Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, šalom uvraha, poštovani predstavnici Jevrejske zajednice, za koje znam da danas pažljivo pratite ovo plenarno zasedanje.
Ja ću se posebno u ovom setu zakona baviti Predlogom zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika.
Gospodin ministar Selaković je u svom uvodnom izlaganju nabrojao mnoge predstavnike, pripadnike Jevrejske zajednice koje su svoj život, svoje delovanje i svoje stvaralaštvo vezali za Srbiju i srpsku kulturu, među njima i kompozitora Enrika Josifa, koga inače vrlo rado citiram i upravo smatram da je danas momenat da ga pomenem i kažem jednu istinu koju je izrekao u svom intervjuu. Na pitanje novinara kako on doživljava Boga, gospodin Enriko Josif je rekao – Bog je jedna viša kosmička pravda koja se uvek uspostavi.
Donošenje ovog zakona jeste skromni pokušaj, a veliki korak države Srbije da uspostavi jednu višu kosmičku pravdu u opštoj nepravdi stradanja Jevreja u prošlom veku. Naime, svi znamo, govorili smo i o etimološkom značaju reči „holokaust“. To je grčka reč, grčkog porekla, koja znači „totalno spaljen“. Sličnu reč imaju čak i Jevreji u svom jeziku, „olam kalil“ i oni govore o uništenju ognjem.
Kroz politiku, kroz bavljenje ovim problemima, kroz razvijanje svojevremeno strašne i monstruozne politike antisemitizma, ova reč je dobila posebno značenje u svetskoj istoriji i mi kao narod znamo šta znači i kakvo je to stradanje šest miliona Jevreja bilo u Drugom svetskom ratu. Naravno, uvek smo imali odlične veze i razumevanje sa ovim bratskim narodom. Imali smo, nažalost, ponekad i sličnu sudbinu i odatle to naše sapatništvo koje nas je uvek vezivalo i koje nas je obavezalo čak i tom Deklaracijom u Terezinu 2009. godine koju smo potpisali kao jedna od 49 zemalja, da ćemo upravo ovakav zakon doneti, dakle, to nas je ponovo povezalo i učinilo bližim i solidarnijim.
Kroz kulturu, kroz istoriju, kroz umetnost pitanje stradanje Jevreja, koje je zaista nesagledivo i ogromno u civilizacijskom smislu je imalo razna tumačenja i sećamo se filmova „Pijanist“, „Sofijin izbor“, „Vrt Vince Kontinijevih“, pa i Bertolučijev „Dvadeseti vek“, ali mislim da u poslednje vreme nas posebno impresionira film „Šindlerova lista“, mada su svi oni rađeni prema istinitim događajima, nažalost prema istinitim događajima, sa nešto umetničke obojenosti.
Film „Šindlerova lista“ u kojoj ću vas podsetiti na završne scene filma, kada 1100 Jevreja u zoru 9. maja 1945. godine sede na šinama preživeli strašno vreme. Prilazi im ruski oficir na konju, pobednik i oni ga pitaju – da li ima preživelih Jevreja u Poljskoj? Njegov nemi izraz, jasan odgovor daje, a onda ga pitaju – a kuda da idemo sada? Na to imaju odgovor – ne idite na istok, to je sigurno, tamo vas mrze, a onda posle kraće pauze im kaže iskreno – ja ne bih išao ni na zapad da sam na vašem mestu.
Ta scena u filmu predstavlja jednu prekretnicu jevrejske istorije. Jevreji su posle toga smogli snage, iz toga treba da nam budu uzori primera od koga možemo mnogo da naučimo, da se otisnu i Izrael, 1948. su napravili svoju državu na čelu sa Ben-Gujironom, svojim prvim premijerom, inače Ben-Gurijon simbolično ime u prevodu znači – sin mladoga lava i da lavovski iznesu tu pobedu i jedan deo da ode u Ameriku. Danas ih je 83% od ukupne populacije, žive u Americi i u Izraelu, a nešto u drugim zemljama sveta.
Broj žrtava i potreba da se to obeleži je zaista nešto što treba da bude celom svetu opomena, da jedna politika koja je doživela svoju krunu u nacizmu, koja je počela kao antisemitizam, može da ima fatalne posledice po čovečanstvo i da se jedna takva politika ubuduće uvek mora prepoznati u začetku, kada je ona gotovo bezopasna, kada ona gotovo mili kroz ljudski rod i da se tada u začetku spreči, jer razmere koje može da preuzme, da zauzme, da realizuje jedna sumanuta politika, videli smo kako završava. Tada je ceo svet goreo.
Mi danas imamo obavezu da kao država u kojoj su Jevreji živeli, stradali, koji su imali svoju imovinu, rekoh već na početku ostavili značajna svoja delovanja, sudbinska delovanja, da taj dug prema žrtvama holokausta civilizacijski vratimo. U ime toga mi donosimo ovaj zakon i u ime toga smatram da će svi poslanici u ovoj Skupštini podržati donošenje ovog zakona, jer to jeste jedan ozbiljan civilizacijski iskorak.
Na teritoriji tadašnje Jugoslavije živelo je oko 40.000 Jevreja. U Srbiji je živelo najviše, najviše konkretno u Beogradu, tu ih je najviše i stradalo. Jugoslavija je izgubila oko 60% Jevreja. Dobar je primer države Danske, koja je bez obzira što je blizu baltičkih zemalja koje su zaista uspele da izgube veliki broj članova jevrejske zajednice, u strašnom holokaustu, država Danska je izgubila samo 1%. Jedan primer na koji želim da skrenem pažnju posle jednog napada na sinagogu u Danskoj gde je stradao jedan pripadnik jevrejske zajednice, premijer Netanjahu je pozvao sve Jevreje da se isele u Izrael. Danska premijerka Hele Torning Šmit, pozvala je svoje sunarodnike danske Jevreje da ne prihvate poziv izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, da masovno migriraju u Izrael i istakla da su oni potrebni Danskoj i da ta zemlja bez Jevreja ne bi bila ista. Ne bismo bili isti bez jevrejske zajednice, rekla je Torni Šmit, dan nakon napada u Kopenhagenu.
Ona je rekla da je preliminarna istraga pokazala da je napadač koga je ubila danska policija delovao samostalno i da nema indicija da je bio deo neke šire terorističke grupe. Jevrejska zajednica je vekovima u Danskoj. Danska je njen dom i ona je deo danskog društva. Danski Jevreji su se zahvalili što im je izraelski premijer Netanjahu pružio ruku, ali neće prihvatiti njegov poziv da emigriraju u Izrael, saopštio je portparol, jako smo zahvalni na ovoj pažnji. Mi smo Danci, mi smo danski Jevreji i nećemo zbog nasilja otići u Izrael, ako odemo to će biti neki drugi razlozi.
Dakle, to je jedna dobar i poželjan primer kako mogu da opstaju multikonvencionalne i multietničke zajednice i mislim da smo mi jedna od zemlja koja je bila uvek primer dobrog sa života sa drugim zajednicama. Jevrejska zajednica sigurno to zna da ceni.
Ono što želim da naglasim jeste da je srpski narod kroz istoriju uvek gajio prijateljske osećanja prema pripadnicima jevrejske zajednice i da su u vreme okupacije i sami Srbi suočeni sa pretnjom po svoj biološki opstanak činili sve kako bi mogli da sačuvaju živote svojih komšija Jevreja. Zato imajući u vidu istoriju stradanja srpskog naroda, posebno u dvadesetom veku kada smo se bukvalno našli na ivici biološkog istrebljenja i sami, smatram da je apsolutno na mestu formulacija u članu 2. Predloga zakona koji citiram – izrazi upotrebljeni u ovom zakonu oduzimanje, vraćanje i slično imaju se tumačiti isključivo kao izražavanje saosećanja, solidarnosti i razumevanja Republike Srbije za stradanje jevrejskog naroda na njenoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1945. godine odričući svaku odgovornost Republike Srbije za strahovite patnje i štetu nanetu žrtvama holokausta i drugim žrtvama nacizma na njenoj teritoriji u uslovima neprijateljske okupacije.
Imajući u vidu tradicionalna prijateljska osećanja između naših naroda i dobre odnose Republike Srbije sa Izraelom, pomalo ipak čudi određena doza inertnosti koju smo do sada pokazali i zbog čega nas je Evropska komisija kritikovala u izveštaju o napretku Republike Srbije u 2014. godini konstatujući nedovoljnu aktivnost u vezi sa donošenjem ovog zakona. Deklaracija kojom smo se obavezali na iniciranje postupka za povraćaj imovine žrtava holokausta, potpisane 2009. godine, a opšti postupak restitucije u Republici Srbiji započet je 2011. godini donošenjem Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Da podsetim da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i to u naturalnom obliku tamo gde je to moguće kao i novčano obeštećenje za oduzetu imovinu tamo gde ne postoje objektivni uslovi za njen fizički povraćaj.
Takođe i našim nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU u periodu od 2014. do 2018. godine predviđeno je da će se doneti zakon kojim će se otkloniti posledice oduzimanja imovine žrtvama holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije koje nemaju živih naslednika. Konačno, pred sobom imamo Predlog zakona koji se u velikoj meri naslanja na rešenje o Zakonu o restituciji i to je nešto što je svakako velika pobeda i veliki korak ove Vlade i dobra politika njenih međunarodnih odnosa.
Konkretno u samom Predlogu zakona ono što je izuzetno dobro predviđa se da sticalac imovine koji je nakon podržavljenja imovine stekao pravo svojine u skladu a zakonom ostaje vlasnik i dražalac stvari i da njegovo stečena prava ne smeju biti povređena što je apsolutno na liniji sa načelom sigurnosti u pravnom prometu kao i zaštita savesnog sticaoca. U Zakonu o restituciji u takvim slučajevima postoji institut obeštećenja, pa me samo zanima da li finansijska podrška Republike Srbije Savezu jevrejski opština Srbije je predviđena odredbama člana 9. predstavlja supstitut za ovaj institut. Apsolutno je neophodno u skladu sa proklamovanim načelom javnosti da se sredstva koje jevrejska opština, odnosno savez opština ostvari iz imovine ili finansijskom podrškom od strane države troše u svrhu utvrđeno zakonom uz redovno obaveštavanje javnosti.
Takođe, korektno je i rešenje koje se svim državnim organima i organizacijama, bez obzira na nivo vlasti, nalaže da u roku od 30 dana izdaju za potrebe sprovođenja ovog postupka svu potrebnu dokumentaciju i podatke kojima raspolažu. Dakle, to će zakon učiniti značajno efikasnijim.
Sa aspekta pravičnosti, logično je da se sticanje imovine i ostvarivanja prihoda u vidu finansijske podrške na osnovu ovog zakona ne oporezuje, niti da se opterećuje administrativnim i sudskim taksama i slično, ali je zato takođe pravično rešenje da jevrejska opština, odnosno savez, postane obveznik plaćanja poreza na vraćenu imovinu, kao i plaćanje drugih vrsta poreza na ostvarivanje prihoda od imovine, odnosno novčanih sredstava.
Zakon takođe na korektan način uređuje slučaj kada se naknadno pojavi preživali zakonski naslednik nad ovakvom imovinom, jevrejska opština je dužna da mu nakon što utvrdi njegova svojstva zakonitog naslednika, prenese u svojinu imovinu u skladu sa udelom koji mu pripada u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje nasleđivanje. Za to joj je ostavljen rok od 30 dana, uz mogućnost sudske intervencije.
U slučaju postojanja zakupa na ovakvoj imovini, propisuje se da će zakupac biti zaštićen tako što će ukoliko, to naravno želim, moći da zadrži svoje pravo zakupa i naredne tri godine pod uslovima koje je prethodno govorio sa jevrejskom opštinom.
Moram da postavim pitanje, uprkos očiglednoj težnji da se zaštiti savesni zakupac, da li je ovakvo rešenje adekvatno i ne predstavlja li ograničenje vlasnika da slobodno raspolaže imovinom, posebno imajući u vidu činjenicu da naslednik može da bude osoba u vrlo poodmakloj životnoj dobi.
Što se tiče namena u koje se prikupljena sredstva mogu usmeriti, pored deklaracijom predviđenih ciljeva, vezano za zasnivanje svih činjenica koje se dovode, koje su dovele do holokausta i naravno težnja da se on nikada ne zaboravi, samim tim nikada više u istoriji čovečanstva i ne ponovi i bude deo kolektivnog pamćenja celog čovečanstva, a ne samo jevrejske zajednice, smatram da je jako dobro rešenje da se jedan deo ovih sredstava izdvaja za finansiranje školovanja i stipendiranja naših studenata, mladih talenata i naučnika, a jedan deo za humanitarne svrhe u Republici Srbiji.
U tom smislu, osniva se i Odbor za nadzor nad upravljanjem prihodima i mislim da je to izuzetno dobro rešenje Vlade Republike Srbije da imenuje predsednika tog odbora, a da ostale članove daju predstavnici jevrejske zajednice.
Savez jevrejskih opština se obavezuje da do 15. januara svake kalendarske godine sačini objedinjen godišnji program upravljanja prihodima za tekuću kalendarsku godinu i da ga nakon usvajanja dostavi Odboru, što je još jedna garancija transparentnosti u upravljanju prihodima od ove imovine i sredstava Republike Srbije. Republika Srbija zadržava pravo da suspenduje godišnju isplatu finansijske podrške ako Odbor ne usvoji šestomesečni izveštaj o upravljanju Saveza, što je još jedan dobar mehanizam kojim se obezbeđuje domaćinsko, odgovorno poslovanje i upravljanje ovom imovinom.
Dakle, ovo je veliki civilizacijski iskorak ove Vlade, ovog saziva Skupštine i mislim da imamo razloga da budemo ponosni što ovaj zakon uz sve teškoće koje prate primenu ovog zakona i njegovo sprovođenje u praksi, da budemo ponosni što smo učestvovali u njegovom donošenju.
Dakle, ono što želim da naglasim, to je da ćemo sa Jevrejima, Jevrejskom zajednicom i onima koji su u Srbiji i onima koji su u Izraelu i nadalje, održavati pre svega dobre poslovne veze, jer to je u interesu zajedničkog napretka.
U to ime, lehitraot, pozdravljam pre svega predstavnike Jevrejske zajednice i zahvaljujem se na pažnji.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, danas smo pred Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, koji je u Srbiji na snazi već pet godina.
Naravno, jedan zakon tek kada počne da živi, onda se iskažu sve njegove manjkavosti i život menja zakone i propisuje nova pravila. Tako smo i sada došli do jednog pokušaja da se deo onoga što u našoj kulturnoj stvarnosti i kulturnom poslu, svakodnevnom, manjka, da se ovim izmenama i dopunama Zakona izmeni.
Društvo je to koje kreira svoju sopstvenu kulturu i stvara svoje kulturne obrasce. Time se stvara i kulturna istorija i kulturna tradicija, a mi smo zemlja i društvo koje ima dobre uslove i dobre preduslove da uz vrhunske sportske rezultate kulturu pretvorimo u jedan svoj ozbiljan izvozni proizvod.
Predlagač konstatuje da je osnovna ideja izmena i dopuna Zakona o kulturi poboljšanje sistema u kome funkcioniše kulturni sistem Republike Srbije, što bi trebalo da doprinese efikasnijem finansiranju u okviru raspoloživih budžetskih sredstava.
Kultura nikada nije imala dovoljno razumevanja, ni dovoljno razmišljanja kada je u pitanju izdvajanje iz budžeta. To nije problem samo Srbije. To je neka akutna bolest koja muči planetarno ovaj svet.
Kada pominjemo raspoloživa budžetska sredstva za kulturu u najširem smislu te reči, treba napomenuti, a vi ćete me ispraviti ako grešim, da je predviđeni procenat izdvajanja u ovoj godini negde oko 1%, što predstavlja pozitivan pomak u odnosu na, recimo, budžet iz 2013. godine, gde je procenat izdvajanja za kulturu bio neznatnih 0,6%, a opet nešto manje u odnosu na 2014. godinu, kada je bilo izdvojeno gotovo 1,5% iz budžeta.
Nažalost, nepobitna činjenica jeste da je izdvajanje iz budžeta za kulturu u Republici Srbiji već godinama unazad na nezadovoljavajućem nivou, posebno ako se uporedi sa svetskim standardima, gde se propisuje da bi granica izdvajanja za kulturu kao minimum bilo nešto oko 2,4% iz budžeta.
Kada pominjem svetske standarde, moram da navedem jedan za mene potpuno paradoksalan podatak, da je Italija, država sa verovatno najznačajnijim kulturnim nasleđem u Evropi, a verovatno najznačajnijim i u svetu, samim tim 2013. godine izdvojila samo skromnih 1,1% iz budžeta za kulturu i bila oštro kritikovana od strane UNESKO-a zbog lošeg održavanja, između ostalog, i značajnog arheološkog nalazišta Pompeje. U istoj kalendarskoj godini Island je izdvojio čak 7,4%, Španija 3,3%, Francuska 2,5% budžetskih sredstava za oblast kulture. Naravno, imamo u vidu da su to relativne vrednosti, jer su to budžeti ogromnih zemalja, pa kada sve to uporedimo, onda znamo koliko oni drže i izdvajaju za svoju kulturu. To treba da nam bude neki standard koji treba sebi da postavimo. Nije lako u ovako siromašnom društvu, ali ne treba da prestanemo da tome težimo.
Kada se sve navedeno uzme u obzir, kao i naša želja da sva državna nadleštva daju svoj doprinos daljoj fiskalnoj konsolidaciji države, jasno je kakav zadatak stoji pred Ministarstvom kulture i stvarno nije realno očekivati previše. Logično je da se traži način da sistem finansiranja bude maksimalno efikasan kako bi se, koliko je to moguće, nadomestio hronični nedostatak novca u našoj kulturi.
Ipak, da bi imali bogat budžet, da bi se budžet punio redovnije, urednije, odgovornije, moramo znati da tome doprinosi i značajnije ulaganje u kulturu i obrazovanje, jer to su dva resursa koji posredno čine disciplinovanije, odgovornije i uzvišenije društvo.
Posebno što treba da nas brine u svemu ovome i mnogo više od postojećeg stanja u kulturi jeste opšta globalna komercijalizacija svega što ima makar naznaku kulture. Ta komercijalizacija uzima svoj danak u našem društvu, tako da se klasični kulturni sadržaji povlače pred onim što se vrlo agresivno forsira zarad ogoljenog finansijskog, čak ponekad vulgarizovanog efekta. Takozvani rijaliti programi su preuzeli apsolutni primat kada je u pitanju gledanost televizijskih programa u Republici Srbiji i, koliko mi je poznato, od televizija sa nacionalnom frekvencijom još samo RTS nije podlegao iskušenju da u svoju programsku šemu uvrsti neku sličnu formu. Nadam se da će se to zadržati i nadalje.
Ako se izuzmu prenosi najbitnijih teniskih mečeva Novaka Đokovića, kao i pojedinih državnih selekcija u najpopularnijim ekipnim sportovima, svi piplmetri daju prednost ovakvom vidu zabave. Bojim se da ako ne preduzmemo nešto u okviru Ministarstva kulture, u okviru Ministarstva finansija radi oporezivanja na neki način SMS poruka i svega onoga što prati i čini ove programe vrlo atraktivnim, pre svega sa finansijske strane, da ćemo danak skupo i dugo plaćati onome što se sada događa.
Bilo bi zanimljivo iskoristiti ove merače gledanosti i videti kolika je prosečna gledanost TV programa RTS Digital, koji isključivo emituje klasične kulturne sadržaje, kao što su opera, balet, koncerti klasične muzike i klasici filmske umetnosti.
Kultura jeste demokratična. Ne može se pobeći od činjenice da velika većina ljudi voli da gleda određene programe, da velika većina ljudi voli da sluša određenu muziku, da jedan broj ljudi voli da izlazi na splavove i druga slična mesta, ali postavlja se opravdano pitanje – kakve su dugoročne posledice trenutnog stanja i opšteg trenda u našem društvu, imajući u vidu limitirana novčana sredstva, kakve su mogućnosti našeg Ministarstva i drugih institucija kulture da se ovakav nepovoljan trend preokrene i da se ovakva agresivna politika nekulture koliko-toliko spreči?
Pretpostavljam da se zato od definisanja načela kulturnog razvoja, kao i utvrđivanja opšteg interesa u kulturi, očekuje stvaranje nedvosmislenih i prepoznatljivih osnovnih pravaca u kojima će se naša kultura dalje kretati.
Još neki osnovni ciljevi koji se žele postići ovim izmenama i dopunama zakona su: definisanje pojmova kulturnih delatnosti i kulturnih oblasti na nešto drugačiji način sa ciljem njihovog usaglašavanja i preciziranja, jer se ovim putem definiše sama sadržina naše kulture.
Predloženim izmenama i dopunama zakona na najkvalitetniji način se ustrojava kulturni sistem Republike Srbije i daje mogućnost ravnopravnog i pravednijeg tretiranja svih kulturnih delatnosti. Dodela priznanja za vrhunski doprinos u kulturi u praktičnoj primeni dala je očekivane efekte i predloženo je da se ova priznanja više ne dodeljuju, s tim da oni dobitnici koji su ovo priznanje ranije stekli zadržavaju to pravo.
Osnovni cilj koji se ovom merom želi postići je da se prekine diskusija u javnosti koja je svake godine, kada se ovo priznanje dodeljivalo, u značajnoj meri, kompromitovala predložene kandidate i članove komisije koji su ih predlagali i, u krajnjoj liniji, ideju države da dodelom ovog priznanja podigne nivo našeg kulturnog sistema. S obzirom da je procena da me postoji drugi način da se ovaj problem reši, osim brisanja ovog instituta iz zakona.
U budućnosti treba razmišljati o nekim drugim vidovima izražavanja priznanja zasluženim kulturnim stvaraocima koji neće imati ovakvu negativnu konotaciju u praktičnoj primeni, jer zaista bi bilo šteta da kao društvo ne budemo u prilici da na ovaj način izdvojimo one kulturne poslanike koji vredno, sa posebnim duhovnim nadahnućem i sa mnogo energije daju doprinos nacionalnoj kulturi. Vaspitavanje novih sistema vrednosti i lično usavršavanje treba da bude prisutno u našoj kulturi.
Uvažavajući navedene razloge za ukidanje ovog priznanja, uključujući i očekivanu znatnu uštedu sredstava koja su se do sada izdvajala iz budžeta za ove namene, možda ipak u određenoj meri treba razmotriti i argumente koje su zajednički dostavila Udruženja dramskih umetnika Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Udruženja kompozitora Srbije, Srpsko-književno društvo i Udruženje baletskih umetnika Srbije. Ova reprezentativna esnafska tela konstatuju da je postupak dodele nacionalnih priznanja umetnicima često bio potpuno neprimeren i podložan najrazličitijim pritiscima, pa i političkim, i da je bilo slučajeva da je ovo priznanje dodeljivano osobama koje ne zadovoljavaju uslove iz Uredbe o bližim uslovima i načinu dodele priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina, što je dovelo do narušavanja ugleda ovog priznanja.
Stav navedenih umetničkih udruženja, koji nije bez osnova, jeste da ovaj institut ne treba ukidati, jer se time svi umetnici, koji bi u perspektivi mogli da ostvare pravo na penziju po osnovu vrhunskog doprinosa nacionalnoj kulturi, stavljaju u neravnopravan položaj u odnosu na umetnike koji su ovo priznanje već dobili i time stekli pravo na doživotno mesečno primanje. Mišljenje je da je ono što je zaista neophodno da se dosadašnja jako loša praksa definitivno iskoreni učvršćivanjem institucionalnog okvira, kao i propisivanjem i striktnom primenom mehanizama, kao i profesionalne kriterijume koji će sprečiti dalju inflaciju i devalvaciju nacionalnih priznanja. Samim tim stvoriće se novi poštovani kulturni standard.
Očekuje se povećanje efikasnosti rada i funkcionisanje nacionalnih saveta za kulturu, kao posebnog odgovornog tela. Jasnije definisanje procedura i javnih konkursa za izbor direktora ustanova kulture treba da doprinese boljem kvalitetu izabranih direktora. Sprečavaju se diskreciona ovlašćenja upravnih odbora ustanova i na taj način sprečavaju moguće zloupotrebe ovlašćenja iz zakona koji su u dosadašnjoj praksi dovodili do loših kadrovskih rešenja. Brisanje pojedinih članova zakona treba da spreči dalju diskreditaciju instituta ustanova kulture od nacionalnog značaja i samim tim urušavanje ugleda onih ustanova koje su u proteklom periodu opravdano stekle ovaj status.
Ukidanjem ovog instituta automatski se ukida obaveza prioritetnog finansiranja iz republičkog budžeta svih ustanova kulture od nacionalnog značaja, bez obzira na njihovog osnivača. Povratkom na sistem koji je važio pre 2009. godine uštedeće se određena sredstva iz budžeta i sprečiti konfuzija oko nadležnosti finansiranja koja je trenutno prisutna.
Problemi koji su se pokazali prilikom sprovođenja konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi nametnuli su obavezu da se na precizniji način reguliše postupak konkursa. Pored toga, primenom mera, preciziranje procedure za korišćenje budžetskih sredstava bez konkursa, tako što će se utvrditi jasni kriterijumi za korišćenje ove mogućnosti, stvoriće se preduslovi za veći nivo dostupnosti ovako obezbeđenih sredstava za one projekte koji to zaista zaslužuju.
Takođe, regulisanjem procedure finansiranja međunarodne saradnje u oblasti kulture stvoriće se preduslovi za veću dostupnosti sredstava iz međunarodnih fondova za naše kulturne stvaraoce, čime će se poboljšati kvalitet obezbeđivanja potrebnih sredstava za njihovo stvaralaštvo, čime će se naravno stvoriti i značajnije ime Srbije na kulturnoj mapi sveta, prepoznatljivo ime Srbije, a već rekoh da je jedan od naših stavova, stavova moje poslaničke grupe, jeste da Srbija može od kulture da napravi značajan izvozni proizvod.
Želim izneti još neke smislene primedbe reprezentativnih umetničkih udruženja. Dakle, prevođenje stručnih i naučnih tekstova ne može se smatrati umetničkom delatnošću zato što bavljenje umetnošću podrazumeva stvaranje kreativnih autorskih dela koji sadrže određena estetska obeležja i koja kod konzumenta tih dela izazivaju estetski doživljaj.
U najširem smislu tog pojma, stručni i naučni prevodioci se bave prevođenjem tehničke, pravne, poslovne i naučne dokumentacije, kao i drugih ne umetničkih tekstova, ugovora, krštenica, izvoda iz sudskih registara, uputstava za upotrebu tehničkih aparata i slično. Dakle, njihova svaka kreativnost je tu u potpunosti neizvodljiva.
Navedeni dokumenti i tekstovi ne sadrže estetska obeležja i nemaju za cilj izazivanje estetskog doživljaja. Oni su samo informativnog sadržaja. Njihovi pisci nemaju prostor ni ambiciju da u njima ispolje autorsku kreativnost. Samim tim, ni prevodi tih tekstova ne mogu pretendovati na svrstavanje u neku od umetničkih oblasti, pa ni u književnost. Teorija književnosti, kao jedina disciplina čije se postavke u ovom slučaju mogu smatrati merodavnim, nedvosmisleno svrstava u književnost, dakle u umetnost, književno prevođenje, prevođenje književnih umetničkih dela, ali ne i prevođenje stručne i naučne dokumentacije. Iako se ne može smatrati umetničkom delatnošću, prevođenje stručnih i naučnih tekstova može biti tretirano kao bavljenje kulturom u širem smislu, ako pod pojmom kultura podrazumevamo sve civilizacijske tekovine – nauka, privreda, poljoprivreda, pravo, ekonomija, politika, građevinarstvo, matematika, fizika itd.
Takođe, predlaže se uvođenje projekata od opšteg interesa u kulturi, čime bi se po mišljenju ovih udruženja obezbedio kontinuirani rad i strateški razvoj festivala, manifestacija i drugih projekata čiji je kredibilitet potvrđen dugogodišnjim postojanjem, kvalitetom umetničkih i kulturnih programa, kao i predloženim petogodišnjim planom sa kojim konkuriše. Dosadašnji diskontinuitet u podršci značajnim manifestacijama često dovodi do neujednačenog kvaliteta njihove umetničke ponude, a organizatori ovih značajnih projekata nemaju mogućnost ostvarivanja dugoročnih ciljeva, a time kvalitet kulturnih sadržaja znatno devalvira. Postojanjem institucija, projekata od opšteg interesa u kulturi, država bi imala mogućnost da implementira strategiju kulturnog razvoja u praksi.
Poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje daće podršku izmenama i dopunama Zakona o kulturi, smatrajući da na ovaj način doprinosimo da se kultura nadalje vaspitava u našem društvu, u jednom pozitivnom smeru i da ćemo doprineti da zaista pravi kulturni sadržaji dobiju više razumevanja u današnjem trenutku kada je to neophodno. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar sa saradnicima, cilj svakog zakona je da uredi oblast i uspostavi pravila koja će biti konsenzus za sve. Imali smo priliku da pratimo zaista jednu ozbiljnu tenziju u društvu koja je nastala po pitanju izmene i dopune ovog zakona, ali takođe i vrlo jasnu i transparentnu javnu raspravu kojom ste pokušavali da ovaj zakon donesete u korist onih na koje će se primenjivati, i to pozdravljamo onako iskreno i od srca.
U ovom trenutku, kako je već ovde rečeno, najteže je organizovati državu. To je jedan ozbiljan i odgovoran posao, gotovo identično odgovoran koliko i posao u poljoprivredi. Jedan od najozbiljnijih i najtežih poslova je svakako proizvodnja hrane. Poljoprivrednici ili naši paori, kako volimo da kažemo, a ja dolazim iz onih krajeva gde se poljoprivrednici baš tako zovu, znači iz Bačke, su ljudi koji izuzetno odgovorno vredno, mukotrpno rade svoj posao i zahvaljujući tom njihovom radu mi opstajemo. Često su neshvaćeni, ali ne odustaju i taj entuzijazam je nešto što je u tom poslu neophodno.
Kada pogledamo i poslušamo kritike koje su upućene zakonu, ni jedan zakon nije savršen i nikada ni jedna Vlada, ni jedno ministarstvo neće doneti savršen zakon kojim će biti svi zadovoljni. To je normalno. U ovom trenutku, u ovoj zemlji, svako zna da radi tri posla, i to najbolje. Svako zna da sastavi najbolju fudbalsku reprezentaciju koja bi pobedila na svim takmičenjima, zna da sastavi Vladu koja će rešiti sve probleme i zna da napravi budžet koji je najbolji, ali to je samo ono naše pusto naklapanje.
Činjenica je da imamo puno problema i u ovoj oblasti koja proizvodi hranu, a hrana je resurs oko kojeg se brine ceo svet, kao i voda. Uz to, klimatske promene su nešto što nas ozbiljno zabrinjava, obzirom da direktno utiču na poljoprivrednu proizvodnju.
Dakle, proizvodnja hrane je nešto čemu treba da se okrenemo i što jeste naša budućnost. Poljoprivredni proizvođači su izuzetno odgovorni radnici i kada govorimo o raspodeli mogućnostima da koriste državno zemljište, oni neće uzeti više nego što mogu da obrade, oni neće kupiti više nego što mogu da obrade, jer poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja koja se vezuje za dugi niz godina planiranja, jer uključuje i ostale resurse: mehanizaciju, radnu snagu i sve ostalo. Poljoprivredni proizvođači su oni koji nas u ovom trenutku pažljivo prate i možda najobjektivnije prate.
Ono na šta sam želela da vam skrenem pažnju, gospođo ministar, a što je važno, možda podzakonskim aktima da se reguliše, prethodni govornik se malo dotakao te teme, a u nekim evropskim praksama je rešeno, a to je praćenje kvaliteta zemljišta prilikom njegovog preuzimanja u zakup i svake godine ponovno praćenje. Ako ga preuzmete u jednom kvalitetu u zakup, morate taj kvalitet da održavate. Ne sme da se gubi, možete samo da ga unapređujete. Znači, kao zakupac da odgovorno njime gazdujete na taj način.
Poljoprivredni proizvođači nisu ti koji to namerno čine, ali vrlo često iz nekih drugih razloga, pre svega materijalnih, tehničkih znanja ili znanja iz melioracije, gde im treba podrška, često znaju da gube na tom polju i to je ono što je deo apsolutno svih ostalih resursa u ministarstvu koji treba da stoji na raspolaganju poljoprivrednim proizvođačima.
U ovom trenutku ne bih govorila o količini zemljišta koje je u pitanju, niti je to bitno. Hektar zemlje je velika zemlja za obradu, traži mnogo rada. Ja sam neko ko dolazi iz paorske porodice i znam koliko je to težak i odgovoran posao.
U ovom trenutku u Srbiji ima, mislim da je procena, 334.133 registrovana poljoprivredna gazdinstva i to je resurs zapošljavanja, ozbiljan resurs zapošljavanja. Iz onoga koliki je interes, nekih šest hiljada koji su tražili zemljište u zakup, vidimo da je to ozbiljan ne srazmer. Na to treba obratiti pažnju. Poljoprivrednici koji su se pojavili, kao eventualni zakupci poljoprivrednog zemljišta, su resurs koji treba stimulisati do kraja. Znači, male poljoprivrednike treba stimulisati do kraja, jer će oni ozbiljno, sigurno, i na dugi rok uposliti nove snage.
To je nešto na šta treba da se obrati pažnja prilikom donošenja drugih strateških planova i to je ono što treba da stimuliše naše male proizvođače, male i srednje poljoprivredne proizvođače, da do 2017. godine, odnosno do te konačne primene SSP-a postanu što značajniji vlasnici, što većeg broja parcela ili što većeg broja hektara državnog poljoprivrednog zemljišta.
Naravno, pri tome se, ali o tome poljoprivredni proizvođači vode računa, mora voditi računa da zemljište nije iste kategorije, da postoji zemljište kvalitetnije, manje kvalitetno, kako ga kultivisati, kako ga upotrebljavati, šta sa njim činiti i to je nešto što u nacionalnoj strategiji svakako treba ozbiljno doraditi i uvek dopunjavati.
Ono što pozdravljam u ovom zakonu, to je strožiji pristup, odgovorniji pristup i veća odgovornost lokalnih samouprava. To je bilo leglo korupcije i mi to svi znamo. Mi jesmo predstavnici građana, ali baš zbog tih građana govorimo i oni to znaju, na svakom lokalu se to zna, kako se na lokalu zloupotrebljavala ta mogućnost da se neko zemljište kvalitetnije ovako ili onako uzme u zakup, da se veliki broj parcela i do dan danas koriste u zakup, a da nikom nije plaćen zakup. To je ono takođe što treba da se proveri, prekontroliše, to je nešto što je vidljivo, lako se sagleda, kako je rečeno ovde, sedne se u kola, obiđe se i vidi se šta se sa čim radi i kako se sa čim gazduje.
Naše je opredeljenje, Poslaničke grupe Nove Srbije, i naše politike, da pre svega, najvažniji i najmoćniji investitori u ovoj zemlji, u ovom trenutku treba da budu naši poljoprivrednici. U svetu se vodi jedan nevidljivi rat između resursa vode, hrane i energenata, a vidljivi ratovi se uvek vode za teritorije. Zemljište jeste teritorija, mi je imamo, mi smo tu, mi treba da je sačuvamo da ona ostane naša. Nisam nikada bila poklonik toga da treba da dođu strani investitori, pogotovo ne kao poljoprivredni proizvođači, mi taj posao oduvek znamo da radimo, mi smo takva nacija, samo nam treba dati prateće uslove i mi ćemo zaista biti jedan od moćnijih, sigurno značajnijih proizvođača hrane u EU, kvalitetne hrane u EU.
Obzirom da smo pretrpeli jednu ozbiljnu intervenciju, 1999. godine, NATO bombardovanje i to je faktor koji će takođe uticati na našu poljoprivrednu proizvodnju i naše izvozne kapacitete hrane sa ovih prostora, ali da ne bih posebno ni kritikovala ni pohvalila zakon, jednostavno mislim da je dobar, da je on svakako unapređenje, podržaćemo u Danu za glasanje ovaj Predlog zakona. Mislim da su kolege iz SPS i SVM stavili nekoliko dobrih amandmana o kojima treba razmisliti i koje smatram da trebamo da podržimo, zaista unapređuju ova predložena rešenja.
Svakako, trebamo da omogućimo da kao zemlja nađemo svoje mesto u ovom značajnom resursu, u porodici evropskih naroda. Kada pogledamo šta nam se sve događalo u ovih poslednjih 20 godina, a pretrpeli smo tranziciju za koju lično volim da kažem da je revolucija. Tranzicija nije ništa drugo nego revolucija. Ona nije oružana, ali nije bez žrtava. To što su žrtve na prvi pogled nevidljive, ne znači da su manje značajne.
Dakle, ono što svakako trebamo kao zemlja da se izborimo, to je da nas prepoznaju po kvalitetu koji možemo da plasiramo, da taj kvalitet bude dobro plaćen, da oni koji rade na tome, a rade vrlo teško, to su naši poljoprivredni proizvođači, to su naši ratari, to su naši stočari, budu zadovoljni, jer samo zemlja, jedna država, koja ima bogate seljake je bogata zemlja. Ona zemlja koja tu najtežu proizvodnju i najteži rad i rad sa najviše entuzijazma i najviše odricanja učini tako organizovanim da on bude vrlo isplativ, ima sjajnu poziciju da bude bogata u porodici bogatih naroda.
Ja mislim da mi imamo načina da dođemo na taj put, da ne treba da na svakom pitanju elementiramo, možemo da se izborimo za to, jer mi imamo tradiciju u tome, moćnu i značajnu tradiciju u tome. Mi imamo još jedan resurs na koji ne obraćamo opet dovoljno pažnje u poljoprivrednoj proizvodnji, to je proizvodnja lekovitog bilja, a upravo ta proizvodnja se može bazirati na zemljištu lošeg kvaliteta koje nije atraktivno za neke druge poljoprivredne kulture i vi to kao stručnjak dobro znate, znači to je jedan od resursa po kom smo prepoznatljivi u svetu a koji mi zaista zanemarujemo. Tako da, postoji u Srbiji mogućnost velike poljoprivredne proizvodnje.
U ovom trenutku, posle svih političkih turbulencija, mi smo došli u situaciju, i ja ću vam rado citirati jedno svoje iskustvo, kada sam bila u Moskvi i kada me je taksista od aerodroma „Šeremetjeva“ vozio u hotel, pitao me je usput odakle sam, ja kažem da sam iz Srbije, a on pita - kolika je Srbija? Ja kažem – sedam miliona. A on mi odmahne rukom i kaže – pola Moskve. U Moskvi 7,5 miliona radi. I kada to znamo, onda znamo da sve ono što mi proizvedemo u poljoprivredi, u celoj jednoj godini, a znamo koliki je posao iza toga i koliko se kapaciteta i energije resursa upotrebilo, onda znamo da je samo jedna Moskva dovoljna da mi sve to plasiramo.
Imamo status zemlje sa povlašćenim položajem. To je tržište koje nam je sigurno, treba samo da se dobro organizujemo i mi možemo da budemo jedna moćna zemlja, prepoznatljiva kao nezaobilazni proizvođač hrane u svetskim razmerama. Hvala vam lepo.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moja koleginica je odsutna i imam obavezu ispred poslaničkog kluba NS da obrazložim ovaj amandman za koji smo smatrali da je trebao biti usvojen jer je amandman podnet na član 31. stav 1. tačka 9), u obrazloženju uz njega detaljno su navedeni razlozi zašto smatramo da je potrebno da bude prihvaćen. Bilo bi dobro da se obrati pažnja na predlog zakona i uporedi se sa rešenjem predloženim u amandmanu. Iskreno rečeno, ne vidim nikakvu logiku u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana. Kaže se – Vlada na prihvata amandman zbog toga što je stanje na računima finansijskih instrumenata stroga tajna.

Pročitaću vam kako ta odredba glasi u izvornom tekstu predloga zakona. Dakle, državni organi imaoci javnih ovlašćenja, druga pravna lica i preduzetnici dužni su da u sudu javnom izvršitelju besplatno dostave, na njihov zahtev, sledeće podatke o izvršnom dužniku, pa, između ostalog, i brojeve računa finansijskih instrumenata i stanje na njima, to naglašavam, i stanje na njima.

Dozvolićete da primetim da je u Predlogu zakona već propisano da su pravna lica, preduzetnici, da ne nabrajam dalje, dužni da na zahtev suda, odnosno javnog izvršitelja, dostave podatke o broju računa finansijskih instrumenata i stanju na njima. Pa, kako sada odjednom u obrazloženju stoji da je u pitanju stroga tajna? Složićete se sa mnom da nije baš najlogičnije.

Amandmanom smo, u suštini, dodali samo jedan detalj, a to je dostavljanje podataka o eventualnim plenidbama na računu finansijskih instrumenata, što je s jedne strane u potpunosti po analogiji sa vašim predlogom, kada su u pitanju novčani računi u banci, a sa druge strane, kako je već navedeno u obrazloženju uz amandman, uređuje se uobičajena situacija u praksi, da se i akcije i druge hartije od vrednosti daju u zalogu i da su predmet izvršenja u postupku namirenja poverilaca.

Smatram da je trebalo i poslanička grupa NS smatra da je trebalo usvojiti ovaj amandman.

Poštovane kolege narodni poslanici, evo ovo je gotovo identičan amandman, kao amandman moga kolege. Znači, amandman se odnosi na član 52. stav 2. tačka 5) - briše se, tačke od 6 do 12, posle tačke od 5 do 11.
Ono sve što su kolege pre mene rekle, ja imam potrebu da dopunim. Dakle, samo na jedan način, taksa za Javni medijski servis je neodrživa da se naplaćuje na ovakva način i isto tako će biti nemoguće sprovesti bilo kakvu prinudnu naplatu, jer sve što jesu komunalne usluge, što građani plaćaju, gde mogu biti opterećeni nekim dugovanjima, odnosno da budu predmet izvršnog postupka, jeste nešto što su oni jasno ugovorili. To su jasni obligacioni odnosi.
Vi ste sklopili ugovor sa EPS-om o isporuci električne energije i tu se jasno zna šta se dešava kada ne izvršavate svoje obaveze, a jedna strana izvršava svoje obaveze. Dakle, sve ostale komunalne usluge su jasno determinizovane, ali taksa za Javni medijski servis je nešto što je apsolutno loše uređeno i način na koji smo mi građane opteretili, prvo nije pravedno, visina je nedopustiva velika, a ono što građani u ovom trenutku ne mogu da kontrolišu i isprate u ovom postupku, ne mogu ni izvršitelji.
Prvo, ako neko ima brojilo to ne znači da ima i televizor i da gleda Javni medijski servis. Nekada je u ovoj zemlji drugačije naplaćivana pretplata. Građani su imali jasno ugovoren odnos sa Radio-televizijom Jugoslavije, Srbije i plaćali su mesečno ugovoren odnos i korišćenje ovih usluga.
Zbog toga sam predložila da se ova tačka izmesti, briše i da se ova oblast apsolutni, ako za njom ima potrebe, drugačije reši, drugačije uredi. Mi sada znamo da imamo mnogo kablovskih operatera, da građani sa njima sklapaju jasan ugovoreni odnos, zadužuju se i isplaćuju ili bivaju predmet nekih utuženja, ali to su jasno ugovoreni odnosi i vrlo dokazivi na sudu.
Ovo je nešto što mi nećemo moći u ovom zakonu da ispratimo. Biće problem, biće predmet mnogih nedoumica, a bojim se, pošto je amandman odbijen, da će se sudovi opteretiti, to ne može da se na sudu dobije jer naplatiti građaninu zato što ima brojili ili ima neku drugu imovinu taksu za Javni medijski servis je isto kao kada biste svakome ko ima cipele naplatili taksu za upotrebu puteva, koja se naplaćuje prilikom registracije vozila.
Dakle, to je nešto što predlažem da prihvatite ili amandman mog prethodnog kolege ili moj amandman, identični su, apsolutno. Ostavite ovu oblast za neki drugi zakon da se reši i uopšte da se pitanje takse Javnog medijskog servisa prema građanima i naplate ovih usluga na neki pravedan, obostrano zadovoljavajući način reši. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani predsedavajući, bez ikakve političke i hipokrizije i bez demagogije, ja sam jedan od poslanika koji je u ovoj sali sedeo i 2011. godine kada je zakon donošen i bila sam tada poslanik opozicije. Imala sam isti stav koji sam danas iznela. Podržavam sve ono što je do sada iznešeno.
Dakle, imala sam isti stav koji zastupam i sada ovim amandmanom kojim sam predložila izvršenje na zaradi ili plati, naknadi zarada, odnosno naknadi plate i penzije može da se sprovede u visini do polovine zarade, naknade zarade plate, naknade plate i penzije, ne svrstavajući se na taj način ni na jednu ni na drugu stranu, jednostavno da se lakše i fleksibilnije premosti ovaj težak period.
Svakako da ni poveriocima nije lako da naplate svoja potraživanja. Svesni smo koju to problematiku rađa u ovom društvu, ali polovina i polovina je jednak rizik na obe strane i mislim da bi ovo bilo dobro rešenje dok društvo ne bude imalo neku čvršću i efikasniju politiku naplaćivanja potraživanja.
U svakom slučaju, kažem, ja sam jedan od onih poslanika koji je 2011. godine zastupala ovaj stav tada iz opozicionih klupa, ali poštujem sve dosadašnje iznete tvrdnje, pa čak i ovo što moj amandman nije usvojen.

Poštovani gospodine ministre, zaista ste me prijatno iznenadili ovom sugestijom i to treba da bude sugestija pre svega u traženju rešenja oko naplate potraživanja dugovanja prema samohranim roditeljima, koji su posebno osetljiva kategorija u ovom društvu i možda je moglo da bude jedno od rešenja i zakonski predlog upravo kako se prema takvim potraživanjima odnositi na jedan ozbiljno strog i principijelan način do kraja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani saradnici gospodina ministra i poštovani građani Srbije, imamo pred sobom danas tri zakona kojima se izmenjuju i dopunjuju Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakon o zdravstvenoj dokumentaciji, evidencijama i oblasti zdravstvene zaštite.
Dakle, na prvi pogled to su male izmene i dopune, ali su veoma bitne, veoma suštinske za dalji svakodnevni život i organizaciju zdravstvenog sistema, jer zdravstveni sistem traži u svakom trenutku sveukupnu mobilizaciju društva i svih resursa u cilju dostizanja kvalitetnog, javnog zdravlja. Zdravstvena zaštita je ogledalo društva, humanih principa, solidarnosti i etičnosti.
Ako pogledamo šta jeste zdravstvena zaštita, onda znamo da je to skup mera, prevencija, lečenja i vođenja bolesti, povreda koje sprovode lekari i drugi profesionalci.
Ona obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje rehabilitaciju.
Kvalitetna zdravstvena zaštita je ona koja omogućava organizaciju resursa na najdelotvorniji način, kako bi se zadovoljile zdravstvene potrebe korisnika za prevencijom i lečenjem na bezbedan način, bez nepotrebnih gubitaka i na visokom nivou njihovih zahteva.
Međutim, da bi se sprovelo onih šest osnovnih načela zdravstvene zaštite, pravičnost zdravstvene zaštite, pristupačnost zdravstvene zaštite, neprekidnost zdravstvene zaštite, sveobuhvatnost zdravstvene zaštite, efikasnost zdravstvene zaštite, i stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite i potreban je zaista ozbiljan budžetski priliv.
Mi smo kao društvo, suočeni sa osiromašenjem i veoma teško dostižemo sve one kvalitete koje zdravstvena zaštita u modernom društvu zahteva u svakodnevnom životu da bi građani osećali sigurnost koja im je potrebna i neophodna. Jedno solidarno i humano društvo se ogleda i kvalifikuje pre svega, kroz pomoć onima koji nisu u mogućnosti da sve ove potrebe zdravstvene zaštite i plate.
Mi ćemo u Danu za glasanje svakako podržati i ove izmene i dopune, zato što u njima vidimo podršku osiguranicima i politici nataliteta, o čemu su i malopre govorile moje koleginice, ali vidimo i mogućnost da država malo kvalitetnije i odgovornije rešava politiku zdravstvene zaštite u svakodnevnom životu građana, zbog čega Ministarstvo i postoji i organizuje se.
Dakle, ono što smatramo da je ozbiljan pomak u ovim zakonskim izmenama, to je da će osnivačka prava nad kliničko bolničkim centrima preuzeti Republika, a samim tim će imati i obavezu i odgovornost i mogućnost da više investira, da kvalitetnije investira i što je najbitnije, kvalitetnija oprema, a najsavremenije oprema kliničko bolničke centre koji su odgovorni za sekundarni i tercijalni nivo zdravstvene zaštite.
Što se tiče izmene i dopune, koje se tiču dopunskog rada, ona je ovim zakonskim rešenjem, smatramo kvalitetnije rešena zbog toga što će se uspostaviti značajan nadzor nad tom delatnošću, što se tiče izmena i dopuna zakona o zdravstvenom osiguranju, smatramo da će osiguranici na ovaj način biti bolje, adekvatnije i kvalitetnije zbrinuti, osećati veću sigurnosti i ostvarivati svoja zakonska prava, kao i članovi uže porodice.
Što se tiče nataliteta i sredstava koja se isplaćuju trudnicama, to je kod nas problem, o kome društvo treba posebno da se pozabavi i da ne samo tražimo uzrok u tome, kako se plaćaju naknade i koliko stimulišemo na taj način rađanje.
Mi imamo mnogo ozbiljniji problem u društvu, a to je odumiranje solidarnosti, buđenje jedne specifične egocentričnosti u ličnostima i ono se vaspitava kroz dugi niz godina i u to se uključuje svakako sveukupna zajednica i pre svega i školstvo.
Dakle, mi se moramo vaspitavati da imamo decu, da ne budemo sebični i stičemo samo statusne simbole i to da nam budu samo statusni simboli, i da nam bude materijalni i glavni cilj u životu, što jeste trenutno vrlo aktuelno društvo, ali mi o tome nikada ne govorimo.
Dakle, nije jedini uzrok nemanje dece, nedostatak isplate sredstava trudnicama. Mnogo mladih porodica se odlučuje na troje i više dece i to je ono što treba da pozdravimo, i da oni budu primer onima koji se opredeljuju za neki drugačiji životni izbor.
Nova Srbija će u danu za glasanje, podržati sva ova tri zakonska projekta.
Nismo predložili nijedan amandman i smatramo da je ovo dovoljno i vrlo korektno od strane Ministarstva, a jedino bih možda sugerisala nešto što je kolega iz poslaničke grupe rekao, iz opozicione i što sam podržala i što sam glasala, kolega Blagoje Bradić, predložio je da se nivo zdravstvene zaštite, stomatološke učini dostupnijim svim građanima Srbije, da ne bude ovako skup, jer stomatološko zdravlje je veoma važno u sveukupnom zdravlju.
Mislim da o tome Ministarstvo treba da razmisli i da je predlog zaista dobar i da se nađe u nekom sledećem našem razmatranju i taj predlog, kao pomoć građanima Republike Srbije. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani građani Srbije, u ime Sombora i Somboraca, odakle dolazim, imam obavezu da postavim jedno pitanje ministru privrede. Naime, u Somboru je još 1947. godine osnovana jedna od najvećih i najznačajnijih, najpoznatijih i najkvalitetnijih metalskih industrija „Bane Sekulić“. Međutim, od 1947. do 2008. godine, do njene transformacije u privatnu firmu, dešavalo se mnogo raznih pljački u toj formi, dešavalo se mnogo pokušaja devastacije te firme, pogotovo u poslednjih desetak godina. Somborce, koji su sada ostali bez jednog tako moćnog industrijskog giganta, pre svega bivše zaposlene u toj firmi, a ne treba da zaboravilo da je tu radilo preko 2.000 radnika, znači, preko 2.000 porodica je imalo uhlebljenje u firmi „Bane Sekulić“. Ne treba da zaboravimo da je to firma koja je svojevremeno snabdevala ne samo bivšu Jugoslaviju metalskim okovom i celu Evropu, danas se taj asortiman uvozi iz Slovenije i iz Kine.
Dakle, interesuje Somborce – da li će se u najavljenim preispitivanjima privatizacija, velikih privatizacija u Srbiji, uraditi i preispitivanje privatizacije „Bane Sekulić“? Naime, danas je to firma čiji objekti avetinjski zvrje prazni, koji i dalje imaju kapacitete da uposle ljude, ali Somborci su nemoćni da bilo šta preduzmu po pitanju te, opet ćemo reći, pljačke. Ono što me interesuje takođe je – dokle se stiglo sa sudskim i policijskim procesima kada je u pitanju „Bane Sekulić“? Nikada niko ozbiljno nije za devastaciju, uništenje i pljačku te firme odgovarao. Čini se građanima Sombora i bivšim zaposlenima u toj firmi da neko namerno odugovlači vreme kako bi se došlo do zastarelosti i kako bi svi oni vinovnici koji su ovakav metalski gigant uništili prošli nekažnjeno, da ne kažemo nagrađeno onim što su iz te firme odneli kao ličnu svojinu.
Drugo moje pitanje upućujem Ministarstvu pravde i tiče se sudskih izvršitelja. Mi smo dobili u predlogu nov Zakon o izvršenju. Međutim, kao narodni poslanici, a nedavno je i moj uvaženi kolega Dragan Jovanović postavljao pitanje Ministarstvu pravde i nije bio u potpunosti zadovoljan odgovorom, tako da ga ja ponovo delegiram. Dakle, kao poslanici smo vrlo često u prilici da slušamo pritužbe građana na rad službe sudskih izvršitelja, na probleme koje imaju usled uvođenja ovog, da kažemo, represivnog aparata unutar države i, da kažem, frustrirajućeg državnog aparata. Jer, sudski izvršitelji uglavnom ne poštuju zakone o obligacionim odnosima i građani koji su najčešće sitni dužnici postaju velike žrtve ozbiljnih utuživanja dugovanja, koja se vrlo često, napominjem, kose sa Zakonom o obligacionim odnosima, ali taj Zakon o obligacionim odnosima se nikada ne primenjuje u korist građana.
Mi smo ovde predstavnici naroda koji su dužni da svaki zakon donesu upravo u korist građana i da on bude nešto što će građanima omogućiti lakši, bolji i pravedniji život.
Dakle, Ministarstvo pravde treba, pre svega, da preispita Pravilnik o tarifama sudskih izvršitelja, a da ne pričamo o tome kako se primenjuju članovi i odredbe Zakona o obligacionim odnosima, koji je ovde najviše korišćen upravo u odnosima sudskih izvršitelja prema građanima.
Interesuje me da li će Ministarstvo pravde novim zakonom uvažiti naše primedbe, primedbe poslanika i smanjiti pritisak na građane od sudskih izvršitelja, povećati odgovornost sudskih izvršitelja…

Samo da završim pitanje. Kada građani naplaćuju preko sudskih izvršitelja svoja dugovanja, onda ona vrlo često prelaze svotu njihovih honorara, tako da je građanin uglavnom na šteti. To upućujem kao sugestiju Ministarstvu pravde.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, dolazim iz Sombora koji je inače poznat po tome što poseduje specijalni rezervat prirode Gornje podunavlje i nama ova tema nije nepoznata. U mojoj sredini ja sa ponosom uvek kažem – svest o značaju zaštite životne sredine je na jednom pristojnom nivou, ali naravno treba i nadalje povećavati i negovati.
Ovaj zakon smo pogledali sa ozbiljnim interesovanjem baš zbog toga što u prirodnoj baštini svake zemlje i naroda nacionalni parkovi zauzimaju posebno mesto. To su područja od izuzetnog prirodnog, ali i kulturno istorijskog značaja, što smo upravo dokazali govoreći o Nacionalnom parku Fruška Gora. Oni podrazumevaju jedan od najviših oblika zaštite životne sredine.
Nacionalni park je po definiciji oblast zemlje u vlasništvu države u kojoj se nalazi većim delom zaštićen od ljudskog uticaja. Kada govorimo – većim delom zaštićen od ljudskog uticaja, pre svega mislimo na one loše uticaje, devastirajuće uticaje i svakako ne treba da bude zaštićen od ljudske brige.
Znači, mi smo dužni da o nacionalnim parkovima brinemo kao društvo, kao država koja je srećna da ih poseduje. Na teritoriji bivše Jugoslavije postoji u ovom trenutku 25 parkova, od toga je pet u vlasništvu Srbije. Gazdovanje nacionalnim parkovima nije lak zadatak i nije ga lako organizovati, već smo čuli biće i imovinsko pravnih problema. Ovaj zakon je prilično jasno definisao obaveze, odnos države i pre svega ono što pripada vrlo detaljno kom nacionalnom parku, a samim tim se povećala i površina zaštićenih područja.
Kada bismo mogli celu državu da stavimo u zonu zaštićenog područja to bi bilo najbolje, ali to se može samo na jedan način, kada podignemo svoju svest o javnom dobru i javnom interesu. To je naravno zadatak celog društva i na tome neumorno i neprestano treba raditi.
Nacionalni parkovi su izuzetno značajni i briga o njima pomaže da sačuvamo prirodu od lošeg uticaja čoveka, a opet za dobrobit tog istog čoveka. Nikada kao u ovo moderno vreme, priroda nije bila ugrožena eksploatacijom od strane čoveka, a nikad mu više nije trebala. Zato pozdravljamo ovaj set zakona koji će pomoći da pre svega, kako kažem, podignemo bar malo tu našu svest o javnom dobru. Ali moram reči da to nije predmet ovog zakona i problem ovog ministarstva, ta svest nam već dugo nedostaje na svim poljima i to se očitava u društvu. Društvo plaća upravo cenu toga.
Zakon o nacionalnim parkovima je samo jedan mali korak koji treba da doprinese tome i zato ga pozdravljam kao upravo jedan pozitivan korak koji će pomoći. Nacionalni parkovi su uz sve zaštićene zone i zaštićene oblasti nešto što doprinosi razvoju privrede. Turizam je privreda, saobraćaj je privreda. Nacionalni parkovi su zato nacionalni. Treba da budu ne samo javno dobro na koje ćemo biti ponosni, nego i javno dobro koje ćemo negovati da bi nam pokrenulo sve ostale privredne resurse i omogućimo da se razvijamo kao društvo, da budemo atraktivni u širokoj društvenoj zajednici, da se našim i kažem planetarno atraktivni da svi dođu da vide naše nacionalne parkove koji imaju zavidne prirodne resurse svojim biodiverzitetima i svojim prirodnim lepotama.
Stoga, da ne bih ponavljala ono što su moje kolege već rekle pojedinačno o nacionalnim parkovima, posebno o Nacionalnom parku Fruška Gora koji je u Vojvodini, odakle dolazim, dakle sve to je već poznato. Nova Srbija je vrlo pažljivo pogledala ovaj zakon, nismo našli nekih zamerki gde bi smo podneli amandman, mada mislim da je poslanička grupa SVM dala jedan vrlo konstruktivan amandman i da može biti prihvaćen. Samim tim podržaćemo set zakona u danu za glasanje. Zahvaljujem vam se što smo imali priliku da ovo kažemo danas. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, imamo danas pred sobom tri predloga jednog zakona i izmene i dopune dva zakona koji su već na snazi.
Dakle, poslanička grupa Nove Srbije će podržati pre svega izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, i smatramo da će to doprineti autonomiji Univerziteta.
Dakle Univerzitet će moći lakše da funkcioniše i lakše da se dogovara sa svojim studentima o potrebama za brojem ispitnih rokova, jer se od fakulteta do fakulteta te potrebe razlikuju i smatramo da ćemo time znatno relaksirati upravo tu studentsku populaciju, koja će sada moći brže, lakše, efikasnije i verovatno bolje po sebe da reši to značajno pitanje koje su do sada pokušavali da reše protestima.
Što se tiče izmene Zakona o osnovnom obrazovanju, odnosno usklađivanje tog jednog člana sa Zakonom o radu, to takođe nemamo problem da podržimo, jer smatramo da je to u stvari nešto što je između ova dva zakona, Zakona o radu i Zakona o osnovnom obrazovanju, bilo u koliziji, pa je sada to usklađeno i dovedeno, naravno, na jedno ustavno pravo svih zaposlenih.
Što se tiče Zakona o udžbenicima, o njemu ću nešto više govoriti. Već je rečeno da je prethodni zakon donet 2009. godine i tada sam učestvovala kao poslanik u njegovom donošenju i amandmanski doprinela da zakon, čini mi se, u tom delu bude bolji.
Moram samo dopuniti zbog javnosti, znači, nije 2009. godine počelo privatno izdavanje udžbenika u Srbiji. Privatni izdavači su postojali ranije, tržište privatnih udžbenika je postojalo pre 2009. godine i tada je to bio prvi pokušaj da se ova značajna delatnost od javnog značaja i zakonski uredi. Naravno, mi danas imamo jedan drugi pristup, pokušaj da se posle evidentiranih nedostataka u izdavanju udžbenika i distribuciji, prodaji udžbenika, dakle, jednim novim pristupom, jednim novim konceptom ta oblast još bolje uredi. Mi očekujemo da će usvajanjem zakona to biti jasnije, bolje i kvalitetnije po obrazovanje Srbije.
Već rekoh da je izdavanje udžbenika delatnost od javnog značaja, jer udžbenik nije obična knjiga. Udžbenik je knjiga koja ima misiju. Udžbenik je nažalost, obzirom da je to deo obavezne školske literature, jedina knjiga koju neki pročitaju u toku života, čak i tu ne pročitaju u potpunosti. On ima veliku odgovornost, jer udžbenik je knjiga koja, osim što pomaže da se usvoje određena znanja i veštine, utiče na oblikovanje svesti i stvaranje standarda jednog društva. To je društvena odgovornost udžbenika. Samim tim i ovaj zakon ima ozbiljnu društvenu odgovornost i mi ga kao takvog i doživljavamo.
U zakonu je izuzetno mnogo kvalitetnih pomaka na bolje i mi ih pozdravljamo i podržaćemo ih. Stavili smo četiri amandmana. Posebno sam zadovoljna što se amandman koji sam podnela na član 14. u potpunosti poklopio sa onim što je gospodin ministar u svom izlaganju rekao, odnosno terminološka stvar je u pitanju. Upravo ste se pozvali na preporučeni obim udžbenika i mislim da je to pravi izraz, a u samom zakonskom rešenju je to malo obimnije rečeno sa jednim pleonazmom, pa vas molim da to precizirate. Pretpostavljam da ćete taj amandman bez problema usvojiti, jer je to u potpunosti ono što odgovara.
Ono što kod izdavanja udžbenika jeste godinama uočen problem. To je problem jednog siromašnog društva. Samo to govorim kao neko ko je u sistemu obrazovanja dugi niz godina proveo na obe strane. Prvo kao učenik i student, a onda kao profesor. I sve te i dobre i loše strane udžbenika i rada sa udžbenicima mogu da interpretiram iz prakse.
Dakle, kada smo osiromašili kao društvo i kada se omogućilo da se izdaju privatni udžbenici, da se prodaju, došlo je do one prve greške, udžbenike je počeo da prodaje rabat, a ne kvalitet. Mislim da će ovaj zakon to u mnogo čemu da popravi. Znači, ne može, to sam godinama govorila kao prosvetni radnik, ne može udžbenik da preporuči rabat, nego mora da ga preporuči kvalitet. I to je prirodno i jedini prirodni zakon koji treba da napravi čistku u izdavaštvu udžbenika, i to pozdravljam. Znači, najkvalitetniji neka opstanu, ako već imamo privatno izdavanje udžbenika.
Reći ću nešto što je lični moj stav, kao dugogodišnjeg prosvetnog radnika, znači, samo moj lični stav koji mogu višestruko da branim, ali ga ovde ne zagovaram samo ću ga izneti.
Ja sam neko ko je radeći u obrazovanju bila isključivo za to država ostane monopolista u izdavanju udžbenika i da zadrži kontrolu nad tim resursom, jer su udžbenici nešto što nije obično izdavaštvo, nego je nešto što jeste vrhunski državni interes. Udžbenik, kao što rekoh, oblikuje svest, oblikuje usvajanje znanja i njihovu kasniju upotrebu znanja i veština.
Dakle, ovde smo slušali razne diskusije i mislim da su tu kolege malo pobrkale šta jesu metodski postupci, a šta su udžbenici. Ovaj zakon treba da uredi izdavanje udžbenika, a metodski postupci i način usvajanja znanja se uređuju nekim drugim podzakonskim aktima, kao što će se urediti i standardi i kvaliteti samih udžbenika u praksi, kao i ono što jesu nastavne jedinice i obim nastavnih znanja.
Dakle, ono što jeste otvorilo problem u Srbiji i, naravno, nametnulo ovakav zakonski predlog jeste taj novi diktat liberalnog kapitalizma i tržišta udžbenika. Kao što reče malopre kolega, svi hoće da pišu udžbenike za osnovnu školu, a osnovna škola nije osnovna zato što nije bitna, nego zato što je ona temelj društva i što je ona osnov društva. Udžbenici za osnovu školu su najodgovorniji za znanje koje će se kasnije u društvu posedovati i kojima ćemo se koristiti. To sam čak jednom kad sam postavila poslaničko pitanje o udžbenicima sa materijalnim greškama i potencirala.
Tu se desilo, naravno, da smo imali izuzetno mnogo ponuđenih udžbenika, izuzetno mnogo diskutabilnog kvaliteta na tržištu udžbenika, izuzetno veliki broj udžbenika sa materijalnim greškama. Dakle, udžbenik je neprikosnoven, udžbenik ne sme da ima materijalnu grešku, udžbenik ne sme, pogotovo u današnjim tehnološkim uslovima, gde mogu i autori, saradnici i sva znanja su vam na jedan klik dostupna, da izađe na tržište, a pogotovo ne sme da završi u učionici i da ima bilo kakav diskutabilitet o onome što on prenosi kao znanje.
To vam govorim zato što sam stavila jedan amandman i molim vas da ga ozbiljno pogledate, a to je kod člana 39. stav 2. tačka 1), gde ste rekli – promenom sadržaja iz stava 1. ovog člana ne smatra se ispravljanje grešaka i omaški u tekstu, pa onda u zagradi imamo imena, nazive, brojeve, pravopisne greške, zastarele ilustracije i sl. Ja sam navela samo zastarele ilustracije se mogu smatrati onim što zahteva ovaj član. Sve ovo ostalo jesu materijalne greške. Ako vi u udžbeniku, recimo, sada dajem primer, vidite da je neko dao skraćenicu „doktor“, dr sa tačkom, to nije štamparska greška, već je to neznanje, nepismenost autora udžbenika koju on prenosi dalje na učenike. To je nešto što moramo striktno da razdvojimo kada su udžbenici u pitanju i kada su zahtevi prema izdavačima udžbenika u pitanju.
S obzirom, da je u pitanju zaista ozbiljan profit kada su udžbenici u pitanju, siguran profit, imamo pravo i obavezu kao društvo da postavimo određene ozbiljne odgovornosti pred izdavače udžbenika i tu pozdravljam stvaranje ovog novog filtera kroz koji treba svaki tekst udžbenika da prođe, odnosno svaki udžbenik da prođe, da bude nemilosrdno vraćen izdavaču ili nemilosrdno odbijen ako on ne zadovoljava i najsitniji kriterijum koji udžbenik mora da ima, jer udžbenik ne trpi slobodan stil. Slobodan stil je dopušten u beletristici, u poeziji. Tamo možete da ignorišete interpunkciju i da to bude vaš način izražavanja. U udžbeniku ne, jer udžbenik ima stroge standarde i udžbenik je odgovoran za najznačajniji i najmoćniji resurs jednog društva, a mi kao osiromašeno društvo taj resurs sada i te kako moramo da koristimo i da se na njega oslanjamo, a to je znanje.
Ono što je udžbenik, osim što je sredstvo usvajanja znanja i veština, udžbenik je svakako jedna od ozbiljnih sredstava sprovođenja reformi u obrazovanju. Sada smo došli do toga, podsetiću, opet smo pominjali neke države koje imaju, kako se reče, kvalitetnije sisteme obrazovanja od nas, što jeste, što nije, ali to je u stvari samo paradigma znanja. Ono sa čim mi imamo problem, mislim da će se ministar tu u potpunosti složiti, jeste da mi u pravoj reformi obrazovanja, koje je vrlo spora i vrlo teška, jer je jedan veliki sistem u pitanju, moramo da promenimo paradigmu znanja i da reproduktivno znanje, koje je kod nas sada toliko prisutno, zamenimo funkcionalnim znanjem, odnosno jedan deo reproduktivnog znanja će biti nužan da ostane, ali da ga zamenimo funkcionalnim znanjima.
Dakle, ono kada pričamo da deca negde uče kroz igru u nekim drugim državama, ne, to su funkcionalan znanja koja su sprovedena kroz obrazovni sistem i postoje tačno metodski postupci kako se ta funkcionalna znanja od treće godine i nadalje, od obdaništa, kroz školu, kroz sve sisteme obrazovnih institucija sprovode i usvajaju.
Dakle, mi ćemo morati ono suvo memorisanje pokušati da kroz jednu ozbiljnu reformu znanja zamenimo logičnim zaključivanjem. Znači, paradigmu reproduktivnog znanja da menjamo funkcionalnim znanjem, ali već rekoh to je sistem u kome će udžbenici imati značajnu ulogu. Da bi se udžbenici tome prilagodili, odnosno zadaci u udžbenicima koji to traže i podstiču, moraće da se menja i pristup nastavnom osoblju, koji to može da sprovede, njihovo dodatno obrazovanje, mentori, učiteljske vežbaonice itd. Ali, to su već niz koraka koje će pretpostavljam da će ministarstvo imati u nekom doglednom vremenu u svom poslu, imati želju da sprovede i način da sprovede.
Ono što ćemo kao poslanička grupa svakako podržati u ovom zakonu, odnosno zahtevati da se promeni, a mi podržati, jeste broj kod liste ocenjivača, dakle, broj godina radnog iskustva o čemu su već neke kolege govorile. Mi smo stavili tu amandman. Dakle, zaista smatramo da je dve godine radnog iskustva da se dospe, bez obzira na obuku, na listu ocenjivača premala, jer je iskustveno znanje u ovakvoj oblasti nezamenjivo znanje.
Znate, kao neko ko je održao na hiljade školskih časova, polemišući sa onima koji školski čas poznaju samo kao đaci i kao neko ko o njima govori teoretski, reći ću vam koja je to elementarna razlika, vrlo rado to citiram, to je kao kada bi ste poslastičarski zanat, završili time što naučite knjigu recepata napamet. To je ta elementarna razlika, kada vi morate imati jedno iskustveno znanje, a četiri godine je od prilike jedan ciklus koliko jedan udžbenik zaživi, pa zato smo smatrali da je pet godina minimalnog radnog iskustva za jednog ozbiljnog i objektivnog ocenjivača koji treba da se nađe na listi udžbenika nešto što treba da bude prihvatljivo.
To su one primedbe, osnovne primedbe koje smo imali kada smo sagledali ovaj zakon. Zaista doživljavajući znanje u ovim novim uslovima kao ozbiljnu robu, smatramo da Srbija ima priliku da od svog znanja napravi čak izvozni brend. Mi imamo izuzetno dobre potencijale. Svuda smo se u svetu time potvrdili, sada smo u stagnaciji, upravo zbog te paradigme znanja koja poslednjih godina devalvirala taj osnovni pristup znanju, ali mislim da ćemo i ovim Zakonom o udžbenicima i kasnije podzakonskim aktima, koji će kanalisati neke stvari kod usvajanja udžbenika i kod njihovog kvaliteta i standarda, imati priliku da znanje ubeležimo kao jedan od svojih najznačajnijih državnih resursa.
Stoga smatramo da je na ovom zakonu velika odgovornost. Ministarstvo ima veliku šansu da napravi ozbiljan, moderan iskorak u reformi obrazovanja i mi ćemo u Danu za glasanje podržati predložene zakone. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, imam nekoliko pitanja koje danas želim da uputim pojedinim ministarstvima.
Naime, prvo bih pitala Ministarstvo pravde, odnosno zamolila Ministarstvo pravde da se pod hitno preispita slučaj porodice Šolar iz Novog Sada gde je došlo do takve pravne zavrzlame po pitanju imovinsko-pravnih odnosa da je jedna mlada petočlana porodica, koja je zakonito kupila stan, prepisala ga na svoje ime, došla u situaciju da iz sopstvenog stana bude nekim drugim zakonom izbacivana.
Dakle, pitanje vlasništva, pitanje državine, neizmireni računi i sve ostalo između investitora, izvođača radova doveli su mlade ljude, ni krive ni dužne, na pragu života, sa troje dece u situaciju da ne znaju ni gde se nalaze, ni kako da reše svoj problem, pa bih molila Ministarstvo pravde, obzirom da su sudski organi, znači, organi, institucije ove države doneli neke presude koje su ovu situaciju učinile izuzetno dramatičnom, da se zauzme i ovaj slučaj pravedno reši i ovu porodicu zaštiti od svih onih nejasnoća koje mi vrlo često imamo u sprovođenju zakona.
Porodica Šolar, koja je ovih dana, čiji je slučaj prilično uznemirio javnost, zaslužuje da krov nad glavom koji su kupili svojim sopstvenim sredstvima, uknjižen na svoje ime, da pod njim i uživaju. Ako to ne može ova država da im omogući, zaista, onda smo u ozbiljnom problemu.
Drugo pitanje postavljam MUP, odnosno Sektoru za vanredne situacije, upravo zbog požara koji smo juče imali priliku da vidimo u centru Beograda, a nedavno smo donosili zakon koji se tiče ovakvih situacija. Svesni smo svi da kada požar gase vatrogasci to je već krajnja nužda i velika tragedija. Naše vatrogasne jedinice uvek visokoprofesionalno, rizikujući sopstvene živote urade sve, ali požar ne gase vatrogasci, požari se gase još dok su u upaljaču.
Dakle, smatram da bismo trebali da ozbiljnije angažujemo stručne resurse i da se pokrene inicijativa, kolika je obaveza svih onih ustanova, institucija gde radi, boravi, cirkuliše veliki broj ljudi, gradskih četvrti, dakle gradskih uprava i mesnih zajednica da imaju zaposlene inženjere protivpožarne zaštite koji će preventivno nadgledati, delovati, upozoravati pre nego što se ovakve situacije dogode.
U ovom slučaju koji smo juče videli vidimo materijalnu štetu. Velika je sreća, obzirom da je centar Beograda, da nije bilo ljudskih žrtava, ali ne treba samo da budu ljudske žrtve ono što će nas podstaći na neku akciju.
Pozivam MUP da se ovom domu obrati jednom inicijativom da se ovi kadrovi zakonski i u većem broju uposle, kako bi stručno delovali, jer najbogatije je društvo ono u kom vatrogasci ne rade.
Treće pitanje upućujem Ministarstvu odbrane. Ono se tiče, staro je već osam godina, a to je pravo penzionisanih oficira da se njihove penzije usklade za onih 11%, jer im je to pravo već pet puta potvrđivano na Ustavnom sudu, ali ga oni do dana današnjeg nisu realizovali. U kom periodu i kada mogu očekivati, već osam godina čekaju, oficiri da se njihove penzije zakonski usklade? Hvala vam lepo.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, danas je pred nama Predlog zakona kojim se vrše izmene i dopune relativno skoro donetog  Zakona o vazdušnom saobraćaju, ako me sećanje ne vara, to je pre nekih pet, šest godina, donet zakon. I, kao svaki zakon tek kada uđe u stvarnu primenu, onda se i vide njegove manjkavosti i onda se on usklađuje sa stvarnim potrebama života, tako je i sa ovim zakonom.
Dakle, i ovaj zakon, kao i mnogi drugi, donet je u periodu grozničave zakonodavne aktivnosti ovog visokog doma, kada smo žurili da izmenimo postojeći pravni okvir kao jednu od bitnih pretpostavki za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU, u čemu smo u međuvremenu uspeli.
Na navedenoj činjenici se svakako ne možemo zadržati ukoliko želimo da u dogledno vreme postanemo punopravan član EU, i zato je logično dalje usklađivanje zakonske materije u Republici Srbiji sa međunarodnim standardima u odgovarajućim oblastima, kao i sa aktuelnim propisima koji važe na prostoru EU. Međunarodne standarde u oblasti vazdušnog saobraćaja prvenstveno ustanovljava Međunarodna organizacija civilnog vazduhoplovstva.
Takođe, kako i sam predlagač navodi u obrazloženju ovaj zakon treba da otkloni određene probleme vezane za primenu u praksi pojedinih odredbi Zakona o vazdušnom saobraćaju. Dakle, da omogući da se popune određene pravne praznine ili nedostaci. Kao što rekoh, izvorni zakon je donet u trenutku kada smo žurili da ispoštujemo određene vremenske rokove, pa je sasvim logično da su se za ovih nekoliko godina njegove primene uočili i određeni nedostaci, posebno imajući u vidu izuzetnu dinamiku i brz razvoj odnosa u oblasti koje ovaj zakon uređuje. Dakle, upravo promene nastaju brzinom letenja.
Koliko je oblast vazdušnog saobraćaja generalno dinamična ilustrovaću sa nekoliko primera. Pre svega, na globalnom nivou došlo je do ogromnog povećanja broja putnika koji koriste ovaj vid prevoza, jer vazdušni saobraćaj omogućava da se uštedi na onom najvažnijem i nenadoknadivom resoru, a to je vreme. Samim tim svesni u modernom vremenu da je to način na koji možemo da dođemo do nekog vremena koje nam izmiče, vazdušni saobraćaj postao je jedan od najaktuelnijih i najatraktivnijih prevoza na svetu.
Prvih deset avio kompanija po broju prevezenih putnika na međunarodnim linijama je samo u toku 2013. godine prevezao blizu 400 miliona putnika. Na prva dva mesta su tzv. „lou kost“ kompanije „Rajaner“ i „Izi džet“ čije usluge u navedenom periodu je koristilo preko 130 miliona ljudi širom sveta. Za njima slede „Lufthansa“ preko 50 miliona, pa „Emirates“ sa 43 miliona, „Britiš ervejz“, „Er Frans“ i tako dalje.
Kada je u pitanju domaći avionski saobraćaj, u ovoj kategoriji ubedljivo prednjače američke i kineske avio kompanije što je sasvim logično, imajući u vidu teritorijalno prostranstvo ovih država kao i njihovu ekonomsku razvijenost. Delta Air Lines svaka pojedinačno su u navedenom periodu prevezle preko sto miliona putnika.
Izuzetna dinamičnost u ovoj oblasti ogleda se u primeni odnosa snaga na svetskom tržištu. U poslednjih 15-ak godina mnogi tradicionalni, evropski i američki avio prevoznici koji su decenijama gradili i sticali svoje ime i mesto na svetskom tržištu suočili su se sa ozbiljnim pre svega, finansijskim problemima koje neki nisu uspeli da prevaziću, a na globalnom tržištu su se pojavili novi, značajni igrači uglavnom iz zemalja tzv. trećeg sveta, kao što su recimo Turkish airlines, Qatar Airways, Etihad Arways. Recimo švajcarski nacionalni avio prevoznik „Svis er“ 2002. godine prestao je da postoji kao takav. Air Italija suočena sa potpunim bankrotom i opasnošću da italijanski nadležni organ prizemlji ušla je u maltene identičan ugovorni odnos kao i naš JAT sa Etihad Arways koji je preuzeo vlasništvo nad paketom od 49% akcija italijanskog nacionalnog avio prevoznika.
U ovom kontekstu mora se apsolutno pozitivno oceniti saradnja koju je Republika Srbija ostvarila sa arapskim partnerom kada je u pitanju transformacija našeg nacionalnog avio prevoznika i iz hroničnog gubitaša je postao projektovani lider u ovom regionu.
Ono što je moj prvi utisak jeste činjenica da se predloženim rešenjima daju izuzetno velike nadležnosti Direktorata za civilno vazduhoplovstvo Republike Srbije kao telu koje po prirodi stvari najsturčnije i najmerodavnije prati i uređuje pojedina operativna pitanja ove oblasti. Tako na primer izmenom člana 38 predviđa se da mrežu linija vazdušnog saobraćaja odobrava Direktorat. U aktuelnom rešenju ovu mrežu odobrava Ministarstvo saobraćaja uz saglasnost Ministarstva odbrane. Kako praksa zahteva znatno operativnije rešenje, a Direktorat je svakako određen za nacionalno nadzorno telo u oblasti vazdušne plovidbe, odobravanjem mreža ruta vazdušnog saobraćaja predstavlja će u buduće njegovu nadležnost.
Takođe, predloženim izmenama i dopunama značajan akcenta stavlja se na povećanje bezbednosti kada je usluga avio prevoza u pitanju u celini tako se u novom članu 4a propisuje da se svi vazduhoplovi koji se nalaze u našem vazdušnom prostoru bez izuzetka moraju pridržavati pravila letenja.
Novim članom 15a, obrazuje se Nacionalni komitet za bezbednost u vazduhoplovstvu, kao povremeno radno telo Vlade sa zadatkom da usklađuje delovanje organa, organizacija i vazduhoplovnih subjekata koji su odgovorni za bezbednost u vazduhoplovstvu i davanje preporuka kako da se bezbednost poboljšava, što svakako treba pozdraviti kao dobro rešenje.
Na istoj liniji i svakako dobro rešenje koje ima u vidu opštu korist jeste i odredba u novom članu 17a, koji ima za cilj da obezbedi zaštitu podataka koje je direktorat prikupio pod sredstvom sistema obaveznog ili dobrovoljnog prijavljivanja događaja.
Cilj predviđenog rešenja nije kažnjavanje, već prevencija kako bi se unapredila opšta bezbednost u vazduhoplovstvu. Eksplicitno se navodi da su poslodavci dužni da podstiču svoje zaposlene, da radi opšte dobrobiti prijave svaki događaj koji smatraju stvarnom ili potencijalnom opasnošću za bezbednost vazduhoplovstva, a bez bojazni da tim povodom mogu da trpe bilo kakve štetne posledice od strane samog poslodavca.
U članu 77. definišu se opšti uslovi predviđeni za izdavanje operativne dozvole avio-prevoznicima. Pored ostalih uslova neophodno je da privredno društvo koje želi da dobije operativnu dozvolu ima sedište u Republici Srbiji i da se nalazi u većinskom vlasništvu Republike Srbije ili u većinskom vlasništvu naših državljana, kao i pod njihovom realnom kontrolom bilo direktnom ili indirektnom.
Takođe, detaljno se regulišu finansijski uslovi za izdavanje operativne dozvole u skladu sa novim međunarodnim standardima koji predviđaju stroge finansijske kriterijume koje moraju da ispune avio-prevoznici koji obavljaju javni avio-prevoz. Razlog za ovo je više nego logičan. Finansijska stabilnost avio-prevoznika direktno je proporcijalna sa bezbednošću, što je lajt motiv predloženih izmena i dopuna.
Takvo rešenje u članu 80. sadrži odredbe obavezne proveri ispunjenosti uslova za izdavanje operativne dozvole. I ovde je direktorat organ koji je nadležan i obavezan da u roku od najmanje 24 meseca proveri da li su i dalje ispunjeni uslovi potrebni za izdavanje operativne dozvole, uključujući i naravno i finansijske uslove.
U odnosu na važeći tekst zakona, novost predstavlja mogućnost da se avio-kompaniji koja ima finansijske poteškoće može izdati privremena operativna dozvola u slučaju da se proceni da u određenom roku do 12 meseci, ona može da izvrši finansijsku konsolidaciju.
Izmenom člana 91. iz opravdanih operativnih razloga, olakšava se stranom avio-prevozniku obavljanje međunarodnog javnog avio-prevoza sa Republikom Srbijom. Naime, kako bi se obavio, na primer, hitan medicinski prevoz, biće dovoljno da strani avio-prevozilac pribavi odobrenje direktorata koji će se izdavati po hitnom postupku i samo ukoliko se zahtev odnosi na obavljanje redovnog avio-prevoza, odobrenje se izdaje po pribavljanju mišljenju Ministarstva saobraćaja.
Novo i daleko efikasnije rešenje je u članu 93. trenutno ako su prekoračene granične vrednosti emisije gasova ili buke, direktorat je ovlašćen za davanje predloga za obustavu ili ograničenje avio-prevoza, a Ministarstvo nadležno za životnu sredinu je ovlašćeno da ograniči ili obustavi javni avio-prevoz.
Po novom predlogu za obustavu ili ograničenje avio-prevoza daje nadležno ministarstvo kada sazna da je došlo do prekoračenja graničnih vrednosti, a direktorat donosi odluku o tome.
Rekla bih da se predlagač zakona najviše angažovao izmenivši u celini poglavlje zakona koje uređuje aerodrome. Ima dosta novina u odnosu na postojeća rešenja, a navešću samo neka – zadržava se podela aerodroma na civilne, vojne i mešovite, ali se detaljnije uređuju uslovi za sticanje svojstva mešovitog aerodroma.
Takođe, zavisno od namene i karakteristika samog aerodroma, kao i od tipa vazduhoplova koji mogu da sleću na takav aerodrom pravi se razlika između aerodroma kojima se izdaje sertifikat aerodroma koji moraju da ispunjavaju najstrože uslove, aerodromima kojima se izdaje dozvola za korišćenje, kao i aerodroma kojima se izdaje saglasnost za korišćenje.
Definiše se da se navedeni akti izdaju na neodređeno vreme, ali da se vrši obavezna periodična provera. Propisuje se obaveza obaveštavanju direktorata i nadležne jedinice kontrolora letenja o promenama prekidu korišćenja aerodroma.
Dalje, propisuju se posebni uslovi za planiranje, projektovanje i izgradnju aerodroma, kao i uslovi za održavanje aerodroma i aerodromske službe.
Novo rešenje je obaveza operatera aerodroma da uspostavi savet avio-prevozilaca koji koriste aerodromske usluge čiji je cilj da zastupa interese korisnika aerodromskih usluga, dok su aerodromske naknade regulisane članom 133.
Uvodi se i obaveza operatera aerodroma da prilikom određivanja visine aerodromskih naknada poštuje ravnopravnost korisnika aerodroma.
Produžava se rok u kome operater aerodroma obaveštava korisnike aerodroma o primeni povećane naknade i uspostavlja se mogućnost da se operater aerodroma ili korisnik aerodroma obrate direktoratu ukoliko ne mogu da postignu dogovor o predloženim izmenama aerodromskih naknada.
Navedena rešenja treba da omoguće dalju ekspanziju beogradskog aerodroma. Aerodrom „Nikola Tesla“ je i u ovoj godini nastavio sa obaranjem rekorda pa je tako samo u prva tri meseca 2015. godine zabeležen rast broja putnika koji su koristili njegove usluge, čak 13% u odnosu na isti period, inače rekordne prethodne kalendarske godine.
U ostalom, berzanski pokazatelji ne lažu, a blizu pet miliona naših sugrađana koji su svojevremeno stekli po jednu akciju aerodroma to dobro znaju. Ko je kupovao akcije aerodroma Beograd nakon izlaska na berzu, ostvario je neverovatan prinos od preko 100%, jer je vrednost akcije sa početnih 600 dinara postigla ovih dana istorijski maksimum od preko 1400 dinara, uz isplaćivanje dividende akcionarima u međuvremenu.
Direktorat u skladu sa svojim novim ovlašćenjima i nadležnostima sprovodi periodičnu proveru, da li imalac dozvole za obavljanje vazduhoplovno-tehničke delatnosti i dalje ispunjava uslove za obavljanje te delatnosti, što je takođe rešenje koje za cilj ima povećanje bezbednosti avio-saobraćaja.
Izmenjeni član 164. propisuje da je korisnik vazduhoplova dužan da obavi radove održavanja vazduhoplova koji su predviđeni programom njegovog održavanja kako bi vazduhoplov ostao kontinuirano plovidben.
Dakle, radovi predviđeni programom održavanja vazduhoplova ne vrše se samo kada dođe do prekida kontinuirane plovidbenosti, već je njihovo obavljanje uslov za njihovo održavanje.
Izmenjeni član 189. propisuje da zdravstvenu sposobnost vazduhoplovnog osoblja kroz zdravstvene preglede, ocenu zdravstvene sposobnosti i izdavanja lekarskog uverenja utvrđuju lekari i zdravstvene ustanove koji imaju potvrdu o pravu na ispitivanje zdravstvene sposobnosti, što je svakako na liniji poboljšanja opšte bezbednosti.
Menja se i član 199. koji se odnosi na radno vreme članova posade vazduhoplova. Detaljno se uređuje ograničenje koji se odnosi na radno vreme, vreme letenja, odmor i slobodne dane članova posade vazduhoplova u komercijalnom letenju.
Takođe, daje se ovlašćenje direktoratu da donese propis kojim će se utvrditi bliži uslovi u pogledu radnog vremena, vremena letenja, trajanja letačke dužnosti, odmora i slobodnih dana članova posade. U istom smislu, novi član 199a. kojim se reguliše radno vreme kontrolora letenja, plaćeno odsustvo radi održavanja psiho-fizičke kondicije i pravo direktorata da propiše trajanje smena u toku radnog dana, trajanje neprekidnog rada i dužina dnevnog odmora kontrolora letenja.
Ove odredbe su izuzetno važne sa aspekta bezbednosti letenja, imajući u vidu činjenicu da je biti kontrolor leta jedno od najstresnijih postojećih zanimanja. Imajući u vidu nove bezbedonosne izazove sa kojima se suočava globalno društvo u današnjem vremenu, a pre svega terorističke akte najrazličitijih vrsta, logične su izmene u zakonu u odeljku koji uređuje obezbeđenje.
Uvodi se obaveza stranog avio-prevoznika koji obavlja sa republikom Srbijom redovni međunarodni javni avio-prevoz ili seriju čarter letova u međunarodnom javnom avio-prevozu, da podnese direktoratu svoj program za obezbeđivanje u vazduhoplovstvu, kao i odobrenje tog programa izdatog od strane nadležnog organa države avio-prevoznice.
Menja se i član 225. do člana 228. kako bi se propisala obaveza operatera aerodroma da po pribavljenom mišljenju MUP i nadležne službe bezbednosti, odredi kontrolisanu i obezbeđivano-restriktivnu zonu, službene prolaze i prolaze sa putnike i slično.
Propisuje se da se u kontrolisanoj zoni aerodroma i obezbeđivano-restriktivnoj zoni obavlja kontrola pristupa lica i vozila, a da se pregled obezbeđivanja obavlja na ulazu ili unutar ove zone.
Takođe, precizira se ko sve mora da bude podvrgnut pregledu obezbeđivanja, ali i izuzeci od obaveznog pregleda obezbeđivanja.
Istovremeno, definiše se da je za obavljanje kontrole pristupa i pregleda obezbeđivanja neophodno posedovati dozvolu. Dakle, ceo set novih rešenja usmeren je prevashodno na podizanje opšteg nivoa bezbednosti u avio-saobraćaju, tako da smatram da je jako dobro što su u postupku izrade Predloga ovog zakona svoj doprinos i mišljenje dali i Direktorat civilnog vazduhoplovstva, Kontrola letenja Srbije i Crne Gore, Vazduhoplovni savez Srbije, Aerodrom „Nikola Tesla“, JAT Tehnika, JAT Privredna avijacija, kao i sindikalne organizacije pilota i kontrolora letenja.
Takođe, želim da napomenem da dolazim iz grada, iz Sombora, koji ima jedan od najpoznatijih vojnih aerodroma na našoj teritoriji. Nažalost, on je već odavno izgubio onu svoju osnovnu namenu, zbog koje je postojao, ali mi u mogućnosti, da on postane aerodrom sa drugačijom namenom, vidimo ogromnu šansu za razvoj celog našeg regiona, pa i cele Srbije, da postane alternativni Aerodromu „Nikola Tesla“, te molimo gospođu ministar da i na izlaganje mog kolege na temu upravo somborskog aerodroma obrati pažnju u kasnijem redosledu govornika.
Poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.

Poštovane kolege narodni poslanici, imamo danas pred sobom dva predloga Vlade - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti i imamo Zakon o upotrebi znakovnog jezika.
Uvek kažem da život zakona nametne njegove promene i što češće menjamo ovde neke zakone, to je dokaz da usklađujemo životne teškoće i nedoslednosti sa zakonskim regulativama i mogli bismo reći da je to u stvari jedna dobra želja modernog društva da se ono učini onakvim da bude po meri čoveka.
Imamo predlog Vlade šta je potrebno doreći u dosadašnjem zakonu i šta izmeniti, dakle u Zakonu o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti, dakle, šta je potrebno izmeniti i pretpostavljam da će Vlada vrlo pažljivo razmotriti i predložene amandmane narodnih poslanika i na najbolji način prilagoditi ovaj predlog da bude koristan građanima, posebno građanima nezaposlenim licima koji su u ovom trenutku osetljiva kategorija stanovništva. Dakle, to su oni koji su radno sposobni, a iz raznih razloga, društvenih okolnosti i svih ostalih okolnosti koje su nas zadesile, ne koriste svoje ustavno pravo, pravo na rad.
Usklađivanje nekih članova, diktirano je životnim potrebama i ostalim regulativama. Tako da, u članu 1. vidimo kao jedno od dobrih rešenja da se broj članova u upravnom odboru sa dosadašnjih devet smanji na sedam. Mislimo da će to biti i efikasno i efektno. Svakako ćemo moći da pratimo rezultate njihovog rada.
Nacionalna služba za zapošljavanje je predviđena članom 2. da obezbedi organizuje stručno osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih. Takođe se vodi računa i o potrebnim sredstvima i o troškovima prevoza i to je sve predviđeno.
U članu 4. se izvršilo jedno terminološko usklađivanje, tako da se dosadašnje materijalno obezbeđenje sada zove novčana socijalna pomoć.
Kad je terminološko usklađivanje u pitanju, tu možemo postići neki konsenzus, mada mislim da je ovo sada predloženo rešenje tačnije i bliže sadržaju pojma koje ona nosi.
Novine koje pozdravljamo, a koje propisuje ovaj zakon, su one koje se tiču veće odgovornosti svih partnera u procesu posredovanja kod zapošljavanja, pa tako član 12. propisuje da se država pre svega mora zaštititi od zloupotrebe svoje dobre namere u slučaju nezaposlenosti i ona sredstva koja dodeljuje kao pomoć po ovom osnovu, u tom slučaju kada se zloupotrebe, moraju da se vrate. To je nešto što je veoma važno i veoma bitno da postoji zakonski derteminisano i primenljivo.
To je ozbiljan instrument koji zahteva uzajamno poverenje i međusobnu odgovornost nezaposlenog lica i države koja stoji kao garant njegovih prava i moramo shvatiti da svako pravo proističe iz neke obaveze. Tako je i u ovom slučaju. Ako želimo da imamo socijalno odgovorno društvo, moramo da imamo i zajedničku odgovornost, a pre svega ličnu prema preuzetim obavezama, u ovom slučaju materijalnim sredstvima, i tada možemo da koristimo i stečena prava.
Ovim članom vidimo jednu posebnu odgovornost prema budžetskim sredstvima, jer ova pomoć se dodeljuje iz budžetskih sredstava, a budžetska sredstva
ostvaruju, odnosno pune oni građani koji rade. Prema tome, to je odgovornost prema zaposlenima koji na ovaj način solidarno pomažu one građane koji su nezaposleni.
U članu 13. dopušta se jedna vrsta tolerancije u slučaju kada je nezaposleno lice privremeno, a opravdano u nemogućnosti da svoju obavezu ispuni. Član 15. omogućava kontrolu podataka, koje se vrši preko centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja i to nije po nama ništa sporno.
Istakla bih značaj član 16. koji predviđa zapošljavanje u inostranstvu, koje je inače veoma atraktivno sa današnje ekonomske tačke gledišta, jer se smatra i jeste veoma isplativo, dakle, posredovanje naših ljudi u inostranstvu biće nadzirano, bolji je izraz nego reći – kontrolisano, u njihovu korist, tako da će na taj način biti zbrinuti kao radnici i svesni da iza njih u svakom trenutku stoji njihova država Srbija. To je i za stranca koji zapošljava u nekoj drugoj državi našeg radnika svakako stvar jednog respektabilnog odnosa prema našoj državi.
Ostali članovi koji su predviđeni da se menjaju propisuju usklađivanje akata Nacionalne službe za zapošljavanje sa ostalim izmenama i dopunama i omogućavaju reorganizaciju ove službe. To su sve bili razlozi zbog čega smo se kao poslanička grupa opredelili da ćemo u danu za glasanje, uz možda neke korekcije amandmanima, ako Vlada bude našla za shodno da negde treba prihvatiti neki amandman, mi kao poslanička grupa ovog puta nismo dali nijedan amandman, nismo videli razloga za to, podržati.
Što se tiče Zakona o upotrebi znakovnog jezika, to je zakon koji smatramo da bezrezervno treba podržati i da treba da ga podržimo svi u ovoj sali. Da li on kasni ili ne kasni, to je sad pitanje o kom ne treba više da raspravljamo. On je tu, on je pred nama i mi treba da ga nedvosmisleno podržimo.
Nedavno smo imali pred sobom zakon koji omogućava upotrebu pasa vodiča i koji omogućava našim slabovidim ili slepim sugrađanima da budu ravnopravni u svakodnevnom životu i da uzmu učešće u životu društvene zajednice. Ovaj zakon omogućava, takođe, našim sugrađanima koji imaju hendikep gluvoće ili nagluvosti da rade, da postoje, da budu vidljivi i da budu ravnopravni.
Znajući da će ovaj zakon u mnogome odrediti i prava i obaveze zaposlenih prema ovim članovima društva, da će ovaj zakon omogućiti da društvo živi bolje, kvalitetnije i pravednije, mi pozdravljamo njegovo donošenje i svakako ga smatramo važnim. Ni ovde nismo imali nijedan amandman i ne smatramo da treba. Tek će život pokazati da li ga negde treba vremenom korigovati.
Ono što smatramo da ovaj zakon donosi, to je da pokažemo našim hendikepiranim sugrađanima, rešavajući jedan po jedan ovakav problem, da osim brige i društvene odgovornosti prema njima, pokazujemo i jednu ljubav koja nam svima u mnogome nedostaje, a ljubav je jezik koji slepi mogu da vide, a gluvi da čuju i prema tome, oba ova zakonska predloga u danu za glasanje poslanici Nove Srbije će podržati. Hvala.