Hvala, predsedavajući.
Kada je državna uprava u pitanju, percepcija građana je da je preglomazna, troma, neefikasna i neljubazna. Danas smo čuli dve vrste diskusije. Jedna je išla u smeru totalne kritike državne uprave i ocene da ništa nije urađeno i da tek treba da se uradi na modernizaciji, efikasnosti i na ostvarenju osnovnog cilja da državna uprava, javne službe treba da budu, pre svega, servis građana i da stvore, što se njih tiče, da daju doprinos povoljnoj investicionoj klimi.
S druge strane, postoje dva oprečna mišljenja, da ništa nije urađeno i da tek posao treba da se radi i da tek predstoje reforme. Kada pričamo o državnoj i javnoj upravi, mislim da sve to izrečeno može da ima neko svoje opravdanje, ali ako pogledamo državnu upravu danas i državnu upravu pre 10, 15 ili 20 godina, uočićemo i značajne razlike i značajne pomake nedovoljne. Slažem se u potpunosti sa procenom da su tu potrebni jedni širi reformski zahvati.
Naime, postoji jedno mišljenje koje ima svoje duboko opravdanje i ja se sa njim slažem da su ipak državni činovnici pre svega partijski funkcioneri. Danas, kada se zaposlite u državnoj upravi ili javnoj službi, prvo pitanje novozaposlenom je ko te je doveo i ko stoji iza tebe. Drugo, pa i u onom jednopartijskom sistemu postojao je broj državnih činovnika koji je smatrao da je tu došao na podlozi stručnosti, a tek znamo da je u jednopartijskom sistemu morala da se ispuni ta moralno-politička podobnost, tako da mislim da je taj deo glavni problem državne uprave što ljudi koji dolaze u državnu u pravu i javne službe ipak imaju iza sebe jednu političku podršku.
Neka analiza do koje sam skoro došao pokazuje da kod nas državni činovnici i činovnici u javnoj upravi sa svega 35% ili 40% imaju efektivno iskorišćenog radnog vremena, što znači da više od pola radnog vremena oni ne rade svoj posao za koji su plaćeni ili iz budžeta Republike Srbije ili iz lokalnog ili pokrajinskog budžeta ili iz nekih drugih izvora finansiranja. U svakom slučaju, rade od novca koji finansiraju svi građani i upravo treba tim građanima koji izdvajaju svoj novac za funkcionisanje državne i javne uprave da budu na usluzi.
To je i najveći problem, budući da vi kao ministarka možete u nekom segmentu gde ste direktno nadležni da utičete na poboljšanje stanja u ovom delu, ali tamo gde su lokalne samouprave koje imaju svoja izvorna ovlašćenja, gde su javne službe, drugi oblici organizovanja, gde vi nemate, da kažemo, tu vrstu direktnog intervencionizma, tu će pre svega zavisiti od onih koji su na čelu tih službi kako će se izboriti sa ovim problemom.
Druga stvar koja je zaista veliki problem to je kako u ovakvoj upravi obezbediti dovoljan priliv ili kvalifikaciju, usavršavanje ljudi koji će sa punim radnim vremenom da rade u državnoj službi ili javnoj upravi, a s druge strane da ih zadržimo, ako ulažemo u njihovo usavršavanje, u državnoj upravi i javnoj službi, jer ipak svi oni koji se ne plaše tržišta, koji osećaju da mogu više od toga što im nudi ta sigurnost na budžetu, oni prvom prilikom odatle idu, jer plate nisu, bez obzira na velike plate u nekim agencijama, ali to nije pravilo, plate zaposlenih u državnim službama i javnoj upravi nisu velike. To je problem koji će takođe trebati da se reši.
Ono što je takođe problem, sve ovo vezano za ocenjivanje, za napredovanje, za periodično ocenjivanje, za godišnje ocenjivanje, to je dobro, ali, opet, verujte mi, u praksi sve to ide po političkoj osnovi. Znači, ako je neko načelnik određenog sektora, on svoje pomoćnike postavlja po političkoj liniji i po političkoj liniji ih ocenjuje.
Tu kakav je doprinos o konkretnom obavljanju radnog posla, kakva je stručnost, kakav je prosek ocena na studijama, kakva je savesnost, ljubaznost, najmanje je bitno. Znam je to u velikoj meri stvar mentaliteta i nasleđenog stanja, ne kažem da to može da se isprati nekim čarobnim štapićem, ali mislim da treba ukazati na taj problem.
S druge strane, ono što je u nekom prethodnom periodu dosta urađeno, to je donošenje Zakona o elektronskom potpisu, elektronskom dokumentu, elektronskim komunikacijama, usvajanje Konvencije u odnosu na zaštitu lica u odnosu na automatsku obradu podataka, onda Strategija o razvoju informacionog sistema u Srbiji, Strategija razvoja elektronske uprave, Strategija razvoja informacionog društva u Srbiji, Uredba o kancelarijskom poslovanju, pravljenje jedinstvenog biračkog spiska, delimičnog registra katastra nepokretnosti. Napravljen je i Registar privrednih subjekata, Registar založnih prava, Registar finansijskog lizinga, Registar javnih glasila, Registar stranih udruženja, Registar finansijskih izveštaja i podataka o bonitetu pravnih lica, preduzetnika, zadužbina, fondacija, zabrana itd. To su zaista veliki reformski napreci u delovanju javne uprave i omogućavanje građanima da za nekoliko sekundi dobiju relevantne informacije od značaja za njihov rad i od značaja za rad privrednih subjekata i preduzetnika.
Ono što će zaista, po mom mišljenju, biti zadatak ove vlade je da to što je obećala i uradi. Znači, pre svega što se tiče profesionalizacije, racionalizacije i možda u velikoj meri, ali pri tome opet nema nikakvih pravila, postoje i državni službenici i javni službenici koji su jako ljubazni, koji, bez obzira na skromna primanja, izuzetno korektno, savesno i u roku izvršavaju svoj posao. Postoje i oni drugi koji ostavljaju jako ružnu sliku, ali ono što građanina interesuje, on kada vidi državnog službenika, on tu vidi ogledalo države i zbog toga je i ovaj kodeks koji vi promovišete nešto što je apsolutno prihvatljivo i mislim da ta svest o nekom ko u ime države radi posao, prima novac iz budžeta, treba da proradi u smislu i njegove odgovornosti za loše predstavljanje države. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO, DHSS su jako zainteresovani za ovu temu. Ne treba mnogo trošiti reči o tome kakav je obrazovni sistem u Srbiji kod nas. O tome je dosta ministar rekao,a  ja ću moje izlaganje podeliti u neka tri dela.
Ona će se ticati analize stanja, onoga što ovaj zakon reguliše i onoga što ovaj zakon ne reguliše, a što je i sam ministar najavio da će regulisati novi zakon o visokom obrazovanju. U potpunosti se slažem sa procenom da mi kada govorimo o visokom obrazovanju i o bilo kojim drugim temama ne treba da pričamo na osnovu nekih naših utisaka, ličnih impresija, već na osnovu validnih pokazatelja i pažljivih i ozbiljnih analiza.
Jedino što dobro mi možemo mladim generacijama sada u Srbiji da pružimo, to je dobar obrazovni sistem i pre svega dobar visoko obrazovni i da se pripreme za tržišnu utakmicu koja ih čeka po završetku visokoškolske ustanove.
Nešto drugo mnogo, u sadašnjem stanju, država Srbija im ne može pružiti. Ako možemo samo to da im pružimo, onda taj sistem treba da uredima na najbolji mogući način. Sama Bolonjska deklaracija zaista ima za cilj da u centar zbivanja stavi studente. Čini mi se da je, ne direktno, ali sam ministar rekao kritikujući i sam zatečeno stanje, najavljujući promene i slažući se u potpunosti sa procenom da je to proces koji traje, da je to jedna maratonska trka, da mi još uvek nismo uspeli da studenta zbog, i onih činjenica koje ću ja izneti na osnovu onoga što sam pripremio danas u diskusiji, nismo stavili još uvek u centar studiranja.
Zbog toga mi nismo više ni u onom starom sistemu, a nismo u potpunosti ni u onome čemu težimo. Pri tom, treba reći zaista da postoje univerziteti i fakulteti koji su u potpunosti na pravi način primenili Bolonjsku deklaraciju i rade po Bolonjskim standardima i koji su, ne samo kod nas prestižni fakulteti, i tu ne pravim uopšte razliku između državnih i fakulteta sa privatnom vlasničkom strukturom, već su izuzetno priznati i diplomci koji završe na tim fakultetima u inostranstvu i izuzetno su tražena zanimanja. Međutim,
Međutim, ono što je i mene zaista iznenadilo na početku, na pripremi upisa studenata za ovu školsku godinu, je saopštenje Ministarstva da studenti treba da pažljivo vode računa o tome da li fakultet koji upisuju ima akreditaciju. To je i najbolja slika, ocena stanja u kome se naše društvo nalazi, jer ne zaboravimo da smo mi do pre samo nekoliko godina imali univerzitete koji su radili, a da nisu bili akreditovani, niti su njihovi studijski programi dobijali odgovarajuće priznanje i onda smo imali situaciju da mnogi studenti pored ulaganja vlastitog truda, ulaganja finansijskih sredstava i druge vrste podrške porodice po pravilu nakon nekoliko godina studiranja dođu na tržište rada i jednostavno dobije informaciju da ta diploma ne važi i da im se faktički studiranje poništava. Neke procene i analize kažu da je to bio u jednom periodu na godišnjem nivou broj od 30 do 35 hiljada studenata, da li je ili nije ja to zaista ne znam, ali to su podaci do kojih sam uspeo da dođem. Sada nije takvo stanje, ali činjenica je da se što se tiče visokoobrazovnog sistema sve odvija u tom četvorouglu.
Sa jedne strane, Ministarstvo koje pre svega normativno uređuje ovu oblast. Sa druge strane imamo Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Komisiju za akreditaciju koja obavlja jako ozbiljan i, čini mi se, u ovom delu o kome sam pričao najvažniji posao i sa četvrte strane imamo fakultete.
Bolonja je bila prilika da prekinemo praksu neefikasnog studiranja, da studenta stavimo u centar procesa i negde je to zaista u potpunosti tako, a negde je to na pola puta, a negde je samo deklarativno. Zbog toga i zbog činjenice da je popis u 2012. godini pokazao da visokoobrazovnih ljudi u Srbiji ima malo u odnosu na razvijene zemlje Evrope i sveta, da je to negde oko 7%, da je u mnogim zemljama višestruko veći, da nam je prosečna starost populacije 41 godina, da smo među najstarijim u Evropi i u svetu, da posle 5. oktobra i najavljenih velikih demokratskih promena nažalost proces odlivanja mozgova još uvek nije zaustavljen, da postoje fakulteti koji i dalje ne rade po studijskim programima koji ispunjavaju kvalitete, standarde kvaliteta u odnosu na druge fakultete i tu pre svega mora država da interveniše.
Kažem uopšte ne praveći razliku i nediskriminišući privatne fakultete i privatnu strukturu vlasništva, kao politička stranka smo apsolutno za tržišnu utakmicu na svim nivoima, ali činjenica je da mnogi privatni fakulteti jure za što većim zaradama i što bržim dodeljivanjem diploma i da to ide na uštrb očiglednog kvaliteta.
Recimo, imamo jednu divnu afričku zemlju Angolu. Ona je prepuna rudnih bogatstava, zlata, nafte, čega god hoćete, ali je jedna od siromašnijih zemalja. Zbog čega? Naprosto zbog toga što nema kadrove, nema dobar obrazovni sistem, nema ljudi koji će da upravljaju tim resursima i da omoguće stanovništvu da dobro žive. Zbog toga je i moja lična zainteresovanost za ovu temu prilično velika, jer ulažući u ljudske kadrove i ljudske resurse znamo da time ne dobija samo taj kadar nego da dobija i celo društvo.
Što se tiče konkretnih izmena koje se nude u ovom predlogu za izmene i dopune zakona, one su pre svega afirmativne i dobre i čini mi se rezultat pažljive analize trenutnog stanja, ali one rešavaju samo jedan deo od velikog dela problema koji je danas u našem visokoobrazovnom sistemu.
Ono što je po nama jedan od najvažnijih kvaliteta ovih izmena i dopuna, pored te transparentnosti i dostupnosti podataka o fakultetima, studijskim programima, doktorskim disertacijama, učenicima, profesorima, ne samo stručnoj javnosti, nego i opštoj i političkoj javnosti, to je pre svega priznavanje diploma sa stranih fakulteta, omogućavanje, kada budemo punopravna članica EU, i stranim državljanima da studiraju i čak da konkurišu za sredstva iz budžeta pod jednakim uslovima kao i naši državljani i mogućnost da nastave školovanje na našem fakultetu, mogućnost da sa stranim diplomama dobiju posao u našoj zemlji i to je nešto što je u potpunosti u duhu onoga za šta smo uložili 24 godine naše političke borbe, a to je evropske integracije i naše učešće punopravno u evropskoj zajednici naroda i u ovom delu našeg društvenog sistema.
Takođe, jedna od dobrih strana je omogućavanje polaganja ispita putem video linka ili elektronskih sredstava komunikacije po ispunjavanju određenih uslova i to je nešto što je zaista novina i veliki revolucionarni korak u skladu sa zahtevom vremena.
Čini mi se da je malo kolega, ministar se čak nije ni dotakao te teme koja se tiče tog sporazuma između EU i naše zemlje koji se popularno zove Horizont 2020, za koji zaista naše naučno istraživačke institucije, privredna društva i sva ostala pravna lica mogu da konkurišu za fondove EU i to su višegodišnji projekti sa akcionim planovima za sektorske politike EU. Ti programi su zaista bitni politički i finansijski instrument. Oni se pre svega tiču istraživanja tehnološkog razvoja i oglednih aktivnosti. Ono što je zaista bitno reći da je taj budžet ogroman. On iznosi 78,6 milijardi evra. Jedan je od najvećih budžeta za određenu oblast koju je odredila Evropska komisija.
Naši naučnoistraživački instituti, organizacije, preduzeća i pravna lica su konkurisali za ukupno 80 projekata. Dobili su 30 projekata i za pet godina je po tom osnovu ostvarena dobit od osam miliona evra, što nije zanemarljivo s obzirom na činjenicu da mi nismo punopravna članica EU.
Koji su najveći problemi u funkcionisanju visokoobrazovnog sistema trenutno? To su neujednačen sistem finansiranja, neujednačen sistem školarina, znam da je to autonomija fakulteta, ali zaista je veliki disbalans, od 30 hiljada do 250 hiljada dinara. Onda, na budžetu su najviše gimnazijalci iz bogatih porodica. Studenti traže upravo zbog razloga koje sam izneo i mnogih drugih da se dok se oni zaista ne budu u centru zbivanja, da se zadrži šest ispitnih rokova, iako je strategijom predviđeno postepeno smanjenje na pet pa na četiri. Budući da svi fakulteti u potpunosti ne primenjuju ono što nalaže Bolonjska deklaracija možda je potrebno razmisliti da se dok sve to ne ujednačimo zadrži šest ispitnih rokova.
Eksplozija privatnih fakulteta, ali je mišljenje da se često trči za zaradom i da se loše radi i da trpi kvalitet. Sa druge strane, privatni sektor je u obrazovanje doneo i neke nove obrazovne profile i nove mogućnosti u odnosu na druge fakultete.
Ako poredimo Srbiju sa Amerikom, u Americi vlasnik samo sagradi zgradu univerziteta i tu se njegov posao završava, dok je u Srbiji to dosta drugačije.
Još uvek zbog svega toga ne idemo u potpunosti u korak sa evropskim obrazovnim sistemom, što je naravno naš cilj. Naši mnogi fakulteti i mnogi diplomci i mnogi stručnjaci su u svetu veoma cenjeni, a ako odluče da se vrate nailaze na mnoge probleme, pa im se ovde znanje i obrazovanje obezvređuje, ali to je neka mnogo šira i mnogo duža tema.
Pomenuli ste da će se doneti zakon kojim će se utvrditi nacionalni okvir kvalifikacije i to je višegodišnji problem na koji ukazuju mnogi, ne samo iz stručne javnosti,nego i oni koji se u praksi sreću sa tim problemom.
Zatim, sada se, čini mi se i pooštravaju uslovi za sticanje stipendija i kredita. Potrebno je više bodova za upis narednih godina, smanjuju se ispitni rokovi,a mi nismo, čini mi se, učinili sve ono što bi omogućilo preopterećene studente da budu manje opterećeni i da faktički ispitni rok dočekaju sa 80 ili 90% položenim ispitom.
Potrebna je reforma studijskih programa, udžbenika i nastavnih sadržaja. Što se tiče polaganja opšte strukovne ili umetničke mature, smatra se da bi to trebalo da zameni prijemne ispite na fakultetima, to je deo mišljenja stručne javnosti. Veliki je problem kontrola kvaliteta. To je pre svega posao Komisije za akreditaciju i čini mi se da oni nemaju ni dovoljno vremena ni dovoljno kadrova da bi uradili sve ono što treba da se radi. Zbog toga su mnoge ocene stručne javnosti da je visoko školstvo delimično u haotičnom stanju i tu ne treba praviti nikakve, sve zavisi od fakulteta do fakulteta, čak na istom fakultetu, na istoj katedri, po istom predmetu dva profesora primenjuju i različite standarde, naravno, i različite kriterijume, ali lutanja u tom delu postoje.
Nismo omogućili još uvek, bez obzira što je prihvaćena inicijativa, da se romska populacija i osobe sa invaliditetom, da im se na neki način progleda kroz prste upis u studije, a mi nismo omogućili, ali to nije stvar Ministarstva prosvete, to je stvar Vlade i mnogih drugih aktivnosti, da dostupnost obrazovanja bude veća, pre svega, siromašnijima i onih sa seoskog područja. Zbog toga je dostupnost studiranja duplo veća onima koji žive u Beogradu, pet puta veća onima kojima su roditelji visoko obrazovani u odnosu na druge populacije.
Nije regulisan status i nije ujednačen status apsolvenata. Po završenom slušanju poslednjeg semestra ne znam koja je logika da studenti sledećih godinu dana plaćaju školarinu, a samo polažu ispite, nema više nastave, mislim da je i to nešto, ako sam dobro razumeo, što treba ispraviti. Prihvaćena je inicijativa da fakulteti bez ispunjavanja formalnih uslova upisuju Rome i osobe sa invaliditetom, a ono što nastaje posle na drugim godinama studija to je individualni problem.
Smanjenje ispitnih rokova, čini mi se da je zaista nešto čemu se teži, bez obzira što je moje lično mišljenje da tu treba ostaviti neki okvir u rasponu recimo od četiri do šest ispitnih rokova i da to naprosto treba prepustiti fakultetima. Zašto bismo mi fakultetima, ako su spremni da organizuju ispitne rokove u šest ispitnih rokova to ograničavali samo na četiri? Čini mi se da u tom delu treba biti fleksibilan, posebno s obzirom na stanje koje trenutno postoji na fakultetima.
Mi smo, ministre, u ovom delu predložili neke amandmane. Načelno, za sada imate našu podršku, mislim da su vam namere dobre, mislim da razmišljate na sličan način kao mi, ali tek kad stigne novi zakon o visokom obrazovanju i kad budu na dnevnom redu sve one teme o kojima sam ja pričao i problemi na koje sam ukazivao, tek tada ćemo voditi neku ozbiljniju raspravu.
Iskoristio sam ovu priliku, ne samo da pohvalim ove predložene izmene, već da ukažem i na druge probleme koji se tiču visokog obrazovanja. Hvala.

Gospodine ministre, vezano za ovaj amandman, mislim da je naravno vaša namera dobra i sve ono što su preporuke brisale i što je zahtev medijske scene u Srbiji treba ispoštovati.
Mislim da je prethodni kolega govorio o nečemu što je, čini nam se, po mom dubokom uverenju, nakon praćenja svih analiza, nešto što je u potpunosti opravdano i čini mi se da će danas glavna tema biti, pored regionalnih javnih servisa, finansiranje lokalnih servisa, odnosno lokalnih televizijskih i radio stanica i opravdana bojaznost narodnih poslanika da ćemo uz sve dobre efekte koje donose ovi zakoni imati i neke loše. One će prouzrokovati gašenje nekih lokalnih medija, a ono za šta smo sada sigurno, to je da nije predviđeno postojanje regionalnih javnih servisa, uz uvažavanje, naravno, i potrebu da se na medijskoj sceni Srbije otvori tržišna utakmica, pre svega u konkursima za projektno finansiranje, mislim da bi svima nama bilo lakše.
Vršio sam neke analize na osnovu odgovora ministarstava u skladu sa amandmanima koje sam i sam podneo, da vidimo sa koliko sredstava zaposleni, budžetskih sredstava iz lokalnih samouprava, iz budžeta Republike Srbije raspolažu određeni mediji i to će nam biti taj matematički deo, biće nam najbolja osnova za raspravu o budućnosti naših medija.
Predsedavajući, ako prekoračim vreme, moliću, koristiću vreme poslaničke grupe i ovlašćenog predstavnika.
Recimo, ako uzmemo kao primer RTV Kragujevac, ona iz budžeta grada Kragujevca na godišnjem nivou dobija 365.000 evra ili 42.000 evra mesečno. Za šest regionalnih javnih servisa ako bismo kao parametar uzeli troškove koje ima RTV Kragujevac, to bi značilo da bi za šest regionalnih javnih servisa trebalo izdvojiti 2.191.000 evra. Sa druge strane, mi imamo izdvajanje iz budžeta za RTS, potrebna izdvajanja, šest milijardi dinara na godišnjem nivou ili 52.173.000 evra i za RTV 1.678.000.000 ili 14.591.304 evra. To je ukupno 66.765.217 evra. Samo 3% sredstava koje izdvajamo za RTS i RTV su potrebna da funkcioniše šest regionalnih javnih servisa.
U prethodnim pitanjima koja sam kao narodni poslanik postavljao gospodinu Bratislavu Petkoviću, dok je bio ministar kulture, imam odgovore gospodina Petkovića. On je obećao u pisanim dopisima da će Ministarstvo pronaći najbolja rešenja kako bi se ostvarilo pravo građana na objektivno i pravovremeno informisanje o svim događajima značajnim za njihovu sredinu. Sa ovakvim zakonskim predlozima plašim se, pored toga što ne postoje regionalni javni servisi, a to nam je i analiza privatizacije pokazala, da mi, pored toga što nećemo imati regionalne javne servise, da ćemo izgubiti i neka lokalna značajna glasila za informisanje ljudi o specifičnim događajima vezanim za njihovu sredinu.
Naravno da je projektno finansiranje dobro zbog tržišne utakmice i mi ga kao poslanička grupa u potpunosti podržavamo, ali se naprosto tu radi o finansiranju koje možda neće moći u potpunosti da pokrije 24 sata radio ili TV programa, kao što sada rade lokalni mediji. Recimo, mi imamo tu i neki disbalans vezan za broj zaposlenih sa istim kvalitetom programa medija sa nacionalnom frekvencijom. RTV B92 ima nešto više od 350 zaposlenih, a RTS 5.200 zaposlenih. Čini mi se da mnogo manji broj ljudi radi podjednako ili sličan kvalitet programa kao RTS.
Zbog toga bih ministre molio, pošto će ovo biti tema, čini mi se, koja će dominirati ovog dana da, kada pričamo o ovome, pričamo jezikom brojki. Brojke su neumoljive. Kada iznesemo matematičke podatke, onda će nam biti lako da svi ostanemo u uverenju da smo u pravu u svojim stavovima ili da odustanemo od svojih uverenja i da kažemo da nismo u pravu. Zato bih molio da u budućnosti kod rasprave o ovim temama vi nama iznesete neke bitne podatke od kojih sam deo sada pomenuo. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.
Samo da bismo se u potpunosti razumeli. Govoreći o ovom amandmanu, ja sam govorio o neophodnosti tržišne utakmice na medijskom prostoru Srbije i podržavam u potpunosti projektno finansiranje. Ko je najbolji, neka dobije na konkursu pravo da prenosi određene lokalne događaje, skupštinu, da organizuje celodnevni program, da pokreće javna glasila, itd. To uopšte nije sporno.
Vi pričate, ministre, da sam ja pričao o ukidanju regionalnih javnih servisa, a ja sam pričao o neophodnosti da oni postoje. Odgovor je da nema novca, a ja mislim da novca ima, ali da nije dobro raspoređen. Jer, recimo, na „Niškoj televiziji“ je prosečna plata 26 hiljada dinara i sa 80 i nešto zaposlenih imaju 24 sata dnevno radijskog i televizijskog programa. Sada pričam pod pretpostavkom da će na konkursu „Niška televizija“ da postane regionalni javni servis, da je to predviđeno zakonom. Ja pričam i molim da pričamo jezikom brojke. Samo 3% onoga što svi građani Srbije sada kroz budžet i pretplatu, a sutra kroz taksu, odvajaju za finansiranje dva javna servisa, samo 3% od toga je potrebno da se finansira šest regionalnih javnih servisa. Ja samo o tome pričam.
Ne govorim o višku zaposlenih. Smatra se da ih na RTS-u ima 3.000, na RTV ima 1.450 zaposlenih, na RTS 5.200. O tome uopšte ne govorim. Pričam o tome da je samo 3% tih sredstava dovoljno da se finansira šest regionalnih javnih servisa. Sadašnja medijska scena u Srbiji je takva da će, po mom dubokom uverenju, radi ostvarivanja ciljeva za koje se i vi zalažete, i medijska strategija biti neophodna da se formira šest regionalnih javnih centara, uz ostanak onoga u zakonu što je fenomenalno rešenje, što je tržišna utakmica, a to je – projektno finansiranje. Ko na konkursu za određene projekte pobedi i bude najbolji i najpovoljniji ponuđač, neka prenosi određenu dobit.

Koristiću vreme šefa poslaničke grupe i ovlašćenog predstavnika.
Da se u potpunosti razumemo, digitalizacija će biti nešto što je neophodno, što je budućnost, naša potreba i što je zahtev Brisela. Mi ćemo to sprovesti za godinu i po dana. Ako predvidite u zakonu postojanje regionalnog javnog servisa, npr. u Kragujevcu, televizija koja želi na konkursu da postane regionalni javni servis moraće da ispunjava sve te uslove, između ostalog i da bude digitalna televizija. Nemam ništa protiv da na konkursu pobedi bilo koja televizija, ali je bitno da se bavi temama sa lokala.
Sada ću vam reći kakva je medijska scena u Kragujevcu i zbog čega sam uporan u ovom nastojanju. Za Televiziju Kragujevac se na godišnjem nivou izdvaja iz gradskog budžeta 365.000 evra. Sutra, kada bude proces privatizacije, voleo bih da dođe investitor koji će biti spreman svake godine da izdvoji taj novac za finansiranje radio-televizije i sa druge strane da na tržištu, od komercijalnih usluga i drugih usluga sa kojima rade, radio-televizija, pozitivno posluje.
Dve regionalne frekvencije postoje, imaju dve televizije u Kragujevcu, Televizija Kragujevac, finansirana iz gradskog budžeta i jedna privatna televizija Kanal 9, koja je u ogromnim finansijskim problemima. Ono što je moja bojazan je da ćemo sa ovim rokom privatizacije i sa time što niste predvideli postojanje regionalnih javnih servisa da Kragujevac kao grad sa 200.000 stanovnika možda ostati bez televizije.
Sa druge strane, čuli smo da ćemo u popodnevnom terminu imati nešto što će na RTS i RTV ličiti na emisiju „Srbija danas“. To je rekao gospodin Mirković, a pošto je to tumačio, nisam rekao ministre da ste vi to rekli, da se razumemo. Šta će to značiti? To će značiti da ćemo mi u tih sat i po ili dva, koliko traje ta emisija, moći da se dotaknemo po jednog događaja iz svakog okruga južno od Beograda. Negde se desila saobraćajna nesreća, negde je održana sednica skupštine grada, negde je isključena struja, desilo se nasilje u porodici i ja mislim da to nije ono što će zadovoljiti građane koji žive na toj teritoriji.
Drugo, s obzirom da svi emiteri moraju da poštuju programsku šemu, znači da zadovolje kulturne sadržaje, sportske, opše informacije, da vode debate o bitnim temama itd, kako će izgledati, recimo, informativni program Javnog servisa RTV? Oni uopšte neće moći u svakoj informativnoj emisiji da obuhvate sa događajima svaki region. To je ono o čemu ja pričam, a da smo predvideli da Novi Sad bude centar regionalnog javnog servisa, onda će regionalni javni servis moći da se bavi tim temama koje su bitne za život građana na tom području. Hvala.

Hvala predsedavajući. Pokušaću ja da nađem vezu.
Naprosto diskusija ide u pogrešnom smeru. Postoje narodni poslanici koji mešaju termine, okrug i region. Region je nešto što obuhvata više okruga. Ja pričam o centru regionalnog javnog servisa koji bi obuhvatao više okruga. Argumentacija ključna, nije ni digitalizacija ministarstva, ni ništa, nego nepostojanje sredstava.
Mi ćemo plaćati za godinu i po dana taksu. Ona će biti maksimalno 500 dinara. Tri i po miliona električnih brojila je u Srbiji. Ako bi maksimalna taksa bila 500 dinara, to bi na godišnjem nivou bilo milijardu 750 miliona eura. Ako bi naplativost bila 50% samo, to bi bilo negde blizu 900 miliona eura, a za funkcionisanje regionalnih javnih servisa, na primer u Televiziji Kragujevac je potrebno malo više od dva miliona eura. Ja pričam da novca ima, ako razmišljamo u istom pravcu. Ima ga i na pretek.
Pritom, kolega Stošić je pomenuo plate zaposlenih u javnim servisima koje su preko 200.000 dinara. Direktorka Televizije Kragujevac ima 49.000 dinara. Znači, hajde da usaglasimo plate, hajde da svi direktori imaju makar plate kao narodni poslanici 100.000 dinara ili plate kao ministri 100.000 dinara. Zbog čega ministre neka voditeljka obavlja društveno važniji posao, ili voditelj od ministra, ili od premijera, ili od predsednika države.

Ukoliko prekoračim vreme od dva minuta, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Naime, pošto sam dugo pratio stanje medijske scene u Srbiji i bio aktivni učesnik Kragujevačke inicijative, i učestvovao na svim javnim raspravama i debatama, silno sam se obradovao kada je Ministarstvo pravde 2011. godine, septembra meseca usvojilo strategiju razvoja medijske scene u Srbiji.
Nakon toga su dolazile do nas, aktivnih učesnika, različite informacije koje su se kretale u dva smera.
Prvi smer je bio da će medijska strategija biti promenjena pod interesom, pod uticajem medijskih interesnih lobija, a druga da će ostati na snazi, ali da neće biti primenjena u zakonskim rešenjima.
Zbog toga sam preventivno za ovih nekoliko godina, nekoliko puta postavljao pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, da li će biti promenjena medijska strategija i da li će biti formirani medijski regionalni centri.
Dobio sam uveravanja u pisanom obliku da će medijska strategija biti ispoštovana i da će građani na svom području preko regionalnih javnih servisa dobijati informacije od značaja za njihov život.
Međutim, bez obzira što su medijski zakoni u osnovnim načelima, posebno prva dva, sasvim dobri, bez obzira što je vaša namera odlična u svim strateškim pravcima, podržavamo i ovu Vladu Republike Srbije i vaše ministarstvo, a posebno što se tiče izlaska države iz vlasničke strukture medija, transparentnosti vlasništva i svih ostalih značajnih načela.
Ono za šta se zalažemo, to je ono za šta se zalagalo i ovo ministarstvo kulture nekoliko godina, a sada odustalo. To je za formiranje šest regionalnih javnih medija.
Zbog čega? Pre svega, ne samo zbog strategije, već i zbog potrebe građana Srbije.
Evropska komisija i niz evropskih institucija su dale jako pozitivno mišljenje u pogledu medijske strategije. Predloženi tekst zakona po našem mišljenju je trebao da bude u duhu sa medijskom strategijom i interesom svih građana Srbije koji žive van teritorije Pokrajine Vojvodine, a one se ogledaju u dobijanju blagovremenih i specifičnih informacija sa područja, na kome ti građani žive i rade, a koje je pokriveno frekvencijama regionalnih javnih servisa, odnosno, trebalo bi da bude.
Predloženi amandman je u skladu sa nizom preporuka ministara SE, jer bliskost stanovništva lokalnim i regionalnim javnim servisima predstavlja suštinsku neophodnost. Ti servisi treba da budu prilagođeni potrebama i očekivanjima građana. Lokalne regionalne vlasti treba da iskoriste visok stepen decentralizacije i kapacitet za nezavisne akcije u pružanju tih servisa.
Decentralizacija u oblasti javnih servisa mora biti u skladu sa načelima koezistentnosti i jedinstva primena javne politike za dobrobit svih građana, koordinaciju i teritorijalnu solidarnost.
Neophodno je razvijati brend preduzeća javnog servisa tako da sadržaj bude lako prepoznatljiv u obilju i ostalih medijskih sadržaja i servisa.
Ukoliko se zakonom ne predvidi postojanje regionalnih javnih radio-televizijskih servisa, bili bi diskriminisani građani južno od Beograda, jer ne bi bili u ravnopravnom položaju.
Kada je u pitanju ostvarivanje javnog interesa, u oblasti javnog informisanja na lokalnom i regionalnom nivou, javni interes za informisanjem nije manji u Kragujevcu, Vranju, Leskovcu, Pirotu, Nišu, nego u Vojvodini.
Evropska komisija je preporučila kako bi trebalo da izgleda medijska scena i preporučuje postojanje 10 do 15 regionalnih javnih servisa u Srbiji.
Evropska iskustva nam govore da Austrija ima devet regionalnih javnih servisa, Nemačka 11, Švedska 19, Velika Britanija 11, Danska osam, Norveška 11, a regionalni javni servisi postoje i u Hrvatskoj, Mađarskoj i Bugarskoj.
Ministarstvo u svom odgovoru kaže da se ovaj amandman ne prihvata zbog toga što uvođenje regionalnih medijskih servisa zahteva značajna javna sredstva koja se u ovom trenutku ne mogu obezbediti. Ono u šta sam ja ubeđen, na osnovu analize postojećih javnih sredstava, da javna sredstva postoje ali da nisu dobro raspoređena.
Zbog toga postavljam sledeća pitanja: koliko novca RTS i RTV čije postojanje kao javnih servisa u potpunosti podržavamo, kao blago od nemerljivog nacionalnog značaja, koliko godišnje novca dobijaju iz budžeta Republike Srbije? Zatim, koliko RTS dobija godišnje novca od pretplate koju plaćaju građani Srbije? Koliko RTS ostvaruje prihoda od drugih izvora? Koliko novca bi trebalo za finansiranje šest regionalnih javnih servisa? Da li postoji veliki disbalans u primanjima zaposlenih koji rade u javnim servisima RTS i RTV, jer postoje i podaci koji ukazuju da mnogi imaju i preko 200 hiljada dinara platu, ali većina ne. Da li su prosečne plate u lokalnim i medijima sa regionalnom frekvencijom višestruko manje i koliko će novca dobijati iz takse, koliko ministarstvo predviđa da će se dobijati novca od takse kada taksa bude uvedena na tri i po miliona brojila u Republici Srbiji?
Molim vas da mi date te podatke, da bismo mogli na podlozi brojki da raspravljamo i da vidimo da li ima tih sredstava? Hvala.

Hvala, predsedavajuća. Biće dovoljno.
Ministre, ja sam postavio konkretna pitanja oko novca. Ni na jedno nisam dobio odgovor, ali ću ga dati ja.
Budžetom za ovu godinu RTS dobija šest milijardi dinara za svoje funkcionisanje, plus ima novac od pretplate i od komercijalnih usluga. To je nešto više od 52 miliona evra i ima 5.200 zaposlenih.
Radio-televizija Vojvodine dobija milijardu i 678 miliona, odnosno skoro 15 miliona evra i ima 1.450 zaposlenih.
Sada me slušajte dobro. Samo 3% od toga, odnosno oko dva miliona i 200 hiljada evra je dovoljno da se iz ovih sredstava finansira postojanje šest regionalnih javnih servisa koji bi imali do 50 zaposlenih, odnosno ukupno 300.
Mi s jedne strane imamo 6.650 zaposlenih i 66 miliona i 756 hiljada evra, a s druge strane, samo sa dva miliona i 200 hiljada evra. Možemo da finansiramo postojanje šest regionalnih javnih servisa. Ja ne vidim razlog zbog čega se to ne radi?
S druge strane, kada bude za godinu i po dana, kada svi građani Srbije obavezno budu plaćali taksu, koja će biti u maksimalnom iznosu od 500 dinara, na tri i po miliona brojila u Srbiji, pod pretpostavkom da plaćaju svi, to bi bilo na godišnjem nivou milijardu i 750 miliona evra. Znamo da naplativost neće biti takva. Neka bude i 50%, to je skoro 900 miliona evra, a opet samo dva miliona i 200 hiljada evra, otprilike, pričam na osnovu nekih parametara koji sada postoje na našoj medijskoj sceni, je dovoljno za šest regionalnih javnih servisa. Zbog toga će tek biti novca i zbog toga ta argumentacija da za osnivanje šest regionalnih javnih servisa nema novca, uopšte ne stoji.
Još jedna ispravka. Ja nikada danas nisam govorio o lokalnim javnim servisima. Tačno znam o čemu pričam. Nisam pričao ni o regionalnim frekvencijama. Nisam mešao status regiona i okruga, kao što rade mnoge kolege.
Molio bih, ministre, da pričamo jezikom brojki.
Pogledajte stanovništvo južno od Dunava. Preko četiri miliona građana Srbije. Oni će davati RTS-u pretplatu. Traže 3% od toga da im se vrati da bi imali svoje regionalne javne servise koji će se baviti informisanjem o njihovim temama, od značaja za njihov život. Ovim predlogom zakona se kaže ne može. Ne možete, građani, da dobijete 3% od onoga što dajete Srbiji.
Neću da idem na drugu stranu i da pričam o tome kolike su zarade mnogih zaposlenih na RTS i na RTV, jer ne bih da tema ide na tu stranu, niti je po meni relevantno. Ako vi smatrate da je u redu da neka voditeljka ima duplo veću platu od vas i od narodnih poslanika i da ima veću platu od predsednika Republike i predsednika Vlade, da obavlja društveno značajniji posao, odgovorniji itd, to vama ostavljam na procenu, ali ja se sa njom ne slažem.
Ono što je moje ubeđenje na osnovu ovih iznosa koje sam rekao da novca ima, da novac nije raspoređen i u duhu sa politikom moje stranke o decentralizaciji Srbije, medijskoj, finansijskoj, institucionalnoj, nasuprot vašeg stava o centralizaciji Srbije, ja iznosim svoj stav. Hvala.

Budući da su RTS i RTV pravna lica, ovim amandmanom predlažem da i regionalni javni servisi imaju statuse pravnih lica.
Malo pre je kolega iz SNS jako lepo pričao o francuskim iskustvima i sve je to tačno. Naime, šta su najbolja evropska iskustva? Regionalni javni servisi negde posluju u okviru nacionalnih javnih servisa, a negde postoje i kao samostalna pravna lica. Ovim amandmanom ne nudim ni jedno ni drugo rešenje, samo tražim da budu ono što su RTS i RTV.
Sa druge strane, što se tiče finansiranja, evropska rešenja su da se javni servisi finansiraju iz budžeta, iz komercijalnih usluga ili na konkursima za određene projekte ili kombinacijom ta tri metoda.
Prema tome, u prethodnim zakonima ste ministre, predvideli sve ove oblike finansiranja, što je dobro. Sada samo tražim, pošto i sada ima dovoljno novca za regionalne i javne servise, a sa taksom će ih tek biti, da naprosto prihvatimo zahtev preko četiri miliona građana južno od Beograda i da opet ne bi građani Vojvodine pogrešno razumeli, nikakvu posebnu korist od RTV u pogledu informacija od lokalnog značaja neće imati ni Vojvođani, jer naprosto na teritoriji Vojvodine postoje 44 opštine.

U članu 13. Predloga zakona se potvrđuje faktičko stanje i ja ga u potpunosti podržavam, RTS treba da emituje dva TV programa od nacionalnog značaja, što u potpunosti podržavam, tri radijska programa, u potpunosti podržavam, RTV dva televizijska, tri radijska programa takođe, u potpunosti podržavam.
Amandmanom tražim da se dodaje novi stav kojim se kaže da svaki RJS pre svega južno od Beograda, ali i za potrebe Vojvodine, pruža medijske usluge sa najmanje jednom televizijskom i jednim radijskim programom u regionu za koji poseduje odgovarajuće dozvole za emitovanje TV i radijskog programa i da se doda još jedan stav koji kaže – RJS pružaju medijske usluge kao elektronsko izdanje na internetu.
Vi ministre nama kažete da mi uporno pričamo o RJS koji ne postoje. Pa, zato i pričamo što ne postoje, da postoje. Zato i pričamo što ne postoje južno od Dunava, da je to potreba građana južno od Dunava koji plaćaju za ostala dva javna servisa pretplatu. Plaćaće taksu, a neće imati svoje RJS.

Hvala lepo predsedavajuća.
Članom 15. predlažem da savet regulatora donosi odluku o uslovima koje na konkursu treba da ispunjavaju zainteresovani radio-televizijski servisi za dobijanje statusa RJS, da raspisuju konkurse za dobijanje statusa RJS, da biraju najboljeg ponuđača, da RJS stiču pravo na pružanje medijskih usluga nakon dobijanja odgovarajuće dozvole za pružanje medijskih usluga u skladu sa zakonom kojim se reguliše oblast elektronskih medija.
Ovo je ključna stvar vezana za primedbe danas da nama sledi digitalizacija itd. Kao poslanik iz Kragujevca i Šumadije nemam ništa protiv da ako sedište jednog RJS bude u Kragujevcu, da RTS i RTV na konkursu dobiju pravo da budu i u Kragujevcu RJS, znači ne forsiram nijednu kragujevačku TV, nijednu drugu TV ili radio stanicu, samo me interesuje da imamo televiziju koja će redovno da nas izveštava o svemu onome što je značajno za život ljudi, građana u tom regionu.
Zbog toga, ministre, mi ćemo verovatno i kod ostalih amandmana, vi ćete pričati - pa ne gase se regionalni javni servisi jer nisu ni predviđeni da postoje, a ja tražim da ono što ste predvideli u medijskoj strategiji bude i u zakonu, da to prihvatimo svi i da glasamo svi za to i da zaista ovaj set medijskih zakona u finalnom obliku dobije svoju najbolju formu na opštu korist svih građana Srbije.

Hvala predsedavajuća.
Da je ministarstvo uradilo ono što je predvidelo u svojoj strategiji razvoja medija u Srbiji, mi bi imali regionalne javne servise, a oni treba da imaju i sve organe neophodne za njihovo funkcionisanje.
U ovom amandmanu sam predložio da članove programskog saveta regionalnog javnog servisa bira upravni odbor regionalnog javnog servisa.
Samo zbog građana Srbije ću reći, naravno kod dobijanja dozvole za rad određenog javnog servisa tačno se zna koje sadržaje ta televizijska ili radio stanica treba da emituje, od kulturnih sadržaja, sportskih, ozbiljnih društvenih tema, vremenske prognoze itd.
Ali, pošto sam ja predložio da članovi upravnog odbora regionalnog javnog servisa kao analogno rešenje koje postoji za članove upravnog odbora RT Vojvodine, trebaju da imaju prebivalište na teritoriji zone pokrivanja regionalnog javnog servisa oni bi takođe, kao stručnjaci iz svojih oblasti trebali da u onim slobodnim terminima osmisle program koji bi bio jako interesantan građanima sa te teritorije, poput dobre emisije koja je gledana i van Šumadije, „Šumadijski prag“, koju emituje televizija Kragujevac itd. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, Srpski pokret obnove apsolutno ima punu svest o tome da javne servise treba neko da finansira. Činjenica da se oni u Evropi finansiraju ili iz budžeta, ili konkursom na projektima, ili iz pružanja komercijalnih usluga, ili kombinacijom sva tri metoda. Mi čak nemamo ništa ni protiv ovog rešenja, jer u svakom slučaju to ide na teret građana Srbije.
Budući da su analize pokazale da bi od sadašnjeg nivoa naplate pretplate i onoga što se iz budžeta odvaja za dva javna servisa, samo 3% sredstava bilo potrebno da se finansira šest regionalnih javnih servisa. Predložio sam da sa računa RTS taj iznos se raspoređuje, da taj iznos bude 10% sredstava na šest regionalnih javnih servisa što bi bilo nešto malo više od 1,5%. I poštenja radi, zarad javnosti radi, ja sam malo pre u jednoj diskusiji napravio lapsus umesto milijardu i 750 miliona dinara rekao sam eura, pa se ovim putem izvinjavam.
E, sada zbog čega ovo predlažem? Zato što su primera radi na niškoj televiziji prosečne zarade 26.000 dinara. Javnost treba da zna da ni na javnom servisu RTS i Vojvodine nisu prosečne zarade mnogo velike, ali su bolje u odnosu na ovaj prosek i zbog toga da bi se taj prosek poboljšao, ako parametar bila niška televizija.
Ako bismo uzeli recimo kragujevačku televiziju, tamo je prosek zarada 32.400 dinara. Novinari koji tamo rade i koji bi, da postoje regionalni javni servisi, ako bi na konkursu dobili status regionalnog javnog servisa oni bi čak bili zadovoljni sa tom platom. Smatram da treba materijalni položaj tih novinara poboljšati. Evo završavam. Recimo, tamo nema ni administracije, samo jedna pravnica. Nemaju ni vozača. Samo tri portira pred penzijom itd.

Gospodine ministre, Vlada je najavila da će u prvih 100 dana svog rada doneti između ostalog i set medijskih zakona. To se obećanje ispunjava. Veliko mi je zadovoljstvo da se danas obratim i našoj javnosti i kolegama narodnim poslanicima, ali i vama kao osobi koju izuzetno poštujem zbog zaista briljantne profesionalne karijere.
Vidi se da je u pripremi ovog zakona angažovano dosta stručnjaka, ali je bilo i dosta problema. Bilo je dosta problema u radnoj grupi, bilo je dosta problema tokom trajanja javne rasprave, možda je čak bilo i određenih pritisaka koji nisu popularni. Kao rezultat toga mi imamo Predlog zakona o javnom informisanju i medijima koji je, po mišljenju naše poslaničke grupe, sasvim korektno pripremljen, koji poštuje sve što treba da se poštuje u ovoj sferi, ona osnovna načela koja su dobra i koji će u velikoj meri urediti ponašanje medija, koje je često bilo zaista neprimereno od nepoštovanja ljudskog dostojanstva, od nepoštovanja prezumpkcije nevinosti, od neprimerenog rečnika, od nepoštovanja prava posebno osetljivih i ranjivih grupa. I pored toga što im zakon zabranjuje takav način ponašanja, postoji i ono što se zove demanti koji je bolje uređen nego u prethodnim zakonima, postoji i sudska zaštita, postoji sudska naplata štete.
Slična je situacija i u Zakonu o elektronskim medijima, a Zakon o javnim medijskim servisima, po mom mišljenju, bi trebalo da se zove zakon o RTS i zakon o RTV, jer on mimo te dve medijske ustanove ne predviđa formiranje, osnivanje ili rad drugih javnih servisa.
Mi se uvek kod donošenja zakona, pa i kod donošenja ovih zakona, pozivamo na najbolju evropsku praksu. Kao poslanička grupa i kao deo vladajuće većine koji podržava ovu vladu smo apsolutno zagovornici najbolje evropske prakse, ali, dodao bih još nešto, primerene našim uslovima. Naši prigovori kada smo bili u Vladi premijera gospodina Cvetkovića i kritike nekih prethodnih vlada u kojima smo ili bili deo vladajuće većine ili nismo bili deo vladajuće većine, naše ponašanje bilo je jako slično. Naime, uvek smo težili, i tako ćemo se ponašati, da kod donošenja svih zakona primenimo u tom širokom spektru, širokoj lepezi raznih vrsta evropskih iskustava, jer ne postoji jedno u bilo kojoj oblasti u EU, izuzev tih strateških pravaca, osnovnih načela itd, to je široka lepeza raznoraznih rešenja čiji je smisao sličan. Često smo donosili rešenja koja su bila najgora rešenja evropske prakse ili kombinacija raznih loših rešenja.
Kada sam rekao da ovi zakoni su veliki korak napred, imao sam u vidu činjenicu da je naša medijska scena prilično neuređena, da je potreba građana za pravovremenim, objektivnim, korektnim informacijama bila tako izražena, posebno u periodu od 1990. do 2000. godine, da građani često nisu žalili ni svoje živote i rizikovali su svoje živote da bi odbranili medijske slobode. Pripadnik sam političke stranke koja je u tome bila verovatno najaktivnija i išao sam da branim čak i repetitor TV Pirot i na Goču repetitor TV Kraljevo i branili smo tada „Nezavisnu svetlost“ u Kragujevcu, branili smo TV Kragujevac kada je pretilo njeno pripajanje tadašnjem sistemu RTS itd. Nagledali smo se naprosto svega i svačega. U tom periodu je zaista vlast bila prilično rigidna. Morali smo na takve poteze vlasti na takav način da odgovaramo.
Ono što je nastalo posle 2000. godine, želeo bih da kažem nekoliko rečenica o tome i niko od kolega nije to pomenuo, namerno sam se javio među poslednjim govornicima kao ovlašćeni predsednik, to je da država nije na srećan način izvršila pre svega privatizaciju medija. Bilo je, mislim, sasvim umesnih predloga da se donese poseban zakon o privatizaciji medija, upravo zbog specifičnosti te vrste delatnosti. Naprosto su mediji kupovani kao krompiri na pijaci, često od ljudi bez ikakvog iskustva u radu sa medijima i bez ikakve ideje šta bi radili sa medijima. I sam sam često bio u okruženju ljudi koji su se hvalili, kaže – kupio sam televiziju i lako ću ja to sve da uredim, biće to najbolja televizija, a televizija posle veoma kratkog vremena doživi totalni fijasko.
Godine 2000. je 109 glasila trebalo privatizovati, od toga 81 elektronsko glasilo, 28 štampanih javnih glasila, 56 medija je privatizovano, u 37 slučajeva obustavljen je proces privatizacije, sedam javnih glasila je odlukom lokalnih samouprava prestalo da postoji, devet javnih glasila nije prodato na aukcijskoj prodaji. Od 56 ugovora o privatizaciji, raskinuto je 18 ugovora o privatizaciji, 38 privatizovanih javnih glasila jedva posluje na ivici ekonomskog opstanka, a samo jedna privatizacija, i to Radio Srbobran, dobila je pozitivnu ocenu Ministarstva kulture.
Mislim da je ova poslednja rečenica upravo najveći šamar svima onima koji su tada donosili takve odluke o takvom načinu privatizacije medija, jer ako je samo privatizacija Radio Srbobrana dobila pozitivnu ocenu, onda je to činjenica koja govori najviše o takvom stanju.
Kao posledicu svega toga mi nemamo više dobrih lokalnih novina, poput kragujevačke „Svetlosti“, „Ibarskih novosti“, ugašene su neke dosta popularne tv stanice koje su zaista obavljale važnu funkciju u kreiranju lokalnog javnog mnjenja i u pravovremenom, blagovremenom i objektivnom informisanju građana o temama specifičnim za njihovu lokalnu zajednicu.
Ono što je moje pitanje i verujem da je to nešto što će interesovati i većinu narodnih poslanika kada budemo pričali o amandmanima, vi znate, ministre, da je posebno, često su mediji apsolutno neprofitabilni, posebno tv stanice koje rade na područjima gde je mala gustina stanovništva, gde je privreda u jako lošem stanju, gde je velika stopa nezaposlenosti i oni jednostavno ne mogu da opstanu na tom području. Šta je sada tu potrebno? Tu je potrebna intervencija države, čak i pomoć tim medijima da bismo postigli nekoliko efekata, pored onih efekata vezanih za informisanje, da bismo izvršili decentralizaciju medijskog prostora, da bismo dali još jedan podstrek opstanku ljudi u tim sredinama, jer vidite kako je ogromno demokratsko pražnjenje Srbije i kada ljudima ukinete neke institucije ili kada prestanu da postoje tv, radio stanice ili da izlaze lokalna glasila, oni jednostavno kažu – ovde se ništa ne dešava, ovde nema ničega, idem ja za Beograd, Novi Sad ili u zemlje EU.
Zato mislim da je taj rok za privatizaciju medija do jula 2015. godine jako kratak rok i plašim se da će to, s obzirom na iskustva koja smo imali u prethodnih 14 godina, umesto dobrih namera koje vi želite da postignete, doneti lošiji rezultat. Zbog čega? Naprosto, investitori danas ne investiraju mnogo profitabilnije delatnosti nego što su mediji. Ta vrsta bojazni je opravdana i čini mi se da treba vrlo pažljivo razmotriti one predloge, među koje spadam i ja, koji traže da se taj rok ipak prolongira na jedan primereniji rok.
Ono što je kod Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima zaista pohvalno, to je da se promoviše novinarska etika, novinarski profesionalizam i drugačiji rečnik. Mislim da je dobro što je postignut visok stepen zaštite maloletnika od različitih neprimerenih sadržaja koji u periodu razvoja i rasta ličnosti imaju veliki uticaj na razvoj ličnosti. Jer, kada im nešto kreirate, kada nešto plasiraju mediji, posebno mediji sa nacionalnom frekvencijom, to ima ogroman uticaj na razvoj maloletnika.
Ja sam neko ko je makar 10 puta u ovoj Skupštini pomenuo te zaista neprimerene emisije koje idu u neprimerenim terminima, poput „Lude kuće“, „Frme“, „Trenutka istine“, „Velikog brata“ itd. Te emisije treba da postoje, ali treba da postoje u drugom terminu i ne treba da budu reklamirane na način na koji su reklamirane, upravo zbog negativnih efekata koje imaju na razvoj mladih populacija.
Ministre, kada sam rekao da je Zakon o javnim medijskim servisima trebao da se zove zakon o Radio-televiziji Srbije i zakon o Radio-televiziji Vojvodine, evo na šta sam mislio. Medijska strategija je doneta 28. septembra 2011. godine. Vi se u obrazloženju Predloga zakona pozivate upravo na Medijsku strategiju. Ja sam neko ko je u Narodnoj skupštini makar pet puta postavio pitanje prethodnim ministrima kulture - s obzirom da su postojali ogromni pritisci da se ne poštuje Medijska strategija ili da se izmeni Medijska strategija, da li će Ministarstvo kulture odoleti tim pritiscima? Nazvao sam ih - beogradskih interesnih medijskih lobija. Zbog čega? Njihov interes je sasvim jasan i legitiman, da u potpunosti zagospodare medijskom scenom Srbije i da na osnovu toga ostvaruju ogroman profit. Dobio sam nekoliko odgovora od vaših prethodnika, da niko ne može na ministarstva da izvrši takvu vrstu pritiska, da će Ministarstvo odoleti svim pritiscima i da će Medijska strategija biti ispoštovana.
E sada, u Medijskoj strategiji se predviđa formiranje šest regionalnih javnih servisa. Upravo ovaj moj prethodni uvod je bio samo deo argumentacije i analize stanja u medijima u Srbiji, posebno lokalnih medija i medija u provinciji. Vi ste mi na svaku moju konstataciju, koliko vidim, sa odobravanjem klimali glavnom. Imamo pozivanja na evropska iskustva, a odstupanje od Medijske strategije. Zbog čega? Očekujem na to odgovor od vas.
Iz Medijske studije možemo videti da Austrija ima devet regionalnih javnih servisa, Nemačka 11, Švedska čak 19, Velika Britanija 11, Danska osam, Norveška 11, a imaju ih i Hrvatska, Mađarska i Bugarska, zemlje u okruženju. Evropska praksa, najbolja evropska praksa podrazumeva postojanje regionalnih javnih servisa.
Ako postojeći mediji u unutrašnjosti, pre svega zbog opšteg ekonomskog stanja u zemlji i zbog toga što su uglavnom neprofitabilni, prestanu da rade ili na konkursima za dobijanje određenih projekata budu potisnuti od medija, pre svega iz Beograda i medija sa nacionalnom frekvencijom, kakvo ćemo mi stanje imati? Prvo, oko finansiranja. Sadašnja pretplata je bila na neki način dobrovoljna, a taksa će biti obavezna.
Mi spadamo među veoma razumnu poslaničku grupu i znamo da neko mora medije da finansira. Da li će građani to finansirati kroz fiskalne ili parafiskalne institucije, građanima je sasvim nebitno. Da li će taj novac da ide u budžet, pa da bude finansiran iz budžeta, da li će taj novac da ide na podračun RTV Srbije ili RTV Vojvodine, to se građanina najmanje tiče. Njega interesuje jedno – koliko ja treba da dam mesečno za finansiranje javnog servisa i kakvu ću povratnu korist ja imati od toga? Tu je početak i kraj priče.
Šta predviđa ovaj zakon? Da 70% sredstava koja na teritoriji AP Vojvodine prikupi RTV Vojvodine ostane, odnosno da 30% sredstava ostane RTV Vojvodini, a da 70% sredstava ide na račun RTV Srbije, ili obrnuto, a sve što u ostatku Srbije dođe na račun RTV Srbije da pripadne RTV Srbije. Ne znam koliko su analize na koje ću se pozvati pouzdane, ali mnogi su se ohrabrili da kažu da bi samo 5% sredstava koja idu na račun RTS bilo dovoljno da finansira šest regionalnih javnih servisa u ostatku Srbije. Samo 5%. Neka je to i 10%, neka je i 15%, neka je i 20%, neka je i 50%, ali mislim da ste trebali da krenete u ovom smeru. Evo zbog čega. Postoji nešto što se zove i praksa. Radio-televizija Srbije nema ni kapaciteta, ni tehničkih, ni kadrovskih, ni vremenskih mogućnosti, ni finansijskih da zameni i preuzme ulogu regionalnih javnih servisa, jer, recimo, da bi propratila neki događaj i izvršila televizijski prenos uživo iz unutrašnjosti Srbije, da bi to bio kvalitetan prenos, treba angažovati najmanje osam, 10 do 12 kamermana, tehniku, opremu i često u tehničkoj realizaciji učestvuje 50 do 80 ljudi. Gorivo, dnevnice i svi prateći troškovi za samo dva sata programa.
Recimo, dosadašnje emisije tipa „Srbija danas“, analize su pokazale da su iz Nišavskog okruga objavljivali na godišnjem nivou 800 informacija. Kada podelite to na broj dana, to je samo nešto više od dve informacije dnevno. Na šta su se uglavnom te informacije odnosile? Uglavnom ili crna hronika ili neki politički događaji, sportski događaji, kulturni događaji, vremenska prognoza, odnosno nevreme itd. To je toliko malo za potrebe ljudi iz jednog okruga, da je svaka argumentacija u kontra smeru iluzorna.
Budući da ste predvideli postojanje regionalnih javnih servisa, frekvencija, odnosno dozvola za rad za dobijanje statusa regionalnog javnog servisa, otvoren je konkurs i zna se ko odlučuje o tome, nema favorizovanja nijednog medija, ovde danas ne zastupam interese ni jedne jedine interesne grupacije, ni jednog jedinog medija, već zastupam interese svih građana Srbije južno od Beograda. Zbog čega? Radio-televizija Srbije će imati dva televizijska kanala, tri radijska programa, a Radio-televizija Vojvodine dva televizijska kanala i tri radijska programa. Ali, to nije ni novosadizacija Vojvodine. Zbog čega? Zato što nemamo opet ni televiziju koja bi se bavila specifičnim novosadskim temama i oni neće u potpunosti moći da informišu građane o svim događajima od značaja za život Vojvodine. Nemamo ni Studio B kao neophodno potreban…

Završavam.
… javni servis za skoro dva miliona Beograđana koji bi se bavio specifičnim temama Beograda. Hvala.