Evo vidim da su se uzburkale strasti ovde. Gospodine Mirčiću nemate potrebe da nam držite lekcije iz patriotizma. Skrećem vam pažnju da uzmete lepo član 2. Predloga zakona, o tome je govorio i moj uvaženi kolega Aleksandar Marković kao ovlašćeni predstavnik. Iz datuma koji su navedeni, u članu 2. Predloga zakona jasno se vidi da SNS ima hrabrosti da kaže sve što misli o onome što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije.

Ja ću vam navesti samo neke datume. Sedamnaesti avgust 1990. godine, barikade koje su Srbiji podigli kod Knina da bi sprečili upad hrvatskih mupovaca u Knin. Jel se stidimo toga? Ne. Jesmo li stavili u Predloga zakona? Stavili smo. Dvadeset sedmog aprila, ministar brani taj Predlog zakona. Šta ima da ubeđuje ministra. Gospođa Zorana Mihajlović brani ovaj Predlog zakona. Ona stoji iza toga. I svi mi stojimo iza toga.

Dvadeset sedmi april 1992. godine, jel smo formirali Saveznu Republiku Jugoslaviju kao pravnog sledbenika SFRJ, 19. maj 1992. godine, datum kada smo dogovorili da se Jugoslovenska narodna armija povuče iz BiH, jer smo hteli da se očuva mir na tim prostorima. Jel se spominje 24. mart 1999. godine do 26. juna 1999. godine, znači početak NATO bombardovanja i poslednji dan kada je poslednji pripadnik Vojske Srbije i MUP Republike Srbije napustio teritoriju KiM, u skladu sa Kumanovskim sporazumom.

Dakle u članu 2, za onoga ko ume da čita vrlo jasno SNS i poslanici SNS nemaju čega da se stide. Imaju hrabrosti da kažu. Nismo počeli rat. Hteli smo mir. Naveli smo datume koji su važni za istoriju srpskog naroda zapadno od Drine. To je mišljenje moje. To je mišljenje cele poslaničke grupe. To je mišljenje resorne ministarke. To je mišljenje Vlade Republike Srbije.

Dajte gospodine Milićeviću, možemo da okončamo ovo besmisleno takmičenje u patriotizmu i u dokazivanju nečega oko čega se svi slažemo. Svi se slažemo oko toga da Srbija nije genocidna država, svi se slažemo oko toga da nismo genocidni narod, svi se slažemo oko toga da nam je potreban mir, stabilnost, ekonomski razvoj i molim vas da ovu sednicu konačno uvedemo u neke redovne tokove, inače ovo je izgubilo svaki smisao, kao što je izgubilo smisao i to da nam bilo ko drži lekcije o patriotizmu i da nas proziva da li mi smemo nešto da kažemo.

Sve što smo hteli da kažemo, naveli smo između ostalog u članu 2. i iz ovih dana koje sam pomenuo. Vrlo jasno se vidi da SNS i cela vladajuća koalicija i Vlada Srbije nemaju čega da se stide kada su u pitanju događaji iz prošlosti. Mi te događaje iz prošlosti pamtimo, ne zaboravljamo ih i ono što je jako važno, ovim predlogom zakona odajemo priznanje pripadnicima snaga bezbednosti, bez obzira da li su u pitanju pripadnici vojske, da li su pripadnici policije, službi bezbednosti koji su branili srpski narod onda kada mu je bilo teško i u Hrvatskoj i u BiH i na KiM.

Nisam vas razumeo gospodine Mirčiću.

Vi sada znate koji je stav moje partije, a ja ne znam. Koji je stav? O čemu?

(Milorad Mirčić: Da nismo izazvali rat i da nismo krivi za stradanje.)

Znači, vi sada hoćete da kažete da SNS smatra da je Srbija odgovorna za rat, da SNS smatra da je Srbija genocidna država, da SNS zastupa stav da je srpski narod u BiH, odnosno u Republici Srpskoj odgovoran za cenocid, to je stav SNS?

Gospodine Mirčiću, nije to ničiji stav. Vi imate jedan problem, taj problem je što vi sada unosite lične negativne animozitete prema gospođi Zorani Mihajlović. I sada, kad god se ova žena pojavi u Narodnoj skupštini, kao da vam je neko stavio crvenu krpu ispred nosa, hajde da jurimo na nju. Prvo je bio „Behtel“, pa kada smo vam objasnili da nigde u predlogu zakona ne piše „Behtel“, e sada Zorana Mihajlović tvrdi da se u Srebrenici desio genocid. Zorana Mihajlović tvrdi da je Srbija kriva za raspad bivše Jugoslavije.

Dajte, ljudi, ja razumem da ste vi u Vladi Srbije targetirali nekoliko ministara, koji su vam krivi za sve. Pa vam je malo kriv Zlatibor Lončar, pa vam je malo kriva Zorana Mihajlović, pa vam je malo kriv ovaj ili onaj, ali, dajte, imajte malo neke mere i nemojte stavljati ljudima u usta ono što nisu rekli.

Svako ima pravo na svoj politički stav. Ovde vodimo polemiku oko stvari koje niko nije rekao.

(Nataša Jovanović: Rekao je.)

Nije rekao. Pratio sam ja tok sednice, nisam mogao da budem u sali jer sam imao neke druge obaveze, ali sam pratio tok sednice i to što vi tvrdite apsolutno nije tačno. Kao što nije tačno ni ono što je rekla jedna od vaših koleginica, koja je rekla da je Aleksandar Vučić došao u Zemunske kapije i rekao - evo, vidite, ovo su komercijalni stanovi, ovako će da izgledaju stanovi za pripadnike snaga bezbednosti. I onda vam Aleksandar Marković pročita originalnu izjavu Aleksandra Vučića i kaže - ovo je stan za pripadnike snaga bezbednosti, a ja se nadam da će ovako da izgledaju i stanovi za mlade naučnike i mlade bračne parove, itd. Vladimir Orlić vam pokaže izjavu, pokaže vam stan, pokaže vam fotografiju mladog bračnog para sa detetom i kaže - evo, izgrađeno toliko i toliko stanova u Kragujevcu, a vi kažete - ne, to nije tačno. Kako da vam kažem, sa ljudima koji neće da vide ono što objektivno postoji, ne može da se vodi racionalni dijalog.

Znate, vi me sad podsećate na onu biblijsku priču iz Novog zaveta, kada je Isus Hristos vaskrsavao ljude, bolesnima, onima koji su slepi vraćao vid, onima koji nisu mogli da hodaju vraćao im mogućnost da hodaju, a znate kako su se zvali - fariseji. Zvali su se licemeri. Oni su videli to, ali su se pravili da ne vide.

Tako isto i vi radite. Vi vidite da se grade auto-putevi, vi vidite da se grade stanovi, vi vidite da pokušavamo zemlju da izvučemo iz krize i ponašate se isto kao i ovi kojih sada nema.

(Predsedavajući: Zahvaljujem se, gospodine Martinoviću.)

Vi ne vidite puteve, vi ne vidite nove škole, vi ne vidite nove bolnice. Ne, vi ste videli Zoranu Mihajlović, ušla žena u Skupštinu, udri po Zorani Mihajlović.

Možete vi to da radite, to je vaše pravo. Ja samo mislim da vam to neće doneti apsolutno bilo kakvu korist. A vi, što se mene tiče, nastavite dalje sa tim, nemam ja nikakav problem. Ja samo molim predsedavajućeg da, pošto smo se zaista, definitivno, udaljili od ove teme, ili pozovete vaše poslanike pa da lepo sede u sali kao što sede poslanici Srpske napredne stranke, to je jedna stvar, pa da se zajedno borimo. Jer, ovo nije predlog Zorane Mihajlović, ovo je predlog Vlade Srbije. U toj Vladi Srbije, pored ministara iz Srpske napredne stranke, sede i ministri iz SPS-a i ministri Rasima Ljajića i ministri mnogi drugi, znači, pozovite lepo poslanike da sede u sali i, što se mene tiče, sednica može da traje do ponoći. Ili, ovu raspravu koja je postala besmislena, koja više nema nikakve veze sa predlogom zakona i koja se svela na baražnu vatru protiv resorne ministarke, prekinete i počnemo da pričamo o onome što je sadržina Predloga zakona.

Evo, ja se izvinjavam, gospodine Mirčiću, ja sam tu crvenu krpu upotrebio kao metaforu. Nisam ja hteo vas da uvredim, ni vas, ni vaše kolege iz poslaničke grupe, niti da uvredim bilo koga, samo sam vas zamolio, ako ima prostora da se ta moja molba uvaži, da ne satanizujete jednu ministarku samo zato što mislite da vam to donosi određene političke poene i da ženi ne stavljate o vrat neki teret koji ona nema potrebe da nosi, zato što ste je vi optužili za nešto što ona u stvari nije rekla.

To da se Zorana Mihajlović ne slaže sa politikom SRS, to znaju svi građani u Republici Srbiji, ali da je Zorana Mihajlović rekla da je Srbija odgovorna za rat ili da je SRS odgovorna za rat, ja to tako nisam razumeo i mislim da ona to tako nije ni rekla, niti ona tako misli. Na kraju krajeva, svako, pa i ministri u Vladi Srbije, imaju pravo na svoje političko mišljenje. S druge strane, nemojte da očekujete kada god se gospođa Zorana Mihajlović pojavi u Narodnoj skupštini, ona žena mora da se brani od potpuno neosnovanih optužbi. To je jedna situacija koja je krajnje neprijatna.

Ja vam lepo, i ne samo ja, moje kolege iz poslaničke grupe 10 puta vam pročitamo da u Predlogu zakona o Moravskom koridoru nigde ne piše „Behtel“ i vi stalno – Zorana Mihajlović dala 800 miliona „Behtelu“, dala 800 miliona „Behtelu“. Pa dala „Behtelu“, pa dala „Behtelu“. Ja pročitam jedanput, pročita Vlada Orlić, pročita Aca Marković, pročita Arsić, pročita Atlagić, ne vredi. Dala 800 miliona, pa dala 800 miliona. Sad je tema nešto drugo, sad više nije danas važan „Behtel“, čudi me da ne spominjete taj „Behtel“, ili ste ga pomenuli, ali nešto niste pominjali kao proteklih dana, sad je glavna tema – e, Zorana Mihajlović je rekla da je Srbija odgovorna za ratove i Zorana Mihajlović je rekla da se u Srebrenici desio genocid i da smo mi genocidna država, itd. To su vam nategnute, kako da vam kažem, to su vam nategnute konstrukcije. To su vam nategnute konstrukcije i ona to žena nije rekla.

Što se tiče Predloga zakona, u članu 2. vrlo jasno stoje datumi koji su važni za istoriju srpskog naroda u Krajini, odnosno u Hrvatskoj.

(Vjerica Radeta: Nema vas dovoljno.)

Dobro, pa nema ni vas, gospođo Radeta, ako ćemo pošteno. Ja kad sam bio u SRS, svaki poslanik je morao da sedi u sali i kad su bili amandmani svaki poslanik je morao da brani amandmane. Evo sad koliko vas ima u sali, popustila vam je disciplina, ali to je vaš problem, to više nije moj problem. To više nije moj problem, to je sad vaš problem.

(Vjerica Radeta: Ti si svoje prozivao.)

Ne prozivam ja nikoga. Ja ne prozivam nikog, ja samo kažem, ovo je Predlog zakona iza koga je stala Vlada Srbije, a neka svako stavi prst na čelo da li sedi u toj Vladi ili ne sedi.

(Narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović dobacuje.)

Nisam ja napao nikoga, samo sam konstatovao činjenicu da sede dva poslanika SPS, ništa drugo. Niti ih ja napadam, niti ih ja branim. Niti sam im ja tata, niti sam im mama. Ja sam predsednik poslaničke grupe SNS, vodim računa da ovde sedi što više poslanika SNS. Vodim računa, da, i to je moja politička dužnost i mojih kolega, da branimo ministre koji sede u Vladi Srbije, a koji su delegirani u ime SNS i da ne dozvolim da bude ko od njih satanizovan za reči koje nije izgovorio. To je moja politička obaveza i ja ću dok sam predsednik poslaničke grupe to da radim, bez unošenja ličnih emocija u ovaj posao, jer politika i emocije mislim da ne idu zajedno. Ali ono što jednostavno nije istina, nije istina.

Sad verovatno preuzimam rizik da ću biti kritikovan od strane svog predsednika stranke, jer ovo nije baš uobičajena situaciju. Ali, gospodine Jovanoviću, uz svo dužno poštovanje prema SPS, za mene je kao predsednika poslaničke grupe SNS neprihvatljivo da u sali ima više poslanika SRS koji su opozicija nego vas koji ste u vlasti.

Dosta mi je više toga da se stvara utisak u javnosti da je u Srbiji na vlasti samo SNS, pa za sve što ne valja kriv je Aleksandar Vučić i kriva je SNS, a mi smo super, mi podržavamo Vladu Srbije, samo nas nema u Skupštini.

Pa, mogu ja da pošaljem ove ljude sa sede po kafićima, da sede po restoranima i kad bude dan za glasanje, dođite na dan za glasanje. Šta vam to znači - mi smo u danu za glasanje tu? Jel to neki akt milosti? Da li sad treba da vam budem neizmerno zahvalan zato što ste vi svoje poslanike pozvali da u danu za glasanje dođu na sednicu Narodne skupštine, a kad treba da se borimo svaki dan ovde, sedi jedan do dva poslanika. Nije samo vaša poslanička grupa u pitanju, tu su i neke druge.

Što se mene tiče, ne morate da dođete ni u danu za glasanje, neće biti smak sveta ako se neki predlog zakona ne izglasa, ali, ajde više da prekinemo sa tom vrstom pravljenja dve kategorije poslanika. Sad, moji poslanici su robovi, oni ljudi moraju da sede ovde od jutra do sutra i da brane svakog ko dođe ovde ispred Vlade Srbije, vi ste ne znam ni ja kakva velika gospoda, treba da sam vam neizmerno zahvalan, kažete - u danu za glasanje, poslanici… Pa, gde su moji poslanici u danu za glasanje? Da li su svi tu? Naravno da jesu. Ali, šta to sad znači? Vi podržavate sve što radi Vlada Srbije, Aleksandar Vučić vam kaže – jeste, super, ali šta ste onda u koaliciji sa Markom Bastaćem? Šta vam to znači - podržavamo Vladu Srbije, a ovamo smo u koaliciji sa onima koji čupaju saobraćajne znakove.

Mislim, hajde više da isteramo stvari na čistac. Sad ja mogu kao predsednik poslaničke grupe lepo ove ljude da zamolim da napuste salu, ostaću ja, kao predsednik poslaničke grupe, ostaće Vladimir Orlić, ostaće još jedna, evo dve, gospođe, kao što ih ima kod vas, i super, i tako ću da podržavam Vladu. Može i tako Vlada da se podržava, ali to nije način, i to nije dobra slika koju šaljemo građanima Srbije. Što se mene tiče, ne mora niko od vas da sedi, ne mora ovaj predlog zakona čak ni da bude izglasan, mogu izbori sutra da budu, ali znaju građani Srbije ko radi, a ko ne radi, to se vidi.

Vas, kao zamenika predsednika poslaničke grupe, molim, kao i druge predsednike poslaničkih grupa, podelite odgovornost zajedno sa nama, pošto delite i vlast, podelite i odgovornost i teret za rad u Narodnoj skupštini.

Ja danima imam utisak da tu nismo ravnopravni. Mi smo ravnopravni kad su prava u pitanju ali kad su obaveze u pitanju najveći deo tereta pada na poslanike SNS.

Evo vam liste govornika, vaših poslanika jedan, poslanik SDPS jedan, sve ostalo govornici SNS. Nije ovo predlog zakona Zorane Mihajlović, da građani Srbije znaju, ovo je predlog zakona koji je došao iz Vlade Srbije. U toj Vladi Srbije vi imate prvog potpredsednika Vlade, imate ministre u Vladi Srbije. Izvolite, i vi isto iz poslaničke grupe SDPS, imate ministra u Vladi Srbije, imate potpredsednika Vlade, izvolite gospodo, dođite u Narodnu skupštinu i radite zajedno sa nama. Šta sad ovo znači? Ovi ljudi su ludi što ovde sede po ceo božji dan, od jutra do sutra, a mi smo velika gospoda, kažemo – mi dođemo u danu za glasanje. Hoćemo i mi taj princip da primenjujemo.

Znači, molim vas, budite odgovorni koalicioni partner kao što smo mi, podelite odgovornost zajedno sa nama, i branite predloge zakona, koji nisu predlozi zakona Zorane Mihajlović, nego su predlozi zakona koji dolaze iz Vlade Srbije. Ako zajedno sedimo u Vladi, onda izvolite gospodo da zajedno sedimo i u Narodnoj skupštini.

Ja se više neću javljati za reč.

Niko nije vređao Ivicu Dačića, niko od nas, niti nam to pada na pamet. Što se mene tiče, ne mora niko od vas da sedi u Narodnoj skupštini, poslanici SNS će da nastave da diskutuju o Predlogu zakona, mi ćemo da branimo Predlog zakona koji je predlog koji je došao iz Vlade, a koji je uradilo resorno ministarstvo koje vodi gospođa Zorana Mihajlović. Da li će neko da sedi u sali ili ne, što se mene od večeras tiče, to više nije moj problem, niti je problem poslaničke grupe SNS. Ako hoćete da sedite sedite, ako nećete da sedite ne morate da sedite, ako hoćete da dođete u danu za glasanje, dođite, ako nećete da dođete ne morate da dođete, ništa se u životu ne mora. Ja imam 43 godine, ne mnogo, ali dovoljno da znam da se u životu mora samo jedna stvar, sve drugo se ne mora.

Tako da, radite vi vaš posao, mi ćemo nas. Pominjali ste predsednika republike i predsednika SNS, ja znam kakvo uputstvo je meni dao, da radim, da sedim u Narodnoj skupštini da se sa svojim kolegama i koleginicama borim za drugačiju i bolju Srbiju, a nije me poslao u Narodnu skupštinu da za vreme dok sednica traje, sedim u kafiću, razgledam butike ili sedim po beogradskim, dunavskim ili savskim splavovima.

Vas, gospodine Milićeviću, takođe molim, dajte reč sledećem govorniku sa liste, jer mi hoćemo da radimo, ko neće da radi, to je njegova stvar.

Ja se ne slažem sa onim što je rekla gospođa Radeta da u Srbiji postoji tribunalizacija pravosuđa. Gospođa Radeta je verovatno mislila na institut ovog ad hok Haškog tribunala.

Problem sa Haškim tribunalom, pored toga što mnogi pravnici smatraju da nije osnovan u skladu sa Poveljom UN, odnosno da ga je osnovao nenadležni organ, je bio taj što je to bila institucija koja je imala dva organa u svom sastavu. Sa jedne strane, Tribunal je sud, a sa druge strane Tribunal je tužilaštvo, a sa treće strane Haški tribunal je imao svoj Sekretarijat. Praktično, tri, odnosno dve pravosudne funkcije i jedna administrativna su bile skoncentrisane u jednom organu koji se zvao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju.

Mi takve institucije u Srbiji nemamo. Dakle, u Srbiji je sud odvojen od tužilaštva, u Srbiji jedan organ ne može i da vas optužuje i taj isti organ da vam sudi, kao što je slučaj bio u Haškom tribunalu. Dakle, u Srbiji su razdvojene funkcije tužilaštva, odnosno funkcije krivičnog gonjenja, od funkcije suđenja.

Što se tiče tužilačke istrage o kojoj je govorio i moj uvaženi kolega Jokić i o kojoj je govorila gospođa Radeta, možemo da se slažemo ili ne slažemo oko toga da li je to dobar institut ili ne, ali to što postoji tužilačka istraga u Srbiji ni na koji način ne pretvara srpsko pravosuđe u nekakav tribunal, a pogotovo ne u onakav tribunal kakav je postojao u Hagu, odnosno kakav je postojao do nedavno. Sada su mu promenili ime u mehanizam. U svakom slučaju, takve institucije niti smo imali, niti ima danas u Srbiji.

Ono što želim da kažem to je da podsetim građane Srbije da je pre dva dana ministarka pravde Nela Kuburović imala jedan odličan nastup u UN i tamo je jasno izrazila stav Srbije vezan za saradnju sa tim tzv. mehanizmom koji je pravni sledbenik, odnosno naslednik Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, i tu je jasno iznela nekoliko važnih činjenica. Prva stvar je da se ne može uslovljavati Republika Srbija na svom putu ka EU time što će se tobože, Srbiji prigovarati da nedovoljno sarađuje sa tim mehanizmom. S druge strane gospođa Kuburović je pred UN, odnosno na najvišem svetskom forumu demantovala jednu monstruoznu laž na koju su se pozivali oni koji su nas bombardovali 1999. godine, a to je da je tokom marta i aprila 1999. godine, da su Vojska Jugoslavije i MUP Republike Srbije sa nekim tzv. paravojnim formacijama proterale sa KiM više od 800 hiljada Albanaca. Svi se sećate da je to bila laž koja se vrtela tokom čitavog perioda NATO agresije, o tome da je režim u Beogradu proterao više od 800 hiljada Albanaca sa KiM, da se na KiM dešava humanitarna katastrofa i da je to razlog zašto je uopšte došlo do NATO agresije.

Zašto ovo kažem? Ovo kažem zato što u Srbiji danas postoje ljudi poput Vuka Jeremića, koji su u svojstvu ministra spoljnih poslova, evo, time završavam, koji su u svojstvu ministra spoljnih poslova, konkretno u untervjuu nemačkom listu „Špigl“ u januaru te godine, tvrdili da je NATO agresija bila opravdana, zato što je režim Slobodana Miloševića vršio zločine na KiM, uključujući i proterivanje Albanaca i da je zbog toga bilo neophodno da se NATO uključi u rešavanje te humanitarne katastrofe, da je u tom ratu koji je bio potpuno neravnopravan, i koga pojedini teoretičari rata nazivaju „jednostranim tehnološkim masakrom“, pošto oni nije bio ni približno klasičan rat, ono je bio masakr sa nekoliko hiljada nadmorske visine su nas bombardovali 78 dana i noći.

Dakle, on je tvrdio da je u ton neravnopravnom ratu Milošević izgubio, daje zbog toga što smo izgubili taj rat Milošević je morao da povuče svoje trupe sa KiM i da tu, što se njega tiče, nema ničega spornog oko NATO agresije. To je isti onaj Vuk Jeremić, koji nam danas drži lekcije oko toga kako treba da branim KiM i optužuje Aleksandra Vučića i SNS da smo mi ti koji ćemo, evo, upravo ovih dana, samo što nismo, da prodamo KiM.

Samo jedna mala intervencija vezano za ono što je rekao uvaženi kolega Jovanović. Problem sa Haškim tribunalom je bio u tome što je to bio organ koji je u sebi spajao dve pravosudne funkcije, tužilačku i sudsku, odnosno sudijsku. To je organ koji vas je i optuživao i to je organ koji vam je i sudio.

U Haškom tribunalu se nije ni postavljalo pitanje one klasične dvostepenosti, u smislu da o žalbi odlučuje viši organ u odnosu na organ koji je doneo prvostepenu presudu, nego i o žalbama je odlučivao isti organ koji je doneo prvostepenu presudu. Tako da mislim da Haški tribunal, takav kakav je bio, sa čisto pravne strane, ne može da služi na čast međunarodnoj zajednici i onima koji su ga osnovali.

Haški tribunal je osnova sa jednom vrlo jasnom namerom. Sa namerom da opravda političku tezu, koja se pojavila još 1990. godine, odnosno 1991. godine, a priprema za tu tezu je, čini mi se počela još ranije, a to je da je srpsko rukovodstvo, da je Srbija i na kraju krajeva srpski narod, odgovoran za razbijanje bivše Jugoslavije.

Vi se sećate da je kampanja krenula još krajem osamdesetih godina, sa onim famoznim memorandumom Srpske akademije nauka i umetnosti. U suštini jednim benignim dokumentom, taj memorandum, u stvari nikada nije ni usvojen na Skupštini SANU-a, nego je nosio naziv „Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti – nacrt ili radni tekst“. Dakle, to je bio radni tekst nečega što je trebalo da usvoji Skupština SANU. Nikada nije usvojen na skupštini SANU-a. Ali, manje je bitno što nije usvojen, taj memorandum SANU-a nije pozivao na rat, nije pozivao na razbijanje Jugoslavije, nije pozivao na krvoproliće. Memorandum SANU-a, odnosno stav ljudi koji su pisali taj nacrt memoranduma, je u stvari bilo samo detektovanje političkih i ekonomskih problema sa kojima se suočavala tadašnja SFRJ. Iz tog jednog, u suštini benignog dokumenta, svi oni koji su krenuli u proces od nasilnog ocepljenja, od bivše Jugoslavije, poput Slovenije, Hrvatske, Bih itd, u tom jednom, kažem manje-više benignom dokumentu, pronašli su maltene jedan osnov za to da je Srbija navodno htela da izvrši genocid nad ostalim jugoslovenskim narodima, pre svega nad Hrvatima i nad Bošnjacima.

Na talasu te negativne kampanje protiv srpskog naroda je zapravo i osnovan Haški tribunal. Na kraju krajeva, presude koje su donete u Haškom tribunalu, postupci koji su tamo vođeni, dužina trajanja postupaka i broj godina na koji su Srbi osuđeni u Haškom tribunalu, u stvari je bio u funkciji dokazivanja te prvobitne političke teze da su za razbijanje bivše Jugoslavije odgovorni Srbi, a ostali da su manje-više bili žrtve srpske agresije ili, kao što se desilo u slučaju Praljka i ostalih bosansko-hercegovačkih Hrvata. Post festum, dakle, uveliko nakon smrti Franje Tuđmana, on je osuđen, odnosno utvrđeno je da je on bio vođa nekog udruženog zločinačkog poduhvata kada je u pitanju agresija Hrvatske protiv BiH, ali to nama Srbima ne znači ništa, pošto se to desilo uveliko nakon što je Franjo Tuđman umro 1999. godine.

Vezano za ono što je rekao gospodin Šešelj. Mislim da Srbija nije u opasnosti nakon nastupa ministarke pravde Nele Kuburović da se dovede u situaciju da se usporava njen put ka Evropskoj uniji tobožnjom nesaradnjom sa mehanizmom za Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Srbija je tu iznela svoj vrlo jasan stav, da je Srbija učinila sve što se tiče te saradnje i da smo mi jasno opredeljeni da želimo da postanemo članovi Evropske unije i da je krajnje politički nekorektno da se Srbija toliko godina nakon što su završeni ratovi na prostorima bivše Jugoslavije uslovljava na svom putu ka Evropskoj uniji nekom dodatnom saradnjom sa tim mehanizmom.

Ali ima jedna druga stvar, gospodine Šešelj, o kojoj svi mi treba da povedemo računa, svi mi koji mislimo dobro državi Srbiji. Oni koji su 2000. godine preuzeli vlast u Srbiji, oni su istovremeno prihvatili, neki otvoreno, neki indirektno, tezu da je Srbija odgovorna za raspad bivše Jugoslavije. Krajem 2000. godine doneta je jedna jako loša odluka, da se zatraži prijem SR Jugoslavije u Ujedinjene nacije, da se zatraži prijem SR Jugoslavije, kao nove države. Mi smo na taj način, kad kažem mi, dosovska vlast koja je pučem uspela da preuzme sve poluge moći u Srbiji 2000. godine, ta dosovska vlast je praktično SR Jugoslaviju stavila, u međunarodno-pravnom smislu, u istu ravan sa državama koje su nastale nasilnim otcepljenjem od bivše Jugoslavije, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, pre svega. Time je načinjena ogromna šteta SR Jugoslaviji. Pre svega, načinjena je šteta u tome što smo mi sami sebi poništili kontinuitet sa SFRJ, sa Kraljevinom Jugoslavijom, sa Kraljevinom Srbijom i dozvolili da oni koji su se nasilnim putem otcepili od Jugoslavije postanu sukcesori te iste države protiv koje su ratovali, na isti način na koji smo sukcesori bili mi koji smo tu državu branili.

Ima još jedna stvar koja je jako opasna u tome.

(Predsedavajući: Samo vas molim da privedete kraju.)

Evo, završavam.

Prvo, hoću da završim tamo gde sam stao u malopređašnjoj diskusiji sa gospodinom Šešeljom, dakle, problem sa tim prijemom SRJ kao nove države u UN 2000. godine, reflektovao se i na pitanje Kosova i Metohije. Kao što znate, Savet bezbednosti UN doneo je Rezoluciju 1244 u junu 1999. godine, tačnije 10. juna i u toj Rezoluciji između ostalog stoji da je Kosovo sastavni deo SRJ.

Desio se 5. oktobar 2000. godine, krajem 2000. godine nova dosovska vlast traži prijem SRJ kao nove države, napominjem kao nove države u Organizaciju UN i mi smo kao narod došli u problem da nam iz određenih krugova u međunarodnoj zajednici stižu vrlo jasne poruke, jeste, piše u Rezoluciji 1244 da je Kosovo sastavni deo SRJ, ali to je bilo 1999. godine. Vi ste u međuvremenu zatražili prijem kao nova država u UN 2000. godine vi niste ona država na koju se u stvari odnosi Rezolucija 1244 iz 1999. godine.

To su uradili oni koji su preuzeli vlast 5. oktobra 2000. godine. To su uradili Vojislav Koštunica, to su uradili Vuk Jeremić, to je uradio Dragan Đilas, to su uradili svi oni koji danas protestvuju protiv Aleksandar Vučića, protiv Vlade Srbije, protiv SNS koji protiv svojih medija vode najgoru moguću kampanju protiv pre svega predsednika Republike, protiv Vlade Srbije.

Što se tiče našeg puta u EU, ne slažem se sa gospodinom Šešeljem da zbog toga što pojedine države, članice EU imaju tvrd stav kada je u pitanju određene teze koje su za nas neprihvatljive, odnosno koje su za nas problematične, da mi zbog toga treba da odustanemo od našeg puta u EU. Više puta sam rekao da je stav SNS pre svega da mi nismo opterećeni datumom prijema u EU, jer to ne zavisi samo od Srbije, to u velikoj meri zavisi, ako ne pretežno i od same EU. Ono što je za nas važno to je da Srbija ispunjavajući svoje obaveze iz pregovaračkih poglavlja ispunjava u stvari standarde koji su važni za građane Srbije za različitim oblastima društvenog život, ekonomije, finansija, pravosuđa, poljoprivrede, zaštite životne sredine i tako dalje.

Da li ćemo mi na kraju tog puta u ispunjavanju standarda, u ispunjavanju nečega što je dobro za građane Srbije da uđemo u EU ili ne, ja mislim da je manje bitno od toga da srpsko društvo dovedemo u takvu ravan da ono može u velikoj meri da bude slično ili gotovo istovetno kao što je društvo u Francuskoj, kao što je društvo u Nemačkoj, kao što je društvo u Italiji ili bilo kojoj drugoj razvijenoj zapadnoj zemlji.

Zato je važan naš evropski put i važan je i zbog onoga o čemu smo pričali ovih dana, vodili smo jednu vrlo, ja mislim konstruktivnu debatu, zbog toga što najviše investicija u Srbiju dolazi upravo iz zemalja EU, a sa druge strane najveći deo našeg izvoza ide upravo preko 66% blizu 70%, upravo na tržište zemalja EU.

Srpska napredna stranka je više puta izrazila vrlo jasan stav. Mi smo u političkom, u ekonomskom, u finansijskom smislu napravili potpuni otklon od onog metoda vladanja Srbijom koji je važio od 5. oktobra 2000. godine do 2012. godine.

Dakle, mi smo potpuno promenili kurs kojim ide Srbija. Srbija je danas ekonomski stabilna država, finansijski stabilna, uvažena u Međunarodnoj zajednici i naš stav se poštuje u Međunarodnoj zajednici, pri čemu naša borba za KiM i za srpske nacionalne interese, naravno traje i dalje.

Zašto insistiramo na ljudima iz bivšeg režima, o kojima je govorio gospodin Šešelj, zato što oni pokušavaju ponovo da preuzmu vlast u Srbiji.

Nije stvar u tome, to je legitimno da se borite za vlast ako ste političar, ono što nije legitimno, to je što pokušavate da preuzmete vlast na silu, mimo izbora upadajući u RTS sa motornim testerama, preteći dugim cevima, tako što dovezete kamion ispred predsedništva Srbije, pa ne dopuštate Aleksandru Vučiću da izađe sa svog radnog mesta, što ga vređate, što mu napadate porodicu, njegovu ženu, decu, itd.

U prilog onome što govorim, želim da upoznam građane Srbije, da tajkunu, mafijašu, kriminalcu, Draganu Đilasu, nije dovoljno to što je od građana Srbije opljačkao dok je bio na javnim funkcijama više od 500 miliona evra, nije dovoljno to što su Dragan Đilas i Vuk Jeremić tužili predsednika republike Aleksandra Vučića na sumu koja je potpuno nerazumna koliko je visoka.

Dragan Đilas je pre nekoliko dana preko svog advokata Vladimira Todorića, to je onaj inače gospodin koji je na najgrublji mogući način vređao predsednika Francuske, Makrona, a potpredsednik je stranke Vuka Jeremića, Dragan Đilas, dakle pored toga što je tužio Aleksandra Vučića i pored toga što je uzeo od građana Srbije na način kako je to više puta isticao Marijan Risičević preko Junajted grupe, preprodavajući sekunde na RTS, formirajući lažne prekogranične televizijske kanale, i tak dalje. Sve to mu nije dovoljno. On je podneo tužbu protiv Republike Srbije za naknadu nematerijalne štete.

U toj tužbi, između ostalog stoji da je Dragan Đilas javna ličnost i političar, predsednik Stranke slobode i prava. Vladimir Todorić, potpredsednik stranke Vuka Jeremića, on ne zna ni kako se zove stranka Dragana Đilasa, ona se zove Stranka slobode i pravde. Naravno, ona nije ni stranka slobode ni pravde, to je tajkunska i mafijaška organizacija, ali advokat ne zna ni kako se zove stranka njegovog klijenta.

Onda, kaže - Dragan Đilas je bio gradonačelnik Beograda od 2008. do 2013. godine, a nakon toga nije vršio ni jednu javnu funkciju u Republici Srbiji. Ovo je apsolutna laž. Želim da podsetim građane Srbije da je Dragan Đilas 2004. godine, kada je Boris Tadić izabran za predsednika republike postao šef neke izmišljene protivustavne narodne kancelarije predsednika republike i tu funkciju je vršio od 2004. do 2007. godine, da bi 2007. godine postao ministar u Vladi Srbije za tzv. Nacionalni investicioni plan.

Dragan Đilas se nije obogatio u Češkoj, kao što lažno tvrdi, on je iz Češke doneo, po njegovim sopstvenim rečima, 7.000 evra. On se obogatio, ne u periodu od 2008. do 2013. godine, nego u periodu od 2004. do 2013. godine. I, bogati se verovatno i dan danas preko jedne od televizija koja je, u stvari televizija samo po nazivu, u stvari je to jedan agitprop novog DOS koji se zove – Savez za promene i koji 24 sata… mislim na televiziju „N1“, i sad slobodno neka me ponovo razapnu, i mene i sve moje kolege, ali mislim na televiziju „N1“, koja 24 sata vodi jednu besomučnu, ubitačnu kampanju protiv predsednika Republike, protiv Vlade Srbije, protiv ministara u Vladi Srbije, protiv pojedinih narodnih poslanika.

Bio je potpuno u pravu ministar Zoran Đorđević kada je rekao da je ta televizija jedan od onih subjekata koji se prave da ne vide u Srbiji da se dešava išta pozitivno. Svuda oko nas su gradilišta, svuda oko nas su nove fabrike, novi autoputevi, nova radna mesta. Srbija je mnogo bolje mesto za život nego što je bila 2012. godine i Televizija N1 se pravi kao da to ne vidi. Ne vidi ni jedan bager, ni jedan kamion. Ne vidi ni jedan kilometar autoputa, ne vidi ni jedno novo radno mesto, ne vidi ni jednu fabriku, a otvorili smo fabrike po celoj Srbiji. Napravili smo preko 400 km autoputa. To ništa nije bitno. Bitno je da se 24 sata na toj televiziji, koja je navodno prekogranična, a nije prekogranična, nego je sedište na Novom Beogradu, a Novi Beograd nije ni u Luksemburgu, ni u Sloveniji, vodi neviđena hajka i kampanja protiv jednog čoveka koji se zove Aleksandar Vučić samo zato što je on u njihovim očima, potpuno ispravno, glavna smetnja da ponovo preuzmu vlast i da bi radili isto ono što su radili do 2012. godine, a to je pljačkanje građana Srbije.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Gospodin Rističević je rekao da sam zaboravio Novu S. Nisam zaboravio, gospodine Rističeviću, Novu S, nisam zaboravio ni sve druge medije koji su, navodno, neslobodni, poput "Vremena", poput NIN-a, poput "Nedeljnika", poput "Novog magazina", na čijim stranicama možete da pročitate samo najmonstruoznije laži i neistine o Aleksandru Vučiću, o ministrima u Vladi Srbije, o pojedinim narodnim poslanicima, o Srbiji kao državi, itd.

Što se tiče ove tužbe koju je podneo Dragan Đilas protiv države, dakle, sad govorimo o tužbi protiv države, nije sad u pitanju Aleksandar Vučić, njega je već tužio i Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Draganu Đilasu nikad dosta novca. Sad je tužio državu Srbiju, pa između ostalog kaže u toj tužbi - organi Republike Srbije nikada nisu podneli krivičnu ni prekršajnu prijavu protiv tužioca, odnosno Dragana Đilasa, kome moram da se izvinim, rekao sam da je doneo sedam hiljada evra iz Češke, a u pitanju je 70 hiljada evra, niti se protiv njega vodi bilo kakav krivični ili prekršajni postupak. I ovo je apsolutna laž i to građani Srbije treba da znaju.

Onoga dana kada je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao da se pokreće istraga protiv Dragana Đilasa, da bi se utvrdilo kako je moguće da jedan čovek, građanin Republike Srbije, za vreme dok obavlja javnu funkciju može da zaradi, a da vas podsetim, javne funkcije su, ne samo gradonačelnik Beograda, kao što on kaže u svojoj tužbi protiv države Srbije, nego direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, ministar u Vladi Srbije, gradonačelnik grada Beograda i faktički i pravni vlasnik Demokratske stranke. Jer, nemojte da zaboravite, onoga momenta kada je Dragan Đilas otkupio dugove Demokratske stranke prema "Razvojnoj banci Vojvodine", on je postao gospodar Demokratske stranke. I on je i po tom osnovu javni funkcioner. I nije njegova javna funkcija prestala 2013. godine. Ona traje i dan danas.

On je čovek kapitalista, najveći kapitalista u Srbiji, a stranka mu se zove Stranka slobode i pravde. To nigde u svetu nema, da kapitalista, ortodoksni kapitalista koji se obogatio na bezočno kriminalan način, sebe predstavlja kao socijaldemokratu. I sad, kada je Nebojša Stefanović rekao - pokrećemo istragu, da vidimo kako je moguće da se za nekoliko godina neko obogati toliko da zaradi preko 500 miliona evra, to nije moguće ni u Americi, to nije moguće ni u jednoj liberalnoj kapitalističkoj državi, a bilo je moguće u Srbiji, kojom su vladali dosovci, tog dana počinje neviđena hajka i kampanja protiv Nebojše Stefanovića preko N1 televizije, preko "Danas-a", preko raznih Draži Petrovića, Nedima Sejdinovića, Dubravki Stojanovića, Jove Bakića, Boška Obradovića, Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, svih mogućih i nemogućih funkcionera nepostojeće Demokratske stranke, protiv Nebojše Stefanovića, kako on navodno ne poseduje validnu diplomu Megatrend univerziteta, a na tom Megatrend univerzitetu predavanje držali Boris Tadić, Snežana Malović, Vuk Jeremić, itd, hvalili se kako je Megatrend univerzitet jedan od najboljih evropskih univerziteta, kako je čast što imamo takav univerzitet, itd.

Dakle, nije tačno da se ne vodi istraga. Vodi se istraga protiv Dragana Đilasa i ja kao građanin Republike Srbije, ne kao poslanik SNS, kao građanin, bih zaista voleo da vidim na kraju te istrage kako je moguće, kojim se to mehanizmima bogaćenja, kojom se to tehnologijom bavljenja biznisom, Đilas obogatio do te mere da je za nekoliko godina stekao imovinu od preko 500 miliona evra, pri čemu vrednost njegovih nekretnina iznosi oko 25-26 miliona evra, a ima u kvadratnim metrima skoro 2.000 kvadrata, što stambenog, što poslovnog prostora.

Čekajte, hajde da stvari svedemo na jezik koji razumeju građani Srbije. Jel to još nekom građaninu Srbije pošlo za rukom? Jel pošlo za rukom bilo kom ekonomisti, lekaru, inženjeru? Nikome nije pošlo za rukom. Pošlo je za rukom samo Draganu Đilasu.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega.)

Završavam.

I onoga dana kada se kaže - pokrećemo istragu da vidimo kako se čovek obogatio za nekoliko godina za 500 miliona evra, kreće kampanja protiv Nebojše Stefanovića. Baš me zanima šta će sad novo da izmisle. Ko je sad sledeći na udaru? Zato što je juče Nebojša Stefanović novinarima Tanjuga pokazao ne diplomu, nego kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na njegovo studiranje, sa sve fotografijom kako je izgledao na početku studiranja. I sad je samo nagradno pitanje - ko je sledeći od nas na udaru tih tzv. medija koji su neslobodni? Koga će sad da uzmu na nišan ovi sa N1, ovi iz "Vremena", ovi iz "Danas-a", ovi iz "Nedeljnika", ovi iz "Novog magazina", itd? Ko je sad sledeći kome će da utvrđuju da ima lažnu diplomu, da je nešto ukrao, da je uradio ovo ili ono?

Važno je da su oni pošteni. Važno je da oni imaju validne diplome. Boško Obradović traži diplomu Nebojše Stefanovića, hvali se svojom diplomom, da je završio srpski jezik i književnost, iz savremenog srpskog jezika dobio ocenu sedam, a piše tvitove koji su potpuno nepismeni. Ovde smo ga više puta uhvatili da čovek ne zna da izgovara reči, ne zna akcentologiju. Mene zanima da li je njegova diploma autentična? Jer, ako je neko profesor srpskog jezika i književnosti, a piše nepismene tvitove i ne ume da se izražava na srpskom književnom jeziku, i diplomirao je, pazite, Nebojša Stefanović nije diplomirao kod Aleksandra Vučića, a Boško Obradović je diplomirao kod profesora Mila Lompara, koji je predsednik političkog saveta Dveri, pa to se nije desilo u kulturnoj istoriji Srbije, u obrazovnoj istoriji Srbije, da diplomirate kod čoveka kome ste partijski šef.

To nije bilo ni u vreme komunizma. Oni su vodili računa, makar formalno, da u komisiji ne sede ljudi koji su partijski povezani. Čovek ladno diplomira kod svog predsednika političkog saveta i još se hvali kako je profesor srpskog jezika i književnosti i ima hrabrosti da traži bilo čiju diplomu, ne samo diplomu Nebojše Stefanovića, nego bilo čiju diplomu, a diplomirao pred čovekom kome je on partijski šef.

Nije u pravu gospodin Šešelj, to moram da kažem još jedanput, da se ne vode nikakvi postupci. Dakle, MUP je počelo sa prikupljanjem dokaza o tome kako se Dragan Đilas obogatio, i kako je stekao 500 miliona evra, i više, što vam je manje, više, otprilike budžet jedne Crne Gore, za nekoliko godina dok je bio državni funkcioner.

U ovoj tužbi koju je Dragan Đilas podneo protiv države Srbije, između ostalog se kaže, da Aleksandar Vučić izjave daje kao predsednik republike, ne kao predsednik SNS, i da označava Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja. Aleksandar Vučić ne označava Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja, nego ga je samo pitao, kao što ga pitamo i svi mi, kako je moguće da se neko obogati toliko za nekoliko godina koliko obavlja različite javne funkcije, funkciju direktora narodne kancelarije, funkciju ministra u Vladi Srbije, funkciju gradonačelnika Beograda, funkciju vlasnika DS.

Ima jedna zanimljiva stvar u ovoj tužbi, to građani Srbije treba da znaju, i ovo takođe, može da posluži kao dokaz vrhunskog licemerja onoga što se naziva Savez za Srbiju. U tužbi se kaže – fizički napadi i pretnje opozicionim političarima i novinarima, su postali redovna pojava od kada je Aleksandar Vučić, predsednik republike, i neko ko zastupa tuženu. Ovo tuženu, znači državu Srbiju.

Znači, Dragan Đilas u svojoj tužbi priznaje da je Aleksandar Vučić neko ko po Ustavu zastupa Republiku Srbiju, a svakoga dana od tog istog Dragana Đilasa, od tog Vuka Jeremića, od Boška Obradovića, od raznih lažnih novinara, raznih analitičara i raznih stručnjaka za sve i svašta možete da čujete jedno te isto pitanje – odakle pravo Aleksandru Vučiću da vodi dijalog o KiM? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da dovodi investitore? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da otvara fabrike? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da obećava ljudima koji su u nevolji da će im biti uvedena kanalizacija, da će im biti napravljen put idt.?

Kažu, nema pravo po Ustavu, ne sme on to da radi, to nije njegovo ovlašćenje koje proističe iz Ustava Republike Srbije, a onda sastave tužbu protiv Republike Srbije i kažu – e, pa taj Aleksandar Vučić zastupa Republiku Srbiju, on je taj koji je kao zastupnik Republike Srbije označio Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja.

Sada, naše pitanje za njih, iz tzv. Saveza za Srbiju je – jel, Vučić ima pravo da radi ovo što radi? Mi mislimo da ima pravo, i te kako, ima pravo, i ne samo pravo, kao predsednik republike ima i obavezu da bude u službi svih građana Republike Srbije. Dakle, ima pravo da dovodi investitore, ima pravo da pomaže građanima koji su u nevolji, ima pravo da otvara nove fabrike, ima pravo da otvara nova radna mesta, ima pravo da se bori protiv kriminala i korupcije, jer to proističe pre svega, iz Ustava Republike Srbije. Ali, to proističe, i to građani Srbije treba da znaju, to priznaje i sam Dragan Đilas, to priznaje i Vuk Jeremić u ovoj tužbi, da je Aleksandar Vučić neko ko zastupa tuženu Republiku Srbiju, jer jadnom Draganu Đilasu je malo ono što je ukrao dok je bio na vlasti. On sada kao opozicionar pokušava da ošteti državu Srbiju, pa je tužio državu Srbiju zbog izjava koje daje predsednik republike, kao kako on kaže u svojoj tužbi, zastupnik tužene.

Znači, sad smo utvrdili da Aleksandar Vučić i to je Dragan Đilas priznao kroz ovu tužbi, da Aleksandar Vučić potpuno u pravu i da ima sve ustavne kapacitete da radi sve one poslove koje obavlja, a koji su u korist građana Srbije.

I kad god kažu da Aleksandar Vučić nema pravo da vodi dijalog o KiM, da nema pravo da razgovara sa stranim zvaničnicima, da nema pravo da putuje u Republiku Srpsku, da nema pravo da razgovara sa Srbima iz Hrvatske, sa Srbima iz Crne Gore itd. mi ćemo im pokazati lepo, ne Ustav Srbije, pošto su ga pregazili mnogo puta, nego tužbu Dragana Đilasa u kojoj lepo piše da je Aleksandar Vučić neko ko zastupa Republiku Srbiju. Ako neko zastupa Republiku Srbija, onda ima pravo i da se za tu Republiku Srbiju bori i da brine o svim građanima Republike Srbije i da brine o njihovim interesima i da im pomaže i onda kada im je teško.

Mislim da je Vlada Srbije dobro postupila što ovaj amandman nije prihvatila.

Inače, Vlada Srbije je na udaru Boška Obradovića već duže vreme, 15. jula 2019. godine, u sedam časova i 36 minuta, visokoobrazovani, visokoumni Boško Obradović, kaže ovako u svom tvitu - dobro jutro potpredsedniče Vlade, obraća se Nebojši Stefanoviću, nije sramota nemati fakultet, mnogo je moralnih i stručnih ljudi bez fakulteta, u mnogo čemu boljih od visoko školovanih. Sramota je i kriminal, kupiti fakultetsku diplomu, pazite, glumeti, obratite pažnju gospodine Rističeviću, glumeti doktora nauka i doći na prevaru na vlast i visoko državnu funkciju.

Znači, čovek napiše glumeti doktora nauka, a predstavlja se kao profesor srpskog jezika i književnosti. Sada ja pitam, da li je validna diploma Boška Obradovića? Molim nadležne državne organe, molim prosvetnu inspekciju da utvrdi da li je Boško Obradović diplomirao srpski jezik i književnost na zakonom propisan način? Jer, za mene je potpuno nelogično i ne prihvatljivo da neko ko je profesor srpskog jezika i književnosti kaže da neko, odnosno da kaže - glumeti doktora nauka.

Vlada Srbije je na udaru i Aleksandar Vučić su na udaru još jednog velikana srpske političke scene, to je Janko Veselinović. O njemu je često puta govorio moj uvaženi kolega prof. Marko Atlagić.

(Marko Atlagić: Stanokradica.)

Tako je.

Janko Veselinović se oglasio na tviteru 16. jula 2019. godine, u 14 časova i 13 minuta. Ozlojeđen, inače činjenicom da je francuski predsednik Makron došao u posetu Srbiji, ozlojeđen činjenicom da ga je primio predsednik Republike, Aleksandar Vučić, da su imali vrlo kvalitetan, ne samo diplomatski, nego prijateljski razgovor, da se Makron obratio građanima Srbija na srpskom jeziku i ono što je veoma zanimljivo, gospodine Rističeviću, pogledajte, on je napisao taj tvit 16. jula 2019. godine i piše lepo – iz Hrvatske.

(Marijan Rističević: Stan Milice Badže.)

Tako je, znači Janko Veselinović bi da sruši Aleksandra Vučića tako što se kupa u Hrvatskoj, na Jadranskom moru. Ne možete da pobedite čoveka koji nije otišao na godišnji odmor, ako se ne varam, devet godina. Ne možete da pobedite čoveka koji radi dan i noć. Ne možete da pobedite Vladu Srbije koja se danonoćno bori za interese građana Srbija. Ne može Janko Veselinović sa hrvatskog primorja, tvitujući protiv posete Makrona, da bude ozbiljna pretnja i ozbiljna konkurencija Aleksandru Vučiću, ne možete.

Ako hoćete da pobedite Aleksandra Vučića, morate više da radite od njega, morate da budete bolji od njega, morate više opština, gradova, sela da pregazite svojim nogama od Aleksandra Vučića. Kako oni to čine? Tako što letuju na hrvatskoj primorju i to, pazite, Janko Veselinović, i o tome su govorile moje kolege i Atlagić i Rističević, letuje na Jadranskom moru, u stanu koji je oteo, odnosno koji mu je dala Hrvatska vlast, od žene koja je proterana iz Hrvatske i koja se zove Milica Badža. Sram ga bilo. Ovamo se bori za neku pravdu, za neku istinu, hoće da promeni vlast u Srbiji. Onaj koji otima srpske stanove u Hrvatskoj, piše tvitove iz Hrvatske protiv Aleksandra Vučića, on da pobedi Aleksandra Vučića? Nemoguće. Zato što je nemoguće da ga pobede na izborima, onda su se dohvatili motornih testera, vešala, kamiona, bagera, preko Jove Bakića nam prete dugim cevima, itd. Dakle, stvari su ovde potpuno jasne.

Kolega Savić je rekao u replici da nisam pominjao Dragana Đilasa. Pominjao sam Dragana Đilasa danas mnogo puta, zato što sam hteo da obavestim građane Srbije da Draganu Đilasu nije dovoljno to što je od građana Srbije ukrao 500 miliona evra, nije mu dovoljno to što su on i Vuk Jeremić tužili Aleksandra Vučića kao fizičko lice, kao pojedinca, nego je sada tužio i državu Srbiju. I to je tužio državu Srbiju zato što ga je predsednik Republike Aleksandar Vučić označio kao navodno narodnog neprijatelja koji potkrada svakog građanina Srbije.

Aleksandar Vučić nije rekao za Dragana Đilasa da je narodni neprijatelj, ali jeste rekao da se nezakonito obogatio dok je bio direktor Narodne kancelarije, dok je bio ministar u Vladi Srbije, dok je bio gradonačelnik Beograda i zbog toga je Ministarstvo unutrašnjih poslova preduzelo zakonom propisane radnje da se utvrdi kako je Dragan Đilas došao do tih 500, odnosno i više od 500 miliona evra, a ponavljam još jedanput, to vam je otprilike približno budžetu jedne države kao što je Crna Gora. To nikome živom u Srbiji nije pošlo za rukom, to je pošlo za rukom Draganu Đilasu. Dakle, Dragana Đilasa sam pominjao u tom kontekstu.

Morao sam da spomenem i ove njegove jurišnike, zato što je ovo dokaz koliko su ti ljudi licemerni. Licemeran je Boško Obradović koji traži nečiju diplomu, predstavlja se kao profesor srpskog jezika i književnosti, a onda u tvitu napiše da je sramotno: „glumeti doktora nauka“. Spominjao sam i ovog jurišnika Janka Veselinovića, kome je žao što je Makron došao u Srbiju, što ga je primio Vučić, a što nije Makron hteo da razgovara sa Đilasom, Boškom Obradovićem, Vukom Jeremićem i njima sličnima i oglasio se tvitom iz Hrvatske. Oglasio se tvitom sa Jadranskog mora iz mesta u kome mu je hrvatska država poklonila stan proterane Srpkinje 1995. godine, Milice Badže. To sam uradio da bi građani Srbije znali sa kakvim političkim protivnicima mi imamo posla. A vama hvala što sedite u Narodnoj skupštini Republike Srbije, što poštujete ovaj visoki zakonodavni dom, što poštujete državu Srbiju i što pokazujete na svom primeru, iako ste opoziciona partija, da možemo civilizovano i kulturno da razgovaramo i o onim temama oko kojih se ne slažemo.

Problem je sa onima koji navodno bojkotuju sednice Skupštine Srbije, ali ne bojkotuju skupštinske plate, ne bojkotuju putovanja u inostranstvo, hteli bi da dođu na vlast bez izbora, odnosno hteli bi oni izbore, ako ćemo pošteno, ali da na njima ne učestvuje Aleksandar Vučić i SNS. I onda u međuvremenu, tako u dokolici, pošto nemaju šta da rade, ne znaju šta će od sebe, to su sve sami besposličari i lenjivci, ovaj što je navodno profesor srpskog jezika i književnosti ne ume da se izražava na srpskom književnom jeziku, taj što kaže da ima fakultet, ne znam gde mu se fakultet nalazi, a sumnjiva mu je, inače, gospodine Rističeviću, i diploma, jer čudi me da profesor srpskog jezika i književnosti ne ume da se izražava na književnom jeziku, a ovaj drugi što bi da obori Aleksandra Vučića kupa se u Hrvatskoj na moru, tvituje iz Hrvatske i onda kad se vrati sa plaže ide, sram ga bilo, u stan koji je oteo, odnosno koji je hrvatska država otela od žene Srpkinje proterane u "Oluji" 1995. godine. Takvi da pobede Aleksandra Vučića, takvi da pobede SNS na izborima, demokratskim izborima, nikad.