Ja mislim da vi, kolega, isuviše pojednostavljujete stvari. Nije suština tog tzv. "malog Šengena" putovanje sa ličnim kartama bilo gde.

Pre toga, moram da vam kažem da se u Srebrenici nije desio nikakav performans. U Srebrenici se desio pokušaj ubistva Aleksandra Vučića, kao predsednika Vlade, pri čemu Aleksandar Vučić nikada nije rekao da se u Srebrenici desio genocid, rekao je da se desio zločin i on je otišao da se pokloni senima onih koji su u Srebrenici stradali. Neki to u Srbiji nisu razumeli, neki ne razumeju ni dan danas, ali je to bio pokušaj predsednika Vlade Republike Srbije da se uspostave bolji odnosi između Srbije i BiH, odnosno između Srba i Bošnjaka.

To je uradio, između ostalog, i zbog Bošnjaka koji žive u Srbiji, a to je uradio i zbog Srba koji žive u Federaciji BiH, a to je uradio i zbog Republike Srpske.

Za razliku od Borisa Tadića, nije se nikome izvinjavao i više puta je Aleksandar Vučić rekao da nema nameru bilo kome da se izvinjava, jer samo to izvinjenje u političkom smislu ne znači ništa ako ne promenite politiku. Dakle, Aleksandar Vučić ne vodi politiku izvinjavanja. Aleksandar Vučić vodi politiku uspostavljanja boljih odnosa sa državama u regionu.

Ideju „malog Šengena“ ste sveli na lične karte. Ideja „malog Šengena“ je mnogo šira od toga. Ona podrazumeva, pre svega, mnogo lakšu, mnogo jednostavniju ekonomsku saradnju između država koje su u toj vrsti saveza.

Još jednu stvar da vam kažem, a koju ste izgubili iz vida, Aleksandar Vučić je još 2017. godine rekao Johanesu Hanu da je njegova ideja da se u regionu zapadnog Balkana, koji bi podrazumevao i druge države koje sada nisu obuhvaćene „malim Šengenom“, uspostavi carinska unija.

Sve ovo vam govorim zbog toga da biste shvatili da to nije ideja od juče, da to nije nešto što je palo sa neba, da je to povratak na tradicionalnu srpsku politiku, na politiku najboljih srpskih državnika 19. i početka 20. veka i u tome apsolutno nema ničega lošeg. Znači, vi ste funkcioner SRS, pa za to zašta se zalaže danas Aleksandar Vučić, pa za to su se zalagale najumnije glave u ondašnjoj Radikalnoj stranci - Milovan Milovanović, Nikola Pašić i Stojan Protić. Dakle, to su te ideje da balkanski narodi međusobno sarađuju, da balkanske države imaju više razumevanja jedne prema drugima, zato što smo svi mi, ponovo to napominjem, neki to danas hoće da priznaju, neki neće, imali mnogo negativnih iskustava kada su se stranci mešali u rešavanje naših međusobnih problema. Bolje je da probleme koje imamo rešavamo tako što sednemo za sto pa razgovaramo, nego što nam neko ponudi takozvane svoje dobre usluge, pa nam se država raspadne, pa izbije građanski rat, pa stotine hiljada ljudi napusti svoja vekovna ognjišta i na jednoj i na drugoj i na trećoj strani itd.

Dakle, ovo je jedna ideja koja je mnogo više od puke činjenice da ćete u Albaniju i u Severnu Makedoniju moći da putujete bez ličnih karata. To je ideja mira. To je ideja ekonomske saradnje. To je ideja ekonomskog napretka čitavog zapadnog Balkana. Na kraju krajeva, to je ideja koja podrazumeva sporazumno rešavanje svih naših problema koji su manje više zajednički, jer sve ono što muči Srbiju manje više muči i Severnu Makedoniju, manje više muči i Makedoniju. Muči to i Crnu Goru, muči to i Bosnu i Hercegovinu, muči to i Hrvatsku. Oni to za sada neće da priznaju. Mi to priznajemo, ali to što priznajemo samo govori da te probleme hoćemo da rešavamo, a ne da ih guramo pod tepih.

Prvo, Aleksandar Vučić apsolutno nije ponižen u Srebrenici. Aleksandar Vučić se ponašao toliko dostojanstveno i toliko hrabro da su oni koji su pokušali da ga ubiju verovatno hteli da puknu od muke, zato što pod naletom, vi se toga, gospodine Šešelj, sigurno sećate, razularene rulje, koja je htela da ga ubije, Aleksandar Vučić nije spustio glavu ni jedan jedini sekund.

Odlaskom u Srebrenicu on nije rekao da se tamo desio genocid, ali je otišao tamo kao državnik i čovek koji je svestan, kao što smo svesni svi mi, da nema dugoročne stabilnosti u ovom regionu ako ne bude većeg stepena razumevanja između Srba i Bošnjaka, između ostalog, jer smo u ratu između 1992. i 1995. godine ginuli i jedni i drugi, kao što su Bošnjaci ginuli od srpske ruke, tako su i Srbi ginuli od bošnjačke ruke. Da se to više nikada ne bi ponovilo, Aleksandar Vučić je otišao u Srebrenicu da pokaže da ima i političke volje i političke hrabrosti, ali ono što je mnogo važnije, političke vizije da se nikada više ne desi ono što nam se dešavalo između 1941. i 1945. godine i da se ne desi nikada ono što nam se dešavalo između 1992. i 1995. godine.

Vi kažete da nema potrebe da ekonomski sarađujemo sa državama koje su u tom tzv. „malom Šengenu“ i spominjete Kosovo sa zvezdicom. Ono što hoću da vam kažem, CEFTA sporazum je potpisan u vreme kada Albanci na Kosovu i Metohiji nisu proglasili nezavisnost i Kosovo tada nije imalo potrebu da se predstavlja sa zvezdicom. Sporazum CEFTA je potpisan tako što se Kosovo i Metohija označavalo sintagmom UNMIK Kosovo i to je bila, u to vreme, ipak jedna pobeda, možda mala, ali ipak pobeda Republike Srbije što je Kosovo i Metohija uključena u CEFTA sporazum, ali ne kao nezavisna država, nego kao teritorija koja je pod kontrolom misije UN po Rezoluciji 1244. To je jedna stvar koju sam hteo da vam kažem.

Druga stvar, vi kažete – nema potrebe da se sarađuje sa Albanijom, ko će da putuje u Albaniju, šta mi imamo da tražimo u Albaniji itd.

Pitajte ljude koji su dole sa juga Srbije iz Leskovca, znate ko su im glavni konkurenti, između ostalog u prodaji krastavaca, Albanci i to Albanci iz Albanije. Krastavac iz Albanije je jeftiniji nego krastavac koji proizvede naš čovek iz Leskovca, Niša, Vranja itd. Šta ćemo sa tim? To je jedan životni problem. To sada više nema veze ni sa visokom politikom ni sa činjenicom da li neko priznaje nezavisnost Kosova i Metohije ili ne.

Danas Albanci iz Albanije dođu u Srbiju i prodaju nam svoje krastavce po cenama koje su jeftinije od cene po kojoj krastavce prodaju domaćini iz Leskovca i drugih mesta sa juga Srbije. Šta ćemo sa tim problemom? To vi možda ne doživljavate kao problem, ali ljudi koji žive na jugu Srbije i te kako doživljavaju.

Dakle, ima mnogo takvih problema koje Srbija objektivno ima, a koje možemo da rešimo saradnjom…

(Milorad Mirčić dobacuje.)

Pa dobro kaže Mirčić - zbog krastavaca. Vi svaku priču možete da svedete na apsurd. Super, to je super. Vi i nemate odgovornost za vođenje ove države. Vi možete ovde i da se smejete i da kažete „mali Šengen“ je zbog krastavaca. To je vaše pravo. Ja vas razumem, vi ste opozicija, legitimno je da se smejete onome što radi vlast, ali ja vam kažem i to je stav SNS, ideja „malog Šengena“ je ideja života, ideja života za građane Srbije, za građane Severne Makedonije, za građane Albanije.

Da rešimo sve probleme koje imamo odjedanput i preko noći to nije moguće, ali da ih rešavamo problem po problem i te kako je moguće, samo je potrebno da imamo dobru političku volju, da jedni druge malo bolje razumemo i da olakšamo protok robe, ljudi, ideja, kapitala između država koje su učesnice ovog sporazuma.

Zahvaljujem se.

Gospodin Siniša Mali je, mislim, kolegi Šešelju pokušao da objasni šta se podrazumeva pod finansiranjem nevladinih organizacija i koje su to nevladine organizacije koje Republika Srbija iz budžeta finansira. Čini mi se da vam to, gospodine Mali, nije uspelo. Gospodin Šešelj to i dalje ne razume.

Vi kažete da je problem sa „malim Šengenom“ što nije uključeno KiM, pa sada postoji opasnost da se Kosovo odjedanput kao nezavisna država pojavi kao država učesnica u „malom Šengenu“. Uključeno je, već sada je uključeno kao sastavni deo Republike Srbije. Šta mislite da je Aleksandar Vučić ušao u ideju „malog Šengena“ sa idejom da je KiM nezavisna država? Naravno da nije.

Dakle, KiM je već uključena u „mali Šengen“ samom činjenicom da je sastavni deo Republike Srbije i nema nikakvih problema oko toga i nemojte vi zbog toga da se plašite zato što je Republika Srbija u „mali Šengen“ ušla kao celovita država sa AP KiM.

Ono što je takođe važno da se kaže - ideja „malog Šengena“ podrazumeva stvaranje većeg tržišta nego što je svako pojedinačno tržište Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Dakle, jedna od ideja „malog Šengena“ je stvaranje jednog velikog tržišta. Na tom velikom tržištu, većem nego što je sada, lakše mogu da nađu svoje prosperitet i proizvođači iz Srbije i proizvođači iz Severne Makedonije i proizvođači iz Albanije.

U nekim situacijama ćemo mi nešto da kupujemo od Albanaca, ali u nekim situacijama će Albanci nešto da kupuju od nas Srba. Od nas zavisi da li ćemo imati suficit u spoljno-trgovinskom poslovanju ili ne. Ako budemo imali deficit, bićemo mi sami krivi. Nema potrebe da mi okrivljujemo Albance ili Severne Makedonce. To je stvar politike Vlade da li će Srbija biti lider u tom „malog Šengenu“ i da li ćemo imati mi najviše koristi od „malog Šengena“.

(Predsedavajući: Hvala kolega.)

Ali zbog toga ne treba „mali Šengen“ unapred otpisivati kao neku ideju koja je besmislena jer sada kada pogledate mapu Zapadnog Balkana, kada pogledate mapu država koje su obuhvaćene tim tzv. „malim Šengenom“, šta vidite? Vidite tri relativno male države i vidite tri relativno mala tržišta. Ideja je da se tržište poveća.

(Predsedavajući: Zahvaljujem kolega Martinoviću.)

Ideja je da ostvarimo više para za naše građane zato što ćemo da poslujemo na tržištu koje je veće nego što je samo tržište Republike Srbije. U tome je ideja „malog Šengena“, da Srbiji bude bolje, da građanima Srbije bude bolje, da na kraju krajeva bude više para u budžetu Republike Srbije, pa kada bude bilo više para u budžetu biće više para i za sve ono za šta se i vi i mi zalažemo – i više puteva i više škola i više bolnica i veće plate i više radnih mesta itd. To je sve jedno sa drugim povezano.

Ne znam šta vam toliko smeta pojam kosovska kultura. Kad neko kaže kosovska kultura, pre svega mislim na srpsku kulturu, na srpsko, kulturno i duhovno nasleđe na Kosovu i Metohiji. Za mene kad se kaže kosovska kultura to su Visoki Dečani, to je Bogorodica Ljeviška, to su Sveti Arhangel kod Prizrena, to je sve ono što imamo mi kao narod na Kosovu i Metohiji.

Tako da ja u tome ne vidim ništa loše. Kosovska kultura je pre svega srpska kultura i sve što se, ili najveći deo onoga što se nalazi od kulturnog blaga na Kosovu i Metohiji je kulturno blago srpskog naroda.

Zar vi zaista verujete gospodine Šešelj da bi Aleksandar Vučić, koji je sprečio ulazak tzv. Kosova u UNESKO, u Interpol, zahvaljujući kome je više od 10 država u protekle dve godine povuklo.

(Aleksandar Šešelj: Šesnaest.)

Evo 16, povuklo priznanje.

(Vjerica Radeta: Sedamnaest.)

Evo ispravlja me Vjerica 17, hvala vam.

Dakle, 17 država je zahvaljujući pre svega politici.

(Vjerica Radeta: Ne pratiš.)

Pa dobro Vjerice rekao sam više od 10, nisam baš mnogo pogrešio.

Dakle, 17 država je zahvaljujući politici Aleksandra Vučića povuklo

priznanje tzv. republike Kosovo i vi sad kažete – uprkos svemu tome što zahvaljujući politici Aleksandra Vučića države jedna za drugom povlače priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, što zahvaljujući politici Aleksandra Vučića Kosovo nije u Interpolu, nije u UNESKU, itd, sad će Aleksandar Vučić da omogući Kosovu i Metohiji kao nezavisnoj državi da bude sastavni deo „malog Šengena“. Pa, ta ideja vam je smešna. U to niko ozbiljan ne može da poveruje.

„Mali Šengen“ nije napravljen da bi bilo ko promovisao tzv. kosovsku nezavisnost, „mali Šengen“ je napravljen i to je ideja Aleksandra Vučića, da Srbija sa Kosovom i Metohijom, Severna Makedonija i Albanija budu zajedničko tržište i da kroz to zajedničko tržište se olakša protok ljudi, robe, kapitala i usluga, a Srbija kao najveća od te tri države bi trebala od tog sporazuma da ima i najviše korist.

Ako budemo vodili politiku kakvu je Aleksandar Vučić vodio do sada mi ćemo definitivno, ma koliko vama sad to izgledalo smešno, biti lider, ne samo „malog Šengena“, nego lider zapadnog Balkana, pa i šire ovog dela Evrope kada je u pitanju ekonomski razvoj. Bez ekonomskog razvoja nema ni razvoja vojske, nema ni razvoja obrazovanja, nema ni razvoja zdravstva, svih onih tema koje su od životne važnosti za građane Srbije.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Gospodin Rističević je otvorio jednu veoma zanimljivu temu koja ima mnogo svojih dimenzija i bezbednosnu dimenziju, ali i ekonomsku dimenziju. Zašto to kažem? Da bi građani Srbije razumeli u potpunosti slučaj ovog lažnog uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji nije uzbunjivač zato što nije se obratio nijednom nadležnom državnom organu, nego je izašao u medije sa lažnim podacima da bi naškodio u krajnjoj liniji, ne samo fabrici „Krušik“ i našoj namenskoj industriji, nego i državi Srbiji, naravno po nalogu svojih političkih mentora, pre svega, Dragana Đilasa, koji je danas, znači, baš danas, gospodine Rističeviću, dakle, Dragan Đilas je danas poslao u Valjevo, Nebojšu Zelenovića, poslao je Zorana Lutovca i koliko sam dobio informacije sad sa terena, treba da im se pridruži i Sergej Trifunović.

Oni su imali nameru da dođu ispred fabrike „Krušik“ u Valjevu, zato što su očekivali da će im se u tom protestu zbog navodnog kršenja ljudskih prava Aleksandra Obradovića, da će da im se pridruže radnici „Krušika“. To se nije desilo i onda su navrat, nanos, za danas u 17,00 časova u Valjevu zakazali miting na kome su glavni govornici, tako je bar najavljeno, Nebojša Zelenović, koji je u stvari i produžena ruka Dušana Petrovića. To je onaj Dušan Petrović o kome ste vi gospodine Rističeviću govorili, koji je pobio ko zna koliko hiljada krava, pa nam je zbog toga uništen stočni fond. Jedan od glavnih govornika je Zoran Lutovac i Sergej Trifunović.

E, sad, pre nego što se osvrnemo na slučaj ovog lažnog uzbunjivača Aleksandra Obradovića, ono što bi građani Srbije trebali da znaju, a građani Valjeva to znaju. Meni je žao što trenutno u sali nije moj prijatelj i kolega, Mihajlo Jokić. Mihajlo Jokić je zajedno sa mnom, ako smem to tako da kažem, mi smo vodili jednu veliku borbu u Agenciji za privatizaciju da se poništi privatizacija koja je izvršena posle 2000. godine jednog dela fabrike „Krušik“ namenska industrija, a to je „Krušik akumulatori“. „Krušik akumulatori“ je bila jedna vrlo uspešna firma još u vreme SFRJ, ona je to nastavila da bude i tokom 90-ih godina. Samo jedan primer, koliko je ta fabrika bila uspešna i koliko je bila konkurentna na svetskom tržištu kada je u pitanju vojna, odnosno namenska industrija. „Krušik akumulatori“ Valjevo su između ostalog izvozili akumulatore za tenkove u Irak i to pre nego što je došlo do invazije na Kuvajt, 1990. godine i pre naravno, „Pustinjske oluje“.

Šta se desilo posle 2000. godine? Fabriku „Krušik akumulatori“ Valjevo privatizovao je Zoran Čičak. Kolege koje su malo duže u politici u koje spadate i vi gospodine Rističeviću, a verujem i kolege iz SRS znaju o kome se radi. Zoran Čičak je čovek koji je doživeo jednu neverovatnu ideološku i političku transformaciju. Zoran Čičak je jedan od osnivača Saveza komunista pokreta za Jugoslaviju. Posle 2000. godine on je prestao navodno da bude komunista, prestao da bude jugonostalgičar, postao je biznismen, postao je kapitalista, što je još gore postao je NATO lobista. On danas piše po tviteru sve najgore o Aleksandru Vučiću, o SNS, o poslanicima SNS, Zoran Čičak je privatizovao fabriku „Krušik akumulatori“ Valjevo i od jedne perspektivne i uspešne fabrike koja je bila sastavni deo naše namenske industrije napravio bukvalno deponiju. Napravio jedno skladište otpada u kome ništa nije radilo. To je uradio zajedno sa nekim svojim slovenačkim partnerima.

Zahvaljujući velikom naporu rukovodstva grada Valjeva, a tada je Mihajlo Jokić bio predsednik Skupštine grada Valjeva, mi smo uspeli da poništimo posle duge i teške borbe u Agenciji za privatizaciju pošto je bilo mnogo administrativnog otpora, mnogo prepreka, nije bilo političke volje da se poništi privatizacija te fabrike „Krušik akumulatori“ Valjevo. Došlo je ipak do poništavanja odluke o privatizaciji i Krušik akumulatori Valjevo, evo vi me ispravite gospodine Milićeviću, ako grešim, ta fabrika danas veoma uspešno posluje i daje veliki doprinos našoj namenskoj industriji, a posebno fabrici Krušik u Valjevu.

Zašto sam ovo rekao? Pa, da građani Srbije razumeju da se na političkoj sceni ništa ne dešava slučajno. Dakle, očigledno da je cilj Dragana Đilasa, da je cilj tog tzv. Saveza za Srbiju da se ponovo uništi naša namenska industrija, a svi pokazatelji govore da „Krušik“ u Valjevu iz godine u godinu postiže sve bolje ekonomske rezultate i da je dobit iz godine u godinu sve veća. Pokušali su, skoro da su uspeli, ali nisu uspeli do kraja da nam unište vojsku za vreme dok su bili na vlasti i sad pokušavaju da unište našu namensku industriju. Onda su se dosetili da pronađu čoveka koji je radnik fabrike „Krušik“, da od njega u medijima poput N1 televizije, poput lista „Danas“ naprave nekog mučenika za slobodu govora, za slobodu misli, da naprave nekakvog lažnog uzbunjivača koji to u stvari nije, jer se radi o čoveku koji je prekršio više zakona, koji je počinio nekoliko krivičnih dela i koji je iz fabrike „Krušik“ zato što su mu ti podaci sticajem okolnosti bili dostupni iznosio u medije, dakle, on se nije obratio nadležnim organima nego je u medijima, gospodine Rističeviću iznosio podatke koji su nosili oznaku ili „državna tajna“ ili „strogo poverljivo“.

U svakoj državi takav čovek bi bio pod hitno procesuiran i bio bi osuđen za nekoliko vrlo teških krivičnih dela kojima se narušava bezbednost države.

Međutim, u Republici Srbiji, izgleda kod jednog dela političara koje predvodi Dragan Đilas, vlada jedna naopaka logika. Onaj ko radi protiv države je, zapravo, mučenik, on je borac za ljudska prava i slobode i zbog toga se već danima diže tolika prašina u medijima, a u stvari ovo je prava istina.

Dakle, radi se o pokušaju da se uništi naša namenska industrija, da se stvari u „Krušiku“, ali ne samo u „Krušiku“, nego i u svim našim fabrikama koje pripadaju kompleksu namenske industrije vrate 10, 15, 20 godina unazad, i da mi kao država prestanemo da budemo zemlja koja proizvodi naoružanje i vojnu opremu i koja to naoružanje i tu vojnu opremu izvozi u inostranstvo.

To je bio njihov cilj i dok su bili na vlasti. Upropastili su svaku fabriku koja je pripadala sistemu odbrane Republike Srbije i koja je ulazila u sistem namenske proizvodnje.

Sad kada smo mi uspeli da podignemo, a i gospodin Zoran Đorđević može to da potvrdi kao ministar u Vladi Republike Srbije, kada smo uspeli da podignemo našu namensku industriju, kada je naša namenska industrija postala ponovo konkurentna na svetskom tržištu, a mnogo napora nam je trebalo da to postignemo, sada se Dragan Đilas, verovatno, po nečijem nalogu koji je došao spolja, uključio u akciju eventualnog ponovnog uništavanja naše namenske industrije. Onda su pronašli kao žrtveno jagnje tog čoveka koji se zove Aleksandar Obradović i od njega prave mučenika, od njega prave žrtvu, navodno diktatorskog režima Aleksandra Vučića, a u stvari radi se o pokušaju da se uništi naša namenska industrija.

U to su se, naravno, uključili svi ovi Đilasovi poslušnici poput Zelenovića, poput Lutovca, poput Sergeja Trifunovića itd, koji svakoga dana obmanjuju građane Srbije, građane Valjeva, kako je Aleksandar Obradović uzbunjivač, kako se krši Zakon o uzbunjivanjima, kako Aleksandar Vučić i SNS ne dozvoljavaju slobodu mišljenja, slobodu govora, kako hapse nevine ljude itd, a u stvari, radi se o jednom vrlo opasnom pokušaju da se nanese vrlo ozbiljna šteta državi Srbiji, a kada je u pitanju fabrika „Krušik“ onda vam je potpuno jasno, građani Srbije to treba da znaju, ta šteta nije samo ekonomska, ta šteta je i bezbednosna.

Ja se nadam da će nadležni državni organi, po svim ovim pitanjima, da reaguju, kao što smo svojevremeno reagovali po pitanju poništavanja privatizacije Fabrike „Krušik akumulatori“ Valjevo, tako isto se nadam da će nadležni državni organi da reaguju i povodom ovog isfabrikovanog i medijski spinovanog slučaja Aleksandra Obradovića, jer se ne radi ni o kakvom kršenju ljudskih prava, naprotiv, radi se o kršenju zakona i radi se o narušavanju vitalnih interesa građana Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da malo dopunim ono što je rekao gospodin Rističević. Ono što je radio Aleksandar Obradović je sledeće. To je čovek koji je punih pet godina iz „Krušika“ ili iznosio ili je fotografisao putem mobilnog telefona podatke i ugovore koji su nosili oznaku državna tajna i strogo poverljivo. Navodno je to radio zato što je bio revoltiran time što mu je majka smenjena sa nekog rukovodećeg položaja u „Krušiku“. Naravno, ja verujem da je on to radio po nečijem nalogu, kao što verujem da je to radio za novac, jer sumnjam da iko ovakve stvari može da radi samo zbog toga što je nezadovoljan činjenicom da mu majka nije na rukovodećem položaju u nekoj fabrici.

Ono što je radio Aleksandar Obradović i što je država, na svu sreću, uspela da spreči, gospodine Rističeviću, nadam se da ćete se složiti sa mnom, mi smo o tome pričali, to je svojevremeno radio i Rodoljub Šabić pod lažnom firmom da primenjuje Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. On je tražio od Ministarstva odbrane, od Vojnobezbednosne agencije, od Vojnoobaveštajne agencije podatke koji su nosili takođe oznaku „Državna tajna“ i „Strogo poverljivo“. On je tražio, između ostalog, da mu se dostavi raspored jedinica Vojske Srbije pre svega na onim položajima na Kosovu i Metohiji, prema Makedoniji, da mu se dostavi tačno o kojoj jedinici se radi, sa kakvim naoružanjem ta jedinica raspolaže, brojno stanje jedinice, komandni sastav itd.

Evo i Zoran Đorđević kao nekadašnji ministar odbrane, to može da potvrdi. Kada mu nadležni državni organi te podatke nisu dostavili, jer nisu ni mogli, nisu ni po zakonu bili obavezni da mu dostave, i sami bi prekršili zakon da su to uradili, onda je Rodoljub Šabić pre Aleksandra Obradovića počeo da izigrava žrtvu diktatorskog režima Aleksandra Vučića. Evo, kaže, sad me napadaju, optužuju me da sam izdajnik, da sam državni neprijatelj itd. a ja u stvari samo tražim određene podatke koji se odnose na Vojsku Srbije, a obelodanjivanjem tih podataka nanela bi se ogromna i nenadoknadiva šteta po bezbednost Republike Srbije. Između ostalog, nanela bi se ogromna i nenadoknadiva šteta po bezbednost Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.

Naravno, samo naivan čovek, krajnje neupućen, može da poveruje, gospodine Rističeviću, da su pre nekoliko godina Rodoljub Šabić, a sada Aleksandar Obradović to radili iz neznanja. Vrlo dobro su oni znali šta rade i za koga rade, ali taj za koga rade sigurno nije država Srbija.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću. Evo još jedan prilog raspravi ovoj, politički vrlo aktuelnoj temi.

Za vreme njihove vlasti, za vreme vlasti Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića i ostalih ukinuta je, gospodine Rističeviću, to vi vrlo dobro znate, služba bezbednosti u Ministarstvu inostranih poslova i Ministarstvo inostranih poslova u vreme kada je Vuk Jeremić bio ministar inostranih poslova, a direktor tog ministarstva, odnosno zamenik ministra bio Borislav Borko Stefanović, i ukinto je, pazite, to nije u radila nijedna država u svetu, šifrovanje, odnosno ukinuta je kripto zaštita komunikacije Ministarstva inostranih poslova za svojim DKP u svetu. Drugim rečima, svako ko je hteo, a zna se ko je to hteo, mogao je bez ikakvih problema da čita telegrame koje je Ministarstvo inostranih poslova slalo našim ambasadama, odnosno konzulatima u svetu, odnosno telegrame koje su naše ambasade i konzulati upućivali ka Ministarstvu inostranih poslova. Eto tako su se oni brinuli o državi Srbiji i o interesima njenih građana.

Zašto su oni, gospodine Rističeviću, još udarili na „Krušik“ u Valjevu? Za vreme njihove vlasti „Krušik“ je bio u stanju u kome sam ga maločas opisao. Dakle, fabrika koja je jednim delom bila privatizovana, koja praktično nije ni radila zato što su oni rekli – nama namenska industrija ne treba, nama vojska ne treba, mi sada imamo prijatelje, okruženi smo sa svih strana prijateljima, ne treba nam naoružanje i onda hajde da ukinemo i da razbijemo Vojsku, hajde da uništimo našu namensku industriju.

Za vreme njihove vlasti namenska industrija je bila na izdisaju. E, sada, oni su udarili na namensku industriju u Valjevu, konkretno na fabriku „Krušik“ između ostalog zbog toga što je ta fabrika u 2017. godini ostvarila čist poslovni dobitak, dakle, ne gubitak kao za vreme njihove vlasti, nego čist poslovni dobitak od milijardu dinara, a u 2018. godini od pola milijarde dinara i za to vreme mi smo uspeli da zaposlimo preko 1.500 građana Valjeva i okolnih mesta u „Krušik“ u Valjevu, tako da fabrika „Krušik“ u Valjevu danas broji preko 3.300 zaposlenih. Naravno, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Zelenović i njima slični kažu – sve su to članovi, sve su to aktivisti SNS. To nema nikakve veze sa istinom. To su građani koji žive u Valjevu, to su građani koji žive u okolnim mestima, a dobili su posao ne zato što su članovi ove ili one stranke nego zato što je država Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, uspela da digne na noge našu namensku industriju.

Sve ovo što rade, a vezano je za ovog Aleksandra Obradovića, lažnog uzbunjivača, je u stvari mučki udar na našu namensku industriju i na našu vojsku. To građani Srbije treba da znaju.

Zahvaljujem se gospodine Marinkoviću.

Birački spisak nije nikakav tajni dokument. Birački spisak je dokument u koji svaki svaki građanin Republike Srbije ima pravo uvida i može da proveri da li je upisan u birački spisak i ako nije, da traži da bude upisan.

Srpska napredna stranka se nikada nije bavila bilo kakvim zloupotrebama koje su vezan za biračke spiskove, prosto zato što mi nemamo potrebe da vršimo bilo kakve zloupotrebe, imajući u vidu snagu i jačinu SNS, koja je predvođena našim predsednikom Aleksandrom Vučićem.

Ono što je tačno, jeste da članovi i aktivisti SNS obilaze sve opštine, gradove, sve mesne zajednice u Srbiji, da razgovaramo sa građanima, da im objašnjavamo šta je ono što smo uradili, koji su to problemi koji su bili zatečeni, koje probleme smo rešili i da čujemo od građana šta je to što još treba da se uradi, da bi njihov život bio bolji. To je ono što radi SNS.

Nisam razumeo ovo oko pomeranja lenjira i nekih promena u biračkim odborima, ali ono što bi građani Srbije trebalo da znaju, mada mislim da znaju, ali nije loše da se to ponovi, SNS ni u jednom biračkom odboru, bilo gde u Srbiji nema većinu. Naši zakoni su tako koncipirani da u svakom biračkom odboru od najmanjeg sela u Srbiji, pa da RIK-a većinu članova ima opozicija. Tako da, SNS sve i da hoće, a neće, niti nam je to ikada bila namera, ne možemo da pokrademo bilo koje izbore.

Dakle, nema tog lenjira kojeg smo mi pomerali gore ili dole, dovodili, odvodili itd, uvek smo na svim izborima pobeđivali zato što je to narod tako hteo.

Verujem da će tako biti i na sledećim izborima. Ali, nije loše da se još jedanput pomene, to je i kolega Nemanja Šarović pre neki dan rekao, kako smo mi u SNS omogućili Bošku Obradoviću da 2016. godine pređe cenzus. To naprosto nije tačno, zato što SNS nema većinu u RIK-u, kao što većinu nemamo ni u jednom biračkom odboru. Dakle, u svakom biračkom odboru opozicija je ta koja ima većinu i to bogami ubedljivu većinu u odnosu na članove koji pripadaju SNS.

Da se, to je moj predlog kolegama iz opozicije, da se više ne bavimo tim isfabrikovanim pričama o biračkim spiskovima i o tome kako je uzrok za nečiji poraz ili kako je uzrok za nečiju pobedu to što je mogao ili nije mogao da ima birački spisak ili uvod u birački spisak. Svako od vas ko želi, može da ostvari uvid u birački spisak, da utvrdi da li je upisan u birački spisak, ako nije, da se upiše. To pravo ima svaki građanin Republike Srbije i nema potrebe da se SNS šeta po Srbiji sa bilo kakvim biračkim spiskovima. Mi po Srbiji idemo da građanima kažemo šta je to što smo uradili, šta je to što još treba da uradimo, da saslušamo građane, da razumemo njihove probleme, da vidimo kako te probleme u budućnosti možemo da rešavamo.

Priznaćete, to ni jedna vlast do sada nije radila. Vlast je uvek hvalila samu sebe i afirmisala svoje uspehe i to je legitimno. Ali, ja mislim da je SNS uvela jedno novo pravilo u politički život Srbije, a to je da smo samokritični, da imamo hrabrosti da kažemo da neke stvari nismo uradili dovoljno dobro, da neke probleme nismo rešili, a mogli smo da ih rešimo, i da imamo hrabrosti da nam građani kažu sa kojim to našim potezima nisu zadovoljni kako bismo mi te naše greške ispravili.

Nikada nismo rekli, to je ono što se često puta ponavlja ovde u Narodnoj skupštini, da je situacija u bilo kojoj oblasti društvenog života idealna. Nije idealna situacija nigde, ali je situacija bolja u 2019. godini nego što je bila 2015. godine, kao što je 2015. godina bila mnogo bolja nego 2013. godine. Ali, nikada nismo tvrdili ono što vrlo često dolazi kao neka vrsta napada na nas iz SNS, nikada nismo tvrdili, nikada nismo izgovarali te fraze, da Evropa nema alternativu, nikada nismo izgovarali te fraze da je situacija idealna. Daleko od toga da je bilo šta u Srbiji idealno ili bilo gde u svetu, niti može da bude idealno, ali da se trudimo i da radimo da situacija i u obrazovanju, u školstvu, u zdravstvu, u poljoprivredi i u svim drugim sferama društvenog života, pa i kada je u pitanju informaciona bezbednost bude bolja, ja mislim da građani Srbije to vide i da će na sledećim izborima to pravilno i da ocene.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Ovde je izneto nekoliko stvari sa kojima ja zaista ne mogu da se složim.

Pre svega, koliko znam, instruktažu članova biračkih odbora i za sledeće izbore, radiće isključivo RIK, a svako onaj ko želi da se uključi u taj proces moći će da se uključi samo tako što će imati pravo da ga prati.

Nije tačno da će bilo koja nevladina organizacija, pa ni CRTA, ni Transparentnost, ni CESID, niti bilo ko drugi moći da vrše instruktažu članova biračkih odbora. Instruktaža, da bi narod razumeo, podrazumeva da se članovi biračkih odbora upoznaju sa zakonskim i drugim propisima koji se odnose na rad biračkih odbora. Tu instruktažu će moći da vrši samo RIK, sve drugo bi bilo protivzakonito. To što ste rekli naprosto nije istina.

Dalje, ako svaki građanin Republike Srbije ima pravo uvida u birački spisak, dakle svaki građanin Republike Srbije, ona taj dokument ne može da bude tajni. Dakle, ne može da bude tajni dokument…

(Vjerica Radeta: A ko ga može videti?)

… pa svako može da ga vidi.

Ako svako može da izvrši uvid u jedan dokument, onda taj dokument ne može da bude tajni.

Ako svako može da izvrši uvid u jedan dokument onda taj dokument ne može da bude tajni, taj dokument je javni dokument, u koji svako može da izvrši uvid i da zatraži da bude upisan u birački spisak ako eventualno nije. Kao što, sa druge strane, svaki građanin Republike Srbije može da traži da onaj ko više nema biračko pravo u Republici Srbiji, po različitom osnovu, bude izbrisan sa biračkog spiska. U tom smislu uopšte ne razumem tu vašu opasku da je u pitanju neki tajni dokument. Nema u biračkom spisku ništa što je tajno.

Što se tiče te kampanje „door to door“, odnosno od vrata do vrata, to je kampanja koja na kraju krajeva niti je izmislila SNS, ni SRS, to je kampanja, koliko znam osmišljena, nije ni DS, to je kampanja koja je osmišljena u SAD i koja je kasnije preneta u čitav niz evropskih zemalja, između ostalog i u Republiku Srbiju. To radi i SNS, to radi i SRS, to radi, ja mislim svaka ozbiljna politička partija koja ima nameru da učestvuje na izborima.

Mi nemamo u rukama birački spisak. Mi ne idemo po biračkim spiskovima da razgovaramo sa građanima. Mi kucamo na svačija vrata i sa svakim onim građaninom Republike Srbije ko hoće da nam svoja vrata otvori, mi razgovaramo. Nisam nikada rekao da će SNS da pobedi, možda ćete pobediti vi i ja ću vam čestitati na toj pobedi. Ja sam samo rekao da ćemo mi da učinimo sve da mi pobedimo, a da li ćemo pobediti ili ne o tome će odlučiti građani Republike Srbije, u tome se slažemo i vi i ja.

Ali, nije tačno, i prosto moram da reagujem kao predsednik poslaničke grupe, mi ne šetamo nikakve biračke spiskove po Srbiji. Naši aktivisti kucaju na svačija vrata i razgovaraju sa svim građanima Republike Srbije. U tom smislu nama birački spisak, kao jedna velika hartija, apsolutno nije potrebna. Samo bi nam otežavala rad na terenu.

Evo, da ne bi bilo nikakve zabune, u tački 6. radi se o dokumentu radnog tela Vlade Republike Srbije. Dakle, odlukom Vlade Republike Srbije na poslednjoj sednici formirana je Radna grupa za verifikaciju jedinstvenog biračkog spiska u kojoj će pored članova Vlade i Ministarstva učešće uzeti i CRTA i CESID, kao i predstavnici međunarodnih institucija i tela. Dakle, to je jedino što se odnosi na CRTU i na CESID, dakle, da će imati pravo da učestvuju u radu Radne grupe za verifikaciju jedinstvenog biračkog spiska.

Sad vi kažete da se mi dodvoravamo nekakvim isluženim činovnicima iz EU, ne znam tačno na koga mislite, nije ni bitno. Nemamo mi potrebe bilo kome da se dodvoravamo. Srpska napredna stranka će učiniti sve da naredni izbori koji se očekuju u martu ili u aprilu 2020. godine budu najtransparentniji izbori koji su ikada održani u Republici Srbiji. Tako da niko neće imati mogućnost da uloži bilo kakav prigovor da je učinjena bilo kome šteta, da je bilo čiji glas ukraden ili da je bilo čiji glas pogrešno prebrojan i tako dalje. Dakle, to je cilj Vlade Republike Srbije i zbog toga je i formirana ova Radna grupa.

Niste u pravu, ni što se tiče instruktaže, dakle, tu instruktažu će da vrši isključivo RIK, a niste ni u pravu što se tiče ovih radnih tela. Radna tela su radna tela RIK-a. To nisu radna tela bilo koje opštine, bilo kojeg grada i bilo koje lokalne vlasti. Dakle, svako radno telo koje će biti formirano je radno telo RIK.

Ponavljam još jedanput, ja zaista ne razumem šta vam znači ta fraza – vaši birački odbori. Nema SNS nijedan svoj birački odbor. U svakom biračkom odboru vi iz opozicije ste većina i nemam ja ništa protiv toga, vi kažete da li imam nešto protiv toga. Nemam. Odlično što je to tako, ali onda bi bilo dobro da objasnite građanima Srbije, ne samo vi, čak možda ponajmanje vi, to bi trebali da objasne ovi koji bojkotuju rad parlamenta, kako je moguće da SNS pokrade bilo gde izbore u Srbiji, bilo koje izbore, republičke, pokrajinske, lokalne, predsedničke, a u svakom biračkom odboru predstavnici opozicionih stranaka imaju ubedljivu većinu u odnosu na članove SNS, bez obzira da li su članovi ili su zamenici članova biračkih odbora. Ista vam je takva situacija i sa RIK, uvek opozicija ima većinu i u biračkim odborima i u RIK i nemamo ništa protiv toga, samo hoćemo da to građani Srbije znaju.

Zapisnici se, koliko ja znam, odmah kače na vrata prostorije u kojima se održavaju izbori i u kojima rade birački odbori.

Dobro je što imate, gospođo Radeta, svoje predloge, kako treba unaprediti izborni proces u Republici Srbiji. Mi sad možemo da polemišemo do sutra da li su bolji predlozi Vlade ili su bolji vaši predlozi, ali u svakom slučaju ova polemika između vas i mene, koja svakako nije lična i nije neprijateljska, pokazuje da vlast i opozicija treba da razgovaraju kako bismo postigli konsenzus oko toga koji je to minimum standarda u sprovođenju izbora u Republici Srbiji koji garantuje i vama koji ste trenutno u opoziciji i nama koji smo trenutno na vlasti da niko posle završetka izbora neće moći da kaže da mu je naneta bilo kakva šteta ili da je bilo ko pokrao izbore.

Mislim da to treba da razumete. Nije sporno da vi imate svoje stavove i nije sporno da vi kritikujete predloge koje iznosi Radna Grupa, odnosno koje iznosi Vlada Republike Srbije. Ali, smisao ovog razgovora i svih razgovora koji se vode već tri meseca između vlasti i opozicije u Srbiji jeste da se postigne konsenzus oko toga šta je to minimalno što nam garantuje da kad se završe izbori niko neće moći da kaže - ovi izbori su lažirani, rezultati su fingirani, rezultati su pogrešni itd. Zašto je to bitno? Zato da se više nikada u Srbiji ne ponovi atmosfera koja više liči na građanski rat nego na jednu demokratsku državu.

Mi smo takvu situaciju imali 2016. godine, mi smo takvu situaciju imali, što je još neverovatnije složićete se sa mnom, 2017. godine, dva meseca su ovde članovi raznoraznih opozicionih stranaka, ne vaše, raznorazne pristalice Saše Jankovića i njemu sličnih protestvovali ovde ispred Narodne skupštine, tvrdili su da su izbori pokradeni, pa je onda Saša Radulović demantovao samog sebe i rekao da je Vučić pobedio potpuno legalno, oni su nastavili da protestuju ovde ispred Narodne skupštine, tvrdili su da su izbori pokradeni. Pa, je onda Saša Radulović demantovao samog sebe i rekao da je Vučić pobedio potpuno legalno. Oni su nastavili da protestuju ovde ispred Narodne skupštine i kad sam ih ja jedanput pitao – ljudi, ali protiv čega protestujete? Da li ste negde pokradeni? Da li je negde napravljena neka greška? Da li je neko prekršio zakon? Ne, mi protestujemo zbog toga što je Aleksandar Vučić pobedio na izborima. To se desilo samo u Srbiji, da ljudi koji su izgubili izbore protestuju zato što je neko drugi pobedio, ali ne sa jednim ili dva procenta, nego je čovek dobio podršku više od 55% birača koji su izašli na izbore.

U svakoj demokratskoj državi, kod svakog demokratski svesnog političara nema šta više da se kaže, sem da se pruži ruka i da se čestita pobedniku. Ovde su nas dva meseca sačekivali, nas narodne poslanike iz SNS, hteli su da nas biju motkama, psovali nas, vređali nas na najvulgarniji mogući način kad god smo ulazili ili izlazili iz Narodne skupštine zato što su pristalice DS, pristalice Vuka Jeremića, Saše Jankovića i tako dalje, bili nezadovoljni pobedom Aleksandra Vučića. Policija tada nije reagovala, policija je tada bila vrlo trezvena, vrlo razumna, iako je situacija bila vrlo delikatna i napeta i moglo je da se desi svašta, ali na svu sreću nije bilo težih incidenata, ali da se više ne bi ponovila takva situacija, da bilo ko može da posumnja u legalnost i legitimnost izbornih rezultata, SNS je kao stožerna vladajuća stranka u Srbiji pristala da se vode razgovori sa svim pristalicama i predstavnicima opozicionih stranaka koji u tom razgovoru žele da učestvuju kako bismo došli do saglasnosti oko toga šta je to što se tiče izbora posle čega niko, ni vi, ni mi, nećemo moći da kažemo – ovi izbori su bili neregularni, zato što SNS ne želi da bude na vlasti po svaku cenu suprotno volji građana.

Ako nas građani žele neka glasaju za SNS, ako nas građani Srbije ne žele neka glasaju za vas, neka glasaju za Dragana Đilasa, neka glasaju za Vuka Jeremića, ali hoćemo da ničiji glas ne bude ukraden, hoćemo da svačiji glas ode onoj listi ili onoj stranci kojoj je zaista i dat jer mi se izbora ne plašimo, kao što se, verujem, izbora ne plašite ni vi. Izbora se plaše oni kojih nema ovde u parlamentu i koji zato što znaju da će te izbore da izgube, unapred traže opravdanje da na tim izborima ne učestvuju. Ja mislim da građani Srbije vrlo dobro razumeju da se upravo o tome radi.

Zaista ne znam ko će posle sledećih izbora da šeta i gde, znam samo jednu stvar. Narod niko ne može da pobedi. To se pokazalo i na izborima 2012. i 2014. i 2016. i 2017. godine, a to se pokazalo i na primeru izbora za Skupštinu grada Beograda 2018. godine. Znači, nema tog Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića koji može da pobedi narod. U tom smislu mi nemamo nikakve strahove.

Ja se slažem sa vama. Kao što vidite, mi smo vratili raspravu o izbornim uslovima ovde u parlament. Vama hvala što u ovom dijalogu učestvujete. Vi time pokazujete visok nivo i političke svesti, ali i svesti o interesima države.

Ono što hoću da kažem i zaista ne želim da ulazim u polemiku sa vama oko toga da li su bolji vaši ili naši predlozi, do izbora ima još dosta vremena i mi ćemo o tome da razgovaramo, ali zbog građana Srbije, a i vama da kažem da predsednica Narodne skupštine Maja Gojković će u narednom periodu, ja mislim najduže za mesec dana, da uputi pismo svim predsednicima poslaničkih grupa da dostave svoje predloge za članove nadzornog tela Narodne skupštine koje treba da nadgleda sprovođenje izbora koji će biti 2020. godine, tako da će i vaša stranka, gospođo Radeta, imati priliku da da svoje predloge. Evo, sada to kažem kao neku vrstu ekskluzivni informacije. Dakle, imaćete i vi svoje predstavnike i moći ćete da vrlo konstruktivno učestvujete u radu ovog nadzornog tela.

Ono što je važno da građani Srbije znaju i mi iz SNS na tome insistiramo, na izborima 2012. godine, govorim od 2012. godine zato što je SNS na tim izborima pobedila i preuzela odgovornost za vođenje države. Dakle, izbori 2012. godine, izbori 2014. godine, izbori 2016. godine, izbori 2017. godine sprovedeni su po zakonima koje su doneli oni koji sada bojkotuju rad parlamenta. Sprovedeni su po Zakonu o izboru narodnih poslanika, po Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti. To su dva ključna zakona na koje se oni sada žale, a koje su oni doneli.

Kada su oni bili na vlasti ti zakoni su bili odlični, ni jedna odredba im nije smetala, sve je bilo demokratski, sve je bilo evropski, sve je bilo u skladu sa najboljom mogućom evropskom regulativom. Kada su izgubili izbore i kada su počeli redom da gube izbore od 2012. pa do 2017. godine, onda su se setili da ne valja Zakon o izboru narodnih poslanika koji je donet 2000. godine, doneo ga je DOS, pa onda ne valja Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, donela ga DS 2011. godine i sa čitavim nizom drugih propisa koje su sve oni donosili. Nemate ni jedan zakon koji smo mi doneli ili koji je suštinski izmenjen za vreme mandata SNS i to je ono što njih u stvari najviše boli.

Mi smo njih pobeđivali po pravilima koje su oni sami propisivali dok su oni pobeđivali na tim izborima, a pobeđivali su znate i sami kako. Veliko je pitanje da li su i pobeđivali. Dok je SRS bila jedinstvena, mi smo uvek imali više poslanika u onim apsolutnim brojevima od DS. Da li je tako? Uvek smo mi bili, čisto matematički gledano, pobednici izbora, ali nismo bili u situaciji da formiramo Vladu zato što su neke druge stranke pravile političke kombinatorike i formirale skupštinsku većinu. Dakle, mi smo njih i tada pobeđivali, samo nismo uspeli da formiramo vlast.

Kada smo 2012. godine uspeli da formiramo vlast, onda su oni shvatili, tj. počeli su da traže opravdanje za svoje izborne neuspehe i to je sada kulminiralo 2018. i 2019. godine da kažu – ni jedan zakon u Srbiji koji se odnosi na bilo koje izbore, ni jedan propisi koji se odnosi na bilo koje izbore, ni na predsedničke, ni na republičke, ni na pokrajinske, ni na lokalne, sad sve to ništa ne valja zato što na tim izborima pobeđuje SNS. Ovo sam rekao zato da bi građani Srbije razumeli da smo Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića i sve druge pobeđivali po zakonima Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Borisa Tadića.

Zahvaljujem se gospodine Marinkoviću.

Nekoliko napomena vezano za ovaj amandman i za obrazloženje ovog amandmana.

Pre svega, kada se kaže da Republika Srbija finansira nevladine organizacije, mislim da uvaženi kolega ne vodi računa o jednoj stvari. Prema Zakonu o budžetskom sistemu budžetska stavka koja postoji ne samo u budžetu Republike Srbije, nego postoji i u budžetu AP Vojvodine i postoji u budžetu svake jedinice lokalne samouprave u Srbiji, zove se – dotacije nevladinim organizacijama. To je formulacija iz Zakona o budžetskom sistemu. Te nevladine organizacije nisu one nevladine organizacije o kojima ste vi govorili. To je jedna stvar.

Druga stvar, pričali ste o Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu i o vašem predlogu da se sličan centar formira i za teritoriju Vojvodine. Ono što želim da vam kažem i ono što treba da znaju građani Srbije, Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu pokriva i teritoriju AP Vojvodine.

Treća stvar, vi u Skupštini Vojvodine niste podneli formalno-pravno ispravan predlog koji se odnosi na formiranje srpsko-ruskog humanitarnog centra u Vojvodini. I pored toga, ta vaša inicijativa, ne predlog, nego inicijativa, bila je na sednici Skupštine AP Vojvodine, pri čemu poslanici SNS nisu glasali ni za ni protiv, niti su učestvovali u raspravi o toj vašoj inicijativi, ne o predlogu, nego inicijativi iz dva razloga.

Prvi razlog je da ta inicijativa nije bila u skladu sa Poslovnikom Skupštine AP Vojvodine. To je ono što zbog građana treba da kažemo. Druga stvar, mnogo važnije, ta vaša inicijativa je bila politički neozbiljna, jer je njena suština bila - iniciramo kod Vlade AP Vojvodine, da ona pita Vladu Republike Srbije, a da Vlada Republike Srbije pita Vladu Ruske Federacije, da li želi da na teritoriji Vojvodine formira rusko-srpski humanitarni centar.

Što se tiče NATO-a, odnosno konkretnog KFOR-a, Srbima na KiM, kao što ni Srbima u Hrvatskoj, kao što ni Srbima u Crnoj Gori, neće pomoći silina naših reči odavde iz Beograda. Morate da vodite računa uvaženi kolega, KFOR je na KiM prisutan u skladu sa Rezolucijom 1244. U Rezoluciji 1244, a da vas podsetim to je jedina, sem Ustava Republike Srbije, to je jedina pravna veza između Republike Srbije i KiM kao njenog sastavnog dela. U Rezoluciji 1244, do slovce piše, ja vam sada citiram – da će na KiM doći KFOR kao međunarodne vojne snage uz suštinsko učešće NATO-a. Tako piše u Rezoluciji 1244, uz suštinsko učešća NATO-a, i za tu Rezoluciju je glasao i predstavnik Ruske Federacije u Savetu bezbednosti i za tu Rezoluciju 1244 se mi Srbi držimo tako čvrsto, zato što u njoj postoje odredbe koje nam garantuju suverenost i teritorijalni integritet na KiM.

Ali, vas molim, odnosno predlažem vam, ne možete Rezoluciju 1244 da uzimate na parče, pa ono što nam odgovara na to ćemo da se pozivamo, a ono što nam eventualno ne odgovara, to ćemo da kažemo, evo, vi naprednjaci sarađujete sa NATO paktom, kao što je rekao i uvaženi kolega Orlić, mi sarađujemo sa NATO paktom, mi koji smo bili žrtve bombardovanja isto kao i vi, mi koji smo branili Republiku Srbiju isto kao i vi, sedeli smo i u istoj Vladi, i sada vi nama kažete, vi sarađujete sa NATO paktom. Ja vam samo kažem, morate da vodite računa o tome šta bi mi Srbi želeli, a kakva je politička realnost i šta piše u Rezoluciji 1244.

Evo, da idemo redom, šta bismo mi Srbi želeli, i vi i mi, i pitajte bilo kog Srbina iz Beograda, sa Cetinja, iz Banjaluke, šta bi želeo? Da Vojska Srbije bude na KiM? Sasvim logično. To bi želeli. Da li je to u ovom trenutku moguće? Nije moguće. Zašto? Godine 1999. smo se povukli sa KiM potpisujući Kumanovski sporazum. Potpisivanje Kumanovskog sporazuma je bilo preduslov da se donese Rezolucija 1244 i u toj Rezoluciji piše da će na KiM biti prisutna međunarodna vojna misija KFOR uz suštinsko učešće NATO-a. U početku su u sastavu KFOR-a postojale i ruske snage koje su međutim, relativno brzo povučene sa KiM.

To su činjenice, ali nema potrebe da zbog toga što su to činjenice, nas iz SNS optužujete da mi nastavljamo istu politiku kao DS. Pa čekajte, jel mi uništavamo naše naoružanje kao što je to radila DS ili nabavljamo najsavremenije naoružanje? Jel mi izvodimo vojne vežbe sa Ruskom Federacijom ili je to činilo Ministarstvo odbrane dok je Dragan Šutanovac bio ministar? Jel sada stižu najnoviji avioni, helikopteri, tenkovi, borbena vozila iz Ruske Federacije ili je to bilo u vreme Borisa Tadića i Dragana Šutanovca? Pa u vreme Aleksandra Vučića se to radi.

Još jednu stvar da vam kažem, vi ste možda budući pravnik ili ste već pravnik, nije ni važno, ne postoji u pravnoj teoriji nijedan viši stepen saradnje sa Ruskom Federacijom od onoga što u ovom trenutku radi Vlada Republike Srbije i od onoga što radi predsednik republike Aleksandar Vučić. Dakle, pravna teorija, viši stepen saradnje sa nekom stranom državom, pa i sa Ruskom Federacijom ne poznaje, sem u jednom slučaju, a to je da Republika Srbija donese odluku da postaje federalna jedinica Ruske Federacije.

Više od toga ne može. Dakle, više od ovoga što radi Aleksandar Vučić, više od ovoga što radi Vlada Republike Srbije, kada je u pitanju saradnja sa Ruskom Federacijom, jednostavno pravno nije moguće, ako hoćete da Srbija bude suverena i samostalna država.

Ako mene pitate za moje lično mišljenje, niti bih voleo da budemo federalna jedinica u Americi, niti bih voleo da budemo federalna jedinica u Ruskoj Federaciji. Svaka čast i Amerikancima i svaka čast i Rusima, ali bih voleo da Srbija ostane suverena i slobodna zemlja. Kada ste suvereni i slobodni, onda možete samostalno da donosite odluke koje se tiču budućnosti vašeg naroda. Kad god imate starijeg brata iznad sebe, ma kako se on zvao, vi više niste slobodni.

Deo SNS je slobodna Srbija, ničija druga, nego Srbija koja će da vodi svoju politiku, koja će na svet da gleda svojim srpskim očima i da razmišlja svojom srpskom glavom i ničijom drugom. Uvek smo u istoriji pravili grešku, kada smo na svet gledali tuđim očima, kada smo vodili tuđu politiku i kada smo mislili tuđom, a ne svojom glavom.

Član 7. gospodine Milićeviću.

Pošto se nalazimo u zgradi Narodne skupštine koja je jedina ovlašćena da donosi zakone u Republici Srbiji, ja mislim da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine kada bilo koji narodni poslanik kaže da je Narodna skupština donela zakon koji je protivustavan, a ne postoji odluka Ustavnog suda koja izričito govori da je bilo koji zakon u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.

Ista je situacija i sa Briselskim sporazumom iz 2013. godine, kada jedan deo opozicije tvrdi da je taj sporazum protivustavan, pri čemu je Ustavni sud zauzeo stav da nije mogao meritorno da se upušta u odluku, odnosno u ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, zato što nije u pitanju međunarodni sporazum.

Dakle, ne radi se o sporazumu Republike Srbije sa nekom stranom državom i da Republika Srbija, odnosno Narodna skupština Republike Srbije nije imala obavezu da sprovede postupak ratifikacije koji se inače primenjuje kada su u pitanju međunarodni sporazumi. Time je Ustavni sud potvrdio da Republika Srbija nije zaključila Međunarodni sporazum sa tzv. republikom Kosovo, nego da je u pitanju jedan politički akt koji Ustavni sud po Zakonu o Ustavnom sudu i po Ustavu Republike Srbije ne može ni da ocenjuje. To je jedan od argumenata da oni koji tvrde da je Briselskim sporazumom, navodno Republika Srbija se odrekla KiM, dakle, sada su dobili pravni argument da to apsolutno nije tačno.

Mi se sada suočavamo sa jednom sličnom situacijom da se Zakon o privremenom uređivanju isplate penzija proglašava protivustavnim, a da pri tome ne postoji odluka Ustavnog suda, koja kaže da je taj zakon protivustavan. Na stranu to što neki poslanici koji su pravnici mešaju dve kategorije, penziju i iznos penzije. Kada je neko penzioner, to je društveni status, to je jedna društvena kategorija, a iznos penzije je varijabilna kategorija koja ne može da bude stečeno pravo. Penzija, kao društveni status je stečeno pravo. Znači, ne možete nekoga ko je završio svoj radni vek, ko je otišao u penziju da ga uslovno rečeno reaktivirate i da ga vratite u radni odnos, sem u zakonom propisanim slučajevima. Kada je u pitanju iznos penzija, to je, dakle, varijabilna kategorija koja može da se menja shodno ekonomskim i finansijskim prilikama u državi.

Samo hoću kažem još jednu rečenicu, Republika Srbija se dugi niz godina nalazila u situaciji, da smo mi formalno imali penzije koje su, dakle novčanu naknadu, koja nosi naziv „penzija“, ali realno to je bio budžetski izdatak, jer da nije bilo isplate iz budžeta Republike Srbije, penzioneri ne bi u stvari uopšte mogli da primaju penzije. Ali, za to nije kriva Vlada ni Aleksandra Vučića, niti je kriva Vlada Ane Brnabić, za to su krivi neki prethodnici koji su ispraznili sve fondove iz kojih su trebale da se isplaćuju penzije penzionerima.

Zahvaljujem se gospodine Milićeviću.

Ne znam zašto je kolega toliko nervozan, ne znam da li je dobio tu novu Škodu ili nije, možda nije dobio pa je zbog toga ljut. Ali, on očigledno ne razlikuje dve kategorije.

(Aleksandar Šešelj: Šta?)

Kažem, možda nije dobio novu Škodu, pa je zbog toga ljut.

Dakle, želim da kažem još jedanput, penzija je društveni status koji se stiče kada čovek navrši svoj radni vek i kada više nije radno sposoban po zakonu. Što se tiče iznosa, odnosno visine penzije, to je varijabilna kategorija isto kao što je varijabilna kategorija i plata, jer kada bismo prihvatili princip o kome govore kolege iz opozicije, onda znači plata moja koja je sada, znači doživotno mora da bude tolika. Da li je tolika? Naravno da nije.

Plata se menja shodno ekonomskim i finansijskim prilikama u državi. Bilo bi dobro da budžetski, odnosno da fondovi penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja nisu bili ispražnjeni, pa da najveći deo penzija nije morao da bude isplaćivan iz budžeta Republike Srbije. Nažalost, nama se to desilo. Srbija praktično već 30 godina se nalazi u situaciji da se najveći deo penzija, kao novčanih naknada, u stvari isplaćuje i obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, ne iz penzijskih fondova, zato što su penzijski fondovi opljačkani, odnosno ispražnjeni.

Ja sam samo rekao, i stojim iza toga, i poslanička grupa SNS stoji iza toga, da li je za to odgovoran Aleksandar Vučić, jel on ispraznio penzioni fond? Da li je ispraznila penzioni fond Ana Brnabić? Nije. Penzioni fondovi su ispražnjeni davno pre dolaska na vlast SNS. Mi smo bili u situaciji 2012. godine, da praktično, u budžetu Republike Srbije, ima novca za isplatu još jedne, eventualno, plate ljudima koji rade u javnom sektoru i još jedne ili možda čak ne ni cele jedne, nego polovine penzije i posle toga bi država bankrotirala. I, sad se ovde neke kolege prave nevešti kao da to ne znaju.

Nažalost, situacija je u državi bila takva da je Vlada Republike Srbije morala da posegne za jednom nepopularnom merom, a to je da se privremeno smanji iznos penzije, ali privremeno da se smanji iznos penzije, pri čemu su penzioneri, kao građani Republike Srbije, kao birači, razumeli da je ta mera bila nužna i da je ta mera bila neophodna, jer su podržali SNS i 2014. godine, na izborima, ali i 2016. godine i 2017. godine, kada su glasali za predsednika Republike Srbije.

Da ne spominjem sve lokalne izbore koji su se u međuvremenu desili, a na kojima je SNS ubedljivo pobedila i gde su penzioneri, takođe, pokazali da su razumeli da je odluka, odnosno, na kraju krajeva, zakon koji je usvojila Narodna skupština, a koji se odnosi na privremeni način isplate penzija bila nužna mera da se država spasi od bankrota i mi smo državu spasili od bankrota.

Da te mere nisu preduzete niti bi danas bilo plata, niti bi bilo penzija i veliko je pitanje da li bi Srbija uopšte ekonomski mogla da opstane, o tome se radi. Narod to dobro razume.

Zaista ne shvatam napore pojedinih kolega da posle nekoliko godina objašnjavaju narodu da im je nešto oteto, a sam narod kaže – nije mi ništa oteto. Država je bila u nuždi, morala je da preduzme određene mere, ne samo da bi ja imao penziju, nego da bi mogao i moj unuk sutra da živi i moj sin i moja kćerka, itd. Dakle, radilo se o nužnoj meri koju je država morala da preduzme da bi uopšte ekonomski mogla da opstane.