Predsedavajući, zamolio bih, pošto sam se javio i za prethodni amandman poslanice Branke Bošnjak, da mi omogućite, možete odbiti vreme od vremena poslaničke grupe da govorim o tom amandmanu.

Na isti način razmišlja naša poslanička grupa kao podnosilac ovog amandmana, a na isti način potvrđuje kolega Neđo Jovanović, koji je iskusan advokat i dobro zna o čemu pričamo.

Ono što postoji u praksi, to je da je do 2000. godine stanje u našim zatvorima bilo katastrofalno, a da je broj osuđenika bio manji. Posle 2000. godine stanje u zatvorima se iz godine u godinu poboljšavalo. Otvorene su ustanove, zavodi za izvršenje krivičnih sankcija i za evropske posmatrače i za nevladine organizacije. Ministarstvo pravde je tu bilo jako angažovano, ali ono što je činjenica koje svi moramo biti svesni, da mi još nismo dobili pozitivnu prelaznu ocenu.

Sa donošenjem Zakona o amnestiji, sa donošenjem Zakona o zavodskom izvršenju krivičnih sankcija, ali istovremeno i sa oštrijom borbom države protiv korupcije i kriminala, niko ne može tačno proceniti u budućnosti koliko će biti osuđenika. Ali, ono što je činjenica je da mi moramo ispuniti određene standarde, upravo sa onim osnovnim načelom o kome sam i prethodno pričao, to je da prvo država mora uraditi ono što je do nje, a onda tražiti od građana da građani ispune svoje obaveze.

Ako držimo zatvorenike u zaista nehumanim uslovima, a zatvori su prenatrpani ne krivicom ovog ministarstva, već zbog nasleđa, onda u budućnosti moramo urediti kako treba i po određenim standardima.

Što se tiče amandmana na član 114. koji sam podneo i kojim predlažem da su lekari u obavezi da sa osuđenicima koji odbijaju lečenje ili hranu postupaju sa poštovanjem medicinske etike i ličnosti osuđenika, uz obavezu da lekari moraju zadržati objektivnost u svojim procenama i ne smeju dozvoliti da budu izloženi pritisku da prekrše etičke principe i medicinsko prosuđivanje, posebno kod primene medicinskih prinudnih mera, uz istovremene medicinske kontrolne mehanizme. Mislim da je Vlada u svom odgovoru u pravu, da je sve ovo regulisano u nekim drugim zakonima i što se tiče medicinskog etičkog kodeksa i da ministarstvo stalno vrši nadzor.

Ovo jeste jedna upućujuća norma. Opet sam želeo da nešto što se podrazumeva i nešto što postoji u drugim zakonima se kratko i jasno navede i kod nas, posebno u slučajevima štrajkom glađu, odbijanja uzimanje hrane, lekova itd, gde su lekari, a to znamo iz prakse, često podvrgnuti pritiscima da i kada treba i kada ne treba vrše medicinske prinudne mere.

Još bih se samo u najkraćem osvrnuo na tretman trudnica i porodilja. Mislim da zaista zakon tu u velikoj meri odgovara potrebama vremena i da je u ovom delu jako human, što se tiče pre svega dece. Ali, mislim da osuđenim ženama porodiljama i trudnicama nedostaje taj deo koji zakon nije propisao da moraju prostorije u koje su smeštene da ispunjavaju određene uslove. Oni se u medicinskom smislu i u smislu medicinske nege uglavnom podrazumevaju i uglavnom u praksi se tim osobama posvećuje posebna pažnja, ali moja je namera da to zakon precizira.

Onda kada osuđeniku pokažete i normativno i u praksi da je država uradila što se tiče humanosti, sve ne samo normativno, već i u praksi, tek onda možete od osuđenika tražiti da on izvrši svoju obavezu i očekivati punu resocijalizaciju. Sam sam bio nekoliko puta u nekim zemljama EU pre 15 ili 20 godina i po dolasku na granicu jednostavno vam carinici i policajci na carini stave do znanja da ste došli u jednu uređenu državu, ali vam istovremeno sa dobrodošlicom i sa otvorenim granicama skreću pažnju na vaše obaveze. Kada prekršite, a država vam je omogućila sve, onda idu zaista rigorozne sankcije. To je model funkcionisanje države koji mi želimo da vidimo u praksi. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik dr Darko Laketić.

Ono što je kolega Đukanović prethodno govorio, deo argumentacije sam hteo i ja da iznesem. Da bi se zabranili uticaji koji su nezakoniti na rad državnog pravobranioca, trebali bi da razmislimo o tome kako su se do sada javni pravobranioci ponašali u zaštiti imovinskih prava i interesa i jedinica lokalne samouprave i pokrajine i republike. Bilo je svakojakih uticaja.
Bio sam dve godine sekretar opštine i znam kako su se pravobranioci u mnogim predmetima gde štite imovinska prava lokalne samouprave ponašali. Jednostavno, odu kod predsednika opštine koji im izda politički nalog koji nema dodirnih tačaka sa pravnim stanjem u predmetu. Pravobranilac je u situaciji ili da posluša predsednika opštine i tako postupi ili da sledeći put ne bude izabran za pravobranioca.
Tačno je da se nekim drugim zakonima štite nedozvoljeni uticaji, ali budući da mi imamo stanje takvo kakvo imamo, možda od viška glava ne boli. O ovoj normi treba još razmisliti.
Drugo, pomenuti su ovde neki slučajevi koji su bili – značajno mišljenje, uticaji i odluke javnog pravobranilaštva. Čini mi se da je u čuvenoj aferi „Luka Beograd“ pravobranilaštvo imalo i te kako bitnu ulogu u zastupanju ili nezastupanju interesa zaštite državne imovine velike vrednosti. Zbog toga mislim da je ovaj amandman zaista afirmativan. Meni se celokupna današnja diskusija dopada. Mislim da ne postoje ni prijateljski, ni neprijateljski amandmani. Postoje amandmani koji su afirmativni i koji u najboljem smislu žele da poprave tekst zakona, vodeći računa pre svega o aktuelnom društvenom trenutku i o onome što se dešava kod nas u praksi.
Mi ćemo u svakom slučaju podržati jedno ovakvo rešenje, smatrajući ga vrlo elegantnim i dobronamernim.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, pravnička filozofija – zakoni koji se donose treba da budu odraz društvenih kretanja trenutka vremena, ali i odraz državne i političke filozofije onoga ko donosi određene zakone.
Kao tradicionalistička stranka koja kod donošenja svakog zakona gleda istorijat određenog zakona od kako postoji naša državnost, kroz taj kontekst smo posmatrali i Zakon o javnom pravnobranilaštvu. Čini mi se da je možda, svi predlagači to nekada rade, ali možda je češće potrebno ukazivati na istorijat i promene zakona kroz određene faze kroz koje je prolazila naša država i kroz promenu društvenog i političkog i ekonomskog sistema. Onda ćemo uvek doći do sličnih zaključaka i do sličnih odgovora. Nama kao strankama koje su možda najizrazitije bile protiv i najviše skretale pažnju na sve štetne posledice totalitarnog režima u kome smo živeli od 1945. do 1990. godine, svaki takav istorijski pogled i svako poređenje daju punu argumentaciju za naš politički stav.
Ako bismo pogledali, recimo, Zakon o notarima i javnim beležnicima, on je donet već za vreme Kraljevine Srbije 1931. godine i nije primenjivan na teritoriji cele zemlje, a najviše u Vojvodini, zbog toga što je Vojvodina i tada bila ekonomski, pravnički i u svakom drugom smislu razvijeniji deo naše države. Onda kada je ovde promovisan Zakon o javnom beležništvu, promovisan je kao priključivanje Srbije, odnosno uvođenje nečeg totalno novog u naš pravni sistem. Bilo je zaista nekoliko kolega, među kojima sam bio i ja, koji smo pričali da je Srbija u neko drugo vreme bila zaista moderna, evropska i napredna zemlja u svakom smislu, pa i u pravničkom smislu i zakonodavnom smislu. Slično je i sa Zakonom o javnom pravobranilaštvu.
Zakon o javnom pravobranilaštvu postoji u Srbiji skoro negde oko 185 godina. Prvo pravobranilaštvo je formirano u Srbiji kao služba popečiteljstva, odnosno Ministarstva finansija od 1839. godine i imalo je interesantan naziv. Njime je rukovodio načelnik odeljenja promišljenosti, što jeste arhaizam, ali primeren tom vremenu, popečiteljstva finansija.
Od 1842. godine tu funkciju obavlja državni službenik koji se zvao – praviteljstveni fiškal, od 1848. godine praviteljstveni pravobranitelj, a posle jezičke reforme koju je izvršio Vuk Stefanović Karadžić i kada je izbačen veliki nepotrebni arhaizam od 1860. godine se zove – državno pravobranilaštvo. Kraljevina je prvi put donela Zakon o državnom pravobranilaštvu 1934. godine i on se u najkraćem ogledao u tome da državni pravobranilac zastupa interese države u sudskim i upravnim sporovima.
Međutim, sa promenom društvenog, ekonomskog i političkog sistema promena na gore nije zaobišla ni ovu oblast. Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji 1945. godine ukida državno pravobranilaštvo. Koji je to razlog? Jednostavan. Kada interese, javne interese, interese države u sudskim, upravnim i svakim drugim sporovima ne obavlja jedan jedinstveni državni organ, kada svaka organizacija zastupa samo sebe, onda nastaje totalni haos, odsustvo kontrole i organizovana sistematska pljačka od strane države, pre svega javnih finansija.
To nije odlika samo našeg totalitarnog komunističkog sistema to je bilo u mnogim totalitarnim režima i posledice toga su ogromne zloupotrebe javne imovine da bi se prikrile nepravilnosti u raspolaganju sa javnom imovinom i u lošem odnosno namerno lošem odsustvu zaštite javno-pravnih interesa. A o postojanju drugih institucija, poput državnog revizora koji bi smeo da kontroliše trošenje javnih sredstava ili o tome da smo mi usvojili institut vojnog pravobranilaštva koji je postojao do pre neku godinu, gde je vojno pravobranilaštvo odnosno i Ministarstvo odbrane sa svojim posebnim finansijama bilo država u državi, jedan zatvoreni sistem u kojem niko nije smeo da vrši civilnu kontrolu trošenja javnih sredstava i gde je nastao opšti javašluk.
Posledica toga je apsolutno normalan pristup svih funkcionera koji su te vrste mentalnog nasleđa da, kada se baviš javnim poslovima, kada raspolažeš javnim finansijama treba da imaš odnos kao prema Alajbegovoj slami i da grabiš što više za sebe, po sistemu – uzmi sad kad ti se pružila prilika, jer ko zna da li ćeš imati takvu priliku.
Posledice toga su naravno najizraženije bile u postupku privatizacije. Kada pogledamo ko su bili ljudi koji su najviše zloupotreba izvršili u procesu postupka privatizacije, videćemo da su to ljudi upravo koji su školovani u ovom sistemu, koji su sinovi ili unuci onih koji su organizovano, sistematski pljačkali a da niko nije smeo da im kaže da pljačkaju državu. Oni su naravno na vreme napravili projekte za svoje sinove i unuke ko će koje preduzeće da kupi, jer su znali koje vreme dolazi, pa su rekli – dobro gospodo ako mora baš višepartijski sistem, evo mi iz jednopartijskog sistema ćemo biti vlasnici kapitala, a onda ćemo u potpunosti devalvirati priču opozicije iz 90-ih godina koja je pričala o poštenoj, pravičnoj privatizaciji, razvoju privatnog sektora i svemu onome što postoji u normalnim zemljama sveta.
Posle haosa koji je nastao ukidanjem državnog pravobranilaštva 1945. godine, ponovo je 1952. godine uveden državni pravobranilac i zaista pokušao je da ispravi taj haos, ali naravno, u takvom sistemu to je bilo nemoguće, nije postojalo ni dobre volje.
Posledice haosa koji je tada nastao mi i danas ispravljamo kroz brojne postupke restitucije, rehabilitacije i to su postupci koji će i u finansijskom smislu znatno opterećivati ove i buduće generacije.
Ono što je potrebno reći, kada sam govorio o vojnom pravobranilaštvu, to je da vojno pravobranilaštvo postoji i u nekim razvijenim zemljama sveta, poput SAD ili Italije, ali tamo vojni pravobranioci ne zastupaju imovinsko-pravne interese Ministarstva odbrane i njihove vojske, već to radi upravo državni pravobranilac, a da ne pričamo o vrlo strogoj civilnoj, revizorskoj i drugim oblicima kontrole trošenja javnih sredstava. Tako da je i vojno pravobranilaštvo kod nas postojalo do pre neku godinu.
Ovaj novi Zakon o pravobranilaštvu radi nešto što su radile mnoge zemlje u bivšoj Jugoslaviji, ako se ne varam Makedonija, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Republika Srpska kao jedan od entiteta Bosne i Hercegovine, naime predviđa postojanje onoga što je i do sada postojalo, znači – republičkog, pokrajinskog i pravobranilaštva jedinice lokalne samouprave, s tim što bliže reguliše njihove nadležnosti i obaveze i to je rešenje koje je u skladu sa duhom vremena i samom tekstu zakona nema se nešto posebno prigovoriti.
Što se tiče medijacije, opet kada pogledamo uporedno zakonodavstvo i sudsku praksu iz razvijenih zemalja, doći ćemo do nekih podataka koji su zaista za rubriku verovali ili ne. Postoje uređeni pravni sistemi i uređene zemlje sveta u kojima se mirno rešavanje spora uz učešće posrednika ili medijatora, okončava u skoro 97% ili 98% građanskih parnica. To je podatak koji je u toj meri neverovatan za naše prilike da zaista na njega treba skrenuti pažnju. Šta to znači u praktičnom smislu? Prvo, rasterećenje rada sudova. Zatim, brže rešavanje sporova uz međusobno popuštanje. Zatim, ogromna finansijska ušteda za stranke koje učestvuju u postupku medijacije i jedan osećaj da država funkcioniše na svim nivoima i da institucije njene funkcionišu pa i medijatori.
Čini nam se da je Zakon o posredovanju i čini mi se da je zaista ta jezičko-pravna terminologija vraćanja posredništva umesto medijacije primerenija našem jeziku i to je ono što ćemo mi iz SPO i DHSS kao tradicionalisti uvek podržati, jer postoji to naše srpsko leporečje kojim treba zaista da se ponosimo, koje treba da negujemo, da promovišemo. Svaka vrsta terminologije koja promoviše ovo za šta se zalažemo apsolutno će imati našu podršku.
Ono što je za nas posebno interesantno i na šta ću skrenuti pažnju kod izbora medijatora onima koji o tome odlučuju, a to je puna svest da zaista od ljudi sve zavisi. Kakav treba da bude medijator? Pre svega vešt. Mnogi medijatori do sada ne samo u našoj praksi nego i u svetu pokazali su se kao, recimo, izaberete medijatora koji je izuzetan pravnički znalac, koji ima izuzetnu biografiju, za koga će bukvalno svi da glasaju, ali se u postupku medijacije pokazuje da nije dovoljno vešt.
Tako da medijator treba da bude neko ko pre svega uliva poverenje, koji ima ogromnu vrstu strpljenja, ko će da poznaje tehnike u komunikaciji, tehnike u medijaciji. Ko će da bude neki aktivni slušalac. Ko će da zna da traži izlaz iz slepe ulice. Koji će pored toga što ima pravničko znanje sigurno znati da proceni psihološki profil ličnosti suprotstavljenih stranaka u sporu i da približi suprotstavljene stranke jedne drugoj.
Jer, zaista u sudskim postupcima, posebno u sudskim postupcima imovinskog spora sa velikom vrednošću, početak tih postupaka pokazuje da su dve stranke udaljene obale koje su se ukopale u svoje rovove i koje su spremne da sudski ratuju jedna protiv druge do istrebljenja. Upravo je veština medijatora da kroz razne tehnike komunikacije, kroz procene o tome kako treba tim strankama da priđe, na koji način treba da pridobije njihovo poverenje, na koji način treba da im ukaže sve prednosti medijacije, da im i pravnički ukaže koja stranka objektivno i osnovano pravnički bolje stoji u odnosu na drugu stranku i da se to rezultira konačnom odlukom medijatora u kojoj će svi imati korist, od suda koji će biti lišen jednog sudskog postupka više, od brojnih sudskih taksi, finansijskih interesa stranaka do toga da će se postupci okončavati u nekom kraćem roku.
Postupak posredništva je mnogo fleksibilniji od sudskog postupka i može se prilagoditi konkretnom slučaju. Sudski postupak je strogo formalan postupak. U postupku medijacije možete nastupati ne poštujući često neka strogo formalna procesna pravila koje morati poštovati pred sudom, možete imati neposredniji kontakt sa medijatorom, možete češće kontaktirati u odnosu na onu situaciju kada zvanično dobijete poziv od strane suda. Sa sociološkog aspekta to je najbolji primer deregulacije samoregulacijom. Ogromne su uštede vremena i novca. Neutralna treća osoba koja rešava sporove ohrabruje stranke svojim pre svega autoritetom, pravničkim znanjem i veštinama da spor reše mirnim putem.
Razlike između alternativnog i sudskog rešenja spora su brojne, od toga da se ne poštuju neka strogo zakonska pravila, bez obzira što postoje norme koje regulišu položaj i ulogu medijatora, do onog što je najvažnije – rešavanje jednog složenog konflikta mirnim putem i konačno izlaženje iz slepe ulice.
Ono što je kod Zakona o vanparničnom postupku osnovna karakteristika to je da zaista Zakon o vanparničnom postupku, mi smo na to i ranije ukazivali, je trebalo znatno ranije da bude u skupštinskoj proceduri, čak i da nije izmena nekih drugih zakona i da nismo doneli Zakon o sudskim notarima, Zakon o vanparničnom postupku koji je na snazi od 1982. godine apsolutno ne odgovara duhu vremena.
Što se tiče jedne od najbitnijih izmena, to je periodično, po službenoj dužnosti, pokretanje postupka od strane samog suda kod osoba koje su trajno ili privremeno lišene poslovne sposobnosti radi ponovnog veštačenja i utvrđivanja da li su one zaista trajno duševno obolele u toj meri ili imaju neki drugi psihijatrijski teži poremećaj koji im onemogućava da sami odlučuju o svojim pravima i interesima pa im je potreban određeni zastupnik ili kako se to nekada zvalo – tutor, mislim da je i ovo jedan od zaista dobrih primera odstranjivanja jednih relikata koji su bili odlika prošlosti. Psihijatri će nam reći da zaista postoji, to svi znamo, trajna i privremena duševna poremećenost, privremena neuračunljivost, sposobnost za rasuđivanje koja je vremenski ograničena zbog raznoraznih faktora, od povređivanja, trovanja psihoaktivnim supstancama, uzimanja narkotika, sklonosti alkoholizmu, do lakših i težih psihijatrijskih oboljenja.
Mi smo do sada imali situaciju da zaista osoba jednom lišena poslovne sposobnosti bukvalno više skoro da nema šansu da u stanju kada je u potpunosti psihički zdrava i sposobna da odlučuje o svojim pravima, interesima i o svojim postupcima, kada je sposobna za rasuđivanje, ne može da ostvari to svoje pravo. I eto tako jedan razuman čovek, poslovno sposoban, se od strane porodice, društva i okruženja tretira kao poslovno nesposoban.
Isto je što se tiče produženja roditeljskog stanja, a razlozi za produženje roditeljskog staranja iz života mogu biti razni.
Apsolutno su dobre i prihvatljive odredbe usklađivanja sa Zakonom o javnom beležništvu i niz mera koje opet smanjuju pritisak na rad sudova kroz upućivanje predmeta na rad u javno beležništvo.
Ono na šta posebno hoću da ukažem i što je opet kroz Zakon o javnom beležništvu nešto što je dobro, a što još uvek nije zaživelo u sudskoj praksi kod odbrana po službenoj dužnosti, to je taj princip da javni beležnici treba da dobijaju predmete po službenoj dužnosti i tu nema nikakve samovolje.
Kod zastupanja po službenoj dužnosti od strane advokata, do pre neku godinu, čini mi se 99% a sada u nešto manjoj meri, ali i dalje postoje privilegovani advokati koji raznoraznim vezama sa sudijama, sa ljudima koji rade u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, a gde dobijaju pritvorske predmete, dobijaju preko reda odbrane po službenoj dužnosti, čak se nekima i preko reda isplaćuje novac, a država je i dalje mnogim advokatima dužna za odbranu po službenoj dužnosti. Ono na šta smo mi ukazivali kada je bio Zakon o advokaturi i drugi zakoni koji su regulisali tu materiju, da jednostavno država na svakom koraku mora da pokaže svoju pravičnost, pa i na tom polju.
Zbog toga je to zakonsko rešenje gde sudija vanparnični nema šta da razmišlja, jednostavno može da pogleda listu, da vidi abecedni red, dodeljuje predmete notaru, apsolutno elegantno i nešto što ćemo mi podržati.
U raspravi o amandmanima, mi ćemo izneti neke naše bliže opservacije svih ovih zakonskih rešenja i predložiti i neka druga rešenja. Hvala.

Gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije su jako zainteresovani za zakone koji su u proceduri i za temu dnevnog reda pre svega zbog stanja u našem društvu, zbog stanja u našim zatvorima, zbog kontinuiranog uvećanja procesa kriminaliteta, posebno maloletničke delikvencije, zbog činjenice da sve više mladih zbog mnogobrojnih razloga, neuspele tranzicije, nedovoljnog funkcionisanja institucija sistema, zbog toga što je budućnost mladih prilično ugrožena, pa čak i onih obrazovanih koji završe fakultet i sa najboljim ocenama u smislu teškog dobijanja posla i nezadovoljavajućih zarada i niza drugih razloga.
Mi smo ne samo vama, nego i prethodnom ministru pravde uvek kod donošenja sličnih zakona koji idu u korak sa životom i sa evropskim standardima, ali ja bih se pre svega osvrnuo na potrebe našeg društva, bez obzira što svi sigurno imamo punu svest o tome šta su zahtevi Brisela, Saveta Evrope i EU, i koliko je važno ovo poglavlje ne samo u procesu pridruživanja naše zemlje EU, nego pre svega bih rekao u procesu normalizacije života u našoj zemlji, jer ono što Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije od svog osnivanja traže, to su korenite promene na bolje u našem društvu, snaženje institucija i stvaranje države za pristojan život njenih građana.
Mi ćemo sigurno podržati ova zakonska rešenja. Samim zakonskim rešenjima nema se mnogo toga pregovoriti, jer ona respektuju i život i savremene tendencije i ono što su zahtevi EU.
Mi smo uložili dosta amandmana samo sa jednim ciljem, a to je posebno pažnja na prava osuđenika, da bismo ta prava pojačali. Niz istraživanja od onih koji se bave relevantno ovom problematikom ukazuju na to da posebno mladi osuđenici u zatvorima posebno imaju osećaj beznađa. Čak 70% povratnika u prvih šest meseci po izlasku iz zatvora ponovo vrše krivična dela, što je opet pokazatelj nekoliko činilaca.
Prvo, resocijalizacija, prevaspitanje, uključivanje osuđenika u život normalan posle zatvora i ono što se očekivalo da zatvorska kazna, pored onoga što je svrha koja se postiže kažnjavanjem, da doprinese i svojevrsnoj obuci i edukaciji, pripremi za život posle zatvora, ne daju dovoljne rezultate. Jedan od pokazatelja svega toga je i to što mi 2000. godine imali oko šest hiljada zatvorenika pritvorenika, da taj rast zatvorenika i pritvorenika u kontinuitetu raste. To može biti i dokaz kriminalizacije društva, a može da bude i dokaz buđenja države u smislu sankcionisanja učinilaca krivičnog dela. Hoću da kažem da nije to specifičnost Srbije. Takvo je stanje i u regionu. Slično je i u BiH, u Crnoj Gori, u Makedoniji, a slično je i u Hrvatskoj koja je članica EU.
Kakvi su uslovi danas u našim zatvorima ako želimo da postignemo onaj puni efekat resocijalizacije i integracije osuđenika i pripremu za život posle zatvora i odvraćanje od ponovnog vršenja krivičnog dela? Stanje naravno nije zadovoljavajuće i to nije samo moja ocena. To je ocena i vašeg ministarstva i to je ocena svih koji se bave monitoringom stanja u našim zatvorima.
Zbog čega je to? Pre svega, čini mi se jedan od glavnih razloga je odsustvo novca. Od 20 i nešto miliona evra koje izdvajamo iz budžeta za rad zavoda, preko 80% ide na plate zaposlenih. Znači, pre svega nedostatak novca. Drugo, zaposleni u zavodima ne samo što je polovina od njih u službi obezbeđenja, ali i ostali spadaju u dve kategorije zaposlenih – jedni koji su izuzetno stručni i osposobljeni i čini mi se idu u korak sa životom i sa trendovima, u smislu stalnog usavršavanja, obuke, edukacije itd. i drugi deo zaposlenih koji je zaspao u nekim davnim godinama i koji i dalje zatvorenike tretiraju na neljudski način i pre svega misle da su sredstva prinude to što je potrebno zatvorenicima i da prema njima ne treba čovečno postupati.
Kažem opet, to nisu samo procene naše poslaničke grupe na osnovu onoga što smo mi radili i istraživali. To su procene i Helsinškog odbora za ljudska prava, niza nevladinih organizacija.
Čini mi se da smo kod nekih drugih zakona, kada smo pričali o stanju u našim zatvorima, svi iznosili slične procene, da ono nije zadovoljavajuće – prenatrpanost zatvora, loša hrana, loša higijena, odsustvo sredstava za higijenu koje često zatvorenike dovodi u krajnje ponižavajući položaj, relikti nasleđa.
Mnogi čuvari kao pre 20, 30 ili 40 godina, kada smo živeli u vreme diktature, maltretiraju, umesto da edukuju i da pripremaju na najbolji način za život zatvorenike. Primera radi, zatvorenice maltretiraju da četkicom za zube čiste radijatore, pločice itd.
Porast je i nekih zaraznih bolesti, poput hepatitisa C i hepatitisa B. Suicid, droga u zatvorima i sve ostale pojave koje su karakteristične za tu vrstu života opet nisu specifično samo u Srbiji. To je nešto što postoji u celom svetu. To je nešto što će uvek postojati i u najuređenijim sistemima, ali je čini mi se naš zadatak da prvo ukažemo na te probleme, a onda da vidimo koji su to putevi da sve to što postoji u negativnom smislu svedemo na najmanju moguću meru.
Mi u tom delu kažemo da ćemo uvek imati konstruktivan pristup i čini nam se da je taj naš pristup da prvo ukažemo na problematiku, pa onda da ponudimo i rešenja nešto što ćemo mi i u budućnosti negovati i gajiti.
U Srbiji je oko 34 zatvora, ako bismo računali zatvore na Kosovu i Metohiji kojih ima šest. Od 17 njih je poluotvorenog tipa, jedan je strogo zatvorenog tipa, to je čuvena Zabela. Jednu ustanovu zatvorenog tipa imamo za maloletnike u Valjevu, jedan vaspitno-popravni dom za maloletnike u Kruševcu, dve ustanove zatvorenog tipa za muškarce Niš i Sremska Mitrovica, jedna poluotvorenog tipa za žene u Požarevcu, četiri ustanove otvorenog tipa za muškarce, jednu zatvorsku bolnicu u Beogradu. Ali, ako pogledamo statistiku, pored ovih šest i nešto hiljada zatvorenika i pritvorenika 2000. godine, 2004. smo već imali 7.800 a 2005. godine 8.181 pritvorenika i on se kasnije i povećavao.
Kada smo govorili o radu sudova i to je nešto što se primećuje u novijoj sudskoj praksi, svi su ukazivali na često neosnovano dugo trajanje pritvora. To je nešto što se, čini mi se, sada u pozitivnom smislu menja, ali ono što sam ja stalno ukazivao i gospođi Snežani Malović, mi smo, čini mi se, i tada kada su bili predlozi zakona iz krivično pravne materije, iz oblasti sudstva, ukazivali da nije zadatak ministarstva samo da pripremi dobar tekst zakona. To jeste osnova za sve ostalo, ali ako ne stvorite preduslove za njegovu dobru i kvalitetnu primenu, ako se ne vrši kontinuiran nadzor nad primenom i najboljeg zakona, dobićemo to što smo dobili.
Šta smo ranije imali, kakvu smo imali situaciju? Sada je čini mi se situacija bolja, ali je i odgovornost vaša kao najjače i glavne vladajuće stranke u Srbiji veća. Zbog čega? Očigledno je da ni pravosuđe, ni Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, ni Zakon o izvršenju alternativnih sankcija, ni celokupni pravosudni sistem ne može dobro funkcionisati ako ne funkcionišu ostale institucije koje pomažu tom sistemu. Tu pre svega mislim na policiju.
Ako imamo reforme u oblasti pravosuđa, a imamo zaspalu policiju, koja ne da nije imala nikakve reforme, onda samo pravosuđe ne može dati rezultate ovakve kakve treba da zna, zbog toga što nema pomoć jedne od glavnih poluga. Isto je sa tužilaštvom, isto je sa sudstvom. Ako bismo analizirali sudstvo i kakav je to put koji prođe od optužnog akta do donošenja pravosnažne presude, onda ćemo videti tu niz karika, bitnih činilaca koji utiču na to da presuda dobije ovakav ili onakav krajnji oblik.
Jedna od bitnih karika na koju sam najviše ukazivao kao narodni poslanik su sudski veštaci. Jesmo mi doneli Zakon o sudskim veštacima, jesmo ovde ukazivali i na hiljadu jednu umreženost kriminogenu, gde se apsolutno znaju tarife, za koju cenu možete dobiti naručeno veštačenje. Jeste i u Zakonu o parničnom postupku dozvoljeno strankama da u postupku angažuju veštaka po svom izboru i da se suprostavi stručnom mišljenju drugog veštaka, ali ja sam tadašnjoj ministarki pravde dao procenu, za koju nisam želeo da se ostvari, da ako ponovo u sistem uvedemo one koji su u slučajevima kada je javnost bila zainteresovana za neke krivično-pravne predmete, veštačili apsolutno kriminalno, poput slučajeva ubistva Dade Vujasinovića ili slučaja Topčider koji još uvek nije rešen, ili jednog slučaja koji je dobio i međunarodno pravno veštačenje ubistva premijera Đinđića, da ne pričam o nekim drugim slučajevima za koje je javnost zainteresovana.
Ako pod lupom javnosti sudski veštaci kriminalno veštače, zamislite šta se dešava u predmetima o kojima javnost nije zainteresovana. Oni su dominus et deus, što bi rekli Rimljani, gospodar i Bog.
To je put kojim stižemo do presude. Onda kada osuđeno lice dođe u zatvor, danas imamo situaciju da najčešće stiže sa nalogom suda da se javi u zavod i sa presudom. Šta je potrebno da bi se snimio sociološki, psihološki, kriminološki profil ličnosti? Potrebne su saradnje institucija, znači, centra za socijalni rad, lokalne samouprave, svih ostalih koji će dati jasnu sliku o tome ko vam stiže u zavod radi izdržavanja određene kazne.
Tačno je da je i do sada postojalo, recimo, u Zabeli postoje stručnjaci, jedan ima učiteljski fakultet, jedan psiholog i jedan andragog koji se bave obukom, odnosno obrazovanjem odraslih osoba. Ali, to je čak i u tom zatvoru koji je i poznat i bitan nedovoljno. Često tamo imate situaciju da dođe osuđenik samo sa presudom i svi podaci istraživanja pokazuju i koji osuđenici daju, o svom porodičnom statusu, materijalnim prilikama, o motivima za izvršenje krivičnih dela, o uslovima sredine u kojoj žive itd, su prilično nepouzdani. Te podatke treba dobiti na način na koji su se nekada i u vojsci dobijali. Vi stižete na odsluženje vojnog roka, a tamo su već svi podaci o vama i to je skroz u redu.
Ono na čemu treba apsolutno insistirati, to je kontinuirano, stalno usavršavanje i edukovanje zaposlenih u zatvorima. Mi sa ovom nasleđenom praksom, a čini nam se da je mentalno nasleđe po našoj proceni jedan od najvećih problema sa kojima se susreće naše društvo i koji je i najteže iskoreniti, ali naprosto, zaposlena lica, uz puno uvažavanje njihovog jako teškog i složenog posla koji obavljaju sa ljudima koji potiču najčešće iz kriminogene sredine i uz puno razumevanje za njihov težak rad, ali dosadašnja praksa, ta zastarela praksa je pokazala da tortura ne donosi boljitak.
Ono što je potrebno, recimo, kod maloletnika koji su u maloletničkim zavodima, kazneno-popravnim domovima itd, primera radi, to je da se obogate kulturne i sportske aktivnosti, koje bi trajale stalno, da se smanje kaznene mere, da se pojača podrška, da se spreči prekidanje školovanja zbog kaznenih mera, da sistem bodovanja i nagrađivanja bude objektivan i vidljiv, da postoji više programa za obuku životnih veština i nenasilne komunikacije, zatim, da se bolje sarađuje sa školama, da postoji dodatna kontrola i unutrašnja i spoljna i da se stalno, što sam nekoliko puta rekao, edukuju zaposleni, da se daju čvrste garancije o zabrani zlostavljanja, ponižavanja i nečovečnog postupanja zatvorenika.
Da li smo mi do sada u našoj praksi ovako postupali? Nismo. Kakvi su rezultati takvog neživotnog, neadekvatnog postupanja prema pritvorenim licima i zatvorenicima? Jedan od uzroka stalnog porasta kriminaliteta i stalnog porasta povratnika.
Ono na čemu smo takođe insistirali, što smo kroz amandman predočili, to je da se obavezno, kao u mnogim zemljama koje su ovaj sistem bolje uredile od nas, razdvoje na prijemnom odeljenju višestruki povratnici. Zbog čega? Višestruki povratnici, ako se nađu zajedno u jednoj grupi i izdržavaju zajedno kaznu, zatvori često budu centri za dodatnu obuku za kriminalno ponašanje ili za usavršavanje već usavršenog kriminalnog ponašanja, tako da višestruki povratnici često imaju besplatnu obuku od jako iskusnih kriminalaca. Verujem da ćete na sličan način razmišljati i da ćete ovaj naš amandman prihvatiti.
U Predlogu zakona ste, što se tiče trudnica, porodilja i žena sa decom, predvideli samo da one izdržavaju kaznu zatvora u odvojenim prostorijama. Po našem mišljenju nije potrebno samo odvojiti prostorije fizički, nego u tim odvojenim prostorijama treba omogućiti sve potrebne uslove porodiljama posle porođaja, medicinske, higijenske, zdravstvene, trudnicama i ženama koje podižu decu.
Naravno da zakon dobro predviđa programe obuka, ali kroz program obuka možemo uspostaviti i niz podobuka, treninga, dodatnih sadržaja poput treninga zamene agresije, prevencije, lečenje narkomanije. Mi imamo situaciju da je, recimo, u Zabeli, ako se ne varam, sada negde oko 400 narkomana, ali je pitanje da li postoji adekvatan program odvikavanja od narkomanije i koliko se on uspešno sprovodi?
Prevencija lečenja alkoholizma. Program za aktivno traženje posla. Program za medijaciju, za lepo ponašanje. Izučavanje niza zanata. Zakon je i predvideo izučavanje određenih zanimanja, čak i školsko obrazovanje, što je apsolutno dobro.
Pomoćne institucije koje treba da pomognu, neke od njih sam naveo i pošto je vreme isteklo, vama se predsedavajući izvinjavam što sam prekoračio, a ministre, u raspravi u načelima, verujem da ćemo dodatno razmeniti argumentaciju da bismo ne samo dobili dobar zakon, nego da bismo dobili kvalitetnu njegovu primenu. Hvala lepo.

Hvala najlepše predsedavajuća.
Samo nešto da se razumemo, tražio sam reč jednom, pa drugi put. Rekli ste da se više ne prijavljujem, a onda ste prešli na drugi amandman. Molio bih vas da vodite precizniju evidenciju.

Amandman ukazuje na potraživanja državnih poverilaca nastalih pre 2007. koji se u samom zakonu nigde ne pominju. On ukazuje na deo problema koji svakako treba rešiti sa novim zakonom o privatizaciji, jer apsolutno postoji svest da je nešto što je doneto kao privremeno rešenje, čini mi se, u velikoj meri prelomljeno preko kolena i, eto, traje sedam godina, što je apsolutno nedopustivo i ne doprinosi pravnoj sigurnosti.
Međutim, ono što je i sam ministar rekao, a i mi smo apsolutno svesni problema koje je zatekao i u ovoj oblasti, kao i ova Vlada, pa ćemo se mi ponašati na sličan način kao što smo se ponašali prošli put. Prošli put smo bili opozicioni poslanički klub, ali čini mi se jako konstruktivan. Ako smo nešto kritikovali, davali smo rešenja i tako ćemo nastupati i sada kada smo deo vladajuće koalicije.
Gospođica Olgica Batić je u amandmanu na isti član govorila, ne samo o državnim poveriocima, nego uopšte o svim poveriocima, kao i o odgovornosti, ne samo preduzeća u restrukturiranju, već i o solidarnoj odgovornosti države koja sa netačnim podacima dovodi u zabludu investitore.
Šta je naš vrhovni cilj? Vrhovni cilj nam je da dovedemo investitore. Koje investitore? Stabilne, sigurne i pouzdane. Šta njih interesuje? Pravna sigurnost, mogućnost naplate njihovih potraživanja i to da kada kupe određeno preduzeće ne budu sakrivena neka potraživanja za koja će se kasnije ispostaviti da postoje. Zbog toga verujemo da će u novom zakonu o privatizaciji, ono što je dobro, to je da vi ovde ograničavate rokove, jer do sada rokovi nisu postojali i ovo je moglo da traje u nedogled.
Zbog toga mislim da, pre svega, kod donošenja novog zakona o privatizaciji treba, kao što ste i rekli, ministre, ozbiljno razmatrati amandman Olgice Batić. Vidim da i vi na isti način razmišljate. Takođe, čini mi se da je ovaj amandman sugestibilan i da ide u duhu u kome čini mi se svi razmišljamo, u duhu pravne sigurnosti. Jer, ozbiljan investitor iz Nemačke, Velike Britanije, Francuske itd, kada investira u takve zemlje, sigurno se ne suočava sa ovakvim problemima. U poslovnim krugovima informacije ove vrste putuju brzinom svetlosti, toga smo svi svesni, tako da treba što pre rešiti ove probleme. Mislim da se otvara put ka dovođenju novih investitora, ali na način i sa pristupom koji mi zastupamo. Hvala.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, budući da sam i sam deset godina radio u osiguravajućoj kompaniji i član sam radnih grupa za izradu Zakona o osiguranju, oblast osiguranja u Srbiji iz godine u godinu uz mnoge primedbe koje postoje, sigurno doživljava svoj uspon i razvoj zbog jednostavne činjenice da devedesetih godina kada je bila tzv. „liberalizacija“ tržišta osiguranja, to je išlo u jednu drugu suprotnost kada su se osiguravajuća društva mogla osnivati sa osnivačkim kapitalom od svega 10 ili 12 hiljada dolara.
U pitanju su bile ogromne državne prevare i mnoga osiguravajuća društva koja nisu ispunila svrhu i smisao svog postojanja i nisu obeštetila nekoliko desetina hiljada građana, još uvek nažalost postupak njihovog stečaja nije okončan.
Mi smo za mnoga osiguranja imali obećanja da će do kraja ove godine biti okončan postupak stečaja. Završava se 2013. godina, sada nam stižu najave da će taj posao biti završen u 2014. godini, a mnoga oštećena lica, ako pričamo o telesnim oštećenjima i sa najtežim oštećenjima po 10, 15, 16, 17 godina čekaju isplate štete od Garantnog fonda, a Zakon o Garantnom fondu smo doneli u prošlom mandatu Vlade i mi smo kao poslanička grupa taj zakon podržali.
Sistem reosiguranja kod nas takođe nije bio dovoljno razvijen, čini mi se samo od osiguravajućih kompanija samo je „Dunav RE“ nekada imao osiguravajuću kompaniju za reosiguranje i ovo što je predvideo novi Zakon o osiguranju je takođe u smislu razvoja osiguranja, razvoja tržišta, ali ono što su i prethodne kolege rekle, to je i moje zapažanje da mi kao društvo nismo zbog niza reformi koje su izostale u svim drugim oblastima društvenog života u potpunosti pripremile naše osiguravajuće kompanije za liberalizaciju tržišta osiguranja.
Ono što je takođe značajno istaći, da smo mi uglavnom reformama u našoj zemlji nezadovoljni, ali reformama u okviru bankarskog sektora i u okviru osiguravajućih organizacija su možda jedne od boljih reformi koje su sprovedene u našoj zemlji.
Što se tiče autentičnog tumačenja Zakona o javnim preduzećima, gospođica Olgica Batić je sve u tom smislu rekla, ja ipak ne bih ništa novo dodao. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, zaista je zadovoljstvo danas biti narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i videti jedan skoro opšti konsenzus o tome u kom pravcu treba naša zemlja da ide i još jednu potvrdu evropskog puta i evropskog opredeljenja Srbije.
Koleginica koja je pre mene pričala, pomenula je aktuelna dešavanja u Ukrajini, koja svi mi pratimo sa potrebnom pažnjom. Ono što je pre neku godinu bilo nezamislivo u Srbiji i u Narodnoj skupštini Republike Srbije, eto sada se dešava. To što se videlo na ulicama Ukrajine i što viđamo, mnogo smo u izraženijem i devijantnijem obliku mi godinama viđali na ulicama naših gradova, pa i ispred ove Narodne skupštine, pa i u samoj zgradi ove Narodne skupštine i borba za opšti, politički i društveni konsenzus za evropski put Srbije je bila dugotrajna.
Mi iz naše političke grupacije smo očekivali da ona bude brža, efikasnija, ali okolnosti su bile takve kakve su bile. Mnogo je otpora i kočnica bilo evropskom putu Srbije. Izuzev jedne političke stranke, koja je i sama nekada bila na evropskom putu i koja, čini mi se, bez dubokog ubeđenja u svoje političke stavove, čini mi se, više zarad ostvarivanja političkih ciljeva u biračkom telu, sada iznosi kontraargumentaciju zbog čega mi ne treba da bude punopravna članica EU, da odustanu od evropskog puta Srbije.
Kažem, moje je zadovoljstvo i mi smo prosto sanjali ovaj dan kada će sve političke stranke, uključujući i političku stranku SPS, koja je nekako bila uz SRS najantievropskija stranka u političkom životu Srbije po obnovi višestranačja, zaista je veliko zadovoljstvo danas učestvovati u jednoj ovakvoj raspravi. Kažem, čak i oni koji su protiv evropskog puta Srbije to čine na uljudan i na civilizovan način.
Ova rezolucija se donosi u jednom važnom političkom momentu, kada smo kao zemlja koja ima status kandidata za članstvo u EU, očekuje i konkretan datum i prvu međunarodnu konferenciju.
Samom tekstu rezolucije nema se šta prigovoriti. Mi smo i pratili proces izrade samog teksta i on je, pre svega, odraz i čini mi se, sublimacija svega onoga što se dešava u aktuelnom političkom životu i svega onoga što zaista postoji i Narodnoj skupštini Republike Srbije, koja je, što se tiče svoje osnovne zakonodavne aktivnosti, dala veliki doprinos.
Ne zaboravimo, samo u prošlom sazivu je preko 850 tzv. evropskih zakona usvojeno u procesu harmonizacije našeg pravnog sistema sa pravnim tekovinama EU. Mora se priznati da su sve vlade od 2000. godine najviše uradile upravo na evropskom putu Srbije, na poboljšanju našeg imidža, koji je bio katastrofalan 2000. godine, na povezivanju sa susedima, na uspostavljanju i normalizaciji boljih odnosa u regionu. Ali, ono što je u velikoj meri devalviralo tzv. evropski put Srbije, to je i nepravična privatizacija i nepodnošljivi, nesnošljivi stepen korupcije i kriminala i čini nam se, kasno shvatanje svih vlada o potrebi da se prihvati realna politika prema KiM, koja se svodi na zaštitu pre svega srpskog stanovništva i istorijskog i kulturnog nasleđa na KiM.
Verujemo da će i ova rezolucija, jer ovo će sigurno odjeknuti i u Evropskom parlamentu, odmah će za sve to znati Evropska komisija i sve evropske institucije i parlamenti zemalja članica EU da je Srbija sa jednom ovakvom rezolucijom još jednom na snažan način potvrdila ne samo svoj evropski put, nego i odličnu koordinaciju između institucija koje su najvažnije na tom evropskom putu, a to su Vlada Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srbije.
Sve ono što je navedeno u samom tekstu rezolucije, od toga da nam je cilj da u što kraćem roku postanemo članica EU, da treba da vodimo računa o zaštiti ekonomskih, nacionalnih, socijalnih i svih ostalih interesa, to je nešto što je više puta u raznim dokumentima i odlukama navedeno. Mi bukvalno ovde nemamo neku specifičnost ili nešto što je spektakularno novo, jer najvažniji politički dobitak svega ovoga je jedna snažna politička poruka koju ćemo poslati, jer će ova rezolucija biti verovatno dokument koji će biti usvojen sa najvećom mogućom većinom u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Budući da naša politička grupacija pripada evropskoj desnici, mislim da nije na odmet reći da su zaista tvorci EU bili evropski desničari, od Konarda Adenauera, Šarla de Gola, Šumana itd. i da je nama često nedostajalo političke hrabrosti zbog toga što se nismo bavili državnim poslovima, zbog toga što su mnogi koji su bili na vlasti vodili samo računa o tome kako da zadrže vlast u sledećem mandatu, a ne o širem državnom i nacionalnom interesu. Trebalo je često imati hrabrosti koju je imao Vinston Čerčil 1945. godine, kada je u razrušenom Londonu, razrušenom od strane Nemaca, rekao – vreme je za SAD.
Trebalo je često imati hrabrost Helmuta Kola, koji je u momentu kada je samo imao trećinu podrške Nemaca za odricanje od nacionalne monete, od dojč marke, smatrao da je vrhunski nacionalni i ekonomski interes Nemačke da se uvede evro, što se kroz vreme i pokazalo.
Čuli smo i smatramo i delimo političko mišljenje da Rusiju treba da volimo, da ekonomski treba da sarađujemo sa Rusima itd, ali ni sami Rusi i Evroazijska unija u nastajanju ne pozivaju se na evroazijske vrednosti. U civilizovanom svetu, najuređenije države, najviši standardi ekonomske zaštite, socijalne zaštite, ljudskih prava, manjinskih prava, ugroženih populacija su upravo u zemljama EU. Ja sam spreman da o svakom tom pitanju vodim rasprave, da iznesem argumentaciju koja će sigurno potući svaku političku kontraargumentaciju. U ekonomskom smislu, ako su nam najveće investicije iz EU, ako nam je najveći uvoz iz zemalja EU, ako najviše izvozimo iz EU, ako je najveća ekonomska dobit saradnja sa EU, onda tu nema nikakvog dvoumljenja.
Ono što je interesantno, to je da, recimo, u vreme kada je nastajala i obnavljala se srpska državnost, da je tada jedan nepismeni vladar, knez Miloš Obrenović, u momentu kada je Kragujevcu bila prestonica, između toga u kom smeru država treba da ide, da li treba da ide ka Evropi ili treba da bude ostavljena u saradnji sa istokom, pre svega sa Otomanskom imperijom, opredelio se za Evropu. U to vreme u Kragujevcu su postojale tzv. kuće udžerice, ali je Miloš Obrenović izgradio prvu Kragujevačku gimnaziju. Projekat je urađen u Beču. Napravljen je prvi teatar u Srbiji, Knjaževsko-srpski teatar, opet po ugledu na evropske teatre.
Osnovana je prva viša škola, Licej, prvi sud, prve novine srpske, prva štamparija, prvi Vojno-tehnički zavod, vojna industrija, osnovan prvi državni muzejski orkestar, itd.
U vreme kada se oslobađala Srbija od Otomanske imperije, kad su srpske nepismene vođe nosile turske fesove i potpisivale se krstom jer su bili nepismeni, oni su imali jasan državni plan - poslati najumnije mlade ljude na školovanje na evropske univerzitete, London, Pešta, Beč, Madrid, Rim, da bi se kasnije vratili i osnovali državne institucije i preporodili Srbiju, što se zaista i desilo i Srbija je u svakom pogledu doživela svoj uzlet, i industrijski, i vojni, i politički, i ekonomski, i imala ispravnu spoljnu politiku i evo, sada, u danima kada se slavi 100 godina od početka Prvog svetskog rata i svih ratova, uključujući Prvi svetski rat i balkanske ratove, bila na strani evropskih saveznika i izlazila kao zemlja pobednica.
Zbog svih onih koji su zbog evropskog puta Srbije, pre svega u godinama od 1990. do 2000, ali mnogi i posle 2000. godine gubili posao, demonstrirali, napuštali zemlju, bili mobilisani, pretučeni, hapšeni, ubijani, prebijani, ja ispred SPO, koji je bio vođa 10 godina borbe za evropsku Srbiju, moram da odam dužno priznanje svakom građaninu koji možda misli da je njegov doprinos evropeizaciji Srbije bio mali i možda misli da je zbog toga što je lično ili izgubio posao ili doživeo neku drugu nelagodnost gubitnik, ja verujem da ćemo upravo sa ubrzanim evropskim putem Srbije i upravo sa potpunom primenom ove rezolucije o što bližoj i tešnjoj saradnji Narodne skupštine Republike Srbije i Vlade Republike Srbije, u budućnosti izgraditi jednu moderniju, bolju i pravedniju zemlju i dati satisfakciju svakom građaninu koji je dao doprinos evropeizaciji Srbije i boljem životu i njenoj evropskoj perspektivi.
Što se tiče SPO i DHSS, mi jednog jedinog momenta nismo imali dvoumljenje da li treba ostati na evropskom putu Srbije, jer je neko danas pomenuo nešto divno što stoji i u našem programu – jedinstvo različitosti.
U EU ima mesta za sve, i za republike, i za kraljevine, i za leve, i za desne, i za teiste, i za ateiste, bitno je da svi delimo iste vrednosti u pogledu, pre svega, ljudskih prava, u pogledu ekonomskih prava i sloboda, a Srbija sa svojim ogromnim potencijalima, pre svega sa velikim potencijalima u oblasti poljoprivrede, zdrave hrane, energije, vode, sa svojim znanjem, sa svojom kulturom, čini mi se sa punopravnim članstvom u EU treba da vidi najbolju razvojnu ekonomsku šansu, ali istovremeno to će u velikoj meri uticati i na poboljšanje bezbednosti zemlje koja je, eto, u zadnjih 20 godina često bila vrlo ugrožena.
Jako je bolno pitanje Kosova i Metohije, ali i Kosovo, trenutno van granica Srbije, će morati da se evropeizuje.
Ono što je nekada bila zajednička država Jugoslavija, sa zajedničkim pravnim sistemom, zajedničkim ekonomskim sistemom, zajedničkim političkim sistemom, sa zajedničkim vrednostima, to će biti EU za Srbiju u momentu kada Srbija bude članica EU.
Ono što je temelj i krov programa SPO - Srbija u Evropi, Evropa u Srbiji, za nas je u političkom smislu najvažnije i zbog toga će SPO uvek podržavati ovakve rezolucije i sve što je na tragu ove politike, ali ćemo istovremeno, kao što smo do sada radili, uvek žigosati i kritikovati antievropsko ponašanje, jer nije dovoljna samo ta evropska mantra – evo, mi smo evropejci, a pod plaštom evropejstva da se dešavaju i kriminal i korupcija i nepravične privatizacije i mnogo toga što u potpunosti devalvira evropsku priču i evropsku budućnost Srbije.
Zbog svih razloga koje sam izneo, u danu za glasanje, kažem još jednom, mi ćemo apsolutno podržati ovu rezoluciju. Hvala.

Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije spadaju u grupaciju strana koje su od početka obnove višestranačkog sistema u Srbiji, a posebno posle 2000. godine i posle velikih zloupotreba u procesu privatizacije i nastavka onog tradicionalnog umrežavanja kriminalnih grupa i kriminalizacije društva smatrali da je društveno stanje u tom delu apsolutno nepodnošljivo.
Gospodin Vladan Batić, osnivač DHSS je kao ministar pravde predlagao i osnivanje specijalnog suda za borbu protiv korupcije uz postojanje Suda za borbu protiv organizovanog kriminala kao specijalnog suda koji uz Specijalni sud za tužilaštvo za ratne zločine spada u kategoriju najbolje ocenjenih sudova u našoj zemlji.
Rad Agencije za borbu protiv korupcije kao jednog od veoma bitnih tela koje u sadejstvu sa pravosuđem, sa građanima, sa MUP-om, tužilaštvom i svim ostalim državnim institucijama igra jako važnu ulogu u borbi protiv korupcije. Ali, neka istraživanja javnog mnjenja pokazuju da, recimo, 20% naših građana nema ništa protiv davanja i primanja mita i da borbu protiv korupcije ne smatraju prioritetom ovog društva što je u svakom slučaju uslovljeno pre svega ekonomskim stanjem i ekonomskim problemima koji opterećuju naše građane.
Autentično tumačenje člana 2. alineja 2 tačke 7. stav 1. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije po mišljenju naše poslaničke grupe onako kako je zakon precizirao mislili smo da uopšte nije potrebno. Međutim, praksa je pokazala da Agencija za borbu protiv korupcije nažalost često proširuje zakon i tumači ga na način koji je po nama nedopustiv i koji više liči na zloupotrebu ovlašćenja nego na vršenje ovlašćenja. Upravo je takva praksa Agencije za borbu protiv korupcije inicirala i podnošenje jede ovakve inicijative za autentično tumačenje ovog člana 2.
Naime, kako glasi član 2 – funkcioner je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organa javnog preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave ili drugo lice koje bira Narodna skupština. Ovaj član je pravnički vrlo jasan, nedvosmislen i ne ostavlja prostor ni za kakvu dilemu. Tako je naizgled na prvi pogled.
Međutim, očigledno je da ona ovlašćenja, koja smo mi kao Narodna skupština dali Agenciji za borbu protiv korupcije, u smislu da donosi pravna mišljenja radi sprovođenja zakona, idu u nekom drugom smeru. Tako, recimo, pravno mišljenje od 17. februara 2010. godine, koje je doneo Odbor Agencije za borbu protiv korupcije, po mišljenju naše poslaničke grupe, ide tako široko da bukvalno menja zakon i menja odredbe ovog citiranog člana.
Autentično tumačenje, koje bi Narodna skupština trebala da usvoji, kaže da ovu odredbu treba razumeti tako da se ne odnosi i ne primenjuje na izabrana, postavljena ili imenovana lica u organima privrednih društava, čiji je osnivač javno preduzeće, jer pomenuta odredba ne navodi da je funkcioner svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe privrednih društava, čiji je osnivač javno preduzeće. Opet, vrlo jasan predlog za tumačenje. Zbog čega? Ako se priča o osnivačima, i ako se kao osnivači pominju samo Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, postavlja se pitanje - kako Agencija za borbu protiv korupcije može među osnivače, odnosno smatrati funkcionerom svako izabrano lice čiji je osnivač javno preduzeće?
Da li je moguće da Agencija za borbu protiv korupcije ne pravi razliku između Republike Srbije, Autonomne pokrajine, jedinice lokalnih samouprava i javnih preduzeća. To se uči na prvoj godini pravnog fakulteta.
Imam čak i odluke Agencije u kojima Agencija kaže, otprilike, da nije povređen zakon, ali je povređeno mišljenje Agencije, po kome Agencija nalazi da je akcionarsko društvo, u stvari, društveno preduzeće. Mnogi izabrani funkcioneri dolaze pod udar Agencije za borbu protiv korupcije, zbog toga što jednostavno postoje lica koja vrše tako odgovoran posao, a koji ne znaju ono što zna student prve godine pravnog fakulteta.
Da li je moguće da Narodna skupština treba da se izjašnjava o tome da Agencija za borbu protiv korupcije treba da pravi razliku između Republike Srbije, Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, kao osnivača ili članova privrednih društava i javnog preduzeća? Nažalost, praksa je pokazala da je to potrebno.
Sada, zbog čega je sporan pravni stav Agencije za borbu protiv korupcije od 17. februara 2010. godine, a na kojem pravnom stavu Agencija zasniva mnoge svoje odluke? Dubokog sam pravničkog uverenja da ovaj pravni stav, od 17. februara 2010. godine, menja zakon i da Agencija za borbu protiv korupcije prisvaja nadležnosti Narodne skupštine i umesto da razradi ove dve odredbe, šta znači osnivač i šta znači član. Član znači da Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave imaju akcije u akcionarskom društvu ili deonice u deoničarskom društvu, tu je početak ili kraj, ili da su osnivači privrednih društava ili da imaju deo osnivačkog kapitala u nekom privrednom društvu. Zašto je onda Agencija u praksi nalazila za potrebu da, ako se javno preduzeće pojavljuje kao osnivač nekog drugog javnog preduzeća, lica imenovana u te organe smatra funkcionerima i da nedopustivo široko tumači jednu ovakvu odredbu?
Šta kaže sporno pravno mišljenje od 17. februara 2010. godine? Kaže da se u smislu člana 2, alineja 2. Zakona, funkcioner svaki izabrani, postavljeni ili imenovani predstavnik Republike Srbije, Autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave ili javnog preduzeća, što ne postoji u zakonu, u organe, druge organizacije koje se, između ostalog, smatraju, pod jedan, društveno preduzeće koje nije privatizovano. Ovde Agencija opet odstupa od člana zakona. Društveno preduzeće je, svi znamo, udruženje rada i kapitala i moglo je da ga osnuje neko udruženje penzionera, stanara, lovaca, bilo ko.
Da li to znači da je osnivač takvog društvenog preduzeća, koje nije privatizovano i gde je država intervenisala zbog toga što nisu ispoštovani rokovi za ulazak u proces privatizacije društveno preduzeće, država, lokalna samouprava ili autonomna pokrajina? Apsolutno ne. Kakve veze ima neko udruženje penzionera, koje je udružilo svoj rad i kapital, sredstva i osnovalo pre 35, 40, 50 godina neko društveno preduzeće, da bi Agencija za privatizaciju smatrala da je funkcioner neko ko je u organima tog preduzeća.
Pravni subjekt u vezi sa čijom privatizacijom je ugovor od strane Agencije za privatizaciju raskinut. Pravni subjekt, znamo ko sve može biti osnivač nekog pravnog subjekta. Zakon uopšte ne kaže, ni u jednoj svojoj odredbi, da su funkcioneri imenovana lica u ove organe, bilo kog privrednog društva, u vezi sa čijom privatizacijom je ugovor o privatizaciji raskinut.
Opet Agencija za borbu protiv korupcije, najšire moguće, po ugledu na neke pravne sisteme iz nekih velikih zemalja, savremenih pravnih sistema, u kojima sudije često kažu – samo mi dajte čoveka, ja ću lako naći član. Postojalo je jedno inkvizitorsko načelo „dajte mi samo izjavu, nečiju, jednu rečenicu, a mi ćemo ga već osuditi“.
Otprilike je takva logika Agencije za borbu protiv korupcije, čiji rad još jednom u potpunosti podržavamo, ali kakav rad? Rad strogo u okviru zakona. Ako se zakon jednog dana izmeni u ovom smislu, za šta verovatno ima pravničke logike i društvene potrebe, onda ga tako treba primenjivati. Ali, dok ovako glasi, kako glasi, onda ne sme biti nikakve zloupotrebe.
Zatim, u pravnom mišljenju od 17. februara 2010. godine se kaže – da se funkcionerom smatra i svako izabran i postavljen, imenovan predstavnik Republike Srbije i autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave u privredno društvo ili banku čiji je osnivač akcionar ili član Republika Srbija ili autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave ili javno preduzeće. Opet javno preduzeće, odstupa od člana 2. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Po članu 99. tačka 7. Ustava Republike Srbije donošenje izmena zakona je u isključivoj i jedinoj nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije. U hijerarhiji pravnih akata po članu 195. Ustava, svi opšti akti organizacija kojima se poveravaju javna ovlašćenja, kao što su akti Agencije za borbu protiv korupcije, moraju biti saglasni zakonu, pa tako i pravnom mišljenju agencije koje mora biti u saglasnosti sa zakonom, a vidimo da očigledno ni pravni akti Agencije, koji mogu samo služiti za sprovođenje zakona… Ovo pravno mišljenje je moglo samo rastumačiti ova dva uslova: šta znači osnivač i šta znači član, a nikako proširivati nedopušteno ovu odredbu na ono što zakon ne kaže.
Postoji jedno staro rimsko pravilo ignorancia iuris nocet – nepoznavanje zakona škodi. Ali, to se pre svega odnosilo na građane i neuke stranke koje nisu imale stručnu pomoć i uvek bi bile u pravnom zaostatku i hendikepu zato što ne poznaju i ne poštuju zakon. To ne sme nikada da se desi onome ko vrši javna ovlašćenja na osnovu zakona i primenjuje zakon.
Zbog toga naša poslanička grupa smatra da je ne samo ovo autentično tumačenje, ja sam nekako i bio predubeđenja, s obzirom na veliki broj predstavki, s obzirom na veliki broj odstupanja u primeni Agencije za borbu protiv korupcije, odstupanja od zakonskih ovlašćenja da će doći dan kada će Narodna skupština svojim autentičnim tumačenjem izjasniti o svemu ovome.
Ono što je takođe bitno, u sferi borbe protiv korupcije i kriminala, to je da uz jako važnu ulogu Agencije za borbu protiv korupcije, samo 35% građana smatra da treba mito prijaviti policiji.
Veliki broj građana, većina, smatra da je to toliko opšta društvena pojava da je apsolutno besmisleno prijavljivati bilo kom državnom organu i to je onda još jedan pokazatelj u slabost naših institucija, nepoverljivost građana ka našim institucijama, a ako i sama Agencija za borbu protiv korupcije koja je eto tako jedna od prvih institucija o tome ešalonu, borbe protiv korupcije sama ne primenjuje zakon na valjan način, onda se samim tim i ovu instituciju u začetku veoma bitnu instituciju razmenio na demokratskim zemljama gubi poverenje upravo sa ovakvim odlukama agencije.
Od prijavljenih koruptivnih krivičnih dela najviše je zloupotreba službenog položaja, negde oko 62%. Zatim dosta ima prijava kršenja zakona od strane sudije, javnog tužioca i njihovih zamenika negde oko 16%, 11%, pronevera, 2,5% krivičnih dela davanja i primanja mita, a samo 1,5% ide na osnovu prijave građana. Javna tužilaštva odbacuju u proseku oko 49% prijava. Svega 10% prijava građana završi se optužnicom. Pred sudom je oko 61% oslobađajućih presuda, samo u tri slučaja su osuđeni sudije i tužioci i u pravosuđu se primećuje velika disproporcija u primeni zakona kod jednih te istih krivičnih dela što opet je jedan od pokazatelja stanja u našem pravosudnom sistemu.
Antikorupcijska strategija, mnogi smatraju da ima dosta nedostataka i da postoji veća potreba za njenom transparentnošću. Ono što je podnosilac inicijative za autentično tumačenje odredbe člana 2. alineja 2. tačka 7. stav 1. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, još jednom da napomenem, uzrokovala aktuelna praksa u primeni zakona od strane Agencije za borbu protiv korupcije. Sve ovo što sam rekao ne sme nikako biti shvaćeno kao neki napad na jedno važno nezavisno regulatorno telo, jedno od najvažnijeg tela u antikorupcijskoj borbi, ali uvek smo smatrali kao politička stranka da na tom evropskom putu Srbije, a do skoro smo vodili raspravu o rezoluciji Narodne skupštine Srbije, vezano za skorije otpočinjanje pregovora o pristupanju Srbije EU, da mi na tom evropskom putu se u svemu moramo u potpunosti evropski ponašati.
Zbog toga naša poslanička grupa traži da se Agencija za borbu protiv korupcije u svom delovanju isključivo pridržava Ustava i zakona, da pravna mišljenja koja su hijerarhiji pravnih akta na najnižem nivou i služe samo za otklanjanje eventualnih nedoumica, ne smeju nikako biti zloupotrebljena, korišćena za izmenu zakona, za njihovo devijantno tumačenje i za marketinšku borbu Agencija za borbu protiv korupcije, da su eto oni ulovili bukvalno svakoga. Zbog toga sigurno i zbog drugih razloga koje inicijativa koji je imao podnosilac ovog predloga za autentično tumačenje ovog člana, mi smatramo da je zaista praksa pokazala da je neophodno doneti jedno autentično tumačenje.
Sa druge strane, postavlja se još jedno pitanje, budući da smo mi, ako se ne varam, 2008. godine doneli zakon Agenciji za borbu protiv korupcije, odnosno zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javne funkcije, onda 2010. zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, da li je taj zakon u praksi pokazao svoje manjkavosti? Apsolutno da jeste i mislimo da sam tekst zakona i praksa je pokazala da je mnogo bolji mogao da bude, da je što se tiče i funkcionera taj krug funkcionera trebao da bude širi, ali budući da to zakon ne predviđa onda to istovremeno vezuje ruke agenciji da po osećanju njihove pravičnosti i pravde, kažem, proširuju zakon i tumače ga onako kako zakon ne piše.
Braneći slovo zakona mi branimo i zakonitost u primeni zakona. Kada je ovde bila pre neki mesec, podnoseći godišnji izveštaj o Agenciji za borbu protiv korupcije, direktorka Agencije, ja sam u ime naše poslaničke grupe bio mišljenja upravo da je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije potrebno izmeniti, da je on u praksi pokazao svoje nedoumice, ali očigledno je da i Agenciji za borbu protiv korupcije nedostaju pravnici koji će dobro i pravilno primenjivati zakon, a koji ga neće primenjivati na taj način devijantno i pogrešno da će Narodna skupština morati da interveniše sa svojim autentičnim tumačenjem.
Vrlo retko se u praksi dešava da Narodna skupština donosi autentično tumačenje na odredbe nekog člana koji je sama donela, ali eto život nametne i takvu potrebu i zbog toga će naša poslanička grupa u Danu za glasanje, zbog svih razloga koje sam izneo, glasati za usvajanje ovakvog autentičnog tumačenja. Hvala.

Ja sam naravno protiv usvajanja ovakvog amandmana zbog činjenice da je u javnosti dugo vođena rasprava da li će Srbija obeležiti nešto što je najslavnije u njenoj novijoj srpskoj istoriji. Da su neke susedne bivše jugoslovenske republike imale tako slavnu istoriju, i takvu vojsku, i takve saveznike, i takvu pobedu i ekonomiju tokom Prvog svetskog rata one bi uložile višestruko veći iznos za proslavu jednog tako važnog događana.
Ne zaboravite da je Srbija tri godine sa Vladom, sa vrhovnom komandom bila van zemlje, da je sve vreme rata otplaćivala Nemačkoj, ovo je ministre za vas interesantno, predratne kredite, a bila je sa Nemačkom u ratu, i nemački ministar finansija je rekao da će to biti zlatnim slovima upisano u anale svetskih finansija, da je jedna vlada koju su isterali iz svoje otadžbine, zaraćenoj strani sve vreme rata isplaćivala ratne kredite.
Još nešto ministre. To je bila kraljevina. Dinar je bio stabilan. Inflacija 1918. godine u odnosu na 12. godinu, još smo imali Prvi i Drugi balkanski rat, je bila samo 38%, a mi smo u Republici imali inflaciju koja je u jednom danu bila mnogo viša od ove inflacije za šest godina rata. Zbog činjenice da je Srbija tada u odnosu na Srbiju 90-tih godina, koja nije razumela ništa šta se dešava u svetu, nije znala kojim saveznicima treba da se okrene, nije znala kakvu ekonomsku politiku treba da vodi, nije znala kako njena armija treba da izgleda itd. i zbog toga je u velikoj meri nastao raspad Jugoslavije.
Srpska vojska, Kraljevina Srbija je ne samo osnažila i proširila granice Srbije i stvorila jake saveznike, nego i stvorila Kraljevinu Jugoslaviju, jednu od najlepših zemalja ovoga sveta, koji su opet levičari, koji su preko noći postali desničari i desničarstvo shvatili na ekstreman način, razbili u surovom ratu 90-tih, u jedinom ratu u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Još jedan veliki greh prema srpskim junacima učinjeni od strane levice. Budući da su posle 1945. godine svi koji su podržavali austrougarskog kaplara dobijali penzije i privilegije, Solunci koji su stvorili Jugoslaviji nisu smeli da kažu da su stvorili Jugoslaviju i kroz kakav su sve pakao prošli.

Gospodine predsedniče, kao član Odbora za prava deteta ukazao bih na veliki stepen ugrožavanja sigurnosti i uznemiravanja dece putem interneta, što nije samo problem ovog društva, što je problem modernog društva, jer deca i mladi neizbežno dolaze u kontakt sa računarima i komunikacionim tehnologijama. Informatika je deo školskog programa. Naravno da deci treba omogućiti korišćenje računarske tehnologije i teško je i štetno po razvoj deteta zabraniti mu korišćenje računara i interneta.
Međutim, računari i računarske mreže su istovremeno i podobno sredstvo za izvršenje niza krivičnih dela, gde se kao žrtve tih krivičnih dela pojavljuju deca. Veliki je broj zloupotreba informacionih tehnologija i veliki je broj krivičnih dela u čijem se načinu izvršenja pojavljuju elementu nezakonitog korišćenja interneta iz oblasti visoko-tehnološkog kriminala.
Ono što je zanimljivo jeste da je jedna polovina dece doživela neprijatnost i uznemiravanje preko telefona, a čak jedna trećina dece putem interneta. Ono što treba da nas zabrinjava to je spremnost dece da o tome pričaju. Od ispitane dece tri četvrtine dece najviše poverenja ima u svoje roditelje, a znatno manje u policiju, razrednog starešinu, drugove, školskog psihologa, a 5% dece nikome ne prijavljuje ugrožavanje sigurnosti i uznemiravanje putem interneta.
Čet, blog forum, Fejsbuk profil, Tviter i slična mesta na internetu, gde mladi razmenjuju mišljenja i komuniciraju, popularna su, ali i privlačna mesta mnogim osobama sa lošim namerama, poremećenim ličnostima, psihijatrijskim slučajevima, osobama sa devijantnim ponašanjima, kriminalcima, osobama koje se lažno predstavljaju i u startu imaju loše namere. Zloupotrebe su jako velike, od pretećih poruka, vređanja, širenja glasina, ucena i raznih vrsta uznemiravanja.
Iako naše krivično zakonodavstvo, po članu 138. Krivičnog zakonika, za ugrožavanje sigurnosti propisuje zaprećenu kaznu zatvora i do tri godine, a kaznu zatvore od jedne do osam godina ako se delo iz ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, po oceni naše poslaničke grupe potrebna je mnogo žešća reakcija policije i pravosudnih organa i pooštravanje krivičnih sankcija kada su žrtve krivičnih dela učinjene putem visoko-tehnološkog kriminala deca, jer posledice ovih krivičnih dela mogu ostaviti velike posledice po psiho-fizički razvoj deteta i njegovu budućnost.
Zbog toga, moja pitanja ministru policije su sledeća. Šta će policija konkretno preduzeti da se poveća stepen poverenja u policiju i efikasnije pronađu učiniocu krivičnih dela iz oblasti visoko-tehnološkog kriminala i putem interneta? Da li Ministarstvo pravde deli mišljenje naše poslaničke grupe da je potrebna ofanzivnija kaznena politika za krivična dela učinjena putem računara i računarskih mreža? Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, kroz ovaj amandmana iskristalisala su se tri pitanja, od kojih su dva ekonomska i jedno političko. Političko pitanje je da li treba nastaviti čvrsto povezivanje sa EU i kako pripremiti  našu poljoprivrednu politiku za veliko tržište EU na kome je skoro 600 miliona ljudi. Naša poljoprivreda, iako je  naša najveća izvozna grana, je na kolenima. Ja ću biti u redu onih narodnih poslanika koji će se uvek zalagati za povećanje budžeta, što se tiče poljoprivrede.
Godine 2008. u kampanji kada je obećano onih čuvenih 100 evra po hektaru obradive površine, to je poljoprivrednicima delovalo kao neostvariv san. Međutim, i Zakon o subvencionisanju u poljoprivredi je napravio, na žalost, korak unazad sa onih 50 evra koje će se vrlo brzo obesmisliti i čini nam se da gospodin ministar poljoprivrede treba da ispravi greške svog prethodnika na koje smo mu ukazivali.
S druge strane, slažem se da je potrebna neka vrsta kancelarije za saradnju sa velikom Ruskom Federacijom. Mi smo kao politička stranka podržavali odnose sa Ruskom Federacijom. Ruse volimo, ali u EU idemo zbog standarda, zbog toga što su to danas najuređenije zemlje i zbog toga što je poljoprivredna proizvodnja u zemljama EU na najvišem nivou.
Pre neku godinu, dok je ministar poljoprivrede bio gospodin Milosavljević, izneo je jedan interesantan podatak, da je, ako se ne varam, godišnja proizvodnja suvih šljiva u Srbiji bila oko 390 tona, a da su samo godišnje potrebe Moskve za suvom šljivom duplo veće. To ogromno tržište mi na valjan način nismo iskoristili i bez obzira što je i Privredna komora Srbije na vreme ukazivala na to šta država u tom smislu treba da preduzme, bez obzira što su i razna udruženja poljoprivrednika to ukazivala, država je ipak tu zatajila i mislim da je minut do dvanaest da se u tom pravcu krene.
Mi smo se kao politička stranka i zalagali za donošenje zelene knjige o stanju u našoj poljoprivredi. Gospodine ministre, znam da vi sigurno dobro poznajete stanje. Možda se sa mnogim delovima stanje srpske poljoprivrede tek upoznajete, ali mi zaista moramo da budemo kao država u potpunosti spremni za nastup naših poljoprivrednika na evropskom tržištu, u susret evropskoj poljoprivrednoj politici, ali sa ovakvim stavom Vlade i Ministarstva poljoprivrede, nama će trebati mnogo vremena, jer ne zaboravite da su, recimo, subvencije u mnogim zemljama čak i bivšoj Jugoslaviji, recimo Sloveniji, zavisno od kvaliteta zemljišta i da li je ravničarsko ili brdsko-planinsko itd. i po nekoliko stotina evra.
Naši poljoprivrednici su, na žalost, evo mogu slobodno kao narodni poslanik u njihovo ime da kažem i ovoj Vladi mišljenje da su ostavljeni po strani, da je država od njih digla ruke. Naravno, edukovani poljoprivrednici prate i stanje u zemljama EU, koliko država njima pomaže, koliko ulaže u poljoprivredi, a mi zaista ne možemo da budemo konkurentni na tržištu EU u mnogim oblastima, ali što se tiče poljoprivredne proizvodnje, ogromni potencijali Vojvodine, Šumadije nisu iskorišćeni.
Mi i zadnjih godina imamo tu situaciju da se pored Dunava, pored Morave, pored naših velikih reka suše usevi. Očigledno je da to nije do poljoprivrednika, nije do onog sitnog proizvođača, to je do jedne ozbiljne državne poljoprivredne strategije i zbog toga će SPO i DHSS sva nastojanja koja idu u smislu buđenja svesti svake Vlade o potrebi jednog drugačijeg odnosa prema poljoprivredi podržati.

Hvala.
Gospodine ministre, znam vašu biografiju i izuzetno je poštujem i znam da poznajete stanje u poljoprivredi, nego sam mislio na upoznavanje sa delokrugom rada ministarstva i sa brojnim uredbama i problemima koji se tiču nadležnosti samog ministarstva. Daleko od toga da ne poznajete stanje u poljoprivredi. Upravo ovo što ste pričali o strategiji razvoja poljoprivrede, mi to pričamo od dana osnivanja naše političke stranke. Pričamo to 23 godine i 23 godine nije to uradila ni jedna Vlada.
Znamo mi da je potrebna pre svega edukacija, da su usitnjeni posedi, ali mentalitet i navike i jedno opšte beznađe, ljude koji se bave poljoprivredom, a posebno sa sitnim posedima, navode da se oni naprosto ne interesuju, dižu ruke od svega, preživljavaju od dana do dana. Zbog toga smo mi podržali ono što je gospodin Dušan Petrović uradio kao ministar poljoprivrede, angažovanje onih 1.700 agronoma, čiji je prevashodni zadatak bio edukacija i upoznavanje naših poljoprivrednika sa poljoprivrednom strategijom EU i šta ih sve čeka u budućim danima koji dolaze, posebno u godinama kada budemo punopravna članica EU.
Zbog toga, ako ova strategija bude ispunjavala sve ono što mi kao politička stranka od nje budemo očekivali, vi ćete u potpunosti imati našu podršku. Nikome više zbog toga što su se zaista svi isprobali, svi su obećavali a stanje na selu je sve gore, znate da je demografska situacija katastrofalna, da je stanje mehanizacije užasno, da je nerazvijeno tržište. Ja sam postavio i pitanje kada će se doneti zakon o zadrugama, posebno s osvrtom na poljoprivredne zadruge, obnovu zadrugarstva u Srbiji? To je trebalo da bude, ako se ne varam, na dnevnom redu Narodne skupštine još pre sedam, osam meseci, međutim, toga nema.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam.
Sve što bude išlo u pravcu onoga o čemu ja pričam, a što ste vi pomenuli u vezi sa strategijom, mi možemo podržati. Hvala.

Gospodine ministre, što se tiče Zakona o budžetskom sistemu, u predloženim izmenama i dopunama se kaže da u slučaju da se do 1. jula 2014. godine ne donese propis kojim će se urediti ujednačavanje nivoa plata, odnosno zarada zaposlenih  u javnom sektoru, neće se vršiti usklađivanje plata i penzija u skladu sa stavom 26. ovog Zakona. Mojim amandmanom sam tražio da se do 1. jula 2014. godine donese propis kojim će se izvršiti ujednačavanje nivoa plata, odnosno zarada zaposlenih u javnom sektoru.
U obrazloženju Vlade se kaže da cilj odredaba ovog člana nije utvrđivanje roka za donošenje propisa kojim će se izvršiti ujednačavanje nivoa plata, što je delimično tačno, odnosno zarada zaposlenih u javnom sektoru, već se predlaže da se u slučaju ne donošenja navedenog propisa do 1. jula 2014. godine ne primenjuje predložena indeksacija, odnosno usklađivanje plata i penzija u okviru 2014. godine.
Šta je cilj mog amandmana? On je pre svega sračunat na to da skrene pažnju vama, kao ministru finansija, na veliki disbalans u javnom sektoru koji postoji u nivou plata i zarada. Znam da ste se vi uhvatili sa velikim problemima, da ste zatekli velike probleme u javnom sektoru, ali čini mi se da je mentalno nasleđe možda najveći problem sa kojim ste se vi suočili. Zbog čega? Mislim da je radničko samoupravljanje davno iza nas i mi, kao desničari, se zalažemo da se svako nagradi prema svojim sposobnostima i prema složenosti posla i prema odgovornosti koju ima. Pošto vi niste visoke škole završili kod nas, već u zemlji gde se ovakve vrednosti vrednuju na pravi način, mislim da je baš klasična demagogija da ministar finansija, koji obavlja jedan tako odgovoran posao, koji je najodgovorniji za fiskalnu i monetarnu politiku u zemlji, ima platu od 90.000 dinara ili da premijer ima platu od 154.000 ili predsednik države od 137.000, a da recimo plate nekih direktora agencija budu 450.000 dinara, kao što je direktor i predsednik upravnog odbora Agencije za kontrolu leta, zamenici 428.000 dinara.
Pitam vas – da li je to što oni rade odgovornije od posla premijera koji vodi i spoljnu i unutrašnju politiku, koji odgovara za celokupan ekonomski i politički život ove zemlje? Zbog toga mislim, pošto pripadamo desničarima, da premijer, predsednik, ministar finansija trebaju da budu nagrađeni za svoj rad u skladu sa stepenom odgovornosti, ozbiljnosti posla koji sa sobom nose. Takođe, ogroman je disbalans u javnom sektoru, recimo, direktor jednog lokalnog vodovoda ima veću platu od premijera ili od ministra finansija ili od predsednika države. Da ne pričamo o mnogim visoko obrazovanim ljudima koji i dalje rade za 40.000 dinara, a rade izuzetno odgovorne i složene poslove. Još uvek nisam video istinsku želju da se ovaj ogroman disbalans, ova disproporcija, koja nije normalan, promeni.
Zbog toga sam insistirao da se donese propis kojim će se to ujednačiti, i to upravo prema ovim kriterijumima, prema složenosti, prema odgovornosti, prema stručnoj spremi. Znate kako je bilo u vreme Josipa Broza Tita, čistačica dođe i maltretira direktora finansija i svi su isti. Uz puno poštovanje prema svakom zanimanju, prema svakoj profesiji, nisu svi isti, nemaju isto obrazovanje, nemaju iste sposobnosti, nemaju istu odgovornost. Radničko samoupravljanje je davno iza nas, ali ono je mentalno i dalje prisutno u našem društvu.
Šta je moj predlog da se sa tim jednom raskine? Kako je recimo u Sloveniji? U Sloveniji predsednik države ima 5.600 evra platu, premijerka 5.500 evra. Guverner u Mađarskoj ima 17.000 evra platu. Ne zalažem se za toliko enormne plate. Nisu primerene ekonomskoj snazi našeg društva, ali vam pričam o ozbiljnijim državama koje na ozbiljniji način doživljavaju tako ozbiljne i odgovorne funkcije. Zbog toga mislim da je vaš zadatak da ovaj nepravičan disbalans u javnom sektoru ujednačite.
Ne može neko ko je završio fakultet i ima neku specijalizaciju itd, da radi za 350 evra, a neko drugi ko obavlja posao iste složenosti da ima 4.000 evra. Izvinite, to niti je pravično, niti je pravedno, niti je normalno. Zbog toga vi treba da donesete propis kojim ćete sve to postaviti na pravi način i ako to uradite, imaćete našu podršku. Hvala.

Gospodine predsedavajući, moje pitanje je upućeno ministru poljoprivrede, a glasi – kada će početi sa radom Nacionalna laboratorija za proveru kvaliteta hrane?
Još od 2003. godine EU i naša država su uložile negde oko 15 miliona evra za izgradnju i opremanje Nacionalne laboratorije za kontrolu hrane, koja još uvek ne radi. Nezvanično saznajemo da je u toku procesa akreditacije Nacionalna laboratorija, ali nam se čini da nam vreme izmiče jer smo ovih godina imali niz afera oko kvaliteta hrane, od kojih je afera o aflatoksinu u mleku prošle godine nanela veliku štetu našoj privredi.
Takođe, nezvanično saznajemo da od 12 miliona evra koje je EU odvojila za opremanje i nabavku opreme laboratorije za proveru kvaliteta hrane, da je trenutno zastoj u isporuci opreme upravo zbog toga što mi sa naše strane nismo preduzeli sve što je trebalo da se preduzme da bi Nacionalna laboratorija za proveru kvaliteta hrane počela sa svojim radom.
Naravno, da je jako bitno pitanje za bezbednost hrane, za zaštitu zdravlja stanovništva, za našu tržišnu utakmicu, kakav je kvalitet hrane koji mi proizvodimo, koji kupujemo i kojim se ishranjuje naše stanovništvo, jer konkurencija u okruženju radi svoje, pa je tako bila jedna izmišljena afera u Hrvatskoj i Sloveniji 2007. godine, o salmoneli u „mančemelou“, koja nije postojala.
Zbog toga je moje pitanje vrlo konkretno – šta će Ministarstvo poljoprivrede sa svoje strane preduzeti da se više za proveru kvaliteta hrane ne angažuju skupe privatne laboratorije, jer laboratorije, pre svega, Holandije i Nemačke i kada će Nacionalna laboratorija za proveru kvaliteta hrane početi sa svojim radom?