koje su radile na tim poslovima i jako je dobro što je smanjen broj saglasnosti, da ne treba 30 saglasnosti, ali ove dve koje ste ostavili u praktičnoj primeni, znači izvod iz urbanističkog plana i dokaz o vlasništvu, mogu u praktičnoj primeni da građanima zadaju ogromne muke, jer građanin mora da donese izvod iz urbanističkog plana, a da bi doneo izvod iz urbanističkog plana urbanistički plan mora da postoji.
Nema ministra, žao mi je, da nam kaže koliko gradova u Srbiji ima generalne urbanističke planove na osnovu kojih se posle rade regulacioni ili urbanistički planovi. Ima ih vrlo malo, a vi ste, tu dodajem mojoj priči malopre o diskontinuitetu, zaustavili usvajanje planova u preko 50 gradova iako su prošli javnu diksusiju, bili su doneti, samo zato da bi promenili nešto tek da bi promenili.
Tu su vam namestili direkcije za izgradnju gradova i urbanisti. Oni su kao oni advokati. Znate ono kad otac kritikuje sina što je rešio parnicu. Oni su jedva dočekali da neko kaže da ovaj urbanistički projekat nije dobar, generalni plan nije dobar i da radimo novi. Opet ga rade oni isti koji su radili i prethodni. Prema tome, mislim da će u izdavanju dozvola za gradnju veliki problem predstavljati izvod zbog nedostatka urbanističkih planova i dokaz o vlasništvu.
Sećate se, sa ove govornice sam raspravljamo sa nekim drugovima, kolegama iz DSS-a, kada smo usvajali Zakon o katastaru nepokretnosti. Vi ste se zaklinjali da ćete za godinu dana, za dve godine, da uspostavite kompletan katastarski operat u Srbiji. Voleo bih da ministar izađe i kaže dokle se došlo u Srbiji sa tim. Ta dva pitanja će biti praktični problem u rešavanju ubrzanja i u dobroj nameri zakonodavca da ovu veoma važnu oblast uredi; verujte da nam je svima stalo da se ta oblast uredi.
Rekao bih još nešto oko implementacije zakona. Imam utisak da je ministar prilazi profesorski ovoj ideji. Zakon kada se pročita za mene je dobar i daje fina rešenja koja mogu da posluže kao priručnik za studente kako treba napraviti urbanističke planove, projekte, kako treba izdavati dozvole. Međutim, kada siđete u praksu sukobite se sa životnim problemima i mislim da će ih biti dosta, kao i do sada, jer dobar zakon o braku ne znači dobar brak. Vi napišete dobar zakon, idealan, ali brak pukne. Prema tome, dobar zakon o planiranju i gradnji ne znači da će rešiti sve probleme.
Predstoji velika borba na terenu. Birokratija je ista, bila je u svakoj vlasti ista i sa njom se teško izboriti. Pozdravljam donošenje kaznenih odredbi za administraciju. Mislim da će to delimično popraviti stanje.
Kod kaznenih odredbi mislim da se i suviše iracionalno prilazi tome. Član 161. prelaznih i završnih odredbi kaže da ko nema i ne pribavi upotrebnu dozvolu u roku od šest meseci, plaćaće stostruku vrednost naknade za korišćenje građevinskog zemljišta. To je jedna ovako mini bajka.
Neću da maltretiram poslanike, ali ne verujem da ima možda par poslanika u ovoj sali koji imaju kuće, a imaju upotrebnu dozvolu, ako to nije poslovni prostor. Mi znamo da 95% nas nema upotrebnu dozvolu za kuću (jedan sam od tih). Prema tome, nije trebalo pisati u zakonu nešto što znamo da je trebalo da formulišemo možda na drugi način. Ne treba pisati ono što znamo da neće nikada da se sprovede. To devalvira svaki zakon.
Imali smo mi sedamdesetih godina Zakon o zabrani klanja sitne stoke, koji je i danas na snazi, ali nikada nije zaživeo. Prema tome, ne treba unošenjem ovakvih odredbi devalvirati zakon. Treba ga očistiti od tih stvari i naći primerenije odredbe.
Mislim da ni prošli zakoni nisu bili do te mere loši, mogli su da dovedu do boljeg stanja, ali smatram da je nadzor i praktičan rad na terenu prava stvar i mislim da tu ovoj vlasti i lokalnoj samoupravi predstoji veliki posao. Mislim da ćete imati vremena, jer su sada građani prilično osiromašili za ovo vreme, tako da će mali broj njih krenuti u neku masovniju gradnju. Imate vremena da pripremite organe uprave za posao koji im predstoji, da ojačate inspekcijske službe, da bi ovaj zakon bilo kako, ali na kraju ipak zaživeo. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS podnela je amandman na član 2. Govoreći o ovom zakonu juče, u načelu, rekao sam da je uslov uspešnosti sprovođenja privatizacije konsenzus svih političkih partija o tom zakonu. Rekao sam da zato postoji 90% uslova, da su sve stranke, svih 90 poslanika, za obaveznu i oročenu privatizaciju. Jedina prepreka je arogancija i osionost vladajuće koalicije, koja na tu temu neće da razgovara.
Na član 2. podneli smo amandman iz dva dela. Prvi deo govori o onome ko ne može da bude učesnik u privatizaciji, pošto se predlaže da učesnik privatizacije ne može biti domaće pravno lice koje ima dugove prema subjektu privatizacije. Mi tražimo da se briše "domaće", da bude pravno lice koje ima dugove prema subjektu privatizaciji. Zašto bi stranac koji ima dugove prema subjektu privatizacije mogao da bude učesnik privatizacije i da, teoretski rečeno, za petinu ili desetinu na aukciji otkupi firmu, a time i sopstvene dugove.
Mnogo ozbiljnija primedba je na drugi deo ovog člana, prema kome u privatizaciji ne može učestvovati pravno lice sa većinskim društvenim kapitalom. Ovo je jako opasan član i on vuče kontinuitet načina sprovođenja zakona. Praksa je pokazala da se konstantno radilo na obaranju vrednosti društvenog kapitala, odnosno urušavanju preduzeća, od prvog dana, znači počev od ulaska kriznih štabova (daću vam jednoga dana i tu analizu, koliko su krizni štabovi oborili realnu tržišnu vrednost kapitala, tako što su oni koji su duvali u trubu, pištaljku, palili Skupštinu, ušli da budu menadžeri u velikim sistemima, čak i sa šest i sedam hiljada radnika).
Dalje, malo se uradilo na tome da se poveća vrednost kapitala, pre nego što se izađe na tržište. Bilo je firmi kojima je malo falilo da počnu uspešno da rade, da time postignu veću cenu, da time i Vlada i budžet (na kraju mi smo protivnici ulaska para u budžet) uzmu veću cenu.
Evo vam sada još jednog primera - zašto preduzeće sa društvenim kapitalom ne bi moglo da kupi drugo preduzeće sa društvenim kapitalom, ako time zaokružuje svoj proces rada i povećava sopstvenu vrednost? Pa to vam je ljudi isto kao kad imate kola, a nemate dva točka. Vi nećete kola da terate šlep službom na pijacu, nego ćete da stavite točkove, pa ćete da povećate vrednost.
Običan čovek kada prodaje kravu, on joj ne polomi obe noge, pa da je tera na pijacu, može da je tera onda na klanicu, ali je vrednost duplo manja. Znači, malo se napora čini za povećanje vrednosti kapitala.
Mislim da ministar ovo radi po narudžbini, sarađivao sam sa njim, on o mnogim stvarima ovako ne misli, ali radi po principu "veži konja gde ti gazda kaže".
Hoću da vam kažem da je obrazloženje tanko i ovo što Čeda dobacuje - ukidanje društvenog kapitala, slažemo se, SPS je na zadnjem kongresu rekla - nema društvene svojine. Međutim, privatizacija je oročena, ništa ne menja, ništa to ne ubrzava.
Prema tome, i onaj društveni subjekt koji kupi - npr. pravite kaiševe, nemate sponce, prodaju se radionice za sponce, zaokružite firmu, prodate celu fabriku kaiševa mnogo skuplje nego iz delova, nema smetnji, nema osporavanja - mora sutra da proda tu firmu, ali vrednost se povećava.
Znate, nije sve u brzini i nije tačno da se povećava brzina privatizacije i brzina nestanka društvene svojine. Ovo mi liči na malog Đokicu koji treba da napiše brzo domaći zadatak pa da ide da se igra, a on uradi svih pet zadataka netačno, ali je završio posao.
Time što uspešno društveno preduzeće može do trenutka kada se privatizuje da kupi neku radionicu ili nešto što zaokružuje proces neće usporiti privatizaciju. Neće to da bude toliko često, ali samo isključivanje mogućnosti ukazuje da principi nisu u redu. Ako se o tome ozbiljno razmisli, videće se da obrazloženje ne stoji da će to da uspori privatizaciju, jer ako mora do 2005, onda mora i zbirno i pojedinačno, a vrednost može da se i uveća; znači, niko ne može da garantuje da nema takvih slučajeva.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Sama najava ovog zakona probudila je nadu kod mnogih ljudi u stručnim krugovima, a i kod mnogih građana Srbije kojih se ovaj zakon i te kako tiče, da je predlagač zakona, Dosova vlast, odnosno ova vlada, posle dve godine primene ovog zakona, konačno progledala i uvidela sve pogubne strane ovog zakona, a mi smo i onda tvrdili da je zakon izuzetno loš, i da ima nameru da radi na popravci ovog zakona.
Čak ni najvećim pesimistima nije padalo na pamet da nešto što je izuzetno loše može još da se pokvari. DOS ne bi bio čudo ako ne bi mogao da pokvari i ono za šta niko ne veruje da može da se pokvari. Šta je bilo razmišljanje svih dobronamernih ljudi? Svi su razmišljali na način da će eksperti u Vladi Srbije, a pozivajući i neke druge, možda i iz neke vlade u senci, neke ljude iz opozicije koji nešto znaju o ovom problemu, napraviti dobru i ozbiljnu analizu primene ovog zakona i u toku te analize utvrditi šta je u ovom zakonu loše, zašto daje pogubne rezultate.
Međutim, desilo se nešto sasvim suprotno. Mnogo toga je bilo za popravku u ovom zakonu. Ono što je uslov svih uslova da bi funkcionisao jedan zakon o privatizaciji je apsolutni politički konsenzus svih relevantnih političkih snaga u parlamentu.
Dame i gospodo, velika je odgovornost na vladajućoj koaliciji. A zašto ovo kažem? Jedina stvar u ovom trenutku oko koje može da se postigne apsolutni politički konsenzus jeste privatizacija. Zašto? Nema poslanika u ovom parlamentu, i to među 250, nema političke stranke koja ne smatra da je privatizacija potrebna, da mora da bude oročena i obavezna.
To je 90% problema o kome pričamo. U čemu je problem? Samo u tome da oni na vlasti, pošto su do juče pričali jedno, danas primene samo 10% onog što su pričali. Ne može da se reši ovaj problem ako vam je ideja vodilja da ostanete na vlasti po svaku cenu. Tu je kamen, apsolutni kamen celokupnog spoticanja. Ako vam je ideja vodilja da ostanete na svaki način na vlasti, vi onda sve druge elemente poništavate, vi uvek idete u pogrešnom pravcu.
Zašto sam rekao da je uslov svih uslova politički konsenzus, a imamo ga, to je oko 90% stvari, rekao sam. Dovoljno je međunarodnim investitorima, ljudima koji imaju para, da izađe šef jedne velike poslaničke grupe, opozicione, koja dobija 37% na izborima ili druge opozicione grupe i da kaže - dame i gospodo, mi kada dođemo na vlast, mi ćemo da poništimo ovaj zakon. Danas čujemo i neke koji su glasali za ovaj zakon, ljudi su promenili svoja mišljenja, to je ljudski, a njihov predsednik je dobio dva miliona glasova, da i oni kažu - mi kada dođemo, mi ćemo promeniti zakon.
Pa, ko će u tim uslovima da dođe i da investira u jednu zemlju, da li postoji takav? Mi možemo da se među sobom nadmudrujemo i lažemo, u takvim uslovima niko neće da investira, čak ni oni, vi možda ste politički toliko bolji da ne vidite, a da li ste se pitali nekada zašto su Italijani prodali za jednu trećinu cene akcije "Telekoma". Ne mislite valjda da je Zoran Đinđić toliko veliki trgovac da je prevario Italijane da prodaju akcije za jednu trećinu od cene za koju su kupili. Ne, videli su ovo područje, da je teško u ovim uslovima raditi i onda su rekli - dajte da uzmemo bilo šta, da vratimo pare nazad.
Znači, ko misli dobro i svojoj deci i budućnosti, mora bar oko te jedne stvari da zakopa neke sekire, a vi kao vladajuća koalicija da se potrudite da pokrenete to pitanje konsenzusa. Znam da se ne ide lako sa vlasti, ali morate da se potrudite radi konsenzusa. Malopre sam rekao da je privatizacija potrebna, da je obavezna, da bude oročena - sa tim se slažemo. To je 90% problema, ne slažemo se samo oko toga da pare obavezno idu u budžet i da se koriste samo za čuvanje vlasti.
Da je ministar korektan, on bi naveo za ovom govornicom deset najuspešnijih firmi u Srbiji, po svim elementima, profita, investicija, evo.
Evo, ja ću vam reći. Najuspešnije firme su: "Hemofarm", "Simpo" Vranje, "Apatinska pivara", "Metalac" Gornji Milanovac, "Planinka", "Vital", "Dijamant" i da ne nabrajam dalje; znači iz svih oblasti. To su firme koje su privatizovane po zakonu iz 1997. godine, gde su radnici akcionari, gde su akcije višestruko skočile, gde nijedan radnik neće, kao što ministar kaže, da vam proda akcije za flašu votke. Pogledajte, 60 hiljada evra je paket akcija radnika "Apatinske pivare". Ni u jednoj od tih fabrika vi ne možete da kupite akcije za flašu piva.
Prema tome, nije model u pitanju. Ako postavimo cilj da lovimo miševe, nije žuta mačka najbolja, ne mora da bude žuta, najbolja je ona koja najbolje lovi miševe.
Znači, radi se o interesu koji je mnogo veliki i kada bi se neki dnevni politički interesi zatvorili, postoji mogućnost da se oko ove stvari postigne konsenzus. Samo treba, rekao sam, da se odreknete toga da hoćete vlast po svaku cenu, tada sve vidite otvorenih očiju, a gospoda koja su glasala za zakon, čak su me u hodnicima i žešće ubeđivali od vas da je koncept dobar, kada su se malo pomerili sa vlasti, uspeli su da vide da to nije najispravniji model, već je to onaj koji daje rezultate. Hvala vam.