Uvažena predsedavajuća, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, 7. maja ove godine Zaštitnik građana, Saša Janković je podnoseći Izveštaj Odboru za prava deteta podneo i Predlog izmena i dopuna Zakona o radu i finansijskoj pomoći porodicama sa decom. Uz zahtev za izmenu ovog zakona priložio je i 60.000 potpisa. Bilo je 50.000 potpisa roditelja teško obolele dece i 10.000 potpisa građana sa ciljem da se roditeljima teško obolele dece izmenama i dopunama Zakona omogući i odredi status roditelja – negovatelja.
Međutim, Vlada je na predlog Ministarstva za rad i socijalnu politiku odbila ovaj predlog zakona. Želim da verujem da je Vlada odbila taj zakon samo zbog toga što je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku predložilo da primeni ovog zakona, kao i Zakona o radu treba pristupiti na jedan sveobuhvatniji način i da osim ove odredbe treba da postoje i određene druge odredbe i članovi zakona koje treba promeniti. To je ipak izazvalo revolt roditelja teško obolele dece koji su 14. juna ove godine protestvovali, pa ih je zbog toga primio predsednik parlamenta, gospodine Stefanović i prvi potpredsednik Vlade, gospodin Vučić.
Upućujem pitanje Ministarstvu za rad i socijalnu politiku – da li je ovo ministarstvo pripremilo sveobuhvatnu promenu ovog zakona i Zakona o radu? Da li su u okviru izmena i dopuna Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom i Zakona o radu prihvaćeni ovi predlozi roditelja teško obolele dece, koji traže da im se odredi status negovatelja i da država socijalnom pomoći pomogne one roditelje koji uopšte nisu u mogućnosti da zasnuju radni odnos zbog toga što su primorani da 24 sata brinu o svojoj deci?
Drugo moje pitanje odnosi se na predlog Preduzetnica Srbije koje su Ženskoj parlamentarnoj mreži uputile zahtev da se pojednostavi procedura dobijanja novčane naknade za trudnice i porodilje. Mi smo takođe taj zahtev uputili Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Moje pitanje je – da li su oba predloga uvrštena u izmenu i dopunu Zakona, da li je zakon u potpunosti pripremljen, kada će biti upućen Vladi Republike Srbije na razmatranje i da li je resorno ministarstvo ovim rebalansom predvidelo budžetska sredstva za roditelje koji treba da dobiju status negovatelja? Hvala.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, za poslaničku grupu NS rebalans budžeta je očekivan i predstavlja suočavanje sa realnošću, kao što se i Vlada Republike Srbije za ovih nepunih godinu dana na jedan vrlo objektivan način suočava sa svim realnim problemima.
Sa jedne strane, mi imamo pozitivne ekonomske pokazatelje, jer se beleži privredni rast od nekih 2-3%, pogotovo u prva četiri meseca ove godine, imamo i veći izvoz, koji je takođe u prva četiri meseca porastao za nekih 24%, a sa druge strane budžet beleži deficit zbog poreskih olakšica i subvencija namenjenih privredi, a prihodi nisu na nivou očekivanih. Više je nego jasno da su u ovom trenutku bili precenjeni prihodi budžeta, a na osnovu precenjenih prihoda, očekivala se i mnogo veća potrošnja.
Rebalans budžeta ukazuje da su još uvek neke prihodne strane precenjene, na prvom mestu neporeski prihodi, i da se sa oštrom kontrolom troškova može dodatno uštedeti. Ta ušteda omogućiće i bitno manji deficit budžeta za ovu godinu, od kako se procenjuje, 150,3 milijarde dinara, što bi bilo tih predviđenih 4,7% BDP, a i manje od ranije projektovanih 177 milijardi dinara.
Više puta ste, gospodine ministre, spominjali da je jedna od ekonomskih mera koje ste i predviđali u okviru ovog budžeta bila i smanjenje plata. Slažem se sa svojim kolegama iz vladajuće koalicije da to takve mere nije trebalo da dođe, zato što bi se stvorio jedan negativan efekat kod građana Srbije, a pogotovo kod penzionera. I to s razlogom, jer svako smanjenje plata i penzija stvara strah kod građana, ali se slažem sa tim da se vremenom plate u administraciji i javnom sektoru usklade sa platama u privredi.
Ono što je najvažnije ovim rebalansom budžeta, javne finansije biće stavljene pod kontrolu, sa predviđenim uštedama od 38 milijardi dinara. Takođe je vrlo važno što će ovim rebalansom budžeta biti sprečen nagli rast javnog duga i kriza javnog duga, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.
Jedna od ključnih mera predviđena ovim rebalansom za oporavak srpske ekonomije je i Akcioni plan za restruktuiranje javnih preduzeća. Tim planom predviđeno je da se u narednih godinu dana nađe rešenje za 179 preduzeća koja su više od 10 godina u restrukturiranju i koja po procenama Svetske banke prave gubitak od 750 miliona evra godišnje, i to ne samo kroz subvencije, nego i zato što ne plaćaju struju, vodu i druge troškove. Moram da kažem da sam bila neprijatno iznenađena kada sam na sajtu Instituta za ekonomsko-pravnu ekspertizu pronašla podatak da ovih 170 javnih preduzeća u Srbiji sa još zavisnim društvima ukupno duguju 5,2 milijarde evra.
Restrukturiranje ne može unedogled da traje. Ono ne može da bude izgovor koji sprečava poverioce da naplate svoja potraživanja. Zbog toga bih želela da postavim pitanje – kako je moguće da pomenuta 282 privredna društva, znači, 176 preduzeća i ovaj deo privrednih društava u restrukturiranju ostvare godišnji prihod od samo 1,6 milijardi evra, uz iskazivanje neto gubitaka u toj godini od 618 miliona evra, a da dobavljačima, državi, duguju 5,2 milijarde?
Smatraću velikim uspehom i resornog ministarstva i ove vlade ukoliko uspe da restrukturiranje koje traje u Srbiji već 12 godina reši u narednih godinu dana, i to na taj način da jedan deo ovih preduzeća dobije strateške partnere, drugi deo koji pozitivno posluju da ostanu državna, a treća grupa tih preduzeća da ode u stečaj. To bi, po mom mišljenju i mišljenju mojih kolega iz poslaničke grupe NS, bio veliki uspeh ove vlade, uz činjenicu da u ovim preduzećima radi 56.823 radnika i da je za njih predviđen socijalni program.
U okviru ukupnih prihoda na osnovu sadašnjeg stanja, poreski prihodi u 2013. godini manji su od prvobitno planiranih za 75,6 milijardi, zatim od akciza za 16 milijardi, od prihoda od PDV-a su manji od predviđenih za 30 milijardi. Ove informacije govore o jednoj zaista ozbiljnoj i teškoj situaciji u privredi Srbije. Vrlo je važno da kažemo da je ovakvo finansijsko stanje i nasleđeno, da je srpska privreda bila u recesiji 2012. godine, da vraćate dugove koji su uzeti po vrlo nepovoljnim uslovima, tako da deo ušteda koji se predviđa smanjenjem rashoda u javnom sektoru sa 266,2 na 263,6 milijardi su opravdani, kao i smanjenje subvencija koje se pre svega odnose na kamate bankama.
Privatne i strane banke iz budžeta formiraju prihode, zatim naši građani i privreda uzimaju te kredite uz visoke kamatne stope i ja mislim da je konačno zaista red da se uvede stanje u ovoj oblasti, i to kroz stimulativnu monetarnu politiku i selektivne nisko-kamatne kredite kojima će se kontrolisati namensko kreditiranje sada subvencionisane proizvodnje. Na taj način, ukoliko mi na ovaj način budemo uspeli da uvedemo red u subvencijama, posebno privatnim i stranim bankama koje na ovaj način stvaraju visoke prihode, mislim da će budžet biti vrlo rasterećen.
Po mom mišljenju, ovim budžetom su važne još dve mere, i to član 93a. i član 93b, na osnovu kojih se predviđa kontrola prekovremenog rada i bonusa, uvođenjem od 31. jula registra zaposlenih u javnom sektoru i planira se centralizovana isplata zarada sa jednog mesta od 1. januara, kao što se to već u nekoliko godina unazad radi u Hrvatskoj i gde su već ostvarene uštede od 10%.
Moram da kažem da je i Fiskalni savet sa ovim merama vrlo zadovoljan i njihove procene su da u javnom sektoru u Republici Srbiji se zapošljava oko nekih 550 hiljada radnika, čemu u velikoj meri kumuje nedostatak kontrole pri zapošljavanju, a ovaj registar bi trebalo da omogući efikasniju kontrolu novog zapošljavanja, obezbedi bolji uvid u strukturu zaposlenih, kao i realnu potrebu za novim kadrovima.
Ukoliko Vlada uspe u tome da smanji administraciju tako što će do 30. septembra prvo biti evidentirani svi oni koji su na platnom spisku opština, ministarstava, javnih institucija, da bi se tačno znalo koliko koja škola, ministarstvo ili bilo koja institucija ima stalno zaposlenih ili privremeno zaposlenih ili pod ugovorom i da bi se potom, posle te evidencije, smanjili nepotrebni rashodi i ukoliko budete uspeli da napravite analizu koliko je stvarno potrebno ljudi u administraciji, a da se posle ovih mera podstakne proizvodnja u Srbiji, da radno mesto u državnim službama više neće biti privlačno kao do sada, smatraću da je ova vlada uspela da napravi važan korak u ekonomskom razvoju zemlje.
Usaglasili ste i mere za poboljšanje investicione klime kroz najavljene izmene Zakona o radu i Zakona o planiranju i izgradnji, kao i mere za podsticanje privrednog rasta. Verujem da će se sve kolege složiti sa mnom da je razvoj privrede Srbije uzročno-posledično vezan sa razvojem malih i srednjih preduzeća.
Veliki broj ljudi, građana Srbije se danas boji da otvori neku agenciju, STR, da počne poljoprivrednu proizvodnju zbog nesigurnosti. Moram da kažem da su moji prijatelji prošle godine na Vračaru prodali stan da bi negde u okolini Prokuplja, na zemlji koju su imali, počeli da proizvode maline. Danas oni nemaju ni proizvodnju malina ni taj stan.
Želela bih da istaknem još nekoliko stvari i to pre svega član 27a Zakona o budžetskom sistemu koji je, po mom dubokom mišljenju, vrlo važan zbog konsolidacije budžeta. Predloženom izmenom menja se dinamika projektovane indeksacije penzija i plata u javnom sektoru, počev od oktobra ove, pa tokom cele naredne godine, a u cilju stabilnosti javnih finansija. Neto efekat nove indeksacije bi trebalo da bude nekih 0,3% bruto društvenog proizvoda, a takođe i stav 30. istog člana menja se na način da predlaže da ista fiskalna pravila kojima se uređuje kretanje plata i penzija važe nakon 2015. godine.
Takođe smatram da je, u smislu podizanja opšteg nivoa fiskalne discipline, dobro rešenje kojim se predlaže da član 68a, a koji propisuje odgovornost korisnika budžeta sredstava za pravilno planiranje, bude u skladu sa dinamikom sprovođenja, odnosno ishoda, rashoda za finansiranje učešća Republike Srbije, tako da budžetski korisnici, po ovom članu, takođe moraju da izvrše preusmeravanje sredstava sa drugih eksproprijacija ili programa što je vrlo važno i smatram da je kontrola u ovoj oblasti takođe vrlo bitna.
Završiću sa činjenicom da je uvođenje novog člana 54a, kojim se uređuje postupak i obaveza ocene kapitalnih projekata, veoma važan zbog toga što je danas u Srbiji mali procenat realizovanih projekata. Razlog ovome je mahom nerealno planiranje od strane korisnika budžeta, a očekujem da će donošenjem podzakonskih akata bliže se urediti sadržaj kapitalnog projekta i uspostaviti kriterijumi za ocenu i određivanje prioriteta kod kapitalnih projekata.
Sve u svemu, nadam se da će efekat predloženih zakonskih rešenja biti značajna ušteda i to ne samo u budžetu Republike Srbije, već i u celom javnom sektoru. Očekujem da će ove izmene pozitivno uticati i na odgovornije ponašanje korisnika budžetskih sredstava i upravljanje javnim finansijama, čime će se na duži rok doprineti učvršćenju makroekonomske stabilnosti i povećanju kredibiliteta makroekonomske politike.
Ovim završavam i obaveštavam vas, gospodine ministre, da će u danu za glasanje poslanička grupa Nove Srbije podržati ovaj rebalans budžeta.

Danas kada je započeto sa otpočinjanjem pregovora sa EU raspravljamo o dva veoma važna dokumenta. Građani Srbije treba da osete promene kada je reč o njihovima pravima. Njihova prava moraju da se poštuju i jamče.
Reforma pravosuđa je osnovna vrednosti i princip svakog demokratskog društva. Svaka država u kojoj se poštuje vladavina prava mora da ima nezavisno i funkcionalno sudstvo u kojem je glavni argument zakon a ne mito. Kako bi se to dostiglo ključna su bila ova dva dokumenta i u svom izlaganju, apostrofiraću izjavu gospodina Filea koji je dolazeći ove godine da da direktnu podršku Vladi Republike Srbije i prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću, rekao da ova dva zakona moraju da idu, kako se izrazio ruku pod ruku i dobro je što je ministarstvo prihvatilo tu tezu, jer reforma pravosuđa bez borbe protiv korupcije i kriminala je recept za propast.
Što se tiče same strategije za reformu pravosuđa, za mene je vrlo važno da ona u odnosu na prethodnu strategiju otklanja uočene nedostatke, dok su istovremeno njene dobre strane postale i sastavni deo nove strategije. Međutim, kada je u pitanju strategija pravosuđa, mislim da je njen osnovni cilj da se unapredi pravosudni sistem u celini. Po mom mišljenju je takođe vrlo važno što se na ovaj način stvara jedan širi okvir za povezivanje procesa reforme pravosuđa sa procesom evropskih integracija.
Međutim, moram da kažem da je, po mom mišljenju, na prvom mestu težnja da se ovom strategijom odgovori na zahteve građana za poštovanje vladavine prava i nezavisnim nepristrasnim odgovornim i efikasnim pravosudnim sistemom. Smatram da će konačan efekat ove strategije biti jačanja poverenja građana u pravne institucije države i njihovo poštovanje.
Međutim, takođe moram da kažem da nova strategija pravosuđa ima i dva ključna izazova. Prvi je po meni reintegracija sudija i javnih tužilaca odlukom Ustavnog suda, a drugi je nova mreža sudova koja je bila predložena pa je povučena s obzirom da je došao veliki broj amandmana iz lokalnih samouprava. Mislim da su za novu mrežu sudova potrebni vrlo jasni kriterijumi i očekujem da će se akcionim planom oni i vrlo jasno naglasiti.
Po mom mišljenju, ovom strategijom se na jedan jasan način utvrđuje i rešavanje zaostalih predmeta. Smatram da će njenom implementacijom doći do smanjenja predstavki naših građana pred Evropskim sudom za ljudska prava a ono na šta se, po mom mišljenju mora staviti poseban akcenat jeste ujednačavanje sudske prakse. Zašto je to važno? Određena odstupanja u tumačenju i primeni zakona mogu se tolerisati kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Međutim, nedopustivo je da se u slučajevima kod kojih postoji identično činjenično stanje donose potpuno različite sudske odluke i posledica ovakvog postupanja, koja se mora iskoreniti jeste stanje pravne neizvesnosti i posledično nedostatak poverenja javnosti u pravosuđe.
Smatram da je ovom strategijom pravosuđa nepodeljeno mišljenje javnosti da se mora izvršiti i promena Ustava, ali bih želela i ovom prilikom da pohvalim apsolutnu izraženu spremnost da proces sprovođenja strategije bude maksimalno transparentan. Po ovoj strategiji, nadležna komisija ima obavezu da svaka tri meseca podnosi izveštaj Vladi, a na svakih godinu dana se podnosi izveštaj parlamentu. Narodna skupština će razmotriti izveštaj komisije i izveštaj nadležnog skupštinskog odbora sa predlogom zaključaka odnosno preporuka i odlučiti o tom predlogu zaključaka, a jedna od manjkavosti u sprovođenju prethodne strategije je bila u gašenju desetočlane komisije za sprovođenje strategije. Mislim da je prethodna komisija imala samo jedan izveštaj koji je sačinila što je velika manjkavost u netransparentnosti.
Što se tiče strategije za borbu protiv korupcije, mislim da je ona nastavak odlučnosti ove vlade da se sa ovim velikim društvenim problemom izborimo. Srbija je stvorila ambijent u kojem se građani više ne plaše, ali se zato plaše svi oni koji su godinama krali. Građani Srbije konačno znaju da niko nije iznad zakona. Vrlo je važno što je još na samom početku ova vlada borbu protiv korupcije postavila kao centralni element i prema ovim pitanjima je pokazala nultu toleranciju.
Mislim da je odlučna borba protiv korupcije i kriminala bila neophodna, da bismo udahnuli vazduh i krenuli dalje u otvaranje novih perspektiva u Srbiji, ali to nije bilo ni malo lako ni jednostavno, ali su, ono što je najvažnije rezultati vrlo vidljivi.
Za borbu protiv korupcije je važno napraviti sistem u kojem će sve institucije funkcionisati autonomno, ali u kojem će da postoji i sinergija između onih koji su zaduženi za njenu prevenciju, ali u koji će biti i sankcionisano i ne realizovanje određenih mera. Očekujem da ova strategija da primenom akcionog plana vrlo jasne odgovore. Znači da mi moramo imati sve mehanizme za utvrđivanje i političke i pravne odgovornosti i zbog toga bih želela da kažem da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati i strategiju za borbu protiv korupcije i kriminala i strategiju pravosuđa. Hvala.

Gospodine predsedniče, uvaženi ministri, kolege i koleginice narodni poslanici, s obzirom da je današnja sednica posvećena ekonomsko-socijalnim prilikama u Srbiji, smatram da je izgradnja Koridora 11 od ključnog značaja za ekonomski razvoj Srbije i dolazak stranih investitora.
S obzirom da u javnosti, posredstvom javnog informisanja, po mom mišljenju nema dovoljno informacija o ovako važnoj investiciji, smatram da je u ovom visokom domu pred kolegama i koleginicama narodnim poslanicima i građanima Srbije veoma važno da mi gospodine Iliću odgovorite na nekoliko pitanja koje ću vam postaviti u vezi sa tim.
Novembra 14. 2012. godine izjavili ste da će izgradnja Koridora 10, deonice od Beograda do Čačka biti završena za 38 meseci. Da li predviđeni radovi idu dinamikom koju ste predvideli? Kada se očekuje najveća dinamika radova i koliko je kilometara autoputa izgrađeno do sada na deonici od Ljiga do Preljine koju radi azerbejdžanska firma "AZVIRT"?
Takođe, sa kineskom firmom "Šan guj high speed group" u ime Vlade Republike Srbije potpisali ste ugovor u vrednosti od 334 miliona dolara za izgradnju deonice Koridora 11 Obrenovac – Ub – Lajkovac – Ljig, dužine 50 kilometara i 230 metra. Moje pitanje je da li pripremni radovi teku predviđenom dinamikom? Kada će početi izgradnja autoputa na ovoj deonici? Koliko će biti naših firmi i radnika iz Srbije uposleno?
S obzirom da ste najavili da će za deonicu Koridora 11 Beograd – Obrenovac i Preljina – Požega čija ukupna vrednost iznosi 600 miliona dolara biti raspisan tender za izdavanje koncesije, možete li mi tačno reći – kada će taj tender biti raspisan?

Ministre Iliću imam još jedno pitanje za vas – zašto niste potpisali Generalni urbanistički plan Grada Beograda? Da li je Komisija Ministarstva za građevinu i urbanizam na vreme dostavila sve primedbe u vezi sa Generalnim urbanističkim planom Grada Beograda, posebno zapisnik za objekte koji nisu prošli javnu raspravu? Zašto je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izjavio da kočite razvoj Grada Beograda i da vaše tvrdnje u vezi sa Generalnim urbanističkim planom Grada Beograda nisu tačne?

Hvala, gospodine predsedniče.
Imam još jedno pitanje za ministra Velimira Ilića. Gospodine Iliću, zašto je gradnja u Beogradu toliko skupa? Zašto se stanovi u Beogradu po kvadratu prodaju po ceni od 1800 do 2000 po kvadratu, a gradnja je duplo niža? Da li biste mogli da mi odgovorite na to pitanje?

Hvala.
Pre svega, želim da se zahvalim na odgovoru koji sam od Ministarstva finansija dobila 25. marta, za pitanje koje sam postavila 12. februara ove godine. Prvenstveno tu mislim na informaciju koja će, verujem, zanimati veliki broj naših građana koji su stekli pravo na tzv. besplatne akcije javnih preduzeća i akcije Akcionarskog fonda, da je resorno ministarstvo uvidelo anahronost i neprimenjivost postojećeg zakona i da u ovoj godini planira promenu ovog zakona.
Međutim, razlog zbog kojeg postavljam dodatno pitanje jeste poslednji pasus u odgovoru, u kome stoji – postupanje Akcionarskog fonda i Agencije za privatizaciju u pojedinačnim predmetima, pa i u vezi ponuda za preuzimanje je u nadležnosti navedenih subjekata koji imaju obavezu postupanja u javnom interesu, saglasno pravilima i propisima struke.
Konkretno, radilo se ponudi za preuzimanje akcija beogradskog "Frikoma", za koji je 95% većinski vlasnik "Ledo" iz Zagreba bio spreman da plati cenu od 17.186 dinara po akciji, istu cenu po kojoj je prethodno kupio kompletan "Frikom" od hrvatskog "Agrokora". Smatrala sam da je ta cena više nego korektna imajući u vidu knjigovodstvenu vrednost akcija i postavila sam pitanje – da li će država posredstvom navedenih subjekata prodati 24.667 akcija koje se vode kao vlasništvo Akcionarskog fonda i tim iznosom popuniti taj Akcionarski fond od 420 miliona dinara?
Ne dovodeći ni jednog trenutka u sumnju činjenicu da Agencija za privatizaciju i Akcionarski fond rade u interesu građana, saglasno propisima i pravilima struke, ipak moram da konstatujem sledeće. Osnovni motiv za zadržavanje postojećih akcija u svom posedu može biti očekivanje da će vrednost ovih akcija porasti i da će prihod od njihove prodaje biti veći. Međutim ova mogućnost u konkretnom slučaju je veoma mala, s obzirom da se akcijama "Frikoma" ne trguje na berzi.
Druga mogućnost zbog koje nije došlo do prodaje četiri zarez nešto akcija beogradskog "Frikoma" je mogućnost dividende koja se stvara na kraju godine. Međutim i ta mogućnost otpada zbog toga što tako veliki sistemi taj novac od dividende ulažu u nove projekte i nove investicije.
Treća mogućnost da se aktivno utiče na upravljanje firmom preko paketa akcija koje se poseduje, takođe je nemoguća s obzirom da beogradski "Frikom" ima 4,6% akcija. Dakle jedina mogućnost koja predstoji jeste da se izvrši tzv. skviz aut, koji znači da ovako velika kuća kao što je "Ledo" može u svakom trenutku po prijavi da isplati ostale akcionare.
Moje pitanje je – zašto se sa tim čeka? Zar nije bolje imati u Akcionarskom fondu 420 miliona dinara i taj novac onda pametno investirati i uložiti prihode od tih investicija u nešto drugo, nego čekati i svakih mesec dana gubiti te dodatne prihode koji se na ovaj način mogu steći?
Još jednom molim predstavnike Ministarstva finansija da, sagledavajući u obzir sve ove činjenice, odgovori mi konkretno na pitanje zašto nije došlo do prodaje akcija beogradskog "Frikoma"? Hvala.

Uvažena gospođo ministarka, poštovani članovi Ministarstva zdravlja, gospođo predsedavajuća, kolege narodne poslanice i kolege narodni poslanici, zdravlje nacije je zadatak broj jedan u svakoj zemlji. Bez adekvatne zdravstvene zaštite nema napretka i boljitka u jednoj zemlji i toga smo apsolutno svi svesni i u tom smislu poslanička grupa Nove Srbije pozdravlja i Predlog zakona o pravima pacijenata i Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
Predlogom zakona o pravima pacijenata precizno su uređena prava i dužnosti pacijenata, ali je i naše zakonodavstvo u oblasti zdravstva na jedan takođe precizan način usklađeno sa evropskim zakonodavstvom.
Mislim da se ovim predlogom zakona o pravima pacijenata na jedan vrlo jasan i eksplicitan način po međunarodnim konvencijama i poveljama, o pravima pacijenata potvrđuje pravo pacijenata i na preventivne mere i na kvalitetno pružanje zdravstvene usluge, pravo na bezbednost, pravo na olakšavanje patnji i bola i vrlo su taksativno, precizno i jasno označena sva prava koja pacijenti imaju.
Pored jasnog definisanja mnogobrojnih prava, propisane su i određene dužnosti na strani pacijenata, kao što je poštovanje prava drugih pacijenata i odgovorno ponašanje prema zdravstvenim radnicima, saradnicima i drugim zaposlenim u zdravstvenim ustanovama.
Kada je u pitanju ovaj predlog zakona moram da kažem da smo i ja i moje kolege u poslaničkog grupi bili u nekoj vrsti dileme i još uvek smo oko člana 24, na šta su ukazale pažnju moje koleginici, a vi vrlo jasno rekli upravo pre nekoliko minuta da granica nije opredeljena ovim zakonom o 15 godina da deca samostalno odlučuju o tome da li će se podvrgnuti nekoj operaciji ili ne, nego da je to precizirano predlogom porodičnog zakona, odnosno usvojenim porodičnim zakonom iz 2005. godine. Sada je potpuno jasno da vi tu niste mogli ništa da uradite.
Međutim, pedagog sam po svom osnovnom obrazovanju i ovih dana sam vrlo precizno pratila izjave mojih kolega pedagoga i psihologa u vezi sa ovom činjenicom da dete od 15 godina može da se samostalno bez znanja roditelja javi lekaru koji posle sa svojim timom procenjuje da li će javiti roditelju ili ne o tome da će se petnaestogodišnje dete podvrgnuti nekoj operaciji. S obzirom da imam petnaestogodišnju devojčicu, vrlo bi mi bilo teško da me lekar i stručni tim pozove i da mi kažu - vaše dete je ovde i želi da se podvrgne toj i toj operaciji.
Pretpostavljam da su u toj istoj dilemi i mnogi roditelji koji su u skladnim porodičnim odnosima. Ovu odredbu člana 24. razumem sa stanovništva u kojima su porodični odnosi poremećeni, gde postoje degradirane, incesne porodične situacije i ovo je onda jedini način da dete čak i spasi svoj život ako se obrati lekaru. To je nešto što je po mom dubokom mišljenju meni prevagnulo da i kao član Odbora za prava deteta prihvatim ovaj član ovakav kakav je preciziran.
Moja dilema i dilema mojih kolega u ovom zakonu je oko savetnika za zaštitu prava pacijenata. Upravo komentarišući sa svojom koleginicom Zlatom Đerić, smatramo da je možda bilo bolje da ne bude petogodišnja granica radnog iskustva, nego je trebalo dati priliku i mlađim ljudima, možda sa dve-tri godine radnog iskustva da se bave ovim pitanjem. Takođe smatram da je možda bilo bolje da pacijenti u samom domu zdravlja posle neke zdravstvene zaštite ili lekarskog pregleda odmah ovoj pravnoj osobi kojoj ja doživljavam kao Obusmana ili Zaštitnika građana kažu neko svoje mišljenje.
Razumem primedbu da su ta pravna lica koja su radila u domovima zdravlja bila pod uticajem direktora samih članova domova zdravlja i da je moguće sa te strane bolje da budu nekoj lokalnoj samoupravi kako bi oni na pravi način mogli da sagledaju tu situaciju. Sa druge strane se bojim da možda oni ne budu ako na primer opskrbljuju tri-četiri grada, da ne budu zatrpani mnogi papirima i slučajevima pa da ne mogu da budu na pravi način rešeni. To su neke dileme koje sam imala kao i moje kolege, ali verujem da ste sagledavajući sve aspekte i razgovarajući i kroz resorne odbore doneli prava rešenja. Nijedan zakon ne može da bude savršen i da pokrije sva prava i obaveze, tako da što se tiče ovog zakona ne bih više davala niti primedbe niti sugestije.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, pročitala sam na internetu da ovaj zakon postoji u svega nekih 20 zemalja Evrope i sa te strane pozdravljam napore ministarstva da ovu oblast uredi iako smo se i mi kao zemlja obavezali Konvencijom koja je održana u Helsinkiju 2005. godine. Mislim da su razlozi zbog kojih ste predložili ovaj zakon neuporedivo dublji. Mentalno zdravlje tretiraju na jedan kvalitativno drugačiji način. Ovaj predlog zakona je iniciran strategijom iz 2007. godine i mogu vam reći da sam bila zapanjena podacima koje sam istraživala pripremajući se za diskusiju o ovom zakonu, da mentalne smetnje u svetskoj populaciji čine veliku grupu ljudi, nekih 25% i sa te strane pozdravljam odluku da uredimo i ovu oblast.
Neshvatljivo mi je i vrlo razočaravajuće da 340 miliona ljudi u svetu pati od depresije, da 45 miliona ljudi pati od šizofrenije, a 29 miliona ljudi od demencije. To su zaista poražavajući podaci. Vraćajući se na našu zemlju, mislim da je broj pacijenata i ljudi sa mentalnim problemima pojačan bombardovanjem 1999. godine, pre toga ratnim dešavanjima devedesetih godina, a posle svega toga i ekonomskom krizom i da je to bio period kada bujanje mentalnih oboljenja i poremećaja svake vrste rasta.
Ovaj predlog ne pretenduje da reši ni deo navedenih problema, ali od nečega se mora početi, tako da je sama namera predlagača zakona za pohvalu. Odredbama ovog zakona se posebno uređuje organizovanje i sprovođenje zaštite mentalnog zdravlja, način, postupak organizacije, uslovi lečenja, smeštaj lica. Ovim zakonom je po mom dubokom mišljenju stavljen akcenat na sve obuhvatnu zaštitu elementarnih ljudskih prava, odnosno prava lica sa mentalnim smetnjama.
Bio je do sada veliki problem kroz celu našu modernu istoriju da su te specijalizovane ustanove za lica sa mentalnim smetnjama najčešće izolovane, smeštene daleko od grada. Pozdravljam vašu nameru da se upravo predlozima ovog zakona takva lica uključuju u društveni život, da se uključuju u porodično kako vi kažete u zakonu, radnu i društvenu sredinu, što je vrlo važno reći – uvažavanje izbora ovog lica.
Takođe u članu 3. ovog zakona su vrlo jasno pobrojana prava lica sa mentalnim smetnjama i to pravo na unapređenje mentalnog zdravlja, pravo na jednake uslove lečenja, pravo na privatnost, pravo na ostvarivanje građanskih i drugih prava, kao što su istovremeno na jedan vrlo jasan i precizan način definisana i ograničenja ovih lica. Kada već spominjem uslove za ograničenje, propisano je kada se mogu primeniti mere fizičkog sputavanja i izolacija lica sa mentalnim smetnjama i to tako da je članom 46. propisano da se fizičko sputavanje i izolacija može izuzetno primeniti kada je to jedino sredstvo da se lice sa mentalnim smetnjama spreči sa svojim ponašanjem kojim može ozbiljno da ugrozi i sopstveni život i bezbednost i život drugih lica.
Ne bih više davala niti primedbe niti sugestije kada su u pitanju ova dva zakona. Želim samo da vas obavestim u ime poslaničke grupe NS da ćemo u danu za glasanje podržati oba ova zakona, jer su nam prevagnule upravo ove pozitivne strane o kojima sam govorila. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani Srbije, na početku svog izlaganja želim da izrazim zadovoljstvo u ime poslaničke grupe NS što je veliki broj suštinskih amandmana, koje je poslanička grupa NS u prethodnom sazivu podnela, uvršten u ovaj zakon, tako da na jedan indirektan način smatramo i nas kao ljude koji su učestvovali u kreiranju ovog zakona.
Nije bilo promena Zakona o železnici od 2005. godine. Ovaj zakon doživljavamo kao zakon koji ima za osnovni cilj poboljšanje kapaciteta železničkog sistema i ovaj zakon po našem dubokom mišljenju stvara uslove za nezavisno poslovanje železničkih preduzeća uz povećanje konkurentnosti i poboljšanje kvaliteta železničkog prevoza u celini. Takođe smatram dobrom odredbom ovog zakona što se razdvajanje železničkog sistema na neki način mora uraditi i to odvajanjem za upravljački deo kada je u pitanju infrastruktura i deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju.
Po mom dubokom mišljenju ovaj zakon ima i dva vrlo precizna rešenja kada je u pitanju intermodalni, odnosno kombinovani saobraćaj, ali i nadležnosti Direkcije za železnicu koje su ovim zakonom vrlo precizno definisane. Kada je u pitanju kombinovani prevoz, smatram da je u članu 83. vrlo jasno precizirano u cilju unapređenja kombinovanog transporta da Vlada uređuje ovu oblast i vrlo jasnom državnom pomoći i stimulativnim merama, a kada smo nedavno raspravljali o Zakonu o energetskoj efikasnosti istakli smo prednosti kombinovanog saobraćaja i mnoge kolege su istakle da je upravo kombinovani saobraćaj čistiji, da imamo vrlo manje zagađenja i vrlo je važno ovaj saobraćaj precizno definisati i dalje ga unapređivati.
Što se tiče Direkcije, veliki problem je do sada bio što nadležnosti Direkcije nisu bile precizirane na pravi način, u smislu da Direkcija nije mogla da donese podzakonske akte, a nadležnost Direkcije za železnicu su ovim zakonom vrlo jasno precizirane i kao što ste i vi, gospodine ministre, rekli, Direkcija je sada telo i za licenciranje i regulatorno telo i bezbednosno.
Složila bih se takođe i sa kolegom Baureom koji je rekao da se ovim zakonom prvi put jasno predviđa da Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade usvaja nacionalni program železničke infrastrukture. Na taj način mi jasno imamo nacionalni program u koji su uključeni i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije.
Problem prethodnog zakona je bio i u tome što nije bio usklađen sa zakonima EU i takođe je bio problem što nije bio primenjivan u praksi i što se nažalost, sa restrukturiranjem u železnici na osnovu prethodnog zakona nije nastavilo. Direktna posledica ovoga je bilo nesrazmerno investiranje u železnicu i u drumski saobraćaj. Dakle, više se investiralo u drumski saobraćaj. Opet se postavlja pitanje – ko da i ulaže u nerestruktuiranu i neefikasnu železnicu? Kao posledicu toga imali smo da se železnički transport umesto Koridorom 10 kao prirodno najpogodnijim i najkraćim putem iz zapadne Evrope za Tursku i Bliski Istok obavlja alternativnim pravcima kroz Rumuniju u Bugarsku.
Novi zakon sva svoja rešenja usklađuje sa pravnim okvirom EU i bez obzira na činjenicu da je u zemljama zapadne Evrope tržišni udeo kod većine železnica počeo da opada 50-ih godina prošlog veka kao posledica prelaza privrede sa tradicionalno teške industrije na industriju usluga i maloprodaje, ipak su ta zakonska rešenja u zemljama EU dala određene rezultate. Mislim da je svima nama jasno da Železnice Srbije u ovakvom obliku ne mogu izdržati konkurenciju koja će se izvesno pojaviti kao posledica usvajanja ovog zakona i zato je neophodna temeljna reorganizacija ovog javnog preduzeća.
Imajući u vidu da je Železnica vitalni deo transportnog sektora, smatram vrlo važnom odredbom ovog zakona što će se železničkim prevoznicima omogućiti status samostalnih operatera. Na taj način će oni poslovati na komercijalnoj osnovi i u skladu sa zahtevima tržišta. Budući razvoj i efikasno funkcionisanje železničkog sistema može se unaprediti samo ako se napravi razlika između pružanja transportnih usluga i upravljanja infrastrukturom.
Bez obzira na podsticaj konkurentnosti, smatram vrlo odgovornim što država i dalje odgovara za razvoj železničke infrastrukture, a zakon definiše da je upravljač u infrastrukturi uz saglasnost Vlade dužan da utvrdi pravila kojima se propisuju i naknade i cene usluga železničkih prevoznika za korišćenje železničke infrastrukture, pri čemu se mora ispoštovati princip nediskriminacije između železničkih preduzeća.
Vrlo su jasno ovim zakonom predviđeni i podsticaji za upravljanje infrastrukturom železnice, kako bi se i smanjili troškovi i kako bi se na što efikasniji način upravljalo železničkom infrastrukturom, te u tom smislu smatram da će i određeni ugovori koji će se potpisivati između lokalnih samouprava, a prethodno pokrajine i Vlade, dati određene rezultate u smislu smanjenja troškova upravljanja železničkom infrastrukturom. Smatram da će ti prihodi koji će na taj način biti ostvareni znatno umanjiti subvencije koje država Srbija u ovom trenutku daje za železnicu, što će kao direktan pozitivan cilj ovog zakona imati da se rastereti budžet.
Ovaj zakon obavezu javnog prevoza putnika uređuje na način kako su to uredile evropske zemlje i ova zakonska rešenja su preciznija i efikasnija od tradicionalnog davanja državne pomoći radi obezbeđivanja nesmetanog javnog prevoza putnika.
Da bi se javni prevoz putnika organizovao na način koji najviše odgovara potrebama javnosti, nadležni organi moraju imati mogućnost slobodnog izbora železničkog prevoza. Da bi se garantovala primena načela transparentnosti kao i ravnopravnog tretmana konkurentnih železničkih prevoznika od suštinskog je značaja da ugovor o obavezi javnog prevoza, između nadležnog organa i izabranog železničkog prevoznika, definiše prirodu obaveze javnog prevoza, kao i ugovorenu naknadu.
Sve u svemu smatram da ova rešenja treba da dovedu do porasta interesovanja za železnički saobraćaj, kako u samoj zemlji, tako i u zemljama koje su povezana železničkom infrastrukturom sa Srbijom. Smatram da će ove promene zakona privući strane investitore koji će imati pozitivan efekat za privredu i građane u celini. Zbog toga će poslanička grupa NS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, uvaženi predsedniče Vlade, kolege narodni poslanici, iako ceo dan traje rasprava o ovom važnom suštinskom pitanju za državu Srbiju, smatram da što više narodnih poslanika treba da se javno izjasni o parafiranom sporazumu.
Za poslaničku grupu Nove Srbije, ovaj parafirani sporazum znači da smo mi suštinski zamrzli konflikt i da Srbija više neće trpeti pritisak da prizna nezavisnost Kosova. Takođe, smatram da parafiranim sporazumom u Briselu država Srbija obezbeđuje trajno prostor za srpske institucije koje su ovim sporazumom prvi put međunarodno priznate. S druge strane, Albanci su izgubili mogućnost da dobiju pravu nezavisnost i to je njihov najveći gubitak, a Srbima se priznaje zajednica na celoj teritoriji.
Potpuno sam sigurna da je naš državni vrh parafirajući ovaj sporazum u Briselu vodio računa o reakciji Srba sa severa Kosova i Metohije. Potpuno razumem i njihov strah i njihovo nepoverenje s obzirom šta su sve preživeli od 1999. godine do današnjeg dana, ali duboko verujem i izražavam nadu da će oni do utorka smoći snage da daju pozitivan odgovor jer ovim sporazumom, jer će shvatiti u stvari da ovim sporazumom država Srbija trajno ostaje na Kosovu i Metohiji i da prvi put od 1999. godine do danas imamo bezbedonosnu kontrolu kao i postignutim sporazumom kontrolu u svim sferama života kada je u pitanju ekonomija, pravosuđe, zdravstvo i školstvo.
Više kolega je danas spomenulo da je implementacija ovog sporazuma veoma važna. Implementacija sporazuma zavisi od sve tri strane. Ali, takođe smatram da je vrlo važno da država Srbija još snažnije nego do sada nastavi da ulaže u Kosovo i Metohiju u infrastrukturu, u mostove, u škole. Da nastavi da pomaže naše univerzitet, da stipendira 11 hiljada do 12 hiljada studenata koji su kičma našeg naroda dole.
Nije lako što je NATO garant sprovođenja ovog sporazuma, što su teroristi obukli odela, ali je to nažalost realnost u kojoj se mi danas nalazimo i naš državni vrh je smogao snage da to uoči i da javno prizna. Smatram da je primena ovog sporazuma korak ka normalizaciji odnosa između Srbije i dela njene teritorije koji će biti krunisan donošenjem ustavnog zakona kojim se utvrđuje autonomija Kosova i Metohije. S obzirom, da su mnogo do sada moje kolege rekle, samo još jednom želim da kažem da ćemo mi iz poslaničke grupe NS podržati parafirani sporazum. Hvala.

Za mene je ovaj zakon potpun sa prihvatanjem ovog člana i takođe želim da se zahvalim ministru i resornom ministarstvu koje je imalo sluha za ovaj amandman i za podršku svih poslanika i poslanica iz raznih poslaničkih grupa.
Takođe smatram da je vreme značajan faktor za odrasle osobe koje su žrtve nasilja i da su maloletnici i maloletnice često u emotivnoj i ekonomskoj vezi sa silovateljem i da pre 18 godine nisu u mogućnosti, ni zdravstvenoj ni psihološkoj da pokrenu ceo proces.
Ovom prilikom moram da se zahvalim Incest trauma centru koji je podneo i bio dosledan u inicijativi da se ova zastarelost seksualnog delikta ukine. Hvala.

Osnovni motiv zbog čega smo podneli ovaj amandman je izuzetno teška ekonomska situacija u našoj zemlji. Uzeli smo u obzir i prosečan nivo mesečnih primanja najvećeg broja građana i smatramo da je Predlogom zakona propisana granica za eventualno usvajanje prigovora vlasnika imovine u ovom članu zakona previsoka. Predlažemo ovim amandmanom njeno spuštanje na pola miliona dinara.
Istom idejom smo se u parlamentu rukovodili kada je sa 15.000 na 10.000 dinara spuštena granica za inkriminisanje krađe male vrednosti. Zbog javnosti Srbije želim da kažem da smo ovaj amandman podneli samo iz razloga teške ekonomske situacije i niske prosečne plate građana Srbije.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, već duže vreme imamo promenjene društveno-političke okolnosti, te s tog aspekta smatram neophodnim donošenjem ovog zakona.
Što se tiče poslaničke grupe Nove Srbije, mogu da kažem da je sam zakon vrlo jasan, precizan i konzistentan. Njegovim odredbama je precizno definisani i sam postupak zaključivanjem međunarodnih ugovora, postupak potvrđivanja međunarodnih ugovora, samo izvršavanje, ali i izmene i prestanak važenja međunarodnih ugovora.
Članom 3. i 4. propisana je nadležnost Vlade Republike Srbije za pokretanje postupka za vođenje pregovora kao i zaključivanje ugovora, ali, ono što je novina, predstavlja i činjenicu da sami drugi subjekti, privredni subjekti, ali i razna udruženja mogu predložiti neki međunarodni ugovor i taj međunarodni ugovor će se na osnovu njihovog predlog naći u razmatranju Vlade Republike Srbije.
Član 5. predviđa interakciju više ministarstava. Smatram da istovremenim uključivanjem više ministarstava dolazimo do boljih rešenja.
Član 7. stav 1. precizno i jasno definiše politiku države i ponašanje naše državne delegacije u toku činjenice da u samim pregovorima može doći do nekih nepredviđenih okolnosti.
Poslanička grupa Nove Srbije je intervenisala amandmanom u članu 8. Predloga zakona, a samo s jednim ciljem, da poveća kontrolnu funkciju Narodne skupštine Republike Srbije. U pomenutom članu smo tražili da se precizira da Vlada Republike Srbije tek po pribavljenom mišljenju nadležnog odbora može ovlastiti državnu delegaciju da privremeno primenjuje sporazum do njegovog stupanja na snagu.
Članom 9, 10. i 21. utvrđena je nadležnost Vlade Republike Srbije da odredi lice koje će potpisati ugovor i Ministarstvo spoljnih poslova da preuzme ugovor sa svom pratećom dokumentacijom.
Članom 14. precizno je definisano koji međunarodni ugovori podležu obavezi ratifikacije od strane parlamenta, a koji ne. Ovde smo iz razloga podizanja ukupnih kapaciteta Narodne skupštine Republike Srbije predložili da Narodna skupština Republike Srbije mora biti obaveštena i o onim ugovorima koji ne podležu obavezi ratifikacije.
Što se tiče izvršavanja međunarodnih ugovora, članom 25. propisuje se da nadležni organi prate realizaciju tih ugovora, da nadležni organi obaveštavaju Vladu, a Vlada Republike Srbije Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Članom 28. regulisan je način na koji prestaje da važi konkretan međunarodni ugovor. I ovde smo intervenisali amandmanom, jer smatramo da je u cilju boljeg informisanja javnosti. Taj naš amandman predviđa obavezu Ministarstva spoljnih poslova da na adekvatan način objavi činjenicu prestanka važenja svakog pojedinačnog ugovora.
Sve u svemu, smatramo da je ovaj predlog zakona više nego konkretan i jasan. Poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje podržati ovaj zakon, jer smatramo da se njime vrlo jasno precizira vođenje spoljne politike države Srbije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je nesumnjivo izmena zakona koji će omogućiti bolju zaštitu trudnica i porodilja. U toku dosadašnje rasprave izmena ovog zakona nailazi na podršku kolega i koleginica, s obzirom da rešava jedno važno pitanje.
Dve najbitnije izmene ovog zakona su da se porodiljama i trudnicama ne može ukinuti, odnosno prekinuti ugovor i radni odnos, kao i da porodilje dobijaju 90 minuta pauze u toku svog radnog dana da posete svoju decu. U jučerašnjem obrazloženju predsednika parlamenta, koji je u stvari rekao motive za predlog ovog zakona, a to su desetine slučajeva koje je on čuo od radnica trudnica, porodilja koje su na jedan beskrupulozan način od svojih poslodavaca ostale bez posla.
Javnost Srbije je bila podjednako zgrožena i sa izlaganjem Bojane Petrović, koja je ostala bez posla šest dana pred porođaj u aleksinačkoj policiji kao higijeničarka, koja se obraćala svim nadležnim moleći za pomoć, ali i Sunčice Aleksić koja je iz Kikinde, u četvrtom mesecu ostala bez posla i koja je, da stvar bude još teža, dobila potvrdu i od suda da ostaje bez posla.
Moram da podsetim građane Srbije i prisutne kolege i sa činjenicom da je 2007. godine predsednica SO Knić Snežana Banković Đokić kao predsednica skupštine trebala da bude smenjena, jer su predlog za njenu smenu podnele kolege odbornici, samo zato što po njihovom mišljenju ona kao predsednica skupštine nije mogla da zakazuje sednice, iako potpredsednik skupštine na to ima pravo. Dakle, to je bilo jedno alarmantno upozorenje državi Srbiji da kod nas ne postoji niti dovoljno svesti, niti efikasnih mehanizama da se zaštite prava žena, roditelja i dece. U demokratskom društvu činjenica da neko može da bude smenjen nije problem, ali problem je što neko treba da bude smenjen zato što je žena, odnosno majka.
Jedan od razloga zbog čega je neophodna bila izmena ovog zakona je i činjenica da već godinama, odnosno decenijama unazad Srbija se suočava sa niskim nivoom nataliteta. Svima nam je poznato da u Srbiji nestane na godišnjem nivou jedan grad od 35 hiljada stanovnika. Takođe, mi smo najstarija nacija u Evropi, prosečna starost građana Srbije je 42 godine. Prognoze su surove i ukazuju na to da ćemo 2051. godine, ako nastavimo sa ovakvom populacionom politikom, biti nacija čija će prosečna starost biti 60 godina.
Takođe, alarmantna su i upozorenja iz Ministarstva prosvete, da je u 2012. godini upisano 2.000 manje đaka prvaka, u odnosu na prethodnu godinu, kao i činjenica da se u Srbiji izvrši 200.000 abortusa, na godišnjem nivou.
Nažalost, sve strategije koje smo do sada imali su ostale mrtvo slovo na papiru. Moje mišljenje je da je ekonomski uzrok i razlog zbog toga što te strategije nisu implementirane na pravi način. Bez obzira na činjenicu što Republika Srbija svim porodiljama uplaćuje roditeljske dodatke i što mnoge opštine i gradovi u Srbiji daju podsticaje porodiljama, i uopšte za rađanje, to nažalost nije dovoljno. O tome moramo dobro razmisliti koje ćemo korake povući.
Moje mišljenje je da ekonomske prilike diktiraju poteze koje ćemo povući, a da je izmena ovog zakona jedan prvi i važan korak u ovoj oblasti. Neko je juče u raspravi od kolega rekao da sumnja da ne trebaju nova ekonomska sredstva za primenu ovog zakona. Moje mišljenje je da, s obzirom na tako mali broj dece koja se u Srbiji rađaju u ovom trenutku, da nam ne trebaju nova budžetska sredstva.
Tačno je da poslodavci diskriminišu koleginice i da one ostaju bez posla zbog toga što su u drugom stanju ili su porodilje. Moram da ovde iznesem podatak Asocijacije za evropske integracije. Po njihovim podacima, porodilje dobijaju otkaz u 93% slučajeva zbog bolovanja, u isto toliko slučajeva inspekcije neće da prime usmenu prijavu porodilje, dok tek svaka deveta žena rešenje suda na tužbu čeka kraće od šest meseci. Upravo ovi podaci ukazuju na neophodnost donošenja ovog zakona, ali smatram da će i po njegovom usvajanju vrlo važan biti inspekcijski nadzor i kontrola ovog zakona.
Takođe smatram da je cilj ovog zakona psihička stabilnost majke, kao jedan od uslova očuvanja porodice. Kada je u pitanju diskriminacija od strane poslodavaca, koji pre svega treba da imaju društvenu odgovornost, iskreno sam uverena da će se donošenjem ovog zakona stvari popraviti na bolje. Ukoliko budemo otišli jedan korak više, u smislu da ti poslodavci u svom okruženju naprave i neku prostoriju za majke sa decom ili urede vrt ili park koji bi im poslužio da, kada dovedu svoju decu na tih sat vremena, ako ne mogu da odu do kuće, učine zadovoljstvo i sebi i deci, verujem da ćemo, kao društvo, pokazati humanost. Volela bih da svi ovi poslodavci shvate da oni pre svega daju otkaz svojoj koleginici.
Mislim da će se, primenom ovog zakona, na neki način podići svest ljudi da moramo biti humano društvo i društvo koje će posvetiti dodatnu pažnju i porodici i majkama i deci jer je to, na kraju krajeva, i naša ustavna obaveza.
Dakle, NS će u danu za glasanje podržati izmene ovog zakona. Hvala.

Imam pitanje za ministarku zdravlja Slavicu Đukić Dejanović. Moje pitanje se odnosi na prevenciju protiv raka, s obzirom da je mesec mart mesec borbe protiv raka. Pre nego što postavim pitanja, izneću neke vrlo alarmantne podatke.
Prema podacima Nacionalnog registra za rak, od ove opake bolesti 2011. godine je umrla 21.000 osoba. Posebno zabrinjava činjenica da stopa smrtnosti raste brže nego stopa oboljevanja. Mortalitet se godišnje uvećava za dva i po puta, a učestalost oboljevanja za 2%. Zbog toga nam preti opasnost da se nađemo u situaciji da se broj novootkrivenih slučajeva malignih oboljenja i broj umrlih na godišnjem nivou izjednače.
Od 2002. do 2011. godine stopa mortaliteta u Srbiji je povećana za 17%. Poslednji podaci za 2011. godinu pokazuju da se godišnje otkriva 33.000 novih slučajeva oboljenja od raka. Podaci Društva Srbije za borbu protiv raka upozoravaju da će se u 2012. godini otkriti najmanje po stopi rasta 40.000 obolelih, a oni predviđaju i upozoravaju da bi od 40.000 moglo da umre 23.000 ljudi.
Za razliku od Srbije, u Americi, Švedskoj, Francuskoj već deceniju i po se smanjuje mortalitet od raka, i to za 1,5% na godišnjem nivou, učestalost oboljevanja se ne povećava ili raste za nekih 0,5%, što je četiri puta sporije nego kod nas.
S obzirom na vrlo alarmantne i upozoravajuće podatke, imam tri pitanja za gospođu Slavicu Đukić Dejanović.
Prvo, s obzirom da su nam zatajili svi pravci borbe, prevencije protiv karcinoma i da nam je organizacija onkoloških službi loša, koje će korake u vremenu koje je pred nama Ministarstvo zdravlja preduzeti na poboljšanju prevencije, reorganizaciji i boljoj efikasnosti onkoloških službi?
Drugo pitanje – zašto je u Srbiji radio terapija gurnuta na periferiji onkologije, pa se kod nas jonizujućim zračenjem leči 27% pacijenata, a npr. u Francuskoj 66%? Za citostatik je 2011. godine potrošeno 38 miliona evra. Zašto za taj novac nismo kupili 20 generatora jonizujućih zračenja i obezbedili radio terapiju za obolele u narednih 10 do 15 godina? Takozvani solidni tumori, koji čine nekih 95% svih karcinoma, za njih su hirurgija i radio terapija primarni načini lečenja.
Molim kolege da budu mali tiši.
Srbija trenutno ima 12, a procene su da bi trebalo da ima 20 jonizujućih komora. Očekujem od Ministarstva zdravlja da u narednom periodu razmisli dobro o koracima koje će preduzeti po ovom pitanju. Ovi podaci su dostupni svim građanima Srbije. Mislim da nam preti epidemija ove opake bolesti i da je već poslednji trenutak da se učine neki alarmantni koraci. Hvala.