Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo, koliko duboko vi i vaša Vlada niste u pravu svedoči i jedan SMS koji sam dobio pre 20-ak minuta, a uputio mi ga je gospodin Zoran Stojanov, predsednik Opštinskog odbora SRS u Bosilegradu, inače Bugarin.
Kaže ovako – sve što ste rekli pre nekoliko minuta, rekao sam i ja 26. juna na konferenciji za štampu i 24. jula na lokalnoj skupštini. Ja sam u Bosilegradu istinski borac za prava bugarske nacionalne manjine, dok se nacionalni savet i ne čuje, a samo zgrće pare.
Dakle, kao što vidite, gospodine ministre, ko se bori za prava nacionalnih manjina, a ko se ne bori. To pitanje uopšte nije tako jednostavno kao što vama izgleda. Vi ste to maksimalno pojednostavili - za prava nacionalnih manjina imaju pravo da se bore samo političke stranke koje okupljaju pripadnike neke nacionalne manjine i za vas se tu ta stvar završava. Kao što vidite, to uopšte nije tačno.
Da vam dam jedan primer iz naše srpske tužne istorije. Čuli ste sigurno za tog čoveka, bio je Mađar i po njemu se jedna ulica zove u Novom Sadu, Bajči Žilinskog. Poslanik u mađarskom parlamentu koji je javno imao hrabrosti da progovori, da ustane u odbranu prava srpskog naroda u januaru 1942. godine kada su mađarski fašisti bacali pod led u Dunav kod Novog Sada Srbe u onoj zloglasnoj raciji.
U odbranu Srba ustao je jedan mađarski poslanik i zaslužio da se po njemu naziva jedna ulica u Novom Sadu. Znate šta je uradio predsednik Vlade Mađarske, Pal Teleki? Isto protestovao protiv ubistva Srba, ubili ga mađarski fašisti u decembru 1944. godine. Imali ste opet neke Srbe koji su u vreme NATO agresije pozivali - ma samo udrite po Srbiji, što više NATO bombi padne, pre će da padne Slobodan Milošević. Kao što vidite, stvar uopšte nije tako jednostavna.
Drugo, vi ste nama ovde citirali Ustav Republike Srbije, član 75. stav 3 - radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete. To je u redu.
Ali, kakve veze gospodine ministre, odredba člana 75. ima sa vašim obrazloženjem da ne postoji garancija da će nakon izbora za nacionalne savete kandidati drugih političkih organizacija, koje nemaju nacionalni predznak, odgovorno i iskusno pristupiti očuvanju, unapređenju i zaštiti nacionalnih manjina, ako moraju da postupaju u skladu sa statutom i programom stranke koja ih je kandidovala, a u kojima se i ne spominju prava nacionalnih manjina?
Kažem vam, mogu da kažem u ime SRS, neka kažu poslanici drugih političkih stranaka u ime svojih stranaka, tvrdim da ovo nije tačno. U programu SRS se spominju prava pripadnika nacionalnih manjina i mi ovo doživljavamo kao jednu uvredu na račun SRS.
Dakle, nema Vlada Srbije pravo da kaže da se za prava pripadnika nacionalnih manjina bore samo političke stranke koje imaju manjinski predznak. Odakle vam to pravo? Ko je dao Vladi Srbije ekskluzivno pravo da kaže - ti se boriš za prava pripadnika nacionalnih manjina, a ti se ne boriš? Istorija vam pokazuje da se ponekad upravo pripadnici drugog naroda više bore za prava jedne nacionalne manjine, nego sam taj pripadnik nacionalne manjine.
Dakle, Ustav je jasan. Član 1. vašeg predloga zakona je jasan. Sada moram da se setim jedne latinske poslovice, kad su pitali lisicu zašto ne uđe u lavlju jazbinu, a ona kaže plaše me tragovi, zato što vidim da životinje samo ulaze u jednom pravcu, niko iz jazbine ne izlazi.
Tako mene plaše vaši tragovi u obrazloženju vašeg zakona. Sam zakon, sam po sebi i nije tako loš, ali obrazloženje je katastrofalno. Iz obrazloženja se u stvari vidi, posebno iz obrazloženja amandmana šta je Vlada htela, da ispolitizuje nacionalne manjine i da od nacionalnih manjina, na kraju svih krajeva, napravi rezervoar glasova za vladajuće partije, pre svega za DS, kad dođe vreme izbora. To je suština cele priče.

Samo kratko. Prvo, gospodine ministre, ova vaša argumentacija za ovakvo zakonsko rešenje uopšte mi ne izgleda ubedljivo. Sumnjam da postoji jedna nacionalna manjinska zajednica u Srbiji koja je do te mere malobrojna da može da se postavi pitanje, odnosno da može da se kao problem javi izbor predsednika nacionalnog saveta te nacionalne manjine. S druge strane, ako ne ograničite koliko puta neko može da bude izabran za predsednika nacionalnog saveta neke nacionalne manjine, vi na taj način otvarate mogućnost za brojne zloupotrebe, za privatizaciju tog nacionalnog saveta.
Ako neko treba da bude doživotni predsednik nacionalnog saveta, objektivno on može da dođe u situaciju da zloupotrebi neka svoja ovlašćenja, da taj nacionalni savet počne da tretira ne kao organizaciju koja je u funkciji nacionalne manjine, nego kao svoju privatnu stvar. Čim imate mogućnost da neko doživotno može da bude predsednik, onda to više nije demokratski, nego monarhijski princip. Sumnjam da je intencija Vlade išla u tom pravcu.
S druge strane, gospodine ministre, to sam propustio da kažem u mojim pređašnjim komentarima vaših stavova vezanih za nacionalne savete, vi kažete - nacionalni saveti nacionalnih manjina su par ekselans politička tela ili bi trebalo da budu politička tela, ili imaju nekih dodirnih tačaka sa političkim procesima u Republici Srbiji zato što unutar nacionalnih saveta postoji institucija izbora.
Gospodine ministre, i ribolovačko društvo bira svog predsednika i bira neku svoju upravu, i skup stanara ima nekog svog predsednika koga bira na nekoj skupštini stanara, pa niti je ribolovačko društvo, niti je skupština stanara politička organizacija.
Dakle, jako je smešno, neozbiljno povlačiti znak jednakosti između izbora kao pojave i politike. Ima izbora i van političkog života. Sasvim je normalno da se putem izbora bira predsednik nacionalnog saveta, da se biraju organi nacionalnog saveta. Prosto ne postoji drugo rešenje, sem da se neko bira putem određenog mehanizma, kandidovanja, brojanja glasova, utvrđivanja rezultata glasanja, konstatovanja ko je dobio veći, a ko manji broj glasova. To sve ne pravi od nacionalnog saveta političko telo. Inače, kada bi fenomen izbora bio presudan da se jedna organizacija karakteriše kao politička organizacija, onda bi sve bilo politička organizacija u Srbiji, sportska društva, ribolovačka društva, lovačka društva, skupštine stanara, udruženje ljubitelja filmova Alfreda Hičkoka itd. Naravno da to nisu političke organizacije, pa samim tim ni nacionalni saveti ne bi trebalo da budu političke organizacije.
Ono što je rekla gospođa Vjerica Radeta je potpuno tačno. Vi od početka tvrdite - nacionalni saveti se organizuju na dobrovoljnoj bazi, to je sloboda, nije obaveza. Ali, sada neko na silu boga mora da bude predsednik nacionalnog saveta doživotno zato što može da se javi problem da li pored njega ima još neko ko bi mogao da bude predsednik nacionalnog saveta.
Treba li uopšte da postoji nacionalni savet koji je do te mere malobrojan sa svojim članovima, da se kao problem javlja izbor predsednika nacionalnog saveta? Ne. Vi hoćete bukvalno na silu da nacionalni savet mora da postoji, iako za to objektivno ne postoji ni minimum potrebnih uslova. To se kosi sa vašim principom da nacionalni saveti mogu, ali ne moraju da postoje.
Sada kako rasprava odmiče, sada vidimo da nacionalni saveti moraju da postoje. Ako se javi kao problem izbor predsednika, onda mi taj problem rešavamo tako što pojedinim kandidatima dajemo mogućnost da budu doživotni predsednici nacionalnih saveta. Onda će nacionalni saveti, gospodine ministre, biti privatne institucije tih ljudi koji su doživotni predsednici.
Teško da možete da me ubedite da kada je neko doživotni predsednik može celog svog života da bude objektivan, nepristrasan, da radi samo u opštem interesu te nacionalne manjine, a da svoja ovlašćenja ne zloupotrebe.

Zaista vas, gospođo Đukić-Dejanović, uvažavam kao inteligentnu, obrazovanu ženu, kao damu, ali dopustite mi da kažem po kom osnovu hoću da dobijem reč.
Dakle, osnov za repliku nije samo uvreda, daleko bilo da je ministar mene vređao ili bilo kog poslanika SRS. Osnov za repliku je činjenica da je ministar pogrešno protumačio ono što sam hteo da kažem.
Dakle, gospodine ministre, mislim da su se danas, a i u onoj načelnoj raspravi, isprofilisale dve škole mišljenja o nacionalnim savetima. SRS zastupa tezu da nacionalni saveti ne smeju da budu političke organizacije i da se ne sme dozvoliti njihova politizacija.
Druga škola mišljenja je ona koju zastupa Vlada Srbije i koju vi danas predstavljate, a to je da su nacionalni saveti nacionalnih manjina u stvari neki vidovi političkog organizovanja i sada je potpuno jasno da između te dve škole mišljenja očigledno postoje duboke razlike i da mi imamo zaista suštinski različite koncepcije u pogledu organizovanja države Srbije i uloge nacionalnih manjina u društvenom životu Srbije.
Tačno je, gospodine ministre, prosto ne znam šta nije jasno, da Ustav kaže da mogu da se obrazuju nacionalni saveti, ali je jako bitno da se vidi u kojoj oblasti društvenog života, ne u političkoj oblasti, jer politička borba je nešto što je teren za političke stranke.
Vaš predlog zakona u članu 1. je potpuno jasan. Ovo su polja u kojima mogu da se obrazuju nacionalni saveti: u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma. Gde je tu politika? To što unutar nacionalnih saveta postoji mogućnost, jer nema druge, i izbora organa nacionalnih saveta, to od nacionalnih saveta ne pravi političke organizacije.
Upravo se sada ovde vidi prava namera Vlade Srbije da od nacionalnih saveta nacionalnih manjina napravi produženu ruku političkih stranaka, onih stranaka koje imaju manjinski predznak i da te političke stranke, a preko njih i nacionalne savete, vežu za aktuelni režim.
Kada na sledećim izborima, narodski rečeno, zagusti, kada vam zafale glasove, evo, to je džak iz koga ćemo da vadimo glasove ne bi li ponovo pobedili na izborima. To je suština cele ove priče.
Jer da je vaša primarna i jedina intencija bila da se zadržite u oblastim kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma, onda Vlada Srbije ne bi sebi dala slobodu da kaže u obrazloženju zašto odbija amandman kolege Kenana Hajdarevića i moj amandman, da postoje političke stranke za koje ne postoje dovoljne garancije da će se sutra boriti za prava nacionalnih manjina zato što to ne piše u njihovom statutu i programu. Dokazao sam da to, bar što se tiče SRS, nije tačno.
Prosto se vidi, ne samo iz normativnog dela predloga zakona, nego pre svega iz obrazloženja, da ste hteli kao vlada da od nacionalnih saveta napravite politički instrument za neke naredne parlamentarne, predsedničke, lokalne odnosno pokrajinske izbore, ali je jako opasno, to je mišljenje SRS, da se nacionalne manjine politizuju i da se njihovo pravo da štite svoj nacionalni, verski, rasni, jezički i kulturni identitet, zloupotrebljava u dnevno-političke svrhe. To sigurno nije u skladu sa tim vašim osveštanim evropskim standardima.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovaj amandman kolege Bajrama Šehovića trebalo prihvatiti. On apsolutno ima smisla.
Dakle, nacionalni savet zaista bi trebalo da donosi godišnji program rada, odnosno poslovanja i da donosi akcione planove za njegovo izvršenje, prosto zato što će svaki nacionalni savet biti u prilici da raspolaže i određenim finansijskim sredstvima, i da bi se sprečile zloupotrebe tih finansijskih sredstava, zaista je neophodno da se u okviru nacionalnih saveta definiše godišnji program rada, odnosno poslovanja i da to bude pravilo koje će da važi za sve nacionalne savete.
Obrazloženje koje je dala Vlada zašto ne prihvata ovaj amandman zaista nema nikakvog smisla - amandman se ne prihvata, pretpostavlja se da će nacionalni saveti u interesu realizacije svojih nadležnosti i transparentnosti rada, koje svako biračko telo očekuje, ovo su sve političke deklaracije, doneti godišnji program i akcione programe prema svom nahođenju u okviru svojih ovlašćenja.
Vi ste gospodine ministre rekli - da je sistem nacionalnih saveta nacionalnih manjina jedan podsistem u okviru globalnog političkog sistema Republike Srbije.
Ako je nešto sistem, onda mora da bude jednoobrazno uređeno. Ako će jedan nacionalni savet da ima po svom nahođenju, kako kaže Vlada, godišnji program rada, a neki drugi nacionalni savet neće imati - onda tu nema sistema, onda je sistem razbijen.
Upravo u interesu formiranja jedinstvenog jednoobraznog sistema nacionalnog saveta nacionalnih manjina, u interesu zakonitosti rada i poslovanja nacionalnih saveta, pre svega kada je u pitanju trošenje finansijskih sredstava, apsolutno je postojao valjan razlog da prihvatite amandman kolege Šehovića.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 32. i suština ovog amandmana je da se spreči spajanje dve funkcije, funkcije člana u nacionalnom savetu neke nacionalne manjine i funkcije sudije tužioca, sudije Ustavnog suda ili neke funkcije u sistemu izvršne vlasti.
Smatramo da je to neophodno kako bi se obezbedilo da nacionalni savet zaista bude jedno telo koje neće biti subjektivno, koje neće biti pristrasno i koje će biti maksimalno nezavisno u svom radu.
Ako dozvolite da sudija, tužilac ili sudija Ustavnog suda bude član nacionalnog saveta, onda to s jedne strane može da bude štetno za sam nacionalni savet, a s druge strane može da bude štetno i za samu funkciju koju taj čovek vrši.
Zaista može da dođe do sukoba interesa kada je neko sudija, a istovremeno je član nacionalnog saveta neke nacionalne manjine.
Vlada je dala jedno, po meni, krajnje nesuvislo obrazloženje, da se amandman ne može prihvatiti zato što bi se moglo desiti da se u nekim slučajevima ne bi mogao obezbediti dovoljno kvalitetan broj ljudi koji su zainteresovani i umešni za obavljanje poslova iz nadležnosti nacionalnog saveta. Samim tim, kvalitet funkcionisanja samog saveta mogao bi biti ispod potrebnog i očekivanog.
U obrazloženju zašto se ne prihvataju amandmani narodnih poslanika SRS ima mnogo ovih formulacija: šta ako, ukoliko, moglo bi se desiti itd. Očigledno je da je reč o krajnje nategnutim obrazloženjima, odnosno nategnutim formulacijama, koje ne počivaju na realnim osnovama.
Ako je jedna nacionalna zajednica, odnosno nacionalna manjina dovoljno brojna i dovoljno emancipovana da iz njenih redova izađu sudije, tužioci i sudije Ustavnog sud, ministri, pa kako je moguće da ta nacionalna manjina nema dovoljno kvalifikovanih ljudi koji bi sedeli u nacionalnom savetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidite gospođo Čomić, do koje je mere obesmišljeno obrazloženje Predloga zakona, zašto zakon mora da se donese po hitnom postupku.
Ukazujem na povredu člana 164. Poslovnika Narodne skupštine. Samo da vas podsetim, ukoliko se ovi predlozi zakona ne usvoje po hitnom postupku, po mišljenju Vlade doći će, odnosno nastupiće štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost...

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 56. postoji nekoliko spornih rešenja. Prvo, umesto da se koristi termin koji je uobičajen u pravnoj nauci i koji je usklađen sa Ustavom Republike Srbije, a to je državna teritorija, ovde se govori na jedan dosta bezličan način o prostoru Republike Srbije. Dakle, svaka država ima svoju državnu teritoriju, to je pravni pojam, a reč ''prostor'' nije pravni pojam.
Dalje, u članu 56. stav (5) kaže da se poslovi iz stava 4. ovog člana obavljaju u skladu sa ovim zakonom, propisima kojima je uređena državna granica i međunarodnim ugovorima zaključenim sa susednim državama.
Inače, ceo član 54. odnosi se na premer državne granice. Ako je jedno pitanje danas aktuelno u Srbiji, onda je to upravo pitanje državne granice i SRS smatra da je stav (5) člana 56. trebalo dopuniti odredbom da se poslovi premera državne granice, pre svega, obavljaju u skladu sa Ustavom Republike Srbije, zato što Ustav Republike Srbije, u skladu sa Rezolucijom 1244, garantuje teritorijalni integritet Republike Srbije i na KiM.
Verovatno je Vlada smatrala da se ovaj termin ''međunarodni ugovori'' koji su zaključeni sa susednim državama odnosi i na Republiku Albaniju. Vi dobro znate, gospodo iz Vlade, da je taj međunarodni ugovor faktički suspendovan, zato što EU, odnosno dobar deo članica EU, NATO pakt i vaši prijatelji iz SAD smatraju da taj međunarodni ugovor više ne važi i da je sad državna granica pomerena na sever, na reku Ibar i da je državna granica u stvari danas administrativna linija između uže Srbije i njene AP KiM.
S druge strane, evo još samo jedna rečenica, sporna je i državna granica Republike Srbije sa Hrvatskom. Tu pre svega mislim na onaj deo državne granice koji ide rekom Dunav. Kao što znate, u zavisnosti od toga reke Dunav pomera se i državna granica sa Hrvatskom, a s druge strane znate i to da je državna granica, koja je u stvari bila administrativna granica, za nas iz SRS je i danas to jedna veštačka linija zato što apsolutno nema istorijski osnov.
Dakle, ta današnja državna granica između Srbije i Hrvatske povučena je 1945. godine od strane jedne komunističke komisije kojoj je predsedavao Milovan Đilas, a koja je, pre svega, nestručno urađena, ne samo sa istorijskog aspekta, nego pre svega sa stručno-geodetskog aspekta, zato što je bukvalno za državnu granicu uzet tok reke Dunava, on se menja i sad imate situacije da su neke zemljišne parcele, koje se formalno-pravno nalaze u Hrvatskoj, katastarski deo teritorije Republike Srbije.
Ako je igde Ustav Republike Srbije morao biti pomenut, onda je to upravo u članu 56, gde se govori o premeru državne granice koja je, nažalost, danas sporna i sa Albanijom i sa Hrvatskom.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 96. stav (1) tačka 1) piše da će za imaoca prava svojine na parceli biti upisano lice koje je u katastru zemljišta upisano do 6. aprila 1941. godine. Ovde se, gospodine Duliću, otvara nekoliko pitanja. Prvo, imate određene delove teritorije Republike Srbije u kojima do 6. aprila 1941. godine uopšte nije postojao katastar zemljišta, odnosno registracija zemljišta nije vođena u obliku katastra, nego u obliku zemljišnih knjiga.
Tu pre svega mislim na AP Vojvodinu. Tu uopšte nije bilo katastra, postojale su samo zemljište knjige. I u većini vojvođanskih opština i danas imate praktično dvojnu evidenciju nepokretnosti - evidenciju putem katastra i evidenciju u zemljišnim knjigama. Žalosno je što se u velikoj meri podaci iz jedne, odnosno druge evidencije razlikuju.
S druge strane, ovakvim rešenjem vi ovde otvarate jednu Pandorinu kutiju, odnosno možete u praksi da izazovete posledice koje, verujem, niko u Srbiji ne želi. Kao što vam je poznato, gospodine Duliću, do 6. aprila 1941. godine u 90% slučajeva vlasnici zemljišta u Vojvodini bili su Nemci, bili su ljudi koji su baš u to vreme, tu je granični datum 6. april 1941. godine, zvanično bili državljani ondašnje Kraljevine Jugoslavije, a u najvećoj meri bili su u stvari špijuni i agenti nacističkog Trećeg rajha.
Posle Drugog svetskog rata dobar deo tih Nemaca iz Jugoslavije, a zatim i iz drugih država koje su stradale od Hitlerove okupacije, iz Čehoslovačke, iz Mađarske, iz Rumunije, proterani su u Nemačku.
Sada se ovde postavlja pitanje da li vi nameravate da kao imaoce prava svojine na zemljišnim parcelama upisujete Nemce koji su u katastru zemljišta bili upisani do 6. aprila 1941. godine. Ako to nameravate, onda znajte da će nam se vratiti u Srbiju potomci pripadnika zloglasne Sedme SS divizije Princ Eugen, koja je u najvećoj meri bila regrutovana od strane Nemaca sa područja Vojvodine, pre svega iz Banata.
Koliko znam, zaključci i mere koje su saveznici preduzeli posle Drugog svetskog rata i danas su na snazi. Naravno, vrši se jedna tajna revizija istorije Drugog svetskog rata, ali zvanično ono što su donele savezničke sile 1945. godine važi i danas. Dakle, ovo rešenje je izuzetno opasno.
S druge strane, ovo rešenje je potpuno kompatibilno sa onim za šta se zalaže lider Socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji insistira na tome da se zemlja vrati upravo proteranim Nemcima iz Vojvodine, tzv. folksdojčerima.
Ovo rešenje otvara i neka druga pitanja vezano za izradu zakona o denacionalizaciji. Da li ćete zemlju vratiti ljudima koji su 1941. godine bili gruntovni vlasnici, a koji su u stvari na aktivan način radili protiv interesa te države.
Dakle, ovo rešenje, gospodine Duliću, izuzetno je opasno. U praksi može da izazova vrlo negativne posledice i niste ni svesni kakve se sve opasnosti kriju u jednoj ovakvoj odredbi i sa pravnog aspekta, zato što u jednom delu Srbije tog 6. aprila 1941. godine uopšte nije postojao katastar, postojale su zemljišne knjige.
S druge strane, i da je postojao katastar, katastarski vlasnici zemljišta na dan 6. aprila 1941. godine, kada je otpočela agresija na Kraljevinu Jugoslaviju, u Vojvodini u 90% slučajeva bili su Nemci koji su se aktivno od 1941. do 1945. godine borili protiv države čiji su državljani bili, uz časne izuzetke.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 97. reguliše se upis prava svojine na objektu, pa se u stavu (4) kaže da će za imaoca prava svojine na objektu biti upisano jedno od sledećih lica, pa između ostalog da će za držaoca objekta biti upisano lice kome je izdata građevinska dozvola za gradnju objekta privremenog karaktera.
SRS je predložila da se stav (4) u planu 97. proširi, odnosno da se izmeni tako što bi se dodale reči „i lice kome je izdata građevinska dozvola za gradnju objekta“; dakle trajnog objekta, a ne samo objekta privremenog karaktera.
Smatramo da je ovakvo rešenje vrlo praktično i da je u interesu građana zato što je jedan od uslova za dobijanje stambenih kredita i uslov da držalac objekat poseduje građevinsku dozvolu, čak i ako nema upotrebnu dozvolu.
Ukoliko bi opstalo rešenje za koje se zalaže Vlada, da se držaocima objekta smatraju samo lica kojima je izdata građevinska dozvola za gradnju objekta privremenog karaktera, smatramo da bi time bili diskriminisani drugi građani Republike Srbije kojima je izdata građevinska dozvola za trajnu izgradnju, a koji bi potencijalno mogli da budu korisnici stambenih kredita.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 105. stav (2) kaže se da se stranka može odreći prava na žalbu, a do donošenje drugostepenog rešenja može povući izjavljenu žalbu izjavama koje se ne mogu opozvati.
Kada se može izjaviti žalba, pod kojim uslovima i kako teče postupak po žalbi, gospodine ministre, to je regulisano Zakonom o opštem upravnom postupku i nema potrebe zakonom o državnom premeru i katastru regulisati nešto što je već regulisano odredbama Zakona o opštem upravnom postupku.
Ova vlada je sklona, i o tome smo pričali naročito kada je reč o krivičnom zakonodavstvu, da pored osnovnog zakona koji reguliše određenu materiju stvara i jedno paralelno zakonodavstvo. To ste uradili kada je reč o Krivičnom zakoniku, to ste uradili kada je reč o Zakoniku o krivičnom postupku, sada to radite i kada je u pitanju Zakon o opštem upravnom postupku.
Nije dovoljno to što je postupak po žalbi regulisan Zakonom o opštem upravnom postupku, sada stvaramo supsidijarno upravno procesno zakonodavstvo. Sada suspendujemo ono što piše u Zakonu o opštem upravnom postupku i zakonom o državnom premeru i katastru regulišemo materiju koja je u osnovi upravno-procesna i već regulisana Zakona o opštem upravnom postupku.
S druge strane, gospodine ministre, kada god negde pročitam da se nešto ne može opozvati, setim se onih naših ukradenih mandata u Skupštini Republike Srbije. U Ustavu Srbije piše da kada poslanik stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci sa čije je liste izabran, da se ta izjava ne može opozvati.
Ali, vaši pravnici u Administrativnom odboru su protumačili da može. Sada smo suspendovali Ustav RS i sada ko može da garantuje građanima Srbije da će u oblasti državnog premera i katastra kada daju neku izjavu i kažu - to se ne može opozvati, ko zna možda jednog dana i može.
Kada vladajuća koalicija kaže da se nešto ne može opozvati, iz prakse mogu da zaključim da i te kako može da se opozove i da se onda postavlja pitanje kakva je vrednost pravne norme u kojoj piše da se neka izjava može ili ne može opozvati. To može da se tumači u praksi onako kako nekome bude odgovaralo.
U Ustavu lepo piše - kada stavite mandat na raspolaganje, to se ne može opozvati. Međutim, vi ste suspendovali Ustav i rekli da može da se opozove. Ako ste suspendovali Ustav, koji je najviši pravni akt u jednoj državi, ko može nama da garantuje da nećete suspendovati jedan zakon? O tome se radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 150. Predloga zakona reguliše se nešto što se u terminologiji predlagača naziva masivnom procenom vrednosti nepokretnosti. SRS smatra da ovaj član treba brisati, zato što je reč o poslu koji treba da obavlja i koji već obavlja poreska uprava, dakle, državni organ koji se nekada zvao Upravom javnih prihoda.
Ne može državna organizacija kao što je Republički geodetski zavod da se bavi pitanjem vrednosti nepokretnosti. Prosto, to izlazi iz opisa njene delatnosti.
Ovaj zakon, odnosno Predlog zakona zove se zakon o državnom premeru i katastru. Znači, reguliše dve stvari - merenje zemljišta, odnosno utvrđivanje svih relevantnih činjenica vezanih za zemljište, tj. prostor i na osnovu toga vođenje odgovarajućih javnih evidencija i javnih knjiga u vidu katastra.
Sve ostalo ne treba da radi Republički geodetski zavod, prvo zato što nije stručan, nema dovoljno kvalifikovanih ljudi, drugo, nelogično je da Republički geodetski zavod radi stvari između kojih apsolutno nema bilo kakve veze.
Kakva je veza između merenja zemljišta i vođenja evidencije o tome ko je vlasnik i vrednosti tog zemljišta. Time ne treba da se bavi Republički geodetski zavod, time treba da se bavi Poreska uprava. Pitanje vrednosti nepokretnosti postavlja se u dva slučaja. Prvo, postavlja se kada je u pitanju naplata poreza, raznih vrsta poreza: poreza na prenos apsolutnih prava, poreza na imovinu itd. Tu kolika je vrednost zemljišta svoju reč treba da da poreska uprava, to je sasvim logično.
S druge strane, pitanje vrednosti nepokretnosti postavlja se kada je u pitanju trgovina tim nepokretnostima, kada je u pitanju prodaja, kada je u pitanju poklon, kad je u pitanju zaostavština. Tu se javlja pitanje prenosa prava svojine, odnosno drugih stvarnih prava na nepokretnostima sa jednog subjekta na neki drugi subjekt.
Prilikom tih transakcija opet se plaća neki porez, opet dolazimo do poreske uprave. Poreska uprava je ta koja treba, na bazi činjenica koje se nalaze upisane u javnim katastarskim knjigama, da odredi kolika je vrednost nepokretnosti i da na osnovu toga utvrdi određeni iznos poreza. Time treba da se bavi organ za koji je nadležan, a ne Republički geodetski zavod.
Zato mislim da bi, gospodine ministre, ovaj član trebalo brisati, jer time s jedne strane rasterećujete Republički geodetski zavod jednog posla kojim on objektivno ne treba da se bavi, a s druge strane utvrđujete princip da vrednost nepokretnosti može da utvrdi organ koji je stručan, koji raspolaže dovoljno kvalifikovanim državnim činovnicima, a to je poreska uprava, organ uprave u sastavu Ministarstva finansija, a ne Republički geodetski zavod, kao posebna organizacija.

Gospodo narodni poslanici, argumentacija koju smo izneli vezano za član 150. stoji i kod člana 151.

Član 151. ima podnaslov – generalna procena i određivanje vrednosti pojedinačne nepokretnosti, trebalo da stoji, ovde verovatno je štamparska greška i piše – pojedinačne nepokretnost. U svakom slučaju, pitanjem vrednosti nepokretnosti treba da se bavi poreska uprava, dakle, ne Republički geodetski zavod, apsolutno ne treba time da se bavi.

To potpuno prevazilazi domašaj Predloga zakona. Onda je zakon trebalo da nazovete – zakon o državnom premeru, katastru i vrednosti zemljišta ili vrednosti nepokretnosti. Ali, vi iz Predloga zakona potpuno opravdano izvlačite taj termin „vrednost“ zato što to u stvari i nije predmet ovog predloga zakona, ali onda u članovima kojim definišete određena pitanja kažete da Republički geodetski zavod treba da se bavi i pitanjem vrednosti nepokretnosti. Ne treba time da se bavi. Prosto, odudara od same koncepcije Predloga zakona.

Dakle, ponavljamo još jedanput, gospodine ministre, ovim zakonom se regulišu dve stvari – merenje, odnosno premer zemljišta i vođenje javnih knjiga u vidu katastara, vezano za činjenice koje su utvrđene premerom zemljišta. Time treba da se bavi Republički geodetski zavod. Sve ostalo, sudskim pitanjima, imovinskim pitanjima, poreskim pitanjima treba da se bave državni organi koji su za to nadležni i koji su za to stručni.

Vidite, gospodine ministre, kakav problem u praksi može da se javi. Šta ako Republički geodetski zavod proceni da recimo jedna zemljišna parcela ili jedna kuća vredi toliko i toliko, a poreska uprava kaže – ne, vredi toliko i toliko. Čija procena je merodavna? Da li je merodavna procena državnog organa koji vrši naplatu poreza, kao što je poreska uprava, ili je merodavna procena Republičkog geodetskog zavoda, koji kao posebna organizacija se bavi samo merenjem zemljišta i vođenjem javnih knjiga o stvarnim pravima na tom zemljištu?

Logično je da bi trebalo da bude važnija procena poreske uprave. Tamo imate čak i neka posebna odeljenja u okviru poreske uprave koja imaju samo jedan jedini posao, da se bave utvrđivanjem vrednosti nepokretnosti. Vi sada mašete glavom, ali kažem vam iz prakse da je to tako zato što sam imao priliku da se bavim tim poslovima i znam o čemu govorim. Dakle, postoje ljudi koji su kvalifikovani, koji u poreskoj upravi imaju određene tablice i koji tačno znaju, na osnovu tih vrednosnih tablica, kada je kuća napravljena, recimo 1960. godine, od kog materijala, na kakvom tipu zemljišta, kuća vredi toliko i toliko. Ili, napravljena je 2000. godine, od tog i tog materijala, u tom i tom delu grada, vredi toliko i toliko i nikakvih problema nema.

Ali, Republički geodetski zavod tim podacima ne raspolaže ili bi morao da ih pozajmljuje od poreske uprave ili bi pak Republički geodetski zavod morao sam od početka da utvrđuje vrednost određenih nepokretnosti, što je izuzetno dugotrajan i skup proces i verovatno Republički geodetski zavod ne raspolaže dovoljno kvalifikovanim ljudima koji taj posao mogu da rade.

Kada se kaže Republički geodetski zavod, u najvećoj meri tu imate ljude koji su završili geodeziju, dakle Geodetski fakultet ili pak Višu geodetsku školu, u 90% slučajeva radi se o takvim kadrovima. Utvrđivanje vrednosti, to je jedno čisto ekonomsko pitanje kojim treba da se bave ekonomisti.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 159. reguliše se nešto što predlagač naziva nacionalnom infrastrukturom geoprostornih podatka. Jedna dosta rogobatna formulacija za koju mislim da malo ko, čak i onaj ko je stručan, zna tačno o čemu se radi.
Ima skraćenicu NIGP, pa se onda kaže da se NIGP odnosi na digitalne geopodatke i odgovarajuće servise geopodataka za teritoriju Republike Srbije koji su u nadležnosti organa državne uprave, organa lokalne samouprave, javnih preduzeća, pravnih lica kojima je povereno upravljanje geopodacima, pravnih lica koja koriste podatke iz servisa obuhvaćene NIGP-om i koja pružaju usluge javnih servisa na osnovu tih geopodataka.
Prvo, gospodine ministre, rekao sam vam već prilikom obrazlaganja jednog amandmana da ne upotrebljavate dobru terminologiju. U jednom od onih prethodnih članova, gde smo govorili o premeru državne granice, kaže se - prostor Republike Srbije, a u članu 159. kaže se - teritorija Republike Srbije. Što se tiče nas iz SRS, pravilnije je i u skladu sa Ustavom reći - teritorija, a ne prostor. Međutim, vi koristite neujednačenu terminologiju. Malo je prostor, malo je teritorija.
Drugo, potpuno je nejasno koja su to pravna lica kojima je povereno upravljanje geopodacima i koja su to pravna lica koja koriste podatke i servise obuhvaćene ovom nacionalom infrastrukturom i koja pružaju usluge javnih servisa na osnovu tih geopodataka. Bilo bi dobro da ste naveli tačno o kojim pravnim licima se radi. Ovako stvorena je jedna konfuzija. Mislim da ćete imati problem sa primenom ovog člana.
SRS smatra da svi podaci koji imaju karakter geoprostornih podataka moraju da budu sistematizovani u rukama Vlade, odnosno u rukama resornog ministarstva. Time se potvrđuje koliki je značaj ovih podataka za državu Srbiju i time se u velikoj meri smanjuje mogućnost zloupotreba. Vi ste objektivno otvorili mogućnost zloupotrebe sa geoprostornim podacima, jer ste na jedan vrlo širok, nejasan i neprecizan način definisali šta je to nacionalna infrastruktura geoprostornih podataka i koji subjekti imaju te podatke i sa tim podacima eventualno mogu da manipulišu, odnosno te podatke mogu da koriste.

Dame i gospodo narodni poslanici, ubeđen sam, gospodine ministre, ove vrlo neprecizne i nejasne odredbe, vezane za ono što nazivate nacionalnom infrastrukturom geopodataka, odnosno geoprostornih podataka, potiču od lošeg predloga.
Mislim da najveći broj predloga zakona u Srbiji danas pišu, s jedne strane, prevodioci, a sa druge strane daktilografi i da se resorna ministarstva u tu oblast mnogo ne mešaju. Ovo nije prvi slučaj da pravna norma nije nejasna, a da je razlog loš prevod. Ako pogledate, gospodine ministre, skup reči koje ste povezali u jednu sintagmu - nacionalna infrastruktura geoprostornih podataka. Postavlja se pitanje šta je infrastruktura?
Kada sam bio mali učio sam da je infrastruktura putevi, kanalizaciona mreža, da su to vodovi kroz koje protiče električna energija, gasna mreža, to je infrastruktura.
Sada prvi put čujem za infrastrukturu podataka. Možda postoji neka engleska reč koja se odnosi na ovu pojavu, ali onda ste bukvalno preveli reč po reč, umesto da ste našli neku smislenu sintagmu koja odgovara duhu srpskog jezika.
Pogledajte, gospodine ministre, kakva se opasnost ovde krije, odnosno u šta se izmetnula ta vaša nacionalna infrastruktura geoprostornih podataka. Ako čitate, nacionalna infrastruktura geoprostornih podataka, evo laički mogu da zaključim da je to neki skup podataka kojima raspolažu određeni subjekti i vi lepo kažete - organi državne uprave, organi lokalne samouprave i javna preduzeća itd, ali kada čitate dalje, član 165, 166, 167. itd, vi dolazite do zaključka koji je sasvim precizno kvalifikovala gospođa Vjerica Radeta.
Ovde se radi o jednoj novoj javnoj instituciji, o instituciji državne uprave, jer kako skup podataka može da ima svoje organe, kako može da ima svoj savet, svoje radne grupe, svoja ovlašćenja itd, sve to može da ima institucija odnosno organ a ne skup podataka. Vi na ovaj način širite državnu administraciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u članu 182. stav (1) kaže se da će novčanom kaznom od 100.000 do milion dinara biti kažnjena za prekršaje geodetska organizacija koja ima svojstvo pravnog lica ako ne obavlja geodetske radove na osnovu podataka preuzetih iz Geodetskog katastra informacionog sistema.
Prvo, nisam čuo da postoje geodetske organizacije koje nemaju svojstvo pravnog lica. Dakle, čim je nešto organizacija mora da ima svojstvo pravnog lica. Svakako nije fizičko lice, a neka treća kategorija da nije ni fizičko ni pravno lice u pravnom sistemu Republike Srbije ne postoji.
S druge strane, raspon od 100.000 dinara do milion dinara je neverovatno veliki raspon, koji u praksi može da bude izvor teških zloupotreba. Kada god hoćete da u praksi napravite neku zloupotrebu, onda zakonodavac napravi veliki raspon. Dobro još niste rekli od 10 dinara do pet miliona dinara. Onda bi zaista u praksi da se dešava sve i svašta.
Dakle, taj raspon mora da bude razuman. Naravno da neki raspon mora da postoji da bi se u zavisnosti od težine prekršaja u datoj situaciji mogla izreći i adekvatna novčana sankcija, ali ovaj raspon je zaista skandalozan: od 100.000 do milion dinara.
Sada vas pitam kao obrazovanog čoveka – u kojim situacijama će jedna geodetska organizacija koja ima svojstvo pravnog lica, a koja učini prekršaj da ne obavlja geodetske radove na osnovu podataka preuzetih iz geodetsko-katastarsko informacionog sistema.
Dakle, radi se o jednom prekršaju, sada u jednom slučaju jedna geodetska organizacija ne obavlja te poslove i u drugom slučaju neka druga geodetska organizacija ne obavlja iste te poslove.
To znači da ćete u nekom slučaju nekoga moći da kaznite sa 100.000 dinara za isti prekršaj, a u nekoj drugoj situaciji za taj isti prekršaj neko će dobiti milion dinara. E sad, gde je tu pravičnost?