Gospođo predsedavajuća, imam pitanje za ministarku zdravlja, a tiče se nove skandalozne prakse u državnim bolnicama koja se zadnjih 20 godina javlja uglavnom, maltene svake godine. U mnogim državnim zdravstvenim ustanovama pacijenti na bolničkom lečenju prinuđeni su da sami kupuju lekove, koji su medicinske ustanove dužne da im obezbede. Ono što je najbitnije, to medicinske ustanove ne treba da rade, jer su to uglavnom lekovi, pričam o lekovima koji su na spisku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koje Republički fond za zdravstveno osiguranje redovno uplaćuje sredstva za te lekove.
Bez obzira što se Ministarstvo zdravlja i ministarka trude da idealizuju naš zdravstveni sistem on je sve ne samo idealan, i po brojnim pokazateljima, i po ovim pokazateljima je jedan od najslabijih u Evropi, čak kažu i iza Albanije. Da pacijenti na bolničkom lečenju sami kupuju lekove, to jeste bolje za njihovo zdravlje, ali nije zakonito.
Drugo, najveći broj zdravstvenih ustanova ne izdaje potvrdu pacijentima, da zdravstvene ustanove nisu obezbedile lekove, da bi mogli da refundiraju sredstva Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, što je još jedno protivzakonito ponašanje zdravstvenih ustanova.
Moje pitanje je ko kontroliše takvo ponašanje zdravstvenih ustanova i ko je kriv za nedostatak nekih elementarnih lekova kao što su recimo ranisan, diklofen itd?
Svedoci smo da su i zalihe stentova često vrlo male i da u mnogim klinikama su lekari prinuđeni da odlažu operacije i da leče samo hitne slučajeve, odnosno, u prevodu, samo pacijente koji su imali infarkt. To naravno da drastično utiče na pogoršanje zdravlja stanovništva, da ljudi sa ozbiljnim kardiološkim problemima koji treba da imaju tu vrstu intervencije sa ugradnjom stentova jednostavno treba da dožive infarkt da bi dobili stent. Takva vrsta ponašanja, po mišljenju naše poslaničke grupe je više nego skandalozna.
Ministarka, i to možemo da saznamo iz medija, smatra da su za nedostatak lekova krive pre svega zdravstvene ustanove, rukovodstva zdravstvenih ustanova jer nisu dobro isplanirala potreban broj zaliha tih lekova.
Moje konkretno pitanje je šta je konkretno Ministarstvo zdravlja preduzelo protiv rukovodilaca tih zdravstvenih ustanova, koji su to rukovodioci zdravstvenih ustanova do sada snosili odgovornost zbog lošeg planiranja, zbog neodgovornog ponašanja i šta će u budućnosti konkretno Ministarstvo zdravlja preduzeti da se ove pojave više ne dešavaju?
Svedoci smo da bez obzira što su bile velike najave da će liste čekanja za raznorazne operacije biti sve kraće da su liste čekanja sve druže i da se time direktno protiv pored protiv zakonitog ponašanja zdravstvenih ustanova direktno se ugrožava zdravlje stanovništva, jedna od osnovnih ustavnih kategorija, odnosno prava građana na redovnu i normalnu zdravstvenu zaštitu koju im sa ovakvim ponašanjem država ne obezbeđuje.

  Gospodine ministre, vezano za ovaj amandman, on je u vezi amandmanima gospođe Judite Popović,  način našeg razmišljanja je sledeći. Do sada je u Srbiji, ne samo zbog nestručnosti, mislimo zbog toga što je zakazala država, prevareno negde oko 25.000 kupaca, čak jedan prodavac iz Novog Sada je jedan stan prodao 40 puta, verovatno je to srpski rekord. Ali, zbog čega se sve to dešavalo?
Vi ste u obrazloženju ovog zakona rekli, između ostalog da je to i zbog nekvalitetnih usluga posrednika. To je tačno. Sada je reč upravo o kvalitetu usluga posrednika i oni zaista pored tog stručnog ispita moraju da imaju, neka čini nam se šira znanja, jer se često zaključuju predugovori, ugovori, jemstvo, ima tu trampe nepokretnosti, kompenzacije, svega, i čini nam se da, neko ko polaže stručni ispit neće moći baš da odgovori svim izazovima koja će nametnuti praksa.
Ono što sam pričao o zakazivanju države, mislim da mi treba uz ovaj zakon, koji je sigurno korak napred u odnosu na postojeće stanje, da razmišljamo o licenciranju investitora i o polaganju bankarskih garancija, da bismo zatvorili krug kako bi sprečili da zbog neefikasnog funkcionisanje države, zbog neozbiljne organizacije države sve to plati običan građanin kao što ih je, kažem bilo, do sada oko 25.000. Jer, nije dovoljno samo osiguranje posrednika, oni sigurno neće odgovarati za kompletnu štetu. Recimo, ako nestručno izvrše svoj posao, ako svesno jedan stan prodaju više puta itd. Ne verujem da će to osiguranje pokrivati svu štetu koju građani pretrpe zbog takvog ponašanja posrednika.
Zbog toga mislim da je zatvaranje tog kruga pravne sigurnosti od strane države, da će biti na pravi način urađeno, tako što ćemo pre svega licencirati investitore i izvođače i položiti bankarske garancije. Onda uz efikasan i blagovremeni rad MUP-a u slučaju prevara, uz bankarske garancije investitora, uz osiguranje posrednika, mi tek tada kao država pružamo građanima potpunu jednu pravnu sigurnost. Kažem i zbog toga i zbog stanja na tržištu nepokretnosti, naše razmišljanje ipak ide u pravcu da posrednici treba da imaju više stručno znanje.

Gospodine predsedniče, u danima kada se cela Srbija bavi sahranom Jovanke Broz, iz Grčke nam sa srpskog vojničkog groblja stižu vapaji poslednjeg čuvara srpskog velikog svetilišta, gde su preneti posmrtni ostaci 8.000 srpskih vojnika koji su svojim junaštvom nadvisili sebe i zadužili pokolenja i sve nas narodne predstavnike. Poslednji iz loze Mihajlovića, posle Save, Đure, Đorđe Mihajlović koji je kustos, čuvar, čovek koji je ceo svoj život posvetio održavanju srpskog vojničkog groblja, koji je rođen na groblju, koji više od 50 godina svakodnevno uređuje groblje, prima turiste, zna svaku humku, zna svaku porodicu u Srbiji, zna sudbinu svakog vojnika čiji su posmrtni ostaci tu, da tog velikana, Đorđe Mihajlovića, koji je zaslužio da dobije od države Srbije najveće odlikovanje za sve što je zadužio i nas narodne predstavnike i našu naciju, da njega jednostavno u tom poslu više nema ko da nasledi.
Đorđe Mihajlović često kaže da više turista iz Srbije poseti u jednom danu srpsko vojničko groblje nego groblja saveznika za nekoliko godina njihovih sunarodnika, a mislim na francusko, italijansko i rusko groblje. Đorđe Mihajlović i njegov otac su tokom Drugog svetskog rata od Nemaca sakrili i zakopali knjige i relikvije i ništa nije opljačkano, a da ne pričam o tome sa koliko strpljenja, ljubavi i posvećenosti dočekuju svakog ko dođe u Grčku da se pokloni tim srpskim velikanima.
Još nešto, dok je država bila ozbiljnija i odgovornija prema ovim pitanjima napravljeni su mauzolej, kapela i kosturnica i to je sve finansirala Kraljevina. Početak izgradnje srpskog vojničkog groblja i pratećih objekata je počeo 1933. godine, a završen je 1936. godine i osvećenje je bilo na dan primirja u Prvom svetskom ratu, što pokazuje i tadašnju posvećenost Kraljevine krajnjem očuvanju mira. Materijal za izgradnju groblja i pratećih objekata je sav iz Srbije, kamen iz Ljiga, cement iz Beočina, a Grčka je u znak poštovanja prema tim velikanima Srbiji poklonila besplatno zemljište i oslobodila svih carina i poreza na materijal koji je uvezen.
Ako je Grčka toliko uradila za Srbiju i na delima pokazala veliko poštovanje prema srpskim vojnicima koji tu počivaju, mislimo da država Srbija mora da uradi nešto da pripremi naslednike i da finansira njihov boravak i njihov rad, da ono što su radili Đuro Mihajlović, Savo Mihajlović i što radi Đorđe Mihajlović, koji je napunio punih 85 godina, neko nastavi.
Zbog toga moje pitanje ministru Rasimu Ljajiću, ministru za rad, boračka i socijalna pitanja, pošto vidim da se aktivno bavi sahranom supruge austrougarskog kaplara, a mi o pokojnicima nećemo da kažemo ništa loše, glasi – da li će ministarstvo preduzeti nešto po ovom koraku, jer vreme curi? Đorđe Mihajlović svakog dana šalje apele domovini da se plaši da li će sledeći dan dočekati živ, da li će imati ko da ga nasledi i da li će sve ovo o čemu pričam pasti u zaborava.
Iako smo u potpunosti okrenuti, odnosno u pretežnom delu budućnosti Srbije, mislim da ne smemo da zaboravimo te srpske vitezove i Đorđa Mihajlovića koji je ceo svoj život proveo i posvetio održavanju srpskog vojničkog groblja srpskih velikana. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče Visokog saveta sudstva, SPO i DHSS su jako pažljivo proučili biografije i budući da imamo dosta i u našoj poslaničkoj grupi poslanika koji poznaju stanje u našem pravosuđu, većina predloga pre svega za predsednike sudova su za nas prihvatljivi, jer se radi o ljudima koji imaju i dobre stručne biografije, o ljudima koji ispunjavaju većinu uslova koju treba da ispuni neki sudija. Obično kada se kaže sudija aluzija je da treba da bude stručan, treba da bude nepristrasan, da treba da bude objektivan, da treba da bude ažuran, ali po nama treba da bude i hrabar.
Mi smo imali do 1941. godine, jedan pravosudni sistem koji je bio u velikoj meri nepristrasan i objektivan i nezavistan od političke vlasti. Nasilnom revolucijom dobili smo političko pravosuđe gde se bukvalno u centralnim komitetima komunističke partije donosile su se odluke koje se tiču sudbina ljudi. Matrica zavisnosti našeg pravosuđa od političke vlasti je u velikoj meri obeležila sve pokušaje reforme pravosuđa od 1990. godine pa na ovamo. Čini mi se da se sada pojavljuje jedna pozitivna vrsta diskontinuiteta davanjem šansi ljudima iz pravosuđa, ljudima od struke i ljudima od ugleda.
Ne zaboravimo, i to je čini mi se, evo i prethodni diskutanti nisu imali nekih posebnih prigovora na predložene biografije, pre svega predsednika najznačajnijih sudova u Srbiji, upravo zbog činjenice da uglavnom potiču iz pravosuđa, da su se dokazali u pravosudnoj praksi i da pre svega imaju podršku ljudi od struke.
To je dobar znak za građane i dobar znak za Visoki savet sudstva da konačno pokušavamo da merimo nekim drugim merilima u odnosu na ona koja smo imali ranije. Sva istraživanja to pokazuju, i to svakodnevno u susretima sa građanima vrlo lako zaključujemo da su procene građana identične analizama koje mi sprovodimo i izveštaja Evropske komisije, da je naše pravosuđe i dalje dosta sporo, da su sudije zatrpane predmetima, da je dosta neefiksano, da ona osnovna ustavna prava, pravo na suđenje u razumnom roku su u velikoj meri i dalje se ne poštuju.
Problemi našeg pravosuđa su zaista veliki. Pitanje ko ih može rešiti? Mogu ih rešiti pre svega dobre sudije. Naravno, dobra organizacija rada suda, ali ne zaboravimo da od sudije najveći deo toga i zavisi.
Kakva je bila praksa i sa ljudima koji su predloženi, recimo poput gospodina Dragomira Milojevića, za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Gospodin Dragan Milojević je Kragujevčanin. Sam sam lično upoznat i mislim ne samo pravosudna javnost i već i opšta javnost da je to sudija koji je prošao bukvalno svaku stepenicu u našem pravosuđu, od sudskog pripravnika, od istražnog sudije, od rada u krivičnom veću, od predsednika krivičnog odeljenja Okružnog suda u Kragujevcu. Onda je radio u krivičnom odeljenju Vrhovnog suda Srbije, bio zamenik predsednika odeljenja sudske prakse, pa zamenik predsednika Vrhovnog suda Srbije, radio u odeljenju za ratne zločine, i nastupao i postupao i pre svega stručno i hrabro presuđivao u nekim veoma složenim predmetima za koje je bila zainteresovana i naša javnost.
Onda se dešava nešto što je eto ta matrica nasleđa naše prošlosti. Jednog takvog sudiju, kakvog bi svako poželeo u svojim redovima i koji i sada ima opštu podršku, pre svega svojih kolega.
Visoki savet sudstva ga je 2009. godine razrešio sudijske dužnosti. Jedan takav kadar sa ogromnim iskustvom, sudija koji, kažem pre svega, uživa poštovanje svojih kolega, biva razrešen i u nekim godinama kada najviše može da da srpskom pravosuđu počinje da se bavi advokaturom.
Ono što je dobro, to je da je ta velika nepravda koja je učinjena ne samo prema tom sudiji, prema mnogim sudijama ovim predlogom otklonjena. Nisam do sada od prethodnih dvoje kolega čuo bilo kakve prigovore na izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ali bih zaista sa puno zadovoljstva osluškivao da li će se pojaviti neko ko jednoj ovako briljantnoj sudijskoj biografiji ima nešto da prigovori.
Čini mi se, unapred smem da se kladim, da takvih procena neće biti, ako ih bude one će u svakom slučaju zbog svih razloga koje sam ja izneo i koje pokazuje biografija, biti apsolutno paušalna.
Što se tiče izbora predsednika Upravnog suda, Privrednog apelacionog, Višeg prekršajnog suda, Apelacionog sud u Beogradu, Nišu i Kragujevcu, opet se radi o ljudima iz struke, ljudima iz pravosuđa, ljudima sa ogromnim iskustvom. Ne bih se bavio posebno ni jednom biografijom, jer čini mi se, da je Visoki savez sudstva u ovom delu prilično dobro to odmerio.
Ono što je za našu poslaničku grupu uz priložene biografije, što se tiče izbora sudija koji se prvi put biraju na sudsku funkciju nepoznanica, to je upravo ta vrsta izbora i to je sasvim logično, jer kao sudski pomoćnici nisu imali u toj meri ni priliku ni šansu koja im se sada ukazuje da se dokažu kao sudije. Ono što u svakom slučaju može da ohrabri to je da eto biramo sudije koji su bili sudski pomoćnici koji su sigurno učestvovali često donošenja odluka. Naravno da je to potpisivao sudija ali svi znamo da sudijski pomoćnici obavljaju jako važne poslove i od velike su pomoći u radu sudija. U svakom slučaju je uvek po nama bolje uzeti nekoga ko ima takvu vrstu iskustva u radu u sudu, u odnosu na nekog ko dolazi iz privrede ili neke druge grane prava, ko treba bukvalno da se upoznaje sa onim osnovnim poslovima u radu suda. Taj proces upoznavanja sa poslovima i proces sazrevanja sigurno zahteva jedno određeno vreme. Ovako u velikoj meri imamo prilično spremljene kadrove.
Zbog činjenice da smo mi i ranije svim personalnim rešenjima prilazili prilično oprezno, i retko kada smo se usuđivali da posebne hvalospeve unapred dajemo određenim kandidatima, prvi put sam u ime moje poslaničke grupe ovako nešto izrekao za kandidata za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, zbog toga što sam apsolutno upoznat sa dosadašnjom biografijom i dosadašnjim radom tog sudije, kao i sa kandidatima za predsednike najznačajnijih sudova u Srbiji.
Zbog toga očekujte da će naša poslanička grupa u danu za glasanje podržati ove predloge s tim što se na tome neće završiti naš politički rad. Mi ćemo pratiti vrlo pažljivo zbog jako loših iskustava iz prošlosti rad svih predloženih kandidata, posebno predsednika sudova, efikasnost u njihovom radu, kvalitet donošenja odluke, nezavisnost u njihovom radu. Nadamo se i verujemo doći dan kada će i poslanici i građani i Evropska komisija i opšta javnost sa mnogo više poverenja, pre svega poverenja odlaziti na mesto gde se traži pravda. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Evropska komisija je još 2001. godine preporučila Srbiji da donese Zakon o zaštiti konkurencije, kao jedan od najbitnijih zakona o tržišnom poslovanju i kao zakon koji je trebalo da ide korak u korak sa Zakonom o privatizaciji.
U danima kada se obeležava, na neki način, ili se sećamo 5. oktobra 2000. godine, 13 godina posle toga možemo da, po ko zna koji put, konstatujemo da mi i dalje nismo izgradili tržišnu utakmicu i ravnopravne uslove za tržišnu utakmicu svih učesnika na tržištu, za šta se mi, kao desničarska stranka, zalažemo, za jednake šanse za sve, da i dalje imamo velike monopole, da smo Zakon o zaštiti konkurencije doneli tek 2009. godine, da sada vršimo njegove izmene i dopune i mi ćemo u svakom slučaju ovo podržati.
Međutim, mi i dalje nemamo u potpunosti ravnopravan status učesnika u tržišnoj utakmici, i dalje imamo monopole, posebno u proizvodnji električne energije, nekim vidovima saobraćaja, posebno se monopoli ogledaju u delovanju javnih preduzeća i to javnih preduzeća pod kontrolom uglavnom države. Ponovo dolazimo do ko zna kog zaključka, da je država najlošiji poslodavac, jer bez obzira na monopolski položaj, mnoga javna preduzeća posluju sa velikim gubitkom.
Antimonopolska komisija, čini nam se, zbog niza objektivnih razloga nije do sada dala rezultate koje smo od njih objektivno mogli da očekujemo, a i čini nam se, s obzirom na ambijent i na stanje u društvu, da je kod nas i dalje nezamislivo da, kao recimo u Americi, antimonopolska komisija, ako se ne varam, kaznila je veliki „Majkrosoft“ sa skoro milijardu evra zbog monopolskog položaja na tržištu i zloupotrebe tog položaja.
Verujem da ako bismo mi nekog našeg tajkuna, makar do skorije vreme, na taj način opomenuli, da bi u najmanju ruku unajmio nekog snajperistu, ili ako bi se Brankica Stanković u „Insajderu“ bavila istraživanjem monopolskog položaja, da bi joj ponovo glava bila u torbi.
Naprosto, država, kao i u prometu nepokretnosti, nije odigrala svoju ulogu. Ono za šta se mi zalažemo i šta očekujemo od ove Vlade, jeste da će Vlada početi ozbiljno da gradi institucije, da će sve ono što nisu uradile prethodne vlade uraditi. Jer, bez obzira što posle 5. oktobra postoje mnogi pomaci, pre svega u spoljnoj politici, u odnosima u regionu itd, na onim krupnim stvarima, kao što je privatizacija, monopolski položaj, kriminalizacija, slabost institucija, tu se uradilo najmanje.
Upravo zbog toga, kao posledica loših zakona, mita, korupcije, lošeg rada policije, pravosuđa, loše zakonske regulative, mi smo imali niz prevara kod prometa nepokretnosti. Negde oko 25.000 građana je prevareno. Jedan posrednik iz Novog Sada je jedan stan prodao 40 puta. Vrednost prevare je preko 100 miliona evra. Ko je za to odgovoran? Odgovorna je država, zato što to nije regulisala zakonom, zato što investitorima nije nametala obavezu da imaju licence da bi bili investitori i nije im nametala obavezu da imaju bankarske garancije. U tom slučaju, ako prevare potencijalne kupce tokom gradnje, kupci bi se obeštetili od banaka, a banka bi dobro razmislila kom investitoru će dati bankarsku garanciju.
Ko krajnju cenu plaća zbog neodgovornog ponašanja države? Građanin. Ali, taj isti građanin će za neku sitnu stvar brzo da dođe do zatvora i na naslovne strane novina, a svi oni koji su odgovorni, pre svega tu mislim na ljude koji su zloupotrebljavali promet nepokretnosti i najčešće se etiketira da su to posrednici. Jesu i posrednici u tome učestvovali, ali je učestvovalo i tužilaštvo koje nije na vreme reagovalo, i policija koja nije na vreme reagovala, i država koja na vreme nije ovo zakonski regulisala, ali između ostalog i posrednici.
Zbog toga je dobro što se donosi jedan ovakav zakon i mi na sam tekst zakona i na njegovu nameru nemamo nekih posebnih primedbi. Dobro je što je zadnje dve-tri godine taj broj prevara kod prometa nepokretnosti znatno opao, posebno zbog umreženosti i zbog toga što jedan ugovor u pogledu iste nepokretnosti da overite više puta. Ali, da bismo mi u potpunosti uveli jednu pravnu sigurnost za građane koji najčešće jednom, nijednom ili u proseku dva puta tokom života kupe veliku nepokretnost, za koju često radi jedna, dve ili tri generacije, a onda se pojavi država koja sa svojim pasivnim odnosom gleda kako jedna organizovana kriminalna horda vara tog običnog građanina, ipak je naš zaključak da je, pošto se zalažemo za jaku državu, za jake institucije, za ozbiljnu i odgovornu državu, odgovornost na ovome, a ne na prevarenim građanima, nego pre svega na državi. Odgovornost nije ni na investitorima koji su, naravno, koristeći monopolski položaj, mito, korupciju, način dobijanja lokacija, dozvola i način da im država omogućava prevare to maksimalno koristili. Hvala.

Gospodine ministre, viteški i vrlo korektno, niko za to što Skupština sada raspravlja, po ko zna koji put, skoro svake jeseni, o sličnim problemima nije vas krivio. Zbog toga što više nije ministar gospodin Žarko Obradović, nismo preterano govorili o svemu onome loše što je uradio gospodin Obradović, jer opet smo smatrali da to nije časno. Dovoljno je što više nije ministar i pod pritiskom Narodne skupštine i pod pritiskom javnosti i što je doveo obrazovni sistem i studente u situaciju u koju je doveo.
Što se tiče akademije BIA, mislim da javnost zna stav SPO, koji nije ni protiv bezbednosti, ni protiv časnih ljudi koji rade u sektoru bezbednosti, ni protiv toga da mi ne razumemo bezbedonosne izazove sa kojima se suočava naša zemlja, od klasične bezbednosti, od trgovine ljudima, trgovine narkoticima, trgovine oružjem itd. Sve mi to razumemo i znamo da je, naravno, interes zemlje i interes bezbednosti, interes svih njenih građana da postoji BIA, da postoje službe bezbednosti. Amerika ih ima 17 i odlične su.
Međutim, one nisu u obrazovnom sistemu ni SAD, niti postoji u Evropi, ja makar ne znam, trudio sam se da nađem na internetu, niti postoji akademija za bezbednost koja je u okviru sektora obrazovanja, a ministarstvo nadležno za sektor obrazovanja ne sme u tu akademiju da ode. Šta će onda u sektoru obrazovanja jedna takva institucija? Onda je treba definisati kao neku vladinu tajnu organizaciju sa specifičnim namenama i izdvojiti iz sektora obrazovanja.
Zato bismo mi voleli da postoji dijalog, da nam vi date argumentaciju i da sve ovo što ću i ja da kažem, da me razuverite. Mislim da biste trebali, posle svih iznetih razloga, ipak da kažete šta je namera ministarstva, pa o tome da diskutujemo, da bismo eventualno i mi neka predubeđenja razbili i rekli – ovo je sasvim u redu, za to treba glasati. Ali vi, jednostavno, gospodine ministre, treba o tome nešto da kažete.
Kao predstavnik političke stranke, koja je od 1990. godine tražila snažne institucije i snažnu državu, jer smo mi desničari i verujemo u snažne institucije i snažnu državu, mi danas nemamo ni snažne institucije, ni snažnu državu upravo u velikoj meri zbog onoga što nisu radili oni koji su bili na vlasti do 2000, ni oni koji su bili u vlasti posle 2000. godine, zbog toga što nisu reformisali službe bezbednosti, što, iako smo imali Zakon o lustraciji, niko nije lustriran, zbog toga što nisu otvoreni dosijei tajnih službi, a eto, vidite, Evropska komisija snažno preporučuje Srbiji da se otvore dosijei službi bezbednosti, kao najbolja preporuka za otklon od prošlosti i za sve ono što su bile zloupotrebe službi bezbednosti koje su, nemojte zaboraviti, nastale pre svega kao politička tajna policija.
Ta matrica od 1945. godine, u kojoj su svi oni koji su predstavljali potencijal za razvoj društva, srednji sloj društva, snažnu građansku klasu, profesori univerziteta, sveštenstvo, zanatlije, trgovci, akademska javnost, kulturna javnost, bili pod udarom političke policije i prošli torture ravne torturama koje su prolazili slični u fašizmu. Za nas između odnosa fašista i komunista prema političkim protivnicima nikakve razlike nije bilo.
Kao predstavnik SPO mogao bih Narodnoj skupštini da pričam i mnogo detalja koje ne znate o tome šta smo svi mi prošli upravo od onih koji su se bavili, zamislite, u odeljenju „Unutrašnji neprijatelj“ proganjanjem političkih protivnika. Gospodin Vuk Drašković i Zoran Đinđić su nebrojeno puta, bio sam prisutan, znajući da su prislušni uređaji, recimo, u sedištu naše stranke, pričali da će da urade ono što neće da urade, a onda uzeli olovku i papir i dogovarali se pismeni i jedan drugom davali šta će zaista da urade u političkom smislu, ništa protiv države, već za razvoje demokratije i za promenu režima koji je zemlju vodio gde je vodio.
Nijedna zemlja od bivših jugoslovenskih republika nije otvorila dosijee. Uradila je to Makedonija. Šta se dešava u Makedoniji? Dok je bio premijer gospodin Vojislav Koštunica, bilo je obrazloženje da bi otvaranje dosijea izazvalo snažne društvene i političke potrese. Upravo se takvi potresi dešavaju u Makedoniji. U najkraćem, svako onaj ko je potpisao i dao pisanu izjavu i saglasnost da će za potrebe ličnog napredovanja, ličnog bogaćenja da se bavi kršenjem ljudskih prava, da cinkari supružnika, dete, roditelja, komšiju, kuma itd, a za uzvrat da ima ogromnu materijalnu korist, sada je u Makedoniji na stubu srama. Ti ljudi su najčešće rešili egzistencijalne probleme. Mnogi su i ugledni privatnici, privrednici itd. Nije njima do kapitala, stekli su ga upravo zahvaljujući tim poslovima, nego je njima do toga što više ne smeju da izađu na ulicu, što sa njima niko neće da popije kafu, što su oni izopšteni iz rodbinskih odnosa, iz prijateljskih odnosa, iz javnog života. Oni koji imaju firme, sa takvima više niko neće da posluje.
Srbija se i dalje vrti u istom kolu i tako će sve biti dok ne bude istinske političke volje da napravimo otklon od prošlosti. Vidite šta Evropska komisija traži od Hrvatske za čuveni slučaj „Leks Perković“. Moraće Hrvati, bogami, da izmene zakon i da naprave otklon od komunističkih zločinaca.
Ovde je neko pomenuo ubistvo gardista u Topčideru. To je licemerje prvog ranga, jer predstavnici te političke stranke nisu glasali za Anketni odbor po predlogu SPO i DHSS za ispitivanje okolnosti pod kojima se desilo to ubistvo. Takođe, nisu glasali ni za nebrojeno puta podnet naš predlog zakona o otvaranju dosijea tajnih službi. Naše razočarenje u sve vlade je apsolutno podjednako i sve gledamo kroz istu prizmu. Uz to, poštovanje zaista prema poslanicima LDP i LSV, koji su uvek, kao i gospodinu Marijanu Rističeviću, takve naše predloge podržavali.
Da li mi ne razumemo sektor bezbednosti? Rekao bih da razumemo, da uopšte ta primedba ne stoji. Zbog čega? Pa sećate se, kada je krenuo raspad Jugoslavije, da su vojne obaveštajne strukture apsolutno snimile sve, i uvoz oružja iz Mađarske, i onaj čuveni snimak sa generalom hrvatske vojske Šeksom, koji je pušten nečasno i kasno našoj javnosti samo da bi se regrutovali novi dobrovoljci za besmisleni rat koji su podjednako izazvale i jedna i druga strana.
Da li su službe bezbednosti na vreme ukazale na sve ono što se može desiti na Kosovu i Metohiji? Jesu. Apsolutno su državnom i političkom vrhu dnevno dostavljale izveštaje o naoružavanju Albanaca, o njihovim centrima za obuku, o postojanju čak i kasarni za obuku, o iskopanih 360 i nešto kilometara rovova itd. Ali, na kome je odgovornost? Ne na službama bezbednosti u ovom delu, one su odradile svoj posao, nego na državnom i političkom vrhu.
Ovde mi sada treba da donesemo jednu političku odluku – da li podržati ovakvu akademiju ili ne? Da li nam trebaju ljudi koji su obučeni da se bore sa savremenim bezbednosnim rizicima? Apsolutno da. Da li treba da budu dobro obučeni? Da. Da li će njima predavati operativci BIA? Pa mislim da treba da ih obučavaju na njihovim internim obukama, kao što je i do sada rađeno, i ne vidim razlog za postojanje jedne tajne škole u okviru obrazovnog sistema Srbije. Ako to treba da se organizuje, neka se organizuje na neki dosadašnji način. Ako mislite da je prevaziđen, oni koji se bave bezbednošću neka ga osavremene, ali po nama razloge za uključivanje u bezbedonosni sistem Srbije ne vidimo.
Kada sam malopre pomenuo Anketni odbor, pošto je gospođica Batić i gospodin pokojni Vladan Batić su podnosili zahteve za formiranje anketnog odbora, aprila ove godine Vlada je zaista donela Odluku o formiranju Anketnog odbora i mi ćemo videti kakav će biti rezultat rada tog Anketnog odbora.
Zbog toga, molio bih gospodine ministre da bismo mi mogli da donesemo odluku da li ćemo glasati za predlog da se ovaj predlog člana briše, odnosno da se ne osniva akademija za bezbednosti, ili ćemo podržati zahtev opozicije, zaista bi molio da vi nama date valjanu argumentaciju. Jer, vi da ste pripadnik moje političke stranke, u kojoj su lideru stranke i svima nama bili instalirani prislušni uređaji, u kojima je mnogo naših ljudi izgubilo život, u kojima je gospodin Drašković preživeo nekoliko atentata i samo ga čudo spasilo, u kome je od iste ruke ubijen gospodin Zoran Đinđić, sa istom metodom praćenja, prisluškivanja, snimanja, itd, mi sa takvim gorkim iskustvom, sa posebnom pažnjom moramo da priđemo svim pitanjima koji se tiču ovog sektora bezbednosti.
Još nešto želim da kažem. Zahvaljujući mnogim zaista većini časnih ljudi iz sektora bezbednosti, mnoga su ubistva i rasvetljena. Jer, recimo što se tiče atentata na Ibarskoj magistrali, gospođa koja dužila dosije tog kamiona koji je korišćen za atentat je apsolutno, i niz drugih službenika BIA, apsolutno su na sudu objektivno, jasno, korektno svedočili o svim okolnostima pod kojima je pripreman atentat, o materijalno-tehničkim sredstvima, o svemu onome što je imalo za rezultat jednu tako veliku tragediju za demokratsku javnost i za budućnost Srbije. Ali, u svakom slučaju, ono što je za nas posebno osetljivo, to je da su u svemu tome, kao i o ubistvu Zorana Đinđića i gospodina Stambolića, korišćeni državni resursi, da su korišćeni ljudi koji imaju velika ovlašćenja, koji nisu smeli nikako da zloupotrebe itd.
To istovremeno ne znači da Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka imaju nešto da prebace ljudima koji su brinući o bezbednosti zemlje položili svoj život, koji se izlažu svakodnevnim velikim rizicima, koji obavljaju veoma složene operativne zadatke, koji zaista brinu o bezbednosti zemlje i sa druge strane, od toga izuzev plate za koju rade časno i korektno odrađuju, nemaju nikakvu drugu privilegiju. Ali, ne zaboravimo da su mnogi sa skromnim primanjima odjednom postali i vlasnici kapitala. Pa kako? Verovatno koristeći sve te mreže i sve te resurse.
Da zaključim, nama potpuno nije jasno, zašto, ako ima potrebe, a ima sigurno, sajber kriminal, trgovina ljudima, novi oblici kriminala zahteva nove ljude koji će odgovoriti izazovima novog vremena, koji moraju na novi način da budu obučeni od najboljih specijalista. Zašto to ubacivati u obrazovni sistem Srbije i zašto nekom operativcu dati akademsku titulu, pa može da se predstavlja u javnosti i predstavljaće se kao profesor akademije za bezbednost, a verovatno zakonski neće ispunjavati mnogi od njih te uslove.
Zbog svega ovoga što sam rekao, očekujem da i zbog onoga što od nas traži Evropska unija da mi napravimo taj otklon od loše prošlosti, jer ne zaboravite prošla Vlada je formirala državnu komisiju koja je utvrdila da je negde preko 90.000 srpske građanske klase ubijeno u periodu od 1945. godine na ovamo, isključivo iz političkih razloga. Svako onaj ko smatra da Srbija treba samo da bude okrenuta budućnosti i da se ne bavi ovim pitanjima, nije u pravu.
Mi imamo odgovornosti prema našim precima, imamo odgovornosti prema onim ljudima koji su za demokratizaciju društva dali najveću hrišćansku vrednost, a to je život. Imamo odgovornost prema srpskoj građanskoj emigraciji, koja je poput Dragiše Kašikovića i mnogih, čak u SAD i širom našeg kontinenta, koje je stigla ruka BIA, odnosno UDBE, odnosno OZNE, zavisno kako se kada zvala, zbog toga samo što su želeli da vide drugačiju, moderniju, normalniju, pravedniju Srbiju, Srbiju koja će poštovati osnovna i elementarna ljudska prava.
Sigurno je da, kažem, mi da pričamo o ovome ne pričamo protiv bezbednosti. Upravo želimo da se ljudi koji se bave bezbednošću, samo time bave. Da se ne bave zloupotrebama ovlašćenja koja imaju na osnovu onoga što im je država omogućila. Hvala.

Problemi o kojima smo pričali i u nedostatku Zakona o visokom obrazovanju i praktični problemi u primeni Bolonjske deklaracije idu u suprotnost sa predloženim amandmanom. Da ne bude ovo da je sada nova priča naše poslaničke grupe, mi smo i prošle godine tražili da ostane šest ispitnih rokova.
Pomenuću da je, recimo, predsednik Nacionalnog veća za visoko obrazovanje u Hrvatskoj izjavio, čini mi se, prošle godine da je Bolonja u Hrvatskoj doživela totalni fijasko, da studenti duže studiraju i nastavnici su zatrpani birokratijom zbog bodova, mobilnost nije značajno povećana itd. Takve procene se mogu čuti i kod nas, posebno u vreme studentskih protesta, ali se mogu čuti i neke druge procene.
Ono što sam rekao u načelnoj raspravi, čini mi se, da treba ponoviti da ti validni podaci obrazovne statistike nama nedostaju da bismo mogli da u potpunosti analitički, precizno i jasno kažemo koje visokoškolske ustanove primenjuju „Bolonju“ na način na koji je to zamišljeno, a koje ne rade u duhu namere i ministarstva i celokupnog obrazovnog sistema.
Naravno da imamo čak i fakultete, pravne fakultete, kod kojih varira i broj predmeta, onda kvalitet udžbenika, način organizacije nastave, broj učenika u grupama na vežbama, kolokvijumima itd. Onda imate da jedan fakultet ima odličnu prolaznost sa nekim predmetom, a drugi fakultet na tom istom predmetu zavisno od organizacije rada fakulteta, od kvaliteta udžbenika, kvaliteta nastave, saradnje studenata i profesora, da ima totalno različite rezultate. Ako se, recimo, pogledaju neke analize onda ćemo videti i razliku od fakulteta do fakulteta koji se bave različitim oblicima obrazovanja. Recimo, Tehnološko-metalurški fakultet ima skoro 100% prolaznost na svojim ispitima. Arhitektonski izvanredan procenat prolaznosti, preko 97%. Elektrotehnički fakultet, iz treće u četvrtu godinu, skoro 92%. Saobraćajni 78%, Ekonomski 77%, govorim o fakultetima u Beogradu, ali, recimo, Fakultet veterinarske medicine ima prolaznost negde oko 5%, Tehnički fakultet u Boru 18%, Pravoslavna bogoslovija 23%, Farmaceutski fakultet 26%, Filološki 30% itd.
Šta mi možemo na osnovu ovoga da zaključimo? Da taj potencijal naših studenata koji je izvanredan varira, odnosno uspeh studiranja zavisi od fakulteta do fakulteta. Izvinite molim vas, između 5% i 97% prolaznosti velika je razlika. Ko sada tu treba da odigra glavnu ulogu po nama? Pa, ministarstvo. To je ono što smo pričali i prethodnom ministru i to je ono što sada vama kažemo i to je ono što ćemo vas podsećati ako za neko vreme budemo imali loše rezultate kao što sada imamo i ovako veliki stepen disproporcija. Zbog toga što nije urađeno na svim fakultetima to što treba da se uradi mi još ne možemo uz to dati fakultetima da oni sami odlučuju da li će biti četiri ispitna roka ili šest ispitnih rokova. Kada im date takva ovlašćenja, veći broj fakulteta će reći – pa, zašto ne četiri ispitna roka, posebno državni fakulteti, gde studenti mogu da se finansiraju iz budžeta. Onda mi nismo izašli u susret onome ko treba da bude u centru obrazovnog sistema, studentu, već smo mu znatno odmogli.
Naučno-prosvetni savet, to je neko pomenuo, i to treba iskontrolisati. Imate iste udžbenike koji su iz istog predmeta na različitim fakultetima, a razlika između sadržine udžbenika je kao nebo i zemlja, ogromna. Napisali profesori koji predaju jedan te isti predmet, jedan je napisao jasno i razumljivo, tečno sa primerima, a drugi, kažu studenti, čitaju i ne razumeju šta piše. Ko tu interveniše? Niko. Ko plaća cenu? Student.
Završio sam Pravni fakultet, samo jednom smo bili u srednjoj školi, u sudu. Celo odeljenje danas ponavlja sve što se dešavalo u sudnici, to nismo zaboravili, upijali smo. Zamislite završite Pravni fakultet i ne vidite sud kako izgleda iznutra, govorim naravno o funkcionalnoj pismenosti. Dakle, od zavođenja predmeta, kretanja predmeta, dobijanja predmeta u rad, izvođenja dokaza, donošenja presuda, pravni lekovi itd. Ima studenata koji su završili Pravni fakultet a nisu znali šta je organ uprave, a od mesta stanovanja do fakulteta prođu pored 10 organa uprave, jer je udžbenik iz te oblasti nejasno napisan i nerazumljiv, a nisu imali priliku da odu u organ uprave.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, pre tačno godinu dana naša poslanička grupa je ceo dan ubeđivala tadašnjeg ministra prosvete, gospodina Žarka Obradovića, da razmišlja na način na koji ste vi sada razmišljali. Zbog činjenice da Bolonjska deklaracija nije podjednako zaživela na svim našim fakultetima, da ne postoji sveobuhvatna analiza niti validna baza podataka i da u sektoru za visoko obrazovanje u Ministarstvu prosvete radi svega nekoliko zaposlenih, ako se ne varam šest, sedam, a primera radi u Hrvatskoj ih ima negde oko 50, da ne postoji ni validna baza podataka pre primene Bolonjske deklaracije, jer je tada autonomija fakulteta tumačena na jedan pogrešan način i zbog činjenice da nismo obezbedili studentima sve ono što im predviđa Bolonjska deklaracija, smatrali smo da u narednih nekolik godina dok nemamo potpune podatke da su svi fakulteti na pravi način bez pogrešnog tumačenja, bez zloupotrebe ovlašćenja koje im daje Bolonjska deklaracije, bez njihovog pogrešnog tumačenja, da su primenili Bolonjku deklaraciju, tek tada možemo od studenata da tražimo da urade ono što rade studenti na evropskim univerzitetima i da im povećavamo prag za evropski sistem prenosa bodova.
Čini nam se da nažalost, gospodin Žarko Obradović uopšte nije za to imao sluha. Čak smo na kraju bili ubeđenja da je to neki dogovor unutar Vlade da se namerno smanji broj studenata koji bi se finansirao iz budžeta da bi država na taj način uštedela. Posle iscrpne i argumentovane rasprave, drugog nekog rezona za odbijanje ovakvog stava naše poslaničke grupe nije bilo.
Drugo, od primene Bolonje od 2005. godine mi gotovo svake jeseni imamo proteste studenata. Tako je i ove godine. Mi smo prošle godine, bez toga da prizivamo studente da oni protestuju, da šalju vama zahteve i da potpisuju peticije, i dalje znali šta će se dogoditi i zbog čega. Zato što smo stalno u kontaktu i sa studentima i sa univerzitetom i sa studentskim asocijacijama i organizacijama i znamo koji su njihovi životni problemi.
Svako ko hoće teret odgovornosti da prebaci na nekog drugog profesori koji ne primenjuju Bolonju, teret odgovornosti prebacuju na studente pa kažu – nemaju radne navike, nisu naučili sistematski da uče, mnogo je propusta u predškolskom, osnovnom, srednjem obrazovanju i onda ceh plaćaju studenti kada dođu na fakultet i to je rezon na primer, Veterinarskog fakulteta gde je prolaznost iz treće u četvrtu godinu samo oko 5%. Međutim, ako pogledamo neke druge fakultete, poput Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, koji je na izvanredan način, čini nam se, primenio Bolonjsku deklaraciju, odmah su podelili ispite u dvosemestralne, modernizovali, skratili gradivo, prilagodili ih studenskim potrebama, počeli rad sa studentima u manjim grupama. Jer, mi smo i prošle godine to stalno isticali, da profesori na evropskim univerzitetima rade u grupama od sedam do 10 studenata. Kod nas se radi sa toliko velikim brojem studenata, da se tu kvalitet apsolutno gubi, da to nema svoj efekat koji treba da ima. Cenu tome ko plaća? Plaćaju studenti. To se posebno dešava na privatnim fakultetima, gde je osnovni interes fakulteta, naravno, pored obrazovanja i vaspitanja, da se upiše što više studenata, da što više studenata finansira fakultet, da bi zaposleni imali od čega da žive. Ali, gde je tu osnovni smisao i svrha postojanja univerziteta i fakulteta? Mi smo to stalno isticali. Ne može profesor i univerzitet da bude u centru obrazovnog sistema. U centru obrazovnog sistema mora do visokog obrazovanja da bude učenik, a na visokom obrazovanju student i sve da bude podređeno studentima.
Mislim da, bez imalo pretenzija da se dodvoravamo zahtevima studenata, zbog činjenice da mi ni dan danas nemamo bazu podataka profesora, gde predaju, šta predaju, stručne kvalifikacije itd, da nam nedostaju mnoge baze podataka, da su ocene o tome koliko se kod nas primenjuje Bolonjska dekleracija, krajnje paušalne, od onih koji smatraju da se odlično primenjuje, što je sigurno činjenica na nekim fakultetima, recimo i na Fakultetu organizacionih nauka, ali je i činjenica da se na mnogim fakultetima neprimenjuje. Čini nam se da je dobar primer Univerzitet u Novom Sadu koji je odmah po potpisivanju Bolonjske deklaracije krenuo u neophodne promene i reformi i rezultati toga su vidljivi ako se analizira i broj prolaznosti studenata i prosečna ocena i prosečno vreme studiranje itd, i oni fakulteti koji su primenili na pravi način Bolonjsku deklaraciju oni su baš postigli one efekte koji smo želeli da imamo sa Bolonjskom deklaracijom.
Ono što je, čini mi se, neki još uvek utisak u javnosti, ali pogrešan utisak i postoje ljudi koji uopšte ne razumeju smisao Bolonjkog procesa obrazovanja i u startu imaju zbog neinformisanost otpor prema tome, zagovarajući i veličajući stari obrazovni sistem sa obrazloženjem da je Bolonjska deklaracija nešto što nam je nametnula Evropa. Mislim da zbog javnosti treba reći da to nije tačno, da smo mi dobrovoljno ušli u proces potpisivanja i primene Bolonjske deklaracije i tog načina obrazovnog sistema, da je skoro 50 zemalja Evrope potpisalo Bolonjsku deklaraciju i da se ona čak primenjuje i u Rusiji. Prema tome, nije projekat EU bez obzira što smo mi političke stranke koje su se otpočetka svog političkog delovanja zalagale za primenu evropskih vrednosti, smatrajući ih najvišim vrednostima civilizovanog sveta, a dobro je što je Bolonjska dekleracija imala taj izvan evropski karakter.
Šta mi treba da uradimo pošto će 50 bodova važiti za narednu školsku godinu, odnosno 2013, 2014. godinu? Šta treba da uradimo u ovih godinu dana? U ovih godinu dana treba da uradimo mnogo toga što nismo radili prethodnih godina u pogledu i validne statistike i dobijanje validne baze podataka i dublje i sveobuhvatnije analize i tek tada možemo, kada konstatujemo da su fakultetu uradili ono što je do njih, mislim da je naučno-nastavno veće to uradilo, profesionalno uradili, podizati prag studentima na veći broj bodova. Zato vama predstoji u narednih godinu dana veliki posao.
Šteta je što prethodni ministar sa njegovim timom nije razmišljao na način na koji smo razmišljali. Verujte mi, ako vi u ovom pogledu ne uradite to što treba da se uradi, mi ćemo sledeću jesen dočekati sa novih 30.000 potpisa studenata sa novim zahtevima i opet ćemo verovatno u istoj sali menjati zakon u tom smislu da će važiti 48 bodova i za školsku 2014. i 2015. godinu. To je naša procena, budući da smo veoma ozbiljno pristupili svim ovim problemima koji opterećuju studente, jer nezaboravimo da negde oko 80.000 đaka svake godine krene u osnovno obrazovanje, a posle srednjeg obrazovanja skoro 55.000 njih upiše fakultet, što je, s obzirom da se već na prvoj godini izvrši taj prvi krug selekcije, gde obično skoro polovina njih ne upiše drugu godinu, posle toga je taj procenat znatno veći. To znači da kod nas postoji veliki potencijal i velika zainteresovanost mladih ljudi da steknu visoko obrazovanje.
Drugo, ono što je moralo ministarstvo da uradi u sadejstvu sa ostalim ministarstvima je da sve nove oblike, nova zanimanja i obrazovanja koja podrazumeva Bolonjska dekleracija, da ih u dogovoru sa Nacionalnom službom za zapošljavanje klasifikuje, da u dogovoru sa Privrednom komorom utiče na pravna lica da ona u svojim sistematizacijama uvedu ta nova zanimanja, jer imamo paradoksalne situacije da se završe strukovne studije, da se završi master, a da kada neko sa takvim obrazovanjem ode u Nacionalnu službu za zapošljavanje oni jednostavno ne mogu da ga evidentiraju zbog nedostatka tog oblika klasifikacije. Zbog toga, bez obzira što smo opoziciona poslanička grupa, svakom smo problemu prilazili vrlo korektno, vrlo analitički. Sve što je dobro podržavali smo, a sve što vodi u nekom suprotnom smeru smo kritikovali argumentovano, ali smo i davali predloge za rešenja.
Ono što je po nama jedna od najvećih koristi Bolonjske deklaracije je dodatak diplomi, zvanični dokument gde se ne samo navode ispiti, bodovi i ocene, imena profesora, van nastavne aktivnosti, već i sve ostale aktivnosti studenata koje mogu biti jedan odličan si-vi, odlična preporuka za buduća zaposlenja, za buduću profesiju, jer će poslodavac ako pogleda studenta koji je imao širok dijapazon interesovanja, široku sferu oblasti koji su ga interesovale, koji je ima multidisciplinarni pristup ne samo surovom učenju, ili kako se to narodski kaže bubanju, već sticanju i vaspitanja i obrazovanja na jednom višem i širem nivou mimo onoga što mu predviđa fakultet, da će sigurno poslodavac pre zaposliti nekog takvog nego neko ko se bavi samo onim što se od njega traži i ko nema tu potrebnu širinu koja je potrebna za obavljanje svih vrsta poslova.
Kritikovali smo i smanjenje broja ispitnih rokova. To obrazloženje da će nastavnici imati više vremena da se posvete naučnom radu sa smanjenjem broja ispitnih rokova, rekli smo da to po nama odmah ne pije vodu, to pada u vodu. Zbog čega? Zbog jednostavne činjenice da profesor najmanje vremena troši na polaganje ispita, da se polaganje ispita često organizuje popodne i uveče i subotom i nedeljom i da ništa naučno-nastavni proces time ne trpi. Zbog toga smatramo da je dobro što se vraća ponovo taj šesti ispitni rok. Mislim da odgovornost za sve ovo o čemu pričamo nije samo na Ministarstvu prosveta, pa sada zbog toga što vi sedite kao predstavnik Vlade, da sve ono što je kritika naša upućena i prethodnom ministru i ministarstvu, i mislim da rukave treba da zavrnu i visokoškolske ustanove i srednjoškolske ustanove i ustanove obrazovnog sistema u osnovnom obrazovanju, profesori itd.
U razgovoru i sa studentima i sa profesorima dolazimo 1001 put do istog zaključka, da sve čine ljudi. Profesori koji ne žele da razmišljaju na način na koji se to od njih traži Bolonjskom deklaracijom, oni jednostavno svu odgovornost prebacuju na studente, a i ako primenjuju Bolonjsku deklaraciju, primenjuju je na način koji, čini nam se, po nama više ima zloupotreba onoga što nudi Bolonjska deklaracija, nego njene istinske i dobronamerne primene. Zbog toga je prolaznost na ispitima kod mnogih profesora, dva profesora predaju jedan te isti predmet, kod jednog profesora je prolaznost 80%, kod drugog 5%. Znači, to ne može da bude ni do studenata ni do naučnog gradiva, već jedino odgovornost može biti na profesoru. Zbog toga mi ne gledamo na ovu problematiku sa crno-belog pogleda, već isključivo analitički i, čini nam se, trezne glave.
Zbog toga mi mislimo da u narednih godinu dana vaše ministarstvo čeka jedan veliki posao i, ako taj posao završite, mi sledeće godine u ovo vreme nećemo biti u ovoj situaciji, ako ne završite posao, na žalost, ministre, imaćemo ponavljanje ove situacije. Hvala.

Gospodine ministre, u ova dva dana čuli smo mnogo politike, mnogo konkretnih primedbi na tekst zakona koji ima dobru nameru u koju mi kao poslanička grupa ne sumnjamo, ali čini nam se da ono što je gospođica Olgica Batić u svom uvodnom izlaganju rekla kao prvi ovlašćeni predstavnik ispred naše poslaničke grupe koji govori u Narodnoj skupštini, da su to otprilike smernice u kojima govore svi i čini nam se da je naša poslanička grupa dobro procenila kada je rekla da je problem koji je nasleđen u vašem ministarstvu, problem ne koji ste ni vi stvorili, ni vaši prethodnici, to je jedan decenijski problem koji je uslovljen razno-raznim faktorima zbog kojih postoji divlja gradnja koju, čini mi se, niko nije pomenuo, savremena Evropa ne poznaje.
Čak jedna presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u dvodecenijskom sporu između dva građanina u pogledu osporavanja divlje gradnje, u jednom svom delu kaže da moderna i civilizovana Evropa ne poznaje termin „divlja gradnja“. Zbog toga smo mi, između ostalog zbog toga i zbog milion drugih razloga, kao desničarska stranka od početka privrženi Evropi i evropskim vrednostima. Ali mi smo, kao i u svemu i u ovome u negativnom smislu na vrhu neke crne liste.
Naselje Kaluđerica, deo opštine Voždovac, je najveće divlje naselje, odnosno najveće stecište nelegalne gradnje na Balkanu. Slično je i sa Zemun poljem, slično je i sa nekim mondenskim mestima poput Dedinja, ili Kopaonika, ili Zlatibora. Za razliku od ovih sa plićim džepom koji su gradili nelegalno na ovim lokacijama, tamo su gradili neki drugi. Ali, kažem, pored nebrige države, loše pravne regulative, složenih pravnih procedura, korupcije, nebrige inspekcijskih službi, migracije stanovništva, socijalističke industrijalizacije, urušavanja začetka urbanizma kada su počeli da se javljaju u Srbiji, ratova, inflacija, turbo folk kulture, sve je to uticalo da mi danas imamo ovo što imamo u Srbiji.
Da li ovaj zakon, koji u mnogim odredbama na valjan način reguliše ovu materiju, može u potpunosti da izleči i da reši ovo stanje? Po nama, može delimično i čini nam se da sa prihvatanjem nekih korektnih amandmana, ovaj zakon u svojoj finalnoj verziji može u nekoj meri sprečiti dalju proizvodnju haosa, a ono što je po nama pravo rešenje nije ni rušenje.
Pored najavljenog zakona o planiranju i izgradnji, nama je potrebna sanacija. Imamo niz izgrađenih nelegalnih objekata koji nemaju vodovodnu mrežu, infrastrukturu, puteve, adekvatne priključke, legalne itd, ali sve to zahteva ogromna finansijska sredstva i zato neke velike efekte ovog zakona ne treba očekivati u nekom kratkom vremenskom periodu, jer je problem višedecenijski.
Sa druge strane, zakon o legalizaciji, pored projekta izvedenog stanja, uređivanja građevinskog zemljišta, plaćanja administrativnih taksi i svega ostalog što će ići na teret svih građana koji uđu u proces legalizacije, takođe nam ukazuje na to da će svaki građanin biti izložen velikim finansijskim troškovima, što je sasvim normalno, logično i očekivano, ali u vremenu u kome živimo danas u Srbiji verujem da će veliki deo građana podneti zahteve za legalizaciju, ali čini mi se da će na kraju malo njih ipak uspeti da legalizaciju privede kraju.
Međutim, ono što je dobro, što mi vama ne sporimo, vi ste se uhvatili u koštac sa velikim problemima, to je da se u ovaj proces ušlo. Verujem da ćemo u raspravi o pojedinostima uticati, sa našom argumentacijom, da prihvatite mnoge amandmane naše poslaničke grupe, da bismo nekako podvukli crtu sa tom divljom gradnjom i da bismo kao društvo u budućnosti počeli da pravimo jedan ambijent u kome će svaki građanin da se oseća zadovoljno, jer niko nije zadovoljan ako živi u nelegalnom naselju, u nekom ambijentu koji nije u urbanističkoj, estetskoj i skladnoj građevinskoj celini. Zbog toga se ljudi i dele, između ostalog, po naseljima u kojima žive, na one koji žive u urbanistički skladno uređenim delovima naselja ili na one koji žive u naseljima koja imaju pežorativni predznak.
Gospodine ministre, mi ćemo, kao opoziciona stranka, i ovom zakonu i svim budućim zakonima ove Vlade prilaziti bez imalo političke ostrašćenosti. Čini mi se da je naša poslanička grupa jedna od retkih poslaničkih grupa koja je pričala o ovom zakonu i svim prethodnim zakonima, a da nismo uopšte pomenuli politiku, ni ko je gde bio, ni ko je šta kada radio, ni ko je šta kome rekao. Mislimo da građane Srbije to više uopšte ne interesuje…
(Predsednik: Vreme.)
… završavam, da je građanima Srbije svega toga preko glave, da oni od nas očekuju konkretna rešenja, a mi ćemo ih u raspravi o pojedinostima i ponuditi. Hvala.

Gospodine ministre, pažljivo slušajući ovu jako bitnu raspravu, mislim da je ovo jedno od centralnih pitanja i da je zaista jedan veliki korak napred u odnosu na postojeće rešenje, naša poslanička grupa je stanovišta između podnosioca amandmana i vašeg stanovišta. Zbog čega?
Ako sudove za prekršaje vraćamo u sudski sistem vlasti, što je normalno i dobro rešenje i izmeštamo ih iz organa uprave, onda i kod nadležnosti ostalih organa treba jasno da znamo koji i za šta nadležan. Skupštine opština, Narodna skupština, pokrajinska skupština su nadležne da donose zakone i odgovarajuće odluke, pa i odluke kojima se propisuju prekršajne odgovornosti.
Vaša argumentacija vezana, primera radi, za Zakon o podsticajima u poljoprivredi ukazuje na ono što smo mi rekli kod donošenja tog zakona, da je on ostavio mnogo toga da se uredi uredbama, a uredbe u stvari treba da budu samo pomoćno sredstvo za sprovođenje tog zakona. Onda dolazimo do jedne nelogičnosti – ono što je nadležnost skupština, sve tri, sada prepuštamo izvršnoj vlasti da svojim odlukama odnosno uredbama koje samo treba da budu pomoćno sredstvo za sprovođenje zakona, propisuju prekršajnu odgovornost.
Zbog toga mislimo da sa iskustvima iz prošlosti, o kojima je pričao i uvaženi profesor Dragoljub Mićunović, mi možemo pričati ne samo o zloupotrebama prekršajnih sudova jer, naprosto, bilo je mnogo situacija kada su ljudi, a prvo desničari u Srbiji lišeni života bez jedne jedine odluke, ili odlukom nekog ko je tada predstavljao vojnu vlast. Mnogi su na Goli otok otišli bez bilo kakvog rešenja, bez ikakve odluke. Ljudi su provodili tamo godine i godine.
Mi smo i u skorijoj našoj prošlosti imali strašne zloupotrebe. I sam sam bio 1993. godine kada je nokautiran naš poslanik u Narodnoj skupštini, Mihajlo Marković. Kada smo zbog toga protestovali, i sam sam bio u zatvoru sa bračnim parom Drašković i znam kako se sudija ponašala. Širila je ruke i rekla zapisničarki – dečko se odlično brani. Naravno da se odlično branim kada govorim istinu, ali to nije omelo sud da po političkom nalogu svima redom odredi zatvorske kazne, a tadašnjeg lidera opozicije skoro na smrt prebili i da ovde ispred Narodne skupštine ubiju policajca. Dan danas se ne zna ko je ubio policajca koji je igrom slučaja bio naš simpatizer i čiji je stric godinu dana pre toga govorio na protestu za Vidovdanski sabor.
Mogao bih da pričam dosta toga, kako su se tada ponašale neke stranke koje su rekle da smo mi prekoračili ovlašćenja i da su demonstranti vršili nasilje nad policijom, što nije bilo tačno.
Ono što je po meni ključna stvar jeste to da mi kod strogog poštovanja nadležnosti skupština, razdvojimo ono što je nadležnost i zadatak skupština od onoga što je nadležnost izvršne vlasti. Tu pre svega mislim na Vladu, pokrajinsko izvršno veće i veća opština i gradova.

Gospodine ministre, u najboljoj nameri mislim da je amandman umesan i on je na neki način u velikoj kontradiktornosti sa prihvaćenim amandmanom kojim se Komisiji za zaštitu prava o postupcima javnih nabavki daju sudska ovlašćenja bez obzira što svi znamo da u toj komisiji verovatno neće biti često ni pravnika, ni ljudi sa potrebnim znanjima, da bi obavljali sudijske poslove i sudijsku dužnost pa makar da je reč i o prekršajima i ne treba zanemariti prekršajni sud kao sud koji nije toliko bitan u sudskom sistemu vlasti.
Težnja je svuda u svetu i težnja je i u našem pravosudnom sistemu da postoje specijalizovana sudije, specijalizovana veća, specijalizovana odeljenja. Zbog specifičnosti postupka prema maloletnicima i u krivičnom postupku smatramo da je umesno prihvatiti jedno ovakvo rešenje jer ono je u kontradiktornosti sa onim što se tiče Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki i ako već tu pravite neki izuzetak, ali po nama, čini nam se nepotreban i manje umesan, onda ovo rešenje treba prihvatiti jer verujem da će biti pre svega u interesu maloletnika, u interesu suda i u interesu sprovođenja specifičnog i osetljivog postupka prema maloletnim učiniocima prekršaja.

Hvala najlepše i hvala na lepoj najavi.
Ja sam taj opozicioni, navodno, poslanik koji je na Odboru za finansije glasao za prvu verziju amandmana Odbora za finansije, ali, takođe, moj kolega i za drugu verziju.
Upravo je gospodin Đelić, nekadašnji potpredsednik Vlade, dao snažnu argumentaciju, koju smo mi dali na Odboru za finansije i posle toga za medije, zbog čega je SPO glasao za taj amandman. Naime, Agencija za privredne registre je bila korak napred sa danom svog nastanka.
Gospođo predsedavajuća, molio bih vas, ako prekoračim vreme da koristim vreme poslaničke grupe.
Međutim, i gospodin Đelić je…
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da saslušamo kolegu narodnog poslanika.)
… rekao da je kao potpredsednik Vlade u svoje vreme imao velikih problema da dobije izveštaje neophodne za rad Vlade od Agencije za privredne registre koja se u velikom delu ponašala kao samostalni i nezavisni organ koji nikome, pa čak ni Vladi ne podnosi izveštaje i čak mora da se zamoli da uradi ono što je smisao i svrha njenog postojanja.
Sa druge strane, postavilo se pitanje – da li bi, ako bi Narodna banka Jugoslavije vršila, dobijala te finansijske izveštaje zarad vođenja jedinstvene fiskalne i monetarne politike, to bilo evropsko rešenje? Jeste jedno rešenje. Takvo rešenje postoji u Belgiji. Narodna banka Srbije kontroliše i rad osiguravajućih organizacija i opet je to jedno od retkih rešenja. Čini mi se samo četiri zemlje u svetu su zakonom dozvolile NB da vrši kontrolu osiguravajućih organizacija, ali je to u svakom slučaju zavelo red u onom delu u kome je NBJ vršila i vrši kontrolu.
Na Odboru za finansije i posle Odbora za finansije smo rekli da je po nama najelegantnije rešenje rešenje koje predviđa ovaj amandman, jer postojala je sumnja da se finansijski izveštaji na neki način friziraju, da se statistika prikazuje možda nekada i na način na koji ne odgovara objektivnom stanju, a izveštaji državnog revizora, rebalans budžeta, mogući još jedan rebalans budžeta, pretvaranje po ko zna koji put duga zdravstvenih ustanova u javni dug, pretvaranje javnog duga preduzeća za puteve u javni dug pokazuju da je država i dalje jedan od najlošijih poslodavaca i da u okviru javnih finansija vlada organizovanih haos i javašluk, što mi tvrdimo sve vreme.
Šta je sada potrebno? Potrebno je što više kontrolora i da kontrolori sami međusobno jedni druge kontrolišu i međusobno sarađuju. Tako se radi u svim ozbiljnim državama. Tako se radi u svim izgrađenim institucijama i zbog toga SPO-DHSS nikada nisu glasali u ovom sazivu ni za budžet, ni za rebalans budžeta, ni za zakone kojima će se dugovi koje je napravila država pretvarati u javni dug.
Što se tiče banaka, kod privatnih banaka, gde je privatni kapital velika je razlika u odnosu na "Agrobanku" gde je država imala upravljačka prava i kapital, ili "Razvojnu banku Vojvodine" koja je bukvalno očerupana i gde je izvor kriminala. To je jedan jedini i glavni motiv SPO-DHSS što smo tražili da se zavede još bolja kontrola u javnim finansijama i da se vodi jedinstvena fiskalna i monetarna politika jer vidimo da je ovo sada u javnim finansijama nekoordinacija, da postoji javašluk, da to očigledno nekome odgovara. Srpski pokret obnove nikada nije prebacivao u jednoj opozicionoj stranci što je glasala za evropske zakone. Sama DS je glasala za nekoliko desetina evropskih zakona u ovom sazivu parlamenta. Nikada nije dobila packe od naše poslaničke grupe. Smatramo da je to ozbiljna i odgovorna politika, ali ne razumemo zašto ako to uradi SPO-DHSS oni dobijaju ospice. Imamo samostalnu politiku i nikada nećemo ići po mišljenju nijedne političke stranke, pa ni u DS. Nama ne smeta što i DS i LDP u nekom delu vode ozbiljnu politiku podržavanjem evropskih zakona i evropskih rešenja.
Zbog toga kažem SPO i DHSS će i u budućnosti glasati za sve zakone i sve promene na bolje bez preteranog vraćanja u prošlost šta je bilo i kako je bilo jer ljude interesuje budućnost i kako će živeti. Hvala.

Podržavanjem ovog amandmana podržavam i svu argumentaciju koju su poštovane kolege iznele u prilogu usvajanja ovog amandmana.
Naime, odnos prema trošenju na neki način, uslovno rečeno, i u ovoj oblasti javnih finansija pokazuje i sistem u kome se posluje i svu ozbiljnost postojećeg sistema.
Da je uz ovaj predlog zakona stiglo sve ono što treba da stigne i sve o čemu sve kolege pričaju, pa i ja, struktura dugova, vreme nastanka dugova, krivica za nastanak dugova, da imamo jasan pregled zbog čega nešto što je već plaćeno, ne samo kroz putarinu, već i kroz druga davanja koja građani svakodnevno, pa i ja, daju javnom preduzeću "Puteva Srbije", onda i uz čvrste garancije da će se sistem u najskorijem vremenu promeniti, da će neko odgovarati za nastanak ovog duga, mi bismo tada mogli da podržimo ovaj zakon, ali ovako ne možemo.
S druge strane, uz jako lošu infrastrukturu, odnosno stanje naših puteva, uz putarine koje su najskuplje u regionu, uz putarinu od 7,5 evra na relaciji Niš- Beograd, što je prosečna cena vinjete za sedam, deset ili petnaest dana u okruženju, postavlja se jedno suštinsko pitanje – kako je moguće da sa takvim prihodima postoji toliki manjak? Kako je moguće da iz godine u godinu se na sličan način ne rešava, nego odlaže problem i ne zavodi jedan ozbiljan sistem?
Zbog toga je mišljenje naše poslaničke grupe tek kada se postavi ozbiljan sistem i, bez obzira na onih 10.000 radnika koji će sa ovim zakonom faktički spasiti svoja radna mesta, uz argumentaciju za i protiv, mi zaista ovako jedan organizovani haos, jedan opšti javašluk, jednu totalnu neodgovornost i nekažnjivost za ovakav odnos prema ovim sredstvima, mi ovako nešto zaista ne možemo podržati.

Gospodine predsedniče, imam jedno pitanje za ministra pravde koje je u političkom smislu, nije toliko atraktivno, ali, je jako bitno za budućnost ove zemlje, za izgradnju modernog pravnog sistema, pravne sigurnosti i uređenja zemlje na način na koji su uređene zemlje, članice Evropske unije, a naravno naša zemlja pretenduje da bude u društvu tih zemalja.
Naime, Srbija je nekada sredinom 19. veka bila treća zemlja u Evropi, koja je usvojila Građanski zakonik, odmah iza Austrije i Francuske. Građanski zakonik Knjaževine Srbije važio je sto godina, donet je po ugledu na veliki francuski, Napoleonov code civil koji je donet 1804. godine, i austrijski Građanski zakonik, koji je donet 1811. godine.
Mi smo taj Građanski zakonik usvojili 1844. godine. Međutim, sa dolaskom jednopartijskog sistema i totalitarnog režima nastao je i totalni diskontinuitet sa svim prethodnim pravnim sistemima, pa je ovaj veliki posao, koji je uradio Jovan Hadžić sa svojim "nemačkarima", kako su popularno zvani Srbi prečani, koji su pomogli u stvaranju srpskih institucija, pa je doneto na desetine zakona, koji su urušavali građansku državu, pravnu sigurnost i osnove svojinsko-pravnih odnosa.
Srbija je danas ponovo na pola puta. Ono što smo radili sredinom 19. veka, nismo uradili početkom 21. veka. Nismo kodifikovali građansko-pravnu materiju i imamo niz zakona, od Zakona o osnovnim svojinsko - pravnim odnosima, koji nisu u duhu vremena i u duhu prava Evropske unije i sudske prakse Evropskog suda u Strazburu. Zbog toga je moje pitanje ministru pravde, kada će se izvršiti kodifikacija srpskog građanskog prava, i kada će biti donet srpski građanski zakonik, kao osnova za buduće uređenje moderne, evropske, pravne i sigurne države Srbije? Hvala.

Ja bih se vratio na amandman i na njegovu suštinu, jer podržavanjem ovog amandmana mi podržavamo i našu politiku prema srpskoj poljoprivredi.
Ja ću kazati zbog čega je po mišljenju naše poslaničke grupe potrebno da se usvoji ovaj amandman. Mislim da je edukacija poljoprivrednika jedan od glavnih i najvažnijih preduslova za obnavljanje srpske poljoprivrede. Edukacija, uopšte, oko EU i suštine našeg nastojanja da budemo članica EU, mislim da je potrebna na svim nivoima, pa čak i mnogima koji pričaju o Evropi, a pojma nemaju šta ona suštinski znači.
Do sada je država u skorijoj i daljoj prošlosti, na razno-razne načine i pomagala i odmagala poljoprivrednicima, ali ono što je apel koji mi svakodnevno dobijamo od poljoprivrednih proizvođača da oni, ne samo sa ovom Vladom, nego i sa svim prethodnim vladama, nisu u potpunosti zadovoljni, nisu zadovoljni ni, pre svega, sveobuhvatnošću i visinom subvencija koje su određene po Zakonu o podsticaju poljoprivrede.
Vlada je obećala da će u martu u Narodnoj skupštini biti zakon o zadrugama, koji bi, između ostalog regulisao i oblast zemljoradničkih zadruga koje su tekovina, koje postoje u Srbiji još od 1896. godine i bitna stavka za funkcionisanje poljoprivrede, ali toga još uvek nema.
Poljoprivrednici smatraju da je poljoprivreda na izdisaju i na kolenima, to je i procena naše poslaničke grupe i čini nam se da je edukacija faktor broj jedan, osnovni preduslov za dalje intervencije države, jer, evo iz svih poslaničkih grupa dolaze apeli zbog katastrofalne demografske situacije, zbog pražnjenja sela, čime je ugrožena ne samo brojnost stanovništva, već i ekonomija zemlje, bezbednost zemlje, itd, i čini nam se da država mora da ima sluha za svaku meru pomoći poljoprivrednicima, a ne da selektivno procenjuje politička elita na osnovu političkih procena, a ne procena koje se zasnivaju na nekoj naučnoj osnovi, da li je potrebno na ovaj ili onaj način pomoći poljoprivrednicima.
Samo ću izneti nekoliko primera. Postoje zaista poljoprivrednici koji su na vreme shvatili trendove u evropskoj poljoprivrednoj politici. Recimo, iz Ritopeka kod Beograda, mnogi voćari idu samoinicijativno na svetske sajmove, angažuju savetovališta, angažuju stručnjake, veliki su proizvođači, ali verujte mi da 90% poljoprivrednika i danas ne zna ni osnovna prava koja im pripadaju po Zakonu o podsticaju poljoprivrede i po nizu uredbi, a da ne pričamo o teškom materijalnom stanju. Oni se jednostavno bore za preživljavanje, nemaju ni materijalnih sredstava, a nemaju ni tog unutrašnjeg impulsa za samoedukovanje. Tako da, mislim da je to ipak zadatak države.
Evo, jedni od drugih velikih proizvođača voća u selu Vinča kod Topole, oni su imali sreću da je pre 30-ak godina jedan poznati stručnjak bukvalno išao od kuće do kuće, edukovao svoje zemljake i oni su na vreme krenuli ono što je trebalo da bude zadatak države još tada. Ako to nije urađeno tada i sada, mislim da država mora da ozbiljno shvati loš položaj srpske poljoprivrede i u nizu drugih mera da prihvati i ovu meru. Hvala.