Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, gospođo ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SVM izneću ukratko naše viđenje o tri predložena zakona.
Krenuću od Predloga zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru. Svakako naša poslanička grupa pozdravlja nameru da se uspostavi sistem plata u javnom sektoru na jedinstven i transparentan način za sve.
Sa druge strane, pozdravljamo i uspostavljanje opšteg kataloga radnih mesta, odnosno zvanja i položaja i funkcija u javnom sektoru u vidu popisa a cilju praćenja radnih mesta i poslova koji se na njima obavljaju. Kao što smo čuli u uvodnom izlaganju uvažene gospođe ministra, definišu se platni razredi ovim zakonima kojima se izražava vrednost radnih mesta, odnosno zvanja i položaja koji pripadaju određenoj platnoj grupi.
Ono što je izuzetno značajno je da su definisani kriterijumi za svrstavanje radnih mesta odnosno zvanja i položaja u platne grupe kao što su složenost tih poslova, kompetentnost radnika, autonomija u samom radu, poslovna komunikacija, a izuzetno i naročito u određenim slučajevima i rizični uslovi rada. Naša poslanička grupa pozdravlja utvrđivanje kriterijuma za vrednovanje poslova koji se obavljaju na odgovarajućem radnom mestu.
Predlog zakona kao što smo čuli i kao što smo imali priliku da vidimo predviđa da se sve zarade obračunavaju na osnovu istih elemenata, iste osnovice, jedinstvene matrice raspona koeficijenata, kako bi se ostvario izuzetno značajan princip jednaka plata za jednak rad za sve. Raspon koeficijenata će se, kako je navedeno, definisati određenim posebnim zakonima čije donošenje nas još očekuje, nakon usvaja ovog, ako možemo tako da ga nazovemo, krovnog zakona.
Ovaj predlog zakona tačno definiše šta obuhvata javni sektor, kao i koja se lica smatraju zaposlenim u javnom sektoru, a sa druge strane on definiše izuzetke, odnosno one na koje se ovaj zakon ne odnosi, kao što su npr. zaposleni u javnim preduzećima, NBS, kao ni za zaposlene u javnim medijskim servisima itd.
Sledeći zakon koji se nalazi pred nama je Predlog zakona o opštem upravnom postupku, koji zaista sa stanovišta građana i privrede je značajan jer se sreće sa upravnim radnjama koje se tiču prava, obaveza i pravnog interesa stranaka kao što su vođenje evidencija, izdavanje različitih uverenja, pružanje informacija, primanje izjava i drugih radnji. Vrlo često, oni se iz dana u dan sa njima susreću, kako sami građani, tako i privreda.
Ono što bih želela da istaknem i što je zapravo najznačajnije za građane je da nakon što usvojimo ovaj zakon, tačnije za 90 dana od njegovog usvajanja izvod iz matične knjige rođeni, uverenje o državljanstvu, i mnoga druga slična dokumenta koja su u posedu države, a koja su građani do sada i sada, morali da pribavljaju radi ostvarivanja određenih svojih prava, ovim zakonom će postepeno, znači u periodu od neka tri meseca otići u istoriju, konačno.
Predlog zakona, naime predviđa da građani više neće morati sami da pribavljaju pomenuta dokumenta, nego će morati da ih obezbede upravo spomenuti državni službenici uvidom u elektronsku bazu podataka. Oni će sve podatke koji se tiču građana a nalaze se u službenim evidencijama morati sami da obezbede. Predlog zakona čak predviđa i rigorozne kazne za nepoštovanje ove odredbe.
Spomenula bih nekoliko načela upravnog postupka sa novom sadržinom koji se nalaze u ovom Predlogu zakona, kao što su npr. načelo predvidivosti, koji dopunjuje načelo zakonitosti, a čija suština je da organ postupajući na osnovu zakona drugih propisa, opštih akata, mora prilikom postupanja u upravnoj stvari voditi računa, zapravo i o ranije prethodnim odlukama donetim u istim ili sličnim upravnim stvarima.
Nadalje, načelo predvidivosti znači da se ne treba oslanjati na jednu odluku, već na ujednačenu pravnu praksu određenog organa po određenom pitanju, što je izuzetno značajno. Kao što sam već spomenula, ono što se zapravo tiče svih nas i građana, ovde je definisano kao načelo delotvornosti, ekonomičnosti, ono zapravo oslobađa stranke dužnosti pribavljanja onih podataka o kojima se vode službene evidencije, znači vode ih organi javnih vlasti. Novina je što je predviđena prekršajna odgovornost ovim Predlogom zakona za ovlašćeno lice u organu koji zahtevaju od stranke da dostave te podatke.
Predlog zakona o opštem upravnom postupku uvodi pravnu osnovu za formalnu i neformalnu elektronsku komunikaciju što je takođe značajno i u skladu sa modernizacijom između organa i stranke uključujući zapravo i novinu kao što je elektronsko dostavljanje. Do elektronske komunikacije dolazi uz saglasnost stranke i kada je to propisom određeno.
I, ono što je uvažena gospođa ministar spomenula u uvodnom izlaganju tzv. jedinstveno upravno mesto je velika novina. Ono bi značilo objedinjene pružanje usluga na jednom mesto. Cilj ovog predloga je zapravo da se omogući samoj stranci da umesto obraćanja većem broju organa ili vođenja više postupaka kod istog organa radi priznavanja određenog prava, može da na jednom mestu na jedinstvenom upravnom mestu dobije sve relevantne formacije ili da podnese jedan zahteve koji je značaja. Zaista je dobar primer koji ste vi izneli tokom rođenja deteta koji je do sada podrazumevao zaista više postupaka kod prijave ličnog imena, državljanstva, prijave prebivališta, zdravstvenog osiguranja i tako dalje, što je zaista u praksi bio veliki problem, jer to nije moglo da se odradi kao što ste vi spomenuli u samom porodilištu već su mladi roditelji zajedno morali da idu kako kod matičara tako sve redom da zajedno potpišu, izaberu ime deteta i prijave ga za knjižicu ili tako dalje.
Sve u svemu novi zakon, odnosno Predlog zakona o opštem upravnom postupku i posle njegove primene koja je odložena, bi zaista trebala da dovede do toga da imamo jednu modernu evropsku upravu i da to zaista bude servis građana i privrede i nadamo se da će to tako u bliskoj budućnosti izgledati u praksi.
Ono što bih želela još ukratko da spomenem da je naša poslanička grupa SVM na ovaj Predlog zakona podnela jedan amandman o kojem smo mi razgovarali i verujemo da je prihvatljiv. On se odnosi na službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine. Dakle, na područijima na kojima u službenoj upotrebi i jezik nacionalne manjine postupak se vodi na jeziku i uz upotrebu pisma te nacionalne manjine u skladu sa zakonom. Ovo je zapravo usklađivanje ovog zakona sa važećim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma i nadam se da ćemo za dva dana u raspravi u pojedinostima i kada dobijemo i mišljenje Vlade, dobiti pozitivan odgovor da je ovaj amandman prihvaćen.
Vlada je treći Predlog zakona o kojem danas raspravljamo su izmene i dopune Zakona o teritorijalnoj organizaciji kojim se zapravo njegovim usvajanjem bi Kikinda, Vršac i Pirot trebali da postanu gradovi, što je prihvatljivo i što će naša poslanička grupa da podrži. Čuli smo u uvodnom izlaganju uvaženog kolege poslanika, predlagača ovih inicijativa da ona zapravo datira već možda iz 2007. godine kada je donet Zakon o teritorijalnoj organizaciji koja je tada kao gradove definisao 23 teritorijalne jedinice, a grad Beograd kao posebnu. Ovde smo najviše, do sada se najviše pričalo o Kikindi i ja bih spomenula takođe Kikindu i Vršac, naravno i Pirot, pošto su sve to pogranične opštine u samom obrazloženju piše da je ovo neophodno upravo zbog privlačenja investitora. Ali, postoji niz argumenata, na primer zašto bi Kikinda kao najveća severno Banatska opština trebala da postane grad. Od toga da je Kikinda privredni, obrazovni, administrativni, kulturni, sportski centar severno Banatskog regiona preko vrlo bogate kulturne istorijske tradicije ove opštine, nadamo se u budućnosti grada. A i u gradove su ranije uvrštene i sredine sa daleko manjim brojem stanovnika nego od spomenutih, znači, Kikinde, Vršca i Pirota.
Ovo bi svakako trebalo da doprinese ekonomskom razvoju ovih jedinica lokalne samouprave i punom korišćenju njihovih privrednih, kadrovskih i prirodnih kapaciteta. Konkretno za njihove stanovnike bi značilo niz pogodnosti kao što su na primer institucionalna reorganizacija u zdravstvu, policiji, gradskoj upravi, komunalnoj policiji i drugim sferama života, što bi trebalo značajno da olakša i administrativne procedure i lokalnu sredinu, da lokalnu administraciju i sredinu učini efikasnijom.
Za sam kraj svog izlaganja bih želela da pohvalim što je posle toliko godina, znači, ovaj Zakon o teritorijalnoj organizaciji je donet 2007. godine, od tada se nije menjao. Što se on sada menja i to vrlo retkom prilikom da to bude inicijativa narodnog poslanika, a ne predlog koji dolazi iz Vlade. Želela bih da podsetim na inicijativu SVM, odnosno konkretno na naš amandman koji smo podneli 2007. godine kada smo raspravljali o ovom zakonu, a koji se odnosi na novo naseljeno mesto u Zrenjaninu, pod nazivom Mužlja.
Naime, trenutna situacija je, da je naseljeno mesto Mužlja, kao takvo zvanično prema onom zakonu ne postoji. Ona je u formalnom smislu jedno od prigradskih delova Zrenjanina.
Međutim, suštinski Mužlja predstavlja samostalno naseljeno mesto sa trenutno oko 8.000 stanovnika ima konkretne granice, čini jednu geografsku celinu sa jasno utvrđenim granicama početkom i krajem i smatramo da ne postoji nikakva prepreka da nekim budućim izmenama i dopunama Zakon o teritorijalnoj organizaciji se zaista Mužlja utvrdi, kao posebno naseljeno mesto. Trenutno nije bilo tehničkih mogućnosti da podnesemo ovaj amandman, ali se nadam da ćemo u budućnosti uspeti da to usvojimo i odradimo.
U danu za glasanje poslanici i poslaničke grupe SVM će podržati tri predloga zakona koji se nalaze na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine premijeru, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ova današnja sednica je primer pozivanja na odgovornosti za javno izrečeno, za šta u ovoj formi nije bilo primera u praksi.
Svi predstavnici vlasti u Republici Srbiji, kao nosioci javnih funkcija, imaju dodatnu obavezu da se bore protiv rodnih stereotipa i da žene tretiraju s poštovanjem, ravnopravno i bez diskriminatorskih stavova. Dobro je što se gospodin ministar vrlo brzo izvinio, a ceo slučaj bi trebao zapravo da bude opomena za sve nosioce javne vlasti da se u govoru i komunikaciji ponašaju sa punim uvažavanjem sagovornika.
Vi ste, gospodine premijeru, odmah posle nemilog događaja, dali obećanje o preispitivanju odgovornosti i obećali smenu ministra. U skladu sa tim, doneli ste odluku o tome kako i na koji način to uraditi. Ispunili ste dato obećanje i to ste uradili u roku što mi iz Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara, svakako cenimo i podržavamo.
Na žalost, u Republici Srbiji još uvek postoje određene grupe stanovništva koje su u velikoj meri ranjive. Jedno od ličnih svojstava, na osnovu kojeg može doći do diskriminacije, je upravo pol ili rod. Opšte je poznato da je Ustavom Republike Srbije zabranjena diskriminacija na osnovu pola i u skladu sa tim, 2009. godine je donet i Zakon o zabrani diskriminacije, kao i Zakon o ravnopravnosti polova. Uskoro ćemo u ovom uvaženom domu, doneti i novi.
Smatramo da, pored obezbeđivanja prevremenog i efikasnog sprovođenja ovih spomenutih anti-diskriminacionih zakona, je neophodno da se preuzmu odgovarajuće adekvatne mere za podizanje svesti i šire javnosti o tim zakonima i konkretno ovim pitanjima, ovim temama. Sa druge strane, razumljivo je da žene više zaziru od diskvalifikacija nego muškarci, jer su žene daleko izloženije napadima i društveno ranjivije.
Naime, način na koji se žene i muškarci mogu diskvalifikovati su različiti. Žene se mnogo češće od muškaraca, na žalost, diskvalifikuju po rodnoj osnovi i njihova diskvalifikacija zapravo može biti i pogubnija po sam njihov društveni ugled. Trenutna pozicija žena je bolja i poboljšana nego što je bila, ali je još uvek daleko od idealne.
Smatramo da politički, javni angažman žena već pomalo menja stereotip o njima, ali nedovoljno. Stoga, u cilju života u ravnopravnom, demokratskom i tolerantnom društvu, stereotip i predrasude prema ženama koje su često u korenu svake diskriminacije, se moraju temeljno i dosledno suzbijati.
Poslanici Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara, smatraju da se moramo svi zajednički boriti protiv svih mogućih oblika diskriminacija u društvu koje postoji i učiniti sve za postizanje pune zaštite za sve kategorije društva. Naš osnovni cilj je naravno, izgradnja takvog društva u kome će svi građani biti jednaki, u kome ćemo omogućiti ravnopravne uslove za sve što je u skladu sa smernicama savremenog evropskog društva za koje se, svi mi, sigurna sam, zalažemo.
Sa druge strane, podsetila bih sve da se Saveza vojvođanskih Mađara zalaže za evro-atlanske integracije i stoga, želela bih još jednom da podsetim i da pozdravim činjenicu da je Republika Srbija, 8. marta prošle godine, sa NATO potpisala individualni partnerski akcioni plan, ili skraćeno, poznatiji IPAR.
IPAR zapravo predstavlja najviši stepen saradnje sa partnerskom državom koja nije opredeljena za članstvo u NATO. Srbija, u skladu sa tim, razvija saradnju, inače razvija saradnju sa alijansom u okviru Partnerstva za mir i time doprinosi dostizanju interoperabilnosti u Vojsci Srbije, izgradnje vojnih kapaciteta za doprinos međunarodnom miru i stabilnosti.
Činjenica je, sa druge strane, da su sve zemlje istočnog bloka bez izuzetka, prvo pristupile NATO a potom EU. Nije pošlo, za sada, za rukom, ni jednoj postkomunističkoj državi da postane član EU, dok nije pristupila NATO. Članstvo u NATO je zapravo sinonim za bezbednost i sigurnost, a bezbednost nema samo vojnu komponentu. Nije teško dokazati da inostrani investitori mnogo lakše i ranije ulažu u jednu državu članicu NATO. Da sumiram, gospodine premijeru, uvaženi članovi Vlade u danu za glasanje podržaćemo razrešenje ministra odbrane i u skladu sa rokovima i propisima u narednih 15 dana čekamo novog kandidata, uz zajedničko uvažavanje, poštovanje i otvorenost od strane Saveza vojvođanskih Mađara imate partnera za zajednički rad ka ciljevima ove Vlade. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja mi iz poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara želim da pohvalim pozitivan i dobar Predlog zakona, kao i način na koji smo došli do njega, odnosno želela bih da pohvalim široku javnu raspravu koja je održana u proteklim periodu, kao i pozitivnu praksu, da je uvaženi gospodin ministar sa saradnicima ovaj predlog vama predstavio pre nekoliko nedelja u maloj sali Narodne skupštine Republike Srbije.
Najpre bih želela u ime poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara da pohvalim i činjenicu da bez obzira što tokom javne rasprave, znači, prvobitni zakonski tekst je bio takav da smo se uplašili da će biti smanjena nadležnost AP Vojvodine, uvažene su primedbe i u konačnom zakonskom tekstu koji se trenutno nalazi pred nama. Sačuvane su sve nadležnosti AP Vojvodine, zadržane su one koje su predviđene Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, a čak određeni članovi ovog Predloga zakona, njima su utvrđene i dodatne nadležnosti o kojima ću malo kasnije detaljnije da govorim.
Nažalost, juče nisam prisustvovala vašem uvodnom izlaganju gospodine ministre, ali sam ispratila u medijima šta ste sve rekli i izvinjavam se ako ponovim neke činjenice, ali činjenica je da je trenutno važeći zakon donet još 2011. godine i da su određene odredbe tog zakona prestale da važe. Neke upravo zbog izmena i dopuna Zakona o Agenciji za privredne registre.
Druga poznata činjenica o kojoj ste verovatno pričali, da je Vlada Republike Srbije donela Strategiju razvoja sporta, sada još na četiri godine, znači od 2014. do 2018. godine i na osnovu Strategije su zapravo definisani opšti ciljevi, a ono o čemu bih najviše želela da govorim upravo zbog decentralizacije kako nadležnosti AP Vojvodine, tako i plan razvoja sporta na nivou lokalnih samouprava, jer ima određenih nedoumica, pitanja ljudi iz lokalnih samouprava.
Svakako pozdravljamo da je jedan od osnovnih ciljeva koji su uvažene kolege već danas govorile, unapređenje školskog i univerzitetskog sporta i možda najznačajnije fizičko vaspitanje dece predškolskog uzrasta, ali naravno i obezbeđenje uslova za povećanje bavljenja sportom u svim segmentima stanovništva, posebno dece, omladine, žena, osoba sa invaliditetom i tako dalje.
Opšti cilj bi trebalo da bude smanjenje procenata deformiteta i borba protiv velikog problema, a to je da sve veći broj građana ima problem sa gojaznošću. Naravno, da bi cilj adekvatne primene ovog zakona koji ćemo usvojiti za nekoliko dana i koji je svakako dobra bi trebalo da bude i obezbeđenje uslova za razvoj vrhunskog i profesionalnog sporta i razvoj sportske infrastrukture.
Opšte je poznata činjenica da bez obzira što je trenutno važeći zakon donet 2011. godine, znači, nije toliko star, bilo je određenih nepreciznosti i neprimenjivosti pojedinih rešenja tog zakona. On nije usklađen sa u međuvremenu donetim drugim pravnim propisima i pojedina rešenja nisu u opšte usklađena sa uporedno pravnim rešenjima. Tako da smo zapravo u praksi došli do nemogućnosti adekvatnog sprovođenja tog zakona.
Ono što je najznačajnije, što ću verovatno nekoliko puta da naglasim, pojavila se potreba da se svim građanima, znači, deci i omladini, ženama i osobama sa invaliditetom omogući permanentno bavljenje sportom uz naravno podršku profesionalnim sportistima koji svakako postižu vrhunske rezultate.
S druge strane, opšte poznata činjenica da i u Predlogu zakona su sadržane pojedine odredbe iz starog zakonskog rešenja, ali to su te odredbe koje su se, ako mogu tako da kažem, dobro pokazale u praksi, odnosno, koje je bilo moguće primenjivati u prošlosti.
Ono što bi svakako želela da naglasim kao značajno, da je zadržan sistem programskog finansiranja sporta, kako iz budžeta Republike Srbije, tako i iz budžeta autonomnih pokrajina, jedinica lokalnih samouprave, a pojedine odredbe su usmerene na unapređenje uspostavljenog sistema finansiranja.
Vi ste, uvaženi gospodine ministre, juče popodne u svom uvodnom izlaganju naglasili da zakon treba da unapredi čitav sistem sporta i da reguliše finansiranje sporta, da je praksa pokazala da finansiranje sporta države funkcioniše dobro, ali da u lokalnim samoupravama nije baš tako.
Pričali ste i o Pravilniku, znači, da zakon predviđa donošenje pravilnika o lokalnim samoupravama, u finansiranju klubova, kako bi svi klubovi imali istu šansu. Određeni predstavnici lokalnih samouprava se ne slažu sa time, kažu da nikad nema dovoljno sredstava da oni ispoštuju sve svoje obaveze, lepo je što imaju nadležnost, ali je pitanje iz čega sve to da se plati, da se ispoštuje svaki klub da za njih 30, 40, 50 hiljada dinara nisu neke velike pare, a pored toga je neophodno isfinansirati održavanje nekih objekata, pa čak i izgradnju novih.
Onaj problem na kojih bih želela da ukažem je da je činjenica da se iz republičkog budžeta vrlo malo finansiraju oni klubovi koji nisu iz Beograda. Ne bih želela da uvredim navijače ni „Zvezde“ ni „Partizana“, ali smatram da postoji život i van „Zvezde“ i „Partizana“, da postoje klubovi koji nisu iz Beograda i koji ne dobijaju dovoljno pažnje, pa ni finansijske podrške iz republičkog budžeta.
Vrlo je osetljivo pitanje, ali verovatno ste i sami svesni toga da kada pričamo o sportovima koji nisu fudbal ili izuzetno popularni sportovi, da su iznosi sve manji i manji.
Kada pričamo o ženskom sportu da je to nešto što ne dobija dovoljno pažnje javnosti, nadam se, da će se to primeniti u budućnosti. Konkretan primer je, na primer, ženski fudbalski klub „Spartak“ iz Subotice koji postižu izuzetno dobre rezultate, ne samo u zemlji, već i na međunarodnim evropskim takmičenjima, a suočavaju se sa ogromnim finansijskim problemima i zamoljeni smo i svako bih želela da ukažem i na značaj kako posvećivanja pažnje, pa naravno i finansijske podrške i onim klubovima koji nisu iz glavnog grada, već iz drugih gradova Republike Srbije.
Ono o čemu se verovatno govorilo i mnogi pitaju šta je sa privatizacijom? Činjenica je da iz ovog Predloga zakona o sportu izostavljen deo koji se odnosi na privatizaciju društvenog i državnog kapitala, odnosno imovine, sadržane u još uvek važećem Zakonu o sportu, prvo zbog toga što se ništa nije desilo 2011. godine i što je to bilo neprimenljivo i dobro je što će se ovo pitanje po naznakama, obećanjima rešiti posebnim zakonom.
Svakako je zanimljivo i pohvalili bi odredbu prema kojoj nadležni Nacionalni granski sportski savez je dužan da pokrene disciplinski postupak i primeni disciplinske mere utvrđene sportskim pravilima protiv svojih članova koji kao organizatori sportske priredbe ne preduzmu propisane mere za organizaciju sportske priredbe i svakako je značajno i da se do sada važeći Nacionalni savet za borbu protiv nasilja, nedoličnog ponašanja gledalaca na sportskim priredbama, zamenjuje, ako tako mogu da kažem, umesto njega se predviđa Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu i da se zapravo proširuju njegove nadležnosti.
Pored sprečavanja nasilja na sportskim dešavanjima, priredbama, on je nadležan za borbu protiv dopinga u sportu, nameštanju utakmica i što je izuzetno značajno za Republiku Srbiju, ispunjavanje međunarodnih obaveza u ovim oblastima.
I kao što sam obećala na početku svog izlaganja želela bih malo detaljnije da se bavim izvornim i poverenim nadležnostima AP Vojvodine u oblasti sporta.
Naime, u delu Predloga zakona posvećenog opštem interesu i potrebama interesa građana u oblasti sporta regulisana su dva najvažnija pitanja, šta se smatra opštim interesom u oblasti sporta za Republiku Srbiju, odnosno šta se smatra potrebama građana u oblasti sporta, koje se zadovoljavaju u autonomnim pokrajinama jedinicama lokalnih samouprava i na koji način se zapravo vrši izbor tih programa koji će se finansirati iz javnih prihoda.
Potrebe i interesi građana u oblasti sporta u autonomnoj pokrajini, za čije se ostvarivanje obezbeđuju sredstva u budžetu AP Vojvodine, su između ostalih izgradnja, opremanje, održavanje sportskih objekata od značaja za autonomnu pokrajinu, promocija i podsticanje bavljenja građana sportom, kao što smo to više puta naglasili, posebno ovih osetljivih kategorija, dece, omladine, žena, osoba sa invaliditetom, itd, i delatnost pokrajinskog Zavoda za sport i medicinu sporta, kao i drugih organizacija u oblasti sporta, čiji je osnivač autonomna pokrajina.
Razvoj sportskih grana koje su od posebnog značaja za autonomnu pokrajinu, već spomenuto, sprečavanje negativnih pojava u sportu na nivou autonomne pokrajine i unapređenje zaštite zdravlja sportista i takođe izuzetno značajne dve pozitivne stvari, nagrade i priznanja za postignute sportske rezultate i doprinos razvoju sporta u autonomnoj pokrajini, stipendije za sportsko usavršavanje kategorisanih sportista, posebno perspektivnih sportista.
Znači, izuzetno je značajno što su ove nadležnosti autonomne pokrajine ostale sačuvane, čak i proširene. Naime, autonomna pokrajina preko svojih organa, između ostalog, utvrđuje sportske objekte od značaja za autonomnu pokrajinu, obezbeđuje uslove za rad obavljanja delatnosti pokrajinskog Zavoda za sport i medicinu sporta i drugih organizacija u oblasti sporta, čiji je osnivač autonomna pokrajina. I kao poverene poslove, uređuje bliže uslove za korišćenje javnih sportskih terena na teritoriji autonomne pokrajine i vrši inspekcijski nadzor nad sprovođenjem ovog zakona na svojoj teritoriji, teritoriji autonomne pokrajine.
Kao što sam naglasila, pojedine odredbe Predloga zakona određuju i još neke nadležnosti, definišu i druge nadležnosti kao što je na primer stručni nadzor u oblati sporta. Stručni nadzor u oblasti sporta vrši Zavod za sport i medicinu sporta Republike Srbije, a na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine, pokrajinski Zavod za sport i medicinu sporta preko stručnih sportskih nadzornika, kao povereni posao.
Dobro je što ustanove u oblasti sporta mogu osnivati kako Republika Srbija, tako i autonomna pokrajina jedinice lokalne samouprave i naravno u budžetu osnivača treba da obezbede, što je uvek teško pitanje, treba da obezbede sredstva za rad ovih ustanova i godišnji program rada prema ovom zakonu navedenih ustanova odobrava sam osnivač.
Značajno je, ostavljena je mogućnost, da autonomna pokrajina jedinice lokalne samouprave, mogu osnivati fond za razvoj sporta, sa ciljem podrške u unapređenju sportske rekreacije, promocije i podsticanja bavljenja sportom zaista svih kategorija građana.
Ono što je izuzetno značajno i što se tiče nekih dugoročnih planova i strategija, opšte je poznato da ovaj Predlog zakona predlaže da nacionalnu strategiju razvoja sporta donosi Vlada. Zanimljivo da je to na deset godina, ranije je to bio kraći period, što je verovatno dobro da bude dugoročno kontinuirano planiranje i godinu dana posle donošenja ove nacionalne strategije, autonomne pokrajine jedinice lokalne samouprave od njenog usvajanja treba da donesu program razvoja sporta na svojoj teritoriji, što je svakako dobro da bi oni planirali.
I da ukratko sumiram i zaključim, Predlog zakona o sportu je svakako jedan pozitivan i dobar propis i još jednom pozdravljam što smo do zakonskog teksta došli na takav način kako bi to trebalo u svim slučajevima i nadam se da smo i pohvaljeni sa tog stanovišta, zaista je bilo transparentno, mnogi su uključeni i trajalo je, postojala je i javna rasprava, samo se nadam da će i novi Zakon o sportu zaista imati uspeha i u njegovoj primeni. Nadam se da ćemo kako Ministarstvo, tako i sami narodni poslanici kontrolisati sprovođenje ovog zakona, da ne ostane mrtvo slovo na papiru.
I iz svega prethodno navedenog, naročito zbog toga što nisu umanjene nadležnosti AP Vojvodine i naravno u nadi da će više pažnje i više finansijske podrške biti posvećeno i onim klubovima koji možda za opštu javnost nisu toliko poznati i nisu iz Beograda, poslanička grupa SVM će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o sportu. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslednjih nekoliko dana, nedelja, poslaničkoj grupi SVM se obratilo nekoliko, više nezadovoljnih građana sa istim problemom. Konkretno, radi se o izdavanju novih elektronskih zdravstvenih knjižica i o upisu imena i prezimena po pravopisu nacionalnih manjina.
Želela bih da podsetim da Ustav Republike Srbije, konkretno član 79. - pravo na očuvanje posebnosti, između ostalog, garantuje da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na korišćenje svog jezika i pisma i da na svom jeziku koriste svoje ime i prezime u skladu sa zakonom.
Nadalje, Zakon o matičnim knjigama, član 17. kaže da lično ime deteta, roditelja, supružnika, umrlog se upisuje na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom, a pripadnici nacionalne manjine imaju pravo na upis ličnog imena prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine, što ne isključuje paralelan upis ličnog imena i na srpskom jeziku ćiriličkim pismom.
Nadalje, i Zakon o ličnoj karti, član 9. konkretno stav 3. kaže da u obrazac lične karte, podaci o prezimenu i imenu se upisuju u izvornom obliku onako kako su upisani u izvodu iz matične knjige rođenih. Podaci o prezimenu i imenu pripadnika nacionalnih manjina paralelno se upisuju i po srpskom pravopisu i pismu. I, Zakon o putnim ispravama, član 26. stavovi 2. i 3. kažu – da se obrasci putnih isprava, podaci o prezimenu i imenu, upisuju u izvornom obliku onako kako su upisani u izvodu iz matične knjige rođenih. Organ nadležan za izdavanje putnih isprava je dužan da obezbedi tehničke mogućnosti za upisivanje podataka o prezimenu i imenu pripadnika nacionalnih manjina u izvornom obliku prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine.
Šta je problem? Imena i prezimena koja su u izvodu iz matične knjige rođenih, pa i u ličnim kartama, u putnim ispravama upisane u originalnom izvornom obliku prema pravopisu nacionalne manjine u novim elektronskim zdravstvenim knjižicama se prevode, konvertuju. Suglasnici sa konkretno konvertuju sa latiničnog na ćirilično, a pošto mađarski jezik ima 40 slova iliti glasova, bogatiji je više od srpskog, ima jako puno samoglasnika, da li su oni dugi ili kraći, oni su neprepoznati u ovom softveru i oni se naravno automatski prepisuju. Drugi problem je da prema mađarskom pravopisu se određeni i suglasnici pišu sa dva slova, kao na primer moje prezime Kovač ili prezime Horvat, itd.
Ovo je izuzetno bizarno, zato što kada se konvertuje ime i prezime, ono ispada kao mađarsko, mađarski jezik pisan zapravo ćiriličnim pismom. Smatramo da je verovatno došlo do tehničke greške i do tehničkih problema. Međutim, ako sistem, softver, tehnika prepisuje latinično samoglasnike, čak i duge samoglasnike u izvornom obliku, verovatno postoje i tehničke mogućnosti za konvertovanje ovih suglasnika da oni ne budu ćirilični, već latinična slova, da li f, g, h itd.
Došlo je do velike nelogičnosti. Građani su sa pravom nezadovoljni. Ovo je bizarnost. Ne može se konkretno prepisati po pravopisu nacionalne manjine ime i prezime ćirilično ili da to bude kombinacija ćirilice i latinice.
Stoga, postavljam pitanje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i Ministarstvu zdravlja – zbog čega je došlo do ovog propusta? Da li je moguće da se ovaj problem reši i to brzo, u bliskoj budućnosti? Da li je moguće da građani koji su, nažalost, dobili nove elektronske zdravstvene knjižice sa imenom i prezimenom ispisanim ovako čudnim, lošim, nemogućim pravopisom zamene te zdravstvene knjižice i da li je moguće da se to učini bez ikakvog novog dodatnog troška za same građane, jer mi u poslaničkoj grupi SVM smatramo da je to logično i pravično? Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih u ime poslaničke grupe SVM želela da pohvalim MUP, odnosno temeljni rad na Predlogu zakona o policiji uz uvažavanje mišljenja svih relevantnih aktera, između ostalog, kako Saveta Evrope, tako i OEBS, i same stručne javnosti.
Smatramo da na prvom mestu treba da bude zaštita, obezbeđenje bezbednosti građana na najbolji mogući način.
Predlogom zakona, kao što smo to čuli iz obrazloženja uvaženog ministra, predviđena je reorganizacija unutar MUP, podelom poslova na unutrašnje policijske i uvode se neka nova zvanja i činovi policijskih službenika, što je dobro.
Napravljena je, što je dobro, značajna razlika u ovlašćenjima službenika koji rade na policijskim poslovima i drugih državnih službenika. Naglašena je funkcija upravljanja ljudskim resursima koja sa urađenim delokrugom uspostavlja sistem karijernog napredovanja, što je izuzetno značajno, upravo zbog toga što će se napredovanje bazirati na osnovu rezultata rada, godišnjih ocena i odgovarajuće obuke.
Što se tuče problema nasilja u porodici, značajno je da je došlo do izmene određenog člana koji se odnosi na to da su policijski službenici dužni da u saradnji sa drugim nadležnim organima odmah preduzmu neophodne mere i radnje u skladu sa zakonom, čijim vršenjem bi se sprečilo dalje vršenje nasilja, odnosno opasnost za samu žrtvu.
Kao što smo čuli u obrazloženju uvaženog ministra, u četvrtak kada smo razgovarali o ovom zakonu, naravno da policijski službenici ne mogu da postupaju bez sudskog naloga i da bi u praksi došlo do odgovarajuće primene ovih izmena i ovog člana, značajno je da se u bliskoj budućnosti promeni i Krivični zakonik paralelno sa ovim, odnosno iz Ministarstva pravde čujemo neke naznake da će se možda doneti krovni zakon, ili poseban zakon o nasilju u porodici, koji će zapravo regulisati postupanje više institucija koje su uključene u ovaj problem.
Ono što je takođe značajno je i da, kao što je poznato, policija je i do sada obavljala poslove zaštite bezbednosti na nivou lokalne zajednice, ali sada taj koncept, odnosno vrednost, dobija svoje mesto i u zakonskom tekstu, što je takođe značajno. Dozvolite mi da se u narednih nekoliko minuta baziram na amandmane koje je poslanička grupa SVM podnela na Predlog zakona o policiji.
Prvi amandman se odnosi na posebne uslove za popunjavanje radnih mesta u MUP. Naime, u Predlogu zakona stoji, navedena su radna mesta za koja se predviđaju posebni uslovi, a jedan od posebnih uslova za zasnivanje radnog odnosa u MUP je državljanstvo Republike Srbije, odnosno da kandidat bude državljanin Republike Srbije. Nadalje, ostali posebni uslovi su da ima pribavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije najmanje pet godina neprekidno, pre dana podnošenja prijave za zasnivanje radnog odnosa, da nema dvojno državljanstvo za ona radna mesta na kojima je propisano isključivo državljanstvo Republike Srbije, da ne postoje bezbednosne smetnje za obavljanje poslova i ostali zdravstveni kriterijumi, psihološki, fizičke sposobnosti kao i kriterijumi kompetentnosti za radno mesto za koje konkuriše.
Želela bih da naglasim da je za nas izuzetno značajno ono što smo postigli 2011. godine, prilikom izmena i dopuna Zakona o policiji. Naime tada smo uspeli da amandmanom izmenimo zakon i da postignemo da zabrana dvojnog državljanstva bude izuzetak, a ne pravilo prilikom zaposlenja u MUP. Zbog toga smatramo da iz ovog Predloga zakona, sigurna sam za nekoliko dana usvojenog novog zakona o policiji, treba jasno ovo da stoji.
Gospodine ministre, moram da naglasim da bez obzira na to što je to postignuto 2011. godine, sami znate da je u praksi prilikom primene ovoga dolazilo do određenih problema upravo zbog nedostatka određenih pravilnika, pa bih apelovala da se posle usvajanja ovog novog zakona o policiji što pre donesu i neophodni pravilnici koji regulišu ovo pitanje.
Dakle, isključivo državljanstvo Republike Srbije kao poseban uslov, treba da bude redak izuzetak, a ne pravilo, kao što je to i regulisano članom 110. važećeg Zakona o policiji, u kojem isključivo državljanstvo Republike Srbije nije propisano kao poseban uslov za zasnivanje radnog odnosa u Ministarstvu, već je navedeno da se za pojedina radna mesta može propisati da lice ima samo državljanstvo Republike Srbije
Naš sledeći amandman, zapravo to je isti amandman, ali drugi deo tog amandmana, se odnosi na preciziranje odredbe, konkretno stava 2. člana 137. Predloga zakona koji glasi: „prilikom zasnivanja radnog odnosa Ministarstvo vodi računa o zastupljenosti nacionalnih manjina.
Želela bih da pohvalim predlagača što ovaj stav stoji u ovom članu. Mi bi želeli da ga preciziramo sledećom odredbom. Prilikom zasnivanja radnog odnosa, Ministarstvo vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju jezika i pisma koji je u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave, za koje je obrazovana organizaciona jedinica, u kojoj lice zasniva radni odnos radi postizanja pune ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini.
Podsetila bih sve nas na pravo garantovano članom 77. Ustava Republike Srbije. Pripadnici nacionalnih manjina, naime, imaju pod istim uslovima kao ostali građani pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da stupaju na javne funkcije pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.
Upravo cilj poštovanja načela jednake dostupnosti radnih mesta, jedno od aktivnosti akcionog plana za pregovaranje poglavlja 23. sa EU, konkretno kaže, predviđa, da će se poseban akcioni plan za implementaciju normativnog okvira za zaštitu nacionalnih manjina, posebnu pažnju posvetiti, između ostalog jačanju napora da se garantuje sveobuhvatna primena ustavnog načela odgovarajuće zastupljenosti u širem javnom sektoru, širenjem preferencijalnih kriterijuma za pripadnike manjinskih zajednica, kao što smo ovde spomenuli, uključujući i znanje jezika nacionalne manjine prilikom zapošljavanja i ovaj poseban akcioni plan bi trebalo da bude usvojen na Vladi Republike Srbije ovih dana ili ovih nedelja.
Drugi amandman, pošto su ova dva obrazloženja su se odnosila na jedan amandman, drugi amandman smo podneli na član 9. Predloga zakona, prema kome Vlada propisuje načela za unutrašnje uređenje Ministarstva, kao i vrste organizacionih jedinica, sedišta i područja za koje se obrazuju te organizacione jedinice.
Predlog poslaničke grupe SVM je da se to čini vodeći računa o područjima sudova i javnih tužilaštava. Naime, Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, određena su sedišta i područja osnovnih javnih tužilaštava, a članom 18. Predloga zakona je propisano da policija u predistražnom i istražnom postupku postupa po nalogu i zahtevima upravo javnog tužioca i suda, dok su članom 25. istog Predloga zakona utvrđeni poslovi područne policijske uprave.
Naprosto, smatramo da razlozi efikasnosti i operativnosti nalažu da se prilikom određivanja područja organizacionih jedinica jednostavno vodi računa i o područjima i sedištem, odnosno mreži sudova i javnih tužilaštava, shodno odredbama spomenutog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Poslanička grupa SVM svakako podržava da policija bude što operativnija i što efikasnija i da ništa ne može da spreči obezbeđenje bezbednosti, sigurnosti građana.
Nadalje, podržaćemo predlog zakona o javnom okupljanju iz nekoliko razloga, a svakako su razlozi prevazilaženje pravnog vakuma, pravne praznine i nakon 24 godine donošenje akta usklađenog sa Ustavom Republike Srbije i novom realnošću najvažnije.
Naime, opšte poznato je da od 23. oktobra prošle 2015. godine u Republici Srbiji ne postoji poseban zakon o javnom okupljanju, odnosno zakon koji uređuje ostvarivanje Ustavom zajamčenog prava slobode okupljanja.
Smatramo da će donošenje zakona koji će regulisati ovu materiju, biti od velikog značaja, posebno imajući u vidu to što sam spomenula da je poslednji zakon donet davne 1992. godine.
U prethodne skoro dve i po decenije, prethodnih 24 godina, mnogo se toga promenilo, naprosto se promenila i realnost. Došlo je do određenih tehničkih dostignuća.
Na primer, opšte je poznato i velika je vest da je prošle 2015. godine u aprilu, na primer u Španiji, u Madridu došlo do, odnosno protestovali su i hologrami. Dakle, mi se suočavamo sada sa činjenicom da na određenom prostoru protestvuju i virtuelne kopije, odnosno dolazi do okupljanja virtuelnih kreacija ljudskih bića, a Republika Srbija već nekoliko meseci nema zakon koji reguliše ovu oblast, odnosno postojala je pravna praznina.
Pozdravljamo svakako što su prihvaćene mnoge primedbe stručne javnosti, iznesene prilikom javne rasprave o ovom predlogu zakona i uvažene su i pretočene u Predlog zakona o javnom okupljanju, posebno imajući u vidu one primedbe koje su u skladu sa aktivnostima koje su planirane i u Akcionom planu za prigovaranje Poglavlja 23 sa EU.
Smatram izuzetno značajnim i što su prihvaćene primedbe stručne javnosti koje se odnose, recimo, na vreme okupljanja, koje je u Predlogu zakona između šest i 24 časova, a u nacrtu je bilo između osam i 22 časova, kao i na rok za prijavljivanje javnog okupljanja, koje je sada najkasnije pet dana pre održavanja javnog okupljanja, a u nacrtu je bilo osam.
Želela bih da naglasim da međunarodni standardi nalažu da rok za prijavu ne sme biti previše dugačak, ali se ne određuje šta se zapravo smatra predugačkim rokom.
Značajno je da je Predlog zakona o javnom okupljanju usklađen sa preporukama Venecijanske komisije i Odeljenja za demokratizaciju i ljudska prava OEBS-a, kao i sa relevantnim konvencijama, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Poveljom o osnovnim pravima u EU.
Predlog zakona o javnom okupljanju, kao što sam spomenula, usklađen je sa Ustavom Republike Srbije, kojim je propisan da je mirno okupljanje građana slobodno, kao i da okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže prijavljivanju, ni odobrenju, a sloboda okupljanja se može zakonom ograničiti ako je to neophodno. Znači, Ustav propisuje zaštitu javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.
Predlogom zakona je propisano da se okupljanje može prijaviti i odvijati kao kretanje učesnika okupljanja na određenom prostoru, takozvano okupljanje u pokretu, koje se može odvijati kretanjem i zaustavljanjem kretanja, na određenim mestima između mesta polaska i mesta završetka kretanja.
Preciznije je definisano i spontano mirno okupljanje, što je svakako dobro, bez organizatora. Ovo spontano, mirno okupljanje se odnosi na okupljanja koja nemaju zvaničnog organizatora, koja su zapravo neposredna reakcija na određeni događaj. Nakon tog događaja, koja se odvijaju na otvorenom ili zatvorenom prostoru, i predloženo je da se ovakva okupljanja ne prijavljuju.
Za SVM je izuzetno značajna sadržina člana 2. Predloga zakona, da je mirno okupljanje slobodno i da svako ima pravo da organizuje okupljanje, što znači potvrdu na slobodu mirnog okupljanja, a to pravo za manjinske zajednice ima i simbolički značaj, pošto to znači mogućnost da manjinske zajednice različitim povodima mogu da iskažu poštovanje spram važnih događaja kako iz istorije, proslave, komemoracije itd.
Pravo na slobodu javnog okupljanja predstavlja važan doprinos očuvanju manjinskog identiteta.
Sloboda javnog okupljanja, budimo realni, nažalost, nema još razvijenu tradiciju u Republici Srbiji, za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, gde je ta sloboda duboko ukorenjena u demokratskoj tradiciji. Smatramo da je važno da postoji svest da je pravo na slobodu mirnog okupljanja komplementarno sa drugim pravima, kao što je sloboda udruživanja, kretanja, mišljenja itd.
Svesni toga da ne postoji idealan zakonski predlog koji bi preneo sve složene životne situacije u zakonske odredbe, ali smatramo da je važno da se Predlogom zakona o javnom okupljanju postavlja temelj za pokretanje dijaloga o ovom pitanju u političkoj zajednici. Stoga će poslanička grupa SVM podržati ovaj predlog u danu za glasanje.
Treći predlog zakona – Predlog zakona o javnom redu i miru je na snazi od 31. jula 1992. godine, kao što smo čuli. Od tada se skoro ništa nije menjalo, osim nekih krivično-pravni odredbi nakon stupanja na snagu Krivičnog zakonika i više puta su menjane kaznene odredbe, odnosno visina novčanih kazni.
Uvaženi gospodin ministar je u uvodnom izlaganju izneo šta je suština Predloga zakona. Ono što je značajno je usklađivanje sa kako Zakonom o prekršajima, tako i novinama koje su se desile u proteklim godinama, kao što je komunalna policija, kao što su razne inspekcijske službe itd.
Posebno bih naglasila da radi zaštite javnog reda i mira, dece i maloletnika, ovde se definišu prekršaji protiv javnog reda koji se javljaju u radu ugostiteljskih objekata propisivanjem strožijih sankcija itd.
Želela bih u preostalom vremenu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe da naglasim još dva pitanja. Jedno su tzv. sitne krađe. Želela bih da podsetim da smo uspeli da izmenama Krivičnog zakonika smanjimo definiciju iznosa sitnih krađa sa 15.000 na 5.000. Međutim, cilj SVM-a je da se počinioci krađa gone po službenoj dužnosti u okviru prekršajnog postupka i kada vrednost ukradene stvari ne prelazi iznos od 5.000 dinara. Za ova dela, ako su izvršena na štetu privatne imovine, gonjenje se i dalje preduzima po privatnoj tužbi, što je problem.
Svesni da ovo može da se reši jedino istovremenim izmenama Krivičnog zakonika i dopunama Zakona o javnom redu i miru, što sada nije slučaj, mi sada na Predlog zakona o javnom redu i miru nismo podneli amandman. Međutim, izuzetno je značajno da u bliskoj budućnosti rešimo i ovaj problem. Konkretno, potrebno je sitne krađe brisati iz Krivičnog zakonika i prepisati ih u Zakon o javnom redu i miru, odnosno uvesti novi prekršaj. Smatrala sam da je značajno da ovo naglasim i da ovo zajedničkim naporima rešimo u bliskoj budućnosti.
Za sam kraj, pošto su praznici nedavno prošli, svi smo imali prilike da se uverimo u korišćenje petardi od strane kako maloletnika, pa tako i starijih. Mislim da je to sada izuzetno aktuelno pitanje. Za razliku od važećeg zakona, Predlog zakona o javnom redu i miru eksplicitno ne spominje petarde. Međutim, citirala bih član 17. stav 1. Predloga zakona o javnom redu i miru – ko paljenjem pirotehničkih proizvoda narušava javni red i mir ili ugrožava sigurnost građana kazniće se novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara ili radom u javnom interesu od 40 do 120 časova. Propisane kazne smatramo dovoljnim, adekvatnim. Međutim, ono što je problem u praksi je njihova primena, jer jednostavno policija ne reaguje, a da ne pričam o korišćenju automatskog oružja prilikom kako utakmica, tako i određenih slavlja. Smatram da nadalje treba zaista insistirati na primeni ovih kazni da građani ne bi morali da trpe negativnu reakciju na ovu vrstu slavlja.
Gospodine ministre, saradnici, nadam se da ćete u narednim danima podrobno pogledati naše amandmane, prihvatiti iste i u danu za glasanje, kao što sam naglasila, podržavamo Predlog zakona o javnom redu i miru i o javnim okupljanjima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem na odgovorima, gospodine ministre.
U suštini se u mnogim stvarima slažemo, kao što smo čuli iz vašeg odgovora. Još jednom bih naglasila, velika je stvar što u Predlogu zakona stoji da se vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, ali mi bi želeli da se precizira ova odredba „odgovarajuća zastupljenost i poznavanje jezika“, kao što to stoji u citiranom članu stav 2. – u aktivnostima iz akcionog plana. To je preciziranje ove odredbe.
Što se tiče definisanja posebnih uslova za zapošljavanje u MUP-u, slažem se. Zapravo, mi mislimo na istu stvar. Vi ste to sad tehnički, da ne gubim vreme u opisivanju amandmana, predložili. Mi isto to definišemo, jer bi želeli da to bude preciznije, da dvojno državljanstvo, odnosno ako neko ima državljanstvo još neke države, ne bude prepreka za posao najobičnijeg policijskog službenika. Ako to po trenutno važećem pravnom okviru, u zakonima, guverner NBS, predsednik države, narodni poslanik, premijer, član Vlade može da bude dvojni državljanin, onda najobičniji policijski službenik ne bi trebao da ima problema, odnosno da bira između državljanstva dve zemlje.
Sigurna sam da je cilj SVM, a i naš zajednički cilj, da zaista, kao što ste to naglasili, što više pripadnika nacionalnih manjina radi u MUP-u. Ovim zajedničkim dogovorom bi mi, oko ovih naših amandmana i preciziranja citiranih odredbi, upravo postigli taj cilj.
Izuzetno me raduje što ste spomenuli donošenje podzakonskog akta, odnosno pravilnika. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću pitanje vezano za solidarni porez. Naime, Zakon o umanjenju neto prihoda u javnom sektoru je bio na snazi od početka 2014. do 31. oktobra iste godine, i on se odnosio na zarade i primanja iznad 60 hiljada, tačnije jedan deo i na iznos iznad 100 hiljada dinara.
Saglasno odredbama ovog zakona, isti se u tom periodu primenjivao na isplate definisane kao zarada ili druga primanja zaposlenih u javnom sektoru, bez obzira na mesec za koji su bile isplaćene ove isplate. Prilikom umanjenja neto prihoda u jednom mesecu, to je zvanično objašnjenje poreske uprave, zapravo je bilo nebitno da li se isplata za jedan mesec vršila više puta u tom mesecu, jedanput, ili čak jednom u istom mesecu za više meseci.
Konkretan problem za koji bih postavila pitanje se tiče porodilja. Opšte je poznato da, nažalost, Zavod za socijalno osiguranje porodiljsku naknadu isplaćuje vrlo neredovno i da su upravo zbog toga u ovom periodu u 2014. godini mnoge porodilje naknade za porodiljsko odsustvo dobijale sa velikim zakašnjenjem, odnosno kada su one konačno stigle, veliki broj njih je dobila porodilja u jednom mesecu naknadu za dva, tri, pa neka od njih čak i za četiri meseca, a u sledećem mesecu nijednu, ili se mesecima čekalo da te naknade uopšte stignu.
Problem koji se pojavio u praksi je da kada su posle višemesečnog čekanja stigle te naknade u jednom mesecu za veći broj meseci, pa čak i da je, recimo, iznos naknade bio oko minimalca, ili oko 20, 30 hiljada, logično, kada su se one sabrale, taj iznos je bio veći od 60 hiljada i samim tim na njega se obračunavao solidarni porez, potpuno neprihvatljivo, jer porodilje i bebe, mladi roditelji su najpre nekoliko meseci čekali naknade, kada su im se životni torškovi povećali, a posle su im one umanjene.
Svakako, namera zakonodavca kada se doneo tzv. solidarni porez nije bila da se on primenjuje i na porodilje.
Zaštitnik građana je podneo preporuku pre više meseci Ministarstvu finansija, u kojoj upravo objašnjava da bi Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru trebalo da se primenjuje na pojedinačne isplate i uplate, a ne na kumulativne, o kojima se radi u ovom slučaju.
Veći problem je što je neujednačena praksa na terenu, u različitim opštinama i ono do čega dolazimo danas 2015. godine, i u proteklih nekoliko meseci, je da ukoliko porodiljama nije obračunat solidarni porez ili na kumulativno isplaćene nadoknade, njima sada od poreske uprave stuže rešenje da moraju da isplate određeni iznos, pošto je poreska uprava kontrolom videla da su uplaćene naknade veće od onih koje bi trebalo da budu umanjene povodom ovog zakona, pa dobijaju rešenja koja su, nažalost, konačna, da određeni iznos uplate u budžet.
Pre nekoliko nedelja, sredinom novembra smo dobili informaciju da Ministarstvo finansija, zajedno sa poreskom upravom, rešava ovaj problem, da će se sagledati pojedinačna rešenja i da će se uskoro izaći u javnost sa odgovorom porodilja. Zbog toga postavljam pitanje kada i koji model će se naći kako bi se pomoglo u konkretnim slučajevima ovim porodiljama? Koje aktivnosti Ministarstvo finansija, zajedno sa poreskom upravom preduzima da bi se zaista rešio ovaj veliki problem?
Poslanička grupa SVM čeka brz odgovor, jer smatramo da ni porodilje ni bebe ne smeju biti kažnjene. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih želela da u ime poslaničke grupe SVM pohvalim napore MUP na temeljnom radu oko novog, pripreme novog Zakona o policiji uz uvažavanje mišljenja svih relevantnih aktera, među njima i Saveta Evrope i OEBS i stručne javnosti. Izuzetno nas raduje to što smo čuli od uvaženog gospodina ministra da je novi Zakon o policiji, nacrt ili prednacrt, kako ste vi to nazvali, u finalnoj fazi pripreme i da će on u bliskoj budućnosti da ide na mišljenje Evropskoj komisiji.
Međutim, nesporno je da zbog određenih okolnosti u određenim oblastima koje nalažu zaista hitnost u postupanju da je moralo da doše do izmena i dopuna postojećeg Zakona o policiji koje se danas nalaze pred nama. Ovo nisu, doduše, velike izmene. Vi ste to vrlo detaljno obrazložili. Radi se o svega nekoliko članova, ali dobro je što ove izmene, koje će svakako biti sadržane i u novom Zakonu o policiji, na neki način znače i pripremu za te reforme koje su u toku i za primenu novog Zakona o policiji koji se očekuje za nekoliko meseci u bliskoj budućnosti.
Ja ću se u svom obraćanju bazirati na svega nekoliko, ne na sve izmene, već na tri za koje smatramo da su najznačajnije. Jedan od osnovnih razloga za donošenje ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji je stvaranje neophodnog pravnog okvira za postupanje policije u stanju povećanog rizika u stanju javne bezbednosti, odnosno u bezbednosti građana. Savez vojvođanskih Mađara smatra da je izuzetno značajno da na prvom mestu uvek bude zaštita, obezbeđenje bezbednosti građana na najbolji mogući način.
Ovim zakonom se konkretno dodaje novi član koji glasi – Postupanje policije u situacijama povećanog rizika. Mogli smo čuti i pročitati da u ovom trenutku postoji procena MUP po pitanju stanja javne bezbednosti da je ono takvo da je neophodno preduzeti određene organizacione mere koje prevazilaze postoji organizacioni okvir i redovno postupanje policije. Znači, ovim Predlogom zakona se definiše pravni okvir, odnosno drugačiji način angažovanja raspoloživih resursa, što će u budućnosti doprineti povećanju stepena zaštite bezbednosti kako građana tako i imovine, što svakako pozdravljamo.
Nadalje, drugi razlog je izmena, koju smatramo izuzetno značajnom, a to je tema koja je od strane javnosti više puta kritikovana. Kritikovan je zapravo pravni okvir za postupanje nadležnih organa u situacijama kada je nestalo lice maloletno i pokrenuta je inicijativa za izmenu ovih odredbi pod nazivom, sada već na žalost opšte poznatim, „Tijanin zakon“, upravo zbog tragične sudbine devojčice. Tražena je izmena i dopuna zakona koji se na odnosi na nestale osobe. Traženo je posebno da se odnosi na maloletne osobe i to sa omogućavanjem obavezujućeg postupanja po hitnom postupku, odmah, u smislu upotrebe tehnički i ljudskih resursa
Svi ćemo se složiti da, kada bi policija pravovremeno mogla da rekonstruiše kretanje potencijalne žrtve, odnosno, kao što ste vi pričali o tome, pribavi tzv. zadržane informacije - listing poziva, poruke, elektronsku komunikaciju, vreme pronalaženja nestale osobe bi bilo svedeno na minimum.
Ovim izmenama ova inicijativa je, nazvana „Tijanin zakon“, podržana u onom delu koji se odnosi naravno na postupanje policije, tako što je u postojeći zakon u policiji unet pravni osnov za hitno preduzimanje svih mera iz nadležnosti policije kako bi se skratilo vreme potrebno za pronalaženje izvršioca krivičnog dela, pa samim tim i žrtve, koje je u slučajevima otmice od izuzetnog značaja za uspeh istrage. Definiše se, dakle, pravni osnov za preduzimanje hitnih mera od strane policije u slučajevima nestanka lica, ovde se ne baziramo samo na maloletna lica, već na sve, zapravo to jedan širi opseg potencijalnih žrtava, koje bi trebalo da doprinesu bržem otkrivanju činioca krivičnog dela, kao i mesta gde se nalazi žrtva.
Vi ste, uvaženi gospodine ministre, u svom uvodnom izlaganju pričali o tome da je situacija u praksi takva da određeni već tako postupaju, znači po hitnom, ali je praksa pokazala da je ipak neophodno, da bi se obezbedila ta najbrža reakcija na terenu prilikom traganja za nestalim licima, da se u Zakon o policiji ipak unesu ove odredbe na osnovu kojih će policija moći da primeni odgovarajuće hitne mere, da to ne zavisi od dobre volje pojedinaca koji rade, već da ovo bude obavezujuće, na ovaj način će postati obavezujuće za sve. Tako se ne može zaista zakonito raditi bez sudskog naloga, neophodno je i odobrenje suda u ovim okolnostima, pa je zbog toga, da bi se ovaj član i ove izmene zaista primenile u praksi, neophodno u bliskoj budućnosti izmeniti i zakone o krivičnom postupku, odnosno da i on pretrpi izmene koje se odnose na ovu oblast. Na taj način bi postupanje policije u slučaju nestanka lica formalno pravno bio zaokružen.
Treći razlog, o kojem želim vrlo kratko da govorim, to je opšte poznato, da je Ministarstvo unutrašnjih poslova pod reformom, znači reforme su u toku. Između ostalog se realizuje i tvining projekat upravljanja ljudskim resursima, koji je finansiran iz evropskih fondova. Upravo implementacija ovog projekta koji se odnosi na ljudske resurse se direktno odnosi na one članove koji se ovde menjaju. Zbog toga oni moraju da se promene.
Implementacija projekta bi zahtevala, što će se desiti posle dana za glasanje i primene ovog zakona, formiranje posebne organizacione jedinice, odnosno sektora za ljudske resurse, a sav taj rad bi u sebi obuhvatao ono o čemu ste vi pričali, tzv. karijerno napredovanje.
Nadalje, ove izmene i dopune se odnose, kao što sam spomenula, na organizacionu strukturu Direkcije policije, koja je proistekla upravo iz tih reformskih procesa koji su u toku. Ovo je jedna od obaveza iz pregovaračkog procesa u okviru poglavlja 24 i zaista je poznato da se međunarodna saradnja, međunarodni poslovi, evropske integracije i evropski poslovi, kako to već radi u okviru ministarstva, ali će se ovim izmenama obezbediti i ovde pravni okvir, odnosno poseban sektor koji će se upravo zvati sektor za poslove međunarodne saradnje i evropskih poslova.
Iz svega navedenog, poslanička grupa SVM će u danu za glasanje podržati izmene i dopune Zakona o policiji i svakako podržavamo da policija bude što operativnija, što efikasnija i da ništa ne može da spreči obezbeđenje zaštite bezbednosti građana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospođo Janković, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SVM iznesem naša zapažanja vezano za izbor nove Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Ja ću se u svom izlaganju najviše bazirati pozadinom Zakona o zabrani diskriminacije, koji je uveo instituciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Nažalost, u Republici Srbiji su određene grupe stanovništva u velikoj meri ranjive, diskriminisane i dobro je što je Zakon o zabrani diskriminacije na sveobuhvatan način postavio okvire za zabranu diskriminacije u Republici Srbiji.
Lična svojstva na osnovu kojih može doći do diskriminacije su dovoljno široko postavljeni, kako Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine, pa posle i spomenuti, tzv. antidiskriminacionim zakonom iz 2009. godine. Ovih svojstava ima više od 20, a to su: rasa, boja kože, preci, državljanstvo, nacionalna pripadnost ili etničko poreklo, jezik, verska ili politička ubeđenja, pol, rodni identitet, seksualna orjentacija, imovno stanje, rođenje, genetske osobenosti, zdravstveno stanje, invaliditet, bračni i porodični status, osuđivanost, starosna dob, izgled, članstvo u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama.
Želela sam da podsetim sve nas na sva ova svojstva zbog toga što smatram da se previše pažnje posvećuje malom delu ovog zakona, odnosno samo određenim kategorijama. Ovaj zakon je pravni mehanizam zaštite i on je mnogo više od diskriminacije samo osoba određene seksualne orjentacije, rodnog identiteta, pola ili samo jedne određene nacionalne manjine.
Još uvek postoji široko rasprostranjena diskriminacija spomenutih kategorija, ali smatramo i predlažemo vam, uvažena kandidatkinjo, odnosno buduća Poverenice, da proširite svoj fokus delovanja u budućnosti.
Zakonom o zabrani diskriminacije se zabranjuje svaka povreda, diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava, bilo kakav govor mržnje, uznemiravanje i ponižavajuće ponašanje. Nažalost, kod nas u praksi se pojavljuju mnoge druge vrste diskriminacije. One se često odnose na starosno doba, uglavnom prema starijim ljudima, bolesnima, a koje se nekada ogleda u tome da se ne želi pružiti adekvatno lečenje određenim bolesnim ili starijim osobama. Verujem da ćete se vi u budućnosti baviti ovom temom, s obzirom na vaše iskustvo iz vaše radne biografije iz prošlosti.
Nekoliko puta ću naglasiti da Zakon o zabrani diskriminacije ili, kako ga mnogi zovu, antidiskriminacioni zakon obuhvata više grupa, uređuje zabranu diskriminacije mnogih kategorija. Naravno, ono što smo mi pozdravili 2009. godine i što moram da naglasim, na osnovu ovog zakona je zabranjena diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika.
Vrlo je dobro što je zahvaljujući ovom zakonu, pre pet godina, prvi put izabrana i prethodna Poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Poslanička grupa SVM smatra da je ova institucija od izuzetnog značaja i da sam Zakon o zabrani diskriminacije ne bi mogao nikako da zaživi u praksi bez uspostavljanja Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Dobro je što je postupanje pred Poverenikom detaljno razrađeno ovim zakonom, kao i nadležnosti same institucije, odnosno Poverenika, a u ovom slučaju drugi put, Poverenice.
Vrlo je dobro rešenje i to što u ime i uz saglasnost lica, čije je pravo povređeno, pritužbu mogu podneti organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i druga lica. Žrtve diskriminacije, nažalost, u prošlosti, a i sada ponekad, ne smeju same da prijave diskriminaciju iz određenih razloga, pre svega, zbog bojazni da će upravo zbog toga biti ponovo diskriminisani i vrlo je dobro što umesto njih ove organizacije mogu podneti pritužbe.
Smatramo da je prethodna Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, uvažena gospođa Petrušić, svojim radom doprinela učvršćivanju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i da je zahvaljujući, najpre njoj, pa i celom njenom timu, njihovoj delatnosti, ova institucija ušla u javni život Republike Srbije, a u smislu da i sami građani prepoznaju postojanje ove institucije, njen značaj i obraćaju joj se. Znaju da je ova institucija jedna od nezavisnih državnih organa koja štiti ljudska i manjinska prava, odnosno stara se o zaštiti od diskriminacije različitih kategorija građana, kao što sam spomenula.
Poslanička grupa SVM smatra da, naravno, izuzetno je značajna institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, ali smatramo da u odnosu na ostala nezavisna regulatorna tela, kao što je Zaštitnik građana, Poverenik i ostali, da su ovo veoma značajne funkcije, da te institucije treba da funkcionišu i treba da budu stabilne u budućnosti.
Želim da naglasim da ćemo u Danu za glasanje podržati izbor gospođe Brankice Janković na ovu vrlo značajnu funkciju. Kao što je poznato, ovde se spomenulo u uvodnom izlaganju da je većina poslaničkih grupa podržala predlog i šef naše poslaničke grupe je potpisao predlog da gospođa Janković bude Poverenica. Dakle, jasno je da sa naše strane, sa strane SVM, postoji poverenje prema vama, gospođo Janković.
Međutim, želimo da apelujemo na vas da vaše polje delovanje u budućnosti proširite, da se fokusirate na faktičku, a ne samo pravnu diskriminaciju.
Što se tiče nacionalnih manjina, zakonski okvir je dobar, ali treba obratiti pažnju na teren, ako mogu tako da se izrazim, na faktičku diskriminaciju, šta se dešava u realnom životu. Molimo vas da ne gubite iz vida diskriminaciju i probleme iz prakse pripadnika svih nacionalnih manjina, a ne samo određene sa kojom se najviše bavimo.
Na primer, postoji realan problem u proteklih nekoliko decenija, a koji se tiče zapošljavanja pripadnika nacionalnih manjina u javnom sektoru i ne ispunjavanja zakonskih i ustavnih prava. Sada bih citirala dva člana Ustava. Jedan je član 53. koji govori o pravu na učešće u upravljanju javnim poslovima: „Građani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije“.
Drugi, iz dela koji se odnosi na pripadnike nacionalnih manjina, je ravnopravnost u vođenju javnih poslova, član 77. Ustava Republike Srbije, „Pripadnici nacionalnih manjina imaju pod istim uslovima, kao ostali građani, pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da stupaju na javne funkcije“. Ono što je izuzetno značajno i o čemu smo više puta govorili: „Pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine, jedinica lokalne samouprave, vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina“. Nažalost, kada govorimo o faktičkoj situaciji, ima još dosta posla po ovom pitanju.
Moram ukratko da ukažem na još nekoliko stvari što se tiče konkretnog Zakona o zabrani diskriminacije. Jedna je i odredba zakona prema kojoj ovaj uvaženi dom Narodna skupština, u roku od tri meseca od prestanka mandata Poverenika bira novog Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Smatramo da, poslanička grupa SVM smatra da ne treba da postoji ovaj među period što se tiče funkcionisanja institucija, pogotovo ne onih institucija koje se staraju o zaštiti unapređenja ljudskih i manjinskih prava, odnosno zaštite ravnopravnosti.
Kao što znamo, prethodnoj Poverenici, uvaženoj gospođi Petrušić, je mandat istekao 5. maja. Znači, imali smo skoro tri nedelje, odnosno dvadesetak dana tzv. interregnum, što se tiče funkcionisanja institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Naravno da smo mi u zakonskom roku, pošto je zakonski rok tri meseca, možda smo mogli malo da požurimo, ali svakako pozdravljamo što se ovo pitanje nalazi sada na dnevnom redu, što ćemo verovatno sutra glasati. Još pre završetka redovnog zasedanja ćemo imati novu poverenicu.
Mislim da treba poraditi u budućnosti i na tome da ovu značajnu funkciju ozbiljnije shvate svi državni organi Republike Srbije i oni koji možda u prošlosti to nisu tako radili. Želela bih da podsetim sve nas da je institucija Poverenika za zaštitu i ravnopravnosti svih ovih godina u prošlosti konstantno funkcionisala i u prilikama kada je bilo teško, kada je izgledalo da ima mnogo tehničkih i materijalnih problema u funkcionisanju ove institucije.
Poslanička grupa SVM a i svi mi u stranci smatramo da se moramo svi zajedno boriti protiv svih oblika diskriminacije u društvu koje postoji i da zajedno učinimo napore radi pune zaštite svih kategorija u društvu. Osnovni cilj nas je poboljšanje uslova života svih i izgradnja takvog društva u kome će svi građani zaista imati šanse za napredak.
Zahvaljujući, između ostalog, jakoj instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti ćemo još boljim sprovođenjem spomenutog Zakona o zabrani diskriminacije stvoriti ravnopravne uslove za sve, što je u skladu sa smernicama savremenog evropskog društva za koje se mi zalažemo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja želela bih da naglasim da je imunizacija zaista najefikasniji, najekonomičniji i najsigurniji način za sprečavanje i širenje zaraznih bolesti.
Imunizacija je spasila čovečanstvo i zbog toga je jednostavno neophodna i to objašnjava potrebu za njom. Obezbeđivanje dostupne i bezbedne vakcine za sve je osnovni zadatak države. Izuzetno je značajno da se svakom detetu obezbedi sigurnost i pravo na zdravlje, dok je zadatak struke lekara da roditeljima objasne, da ukažu na činjenicu da vakcinacija može da spreči epidemiju teških zaraznih bolesti.
Kao članica Odbora za zdravlje i porodicu sam tokom ovih rasprava, odnosno sednica Odbora, o kojima je uvaženi gospodin ministar pričao, iznela svoje lično iskustvo i sada ću to podeliti sa vama. Kao mlada majka mogu da kažem da se u današnjem svetu mladi roditelji uglavnom informišu sa interneta i onda razmenjuju informacije međusobno i na žalost zbog preopterećenosti pedijatara uglavnom je poslednja stanica, odnosno najmanje se oni informišu od samih lekara pedijatara. Roditelji najčešće nisu adekvatno informisani o tome gde mogu da se obezbede vakcine, na koji način one treba da se prenose itd.
Pričala sam o tome da sam imala lično iskustvo, da sam morala u drugoj opštini pre otprilike godinu dana da kupim petovalentnu vakcinu za svoje dete i da tu vakcinu prenesem, odnosno da obezbedim tzv. hladan lanac, da je prenesem u frižideru. Na žalost, čula sam za iskustva roditelja koji su vakcine nabavljali uz izuzetno veliki napor i po izuzetno visokim cenama, a nisu bili informisani o tzv. hladnom lancu i na koji način one treba da se prenose, da se iz apoteke gde su kupljene donesu kod doktora i zbog toga su one bile neupotrebljive.
Pored potrebe da se roditeljima pruže zaista adekvatne informacije, neophodne, da im struka obezbedi te informacije, izuzetno je značajno da se obezbede i potrebe količine svih vakcina. Stoga naša poslanička grupa izuzetno pozdravlja nedavno usvojene izmene i dopune Pravilnika o imunizaciji i načinu zaštite lekovima, koji je omogućio da zaista sva deca koja su započela imunizaciju petovalentnom vakcinom istom mogu i da dovrše imunizaciju radi podjednakog tretmana svih pri vakcinaciji.
Imunizacija je proces koji se stalno unapređuje i Republika Srbija je obezbedila taj neophodni nivo vakcinacije, čak i u situacijama kada nije bilo dovoljnih količina za sve, tako da je dugi niz godina, kao što smo to čuli, nivo vakcinisanih, odnosno taj procenat bio između 90% i 95%. Na žalost, u proteklih nekoliko meseci, pa i godina možemo da vidimo da je negativan efekat antivakcionalne kampanje doveo do toga da se ovaj procenat smanji kod nekih vakcina čak i do 15%.
Razlog manjeg obuhvata dece vakcinacijom je već spomenuti problem neorganizovanosti, odnosno nedovoljnih količina vakcina, pa i u tome što neki roditelji na žalost veruju ne proverenim informacijama nestručnih lica i plaše se i zbog toga je obuhvat MMR vakcinom niži, te su se upravo zbog toga, posle četiri decenije u Srbiji, pre nekoliko meseci pojavile morbile, upravo među ne vakcinisanom populacijom.
Sistem obavezne imunizacije postoji u zemljama u regionu, kao što su npr. Mađarska, Hrvatska i Slovenija, a u drugim zemljama koje su se spominjale u javnosti, kao što su Velika Britanija, Danska, Estonija, Litvanija, Nemačka, Norveška, Finska, Švedska itd, ne postoji obavezna, vakcinacija postoji, ali je sa druge strane obuhvat vakcinom u tim zemljama između 90, čak i 95%, što znači da bez obzira što nije obavezna postoji vrlo jasna svest javnosti o važnosti imunizacije. Nadam se da ćemo i mi stići do toga.
Spomenula bih primer Hrvatske, gde je upravo zbog antivakcinalnih pritisaka pokrenuto ovo pitanje pred Ustavnim sudom Hrvatske, koji je doneo odluku da je pravo deteta na vakcinaciju iznad prava roditelja da spreči vakcinisanje, upravo kako bi dete bilo zaštićeno. Dakle, saglasno Konvenciji UN dete ima pravo na zdravlje, a društvena zajednica da bude zaštićena od epidemije.
Istakla bih i probleme koji se javljaju kada se dete nalazi u kolektivu. Opšte je poznato da mnogi roditelji zbog toga što ne mogu na drugi način da se snalaze, ili su neki i nemarni, ostavljaju bolesnu decu u kolektivu i zbog toga su zdrava deca vrlo često izložena epidemiji, pa se i ona razbole. Zbog toga mnoga deca ne mogu ni da prime vakcine i roditelji koji žele da vakcinišu svoje dete ne mogu da ispoštuju kalendar vakcinacije.
Dešava se, imali smo pre nekoliko nedelja, mogu da kažem mesec ili dva, najjaču epidemiju gripa, kada se desilo da određeni lekari zbog preopterećenosti nekoliko dana, pa i nedelju ili dve nisu ni radili sa zdravom decom, već samo sa bolesnom decom. Dakle, u tom periodu opet zdrava deca nisu mogla da prime vakcine. Tako da, izuzetno je značajno da razmislimo i o tome da ne smemo dozvoliti da dovođenjem nevakcinisane dece u kolektiv zapravo oni ugrožavaju i ostalu decu, naročito one koji nisu vakcinisani ne zato što to njihovi roditelji nisu želeli, već im je jednostavno imuni sistem toliko slab da kasne sa vakcinacijom.
Ali, da se vratim na konkretne izmene i dopune zakona koje se nalaze pred nama i zašto je do njih došlo. Jasno je da je došlo do nedoumica u vezi sa tumačenjem dva zakona, Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i određenog člana Zakona o zaštiti prava pacijenata. Na terenu je nastao vrlo ozbiljan problem u slučajevima kada su roditelji odbijali da vakcinišu decu i pored apela pedijatara i neonatologa da to učine. To u praksi izgleda tako da u ovim situacijama sanitarni inspektor izlazi na teren i razgovara sa roditeljima. Ukoliko oni i dalje odbijaju vakcinaciju, dolazi do prekršajne prijave i td.

Zahvaljujem.
Dakle, dešavalo se da se roditelji u tom slučaju pozivaju upravo na Zakon o zaštiti prava pacijenata i prete, ako mogu tako da se izrazim. Zbog toga se rukovodstvo zdravstvenih ustanova uglavnom od straha povlači. Zato je značajno usklađivanje zakonske regulative i sami pedijatri su očekivali, tražili zaštitu kako matičnog odbora, pa i Narodne skupštine i države da bi se rešile ove dileme. Lekari u ovim slučajevima zapravo savesno rade svoj posao. Oni samo žele da ispoštuju Zakon o obaveznoj vakcinaciji.
Međutim, dešavalo se da roditelji pokreću postupak disciplinske odgovornosti pred Sudom časti Lekarske komore Srbije zbog profesionalne dužnosti člana Komore. Upozorila bih i na praksu pojedinih članova spomenute Antivakcinalne grupe koji su tužili pedijatre, epidemijologe, te je bilo krajnje vreme da mi reagujemo.
Poslanička grupa SVM smatra da ne postoji nijedan jedini razlog da zdravo dete ne bude vakcinisano, jer se radi kako o zdravlju dece, tako i cele nacije, tako da mi podržavamo predlog da vakcinacija zaista bude obavezna i da se ona sprovodi bez potpisa i traženja saglasnosti roditelja. Zaista se zalažemo da ovo pitanje treba precizno pravno regulisati. Ali, sa druge strane, kada pogledamo postojeći zakon pre izmena i dopuna, vidimo da kolizija i ne postoji, samo je došlo do nedoumica u primeni.
No, u svakom slučaju, dobro je da se sada ovim izmenama i dopunama naglašava da za sprovođenje obavezne vakcinacije nije potreban pismeni pristanak pacijenta, odnosno u ovom slučaju zakonskih zastupnika roditelja deteta, da je doktor taj koji vrši imunizaciju itd. Izuzetno je značajno da se definiše šta je imunizacija, da je ona preventivna, a ne dijagnostička, terapijska, medicinska mera, za koju je zapravo neophodan pristanak po spomenutom Zakonu o pravima pacijenata.
U svakom slučaju, raduje nas što smo čuli da će potpuno novi Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, na kojem radi Ministarstvo zdravlja, ući u skupštinsku proceduru u narednih nekoliko meseci, pa ćemo najkasnije do jeseni da definišemo i ostala pitanja na ovom polju.
Samo da spomenem još jedan član koji može da bude argument zašto smo mi jednoglasni po ovom pitanju Zakona o pravima pacijenata, a to je da pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica, a to može da bude slučaj i kada neko nije vakcinisan.
Da zaključim, rešavanje nedoumica u pravnoj regulativi između ova dva zakona zaista treba da bude naš cilj. Mi smo potpisali i podržali ovaj predlog i u Danu za glasanje ćemo glasati za njega. Značajna je jasna primena u praksi, a sve to je, naravno, u interesu naše najmlađe populacije. Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, uvažena gospođo ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SVM podržava donošenje novog sistemskog zakona o inspekcijskom nadzoru koji, kao što smo čuli u uvodnom izlaganju uvažene ministarke, zapravo uređuje celu metodologiju inspekcijskog nadzora, kao i obaveze i ovlašćenja svih učesnika u inspekcijskom nadzoru, ali, pošto je on sveobuhvatan i ovo je njegova suština, uređuje i sva ostala pitanja koja se tiču ove oblasti.
Nažalost, još uvek se trenutno ova materija nalazi u izuzetno velikom broju zakona i podzakonskih akata i oni međusobno nisu usaglašeni, pa je stoga cilj donošenja novog zakona upravo izbegavanje ovih kolizija, odnosno neusklađenosti pravnih normi, kao i veoma različita praksa, situacija da se različito postupa u vrlo sličnim ili istim situacijama na terenu. Jedna od osnovnih novina je ono što bih želela najviše da naglasim, a to je upravo koordinacija rada različitih inspekcija i bolje korišćenje resursa istih.
Kao što ste čuli, verovatno ćemo danas više puta ponoviti, osnovni razlog za donošenje ovog zakona, koji je zapravo o planiranju i vršenju inspekcijskog nadzora, jeste potreba postojanja jednog osnovnog sistemskog zakona da bi se zaista uredilo stanje u ovoj izuzetno kompleksnoj oblasti. Nedostatak koordinacije u razuđenoj organizaciji inspekcijskog nadzora nažalost još uvek umanjuje efikasnost istog i dovodi do izuzetno velikog opterećenja privrede, nadziranih subjekata u pogledu učestalosti nadzora, znači, kod nekih vrlo često dolaze razni inspektori, ali i, kao što smo čuli, istovetnosti predmeta inspekcijskog nadzora od različitih inspekcija.
Opšte je poznato da najveći teret administrativnog i finansijskog opterećenja, pritiska nose upravo mikro i mali privredni subjekti koji imaju svega nekoliko zaposlenih. Inspekcijski nadzor je obaveza ili zadatak državne uprave. Jedan od ciljeva donošenja ovog zakona o inspekcijskom nadzoru je da se značajno promeni privredni ambijent, što nam je izuzetno neophodno u funkcionisanju javne uprave, da ona bude efikasnija, kao i da se na efikasan i delotvoran način usaglasi čitava oblast inspekcijskog nadzora, koja se tiče velikog broja ministarstava.
Jedan od najvećih problema u našoj ekonomiji je obavljanje delatnosti od strane neregistrovanih ili neprijavljenih subjekata, tzv. siva ekonomija. To zapravo dovodi do nelojalne konkurencije među privrednim subjektima. Jedan od osnovnih zadataka ovog zakona je da upravo preventivno deluje na pojavu i širenje sive ekonomije, da otkloni štetne posledice sive ekonomije, kao i da u znatnoj meri suzi oblast korupcije.
Kada pričamo o ovim prijavljenim privrednim subjektima, ovaj zakon bi trebao da garantuje veću transparentnost nadziranih subjekata prilikom njihovog poslovanja, privređivanja, delovanja i da spreči obavljanje delatnosti i vršenja aktivnosti od strane neregistrovanih, neprijavljenih subjekata. Suzbijanjem obavljanja delatnosti neprijavljenih subjekata, neregistrovanih unapredila bi se slobodna tržišna utakmica i štitila bi se lojalna konkurencija od tzv. sive ekonomije, što nažalost nije bio slučaj u prošlosti. Stoga je izuzetno značajno i potrebno da inspektori identifikuju ove neprijavljene subjekte koji obavljaju potpuno nelegitimno poslovanje i da preuzmu neophodne mere i radnje da se njihovo poslovanje najpre uskladi sa zakonom i sa propisima, što naravno uključuje i sankcionisanje, odnosno kažnjavanja.
Trenutno imamo dve nelogičnosti. Sa jedne strane postoji izuzetno visoko administrativno opterećenje subjekata koji legitimno posluju, a sa druge strane u praksi postoji nedostatak kontrole onih subjekata koji nisu upisani u odgovarajući registar i koji bez valjanog pravnog osnova zapošljavaju, angažuju lica da rade kod njih. Znači, nedovoljna je kontrola, odnosno ne postoji kontrola onih koji svesno krše zakon i propise i to neki rade dugo i kontinuirano.
Zbog toga je izuzetno značajno da oni koji legalno posluju kada dođe do određenih promena propisa zakonodavstva tačno znaju koje su njihove obaveze i šta treba da urade da bi uskladili svoje poslovanje i postupanje sa propisima. Cilj je da se postigne najbolja moguća obaveštenost kako samog inspektora o nadziranom subjektu i predmetu nadzora, a sa druge strane da se smanji administrativni teret, teret samog nadziranog subjekta, znači privrednih subjekata.
Nadležni u budućnosti neće moći više da prebacuju odgovornost jedni na druge, odnosno nadležnost, jer nažalost svi građani, svi mi koji smo imali raznih problema u praksi vidimo da vrlo često, da razni inspektorati kažu da oni nisu nadležni za određeno pitanje. To neće moći da se desi u budućnosti pošto će oni biti umreženi, ili koordinisani i neće moći da se prebacuje odgovornost naročito u onim pitanjem kada pričamo o neprijavljenim ili ne registrovanim subjektima. Od sada će sve inspekcije biti nadležne da vrše inspekciju kod neregistrovanih subjekata, pogotovo ako su oni u njihovoj oblasti. Međutim, ukoliko nisu iz njihove nadležnosti, njihove oblasti onda će imati obavezu da tu sumnju prijave, odnosno nepravilnosti da prijave onim inspekcijama u čijoj oblasti rada je ovaj dotični subjekat.
Postojaće, dakle, izričita obaveza za sve, a ne samo za neke inspekcije da sprovode inspekcijski nadzor prema neregistrovanim subjektima. Vrlo je značajno da se ukine ova stalna praksa prebacivanje odgovornosti jedni na druge, prema kojoj svako kaže da nije nadležan za određena pitanja i to normalno, logično građane izuzetno iritira.
Neće više biti toga da inspektor kod nekoga ode ili ne ode zato što su se tako dogovorili sa privrednim subjektom. Postojaće u planu jasan razlog kako, ko, zašto, koliko često, sa kojom redovnošću ulazi u redovan plan inspekcijskog nadzora i to će se obavljati sa kojom redovnošću, zašto?
Nema više toga da inspektor dođe kod nekog i da boravi tu duže vremena nego što je planirano da bude tu dok god ne nađe neku nepravilnost da radi ovakvo ili onakvo tumačenje kako bi po svaku cenu izvukao određenu kaznu od tog privrednog subjekta ili ne daj bože samo stavio sebi nešto u džep.
Inspekcijski nadzor, bar redovni inspekcijski nadzor, će u budućnosti biti najavljen neće se vršiti na prepad, odnosno nadzirani subjekti će biti unapred obavešteni o tome da ih očekuj redovan inspekcijski nadzor.
Naravno, zakon predviđa u izuzetnim slučajevima da inspekcijski nadzor ne mora da bude najavljen, znači može da počne i bez obaveštavanja nadziranog subjekta u onim situacijama kada postoje razlozi za neodložno postupanje ili opravdana bojazan da bi upravo ovo obaveštavanje unapred umanjilo ostvarenje cilja inspekcijskog nadzora i kada to nalaže zaštita javnog interesa, odnosno otklanjanje raznih opasnosti.
Što se tiče koordinacije inspekcijskog nadzora čuli smo u uvodnom izlaganju gospođe ministarke da zakon propisuje da Vlada u roku od tri meseca formira tzv. koordinacionu komisiju koja bi bila zadužena upravo za koordinaciju rada, koordinaciono telo radi obuhvatnijeg i delotvornijeg nadzora, odnosno izbegavanje preklapanja i nepotrebnih ponavljanja nadzora, ka usklađivanju, vršenju inspekcijskog nadzora.
Zadatak te koordinacione komisije zapravo treba da bude da se obezbedi efikasnije i sveobuhvatniji nadzor. Saradnja nadležne inspekcije sa drugim organima državne uprave takođe je izuzetno značajna i ona će obuhvatiti kako međusobno obaveštavanje, razmenu podataka, pružanja pomoći i zajedničke mere i radnje od značaja za inspekcijski nadzor.
Najznačajnija novina ovog zakona su zapravo preventivne mere, kontrolne mere. Cilj je da se preventivnim delovanjem i kontrolisanjem mera obezbedi zakonitost i transparentnost poslovanja i postupanja nadziranih subjekata kao i da se spreče i otklone štetne posledice.
Ostali ciljevi koji se ovim zakonom podstiču su eliminacija neujednačenosti, kao što sam pričala, samovolje, koruptivnosti, neopravdane učestalosti trajanja inspekcijskog nadzora kod jednih i izostanka inspekcijskog nadzora upravo kod onih drugih privrednih subjekata koje na primer nisu prijavljeni, kao i smanjenje administrativnog tereta privreda. Značajno je da ovaj zakon prepoznaje kako redovnu, tako i vanrednu odnosno kontrolni i dopunski inspekcijski nadzor.
Nekoliko detalja koji još nisu spomenuti, a koji su značajni. Znači, najznačajnija novina je upravo ova preventiva da se inspekcijski nadzor ne odnosi samo na kažnjavanje, već i na obaveštavanje privrednih subjekata kako mogu svoje poslovanje da dovedu u sklad sa zakonom i propisima. Inspekcija je dužna da sačini kontrolne liste iz svoje oblasti inspekcijskog nadzora i da ih objavi na svojoj internet stranici i da će inspektori od sada biti vezani zapravo sadržinom naloga, odnosno predmetnom inspekcijskog nadzora, znači, neće moći duže tu da ostaju i da kontrolišu sve i svašta. Ovo se ne odnosi samo na situaciju kada se radi o neregistrovanim privrednim subjektima u tim slučajevima inspekcijski nadzor može da se vrši bez naloga i van uskog predmeta koji je određen ovim inspekcijskim nalogom.
Ono što je takođe značajno jeste da nadzirani subjekti imaju jednaka prava i obaveze u inspekcijskom nadzoru što uključuje i pravo da inspekcija jednako postupa u istim i sličnim situacijama prema svim nadziranim subjektima.
Da zaključim, najznačajniji elementi novine u ovom novom sistemskom zakonu o inspekcijskom nadzoru su preventivno, korektivno delovanje inspekcije, suzbijanje sive ekonomije kao i ujednačavanje prakse inspekcijskog nadzora. Poseban značaj ima koordinacija različitih inspekcija koji vrše druge inspekcije, jedne sa drugom, a sve radi delotvornosti, efikasnosti, ekonomičnosti inspekcijskog nadzora.
Podržavamo i povećanje kazni za one koji svesno krše propise i deluju neregistrovano, odnosno neprijavljeno. U danu za glasanje poslanici LSV glasaće za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SVM iznesem naše mišljenje o nekoliko predloženih zakona.
Krenuću od Zakona o zaštiti od požara. Aktuelni zakon je kao što smo čuli u uvodnom izlaganju, uvaženog gospodina ministra usvojen krajem 2009. godine, krajem decembra. On je zapravo stupio na snagu sredinom 2010. godine.
Potreba za ovim izmenama i dopunama koje se trenutno nalaze pred nama je inicirana nakon izvršene analize postojećeg normativnog okvira, sugestija i predloga koji su dostavljeni od strane roditelja, nastradalih u požaru u Novom Sadu u diskoteci „Kontrast“ i stručne javnosti, a sve u cilju povećanja stepena bezbednosti u objektima javne namene sa aspekta zaštite od požara.
Suština ovih predloženih izmena i dopuna je uspostavljanje efikasnije kontrole u oblasti bezbednosti objekata, prvenstveno onih objekata u kojima se obavljaju ugostiteljske delatnosti.
Sa aspekta zaštite od požara ove predložene izmene imaju za cilj da obezbede da se navedene delatnosti obavljaju isključivo u onim objektima za koje je pribavljena saglasnost MUP-a u pogledu sprovedenosti mera zaštite od požara u skladu sa namenom tih objekata.
Uvaženi, prisutni gospodin, otac novinarke Tamare Miladinović jedna je od šest žrtava požara u novosadskoj diskoteci „Kontrast“ inicirao je izmene propisa koje bi trebalo da ubuduće spreče slična stradanja dece i mladih. Reč je o dodatnim propisima za bezbednost u objektima u kojima se okuplja izuzetno veliki broj ljudi.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara je obaveza pribavljena saglasnosti o sprovedenim merama zaštite od požara preneta sa nekadašnjeg organa uprave nadležnog za izdavanje upotrebne dozvole, sada na samog investitora, odnosno na vlasnika objekta.
Kao što smo čuli preciziran je način na koji se dokazuje da je određeni objekat podoban za upotrebu. Navedeni dokazi koje je potrebno dostaviti u postupku, čime je podignut nivo pravne sigurnosti stranaka u postupku.
Na primer, opasnost kako od izbijanja tako i od širenja požara, nepostojanje uslova za sigurnu, brzu evakuaciju velikog broja ljudi je jedan od osnova za zabranu vršenja određenog posla u objektu sada.
Organ nadležan za izdavanje upotrebne dozvole ne može izdati upotrebnu dozvolu ukoliko nije pribavljena saglasnost pri projektovanju i izgradnji objekata, kao što su hoteli, robne kuće, tržni centri, bioskopi, dečije ustanove, škole, visoko školske ustanove, ustanove kulture, zdravstvene ustanove, sportske, koncertne dvorane i visoki objekti itd.
Inspektor može rešenjem naložiti zabranu vršenja određenog posla u objektu, delu objekta ili prostoru, ako im očigledno preti opasnost od izbijanja i širenja požara ili kao što sam spomenula što je izuzetno značajno ako nisu obezbeđeni uslovi za brzu evakuaciju i sigurnu evakuaciju velikog broja ljudi.
Poslanička grupa SVM je saglasna sa tzv. inicijativom „Tamarin zakon“, odnosno sa predloženim izmenama i dopunama. Smatramo da je potrebno uraditi sve da u budućnosti izbegnemo ovakve i slične tragedije i da zaista bude jasna odgovornost svih nadležnih.
Sledeći predlog zakona o kojem ću govoriti je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Mađarske o saradnji i uzajamnoj pomoći u slučaju katastrofa.
Vrlo je značajno da ćemo potvrditi ovaj sporazum u Danu za glasanje. On je potpisan krajem oktobra još 2013. godine. Ovom prilikom bih želela da nas sve podsetim i da naglasim da kada je prošlog proleća, kada su nažalost Srbiju pogodile nezapamćene poplave, prirodna katastrofa, Mađarska je zaista bila među prvim zemljama koja se odazvala na poziv za pomoć Republike Srbije. Iz ove susedne zemlje je vrlo brzo stigla pomoć, kako u vidu opreme, čamaca, vozila, helikoptera za spašavanje, tako i samog ljudstva, odnosno spasioca. U Mađarskoj se sakupljala i humanitarna pomoć koja je posle dostavljena najugroženijima. Mađarska Vlada je, dakle, odmah odgovorila na poziv Republike Srbije za pomoć i tim Mađarske nacionalne organizacije za spasilačke operacije je pomogao spasilačkim naporima u poplavama pogođenoj Srbiji.
Savez vojvođanskih Mađara podržava potvrđivanje ovog Sporazuma, najpre zbog toga što doprinosi jačanju i produbljivanju prijateljskih odnosa dve zemlje, između Republike Srbije i Mađarske, sprečavanju katastrofa. Saradnja radi pružanja uzajamne pomoći u njihovom slučaju je od zajedničkog interesa, od interesa za obe zemlje, kako bi se katastrofe sprečile ili, kada se već dogode, kako bi se na najefikasniji način upravljalo njima.
Razmena informacija o izvorima opasnosti koje mogu izazvati katastrofe i o njihovim posledicama, kao i razmena iskustva u predviđanju, sprečavanju i proceni katastrofa i razmena naučenih lekcija je izuzetno značajna. Stoga je potrebno podstaći sve oblike uzajamne saradnje nadležnih organa, kako Vladinih, tako i nevladinih organizacija, kako bi se postigli ciljevi ovog sporazuma.
Zaključivanje ovog sporazuma je rezultat volje ugovornih strana da pruže uzajamnu pomoć u slučaju nastupanja katastrofa i potvrđivanjem će se omogućiti njegovo stupanje na snagu.
Nadalje, potvrđuje se i sporazum odnosno memorandum o razumevanju i institucionalnom okviru inicijative za prevenciju i spremnost u slučaju katastrofa za region jugoistočne Evrope koji je takođe potpisan još krajem 2013. godine.
Čuli smo u uvodnom izlaganju da su države potpisnice Albanija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Crna Gora, Rumunija, Srbija, Slovenija i Turska. Jasno je da je Memorandum o razumevanju rezultat usaglašavanja stavova 11 država po pitanjima koje uređuju njeno funkcionisanje.
Ovaj sporazum je jedini regionalni mehanizam, subjekat, koji se isključivo bavi pitanjem zaštite od katastrofa i koji okuplja zemlje jugoistočne Evrope. Značajan je zbog jačanja regionalne saradnje i dogovora u oblasti upravljanja u slučaju katastrofa, ali i unapređenja saradnje u svetlu proširenja EU i procesa Evroatlantskih integracija. Ovim Sporazumom se omogućava lakša razmena informacija u oblasti prevencije i spremnosti u slučaju katastrofa. Ovaj Sporazum se već privremeno primenjuje i dobro je što ga sada potvrđujemo, jer, kao što smo čuli, prethodni sporazum istog naziva koji je potpisan još 2007. godine je zapravo istekao krajem 2014. godine.
Potvrđuje se Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o readmisiji, koji je potpisan u Beogradu, sredinom oktobra prošle godine.
Kad već razgovaramo o readmisiji, a pitanje ilegalnih migranata je vrlo aktuelno, naročito u poslednjih nekoliko nedelja, ovom prilikom bih želela da pohvalim napore Ministarstva unutrašnjih poslova, pa i lično gospodina ministra Nebojšu Stefanovića, u rešavanju ovog pitanja. Pohvalila bih takođe dogovor između policije Srbije, Mađarske, Nemačke i Austrije o većoj saradnji, kada je reč o sprečavanju ilegalne migracije i što će na srpsko-mađarskoj granici uskoro, pored regularne policije, po vašim izjavama gospodine ministre, dežurstvo početi i Žandarmerija, ali i policija opšte nadležnosti, a sve kako bi se zaštitio zeleni deo granice.
Dobro je što je sa kolegama iz Nemačke, Austrije i Mađarske dogovoreno da stručnjaci iz tih zemalja pruže pomoć, kako srpskoj, tako i mađarskoj policiji, u sprečavanju ilegalne migracije, kao i da se obezbede neophodna tehnička sredstva. Naša poslanička grupa pozdravlja i saradnju u oblasti kriminalističke policije, kako bi se otkrili krijumčari.
Svesni smo toga da policija ni jedne države ne može sama i nije u mogućnosti da samostalno reši ove probleme. Srbija, Mađarska, Austrija i Nemačka samo zajedno mogu da, uz pomoć stručnih timova četiri zemlje, postignu dobar rezultat u budućnosti i doprinesu većoj sigurnosti svih naših građana.
Naša poslanička grupa smatra vrlo značajnim unapređenje saradnje u oblasti suzbijanja nezakonitih migracija, kao i usaglašavanje principa i normi kojima se određuje postupak vraćanja, prihvata, pa i predaje lica čiji je boravak na teritoriji država u suprotnosti sa važećim propisima za ulazak i boravak stranih državljana, kao i lica bez državljanstva.
Smatramo da je izuzetno značajno stvoriti efikasan formalno-pravni mehanizam u cilju sprečavanja ovih nezakonitih migracija, kao i omogućiti organizovan, recipročan i institucionalizovan povratak lica koja se nalaze u neregularnoj situaciji na teritoriji druge države.
Za sam kraj svog izlaganja ću kao neko ko je iz Banata spomenuti i značaj potvrđivanja Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o otvaranju međunarodnih graničnih prelaza „Jaša Tomić – Fenj“, „Vrbica-Valjkan“, odnosno „Nakovo-Lunga“. Naime, značajno je da se i formalno otvaraju drumski granični prelazi za međunarodni saobraćaj. Oni će biti otvoreni za saobraćaj pešaka, biciklista i vozila svakog dana po našem vremenu od 7-19 sati.
Otvaranje ovih međunarodnih graničnih prelaza na srpsko-rumunskoj državnoj granici doprineće boljoj prekograničnoj saradnji, a naravno, olakšaće i svakodnevni život samih građana i stanovništva kroz produbljivanje kako ekonomskih tako i kulturoloških odnosa. Otvoriće se mogućnost ekonomske razmene, pa možda i zapošljavanja.
Kada se formalno otvore ovi granični prelazi omogućiće se, kao što smo čuli, Republici Srbiji i Rumuniji da zajednički apliciraju za dobijanje sredstava iz IPA fondova, kako bi se ovi granični prelazi zaista osavremenili i upodobili sa EU standardima.
Da zaključim, naša poslanička grupa, poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara, će u Danu za glasanje podržati i predložene zakone i potvrđivanje sporazuma. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani roditelji, činjenica je da je izdvajanje za zdravstvo iz bruto nacionalnog dohotka u Republici Srbiji jedno od najnižih u celoj Evropi.

No, uprkos nasleđenim problemima iz prošlosti na polju zdravstva, zdravstvene zaštite, moram da naglasim da je tokom mandata prethodnog ministarstva zdravlja kao i mandata trenutnog Ministarstva zdravlja zaista se mogu uočiti vidni napreci.

Pošto, bilo kakve reforme, pa i reforme na polju zdravstva, zdravstvenog osiguranja, zdravstvene zaštite zahtevaju vreme i mogu da budu dugotrajan proces, svesni smo toga da se mnogi građani, pacijenti još uvek i dan danas suočavaju u praksi sa mnogim problemima.

Za poslaničku grupu SVM je izuzetno značajno podizanje nivoa zdravstvenih usluga u domovima zdravlja, javnim bolnicama. Značajno nam je da to bude jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije.

Ovom prilikom, tokom ove rasprave želimo da pozdravimo, najpre, inicijativu uvaženog kolege gospodina profesora Dušana Milisavljevića i donošenje ovog Zakona o prevenciji i dijagnozi genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti, tzv. „Zojinog zakona“.

Želimo da pozdravimo i razmišljanje na ovaj način, odnosno saradnju Ministarstva zdravlja i to da je na dnevni red stigla inicijativa narodnog poslanika na kojoj su zajedno radili, kao što je to uvaženi predlagač i naglasio, zajedno je radilo više pravnika i došlo je do rešenja za koje ćemo svi mi glasati u danu za glasanje.

Donošenje ovog zakona je naravno motivisano najpre humanim razlozima, a sve u cilju olakšavanja života pacijenata koji se bore sa retkom bolešću i naravno olakšavanje života njihovih porodica, njihovih najbližih.

Suština ovog zakona je da se omogući dijagnostifikovanje i lečenje u inostranstvu u koliko im u Srbiji, u određenom periodu lekari nikako ne utvrde jasnu dijagnozu. Konkretno, ovaj predlog zakona predviđa obrazovanje multidisciplinarnog konzilijarnog veća za pitanja dijagnostike, koje u slučaju da pacijent i posle preduzete genetičke analize ostaje bez potvrđene dijagnoze, znači nema jasnu dijagnozu, daje mišljenje o tome da li je zapravo moguće u Srbiji obezbediti dodatna genetička ispitivanja.

U koliko je ovo mišljenje negativno, znači negativno mišljenje o tome da je moguće obezbediti sprovođenje dodatnih dijagnostičkih postupaka u Srbiji, onda ovo multidisciplinarno konzilijarno veće daje mišljenje, odnosno predlog o potrebi sprovođenja istih tih postupaka u nekoj inostranoj zdravstvenoj ustanovi.

Odluku o upućivanju biološkog materijala, kao što smo to čuli ili samog osiguranog lica u inostranu ustanovu radi sprovođenja dodatnih genetičkih postupaka, donosi RFZO, znači Republički fond za zdravstveno osiguranje, a odluku o dodeli sredstava iz ovde više puta spomenutog budžetskog fonda za lečenje oboljenja, stanja i povreda koje se ne mogu lečiti u Republici Srbiji donosi sam ministar zdravlja.

Oni koji boluju od retkih bolesti, u svakom pogledu su u vrlo teškoj situaciji, vrlo teškom položaju zbog čega im je zaista potrebna posebna pažnja i uvažavanje svih nas, celog društva.

Oni predstavljaju jednu grupu od najosetljivijih, najvulnerabilnijih pacijenata, pate od najtežih i često neizlečivih bolesti. Ono što je još tužnije i teže je da se tu uglavnom radi o deci. Ja ne želim da se ponavljam, čuli smo procente da je oko 70% slučajeva se radi o deci, da u velikom procentu je njihov životni vek vrlo kratak, da mnogi od njih, na žalost, izgube bitku sa bolešću pre pet godina života.

U svakom slučaju, pozitivno je i dobro što se ovaj predlog nalazi na dnevnom redu i što ćemo ga usvojiti ovih dana. Zaista je vreme da se i tretman ovih pacijenata u Republici Srbiji promeni.

Nadalje, činjenica je da oblast genetičkog zdravlja još uvek, odnosno do sada nije bila regulisana posebnim zakonom u našem pravnom sistemu.

Kao što smo čuli, u slučaju pacijenata uglavnom se radi o deci, u slučaju dece koja pate od retkih bolesti, lekari na žalost vrlo često mesecima, a nekada i godinama ne mogu da utvrde koja je tačno bolest u pitanju i ne mogu da postave jasnu dijagnozu. Svesni smo i toga da ako nema postavljene dijagnoze, dete nema pravo ni na lečenje, nema pravo ni na ostala neophodna pomagala i slično, što otežava, kako njegov život, tako i otežava njegovim roditeljima, odnosno najbližima, zakonskim zastupnicima da mu pomognu.

Nismo možda još spomenuli brojku, govorili smo uglavnom o Srbiji ali danas smo na Odboru za zdravlje govorili o tome da možda se čini da je broj mali ali u celom svetu se 350 miliona ljudi suočava sa nekom od retkih bolesti i uvažena predsednica odbora koja je izvestila i kao izvestilac našeg odbora je naglasila da je zaista najskuplja pogrešna dijagnoza i zamislite samo operacije koje su neophodne i urađene baš zbog pogrešne ili nejasne dijagnoze.

Znači, jedan od osnovnih ciljeva donošenja takozvanog Zojinog zakona je upravo da se dužina postavljanja dijagnoze svede na minimum, da bude što kraća, da se ne čeka mesecima i godinama, čime bi se, naravno, povećala efikasnost lečenja.

Ovaj zakon bi trebalo da u praksi obezbedi pravo obolelih od retkih bolesti na sve oblike zdravstvene zaštite, a pre svega da oni sami znaju od čega boluju, da se pitaju o svemu, o svom stanju, da odlučuju o sebi, o svom zdravlju, odnosno o svom lečenju.

Smatramo da aktivno učešće građana u brizi o sopstvenom zdravlju, pre svega u smislu potpune informisanosti o svojoj situaciji, o svom zdravlju i određene slobode izbora da li će prihvatiti predloženu terapiju, stepena odlučivanja, uticaja na sopstveni tretman je od izuzetne važnosti.

Savez vojvođanskih Mađara je, naravno, stanovišta da svi pacijenti treba da imaju najbolju moguću medicinsku uslugu. Stoga smatramo da svim osiguranim licima pod jednakim uslovima treba omogućiti ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu i drugih prava iz zdravstvenog osiguranja.

Osnovno pravo pacijenata je pravo na dijagnozu uvek kad je ona moguća i dostupna. Dijagnoza je sastavni deo obaveštenja koje se duguje pacijentu i na osnovu koje pacijent sam ili u slučaju deteta ili raznih nemogućnosti, njegov zakonski zastupnik određuje da li će prihvatiti predloženo lečenje.

Rana dijagnostika mora biti prioritet i obaveza je svih lekara da pravovremeno postave dijagnozu ukoliko je to moguće.

Drugi segment na koji se odnosi ovaj Predlog zakona je prevencija. Prevencija je takođe neophodna. Stoga je od izuzetne važnosti da zdravstvene usluge ne gube iz vida da imaju obavezu sprovođenja preventivnih mera, podizanja svesti ljudi, obezbeđivanje zdravstvenih usluga u odgovarajućim vremenskim intervalima.

Grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja treba da imaju pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge. Preventivna prenatalna i postnatalna zdravstvena zaštita predstavlja ulaganje u budućnost svih, a najviše budućnost žena i novorođene dece. Lekar je, naime, dužan da ustanovi da li postoji rizik i kolika je verovatnoća da se dete rodi sa genetičkom bolešću ili genetički uslovljenom anomalijom. Obavezni skrining novorođene dece je takođe od izuzetne važnosti.

Na osnovu ovog Predloga zakona, ministar zdravlja će rešenjem odrediti zdravstvene ustanove na tercijalnom nivou koje će obavljati poslove Centra za kliničku genetiku i retke bolesti.

Određeni su i poslovi u ovom predlogu, odnosno određenim amandmanima koji će biti usvojeni, koji će se obavljati u ovom centru, a ti poslovi su, između ostalih, poslovi prenatalnog i neonatalnog skrininka, spomenutog genetskog savetovališta, vođenje, izuzetno značajno, a to je već delimično regulisano i nedavno usvojenim Zakonom o zdravstvenim evidencijama, registra obolelih od retkih bolesti za teritoriju Republike Srbije.

Značajno je da će se ovi centri baviti saradnjom sa referentnim inostranim centrima za dijagnostifikovanje i lečenje genetičkih i retkih bolesti, kao i sa mrežom kako evropskih, tako i svetskih organizacija za genetičke i retke bolesti i, naravno, neophodna konstantna stalna edukacija iz ovih oblasti.

Dozvolite mi da u okviru ove rasprave spomenem i da nas podsetim da smo proteklih nekoliko godina doneli zakone i druge propise kojim je unapređen normativni okvir za ostvarivanje i zaštitu prava osoba sa invaliditetom, ali, nažalost, pripadnici ove posebno osetljive grupe se i dalje svakodnevno suočavaju sa mnogim problemima u praksi. Često su onemogućeni da ta prava i ostvare i da postignu željeni nivo društvene uključenosti.

Osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji se najčešće suočavaju, između ostalih, sa problemima u ostvarivanju socijalne zdravstvene zaštite.

Savez vojvođanskih Mađara svakako podržava decentralizaciju, pa samim tim smo i za decentralizaciju zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja i za još bolju dostupnost i pristupačnost u korišćenju zdravstvene zaštite.

Da zaključim. Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara svakako pozdravlja donošenje zakona o prevenciji, dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti, takozvanog Zojinog zakona. Kao što sam spomenula, ovaj način razmišljanja o rešavanju konkretnih problema, svakako je dobro što će amandmanima Vlade Republike Srbije, odnosno radne grupe Ministarstva zdravlja ovaj predlog još da se uskladi sa zakonima iz oblasti zdravlja, kao što su Zakon o pravima pacijenata, ne tako davno menjan Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakon o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji u oblasti zdravstva, pošto nažalost nije retka praksa da se u našem pravnom sistemu dešava da su nam neki zakoni u koliziji, što je svakako nedopustivo. Znači, u danu za glasanje ćemo glasati za zakon. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, potpredsednici, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u nekoliko minuta izložim stav poslaničke grupe SVM vezano za Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača.
Kao što smo čuli u uvodnom izlaganju uvaženog gospodina ministra, kako nacionalnom strategijom, tako i akcionim planom za borbu protiv korupcije je predviđeno usvajanje efikasne i delotvorne zaštite onih lica koja prijavljuju sumnju na korupciju i predviđeno je i spominje se već izvesno vreme donošenje posebnog zakona o zaštiti uzbunjivača.
Značajno je da i raznim međunarodnim dokumentima koji su spominjani, kao što je Konvencijom UN za borbu protiv korupcije propisano da svaka država ugovornica, među kojima je i Republika Srbija predvidi odgovarajuće mere pružanja zaštite od bilo kog neopravdanog postupanja prema bilo kom licu koje nadležnim organima prijavi činjenice koje se odnosi na koruptivna krivična dela.
Građansko pravna konvencija protiv korupcije Saveta Evrope takođe sadrži, ali u ovom slučaju i obavezujuću odredbu koja propisuje da svaka strana ugovornica treba da obezbedi u svom domaćem pravu odgovarajuću zaštitu od neopravdanih sankcija protiv zaposlenih koji imaju opravdanu sumnju u korupciju i koji u dobroj meri svoju sumnju prijave odgovornim licima ili organima.
Međutim, činjenica je i da u mnogim državama članicama Saveta Evrope još uvek ne postoji poseban, specifičan zakon za zaštitu onih koji upozoravaju na korupciju. Postoje samo neki određeni delovi zakona koji se tiču najpre odnosa u oblasti rada, krivičnih procedura, medija i diskriminacije i upravo zbog toga poslanička grupa SVM pozdravlja i podržava donošenje posebnog zakona o zaštiti uzbunjivača u ovom visokom domu u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Nadalje, značajno je spomenuti da je odlukom Ustavnog suda koja datira krajem oktobra, tačnije 23. oktobra ove godine, jedna odredba Zakona Agencije za borbu protiv korupcije upravo ona, na osnovu koje je donet Pravilnik o zaštiti uzbunjivača, je oglašena neustavnom. To bi u praksi zapravo značilo da sedam dana posle objavljivanja ove odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku“ bi uzbunjivači ostali u potpunosti bez bilo kakve pravne zaštite koju im je kakav takav ali ovaj pravilnik omogućavao. Kako do sada, do ovog momenta nije postojao poseban zakon o zaštiti uzbunjivača, ipak je doneta odluka da je odloženo objavljivanje ove odluke na tri meseca i data je mogućnost da mi u ovom periodu donesemo zakon, što će se desiti za nekoliko dana.
Svi ćemo se složiti da je ovo jedna izuzetno osetljiva tema, da predmet zakonskog teksta, zapravo borba protiv korupcije i lošeg upravljanja, a značajno je da se ne odnosi samo na javni već i na privatni sektor. U središtu ovog predloga zakona je zaštita onih koji skreću pažnju na korupciju i druge nepravilnosti u njihovom radnom okruženju, pošto je njihova uloga, znači uloga onih koji su spremni da doprinesu otkrivanju konkretnih slučajeva korupcije od izuzetne važnosti, ako ne i ključna.
Usvajanjem ovog zakona je plan da se izbegne opasnost, da ljudi koji imaju status uzbunjivača ostanu bez pravne zaštite. Predlog zakona u prvi plan ističe zaštitu uzbunjivača, odnosno lica koja uživaju zaštitu kao uzbunjivači, kao i zabranu da poslodavac bilo činjenjem ili ne činjenjem stavi uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem.
Čuli smo u uvodnom izlaganju uvaženog gospodina ministra koji su ti postupci, situacije u vezi sa kojima se uzbunjivač stavlja u nepovoljniji položaj i svesni smo toga. Ja ću spomenuti samo nekoliko. Najčešće je to upravo zapošljavanje ili osposobljavanje, stručno usavršavanje, određeno napredovanje na poslu, ocenjivanje, menjanje uslova rada, prestanak radnog odnosa, isplata otpremnina, zarada, premeštaj na drugo radno mesto, itd.
U slučajevima nanošenja štete uzbunjivaču, prema ovom predlogu uzbunjivač će imati pravo na naknadu štete, a u slučaju preduzete štetne radnje u vezi a uzbunjivanjem imaće pravo i na sudsku zaštitu.
Značajno je, čuli smo, ne bih da se ponavljam, i može da se vidi tačna definicija uzbunjivanja u ovom zakonu, ono što bih želela da naglasim i kao članica naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, da je zapravo definicija uzbunjivanja u ovom našem budućem zakonu, u Predlogu zakona proširena. Znači, standard Saveta Evrope je proširen uzimajući u obzir specifičnosti kako pravnog, ekonomskog i društvenog uređenja RS, pa je pojam uzbunjivanja u javnom interesu. On obuhvata i razotkrivanje informacija u vršenju javnih ovlašćenja protivno svrsi zbog kojih su ta javna ovlašćenje poverena, ali i radi sprečavanja štete velikih razmera.
Želela bih još da naglasim, izuzetno je zanimljivo da uzbunjivač može da uzbuni i javnost bez prethodnog obaveštavanja poslodavca ili ovlašćenog organa u slučaju neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji direktna neposredna opasnost od uništenja dokaza.
Veoma je važno, i to svakako pozdravljamo, da je ovde naglašeno da i tom prilikom, u slučaju uzbunjivanja javnosti, uzbunjivač je dužan da poštuje pretpostavku nevinosti okrivljenog, kao i pravo na zaštitu podataka o ličnosti i da se ni na koji način ne ugrožava vođenje sudskog postupka.
Kada tužilac, u ovom slučaju uzbunjivač, odnosno lice koje prijavljuje sumnju na korupciju ili lice koje uživa zaštitu kao uzbunjivač, sa njim povezano lice, u toku postupka učini verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem na poslodavcu je sam teret dokazivanja da štetna radnja nije u uzročnoj vezi sa uzbunjivanjem.
Tužilac, odnosno uzbunjivač, treba samo da učini verovatnim da je pretrpeo štetne posledice u vezi sa uzbunjivanjem, a na samom poslodavcu je da dokaže da nastale štetne posledice po uzbunjivača nisu u vezi sa uzbunjivanjem, što je dobro.
Nažalost, trenutna situacija je takva da ne postoji još uvek adekvatna dovoljna i celovita društvena zaštita onih koji svojim aktivnostima upozoravaju, skreću pažnju široj javnosti na štetne i protiv pravne pojave koje su od značaja za svako društvo, koje su od značaja za naše društvo ako je zaista cilj napredak i zdrav društveni razvoj. Zbog toga smatramo da je normativna efikasna zaštita osoba koje prijave korupciju od velikog značaja upravo za borbu protiv iste.
Kao što smo spomenuli, ovim zakonom se proširuje krug zaštite lica i izvan državnih službenika, odnosno zaposlenih u organima javne vlasti i na sve ostale kategorije lica koja ne smeju da trpe štetne posledice ako u dobroj nameri podnesu prijavu sumnje na nezakonitu radnju.
Zakon sa jedne strane treba da podstakne radnje uzbunjivanja, prijave, a sa druge strane da obezbedi i garantuje posebnu zaštitu uzbunjivača i drugih kategorija koje su povezane sa njima. Zakon propisuje zabranu postupanja kroz najčešće situacije u kojima se, nažalost, uzbunjivači u praksi još uvek stavljaju u nepovoljniji položaj. U svakom tranzicionom društvu opasnost od korupcije potpuno opravdava potrebu za donošenjem posebnog zakona koji bi regulisao ovu oblast, a sve radi uspostavljanja efikasnog mehanizma razotkrivanja nezakonitosti i nepravilnosti.
Poslanici SVM smatraju izuzetno značajnim vraćanje poverenja građana u demokratske institucije. Stanovišta smo da se pozitivnim efektima ovog zakona stvaraju preduslovi za jačanje vladavine prava i za poštovanje zakona, za stvaranje ambijenta u kojima se zaista ti zakoni poštuju. Naravno, razvijanje morala i izražavanje društvene osude nezakonitog postupanja su elementi koji čine okosnicu zdravog sistema vrednosti. Ali, slažemo se i da zakonske koncepte i posebno normativna rešenja treba sagledati sa onog stanovišta cilja koji se njime želi postići. U slučaju zaštite uzbunjivača i uzbunjivanja je cilj da se što veći broj slučajeva kojima dolazi do ugrožavanja javnog interesa otkrije i da se otklone štetne posledice ugrožavanja prava tih uzbunjivača.
Nesumnjivo je da će se ostvarenju tog cilja pomoći da ovi ljudi zaista budu spremni da prijave kršenje zakona i štetne pojave po javni interes i zbog toga moraju zaista delotvorno da se zaštite.
Relevantna istraživanja kako u Evropi i drugim državama, tako i u Republici Srbiji ukazuju da je glavni motiv uzbunjivača da se efikasno reši problem na koji oni ukazuju. U tom cilju treba obezbediti da uzbunjivač ne trpi štetu, da dobije razumnu naknadu ako je već pretrpeo štetu kako ne bi imao razloga da se kasnije kaje zbog toga što je zapravo samo pokušao da zaštiti javni interes.
Smisao uređivanja oblasti zaštite uzbunjivanja jeste da se motivišu uzbunjivači, oni koji imaju saznanja o bilo kojim nezakonitostima da u što većem broju ukažu na takve prakse, a sve u javnom interesu, da se zakonskim odredbama ograniče mogućnosti za štetne radnje upravo prema tim licima posle razotkrivanja, kao i da njihov prolazak kroz sve ove pravne postupke nakon toga budu što manje bolni za njih same.
Bez obzira na sve, poboljšanje zakonske regulative mora biti praćeno i opštim promenama stava ljudi prema prijavljivanju korupcije. Ono što je takođe značajno, mora da se prati i primena ovih zakona i efektivi. Mora da se proveri kakvi su stvarni efekti na zaštitu zaposlenih.
Da zaključim, ukoliko zaista želimo da radimo na mehanizmu za povećanje odgovornosti i da ojačamo borbu protiv korupcije i lošeg upravljanja, prvi i osnovni korak je stvaranje posebnog zakona, zakonodavnog okvira za zaštitu onih koji upozoravaju na koruptivne radnje. Zahvaljujem.