Evo, završavam.
Ja sam imao sreću da budem i u Vrhovnom sudu Hrvatske i oni su zaista sa primenom nekih sličnih mera o kojima danas raspravljamo uspeli da smanje broj predmeta.
U raspravi u pojedinostima mi ćemo se i bliže odrediti o podnetim amandmanima, ali za sada, zbog dobre namere koju je ministar izneo, imate punu našu podršku. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Gospođo ministre, SPO DHSS koliko vidim po raspoloženju i ostale stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije će podržati zakone i sporazume koji su na dnevnom redu jer njima se ne može ništa ozbiljno prigovoriti.
Dobro je što je zakon o žičarama za transport lica, što se prvi put donosi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, jer je zaista potreba da se poboljša time investicioni potencijal, da se poboljša bezbednost zaštite života, zdravlje lica koja koriste prevoz žičarama i dobro je što su ustanovljeni subjekti koji ne samo vrše nadzor i upravljaju žičarama, nego što su utvrđeni i jasni standardi za projektovanje, za bezbednost, za servisiranje, odnosno remont za jednu vrstu tehničkog pregleda na godišnjem nivou, što će u svakom slučaju biti jedna čvrsta ruka koja će sprečiti što manje šeta u ovoj oblasti.
Ono što SPO i DHSS pored poboljšanja investicionog potencijala naše zemlje očekuju to će da će ovo samim tim zbog ovih standarda koje uvodimo, dovesti neke druge turiste koji su jako informisani gde idu, gde treba da potroše svoj novac i kakvi su pre svega uslovi, između ostalog i uslovi ove vrste bezbednosti.
Što se tiče Zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, to je jedna od tema i uopšte železnički saobraćaj kojim se mi bavimo od osnivanja naše političke stranke i odgovor na loše stanje u „Železnici“ i na to što zaista Republika Srbija u normativnom delu prati sve evropske propise, što su propisi u železničkom saobraćaju u Evropi suštinski reformisani.
Sve je drugačije nego pre 20, 30 ili 40 godina. Novi je koncept uređenja Železnice, novi su subjekti, drugačiji odnosi, drugačije terminologije, stvorene su nove institucije i mi smo stvorili nova preduzeća i razdvojili subjekte, učesnike u železničkom saobraćaju. Napušten je taj tradicionalni koncept uređenja železnice, ali naša železnica je i dalje na onom nivou gde je bila kada je Kraljevina Srbija uvela železnički saobraćaj u Srbiji 1800. godine. Znači, tamo gde smo bili pre 135 godina, mi smo tu i danas.
Odgovor na to zbog čega je to tako je naravno sistemske prirode i mi smo politička stranka koja bilo koja tema da se pokrene u Skupštini Republike Srbije, kada pogledate istorijat odnosa institucije, razloga zbog čega je loše, onda ćete videti da uglavnom razlozi stoje u nasilnoj promeni društvenog uređenja 1945. godine i u jednom projektu socijalističkog komunizma, koji je naravno propao svuda u svetu, pa je propao i kod nas. Propalo je i sve što je bio proizvod tog sistema, propale su i železnice.
Ako mi danas u svetu imamo činjenicu da su mnoge lokomotive koje su muzejski eksponati mlađe od lokomotiva koje su danas na našim prugama, onda i taj podatak govori dovoljno sam za sebe. Ako znamo da na samo 2,5% pruga je dozvoljena brzina od 100 do 120 kilometara na čas, da se, recimo, od Beograda do Bijelog Polja putuje osam i po sati, od Beograda do Bara 16, 17, 18, 20, 20 i nešto sati, da se nekoliko hiljada polazaka godišnje otkazuje, da su ogromni gubici za privredu, za državu, da smo propustili da iskoristimo taj fenomenalan geostrateški položaj kome možemo biti važan železnički čvor. Mi to jesmo geostrateški, ali tu poziciju nismo iskoristili između Evrope i jugoistočne Evrope, da smo mogli u međunarodnom železničkom saobraćaju, koji je svuda u svetu jeftin i koji je popularan i kod prevoza putnika da iskoristimo tu šansu, onda se vidi da su gubici na sve strane zaista enormni i da najviše trpi država, koja je tako loš sistem i proizvela.
Naprosto, naše pruge su u toj meri u lošem stanju da je prosečna starost magistralnih pruga 35 godina, da je starost lokomotiva i vagona blizu 40 godina, da su to zaista višedecenijski problemi, da čak i Vlada Mirka Cvetkovića, kada je uzela onaj čuveni ruski kredit, nije imala odgovarajuće projekte, pa je morala da plaća penale za nepovučena sredstva. To pokazuje jednu apsolutnu neodgovornost države i državne železnice, koje je država stvorila, država je glavni poslodavac i glavni krivac za stanje u ovim železnicama i zaposleni u Železnicama su zaista do pre godinu, dve dana govorili da su imali utisak da rukovodstvu Železnica najviše odgovara da se uopšte ne obavlja nikakav transport, država im prebacuje subvencije. To se radi svuda u celom svetu, a oni od subvencija žive.
Srpski pokret obnove i DHSS će podržati Sporazum o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade UAE, prebogate kraljevine, opet kraljevina i opet dobar i uređen sistem na Arabijskom poluostrvu.
Mi očekujemo od UAE, s obzirom da je kompanija „Etihad“ kupila 49% akcija JAT-a, da se iz UAE najavljuju velike investicije u Srbiju, očekujemo da će ovaj sporazum biti još jedan taj podsticajni impuls za još bolju investicionu saradnju između Republike Srbije i UAE.
Ono što sam još propustio da kažem kod železničkog transporta, to smo mi ranije nekim drugim ministrima, ne samo gospođi Mihajlović, govorili, naprosto, dok se ne promeni naše stanje i dok se ne modernizuju Železnice, dok se ne poboljša i prevoz putnika i prevoz robe i sigurnost i dok se ne rekonstruišu pruge, ne nabave nova i moderna vučna i vučena sredstva, dok se u tom delu ne približimo svetu. Danas je u svetu luksuz putovati železnicom. Danas je u svetu luksuz otići na železničke stanice, izvesti poslovnog partnera ili političkog partnera na ručak ili na večeru. To je prestižna stvar. Eto, kralj Milan Obrenović i Kraljevina su imali neki drugi pogled na državne železnice. Tada su i železničke stanice bile i jedno od najlepših mesta, od najlepših zgrada, uređene, okrečene, sa cvećem. Bilo je zaista zadovoljstvo otići na železničku stanicu. Ali, kažem, mi smo imali taj propali komunizam…

Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodine predsedniče Vlade, poštovani ministri, poštovani građani Srbije, mislim da je opšte poznato da je SPO politička stranka svojevrsni brend na političkoj sceni Srbije stranka velikih ideja. Jedna od velikih ideja koja ima šansu da se realizuje je decenijska težnja Beograda da siđe na vodu i da sada jedan neuređen i zapušten prostor privede nameni.
Ja sam u pripremi za ovu diskusiju koristio slične parametre jer je prosto nemoguće kod ove vrste investicija da ne pogledate istorijat velikih investicija u Srbiji i otpor tome, da ne poredite sa nekim velikim ili sličnim investicijama u svetu i da ne izvedete slične zaključke.
Recimo, ako poredimo obalu Savskog amfiteatra sa obalom Dunava u Budimpešti ili Bratislavi ili sa obalom Sene u Parizu ili sa obalom Neve u Petrogradu, videćemo gde smo. Pogledajmo istorijat velikih investicija u Srbiji.
Godine 1837. je začeta ideja o izgradnji železnice u Srbiji, da bi ona bila realizovana 1881. godine. U tadašnjoj Narodnoj skupštini, sada to izgleda komično, ali tada su vođene ozbiljne rasprave, bilo je narodnih poslanika, lekara koji su tvrdili da za zdravlje stanovništva nije dobro da se stanovništvo vozi brzinom od 35 ili 40 kilometara na sat, jer pešak pešači pet kilometara na sat. Bilo je onih koji su smatrali da u lokomotivi sedi neki crni đavo koji će kuda prolazi lokomotiva da spali polja, useve i šume i da je to katastrofa.
Gospodine Selakoviću, u vašem Užicu, 1901. godine, kralj Aleksandar Obrenović otvorio je drugu hidroelektranu u svetu, a posle Nijagare. Kakav je bio otpor stanovništva i strah od nepoznatog? Mnogi su se selili iz Užica, jer su smatrali da će grad da izgori u plamenu.
Ja bih, čini mi se, „Beograd na vodi“, budući da sam gledao primedbe stručnih urbanista, projektanata, inženjera, koje izuzetno poštujem, poredio sa izgradnjom Petrograda u Rusiji.
Veliki ruski reformator kralj Petar Veliki je pre izgradnje Petrograda obišao sve evropske prestonice. Najviše su mu se dopali Venecija i Amsterdam. Želeo je da na zemljištu otetom u ratu od Šveđana, močvarnom, podvodnom, u blizini Baltičkog mora, to je danas najseverniji veliki grad na zemaljskoj kugli, napravi jedan moderan grad na nadmorskoj visini koja se kretala od 2-4 metra, kroz grad protiče reka Neva, a koja je dužine samo 74 kilometra. Širina obale, od obale do obale, je samo 600 metara, a 28 kilometara reke protiče kroz grad.
Tokom izgradnje Petrograda umrlo je, poginulo je ili od raznih zaraznih bolesti život izgubilo 35 hiljada ljudi, a Petar Veliki je naredio svakom bogatom Rusu da u Petrogradu sagradi po jednu palatu.
Danas, rezultat koji je napravio Petar Veliki u potpunosti potire sve ono što bismo mogli danas da mu prebacimo sa stanovišta ljudskih prava, prava svojine, zemljišta, itd.
Dva veka je Petrograd bio prestonica Rusije. Danas je to jedan veliki industrijski, lučki, trgovački, kulturni, naučni centar, a najveći posle Moskve u Rusiji.
Zaista ne mogu u stručnosti da se takmičim sa stručnjacima iz oblasti, ali kada pročitam primedbu da ćemo se mi u priobalju, koje je podvodno, gde su opasne podzemne vode, itd, upustiti u ovakav jedan projekat, da je mnogo teško izbaciti vodu, iskop, da treba obezbediti mnogo trafo stanica, da treba urediti saobraćaj, itd. Naravno, da sve to treba. Kako će se urediti? Ako je to Petar Veliki mogao da uradi pre tri veka u Rusiji, sa sadašnjom tehnologijom, sa sadašnjim naučnim dostignućima, sa sadašnjim projektantima, inženjerima, građevincima, to je dečija igra.
Ono što je nama sve vreme nedostajalo, pored decenijskih težnji da Beograd siđe na reku, jeste nedostatak novca. Postojale su ideje, projekti, sve je postojalo, ali naprosto novca nije bilo. Da li je sada obezbeđen investitor? Mi želimo u potpunosti da verujemo premijeru i Vladi da će posao, o kome danas pričamo, biti u potpunosti priveden do kraja na način na koji je to najbolje.
Zbog ogromnih potencijala koje ima grad Beograd, zbog 200 kilometara obale koju treba pametno iskoristiti i staviti u funkciju, zbog Savskog amfiteatra koji obuhvata deo obale od Brankovog mosta do Beogradskog sajma, to je najatraktivniji deo Beograda i najatraktivniji deo Srbije, ali taj atraktivni deo, taj atraktivni potencijal je sada u potpunosti zapušten, neuređen, sa lošim kvalitetom izgrađenih objekata, bez osnovne saobraćajne, komunalne infrastrukture, postoje čak i tehničke infrastrukture neujednačenog kvaliteta. Površine se ili ne koriste ili su izgubile prvobitnu namenu. Postoje saobraćajni, ekološki i svakojaki drugi problemi na tom području. Veliki je broj bespravno izgrađenih objekata i zahteva za restituciju.
Kod zahteva za restituciju, naša poslanička grupa, i kod obeštećenja vlasnika, je podnela samo jedan amandman. On se tiče toga da Poreska uprava ne utvrđuje prednost zemljišta i nekretnina koje će biti eksproprisano, već da to uradi veštak odgovarajuće struke, a uz prethodno mišljenje Poreske uprave. Verujem, gospodine predsedniče Vlade, da će ovaj amandman biti prihvaćen, jer mislim da je u interesu pravde i pravičnosti i svega onoga za šta se naša politička stranka od početka zalagala.
Pre 40 godina je započeto preseljenje Železničke stanice sa Savskog amfiteatra. Taj posao nije završen, jer nije bilo planskih dokumenata, novca za raseljavanje, raščišćavanje terena, izgradnju saobraćajnica i mostova, obala, utvrda, infrastrukturne mreže, nasipanje terena, uređenje slobodnih površina, parkova, javnih objekata, ali pre svega nije bilo investitora koji bi ulagali u izgradnju novih javnih, poslovnih, kulturnih i stambenih sadržaja.
Želimo, ne zbog toga što smo korektan i konstruktivan koalicioni partner SNS, već zbog toga što verujemo u evropsku, bogatu, normalnu, drugačiju Srbiju i predsednik Vlade spada u red jednog jedinog političara, mislim na predsednika neke političke stranke, koji je javno, nekoliko puta, odao priznanje SPO i predsedniku naše stranke Vuku Draškoviću, zbog toga što je sa mesta pozicije premijera video šta je sve ova politička stranka prošla u borbi za modernu, evropsku Srbiju, nismo odustali, a pre svega mislim na brojne pokušaje ubistva predsednika naše stranke. Kada neko posle svega toga ne odustane od borbe za evropsku Srbiju, on zaslužuje poštovanje svih političkih stranaka i svih lidera političkih stranaka. Nažalost, na sramotu ostalih, to poštovanje i tu satisfakciju smo dobili samo od predsednika, gospodina Vučića.
Ono što sam još hteo da kažem na kraju, predsedniče Vlade, vi ste jednom, kada ste se obraćali narodnim poslanicima, u ovom parlamentu rekli da kada ste bili u poseti Bundestagu da ste primetili da kancelarku i ministre više rešetaju poslanici pozicije, nego opozicije. To je nešto što mi mislimo da, u konstruktivnom prilazu rešavanja svih problema, treba da bude model ponašanja svih poslanika. Dobro da znate, kada SPO i drugačije misli od vas i ostalih aktera na političkoj sceni Srbije, da je to u najboljoj nameri. Naše mišljenje ne morate da prihvatite, ali je naša obaveza da u višeglasju, u argumentovanom nastupu kod bilo kog problema učinimo nešto dobro za Srbiju. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospođo ministre, SPO i DHSS su dugo čekali jedan ovakav zakon. Ranije, kada ste dolazili u NSRS, mogli da čujete našu ocenu da je svaki državni službenik, u konkretnom slučaju inspektor, lice i naličje određene države. Kako se ponašaju državni službenici, državni činovnici koji, pre svega, iz budžeta primaju svoju platu i izdržavaju svoje porodice, to je najbolja slika stanja društva i ogledalo države.
Prihvatili ste se jednog veoma značajnog zadatka i kada mi pričamo, kao zakleti antikomunisti, sa hiljadu i jednim argumentom u svakoj oblasti zbog čega smo antikomunisti, ovde se vi suočavate sa jednim teškim mentalnim nasleđem. Ovo je pokušaj promene jedne celokupne filozofije inspekcijskog nadzora, inspekcijskog postupanja u svim oblastima inspekcijskog nadzora. Zakon je dobar, a šta će biti u praksi, videćemo, jer problemi sa kojima se suočavaju svi oni koji ili vrše inspekcijski nadzor ili su predmet vršenja inspekcijskog nadzora su ogromni.
Pamtim mnogo toga, video sam mnogo toga, pročitao sam mnoge analize, apsolutno sam svestan stanja u Srbiji. Pre 30 i nešto godina uobičajeno ponašanje jednog inspektora je bilo – prvo ulazi supruga u restoran i sa vrata viče „inspekcija“, za njom ulazi suprug, idu u separe, ručaju ili večeraju, dobiju mito i vraćaju se kući. Ali, zato će već susedni restoran zbog neke trivijalnosti zatvoriti, zakonski kazniti. U takvom jednopartijskom sistemu nikome niste mogli da se žalite, jer je sve umreženo.
Iz jednopartijskog smo ušli u višepartijski sistem, ali se filozofija bitno promenila. Budući da mnogo toga zavisi od politike, i inspektori, kao i većina državnih službenika, se ponašaju u dosluhu sa politikom. Na koji način? U mojoj kompaniji, radio sam u osiguravajućoj kompaniji, jedan lokalni moćnik je poslao inspekciju koja je u osiguravajućoj kompaniji bila šest meseci, bez prestanka. Znate li šta znači šest meseci maltretiranja? Naravno da smo iz naših izvora znali da je krajnji cilj bio oduzimanje dozvole za rad. Koja je to šteta u poslovanju, koje je to narušavanje poslovnog ugleda, kakav je odnos klijenata kada šest meseci dolazi u neku kompaniju i šest meseci vide raznorazne inspekcije?
Pored toga, doneli smo Zakon o zaštiti uzbunjivača, znam da naši građani redovno obaveštavaju sve državne institucije, što zvaničnim dopisima, što anonimnim dopisima, i znam da je takva situacija u vašem Ministarstvu i da se otprilike zna ko kako radi. Do sada se, tu filozofiju treba promeniti, uspeh rada inspektora cenio kroz broj donetih kazni i kroz punjenje budžeta Republike Srbije na osnovu propisanih kazni. Da se takva filozofija nije mnogo promenila pokazao mi je slučaj od pre nekoliko meseci, kada sam prolazio kroz jednu manju varoš i želeo da kupim nešto u prodavnici. Nekoliko prodavnica jedna do druge su bile zatvorene i nekoliko ugostiteljskih objekata, a najčešći razlog je bio zbog toga što nisu izdavali fiskalni račun.
Znate li šta znači u današnjim uslovima ekonomske krize i poslovanja zatvoriti nekome radnju zbog neizdavanja fiskalnog računa, što je drakonska kazna? Koja težina prekršaja treba da bude da bi se nekome zabranilo obavljanje delatnosti i da svi zaposleni u tom najčešće malom preduzeću ne prime platu nekoliko meseci? Ta filozofija se pokušava promeniti ovim zakonom i normativno je to za nas u potpunosti prihvatljivo.
Međutim, kažem vam, videćemo, ako se budu dostavljali godišnji izveštaji o postupanju svih inspekcijskih službi, ne samo sa republičkog, već pokrajinskog i lokalnog nivoa, kakvi će otpori biti u primeni ovog zakona. Znam ja da je nemoguće da ministarstvo koje ima širok spektar svog dejstva apsolutno proprati, uz sve poslove koje obavlja, i poslove rada inspektora iz vaše nadležnosti, ali one grube, lake, jednostavne procene se vrlo lako mogu videti.
Inspekcije u razvijenim državama, gde država sa svojim službenicima, normativom i celokupnom delatnošću pospešuje razvoj privrede, pre svega imaju saradnički i edukativan karakter. Inspektori su nešto kao dobri saradnici kompanija. Oni su ti koji će malom ili srednjem preduzeću sa nekoliko zaposlenih koji ne mogu da isprate propise koji su doneti na vreme ukazati šta treba u svom poslovanju da prilagode, pokazaće fleksibilnost ako to nije urađeno u određenom roku, a ako budu morali da kazne kazna će biti primerena ekonomskoj snazi preduzetnika, neće biti drakonska. Krajnji cilj je da svi privredni subjekti napreduju, da ostvaruju profit i da se iz poreza, doprinosa i pružanja usluga puni budžet države, a ne samo kažnjavanjem. Mislim da su do sada to bili jako usamljeni primeri ponašanja inspektora.
Vi i u obrazloženju zakona kažete ono što sam ja inače imao nameru da kažem, a to je da su inspektori najčešće arogantni, da su teški za saradnju, da su koruptivni, da direktno ili indirektno traže mito, da se ponašaju kao država u državi, kao mali bogovi. To vi možete promeniti na nekoliko načina. Pored edukacije koja je neophodna svim inspektorima, potrebno je i kažnjavati inspektore, a bogami je potrebno i podnositi krivične prijave i davati otkaz. Mislim da bi ta vrsta pročišćenja bila sadejstvo svih ovih mera. To bi bio prvi korak koji treba da urade svi koji kontrolišu rad inspektora. Do sada se retko dešavalo da neko od inspektora odgovara za nezakonito delovanje, za traženje mita, uzimanje mita itd, a verujte mi da tarife postoje i da su one manje-više javne. Srbija je mala zemlja, u Srbiji se sve zna.
Zbog toga, mislim da ta vrsta mekoće i fleksibilnosti u postupanju inspekcija, ta životnost, taj krajnji cilj da se budžet ne puni kažnjavanjem, već pospešivanjem privrednog rasta i razvoja, da sve analize relevantnih institucija ukazuju da većina naših poslodavaca želi da radi u skladu sa zakonom, ali da je naprosto celokupan ambijent često usmeren protiv poslodavaca i mnogi koji su u sivoj zoni nisu u sivoj zoni svojom voljom. Ne žele baš svi oni da rade na crno, već su naprosto prinuđeni, ne samo zbog inspektora, već zbog celokupnog ambijenta i celokupnog načina poslovanja. Čini mi se da jedna od važnih karika u tom pozitivnom pristupu svim privrednim subjektima jesu upravo inspekcijske službe.
Šta dalje pokazuju analize? Da država na godišnjem nivou u sivoj ekonomiji, što je i za mene iznenađujući podatak, gubi negde oko tri milijarde evra. To je iznos koji je zaista za mene bio prilično iznenađujući. Sada je, ne samo pitanje inspekcijskog nadzora, nego i pitanje celokupnog odnosa Vlade, pre svega prema malim i srednjim preduzećima i prema privrednicima, kako će nizom svojih mera pospešiti izlazak iz sive zone, jer je to u interesu svih? To je i u interesu preduzeća, u interesu zaposlenih i u interesu države. Znam da je to jedan težak proces, jedan težak zadatak, ali naprosto mi živimo u uslovima u kojima živimo i mere Vlade i mere države moraju ići u skladu sa životom, a samim tim i sve što se tiče inspekcijskog nadzora.
Ono što je dobro u ovim predloženim rešenjima, to je da će se akcenat staviti na preventivnim i korektivnim merama, da će se verovatno inspektori dalje stručno usavršavati i obučavati, jer je nebrojano primera da dođu inspektori koji zaista ne poznaju osnove poslovanja ili osnove posla koji obavljaju, a krajnji cilj i jedini kada ga vidite po izrazu lica kada uđe da vrši inspekcijski nadzor je kasno. Obično se iza svake arogancije krije neznanje. To je tako i kod inspektora. Svi oni koji su spremniji na saradnju, koji su fleksibilniji itd, pokazuju kroz razgovor da imaju i više znanja. To nije nešto novo što sam ja otkrio, ali je jedan tipičan način ponašanja inspektora. Verujte mi, među sto građana na ulici, po aroganciji, po stavu odmah ćete prepoznati koji je inspektor.
Zatim, dobra mera je obezbeđivanje zakonitosti i bezbednosti u radu inspektora, preduzimanje niza korektivnih mera, a ne samo prinudnih, pokušaj da se ta formalistička, kruta tumačenja propisa zamene suštinskim, da inspektori imaju bolji pregled i analizu procena rizika gde treba da deluju preventivno, gde treba da deluju represivno, a gde edukativno. Takvo ponašanje će pre svega pomoći razvoju privrede i svih subjekata da posluju u skladu sa propisom, jer je to i njihova želja. Zatim, potrebna je koordinacija rada svih inspekcijskih službi. Znate, kada građanin ode kod neke inspekcije, dobije jedan kratak odgovor – nije to naša nadležnost, doviđenja. Zašto inspektor ne kaže ko je nadležan? Zašto ne napiše kolegi iz druge inspekcijske službe jedan kratak dopis? Pa, koliko je bilo povreda najtežih od strane poslodavaca obaveza iz radnog odnosa prema zaposlenima?
Nije mi poznato da je inspekcija rada nekada adekvatno reagovala ili stala u zaštitu zaposlenih. Kako onda zaposleni doživljava vlastitu državu. Pa, gleda je kroz lice inspektora i oseća se nemoćno. Država iza njega ne stoji kada treba da budu zaštićena njegova prava i interesi, ali onda sa punim pravom kaže – ali, država je tu kada treba od građanina da naplati sve obaveze prema državi. Zašto država kroz i ovaj oblik svog delovanja ne pokaže da ne vodi računa samo o svojim interesima, nego i o interesima svih građana? Tamo gde građani osete takvu vrstu ponašanja države, oni kažu sa punim ponosom – ja živim tu i tu, to je prava država. Gde toga nema, građani kažu – tu nema države. Mislim da će se sa ovim što ste vi sada predvideli i ta vrsta filozofije menjati na bolje, uz sve prateće probleme.
Zatim, dobro je što su propisana jača ovlašćenja inspektora u suzbijanju obavljanja delatnosti kod sive ekonomije i procedure, kao i što će biti bolja transparentnost rada i akata inspekcije i ujednačavanja inspekcijske prakse, jer i vi sami u obrazloženju kažete da inspektori često postupaju po nekom vlastitom tumačenju, čak mimo tumačenja zvaničnog ministarstva koga oni predstavljaju na terenu.
Zamislite takvo ponašanje inspektora, koji sebe stavlja iznad ministarstva, iznad države, iznad svega, koji je sam „dominus at deus“. Zatim, dobro je što će biti elektronsko povezivanje i razmena informacija preko jedinstvenog informacionog sistema i standardizacija pojma i postupka inspekcijskog nadzora.
Gospođo ministre, nama je neshvatljivo zbog čega, pošto je ova oblast bila regulisana u hiljadu zakona, propisa, podzakonskih akata i neke prethodne vlade nisu donele ovakav sistemski zakon o inspekcijskom nadzoru, dobro je što je to uradila ova Vlada. Ovo je prvi početni dobar korak, kažem, pre svega u menjanju jedne čitave filozofije. Ako se ovo što je cilj zakonodavca u potpunosti primeni u praksi, mi ćemo zaista i u tom delu imati jedan potpuno drugi i bolji ambijent, i ja ću moći, kao antikomunista, da kažem – evo u ovoj oblasti smo se oslobodili komunizma, ali, ako se sve završi na starom, onda smo uzalud krečili. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, ja ću pokušati ovih sedam i nešto minuta da kažem nešto što, čini mi se, niko danas nije rekao.
Što se tiče izmena i dopuna Carinskog zakona, mi ćemo, naravno, svakako to podržati, jer nekako prvi utisak koji steknete o nekoj državi je taj momenat kada dođete na granicu određene zemlje. Kada vidite carinske službenike, njihovo ponašanje, da li su korumpirani, kako funkcioniše carina, jasno vam je sa kim imate posla.
Naravno da je dobro što se pojednostavljuju carinske procedure, što će se zaštiti ekonomski, fiskalni, finansijski interesi Republike Srbije, ali ono što smo mi i nekoliko puta vašim prethodnicima ukazivali i što pokazuju analize za koje verujem da i vaše Ministarstvo ih apsolutno ima i stoji na raspolaganju, i što pokazuju i nezavisne analize, to je da su te interne kontrole koje decenijama postoje i koje su sigurno u velikoj meri umrežene sa postojećim carinskim strukturama nedovoljno efikasne, jer se zapaža da su veći gubici u budžetu Republike Srbije, zato što se često primenjuju manje carinske stope, niža carinska osnovica i da prolazi dosta robe bez carine.
U vreme tog carinskog rasta slavni Lazar Paču, kraljevski ministar finansija, je upravo zaveo jednu od prvih mera – zavođenje reda na carinama i to je dalo efekat posle samo godinu dana da je naš budžet bio skoro dupliran, a imali smo carinski rat.
Drugo, potreba uvođenja tih eksternih kontrola, pa čak i eksternih kontrola i te kontrole ne bi trebale recimo ni da znaju da li će sutra ići na jedan ili drugi granični prelaz, itd. To se radi u mnogim zemljama i verujem da na sličan način razmišljate.
Vidim da će naravno sve poslaničke grupe glasati za Zakon o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma i bez obzira na razne definicije koje pružaju i međunarodne organizacije i svi oni koji se bave međunarodnim terorizmom i terorizmom kao opštim pojmom, čini mi se da je trebalo danas reći da je cilj terorizma postizanje pre svega političkih ciljeva, zastrašivanje stanovništva onih građana koji nisu u direktnim sukobima, nisu suprotstavljene strane, vode svoj život.
Zastrašivanje vlada, zastrašivanje međunarodnih organizacija radi postizanja određenih političkih ciljeva i tu je dobro što je Republika Srbija posle dobijanja tih negativnih ocena i nije mi jasno zbog čega ovaj zakon i neke prethodne vlade nisu stavile u skupštinsku proceduru, jer je ne samo postojanje ovog zakona i njegova primena, već taj sistem kolektivne bezbednosti jako je bitan za podizanje međunarodnog ugleda naše zemlje, jer mi moramo biti kolektivni i solidarni u savremenim izazovima bezbednosti koje nisu omeđene samo na teritoriji neke granice, neke države, a radi se između ostalog i o modernim slučajevima piraterije kao na obalama Istočne Afrike o borbi protiv pandemije, ne samo protiv terorizma.
Dobro je što ćemo mi imati eto, priča se godinama i decenijama da kod nas postoje terorističke organizacije, teroristi kao pojedinci. Sigurno je da bezbedonosne strukture raspolažu tim spiskovima, ali dobro je što će to sada biti da kažemo, ozvaničeno i što ćemo jasno definisati terorističke organizacije i lica, ili one za koje se sumnja da postoji opasnost od bavljenja terorizmom.
Drugo, ja sam kao potpredsednik SPO vrlo ponosan na svoju političku organizaciju zbog toga što nikada nismo bili okrenuti isključivo sebi i pokazivali smo veliku vrstu solidarnosti i odgovornosti radi zaštite najveće hrišćanske vrednosti koja se zove život.
Nikada nismo, bez obzira što smo pre 16 godina moja politička stranka je bila žrtva terorizma, unutrašnjeg terorizma o kome danas niko nije pričao, što je za posledicu imalo nekoliko pokušaja atentata na predsednika naše stranke Vuka Draškovića i smrt mnogih istaknutih funkcionera SPO. Posle tih događaja i nažalost ubistva i Ivana Stambolića i premijera Zorana Đinđića i novinara Slavka Ćuruvije i Dušana Simeunovića i novinarke Dade Vujasinović i mnogih drugih, nikada nismo pričali isključivo o tome šta je doživeo Srpski pokret obnove. Ali zato je zaista potrebno da sve političke stranke, evo ovih dana se obeležavala godišnjica ubistva Zorana Đinđića, i Demokratska stranka i Liberalnodemokratska stranka i Socijaldemokratska partija, čiji je na neki način predsednik bio Zoran Đinđić, uvek kada pomenu taj teroristički akt, pomenu i ostale, zarad solidarnosti.
Mi smo im stalno postavljali jedno političko pitanje – a zašto pričate samo o ubistvu Zorana Đinđića kada je toliko političara i ljudi koji su se borili za evropsku Srbiju u tim mračnim godinama izgubili svoje živote?
Mislim da nam je ta vrsta skretanja pažnje na unutrašnji terorizam, na solidarnost i na slanje jasne političke poruke da ne sme niko da postiže političke ciljeve na taj način što će vršiti atentate na lidera tada ujedinjene opozicije, što će ubiti čoveka za koga se smatra da će biti predsednički protivkandidat tadašnjem predsedniku Miloševiću, što će ubiti novinara za koga se vodila hajka da je NATO sluga, pa onda dalje opravdavati tu vrstu zločina. Mislim da je to u političkom, ljudskom, hrišćanskom i svakom drugom smislu nedopustivo.
Mislim da je dobro što mi pričamo i o solidarnosti sa međunarodnom zajednicom i što iskazujemo brigu za međunarodni terorizam, što iskazujemo brigu za nevine žrtve civile širom sveta, ali makar u istoj ravni treba ukazati na žrtve domaćeg terorizma u koje su bile uključene bitne državne strukture, koje su trebale da vode računa o bezbednosti svih građana, svih političara, a upravo su oni uradili sve da njihova bezbednost bude takva da na kraju mnogi od njih izgube živote.
Srbija nije to doživela pre nekoliko stotina godina ili nekoliko vekova, već pre nažalost samo 16 godina i mislim da je kada se priča o ovoj temi bitno napomenuti ta bolna iskustva iz naše skorije prošlosti, da se više nikada ne ponove. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Srpski pokret obnove, srpski politički brend je juče proslavio 25 godina svog političkog delovanja po obnovi višestranačja u Srbiji. Jedan od osnovnih programskih ciljeva naše političke stranke je obnova tradicionalnih vrednosti, obnova istorijskog sećanja i pun doprinos nacionalnom pomirenju.

Prošle godine smo obeležili sto godina od početka Prvog svetskog rata. Moje pitanje će biti postavljeno Ministarstvu rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, gospodinu Aleksandru Vulinu, a tiče se sledećeg.

Srbija ima bogatu filmsku industriju. Naši filmovi, režiseri i scenaristi su jako dobri, popularni i postoji niz kultnih filmova. Ali, nažalost, izuzev filma „Marš na Drinu“, ne postoji ni jedan jedini snimljen kadar, igrani film o sjajnim pobedama srpske vojske u balkanskim i Prvom svetskom ratu. To je velika sramota za Srbiju. Umesto toga, nama se i dalje repriziraju do besvesti serijali poput „Otpisanih“, pa filma „Otpisanih“, pa izmišljenog „Povratka Otpisanih“, u kojima se ponovo forsiraju ideološke podele, izmišljene ličnosti i izmišljeni događaji treba da služe kao naša istorijska svest u vaspitanju budućih generacija.

Sa druge strane, Srbija ima o čemu da priča i što se tiče filmske industrije. Pored Cerske bitke 1914. godine, Bregalničke bitke, bitke na Kajmakčalanu, na Kumanovu, možemo snimiti neki film, recimo, o prelasku srpske vojske, Vlade i stanovništva preko Albanije, kada je za skoro mesec i po dana nadčovečanskog marša poginulo 72.000 ljudi u bespućima Albanije. Umesto toga, mi imamo jedan igrani film koji je takođe finansirala država, a zove se „Igmanski marš“. Igmanski marš je trajao jednu noć. Čast antifašistima koji su se borili i gde je dosta verno prikazano njihovo stradanje, a tiče se promrzlih nekoliko prstiju. O poređenju Igmanskog marša, gde nije bilo žrtava i koji je trajao jednu noć, i albanske golgote, mislim da je suvišno pričati.

Mi nemamo film o Kolubarkoj bici, najsjajnijoj pobedi Srbije u Prvom svetskom ratu, o 1300 kaplara koji su napustili školovanje i pridružili se Kolubarskoj bici i dali svoje živote, većina njih, a trebali su da budu buduća elita Srbije. Mi nemamo film o Mojkovačkoj bici. Mi nemamo nijedan film o boravku Vlade i Vojske na Krfu i sjajnom ponašanju, o boravku ranjenika i bolesnih na ostrvu Vido, o Plavoj grobnici, o Solunskom frontu, o bitkama kod Dobrog Polja srpske i francuske pešadije, o proboju Solunskog fronta, o tome da su čak u tri zemlje severne Afrike naši vojnici ostavili svoje kosti u Prvom svetskom ratu.

Srbija je u velikoj meri zaboravila one koji su zadužili ne samo našu, nego sve prethodne i sve buduće generacije, one koji su za ovo što danas imamo, a zove se sloboda, dali najveću hrišćansku vrednost, a to je život. Mislim da je komunizam zvanično otišao, ali da je najveći problem Srbije danas ukorenjeno komunističko nasleđe. Mislim da zaista Srbije treba da učini napore u svim segmentima svog delovanja da se oslobodi toga jednom zasvagda, da prestanemo sa ideološkim podelama, sa finansiranjem i repriziranjem ideoloških filmova, jer oni imaju veliki uticaj na oblikovanje svesti i istorijsko sećanje svih generacija.

Zbog toga je moje pitanje gospodinu Vulinu – šta će Ministarstvo, koje se između ostalog i bavi ovim pitanjima, uraditi u segmentu svoga delovanja da se ova velika istorijska nepravda prema onima koji su nas zadužili ispravi? Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Ovo o čemu se danas priča, zaista mislim da nečemu što je životna potreba i tehnička nužnost, ne treba pridavati neki prevelik politički značaj.

Ima dosta mnogo bitnijih političkih tema, mnogo krupnijih pitanja o kojima ova Skupština treba da se izjasni i mnogo više ozbiljnijih poslova koje mi treba da završimo.

Ja ću danas govoriti u onom duhu u kome smo oduvek i govorili što se tiče celokupnog sistema uvođenja javnog beležništva, naravno u sklopu izmene Zakona o overi potpisa, rukopisa i prepisa, što je tema dnevnog reda.

Mi možemo takođe dati jednu političku ocenu, koja nije zanemarljiva i nije beznačajna.

Mi smo notarski sistem u kraljevini Jugoslavije uveli 1930. godine, tek 81 godinu posle toga, odnosno 70 i nešto godina posle socijalističke revolucije i svih lutanja i gluposti komunističkih, Srbija se ponovo sa mnogo izgubljenog vremena u ovom delu vraća u red modernih evropskih zemalja i to je istorijska činjenica koju ne može negirati republikanac ma koje boje bio, da li žute, crvene ili pink.

Naprosto, to je činjenica da smo mi izgubili decenije u jednom pogrešnom sistemu i da sada ne treba da gubimo previše vremena u modernizaciji zemlje i u pravljenju sistema po ugledu na moderne evropske zemlje.

Šta je uzrokovalo da mi dođemo do izmene ovih zakona? Ja uopšte ne mislim da je krivica ni do bivše ministarke pravde gospođe Snežane Malović, ni do aktuelnog ministra pravde gospodina Nikole Selakovića, zbog čega?

Pa mi smo, bilo bi licemerno sa stanovišta SPO, kada bi kritikovali ili jednog ili drugog ministra, jer smo glasali za predloge zakona i jednog i drugog ministra. Kako smo glasali i čime smo se rukovodili?

Glasali smo u najboljoj veri, rukovodeći se činjenicom da će u onim predviđenim rokovima zaista biti izabrano toliko notara da će se pokriti svi gradovi i opštine. Kandidata je bilo sasvim dovoljno i ta procena je bila utemeljena.

Međutim, evo mi danas imamo situaciju da li što ne mogu da polože notarski ispit, zbog toga što treba investirati mnogo sredstava u opremanje notarske kancelarije, zaposliti dosta zaposlenih, formirati informatički sistem itd. itd. to se nije dogodilo.

Čija je to krivica? Ja mislim ni gospođe Snežane Malović, ni gospodina Nikole Selakovića. To su naprosto okolnosti koje se u momentu donošenja Zakona o notarima, i kod kasnijih izmena i dopuna nisu mogle predvideti i sa stanovišta naše poslaničke grupe bilo bi jako licemerno kada bismo, zato što smo glasali oba puta, kritikovali jednog ili drugog ministra.

Sada, da li mi treba da podržimo ovo što je nužnost sadašnjeg trenutka i zahtev vremena? Apsolutno da. Zbog čega? Pa naravno da ćemo omogućiti građanima da, kao što su do sada dok ne zaživi svuda notarski sistem, overavaju potpise, rukopise i prepise i u jedinicama lokalne samouprave i Osnovnog suda.

Ali, takođe ću reći nešto što sam ovde govorio sve vreme i kada je bila gospođa Malović i gospodin Selaković, kada je izabran za ministra pravde.

Reč je o nečemu što je već spomenulo nekoliko narodnih poslanika, a to je tarifa kod javnih beležnika koja je višestruko veća u mnogim slučajevima u odnosu na republičku administrativnu taksu koja se plaća u sudovima i opštinskim upravama.

To mislim da uopšte nije tačno.

Podržavajući u potpunosti uvođenje sistema javnog beležništva, mislim da to rešenje je rešenje koje uopšte ne ide u korist svih građana Srbije, ako je za jednu radnju, overu potpisa, prepisa, rukopisa potrebno isto vreme, ista složenost posla i kod notara i kod nekog drugog ko se bavi poslovima overe, onda i ta tarifa treba da bude jedinstvena i da bude primerena ekonomskoj snazi naše zemlje, a naši građani jako teško žive.

Prema tome, to je nešto što je apsolutno sugestija ministru pravde da se republička administrativna taksa i pravilnik o naknadama za rad javnih beležnika u potpunosti usklade. Da li će imati potrebe posle dve godine da ostane overa potpisa u opštinskim upravama i da građani biraju da li će potpis, prepis ili rukopis overavati u opštinskoj upravi ili kod javnih beležnika, mislim da je pitanje kojem treba pristupiti vrlo pažljivo zbog, opet onoga o čemu svi mi pričamo, a što će sigurno nastati u praksi, jer i sada tamo gde je i dovoljan broj javnih beležnika, naprosto toliko je posla da građanima se i za najobičnije stvari poput ovih vrsta overa, zakazuju termini za sedam, deset ili petnaest dana, a svedoci smo toga da se u opštinskim upravama čekalo najduže pola sata ili sat.

Mislim da bi to rešenje možda, znači kroz praćenje obima poslova koje obavljaju javni beležnici, kroz praćenje rokova zakazivanja građanima za tako jednostavne radnje, zamislite recimo treba vam bilo koja overa, ali koja vam je od životne važnosti, da je kopija verna originalu i javni beležnik vam zakaže to za 20 dana, naprosto vi za to vreme izgubite rokove, izgubite posao koji ste trebali da obavite i pretrpite veliku štetu, ili treba krenete na put u inostranstvo, treba da roditelji daju izjavu za decu da mogu da idu preko granice a javni beležnik to zakaže za mesec dana i naprosto kažem biće mnogo tih životnih situacija, gde će građani trpeti štetne posledice, objektivno, velikog obima posla koji obavljaju javni beležnici, a koji može vrlo jednostavno obaviti službenik overe u opštinskoj upravi.

Bez dalje posebne politizacije ovih izmena i dopuna zakona, SPO i DHSS će sigurno glasati za ove izmene i dopune i dalje ćemo pratiti primenu Zakona o javnom beležništvu i Zakona o overi potpisa, rukopisa i prepisa u praksi i ko zna, možda ćemo opet za godinu i po ili dve dana, ničijom krivicom doći u situaciju da usklađujemo ove zakone ili da bude nekih izmena i dopuna. To je jednostavno život, to treba razumeti i bez dalje politizacije, mi ćemo sigurno podržati ova rešenja. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije su jako zainteresovani za ovu temu, budući da smo i u prethodnim vladama ukazivali na to da su posle 5. oktobra najbolje reforme sprovedene u oblasti fiskalne i monetarne politike, što je uslovilo i monetarnu stabilnost, makroekonomsku stabilnost i u oblasti Ministarstva odbrane.
Mislim da putem kojim je krenula Narodna banka Srbije, a i guvernerka Tabaković nastavila, treba da krenu sve ostale institucije sistema i naravno da smo mi na prošlim izborima, učestvujući na listi SNS, obećali snažne reforme u svim oblastima društvenog života.
Zbog čega? Zbog toga što su banke bile, da se ne vraćamo u neku daleku prošlost, u vreme Kraljevine Srbije dinar je imao zlatnu podlogu, u jedno vreme vredeo je i dva dolara. Ratovali smo šest godina, od 1912. do 1918. godine. Inflacija je bila 38% i to je bila ozbiljna država.
U ovom delu i merama koje vi sada preduzimate i ono što je jako pohvalno, u saradnji sa svetskim finansijskim institucijama, pre svega Svetskom bankom, Evropskom bankom za obnovu i razvoj i MMF-om, vi preduzimate mere koje možda i niste u ovom momentu morali, da kažemo pod navodnicima, da preduzmete, ali u svakom slučaju, one su pre svega u interesu banaka, ali više od toga u interesu svih građana deponenata i u interesu države i u interesu potencijalnih investitora i stabilnosti jednog veoma ozbiljnog i značajnog sistema.
Kažem, bez nekog vraćanja u dalju prošlost, mi takvo ponašanje države nismo imali samo pre 16, 17 ili 18 godina. Očekivao sam i pratio da li će neko pomenuti iskustva naša iz skorije prošlosti. Imali smo organizovanu, banditsku državu koja je omogućavala kriminalcima da osnuju banke. Država nije kontrolisala poslovanje tih banaka, ojađeni su građani, a kriminalci nisu dobili zasluženu kaznu. Pomenimo samo banke - Dafina, Jezda itd.
Koliko se država upinjala u svojoj banditskoj delatnosti pokazuje, recimo, jedan prilog iz Drugog dnevnika, u kome je tadašnji visoki funkcioner SPS-a i direktor televizije omogućio gospođi Milanović Dafini da prikazuje sefove prepune novca, deviza, zlata itd. i država se upinjala da prevaru koju je organizovala prikaže kao stabilnost i građane ubeđivala da nema nikakve potrebe da se brinu za svoje novčane uloge. Epilog takvog ponašanja države svi znamo.
S druge strane, primera radi, da ne izlazim mnogo iz teme, tokom akcije „Sablja“ mi smo imali, što se tiče ekonomije, suzbijenu sivu ekonomiju. Pokazalo se da država, kada želi da interveniše i ozbiljno da zavrne rukave, da to može da se uradi u veoma kratkom roku.
Zbog toga ja želim prvo da pohvalim mere koje se preduzimaju ovim zakonskim rešenjima. Istovremeno, mislim da je dužnost svih predstavnika Vlade, svih političara i svih odgovornih ljudi da, budući da u našoj javnosti još uvek ima dosta tih negativnih predznaka kada se pomene pre svega MMF, imamo i stranku koja je i sada deo vladajuće koalicije koja se hvalila da je njihov predsednik pre dve godine rekao čuveno „ne“ MMF-u, pa se pozivao na države koje su to uradile, a vidimo, mislim da treba pošteno priznati, da bez saradnje sa MMF-om u svetskim finansijskim organizacijama, bez primena Direktive EU, mi ne bismo ni u ovoj oblasti izvršili ozbiljnije zahvate i pozitivne reforme.
Mislim da to treba pozitivno da deluje na razmišljanje javnog mnjenja koje je u velikoj meri okrenuto nekim državama koje uopšte ne mogu, po svojoj ozbiljnosti i strukturi i organizaciji institucija, da pariraju državama EU, a znamo svi da je naš krajnji cilj da budemo deo porodice evropskih naroda.
Šta se desilo sa bankama posle 5. oktobra, sa državnim bankama? Uglavnom stečajevi tih banaka nisu još uvek završeni. Apsolutno tada država nije postupala na način na koji sada postupa, niti je bilo preventivnog delovanja, niti je bilo mera upozorenja, niti je bilo onoga što nudi sadašnji zakon, a to je u procesu restrukturiranja prilagođavanja mera svakom konkretnom slučaju.
I danas danji u javnosti, čak i u stručnoj javnosti postoje kontradiktorni stavovi da li su neke banke zato da bi se otvorio prostor za delovanje i tržište stranih banaka jednostavno likvidirane, odnosno odvedene u stečaj a da za to nisu ni postojali uslovi.
Drugo što treba reći, to je da strane banke, u stvari nisu strane banke, da su to banke samo sa stranim kapitalom, da su to domaća pravna lica koja posluju po zakonima ove zemlje, a opet posle 5. oktobra imamo nešto što u nekoj meri podseća na ono što se dešavalo 90-ih. Imamo da propast banaka nastaje tamo gde ima upliva države, odnosno politike. Ni jedna banka sa privatnim kapitalom, sa stranim kapitalom, nije otišla ni u stečaj ni u likvidaciju, niti joj je oduzeta dozvola za rad. Tu sudbinu su doživele banke kažem, gde je politika imala svog interesa, gde je postavljala svoje ljude sa, čini mi se, sistemskom namerom da se očerupaju te banke i da se namerno gurnu u likvidaciju ili stečaj. Šta je krajnja mera? Ko plaća obaveze tih banaka? Plaćaju svi građani Srbije iz javnih sredstava, posebno posle donošenja Zakona po kome smo depozite svih fizičkih lica, deponovana novčana sredstva u bankama osigurali na iznos od 50.000 eura, što je mera koju mi u potpunosti podržavamo.
Šta je osnova zbog čega su doneti svi ovi zakoni koji su zaista međusobno toliko isprepletani da uopšte ne može da se govori o jednom zakonu, a da se ne pominju svi ostali? Zbog toga što je država shvatila da ne može da samo snosi posledice stečaja i likvidaciju banaka, već da treba, pre svega i pre dolaska banke u krizu, da propiše obavezu banke da donese svoj program u slučaju dolaska u krizu. To je tzv. to preventivno delovanje. Zatim, što ako se u fazama rane intervencije, ako i banka uđe u krizu, posebne jedince Narodne banke, stručne jedinice Narodne banke Srbije su dužne da propišu mere i da prate sprovođenje mera da bi došlo do ozdravljenja banke. I, treća faza, faza restrukturiranja u kome država na sličan način postupa sa ciljem da bolesni pacijent ozdravi. Čak ako se i to ne desi mislim da su odredbe koje su propisane za stečaj banaka mnogo bolje u odnosu na sve prethodne odredbe.
Ono što je takođe dobro, to je što će većinu u upravnim odborima Agencije za osiguranje depozita sada imati ljudi koji nisu, da kažemo partijski ili iz politike, već zato što su eksperti. Zatim, dobro je što se deli odgovornost između Agencije za osiguranje depozita i svih ostalih organa u kontroli poslovanja finansijskih organizacija, pre svega banaka, i što se ta sužena nadležnost Agencije za osiguranje depozita dodatno produbljuje.
Ministar Vujović je rekao da štediše nisu do sada mnogo obraćale pažnju u koju banku deponuju svoja sredstva, što je apsolutno tačno, posebno posle tih izmena i dopuna od pre neku godinu kada je država preuzela obavezu da odgovara za deponovana sredstva u iznosu od 50.000 eura. Ali, mislim da već građani sa ovim iskustvima koja imaju i sa Razvojnom bankom Vojvodine i sa Metals bankom i sa Agrobankom, i sa novom Agrobankom i sa svim ostalim bankama, koje su se ponašale kako su se ponašale, već sada mogu da procene koja je to banka koja pruža veći stepen stabilnosti, ulaganja njihovih depozita u odnosu na druge banke.
Takođe, jedna velika zabluda koju mislim da treba razbiti, često se u našoj javnosti od običnih građana i pitaju nas narodne poslenike, pitaju nas – pa zašto su likvidirane domaće banke, bez obzira što i naravno ima još uvek na našem tržištu banaka sa domaćim kapitalom, zašto nam ovi stranci ne daju povoljnije kredite nego su tako velike kamatne stope?
Moj odgovor je onaj odgovor za koji mislim da je tačan, da je naprosto naše ekonomsko i privredno stanje takvo da su rizici povećani da se to pravda visinom kamatnih stopa, da istovremeno i te pod navodnicima „patriotske banke“ sa kojima je većinski domaći kapital ili isključivi, takođe nude iste kamatne stope. To su naprosto uslovi poslovanja i mislim da i tu vrstu javne zablude koja postoji kod naših građana treba da razbijemo.
Ono što je takođe dobro kod seta ovih mera, to je budući da smo doneli Zakon o platnim uslugama, da naravno da je potrebno i sve organizacije koje se bave elektronskim plaćanjem kontrolisati i Zakon o Narodnoj banci propisuje i uslove pod kojima se izdaju dozvole za rad, oduzimaju licence, kako se vrši kontrola i tu su rešenja takođe dobra kao rešenja, što se tiče banaka. Znači, postoji jedna fleksibilnost mekoća, razumevanje za poslovanje i ne postoji ta vrsta rigidnosti. Naprosto je nemoguće da sada bilo ko, da li je to guverner NBS, ili Izvršni odbor NBS, da u kontroli nadzora naprosto nekim jednostavnim aktom pre vremena, pre svega bankama, oduzme dozvolu za rad.
Zbog toga kažem da je ta vrsta preventivnog delovanja, ta vrste fleksibilnosti, zaista nešto što je možda najveći kvalitet ovog seta zakona i ta ozbiljnost države da budući da banke raspolažu sa velikim finansijskim kapitalom, da je tu veliki investicioni kapital, da su to veliki ulozi privrednih društava, da su to veliki ulozi građana, da država naravno mora da bude zainteresovana kako se posluje i šta se radi sa sredstvima kojima upravljaju banke, a koja u velikoj meri nisu sredstva tih banaka, nego su sredstva građana ili pravnih lica.
To je takođe jedna odlična poruka koja se šalje svim sadašnjim i budućim investitorima, jer ozbiljni ljudi kada investiraju u neku zemlju, oni pre svega gledaju ovu vrstu stabilnosti o kojoj smo danas pričali i to je nešto što je sasvim prirodno. Dok država ne uspostavi ovakav sistem, naravno da tamo gde je sistem neuređen privlačimo neke druge vrste investitora koji žele da posluju, pre svega na ivici zakona ili polukriminalna i ta iskustva je naša zemlja imala u skorijoj prošlosti.
Zbog toga SPO – Demohrišćanska stranka Srbije zaista kao kod Zakona o osiguranju, vi ste skoro bili gospođo Tabaković u Narodnoj skupštini Republike Srbije, žele zaista da iskažu jedno veliko zadovoljstvo što je NBS sa Ministarstvom finansija, ovim problemima prišla na jedan zaista i stručan i životni način. Mislim da će pored toga što će korist od ovoga imati i bankarski sistem, i NBS, i Ministarstvo finansija i što će biti znatne uštede javnih sredstava, mislim da će najveću korist od ovoga imati investitori i svi naši građani. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Ja sam protiv toga da se prihvati ovaj amandman naprosto što je rešenje koje je predložila Vojska, odnosno Vlada RS logično. Ratna avijacija se ne priprema za prašenje komaraca ili poljoprivrednih gazdinstava nego za eventualni rat za koji svi nadamo se da se neće mudrom državnom politikom i mudrom diplomatijom u Srbiji nikada više dogoditi.
Drugo, bilo je ovde i mislim da nije potrebno budući da je Vojska Srbije daleko otišla u svojim reformama, da je to jedan ozbiljan i savremen sistem koji se u potpunosti oslobodio ideoloških okova i mislim da i narodni poslanici koji imaju skramu na svojim očima treba da budu kada se priča o ovoj temi u potpunosti oslobođenih ideoloških okova. Zbog čega? Avijacija je nastala u vreme Kraljevine Srbije i to je fakat. Nije sve postalo od NOR i od partizana itd. Postojalo je nešto pre toga, a svi oni koji smatraju, poput gospodina Mehe Omerovića, da je to vraćanje lošoj tradiciji, zaista moram javno da im kažem, da je to jedna strašna ideološka zabluda nedostojna jednog narodnog poslanika.
Drugo, tokom fašističkog bombardovanja Beograda 6. aprila Jugoslovenska kraljevska avijacija je uzletela na nebo iako su znali da nemaju nikakve šanse protiv jednog takvog agresora. Svi su oboreni i skoro svi poginuli. U našoj svesti o tome se malo zna u našoj istoriji.
Isto se desilo tokom NATO bombardovanja. Mnogi heroji srpske ratne avijacije su uzleteli i doživeli istu sudbinu. Ali se na taj način ponašaju i naši piloti u miru. Mi smo prošle godine porodici poginulog pilota koji je žrtvovao svoj život da ne bi pao sa avionom na Staru Pazovu, ovde, posthumno dodelili jedno visoko odlikovanje. Isto se desilo i sa pilotom koji je pre nekoliko godina žrtvovao svoj život, pilot je iz Lađevaca, zbog toga što je izbegao da padne na naselje Aerodrom Kragujevac, gde je sticajem okolnosti nekada zaista postojao jedan aerodrom i zbog toga se i zove naselje Aerodrom i izgubio je svoj život.
O takvim herojima koji nisu ginuli ni za kralja ni za Tita, već su davali živote za Srbiju i u ratu i u miru, mi moramo sa puno poštovanja da govorimo u ovoj Narodnoj skupštini. Evo, ovde ima visokih oficira koji su dugo u Vojsci Srbije i treba da kažemo da je 1990. godine postojala obaveza svih oficira da budu članovi jedne partije koja se zvala Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju. Danas to nije obaveza oficira, već je obaveza da budu patriote, da štite sve političke stranke, baš na način na koji su se ponašali srpski oficiri za vreme Kraljevine, što je najsvetlija naša tradicija. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Vlada je u pravu kada je odbila moj amandman jer sam napravio previd gledajući osnovni tekst zakona, bez kasnijih izmena i dopuna.
Ali, vezano za ovaj amandman samo želim nešto da kažem, što mislim da treba da se ponovi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Naravno, predložio sam da se u okviru obaveza pripadnika Vojske Srbije u vršenju službe donosi i kodeks vojničke etike, koji je već i donet. Ali, mislim da je, kada se priča uopšte o vojsci i o našoj tradiciji, retko se mi tom jednom od najvažnijih institucija, jednom od najboljih institucija, jednom od institucija za koju su mnogi mislili da je začaurena i ideološki ostrašćena itd, pokazala se u reformama posle 2000. godine da je daleko i najdalje otišla i kamo sreće da su tako postupale sve ostale institucije. Zbog čega je Vojska Srbije taj nivo dostigla? Pre svega zbog toga što rade stručni ljudi, što su školovani, što poštuju standarde, što imaju odlične resurse.
Sada, zbog čega je potrebno naglasiti to što je načelnik Generalštaba već doneo Kodeks časti? Upravo zbog onoga što imamo u našoj vojničkoj tradiciji, a što stalno treba da ističemo, crna je još uvek dosta slika o Srbiji zbog sukoba 90-ih godina. Ali, oni koji tu sliku nabolje menjaju su u velikoj meri pripadnici Vojske Srbije, kroz učešće u mirovnim misijama. Drugi koji tu sliku na bolje menjaju su, recimo, naši teniseri i sportisti, pa tek možda svi političari i državni funkcioneri. Sada, ako smo od Karađorđevog ustanka imali poštovanje neprijatelja uz prikazan veliki stepen patriotizma, lične hrabrosti, poštovanja države, imali smo i poštovanje neprijatelja. Karađorđe je znao da kazni svoje vojnike, i to na najsuroviji način. Tri je vojnika u Beogradu javno obesio zbog toga što su krali tursku imovinu, imovinu neprijatelja.
Ministar finansija Lazar Paču, sa Vladom sa Krfa je neprijateljskoj Nemačkoj tada, sa kojom smo bili u ratu i koja nas je sa Austrougarskom monarhijom isterala iz zemlje, otplaćivao kredite uzete pre rata. Nemački ministar finansija tada je izjavio da će to ući u svetske anale finansija, da smo sa jednom zemljom u ratu a da nam ona sve vreme otplaćuje kredite.
Mnogi istoričari, poput Leopolda fon Rankea, mnogi humanitarci, mnogi lekari, mnogi neprijateljski oficiri i vojnici kažu da je u Prvom svetskom ratu u Nišu, recimo, u jednom bolničkom odeljenju bolji bio tretman neprijateljskih vojnika nego naših. To je ona čast i hrabrost tradicionalna srpskih oficira i vojnika kojom mi treba da se ponosimo.
Moj je deda bio zarobljenik Kraljevske vojske, četiri godine rata je proveo u Nemačkoj. Trojicu dedova su mi Nemci streljali. Jedan protestantski pastor je u maju 1945. godine održao misu u protestantskoj crkvi u Nemačkoj posvećenu velikoj pobedi hrišćanske ljubavi i srpskih oficira. Zbog čega? Oko 350 hiljada naših vojnika i pet hiljada oficira je bilo u Nemačkoj. Za vreme dok su oni obnavljali nemačku privredu i radili u robovskim uslovima rada, ovde su stradala njihova deca, braća, unučići od tih istih Nemaca. Pastor je rekao u toj propovedi da su se sa puno opravdanja plašili šta će se desiti kada puknu zarobljeničke žice, da li će im srpski oficiri vratiti milo za drago, sa puno opravdanja. Ali, šta se desilo? Kada su izašli na slobodu, naši oficiri i vojnici su nemačku decu tretirali kao našu decu, pevali su im pesme, davali bombone, držali u krilu, ljubili i milovali. Pastor je rekao da takva pobeda hrišćanske ljubavi vojnika i oficira do sada nije viđena. Isto su se naši ponašali u svim sukobima, i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu i tokom NATO agresije 1999. godine.
Zbog toga sam samo, uz puno uvažavanje da je Vlada u potpunosti u pravu što je odbila ovaj moj amandman, imao potrebu samo ovo da naglasim. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Pošto smo najavili reforme u svim segmentima našeg društva, mislim da je reforma obrazovanja jedna od najvažnijih reformi koju treba da sprovede ova Vlada. Zbog toga imam pitanje za ministra prosvete i obrazovanja, a tiče se osnovnog obrazovanja.
Jedan od najvažnijih problema osnovnog obrazovanja je preopterećenost učenika nepotrebnim znanjima, njegova nefunkcionalnost osnovnog obrazovanja, neživotnost osnovnog obrazovanja i svođenje osnovnog obrazovanja na jedno nasilno, preopterećeno gradivo, koje se svodi samo na to da učenici reprodukuju znanje, bez njegove životnosti.
Ono što je u svim obrazovnim sistemima u svetu koji su se pokazali kao uspešni i efikasni, to je da su u centru zbivanja obrazovnog sistema učenik, a ako se tiče visokog školskog obrazovanja, onda je u centru tog obrazovnog sistema student.
Procena naše poslaničke grupe je da i dalje učenik i studenti nisu u potpunosti u centru obrazovnog sistema. Mi smo u potpunosti svesni da je sa industrijskom revolucijom, sa razvojem građanskog društva i sa ubrzanim naučno-tehnološkim razvojem civilizacije, da je stalno potrebno povećavati obim znanja, da nastavni programi ne mogu jednom za svagda biti takvi kakvi su, da su oni apsolutno podložni promenama i da sa razvojem informatičkog društva je potrebno sva ta nova znanja uneti u školske programe.
Ono što je po našoj proceni i po mnogim analizama pozvanih eksperata problem, pre svega, osnovnog obrazovanja, to je što eksperti iz svojih oblasti, koji pre svega pripremaju udžbenike na osnovu kojih nastaju i nastavni programi, često u te udžbenike ubacuju apsolutno nepotrebna znanja, jedan višak znanja koji učenike ne navodi na to da logički zaključuju, da kritički preispituju, da u radu sa nastavnicima primenjuju jednu životnost u savladavanju nastavnog gradiva, već se sve svodi na memorijsko pamćenje.
Pored težine složenosti nastavnog gradiva, organizacije i metode nastavnog rada treba poboljšati. Treba uspostaviti i bolju saradnju sa roditeljima na nivou obrazovna ustanova – roditelj, ali pre svega, preopterećenost nepotrebnim znanjima dovodi do toga da mi imamo tzv. dominaciju predavačke nastave, da je memorija osnovni oblik učenja, da u nastavi dominira predavanje nastavnika, da se sve svodi na upamćivanje i kasniju reprodukciju, da se školsko učenje i izrada domaćih zadataka takođe svode na surovo memorisanje.
Treba poći od filozofije da je učenje mnogo više od pamćenja, da učenje treba da bude misaona obrada dobijenih podataka, njihovo povezivanje sa ranijim podacima, da je učenje rešavanje problema, kao i primena dobijenih podataka u misaonoj ili u praktičnoj delatnosti, da je učenje i vrednovanje usvojenih sadržaja, njihovo ugrađivanje u stavove i mišljenje, da je funkcija pamćenja učenika zaista preopterećena i da to bitno utiče i na narušavanje fizičkog i mentalnog zdravlja učenika zbog dugog sedenja na časovima, kod kuće, da to izaziva i brojne zdravstvene probleme, fizičke probleme, psihofizičke probleme itd, da se učenje često svodi kao otuđena aktivnost, da to izaziva i antiintelektualne stavove učenika, pa su posledice toga da učenici teško i ne vole školu, knjige, čitanje, znanje, obrazovanje, da to dovodi do konflikta u međuljudskim odnosima.
Moje pitanje je – šta će Ministarstvo prosvete i obrazovanja učiniti da se u osnovnim školama sprovede jedan drugi sistem obrazovanja u kome učenici neće biti preopterećeni nepotrebnim znanjima? Hvala.

Hvala.
Danas je Bogojavljenje. Ja bih, pre svega, želeo svim hrišćanima da čestitam njihov veliki verski praznik, sa pozdravom Hristos se javi.
Gospodine ministre, SPO i DHSS kod retko kog zakona ne podnose amandmane. Kod seta ovih zakona nismo podneli nijedan amandman, zato što izuzetno poštujemo sve napore koje su kod problema koji su se pojavili kod primene Zakona o javnom beležništvu učinili i Ministarstvo pravde i advokatura.
Takođe, mislim da treba apsolutno biti pošten i reći da su ovo revolucionarne promene u našem pravnom sistemu i da, pošto smo analizirali javno beležništvo u uporednom zakonodavstvu i u bivšim jugoslovenskim republikama, videli smo da nigde nije donet Zakon o javnom beležništvu koji je odmah primenjen i savršeno funkcionisao. To je bilo nemoguće.
Vidim danas da mnogi koji kritikuju Zakon o javnom beležništvu su samo pre dve ili tri godine taj zakon kovali u zvezde. Zbog toga mislim da svi treba da budemo vrlo pošteni. Ja sam prošli put kad ste bili u Domu Narodne skupštine rekao da je odgovornost za to što ovaj zakon ovako izgleda i na meni i da niko nije mogao da predvidi sve probleme koji su se mogli pojaviti eventualno u praksi.
Ono što je takođe nedostatak onih koji danas kritikuju ovaj paket izuzetno važnih i dobrih zakona, to je krajnja njihova izjava da li će glasati za ove zakone. Ja nisam danas, izuzev tih političkih kritičkih parola čuo ni jednu jedinu stručnu primedbu u vezi teksta zakona koji su danas na dnevnom redu. Zbog toga mislim da su ovi zakoni jako dobri i zbog toga mi nećemo podnositi ni jedan jedini amandman i glasaćemo za sve.
Sada, kakvi su problemi bili kod uvođenja javnog beležništva, kod pokušaja uvođenja javnog beležništva 30-ih godina prošlog veka u bivšoj Kraljevini Jugoslaviji? Ono naprosto nije primenjivano u mnogim delovima zemlje zbog niza objektivnih razloga, pre svega, nepostojanja katastra i urednih evidencija o nepokretnostima.
Sedamdeset i nešto godina diskontinuiteta koji ima ova zemlja mnogi misle da ćemo ispraviti donošenjem zakona u nekoj oblasti, da će on savršeno funkcionisati. Ono što sam ja i mi iz SPO stalno posle 5. oktobra ponavljali, ponoviću i vama, gospodine ministre.
Mi znamo da je nastanak svetskog prava nastao u Persiji, pa preko Grčke, Rima, do velike Nemačke i da je veliki pravnik i filozof Hegel rekao da kod primene zakona i donošenja zakona treba voditi računa o mnogo čemu, ne samo o normama, već i o kulturi određenog naroda, o ekonomskom razvoju, o običajnom pravu, o mentalitetu određenog naroda.
Sigurno je da se kod donošenja ovih kompromisa, koji su zaista za pozdraviti, vodilo računa, pre svega, o tome da tri vrlo bitne profesije: advokatura, beležništvo, pravosudna profesija i krovno Ministarstvo pravde budu partner i to se ovim rešenjima nudi.
S druge strane, vanparnični postupak se skoro u celosti ili u celosti prenosi kod javnih beležnika, što je opet velika revolucionarna promena. Drugo, isključiva nadležnost notara je prilično sužena i notari kao jedna zaista časna profesija, koja će biti apsolutno stalna i vrlo bitna, i koja zahteva pored znanja, stručnosti, da građani u nju imaju apsolutno poverenje, tek treba da zablista u punom sjaju.
Ali, ono na šta ja takođe želim da vam ukažem pažnju i molio bih da se o tome raspravlja, o tome su i govorile neke kolege, to je da se ipak povede računa, pre svega o tarifi javnih beležnika. Bez trunke ljubomore na zaradu bilo koje profesije, mislim da je višestruko povećanje tarifa, javnih beležnika u odnosu na iste poslove koje je radio sud apsolutno neprimereno, pre svega ekonomskoj snazi zemlje i ekonomskom potencijalu naših stanovnika.
Ono što je takođe, pre svega u zemljama u okruženju, zemljama bivše Jugoslavije nastalo sa uvođenjem beležničkog sistema, to su te početne dečje bolesti. Recimo, to niko nije rekao, mnogi javni beležnici, ne samo možda i svojom krivicom, već zbog toga što smo mi živeli u jednom nesređenom sistemu, u jedno partijskom sistemu, u komunizmu gde je postajao apsolutni i unutrašnji haos sistemski od javnih isprava, od nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, od postojanja društvene svojine koja je bila „čardak ni na nebu ni na zemlji“ itd. mnogi su već posle nekoliko meseci svoga rada otišli i u zatvor.
To je vrlo odgovorna profesija i notar ima veliku odgovornost i zaista ta profesija, mislim da će biti kada u potpunosti zaživi u našem sistemu biti jedna od najpoštovanijih profesija i da će građanin kada se pomene reč notar, kao danas što je izuzetno časna profesija advokat ili lekar, ili profesor univerziteta, sa punim poverenjem ići kod notara koji će mu apsolutno predočiti sve ono što treba da se predoči prilikom sklapanja nekog pravnog posla, overavanja izjave, overavanje testamenta itd.
Da li je ovim, pre svega pratećim zakonima koji se ne tiču samo beležništva, da li je pre svega Zakonom o prometu nepokretnosti, da li su izvršene neke jako bitne promene? Sigurno da jesu. Znači, mi smo imali samo do pre dve ili tri godine preko 30.000 građana koji su prevareni zbog toga što država nije funkcionisala i što su se kriminalci koji su se namnožili i 90-tih godina, i posebno posle 5. oktobra što su uz ćutanje, žmurenje države i njenih institucija i policije i pravosuđa i tužilaštva, po nekoliko puta prodavali jednu nepokretnost, pre svega stanove. Po 10, 15, 20 puta su uz blagoslov države takvi kriminalci radili te nečasne poslove. Zavili su u crno mnoge porodice i nestalih najčešće bez ikakve odgovornosti.
Ovo što je sada obaveza javnih beležnika je da se odmah dostave ugovori o prometu nepokretnosti nadležnom sudu radi vođenja evidencije, da se dostave Poreskoj upravi, da se kod prometa javne svojine dostave javnom pravobraniocu koji može tražiti tužbom poništaj ugovora o prometu nepokretnosti, koja je bila u javnoj svojini. Zatim, zaštita i stranaka od nesavesnog ili nepravilnog po njima rada beležnika, na taj način što će izjaviti prigovor nadležnom sudu ili će po odluci o prigovoru uložiti žalbu i velika odgovornost sudije da u vrlo kratkim rokovima o roku od osam dana ili po prigovoru, ali 15 dana po žalbi odluče o zahtevima stranaka, to je nešto što zaista uspostavlja veliki stepen pravne sigurnosti.
Sa druge strane, prihvaćeno je i ono što je naša poslanička grupa tražila, a to je da sve izjave, dokumenti, ugovori nemaju karakter javne isprave i da se prepusti uz predočavanje strankama, dobrih i loših strana određenog pravnog posla, mogućnost izbora. To je ovim izmenama izvršeno i mi to, kažem u potpunosti podržavamo.
Iste su promene što se tiče Zakona o vanparničnom postupku, zatim Porodičnog zakona, Zakona o nasleđivanju. To su promene koje su mnogo bitne za naš pravni sistem, a budući da veoma časna profesija koja se zove diktatura zastupa pre svega uz poštovanje ustavnosti i zakonitosti i interese jedne stranke, moramo naglasiti tu pozitivnu razliku između advokature i notara, notari zaista u svom delovanju moraju voditi računa i o poštovanju pozitivno pravnih propisa, ali i o podjednakom poštovanju prava i interesa obeju stranaka, ako se pred notarom pojavljuju dve stranke.
To je nešto što ima i sublimira u sebi i institut pravne pomoći. Sa mnogim javnim ispravama donosi se ono što smo definisali kao preventivna presuda, često se strankama ostavlja mogućnost izbora da li će neku ispravu činiti javnom ispravom da bi bila sredstvo podobno za sudsko izvršenje itd. što kažem imaće veliki uticaj na pravnu sigurnost.
Reći ću još nešto o temu koju je retko ko pomenuo. To je promena Zakona o tužilaštvu za ratne zločine. Mi smo sada mala politička stranka i mislim da se svakome u političkom životu Srbije može prebaciti određena vrsta nedoslednosti, ali mislim da je SPO zaista u vreme kada se za to gubila glava, kada je zbog određene politika, koja je sada srećom dominantna politika u Srbiji, SPO u vreme masovne histerije vodio je jednu razumnu politiku. Jedna od takvih politika SPO je bila apsolutno protivljenje svim vrstama ratnih zločina i etničkih čišćenja u vreme kada je to nažalost imalo i određenu vrstu popularnosti u Srbiji.
Sa druge strane, naši tadašnji neki koalicioni partneri su zbog marketinških razloga, zato što je to bilo popularno, donosilo političke poene, znali da odu na Pale, da jedu uz gusle vola pečenog na ražnju, da se hvale da su ispalili neki hitac iz topova na Sarajevo, pa i da zapale neku zastavu pred američkom ambasadom.
To nikada nije radio SPO i bez obzira što se tadašnja vlast zalagala da nestanemo politički sa naše političke scene, nažalost i neki naši savetnici su se za to zalagali. Ja sada mogu da postavim pitanje političkoj javnosti, da li je bolje Srbiji zbog toga što je SPO sada sa snagom takvom kakve je? Bez ikakve pretenzije, da budem glas savesnosti, mislim da sa puno odgovornosti i puno poštovanja prema onome što smo radili u vreme kada to nije bilo popularno, treba da kažemo da je tužilaštvo za ratne zločine radilo jedan izuzetno težak i nepopularan posao, da spada u bolji deo našeg tužilaštva i da smo mi bili jedna od stranaka koja se zalagala i za osnivanje Specijalnog suda za borbu protiv korupcije i kriminala i za osnivanje specijalnog tužilaštva i Suda za ratne zločine i tužilaštva za ratne zločine.
Mislim da je, kada vlada opšta histerija, najteže razumu. Zbog toga sam ministre i prošli put vas zamolio, da videvši da ima nade da se postigne dobar sporazum sa advokatima, kao neki mali glas savesti sa naše strane, da se posao završi do kraja, jer znam da su pregovori bili u punom jeku i naše je veliko zadovoljstvo što su sa ovim sporazumom zadovoljne obe strane. Ono što je naše najveće zadovoljstvo je što će od ovoga najveću korist imati građani Srbije. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, moje pitanje će biti za ministra kulture i informisanja.
Premijer Aleksandar Vučić je u ekspozeu najavio ubrzani rad na stvaranju i sprovođenju strategije kulturnog razvoja društva i kulturnog ambijenta u društvu.
U toku je javna rasprava o Zakonu o kulturi što je jako dobro. Radi se i na ponovnom otvaranju Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti što SPO i DHSS u potpunosti podržavaju.
Javna ili kulturna politika ima zadatak da definiše ciljeve šta se razvojem kulture želi postići, aktere kojima se poveravaju zadaci čije obavljanje vodi ostvarenju postavljenih ciljeva, instrumente i mehanizme za sprovođenje kulturne politike.
Kulturna politika se modelira na različite načine, a koji se model primenjuje zavisi od opšte situacije u državi i od toga kako se kultura definiše na nacionalnom nivou.
Zakoni i finansije su najvažniji instrumenti u sprovođenju kulturne ili javne politike. Pravni sistem jednog društva reflektuje sve njegove osnovne vrednosti.
Mi smo kao poslanička grupa mišljenja da pored svih institucija kulture na javnu kulturu veliki uticaj imaju i mediji, posebno televizija. Mediji utiču na emocije, na percepciju građana, na ponašanje i presudno utiču na ponašanje javnosti.
Mediji utiču na sve sfere života. Najveći efekat uticaja medija je pojačavanje postojećih uverenja. Međutim, medijske slobode u Srbiji se često doživljavaju na vulgaran način i ovde odmah hoću da kažem da je SPO sa DHSS apsolutno zagovornik medijskih sloboda i protiv svakog oblika cenzure, ali velike su manipulacije u ime slobode medija.
U ime slobode medija se medijska sloboda često zloupotrebljava. U ime slobode se izriču neistine, poluistine, klevete, pretnje, širi mržnja, pakost i tako se zagađuje javni prostor. Takvom slobodom izražavanja uništava se sama sloboda.
Sloboda ne podrazumeva razuzdanost, neodgovornost i haos. Sloboda koja razara univerzalne vrednosti kao što su istina, pravda, dobro, ljubav, lepota, solidarnost, ljudsko dostojanstvo nije sloboda već verbalna i pisana tortura i društveno nasilje. Mi smo mišljenja da je svaka nekontrolisana moć opasna i razarajuća, a takva je opasna i razarajuća nekontrolisana moć medija.
Mediji posebno televizija, su dizajnirani tako da ih konzumira široka publika, široko javno mnjenje. Odlike medija su da snažno utiču na formiranje i način razmišljanja javnosti na vrednosne sisteme na raspoloženja. Masovni mediji su društvene institucije koje funkcionišu unutar određenih pravila, prava i politike koji upošljavaju kvalifikovano osoblje i drže ih u svojim procedurama, makar mislimo da bi trebali da zapošljavaju kvalifikovano osoblje.
Mediji imaju veliku obrazovnu ulogu. Utiču na obrazovanje svesti mladih ljudi i naše mišljenje je da su nam mladi ljudi još dobri s obzirom na poruke koje dobijaju od medija sa nacionalnom frekvencijom, a tu ne mislim na javne servise, RTS, RTV, koje u velikoj meri poštuju ono o čemu pričam po mišljenju naše poslaničke grupe da je ugroženo.
Ono što je moje pitanje za ministra kulture, to je pod broj jedan – budući da su nacionalne frekvencije nacionalno dobro, u strategiji razvoja kulture, šta će učiniti Ministarstvo kulture u dogovoru sa Nacionalnim savetom za kulturu da se poboljšaju medijski sadržaji i da kulturni obrazac jednog društva počnemo da pravimo na drugi način i pitanje broj dva – kada će Ministarstvo kulture i informisanja usvojiti strategiju razvoja kulture u Republici Srbiji? Hvala.

Hvala, vrlo kratko.
Ja sam kao ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe rekao da je ovo jedan od najboljih zakona koji je ušao u skupštinsku proceduru i zaista je retka prilika da o jednom zakonu možemo na ovako afirmativan način da se izjašnjavamo.
Moji amandmani imaju baš taj konstruktivan karakter uz puno uvažavanje prema svim ostalim podnosiocima amandmana.
Smatrao sam da u tački 1. kod nabrajanja najvažnijih delatnosti osiguranja treba da se dodaju i - obavljanje internih kontrola, interne revizije i revizije društva za osiguranje i reosiguranje, jer u tački 1. se nigde ne pominje društvo za reosiguranje, a u ostalim odredbama zakona, zakon se, uglavnom kada se priča o osiguranju, dotiče i reosiguranja.
Sa druge strane, mislim da su ovi poslovi vrlo bitni da budu naznačeni kao jedni od najznačajnijih poslova osiguranja i da su u rangu makar poslova posredovanja i zastupanja u osiguranju, a ta vrsta unutrašnjeg nadzora, preventivne kontrole je mnogo bitna i prethodi onom spoljašnjem nadzoru, koji je sada vrlo elastičan ali ima, da kažemo, tu represivnu crtu, jer se može izreći i niz mera prema društvima za osiguranje uz onu krajnju meru oduzimanja dozvole za rad ili pokretanje postupka stečaja ili likvidacije društva za osiguranje.
Budući da taj sistem internih kontrola jeste obaveza uprave društva, s obzirom da se vi pozivate na evropske direktive što je apsolutno tačno, ali gledajući uporedno zakonodavstvo, mnoge zemlje koje su članice EU su u članu 1. baš kod nabrajanja delatnosti osiguranja, predvidele da postoji, upravo da se navodi i delatnost internih kontrola, interne revizije i revizije društava za osiguranje, upravo kažem zbog velikog značaja koje obavljaju te delatnosti u redovnom poslovanju društva. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Mislim da smo se gospođa Dragutinović i ja prilično razumeli kod amandmana na član 1. Zakona, ali mislim da je imalo prostora upravo zbog svih građana koji će biti korisnici osiguranja da se prihvati amandman na član 2. Zbog čega?

Narodna banka u predlogu zakona navodi da delatnost osiguranja čine poslovi osiguranja, uključujući i saosiguranje, poslovi reosiguranja, poslovi posredovanja u osiguranju i poslovi zastupanja u osiguranju.

Sve to ima veze sa osiguranjem, ali mislim da sam ja mojim amandmanom dao preciznije definicije i jasnije razdvajanje poslova koji se direktno tiču osiguranja, odnosno obavljanja svih poslova vezanih za osiguranje i poslova koji su neposredno vezani sa poslovima osiguranja, to su poslovi posredovanja i zastupanja u osiguranju. Zbog čega?

Posrednici i zastupnici u osiguranju ne obavljaju sve delatnosti osiguranja, ali su naravno vezani za delatnost osiguranja. Da bi građani to razumeli, poslovi osiguranja obuhvataju sve poslove koji se tiču zaključenja ugovora o osiguranju, kontrole rizika u poslovanju i uredno poslovanje osiguranja i izvršavanja ugovora o osiguranju. To posrednici, zastupnici u osiguranju sigurno ne rade.

Sa druge strane, ja sam to i gospođi Tabaković rekao da je sa stanovišta struke zakon perfektan, ali zakon se tiče i svih građana koji treba da razumeju određenu terminologiju koja treba da bude i usklađena sa Zakonom o obligacionim odnosima i ono što je moje malo iznenađenje i video sam i sam kao zastupnik osiguranja da sudovi dovoljno nisu razumeli i terminologiju „podosiguranje“ i „nadosiguranje“ koji ovaj zakon uopšte ne reguliše, ali da ne širimo tematiku, ja sam pokušao sa svojim amandmanom da vrlo jasno svakom onome ko će da pročita Zakon o osiguranju da bude jasno šta su to poslovi osiguranja. Znači, to su zaključivanja i izvršavanja ugovora o osiguranju i preduzimanje mera za sprečavanje i suzbijanje rizika koji mogu ugroziti osiguranu imovinu i lica.

Poslovi osiguranja su zaključivanje i izvršavanje ugovora o osiguranju između više društava za osiguranje koji su se dogovorili o zajedničkom pokriću i raspodeli rizika, jer mi nigde u zakonu nemamo definiciju sa osiguranja.

Zatim, poslovi reosiguranja su zaključivanje i izvršavanje ugovora o reosiguranju osiguranog viška iznad samo pridržaja društva za osiguranje kod društva za reosiguranje, što bi značilo da ako društvo za osiguranje raspolaže određenim sredstvima, a osigura imovinu koja u slučaju nastanka štetnog događaja ne može da pokrije sa svojim kapitalom isplatu štete, to znači da taj višak iznad sredstava kojima raspolaže društvo za osiguranje, znači, samo pridržaj, da se taj deo reosigurava kod drugog društva za osiguranje da bi osiguranik mogao u slučaju nastanka štetnog događaja da naplati kompletnu štetu.

Na kraju, da ne objašnjavam dodatno poslove posredovanja i zastupanja u osiguranju, ali sam ja to definisao, gledajući i uporedno pravnu praksu i Zakon o obligacionim odnosima, da su to poslovi neposredno povezani sa poslovima osiguranja, to su poslovi posredovanje i zastupanje u osiguranju, utvrđivanje procena rizika i šteta, posredovanje radi prodaje i pružanja drugih intelektualnih i tehničkih usluga u vezi sa poslovima o osiguranju.

Mislim da gospođa Dragutinović to apsolutno razume i mislim da je zaista kvalifikovano osoblje u Narodnoj banci trebalo da ovo što ja pričam da apsolutno razume i da zna šta su poslovi koji se tiču isključivo osiguranja i poslovi koji nisu ne obuhvataju sve poslove osiguranja, ali, naravno, da sa njima imaju dodirnih tačaka. Hvala.