To je još jedno pitanje oko koga se naše dve stranke ne slažu. Niste vi jedini koji smatraju da Srbija po pitanju KiM u ovom trenutku ne treba da radi manje-više, nego da treba da čekamo da se promeni odnos snaga u svetu, da kako vi kažete, Rusija dovoljno ojača, pa će onda da se reši problem KiM.

Mi imamo malo drugačije mišljenje, mi smatramo da treba voditi aktivnu politiku po pitanju KiM, da nema mesta i nema vremena da se čeka, jer konflikt koji je trenutno, uslovno rečeno zamrznut, može vrlo brzo da se odmrzne, a odmrzavanje konflikta znači da bi građani Srbije razumeli, pre svega, upad Albanaca u opštine koje su sa srpskom većinom na KiM. Takvih opština na KiM imate 10. Nisu samo četiri opštine na severu. Pored te četiri opštine na severu, imate još šest opština na KiM koje su sa srpskom većinom.

Postavlja se jedno vrlo logično pitanje – dok mi budemo čekali da promeni odnos snaga u svetu, da Rusija postane jača od Amerika i da postane jača od celog zapadnog sveta, šta ćemo ako u međuvremenu nekome u Prištini padne na pamet da sprovede novi „Bljesak“ ili neku novu „Oluju“? Šta ćemo onda da radimo?

Lako je zastupati politiku zamrznutog konflikta, ako živite u centralnoj Srbiji, ali Srbi na KiM koji su ostali da žive, oni očekuju da se pitanje Kim konačno reši, na način da pre svega, budu zaštićeni njihovi interesi, ali da isto tako budu zaštićeni i uvaženi interesi države Srbije na KiM.

Tako da mi u stvari imamo jedan koncepcijski sukob uslovno rečeno. Vi ste za to da zadržimo status kvo, a mi smo za to da se vodi jedna aktivna politika, pre svega u odnosu prema zapadu.

Ako ste primetili, sad i mnogi političari na zapadu pomalo omekšavaju svoj stav kada je u pitanju Kosovo i Metohija zato što su videli da je Srbija odlučna da zaštiti svoje interese na Kosovu i Metohiji. Do juče je bilo nezamislivo da bilo koji zapadni političar spominje kompromisno rešenje za Kosovo i Metohiju. Sad već iz Amerike, iz Francuske možete da čujete takve stavove. Prihvatićemo svako ono rešenje oko koga se dogovore predstavnici Beograda i Prištine.

To je ipak pomak, možda mali pomak, ali ipak pomak u odnosu na onu situaciju koju smo imali za vreme Borisa Tadića, koga ste vi pominjali, kada je bilo jedino na stolu priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije. I danas postoje države koje to traže od Republike Srbije, ali treba da budemo pošteni sami prema sebi i prema građanima Srbije, pa da kažemo da se taj stav čak i kod nekih velikih svetskih sila menja i iz Vašingtona, iz Pariza, iz nekih drugih centara moći na zapadu, dolaze sve jači i sve snažniji glasovi da je i za njih prihvatljivo kompromisno rešenje, a to je da Srbija ne izgubi baš sve na Kosovu i Metohiji, jer ako priznate nezavisnost Kosova i Metohije onda to znači da na Kosovu i Metohiji sve gubite.

Da li možemo da dobijemo sve na Kosovu i Metohiji? To je jedno teško pitanje, u ovom trenutku verovatno ne možemo, ali mislim da je važno da se pronađe takvo rešenje da ne izgubimo sve kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Mislim da je to važno, pre svega zbog onih građana koji žive u tih 10 opština sa srpskom većinom.

Evo, gospodin Mirčić se dotakao nekih zanimljivih istorijskih tema.

Gospodine Mirčiću, kada je ubijen Knez Mihajlo, 1868. godine, njega je na srpskom prestolu nasledio Knez, kasnije Kralj Milan. Jel znate koja je prva zemlja koju je Knez Milan posetio? Rusija. Knez Milan je odustao od politike slepog verovanja u Rusiju nakon što je Rusija, 1878. godine, potpisala sa zapadnim silama, odnosno sa Turskom tzv. Sanstefanski ugovor. Pa je, između ostalog, bilo predviđeno da ona četiri južna okruga, koje je srpska vojska oslobodila u srpsko-turskom ratu, treba da pripadnu Velikoj Bugarskoj. Onda je Kralj Milan rekao – ja sam Niš osvojio na bajonetima, ja samo na bajonetima mogu da ga predam Bugarima. To je jedna stvar.

Druga stvar, na Berlinskom kongresu 1878. godine, o tome inače svedoči i o tome je pisao Vladika Nikolaj Velimirović, pošto ga je srpska Vlada poslala da po Americi, po Velikoj Britaniji propagira ideju Srbije kao pijemonta jugoslovenskih naroda, on je u svojim beleškama zabeležio sećanje Jovana Ristića sa Berlinskog kongresa 1878. godine. Srpska delegacija je tada na Berlinskom kongresu otprilike imala status kao delegacija Republike Srpske u Dejtonu, bila je prisutna ali se nije mnogo pitala. Kada je Jovan Ristić otišao kod ruskog predstavnika na Berlinskom kongresu, taj ruski predstavnik mu je rekao, znate šta, idite kod Bizmarka, Bekonsfilda i Andrašia. Znači, obratite se Austrougarskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji kako da rešite srpsko pitanje. Na Berlinskom kongresu je srpsko pitanje rešeno, ne onako kako je to htela Rusija, a pogotovo ne kako je to htela Srbija, nego onako kako su htele Austrougarska, Nemačka i Velika Britanija. Zašto ovo govorim?

Jedno je imati emocije prema jednoj državi i prema jednom narodu, ali nešto sasvim drugo je voditi jednu realnu i odgovornu državnu politiku. To da li će Rusi sa svojim kontigentom da se vrate na KiM, pa to ne zavisi od Srbije, to zavisi od Rusije. Rusija već sada po Rezoluciji 1244 ima pravo da ima svoj kontigent na KiM. Zašto ga je povukla, ona svoje razloge za to. Ali, ja se plašim da to stalno čekanje da se nešto desi, ali nešto jako, jako krupno da se desi u međunarodnim odnosima, a kao što vidite ipak se ne dešava, bojim se da to dugo čekanje može pre svega da bude na štetu onih Srba koji su ostali da žive na KiM. Teško da će Rusija i Kina da zarate sa Amerikom zbog Kosova i zbog Srba sa Kosova, ja takva očekivanja nemam i sumnjam da iko ko je realan ima takva očekivanja.

Ono što mi radimo, to je upravo aktivna međunarodna politika. Nisu sporne Rusija i Kina, one nas podržavaju, mi nemamo šta njih da ubeđujemo da su KiM sastavni deo Srbije. Mi sada radimo onaj teži deo posla, onaj deo posla koji bivša vlast nije htela da radi, mi sada razgovaramo sa Amerikancima, sa Nemcima, sa Francuzima, i pokušavamo da im nametnemo jedan drugačiji stav, da nije rešenje za KiM da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti KiM, jer to za Srbiju nije rešenje, to nije rešenje ni za Srbiju ni za srpski narod koji je ostao da živi na KiM. Mi sada vodimo politiku da pokušamo da ubedimo te države da je rešenje za KiM da na KiM, tako ja bar razumem državnu politiku Srbije, ne dobiju sve Albanci, niti da Srbija sve izgubi, nego da dobiju nešto i Albanci, ali da dobije nešto i Srbija. To je u ovom trenutku realna politika, ma koliko da to nekima teško padalo.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Ja sam rekao i ovde u nekoj od prethodnih diskusija, kada biste pitali srce, isključivo srce, pa svaki Srbin bi vam rekao, možda ne svaki, ali od 100 Srba 90 Srba bi vam reklo da li bi volelo da je Knin u Srbiji ili da je Banjaluka u Srbiji, po srcu bi reklo – da. Ali, da li je to u ovom trenutku moguće? Nije moguće. Ali, šta je moguće? Moguće je da očuvamo Republiku Srpsku, to je moguće. Moguće je da je ojačamo politički, ekonomski, što i činimo. Moguće je da se nad Srbima na KiM nikada više ne ponovo ono o čemu ste vi govorili, pogrom iz 2004. godine, o čemu govori i predsednik Republike, da ne dozvolimo novi „Bljesak“ i „Oluju“ nad Srbima na KiM, to je realno i mi vodimo politiku u tom pravcu.

Sve drugo, znate, Srbija je suviše mala i teritorijalno i po broju stanovnika i u vojnom smislu da od nas zavisi odnos snaga u međunarodnoj zajednici. Uvek će Rusija biti Rusija, Amerika će biti Amerika, Amerika ima neke svoje interese, Rusija ima svoje interese. Šta je zadatak svakog srpskog rukovodstva, ne samo ovog aktuelnog? To je da hoda po toj tankoj žici i da taj naš mali srpski brodić kroz te tesnace međunarodne politike provede tako da on bude neoštećen ili da prođe kroz te tesnace sa što manje oštećenja.

Oni koji su vladali pre nas, oni su vodili jednu potpuno drugačiju politiku, njima je cilj bio po svaku cenu pobediti na izborima, a šta će biti sa Srbima na KiM baš ih briga. Mi vodimo jednu drugačiju politiku. Mi vodimo politiku da očuvamo srpski narod na KiM i da istovremeno očuvamo i minimum državnih interesa Srbije na KiM, ne tako što ćemo da ratujemo sa Amerikom, nismo mi sposobni za to, neko tako što ćemo pokušati argumentima da ubedimo zapadni svet da je jedino realno rešenje za KiM istorijski kompromis Srba i Albanaca i da se tim istorijskim kompromisom dva najveća balkanska naroda po broju stanovnika, pri čemu su demografski pokazatelji u korist Albanaca, a na štetu Srba, ali da je taj istorijski kompromis Srba i Albanaca dugoročno rešenje ne samo za KiM, nego za stabilnost čitavog zapadnog Balkana, jer dok se ne reši pitanje KiM imaćete u većoj ili manjoj meri otvoreno pitanje zapadnog dela Severne Makedonije i imaćete otvoreno pitanje delova Crne Gore, sa većinskim albanskim življem. Istorijskim kompromisom između Srba i Albanaca mi ne rešavamo samo problem KiM, koji, kao što vi kažete, datira od Kosovske bitke, nego mi dugoročno rešavamo pitanje mira i stabilnosti u regionu zapadnog Balkana. Utoliko je naša uloga teža.

Na kraju krajeva, kada je te reči napisao početkom 20. veka čuveni irski književnik Džejms Džojs, mnogi mu nisu verovali. On je rekao, citiram ga – sumnjam u srećnu budućnost Evrope sve dok postoji problem Makedonije. To je napisano na početku 20. veka. Koliko su tesno vezani problemi KiM, zapadnog dela Severne Makedonije i pojedinih delova Crne Gore mislim da vama, gospodine Mirčiću, kao dugogodišnjem iskusnom političaru to ne treba posebno objašnjavati. Ali, zadatak Srbije, kao ključne države u ovom regionu, je da sačuva mir i stabilnost i mi taj mir i stabilnost treba da koristimo, s jedne strane, da ekonomski ojačamo Srbiju, što već činimo, i da je ojačamo u vojno-tehničkom smislu. Bez jake ekonomije i bez jake srpske vojske teško da ćemo postići uspehe i na diplomatskom planu.

Ja zaista ne mogu da se složim sa onim što ste rekli da je naša politika politika predsednika Republike i politika SNS da idemo što dalje od Rusije. Ako je iko približio Srbiji Rusiju i Rusiji Srbiju, onda je to uradio Aleksandar Vučić. Dakle, i na političkom i na ekonomskom i na vojno-tehničkom planu. Dokaz za to je činjenica da je upravo predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin, odlikovao ordenom Aleksandra Nevskog Aleksandra Vučića. Poslednji srpski političar pre Vučića koji je dobio tako visoko odlikovanje iz Rusije bio je Nikola Pašić.

Dakle, sve što je bilo objektivno moguće da se uradi po pitanju približavanja Srbije Rusiji, Srbija je uradila.

Ali, ovde sad nije stvar u Rusiji. Nije nama problem Rusija. Nama ostaje onaj drugi problem, koji bivša vlast nije uspela da reši, a to je kako da ubedite zapadne države, jer vi ne možete kao dete da se pravite, stavite ruke preko očiju i kažete - zapad ne postoji. Postoji Amerika, postoji NATO pakt, postoji Nemačka, postoji Francuska, postoji Italija, postoji nešto što se zove Kontakt grupa, itd. Ne od juče. Postoji godinama. Postoji decenijama.

Na Aleksandru Vučiću je, pre svega, i na Vladi Srbije, kako da ubedimo moćne zapadne sile, bez okretanja leđa Rusiji, jer mi nismo okrenuli leđa Rusiji, mi nismo uveli sankcije Rusiji, mi maksimalno sarađujemo sa Rusijom po svim pitanjima i nikad bolja saradnja nije bila između Srbije i Rusije nego za vreme Aleksandra Vučića. Ali, sad morate da ostavite Rusiju po strani. Nije nama Rusija problem. Nama je sad problem kako da pokušamo da ubedimo zapadni svet, koji je većim delom priznao nezavisnost Kosova i Metohije, da rešenje za KiM nije tako što ćete Srbiji ultimativno da postavite kao zahtev - moraš da priznaš nezavisnost Kosova i Metohije, jer to nije rešenje.

Naš zadatak je težak utoliko što moramo da ubedimo zapadni svet da je kompromis rešenje za Kosovo i Metohiju, a ne priznanje nezavisnosti KiM. Na kraju krajeva, to je najlakše, priznate nezavisnost Kosova i kažete - rešili smo problem. Ne, problem je mnogo veći, kako da ubedite tu Ameriku, kako da ubedite tu Nemačku, kako da ubedite Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, da je rešenje za KiM dijalog sa kosovsko-metohijskim Albancima i postizanje istorijskog sporazuma, tako da Srbija ne izgubi sve na KiM. O tome se radi.

Za to je potrebna ogromna energija. Potreban je ogroman napor. Pre svega, potrebna je snažna Srbija, u političkom smislu, potrebna je snažna Srbija u ekonomskom smislu i potrebna je snažna Srbija u vojno-tehničkom smislu.

Srbija je postala ekonomski jaka u poslednjih nekoliko godina, zato što smo uspeli da odgovornom ekonomskom i finansijskom politikom, s jedne strane, konsolidujemo naš budžet, da konsolidujemo naše javne finansije, a sa druge strane, da otvorimo nove fabrike, da otvorimo nova radna mesta, da zaposlimo građane Srbije, da smanjimo stopu nezaposlenosti sa 26, 27%, koliko je iznosila, na nekih 11%, koliko iznosi danas.

Zbog toga nam je potrebna mudra i izbalansirana politika. Lako je danas izvređati ambasadora Skota, reći mu - ti si budala, ti si majmun, ti si kreten, itd. Super. Moguće je to učiniti i sa francuskim ambasadorom, i sa nemačkim, sve je to moguće. Ali uvek morate da imate u vidu šta je ono što je iza vas. Iza vas su građani Srbije, iza vas su ljudi koji očekuju svakog meseca platu, za sebe i za članove svoje porodice. Iza vas su ljudi koji očekuju da rade. Iza vas su ljudi koji očekuju da mogu da se leče. Iza vas su ljudi koji očekuju da mogu da školuju svoju decu. Iza vas su ljudi prema kojima imate obavezu kao država da ostanu u ovoj zemlji, kao mladi lekari, kao mladi inženjeri, a ne da odu u beli svet.

O svemu tome morate da vodite računa kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Kosovo i Metohija nije samo istorijsko pitanje, Kosovo i Metohija nije samo teritorijalno pitanje. Kosovo i Metohija su vam i ekonomija i finansije i diplomatija i mnogo što šta drugo. Svim tim sredstvima i svim tim instrumentima država Srbija danas brani svoje interese na Kosovu i Metohiji. Pa, zašto pojedini političari sa zapada menjaju svoj stav po pitanju Kosova i Metohije? Ne onako radikalno kao što bismo svi mi želeli, ali sad se već čuju malo drugačiji tonovi sa zapada, zato što su shvatili da imaju posao sa jednom ozbiljnom državom. Zato što predsednik Republike isto kaže, kakav je državni stav i u Moskvi, i u Vašingtonu i u Briselu i u Berlinu i u Rimu i bilo gde da se nađe.

Mi ne menjamo politiku od danas do sutra i mi ne prilagođavamo naš stav onome što bi naš sagovornik hteo da čuje. Pa bi Rusi hteli da čuju jedno, a Amerikanci bi hteli da čuju drugo, a Nemci bi hteli da čuju nešto treće. Ne, Srbija vodi jednu jedinstvenu politiku i prema zapadu i prema istoku.

Istok nam je u ovom trenutku prijatelj, oko toga se slažemo, ali sad nam ostaje onaj teži deo posla, kako da od onih koji su nas do juče bombardovali napravimo, ako ne prijatelje, onda makar partnere koji će hteti da saslušaju našu argumentaciju i po pitanju Kosova i Metohije, ali i po pitanju Republike Srpske, o kojoj ste govorili, i po pitanju Srba koji su ostali da žive u Hrvatskoj i po pitanju Srba koji su ostali u Crnoj Gori.

To je vraški teška politika. Da biste u toj politici uspeli morate da pokažete mudrost, morate da pokažete strpljenje, morate da imate takta, morate da razgovarate i na onim mestima na kojima je teško biti, a kamoli razgovarati.

Vi ste sad spominjali u pežorativnom smislu kako je Bil Klinton tapšao po ramenu Aleksandra Vučića. Aleksandar Vučić je na tom panelu 2016. godine, pred tim istim Klintonom, pred onim Ćamilom Durakovićem, koji je bio načelnik opštine Srebrenica, tvrdio da se u Srebrenici desio zločin, ali da nije bilo genocida i rekao da će Srbija učiniti sve da pomogne Srebrenici, a to znači srebreničkim Srbima i Muslimana i svima koji žive na tom prostoru da imaju nove vrtiće, nove puteve, nove domove zdravlja, nove škole, itd. Mislimo da je to odgovorna politika.

Nije on otišao kod Bila Klintona 2016. godine, odnosno nije otišao na taj panel da bi tamo uživao. On je tamo bio izložen baražnoj vatri da je Srbija odgovorna, ne samo za Srebrenicu, da je Srbija odgovorna za raspad bivše Jugoslavije.

Aleksandar Vučić je u svojstvu predsednika Vlade branio poziciju, ne samo Srbije, nego celokupnog srpskog naroda, da je srpski narod, zapravo, najveća žrtva nasilnog razbijanja bivše Jugoslavije. Mogao je on tamo da ne ode i to bi bilo za njega vrlo jednostavno. Lepše mu je da sedi u Beogradu, nego da razgovara sa Bilom Klintonom i Ćamilom Durakovićem, ali on je izabrao teži put, jer nije uvek lakši put bolji put za Srbiju ili za bilo koju drugu državu.

Nekad je teži put, bolji put, a teži put je da razgovarate, ne samo sa prijateljima, nego i sa onima koji su vam do juče bili neprijatelji, a vi činite sve što je do vas da od bivših neprijatelja napravite, ako je ikako moguće, partnere sa kojima ćete racionalno da razgovarate o mnogim pitanjima koja su od interesa za Srbiju, ne samo kada je u pitanju KiM, nego i položaj srpskog naroda u Hrvatskoj i položaj Republike Srpske i položaj srpskog naroda u Crnoj Gori.

Mislim da je Aleksandar Vučić pokazao kako se vodi jedna mudra i odgovorna nacionalna politika, kako je moguće biti na početku 21. veka, da tako kažem, realni nacionalni. Ne emotivni nacionalista, ne nacionalista koji sanja o tome da će se nešto veliko desiti, pa kad se to desi, onda će se ostvariti svi naši snovi, nego da pokušamo da ostvarimo naše nacionalne interese u ovom i ovakvom svetu koji je nepravedan, u kome se međunarodno pravo poštuje samo kad su u pitanju veliki, a mali nekad se poštuje, nekad se ne poštuje.

Mi ne možemo da izmislimo neki novi svet, mi moramo da vodimo politiku u ovom i ovakvom svetu, a ovaj svet je nepravedan. Nije ovaj svet nepravedan prema Srbiji samo sad, on je bio nepravedan prema Srbiji mnogo puta u prošlosti, ali je svaki srpski odgovorni političar vodio računa o tome da taj srpski brod, uzmite kneza Miloša, uzmite Iliju Garašanina, uzmite kralja Milana, uzmite Nikolu Pašića, Jovana Ristića, svako od njih je imao onaj svoj krajnji nacionalni cilj, ali je znao da bi stigli do tog svog krajnjeg nacionalnog cilja morate da pređete na desetine i desetine malih, sitnih, teških koraka da biste došli do tog krajnjeg cilja.

Mislite da je knezu Milošu bilo lako da razgovara sa Turcima? Ili kralju Milanu? Nikoli Pašiću da razgovara i sa razgovara i sa Rusima i sa Englezima i sa Nemcima, itd. Nije, ali nemate drugog izbora, morate da razgovarate.

Mi se tako ponašamo zato što smatramo da druga politika ne postoji. Svaka druga politika je avanturizam. Naplaćali smo se mi srpskim glavama u 20. veku tog avanturizma. Nemamo više pravo da gubimo srpske glave. Nama su potrebni živi Srbi, i u Srbiji i svuda u regionu. Da bismo ih sačuvali živima, moramo da vodimo odgovornu politiku.

Nemate potrebe da imate tu vrstu strahovanja oko toga da će Srbija da prizna ili da prihvati, kako se to uobičajeno kažem, stolicu Kosova u UN. Ako smo sprečili da Kosovo uđe u Interpol, ako smo sprečili da Kosovo uđe u UNESKO, ako smo sprečili da Kosovo uđe u neke druge međunarodne institucije i asocijacije, onda možete da zamislite koliki diplomatski i politički napor ćemo da uložimo i koliki već ulažemo da Kosovo i Metohija ne budu primljeni kao punopravni član UN. Dakle, tu vrstu strahovanja ne morate da imate.

Što se tiče Rezolucije 1244, Srbija je tu, kako da vam kažem, potpuno čista, mi je poštujemo, ali u Rezoluciji 1244 postoje stvari koje su povoljne za Srbiju, a postoje stvari koje nisu baš sasvim povoljne po Srbiju.

To da li ćemo mi Rezoluciju 1244 da poštujemo ili nećemo da poštujemo u potpunosti, čak i da je ona u stoprocentnom smislu u interesu države Srbije, to ne zavisi samo od Srbije. To zavisi, pre svega, od država koje su članice Saveta bezbednosti UN. Mi o tome sve vreme govorimo.

Dakle, apsolvirali smo priču o Rusiji i Kini. To su naši prijatelji. Imamo najbliže moguće odnose sa njima, oni to sami kažu, ali ostaje nam zapadni svet. Šta sa njima da radimo? Ne možete da kažete da oni ne postoje i da se oni ništa ne pitaju. To je taj teži deo posla od koga na neki način svi beže. Bežali su i ovi iz prethodne vlasti, a na neki način, sada pokušavate da pobegnete i vi.

Dakle, zadatak Srbije i zadatak srpskog rukovodstva, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, je vrlo težak, kako da ubedite taj zapadni svet, na čelu sa Amerikom, da nije rešenje za Kosovo i Metohiju to da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, nego da se prihvati kompromisno rešenje, koje dugoročno donosi stabilnost čitavom regionu zapadnog Balkana. To je težak posao i to je posao koji ne može da se uradi za mesec dana, za šest meseci, za godinu dana. To je posao koji će verovatno trajati godinama.

Ostao sam dužan odgovor gospodinu Mirčiću. Vidim da je napustio salu. On kaže – pa, za Evropsku uniju je Kosovo i Metohija rešeno pitanje, oni priznaju nezavisnost Kosova i Metohije. Ako priznaju nezavisnost Kosova i Metohije, što nas onda pozivaju na nastavak dijaloga sa Prištinom? Što da razgovaramo sa Prištinom ako je sve završeno? Nije sve završeno.

Mi pokušavamo da to što nije završeno bude završeno u korist Srbije ili najvećim delom u korist Srbije, a da bismo to uspeli, evo, time završavam, morate da otvorite dijalog ne samo sa Albancima na KiM, morate da otvorite dijalog sa velikim zapadnim silama, na čelu sa Amerikom, jer da nije bilo tih velikih zapadnih sila, nikada Albanci na Kosovu i Metohiji ne bi proglasili nezavisnost.

Mi suštinski nemamo problem sa Tačijem i sa Haradinajem. Mi imamo problem kako da ubedimo zapadni svet da je rešenje za Kosovo i Metohiju kompromis, a ne to da Srbija izgubi sve. To da Srbija izgubi sve, to nije rešenje, to može samo da stvori dodatnu ozlojeđenost kod srpskog naroda i dodatnu mržnju na Balkanu. Rešenje je da se pronađe kompromis, da se pronađe neka zlatna sredina između interesa Albanaca i interesa Srba. To dugoročno donosi mir i stabilnost i Srbima i Albancima, ali donosi dugoročno mir i stabilnost čitavom zapadnom Balkanu, a srce zapadnog Balkana je Srbija.

Bez želje da branim ambasadora SAD, ali u srpskoj istoriji postojao je jedan ambasador koji je bio mnogo bahatiji i bezobrazniji prema srpskim vlastima. To je bio ambasador Austrougarske, koji je isporučio Nikoli Pašiću 1914. godine onaj po zlu čuveni ultimatum Austrougarske Srbiji. On se bahatije ponašao od ijednog ambasadora koji trenutno obavlja svoju dužnost u Beogradu. Pa, opet, Nikola Pašić nije došao na ideju da protera austrougarskog ambasadora, niti nemačkog, nego se odlučio da sa njima razgovara.

Kao što znate, Srbija je prihvatila sve tačke iz austrougarskog ultimatuma, sem one jedne, a to je da austrougarska policija vrši istragu na teritoriji Srbije o tome ko su organizatori atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine. Sve ostalo smo prihvatili. Nismo mi ceo ultimatum odbili. Mi smo odbili samo poslednju tačku koja je za nas bila neprihvatljiva.

Zašto ovo govorim? Zato što se Aleksandar Vučić danas ponaša isto onako kao što se ponašao Nikola Pašić.

Nije jednostavno slušati od američkog, nemačkog i francuskog ambasadora, nije jednostavno slušati od francuskog predsednika da je Kosovo samostalna država. Ali, postavlja se pitanje – šta je alternativa? Možete da im otkažete gostoprimstvo, možete da im se zahvalite, da ih isterate iz Beograda. Pitanje je da li ćemo mi zbog toga povratiti Kosovo i Metohiju? Evo, sad da isteramo sve ambasadore država koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, jel nam to garantuje povratak Srbije na Kosovo i Metohiju? Ne garantuje. Time pozicija Srbije može da bude samo još teža nego što je sada.

Nema za Kosovo i Metohiju lakih rešenja. Mi sad svi pričamo o Kosovu i Metohiji na jedan način koji je lepo slušati. Sad svi pričaju o Kosovu i Metohiji, ali niko neće da živi na Kosovu i Metohiji, niko neće da živi u Prizrenu. Evo, vi, gospođo Radeta, da li biste hteli da sad iz Zemuna pređete da živite u Prizrenu, da vam neko da petosoban stan, platu, posao itd? Da li biste napustili Zemun? Znam da niste rođeni u Zemunu.

Da li biste vi, Despotoviću?

(Zoran Despotović: Bi.)

Vi bi napustili vaš rodni grad i otišli da živite u Prizrenu, u Đakovicu? Idite, ko vam brani. Da li je za vas Kosovo i Metohija Srbija? Jeste, pa šta vas sprečava da odete u srpski Prizren? Šta vas sprečava da odete u srpsku Đakovicu?

Vi se ponašate pomalo licemerno, e to je naše…

(Nataša Sp. Jovanović: Nisi bio na Kosovu.)

Bio sam Nataša na Kosovu i Metohiji mnogo puta, kao i ti, i ti to vrlo dobro znaš. Ja vam govorim nešto drugo.

Dobro, evo, ja pričam gluposti.

(Nataša Sp. Jovanović: Kada si bio u Đakovici?)

Dobro. Kada si ti Nataša bila u Đakovici?

(Nataša Sp. Jovanović: Ja ću da ti kažem.)

Kada si bila u Đakovici? Što ne živiš u Đakovici? Što ne živiš u Đakovici, nego po ceo božiji dan pričaš o Tomislavu Nikoliću, Radomiru Nikoliću i Fondaciji Dragice Nikolić. Dobro, idi, pa živi u Đakovicu.

(Nataša Sp. Jovanović: Navedi pet sela.)

Idi, pa živi u Đakovicu.

(Nataša Sp. Jovanović: Nabroj pet sela.)

Dobro, evo, ja ne umem da nabrojim pet sela. Ti umeš da nabrojiš sva sela na Kosovu i Metohiji, ali bez želje da se sada svađam sa vama, govorim vam ovo zato što znam šta je realna politika.

Lepo je pričati o svemu tome, ali niko neće da se odvaži, pa da uzme svoje kofere i da iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša ode da živi na Kosovu i Metohiji. Ja nisam čuo ni za jedan takav slučaj, a svi pričaju o tome da je Kosovo i Metohija srpsko. I Krajina je srpska, i BiH je srpska, i Dubrovnik je srpski. Super, idite, pa živite tamo.

Znači, jedno su želje, jedno su naši snovi, a drugo je realnost. Realnost je surova i nije realnost surova samo danas za Srbiju, uvek je realnost bila surova za Srbiju. Kada je Srbija imala lake i romantične epizode u svojoj istoriji? Možete na prste jedne ruke da ih izbrojite. Uvek nam je bilo teško. Nekada su nas udarali sa zapada, nekada sa istoka, nekada sa severa, nekada sa juga, nekada su nam kidali zapadne delove srpstva, nekada južne, ali uvek nam je bilo teško, ali u toj teškoj situaciji morate da se ponašate odgovorno prema svom narodu.

Mi mislimo da vodimo odgovornu politiku. Na kraju krajeva narod je taj koji će na izborima da kaže svoje mišljenje i na kraju krajeva narod Kosovu i Metohiji je već više puta rekao svoje mišljenje, glasajući za Srpsku listu. Ubedljivo najveću podršku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ima Aleksandar Vučić. Pogledajte Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i sve njih zajedno, pokušavaju da naprave neke opštinske mese odbore na Kosovu i Metohiji. Ne mogu da skupe dvoje ljudi, neće ih ljudi, ali ljudi hoće Aleksandra Vučića, hoće SNS. Zato što znaju da nećemo da ih prodamo. Zato što znaju da nećemo da ih izdamo. Zato što znaju da nećemo da dozvolimo novi „Bljesak“ i „Oluju“.

Da li su ti helikopteri i ti avioni pali sa neba ili su stigli u Srbiju zahvaljujući diplomatskoj ofanzivi Aleksandra Vučića prema Rusiji, prema Belorusiji, prema Kini itd? Zahvaljujući Aleksandru Vučiću imamo jaku vojsku, a ne tako što sedimo u svojim kabinetima i maštamo - al bi bilo lepo da pola Balkana bude u sastavu Srbije. Vodimo jednu odgovornu i realnu politiku. Najpre smo morali da ojačamo ekonomiju, pa kada smo ojačali ekonomiju, prešli smo da jačamo vojsku, pa sada kada imamo jaku vojsku i jaku ekonomiju, onda nas drugačije posmatraju i u svetu. Znači, moramo da vodimo računa o redosledu koraka. Nema jake Srbije bez jake ekonomije i bez jake vojske, a za to vam je potrebno vreme.

Bez želje da se svađam sa mojim dragim i uvaženim koleginicama, ali ja sam poredio to vreme sa ovim vremenom zato što je i ono vreme bilo teško za Srbiju i ovo vreme je teško za Srbiju. Kao što tadašnji ljudi, koji su vodili Srbiju, nisu oterali austrougarskog i nemačkog ambasadora iz Beograda, ma koliko da im je bilo teško da slušaju sve ono što su im oni govorili, tako mi sebi ne možemo danas da dozvolimo luksuz da oteramo američkog, nemačkog ili britanskog ambasadora, ma koliko da se ne slažemo sa onim što oni pričaju.

Zadatak je vrlo težak i mislim da vi to dobro razumete. Zadatak je da pokušamo, ne samo sa tim ambasadorima, na kraju krajeva, nisu oni toliko važni, ali sa čelnim ljudima velikih zapadnih sila, da razgovaramo, što Aleksandar Vučić i čini, i da pokušamo da ih ubedimo. Da li ćemo u tome uspeti ili ne, ostaje da se vidi, ali pokušavamo i upotrebljavamo sva moguća i raspoloživa sredstva da ubedimo te ljude da rešenje za Kosovo i Metohiju nije da Srbije potpuno nestane sa Kosova i Metohije.

Srbija je i danas prisutna na Kosovu i Metohiji. Ne u onoj meri u kojoj bismo želeli i vi i ja, ali prisutna je u onoj meri koja garantuje minimum opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Tamo i dalje funkcionišu naše škole. Tamo i dalje funkcionišu naši fakulteti u okviru Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, odnosno zvaničan naziv je Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Tamo i dalje funkcionišu naša obadništa. Tamo i dalje gradimo stanove i kuće za naš narod koji je ostao na svojim vekovnim ognjištima. Nisu uspeli, a hteli su da nas potpuno istisnu sa Kosova i Metohije.

Sada zadatak ovog aktuelnog rukovodstva, na čelu sa našim predsednikom, kako da Srbija bude još više prisutna na Kosovu i Metohiji, a da pri tome ne poremetimo i onako delikatne odnose koje imamo sa zapadnim svetom.

Još jedanput ponavljam. Nisu ovde sporni Rusija i Kina. Oni su nam prijatelji. Veći stepen saradnje, ne znam šta možemo da uradimo, da se proglasimo sastavnim delom Ruske Federacije, da kažemo da smo nova federalna jedinica u sastavu Rusije. Mislim, ne znam šta još možemo da uradimo. Ne gubernija. Rusija je federacija. Možemo da se proglasimo federalnom jedinicom u sastavu Ruske Federacije, ali to onda znači da Srbija više ne postoji kao samostalna i nezavisna država, a to, nadam se, niko ovde ne želi.

Dakle, zadatak je težak zato što razgovarate sa državama koje su, ne samo priznale nezavisnost Kosova i Metohije, nego su aktivno radile na tome da Kosovo i Metohija postane odvojeni od Srbije.

A mi sada pokušavamo da te iste ljude, odnosno te iste države, ubedimo da nije rešenje za KiM to da Srbija prizna nezavisnost KiM, nego da se postigne jedno kompromisno rešenje u kome će biti zadovoljen minimum nacionalnih interesa i Albanaca, ali i Srba. I mi mislimo da je to realna i odgovorna nacionalna politika.

Mi se gospođo Radeta slažemo oko nekih stvari, ali ne mogu da prihvatim to da je KiM kao nezavisnu državu priznao taj Kajl Skot.

(Vjerica Radeta: To nisam ni rekla.)

Dakle, nije on priznao nezavisnost KiM. Kosovo i Metohiju je priznala država koja se zove SAD. Naš zadatak je da sa tim SAD razgovaramo, da pokušamo da im objasnimo da to što su uradili nije bio dobar potez za stabilnost zapadnog Balkana i da pokušamo da im objasnimo da Srbija na KiM ima neke legitimne nacionalne interese kojih ne može da se odrekne. Mi o tome govorimo.

Što se tiče pojedinačnih ambasadora, ko će biti ambasador Amerike u Beogradu, o tome se ne pitamo ni vi, ni ja. O tome po Ustavu SAD odlučuje predsednik SAD. Dakle, predsednik SAD je vlastan da povuče Skota, da ga ostavi na toj funkciji, može da mu produži mandat, ali da mi sada ostavimo po strani ko je ambasador Amerike i da ostavimo po strani Ameriku.

Da vidimo šta je to što mi kao država možemo da uradimo u odnosu prema tom zapadnom svetu, da popravimo svoju poziciju u njihovim očima i u njihovoj politici po pitanju KiM. Ne samo po pitanju KiM, nego i po mnogim drugim pitanjima koja su od vitalnog interesa za ceo srpski narod, i Republiku Srpsku i srpski narod koji živi u Hrvatskoj i srpski narod u Crnoj Gori.

Dakle, ima mnogo stvari o kojima Srbija danas treba da brine. Da li je Kajl Skot dobio depešu da se oglasi preko nekog dnevnog lista da nešto uradi, da nekoga vređa ili uradi nešto drugo, ja ne znam. Mene o tome Amerikanci ne obaveštavaju, niti me to zanima. Zanima me da pomognem koliko mogu. Znam da je moja pomoć minimalna, ali evo svi mi poslanici SNS se trudimo da pomognemo našem predsedniku da istraje u politici koju vodi, a to je da popravimo naš položaj u očima zapadnog sveta, da od tih država ako već ne možemo da napravimo da nam budu prijatelji, makar da budu države koje su spremne da saslušaju naše mišljenje i da prihvate našu argumentaciju. To je teška politika i vi znate da je teška. Mi pomažemo koliko možemo, drugog rešenja po našem mišljenju u ovom trenutku nema. Nema realnog rešenja, a mi se trudimo da obezbedimo realno, životno i održivo rešenje kada je u pitanju KiM.

Uvek su ambasadori slali depeše svojim vladama o tome šta se dešava u državi u kojoj su akreditovani. Dakle, to je uobičajena diplomatska praksa, to se ne dešava za vreme Aleksandra Vučića, to se dešava vekovima. Na kraju krajeva, mislim da stvari maksimalno uprostimo, šta je ambasador? Pa, na neki način legalizovani špijun. On je taj koji u ime svoje države, svoju državu obaveštava o tome šta se dešava u državi u kojoj je akreditovan. Nema tu mnogo filozofije.

Ali, ono što mene čudi, to je da vi toliko insistirate na imenu i prezimenu jednog čoveka, a znate i vi i ja, da niti vi, niti ja, niti bilo ko od nas može da se pita ko će biti ambasador SAD u Beogradu. To je pitanje za predsednika SAD i besmisleno je da o tome vodimo diskusiju. Ko će biti ambasador Velike Britanije, Nemačke, o tome odlučuju njihove vlade. Zašto bismo mi o tome vodili raspravu u Skupštini Srbije. Ja čak mislim gospođo Radeta, da smo mi ponekad pomalo i nepravedni prema američkom ambasadoru. Mi od njega očekujemo da bude prijateljski nastrojen prema Srbiji, da ne piše tvitove protiv nas, da ne daje teške izjave za „Danas“ kada je u pitanju Republika Srbija.

Ali, nije Kajl Skot rekao da je „j…“ majku Srbiji i Crnoj Gori, nego je to uradio Vuk Jeremić. Nije Srbiju opljačkao Kajl Skot, nego Dragan Đilas, Boris Tadić, i oni koji su bili na vlasti do 2012. godine. Mi se ljutimo na Havijera Solanu, sa pravom, što je pritisnuo ono dugme kojim je označio početak NATO bombardovanja. Ali, postoji neko ko je u očima srpskog naroda gori od Havijera Solane, to je Vuk Jeremić, koji je u intervju u „Špiglu“, ja sam o tome govorio i moje kolege su o tome govorile, u januaru 2008. godine, kao ministar spoljnih poslova, opravdao NATO agresiju i rekao da je Milošević vršio progon nad Albancima na Kosovu i Metohiji, da je zbog toga usledila, kako je on rekao, NATO intervencija, i da je Milošević morao, citiram Vuka Jeremića – da povuče svoje trupe, ne Vojsku Jugoslaviju i ne MUP Srbije, nego svoje trupe, kao da je to bila privatna vojska Slobodana Miloševića, da ih povuče sa Kosova i Metohije.

Sada se ja pitam zdravorazumski, a šta ja da očekujem od Kajla Skota, šta da očekujem od Havijera Solane i šta da očekujem od bilo koga iz belog sveta, kada ovde imate Srbe, makar su Srbi po imenu i prezimenu, po rođenju, koji rade protiv interesa sopstvene države. Oni su za mene gori „skotovi“ od tog vašeg Skota. Pa, gori Skot je onaj koji je rekao - „j…“ majku sam Srbiji i Crnoj Gori, odnosno ja Crnoj Gori, a ti Srbiji i još se smeje. Gori Skot je onaj koji u razgovoru sa ambasadorom Srbije i Crne Gore u Moskvi, u vreme kada se lomi pitanje opstanaka državne zajednice Srbije i Crne Gore, raspravlja o tome da li u moskovskom hotelu, da izvinete, ima nekih lakih žena ili nema, da bi Vuk Jeremić mogao da se provede za to vreme dok boravi u Moskvi, a voda, kao što je objavljeno u onim presretnutim razgovorima, Borisa Tadića kao majmuna po Moskvi, sećate se toga. To je pre neki dan objavljeno.

Sad, kako da vam kažem, šta da ja očekujem od Skota, imate 100 puta gorih „skotova“ u Srbiji koji se zovu Jeremići, Obradovići, Đilasi i Tadići, i koji su nam više zla naneli nego taj Skot sa kojim malo ko može da bude zadovoljan, ali kakav je da je, niti vi, niti ja, možemo da ga promenimo. Ono što možemo da promenimo, to je da pojačamo poziciju Srbije u međunarodnim odnosima, tako što ćemo da vodimo mudru i odgovornu nacionalnu politiku na svim poljima i političkom, i ekonomskom, i finansijskom, i diplomatskom, i vojno-tehničkom, i evo, gospodine Arsiću, po ovom pitanju se više neću javljati za reč.

Pa, gospodin Mirčić je o Siniši Malom manje više govorio na isti način na koji to čine poslanici koji trenutno nisu ovde, poput, Zorana Živkovića, Balše Božovića, Boška Obradovića i njemu sličnih. Dakle, oni za sve ono loše što je urađeno u procesu privatizacije u Srbiji od 2001. godine optužuju Sinišu Malog.

Siniša Mali je bio službenik u Agenciji za privatizaciju do 2003. godine i čini mi se da od 2003. godine kada je napustio Agenciju za privatizaciju, sa tom Agencijom više nije imao nikakve veze.

Najodgovorniji za pljačkašku privatizaciju Srbije su vam ljudi poput Mirka Cvetkovića, poput onog Nikezića, poput onih ljudi koji su vodili konsultantske firme, kao što je CesMecon i ono što građani Srbije znaju, a to verujem da znate i vi, najveće zloupotrebe u procesu privatizacije desile su se tokom 2004, 2005, 2006. 2007, 2008. godine.

Znači, to vam je prva i druga vlada Vojislava Koštunice. Prva vlada bez DS, druga vlada sa DS. Znači, druga Vlada Vojislava Koštunice DSS plus DS, tada su se dešavale najveće moguće korupcionaške afere u procesu privatizacije u Srbiji.

Na kraju krajeva, o tome nas je u više navrata izvestila u svojim izveštajima i pokojna Verica Barać, i o tome na kraju krajeva, govore i svi izveštaji EU, da su one 24 sporne privatizacije, izvršene u periodu od 2004.do 2007/8. godine.

Sa svim tim privatizacijama Siniša Mali apsolutno nema bilo kakve veze. Siniša Mali, će biti upamćen kao jedan od najuspešnijih gradonačelnika Beograd, zato što je uspeo da za vrlo kratko vreme vrati sve one dugove Grada Beograda koje je napravio Dragan Đilas, i kao jedan od najuspešnijih ministara finansija koje smo imali, zato što već treću godinu zaredom Srbija ima suficit. Zato što već treću godinu zaredom imamo rast BDP, to je u velikoj meri i zasluga i Siniše Malog, ne samo njegova naravno, ali u velikoj meri i njegova.

Ono što mi nije jasno gde se vi našli u Izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije stav direktora Agencije za borbu protiv korupcije da Siniša Mali ne treba bude na čelu Komisije za sprečavanje korupcije i sprečavanje pranja novca. Ja taj deo nisam uspeo da pročitam. Dakle, ne vidim gde to piše, ne vidim da je mišljenje direktora Agencije da Siniša Mali ne treba da bude predsednik te Komisije. Ako možete to u izveštaju da mi pokažete, bio bih vam veoma zahvalan.

Ovo što je sada rekao gospodin Mirčić mi malo deluje detinjasto, ja imam neki papir, ali eto neću da vam ga pokažem.

Ne znam gde mogu da ga pronađem, evo pitaću gospodina Sikimića.

Gospodine Sikimiću, gde ja mogu u Agenciji za borbu protiv korupcije da pronađem vaš stav da Siniša Mali, ne treba da bude predsednik ove komisije. Ako možete da mi pomognete, pošto gospodin Mirčić, neće, biću vam veoma zahvalan.

Dobro, platiću, kažite koliko košta.

Gospodine Mirčiću, ja sam već rekao više puta. Mlađana Dinkića iz izvršne vlasti i Vlade Srbije niste isterali ni vi, ni vaša stranka, nego Aleksandar Vučić i SNS, i ne samo Mlađana Dinkića, ceo režim DOS, i Božidara Đelića, i Mlađana Dinkića, i tog Vlahovića i sve druge koje ste nabrojali i neke koje niste nabrojali.

Znači, svu onu plejadu ljudi koji su odgovorni za pljačku Srbije od 2000. do 2012. godine, sa političke scene Srbije, oterao je Aleksandar Vučić i oterala je SNS i niko drugi to nije uradio. To je najveći istorijski politički uspeh SNS i Aleksandra Vučića.

Da li neki drugi državni organi, poput sudova i tužilaštava, su dobro uradili svoj posao ili ne, to je sad jedno potpuno drugo pitanje, ali mi nemamo apsolutno bilo čega da se stidimo kada su u pitanju ljudi iz režima koji je vladao Srbijom do 2000. godine.

Mi smo skinuli sa vlasti, odnosno Aleksandar Vučić i SNS i tog Borisa Tadića, Vuka Jeremića, Dragana Đilasa i sve ove iz DS i Mlađana Dinkića i Vlahovića i Cvetkovića i Nikezića i prekinuli sve moguće korupcionarske afere koje su bile vezane za proces privatizacije.

Kažite mi od 2012. godine, pa nadalje, znači do danas, da li se desila…

Prvo, ja mislim da skoro nije zabeležen nijedan slučaj privatizacije onakav kakav je bio klasičan privatizacije po Zakonu o privatizaciji od 2001. godine.

Drugo, sve što smo radili, a vi ste na to takođe aludirali, sve što se tiče ulaganja u Srbiju stranih investitora, apsolutno je sve bilo po zakonu. Ja znam da vi na tome insistirate iz političkih razloga kao i neki drugi iz opozicije i hoćete da prikažete da proces investiranja u Srbiju je praćen korupcijom, ja vam kažem da nije zato što sve investicije, bolje rečeno, sve subvencije koje se daju investitorima, daju se po Zakonu o državnoj pomoći, a Zakon o državnoj pomoći ne pravi apsolutno bilo kakvu razliku između domaćeg i stranog kapitala, između domaćih i stranih investitora.

Svako ko ispunjava uslove iz Zakona o državnoj pomoći, dobija državnu pomoć. Ta državna pomoć u nekim situacijama se izražava u novcu, u nekim situacijama se izražava u tome što pod povoljnijim uslovima možete da dobijete građevinsko zemljište, u nekim situacijama po tome što dobijate onaj tzv. „teks holidej“, odnosno neki vremenski period u kome ste oslobođeni od plaćanja poreza, ali to važi i za domaće i za strane investitore.

Verujem da vi ovo znate, ali ovo govorim zbog građana Srbije, zato što se u jednom delu javnosti uvrežilo mišljenje kako Aleksandar Vučić i Vlada Srbije, navodno žele da privileguju isključivo strane investitore i da im daju neke subvencije koje su potpuno mimo zakona. Ni jedna subvencija u Srbiji i nijedan vid državne pomoći koji je dat bilo domaćim, bilo stranom investitoru, nije dat mimo zakona, dat je u skladu sa Zakonom o državnoj pomoći. To ne radi samo Republika Srbija, taj model privlačenja investitora je model koji je prihvaćen u skoro svim zemljama centralne i jugoistočne Evrope. Dakle, to su sve one države koje su se nekad nazivale real-socijalistički…

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Evo, završio sam.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Ja i dalje ne mogu da razumem šta je greh i koja je krivica Siniše Malog. Iz svega onoga što je govorio gospodin Mirčić, jednostavno, to ne mogu da razumem i ne mogu da shvatim, sem što mu se prigovara da je dve godine bio službenik u Agenciji za privatizaciju, ali ne znam da je odgovoran za bilo koju pljačkašku privatizaciju kojom je oštećen budžet Republike Srbije. On je Agenciju za privatizaciju napustio 2003. godine.

Ono što mogu da kažem i ono što građani Srbije mogu da vide i sami i da im ja ne kažem ništa, to da je Siniša Mali uspeo da konsoliduje, pre svega, javne finansije grada Beograda, da finansijski ojača grad Beograd, da vrati dugove grada Beograda koje je napravio Dragan Đilas, a koji nisu bili nimalo u malim iznosima. Kada je postao ministar finansija pokazao se kao jedan veoma uspešan ministar koji je nastavio sa politikom konsolidacije javnih finansija, a koju je započeo predsednik Vlade Aleksandar Vučić i danas je sprovodi Vlada Srbije koju vodi Ana Brnabić. Pod rukovodstvom Siniše Maloga, kao ministra finansija, Srbija već treću godinu zaredom beleži suficit u svom budžetu, iz godine u godinu imamo rast BDP.

Što se tiče procesa korupcije koji je bio uključen u proces dovođenja stranih investitora, slažem se sa vama da je to bilo u periodu do 2012. godine, ali voleo bih da mi kažete jednu korupcionašku aferu posle 2012. godine koja je bila vezana za privlačenje bilo domaćeg, bilo to stranog kapitala u Srbiji.

Dakle, mi više subvencije ne delimo onako kao što su deljene do 2012. godine, bez bilo kakvih kriterijuma. Sada postoji onaj krovni, osnovni zakon, Zakon o državnoj pomoći koji vrlo jasno propisuje pod kojim uslovima investitori i domaći i strani mogu da dobiju određeni vid državne pomoći i taj zakon je praćen čitavim nizom podzakonskih propisa.

Pošto sam ja između ostalog lično učestvovao u dovođenju nekoliko važnih investitora, uverio sam se koliko je to mukotrpan i težak posao da ispunite uslove iz Zakona o državnoj pomoći da bi taj investitor dobio neki vid državne pomoći. Ponavljam još jednom, to nije pomoć koja je rezervisana isključivo za strane investitore. Pod istim uslovima, i domaći i strani investitori dobijaju državnu pomoć.

Šta je problem sa domaćim investitorima? Finansijski su i ekonomski upropašćeni zbog vlasti koja je upravljala Srbijom do 2012. godine, i to je vama veoma dobro poznato. Većina domaćih investitora, dakle, ljudi koji imaju dobre biznis planove, koji imaju dobre biznis ideje, koji hoće da zapošljavaju građane Srbije, koji nisu ništa manje pametni, inventivni, nego njihove kolege iz inostranstva, ali šta im nedostaje, odnosno, zbog čega su strani investitori u prednosti u odnosu na njih? Nisu doživeli onu ekonomsku kataklizmu koju su doživeli domaći privrednici. U tome je problem.

Vi ste imali u periodu od 2000, odnosno od 2001. godine, kada je donet Zakon o privatizaciji, potpunu devastaciju srpske privrede. Mi smo praktično od 2012. godine krenuli od nule, a uradili smo veliki posao, i taj veliki posao može da se nazove jednim imenom, a to je reindustrijalizacija Republike Srbije.

Mi smo u periodu, ako pogledate čisto ekonomski, evo da ne vodimo nikakve političke rasprave, čisto ekonomski, od 2000. godine do 2012. godine bili manje više jedna ruralna, agrarna zemlja. Industrija nam je bila potpuno uništena. Od Subotice do Vranja nije postojao ni jedan industrijski kompleks koji nije bio uništen. I u Subotici, i u Valjevu, i u Vranju, i u Smederevu, u mnogim gradovima u Srbiji koji su nekada bili poznati još u bivšoj Jugoslaviji kao veliki industrijski centri, Trstenik, Kruševac itd. To je sve bilo uništeno. Sve te firme su bile prodate pod vrlo sumnjivim okolnostima, po sumama koje su bile ispod bilo kakve tržišne vrednosti, a ono što je najgore od svega, makar da su ti koji su kupili te firme nastavili proizvodnju, oni su ih pretvarali u skladišta, u auto salone, u magacine, na njima zidali zgrade, stambene prostore itd.

Šta smo mi počeli da radimo 2012, 2013, 2014. godine? Da iznova industrijalizujemo Srbiju, i to nam je dobrim delom pošlo za rukom, između ostalog, i zbog toga što smo vodili pametnu i uravnoteženu spoljnu politiku.

Ja znam da ste vi sada u poziciji jedne stranke koja je opoziciona i koja ima jedan lagodan, odnosno malo lagodniji status od nas koji smo u vlasti. Vi kažete treba proterati sve strane investitore, ne trebaju nam investitori iz Nemačke, Italije, Francuske, oni su u NATO paktu, to su države koje su nas bombardovale itd. To je dobrim delom tačno.

Šta ćemo sa radnicima koji rade u tim firmama? Šta ćemo sa činjenicom da 70% našeg izvoza ide na tržište EU? Ok, zatvorićemo sve nemačke, italijanske, francuske firme koje su otvorile svoja predstavništva ovde u Srbiji. Inače, to su sve domaće privredne kompanije, posluju po Zakonu o privrednim društvima, registrovane su u Republici Srbiji, u Agenciji za privredne registre, zapošljavaju građane Srbije, plaćaju poreze i doprinose po zakonima Srbije. Dakle, to nisu strane firme u smislu da posluju po zakonima Nemačke. Kapital je nemački, kapital je italijanski, kapital je francuski, ali taj kapital kada dođe u Srbiju, on posluje po srpskim zakonima i po srpskim propisima, isto kao i srpski kapital. To je veliki uspeh ove Vlade koju je vodio Aleksandar Vučić i koju sada vodi Ana Brnabić.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam.

Kapital može biti domaći i strani, ali kada strani kapital dođe u Srbiju, on je podvrgnut istom pravnom režimu kao i srpski kapital, i to je ono što je veoma važno. Dakle, izvršili smo reindustrijalizaciju Srbiju. Više nismo puka agrarna zemlja koja izvozi sirovi kukuruz, pšenicu, šećernu repu itd.

(Predsedavajući: Hvala.)

Sada možemo da prerađujemo i te poljoprivredne proizvode i da ih plasiramo na tržište EU, na tržište Ruske Federacije i svuda gde naši proizvodi mogu da prođu.

Spomenuto je „Gorenje“ iz Valjeva. Jedna informacija za vas gospodine Mirčiću. Većinski vlasnik „Gorenja“, čije je sedište u Sloveniji su Kinezi. Znači, većinski vlasnik „Gorenja“ su Kinezi. Kineska kompanija „Hisens“, čisto da se zna.

Kada „Gorenje“ proizvede frižider ili neki drugi rashladni uređaj u Valjevu, pa taj uređaj rashladni ode u Rusiju, on ne odlazi kao slovenački, niti kao kineski proizvod, nego kao srpski. To treba da znate.

Drugo, ono što stalno ponavljate i to mislite da vam je verovatno jedan od glavnih argumenata protiv ekonomske politike SNS, to je da su građani Srbije pod vlašću Aleksandra Vučića pretvoreni u jeftinu radnu snagu. To jednostavno nije tačno.

Prosečna plata u Srbiji je danas 463 evra i ne možete da pronađete nijednu kompaniju koja je došla u Srbiju od 2014. godine, pa do danas, znači za ovih pet godina, u kojoj radnici ne rade za pristojne plate i pod vrlo humanim uslovima po tehnologiji, koja je najsavremenija moguća.

Ta priča, to je inače priča Balše Božovića i Aleksandre Jerkov, oni kada nisu znali šta će, Balša Božović je rekao da ova kineska kompanija koju smo doveli u Obrenovac "Meita", da su građani Obrenovca pretvoreni u robove, a da su Kinezi neki robovlasnici. Onda je Aleksandra Jerkov, opet zato što nije imala drugih argumenata, onda je počela da tvrdi kako srpski radnici koji rade po kompanijama čiji je osnivački kapital došao iz inostranstva, moraju da nose pelene. Ja sam je više puta pitao u kojoj to kompaniji u Srbiji, bilo domaćoj, bilo stranoj srpski radnik mora da nosi pelene? Nema nijedne. Kao što Kinezi, "Meita" u Obrenovcu nisu pretvorili građane u robove tako se ne nose ni pelene i kao što niste u pravu za "Gorenje".

Dakle, taj srpski proizvod koji se napravio u Valjevu, kada ode na tržište EU, na tržište Ruske federacije ide kao srpski proizvod.

(Milorad Mirlić: A pare idu u Sloveniju.)

Pare idu u Kinu, ako ćemo o tokovima novca. Pare idu u Kinu, vi se zalažete za prijateljstvo sa Kinom, ne znam šta vam je to problem.

Znači, po toj vašoj logici, pare iz Srbije, idu u Sloveniju, pa iz Slovenije idu u Kinu.

Ono što je mnogo važnije za građane Srbije, i "Gorenje" i "Hačinson" i sve druge kompanije koje posluju u Srbiji, plaćaju poreze i doprinose u Srbiji. Plate isplaćuju srpskim radnicima i posluju apsolutno po srpskim zakonima. Po svim zakonima koji se odnose i na privredna društva i na zaštitu životne sredine, socijalnu zaštitu, zaštitu prava radnika, poštuje se Zakon o radu itd. U tom smislu ne postoji bilo kakva diskriminacija između domaćih i stranih investitora.

Što se tiče "Behtela" i to građani Srbije treba da znaju, vi insistirate na tome, ja razumem zašto insistirate, iz političkih razloga, ali u zakonu koji smo usvojili pre neki dan, nigde se ne pominje "Behtel". Pominje se da će Vlada Srbije izabrati strateškog partnera koji će izvoditi radove na tom tzv. Moravskom koridoru.

(Vjerica Radeta: I biće "Behtel".)

Dobro, vi kažete - biće "Behtel", ja vam kažem da u zakonu piše …

(Milorad Mirčić: Vjerica kaže da će biti "Behtel".)

Dobro, Vjerica kaže - biće "Behtel", ja vam kažem da u zakonu piše i to građani Srbije mogu da pročitaju da će izbor strateškog partnera da izvrši Vlada Srbije po kriterijumima koji će biti povoljni za državu Srbiju, za građane Srbije, a pogotovo za one građane koji žive na trasi tog Moravskog koridora.

Evo, ja vas molim, pokažite mi taj ugovor sa „Behtelom“, pokažite mi da u njemu stoji 800 miliona evra, da vidimo ko su ugovorne strane, koliki su rokovi za izvođenje radova, i tako dalje. Ja uopšte ne znam o čemu vi govorite.

Prvo, cela jedna poslanička grupa je u nekom ratu sa jednim ministrom u Vladi Srbije, koji se zove Zorana Mihajlović, što je samo po sebi pomalo čudna situacija. Drugo, da treba da se branimo od nečega što ne postoji. Kakav ugovor sa „Behtelom“? Ko je zaključio taj ugovor sa „Behtelom? Gde piše 800? Gde piše 300 miliona evra? Još kaže koleginica – „Plaćeno 300.000.000 evra“. Šta plaćeno? Još nije ni počeo postupak eksproprijacije zemljišta za izgradnju te trase. Ja uopšte ne znam o čemu vi govorite.

Razumem da ste opozicija, razumem da ne volite Zoranu Mihajlović, razumem da ne volite SNS, ali ipak, morate da vodite računa o tome šta govorite, ja vas moli, evo, zbog javnosti, pokažite mi taj ugovor. Mi smo vam danas lepo rekli, evo ja sad čekam da mi kolege, gore iz kancelarije donesu ovaj Zakon koji smo usvojili.

U zakonu lepo piše – strateškog partnera će izabrati Vlada Srbije za izgradnju Moravskog koridora na predlog komisije, odnosno radne grupe koju će Vlada da formira, pri čemu će se voditi računa, pre svega, o interesima države Srbije i građana Srbije.

Vi uporno insistirate na nečemu čega nema. Nema ugovora sa „Behtelom“. Ništa još nije plaćeno. Nema ugovora ne sa „Behtelom“, nego sa bilo kojom građevinskom kompanijom iz bilo kog dela sveta.

Što se tiče tog vašeg sablažnjavanja nad činjenicom da nema javnih nabavki vezano za ovaj posao, pa nije bilo javnih nabavki ni kad je u pitanju Železara u Smederevu. Nije bilo javnih nabavki ni kada je u pitanju rudnik u Boru. Nije bilo javnih nabavki kada su posao u Srbiji na izgradnji pojedinih deonica autoputeva dobijale kompanije iz Azerbejdžana, iz Kine. Nije bilo javnih nabavki kada su „Ruske državne železnice“ dobile posao da obnove železničku infrastrukturu u Srbiji ne zato što je prekršen bilo koji propis u Srbiji, nego zato što naše zakonodavstvo da u takvim situacijama, kada su u pitanju strateški infrastrukturni radovi, nema javnih nabavki, ali to ne znači da se ne vodi računa o ekonomskim i finansijskim interesima države Srbije.

Nemojte da mi kažete da je bilo koji posao sa Kinezima loš, bez obzira da li je u pitanju izgradnja saobraćajne infrastrukture, da li je u pitanju „Železara Smederevo“ ili borski rudnik? Da li je bilo šta štetno urađeno kada smo zaključivali posao npr. sa građevinskom kompanijom „Azvirt“ iz Azerbejdžana? Da li je neka šteta napravljena državi Srbiji? Nije, ali vi uporno insistirate samo na jednoj kompaniji - „Behtel“ i onda sad to koristite kao neko sredstvo zastrašivanja građana Srbije - sad će doći neki strašni Amerikanci da prave autoput u Srbiji.

Da li će posao u Srbiji dobiti „Behtel“, da li će posao dobiti neka ruska ili kineska kompanija, o tome će odlučiti Vlada Srbije. Za sada nikakva odluka nije doneta, jer je suviše rano da se takva odluka donese, kad smo tek pre nekoliko dana usvojili zakon i kada tek treba da se uđe u postupak eksproprijacije zemljišta duž trase tog budućeg autoputa, tako da to što sada radite,možda je prijemčivo za vaše uši ili možda mislite da time možete da dobijete neki politički poen, ali ja vam kažem, zbog građana, nikakav ugovor sa „Behtelom“ nije potpisan.

Na kraju krajeva, ja ne znam šta vama smeta i da posao dobije „Behtel“? Kaže – to je republikanska kompanija. Pa, valjda je Donald Tramp republikanac. Pa, da li ste nosili majice sa njegovim likom? Da li ste rekli da će, kada pobedi Donald Tramp, radikalno da se promeni politika Amerike prema Srbiji. Odmah, čim pobedi Donald Tramp, ukida se priznanje Kosova; čim pobedi Donald Tramp ulazimo u Knin. Da li ste to govorili?

(Vjerica Radeta: Nismo. Nemoj da lažeš!)

Šta je sad? Pa, šta lažem? Da li ste nosili majice sa likom Donalda Trampa i pevali pesme…

Čekajte, gospodine Mirčiću. Dobro, vi ste sada ljuti, besni, ali ja vam kažem, pevali ste pesme - Srbija-Rusija, Tramp i Melanija. Da li ste pevali tako i nosili majice sa njihovim likom? Sada, odjedanput, ne valja firma „Behtel“, kažete da je to republikanska kompanija, a Donald Tramp republikanac i sad čekamo da sa Donaldom Trampom uđemo u Knin, da sa Donaldom Trampom uđemo u Prištinu? Sada vam odjedanput smeta „Behtel“?

Ali, hajde na stranu to, da prestanemo da se šalimo, ja vam kažem da nikakav ugovor sa „Behtelom“ nije potpisan, da nikome ništa nije plaćeno i da nema potrebe stvarate zabunu kod građana Srbije.

Ako ne možete da pronađete neki drugi argument protiv Zorane Mihajlović… Ne znam da li ste vi svesni da ovo što vi govorite može samo da afirmiše Zoranu Mihajlović?

Ako hoćete da joj nanesete štetu, pa morate da se bavite onda nekim činjenicama. Morate da pronađete nešto što je realno, što je ta žena loše uradila, pa da vam to bude argument. Ako vam je jedini argument da je Zorana Mihajlović potpisala ugovor sa „Behtelom“, a nije potpisala, i da je platila 800 miliona evra, a nije platila, to može samo da bude plus za Zoranu Mihajlović i onda, umesto da vodite neku kampanju u kojoj možete da pobedite Zoranu Mihajlović, Zorana Mihajlović će da pobedi vas.

Evo, stigao mi je Predlog zakona. Pevajte malo u međuvremenu, dok ne pročitam ovaj predlog zakona. Kako ono beše - Srbija-Rusija, Tramp i Melanija.

Član 17 - U cilju realizacije Projekta izgradnje Moravskog koridora, Vlada, na predlog radne grupe Vlade, vrši izbor strateškog partnera. Kriterijumi i način izbora strateškog partnera i stručnog nadzora nad izvođenjem radova bliže se uređuju podzakonskim aktom koji donosi Vlada. U cilju izbora strateškog partnera iz stava 1. ovog člana, kao i praćenje realizacije izgradnje Moravskog koridora Vlada obrazuje Radnu grupu. Po izboru strateškog partnera iz stava 1. ovog člana, Vlada kao finansijer i lice iz člana 5. stav 1. ovog zakona kao investitor zaključiće sa strateškim partnerom ugovor o projektovanju, odnosno pružanju usluga i izvođenju radova na izgradnji Moravskog koridora itd, itd.

Član 18 - Primena međunarodnih standarda u oblasti stručne kontrole i nadzora nad projektovanjem i izvođenjem radova.

Dakle, to je istina. Tako piše u Zakonu o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima radi realizacije Projekta izgradnje infrastrukturnog koridora autoputa E-761, deonica Pojate-Preljina.

Ako mi ovde pronađete „Behtel“, da je potpisan ugovor sa „Behtelom“, da je vrednost radova 800 miliona evra, evo, ja vam dajem ovaj zakon, pronađite gde to piše. Ja vam kažem da ne piše i nema potrebe time da se služite.

Pronađite nešto iz resora Zorane Mihajlović gde je žena zaista možda, eventualno, napravila neku grešku, pa probajte da na tome politički profitirate. Na ovome ne možete ništa da profitirate, jer sve što govorite je neistina.

Pa, ja sam hteo da SRS dođe na vlast, ali vi kakvi ste, sa vama čovek ne može da dođe na vlast. To je vaš problem i možete vi da koristite tu frazu – mi kad dođemo na vlast, mi kada dođemo na vlast. Ko? Vi? Vi da pobedite Aleksandra Vučića? Teško.

Ali, dok ne pobedite Aleksandra Vučića, samo da vam kažem kako stoje stvari. Prvo, Aleksandar Vučić nikada nije podržao Bila Klintona, u kampanji za predsedničke izbore, nego je istina potpuno drugačija. Ovo govorim zbog građana Srbije.

Aleksandar Vučić, je u svojstvu predsednika Vlade 20. septembra 2016. godine učestvovao na panelu, koji se zvao „Pomirenje i podeljena društva“. Na tom panelu je učestvovao i tadašnji predsednik opštine, odnosno načelnik opštine Srebrenica Đamil Duraković, a u tu emisiju, odnosno u taj panel se putem video linka uključila i Avdija Ibrahimović, koja je preživela masakr u Srebrenici.

Vučić je na njeno izlaganje da se u Srebrenici desio genocid, rekao sledeće - ja sam ponosan Srbin. Dakle to je rekao u Americi, pred Klintonom, pred Đamilom Durakovićem i pred ovom gospođom koja je tvrdila da se u Srebrenici desio genocid - ja sam ponosan Srbin i što sam premijer Srbije i išao sam u Srebrenicu, da odam poštovanje jednog ogromnog zločina koji se dogodio 1995. godine, ali isto tako želim da istaknem da je mnogo zločina bilo i na drugoj, muslimanskoj, odnosno bošnjačkoj strani.

Tako se ponaša jedan odgovorni predsednik Vlade. Dakle, on je otišao u SAD, ne da bi podržao Bila Klintona, nego da bi odbranio poziciju Srbije i da bi odbranio poziciju, na kraju krajeva i Republike Srbije, odnosno Republike Srpske i spasao je na neki način od optužbe da je u Srebrenici izvršen genocid. Niti je davao pare Bilu Klintonu. Ima Klinton dovoljno para i bez nas. Dakle, niti je davao pare Bilu Klintonu, niti je podržavao Hilari Klinton kao kandidata za predsednika SAD, nego je kao predsednik Vlade učestovao na jednom panelu i time pokazao ogromnu državničku odgovornost i političku hrabrost da bude na jednom mestu, na kome uopšte nije prijatno da se bude. Nije prijatno kada ste sami protiv svih. Pa Klinton kaže da se u Srebrenici desio genocid, pa Ćamil Duraković kaže da se desio genocid, pa ta gospođa koja se uključila putem video linka kaže da se desio genocid. Pa se uključio Bakir Izetbegović i to da vas podsetim, pa kaže da se desio genocid i Vučić jedino sam kao predsednik Vlade Srbije, kao jedini Srbin tamo kaže - ja sam išao u Srebrenicu da odam poštovanje žrtvama, tamo se desio zločin, ali isto tako da vas podsetim da se zločin desio pre nego što se desio taj zločin u Srebrenici, dešavali su se zločini nad Srbima u Podrinju tokom 1992. i 1993. godine. To je rekao u SAD, na tom panelu koji je održan 20. septembra 2016. godine i to je prava istina. I pokazao je veliko razumevanje za ljude koji žive u Srebrenici bez obzira da li su Srbi ili muslimani, jer je rekao - Vlada Srbije je obećala da će Srebrenici da donira pet miliona evra. Dva miliona evra smo već dali, ostalo je da damo još tri miliona da bi se u Srebrenici napravili novi vrtići, nove škole, novi domovi zdravlja, novi putevi, zato što mi Srbi i Bošnjaci treba da živimo zajedno i zato što treba da gradimo mir na području, odnosno u regionu zapadnog Balkana.

Tako se ponaša jedan odgovoran i ozbiljan predsednik Vlade. Šta je trebao, da ode u Ameriku i da kaže - ja sam na čelu Vlade koja će da pobedi u budućem ratu SAD, ja hoću rat sa Amerikom, ja hoću rat sa NATO paktom? Super, to može da se kaže, ali to nije izvodljivo i to nije realno. Ovo je jedna realna nacionalna politika. I vi nikako da napravite distinkciju između maštarija i realne nacionalne politike. Mi sada možemo da maštamo o tome kako smo najjači, kako možemo da pobedimo sve, kako smo jači od Amerike i do NATO pakta, kako samo što se Amerika nije raspala, kako samo što se nije raspala EU, kako samo što se nije raspao NATO pakt, ali stvari nažalost, ili na sreću, stoje drugačije. Ja vam samo kažem kako je bilo i to građani Srbije treba da znaju.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić niti je podržao Klintona, ni Bila, ni Hilari, niti im je davao pare, nego je branio i Republiku Srbiju i Republiku Srpsku i to sam, u prisustvu Bila Klintona, Ćamila Durakovića, obe gospođe iz Srebrenice koja se uključila putem video linka i Bakira Izetbegovića, koji se takođe uključio putem video linka i u sred Amerike rekao - da, desio se zločin u Srebrenici. Ne mislim da je bio genocid, bio je zločin velikih razmera, ali pre tog zločina u Srebrenici desili su se zločini nad Srbima u Podrinju tokom 1992. i 1993. godine. to je ogromna politička hrabrost da se kaže i ovde u Srbiji, a kamoli u Americi.

Tako da, to je istina o nastupu Aleksandra Vučića na tom panelu iz 2016. godine.

Evo, sada su građani Srbije čuli, ja sam najodgovorniji što SRS nije prešla cenzus 2012. godine. Zaista jesam, to vi veoma dobro znate, ja sam glavni krivac za to i žao mi je zbog toga.

Spočitavate mi da sam prešao u SNS. Pa vi ste, gospođo Belačić, ako se ne varam, bili više od godinu dana predsednik mesnog odbora „Stari aerodrom“ u bloku 37 na Novom Beogradu Srpske napredne stranke. Vi ste bili u SNS. Vi ste bili predsednik mesnog odbora.

(Aleksandra Belačić: Nisam.)

Vi ste bili predsednik mesnog odbora SNS. Ali, nije to sada važno, dobro, bili ste, niste bili, ja vam kažem da ste bili.

(Aleksandra Belačić: Ja vam kažem da nisam bila.)

Ja vam kažem da ste bili, ali nema to sada veze. Postoje neke mnogo važnije teme od toga da li vi jeste ili niste bili član SNS. Kaže gospodin Šešelj – moraćemo da uđemo u NATO pakt, moraćemo da priznamo Kosovo i Metohiju. Niti ćemo ući u NATO pakt, niti ćemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije i to vam je predsednik Republike, građanima Srbije, ne vama, građanima Srbije, više puta ponovio. Pozicija Srbije je kada su u pitanju vojni blokovi, vojna neutralnost, ne želimo da uđemo u NATO pakt, želimo da uđemo u Evropsku uniju, ali nikada nismo rekli, iako vi to ponavljate do u beskonačnost, da Evropska unija nema alternativu. Kada je bilo ko od funkcionera SNS rekao da nema alternative Evropskoj uniji i da nema života Srbiji bez Evropske unije? Pa mi smo izvršili fiskalnu konsolidaciju bez članstava u Evropskoj uniji. Mi smo oživeli srpsku privredu bez članstva u Evropskoj uniji, mi imamo rast bruto društvenog proizvoda, iako nismo članovi Evropske unije, ne da imamo rast, imamo mnogo veći rast nego države koje su članice Evropske unije.

Dakle, može Srbija da preživi i preživeće, i biće mnogo jača, bila ili ne bila član Evropske unije. Naše strateško opredeljenje je da budemo članovi Evropske unije zato što mislimo da je to dobro za građane Srbije. Da li će Srbija biti ili neće biti član Evropske unije, to ne zavisi samo od Srbije, to zavisi od Evropske unije, ali nikada nismo utvrdili da Evropska unija nema alternativu i da je potpisana smrtna presuda Srbiji ako ne uđe u Evropsku uniju. Živeće Srbija i ako ne bude u Evropskoj uniji. I mi smo pokazali da se to može, od 2014. godine smo pokazali da možemo da ojačamo Srbiju, iako nismo formalno članovi Evropske unije.

Što se tiče ovog panela iz 2016. godine, dokazali smo da nismo podržavali Hilari Klinton, da nismo davali nikakve pare ni Bilu Klintonu, ni Hilari Klinton. Ali, znate, kada ste predsednik Vlade jedne male države kao što je Srbija, a pri tome se ozbiljan i odgovoran političar, onda vi ne možete da birate da li ćete biti ili nećete biti na nekom mestu na kome se brani pozicija Srbije. Morate da budete, ma koliko da je to za vas prijatno ili neprijatno. Ako vas pozovu iz Amerike da branite Srbiju, idete u Ameriku. Ako vas pozovu iz Rusije da branite Srbiju, idete u Rusiju. Ako vas pozovu iz Kine, idete u Kinu. Ako vas pozovu iz Hrvatske, idete u Hrvatsku. Ali ne možete kao predsednik Vlade Srbije da birate – u Ameriku neću da idem, u Hrvatsku neću da idem, idem samo tamo gde su mi otvoreni i iskreni prijatelji. Ne može se dobiti Boj na Kosovu, da se tako metaforično izrazim, ako ne odete na Kosovo. Pa kako da odbranite interese Srbije, ako ne odete tamo gde vas zovu da je branite? To da birate gde ćete da idete ili gde nećete da idete, to sebi mogu da u ovom trenutku priušte predsednik Amerike, predsednik Ruske Federacije, predsednik Kine, to sebi možda može, možda, mada ni ona to ne radi, ja mislim da ne radi, Angela Merkel, ali to definitivno ne može da radi nijedan ozbiljan i odgovoran predsednik Vlade ili predsednik Republike Srbije.

Svuda gde postoji minimalna šansa da promovišete srpske nacionalne i državne interese, vi morate da se pojavite. Pa jel vi mislite da bilo prijatno Vučiću da sedi zajedno sa Bilom Klintonom, Ćamilom Durakovićem i da se uključuje gospođa iz Srebrenice koja kaže da se tamo desio genocid? Pa jel mislite da je bilo prijatno Aleksandru Vučiću da 2015. godine ide u Srebrenicu i da tamo doživi pokušaj atentata, da ga gomila skoro pa linčuje? Naravno da mu nije bilo prijatno. Ali kada ste ozbiljan političar, odgovoran prema svom narodu, prema svojoj državi, vi tu nemate mogućnost izbora. Morate da idete tamo, bilo teško ili ne bilo teško.

Vučić je pokazao, i zato ga narod i podržava, zato ga narod i podržava što ide tamo gde zna da je unapred teško, što ne beži od teških mesta, što ne beži od teških tema, što ne beži od teških sagovornika, nego se hvata u koštac sa njima. Ali nije sagnuo glavu ni kada je bio sa Klintonom i Ćamilom Durakovićem 2016. godine, kao što nije sagnuo glavu, ako ste gledali pažljivo one snimke, ni 2015. godine u Srebrenici. Probijao se kroz masu uzdignute glave. Nije hteo da pogne glavu i da pokaže da se bilo čega plaši. Pa bio je spreman čovek, na kraju krajeva, i da pogine, ako ćemo pošteno, jer je dlaka falila da izgubi glavu u Srebrenici. Zahvaljujući malo sreći, malo pribranosti njegovog obezbeđenja, malo hrabrosti policajaca iz Republike Srpske, uspeo je živ da se vrati iz Srebrenice. Ali nije pognuo glavu. Kao što nije pognuo glavu ni pred Klintonom, kao što nije pognuo glavu ni pred Angelom Merkel i kao što nije pognuo glavu ni pred jednim svetskim političarem ili svetskim državnikom, jer mi ne vodimo ni proameričku, ni pronemačku, ni prorusku, nego vodimo otvorenu i nesumnjivo srpsku politiku.

Mi nemamo ambicije da mi, ovakvi kakvi smo, mali, brojčano mali, teritorijalno mali, menjamo odnose na globalnoj političkoj sceni. Kad god smo mi Srbi smatrali da od nas zavisi sudbina sveta, pa mi smo to plaćali svojim glavama. Ja sam to rekao i u raspravi o Izveštaju o Kosovu i Metohiji, pa su ovi iz Dosta je bilo rekli da promovišem Hitlera i Nemačku. Mi smo 27. marta 1941. godine mislili da sudbina Drugog svetskog rata zavisi od nas, izvršili vojni puč, odnosno državni udar, zbacili vladu Cvetković-Maček. Šta smo doživeli? Da nam se država raspala za 17 dana, da su ustaše došle na vlast u Zagrebu, da su nam rasparčali Kraljevinu Jugoslaviju i da se desio užasan zločin nad Srbima, pre svega u NDH, u Vojvodini, u centralnoj Srbiji, koliko su stradali Kraljevo, Šabac, Kragujevac, koliko smo stradali na Kosovu i Metohiji, sve zbog te naše sulude srpske ideje da od nas zavisi sudbina sveta.

I sad nam to nije dovoljno iskustvo, nego vi sad u 2019. godini kažete – e, raspašće se Evropska unija, e, raspašće se NATO pakt. Pa možda će se raspasti, ali ne zbog nas. Nemojte da gajite te iluzije da mi Srbi, kojih u Srbiji nema brat bratu ni punih sedam miliona, da ćemo mi da srušimo Evropsku uniju, da ćemo mi da srušimo NATO pakt, teško, i mi takve iluzije ne treba ni da gajimo.

Mi treba da hodamo, kao što je to rekao i Aleksandar Vučić, po onoj tankoj žici i da vodimo računa da između jedne i druge strane planine ne padnemo u provaliju, ni sa leve, ni sa desne strane i da sačuvamo Srbiju, da sačuvamo srpski narod, da sačuvamo Republiku Srpsku i pre svega da sačuvamo srpski narod na KiM. Pustite Ameriku, pustite Rusiju, to su velike države, to su moderne imperije, oni imaju svoje interese, oni imaju dovoljno snage da se međusobno razračunavaju. Oni imaju toliko atomskog naoružanja da u desetinama puta mogu jedni druge da unište i ne jedni druge, nego ceo svet.

Mi, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, imamo samo jedan zadatak da sačuvamo Srbiju, a ne kao ovi koji su j. majku Srbiji, Crnoj Gori nam smanjivali državu iz godine u godinu. Naš zadatak je, i to je cilj i politika SNS, da našoj deci i da našim unucima, ostavimo Srbiju istu onakvu kakva je danas, da ne bude manja. Ali, da bude jača i ekonomski da bude jača i kulturno da bude jača i vojno da bude jača i da onih koji u nam do juče bili otvoreni neprijatelji pokušamo makar da stvorimo neke solidne partnere, a na dobrom smo putu da to uradimo i da naravno sa onima koji su nam već prijatelji to prijateljstvo ojačamo još više. Nema potrebe da vi sad nama držite lekcije o tome kako mi treba da se integrišemo sa Ruskom Federacijom, mada ja ne znam šta ta sintagma integracija sa Ruskom Federacijom znači.

Mi smo dostigli, gospođo Belačić, toliki stepen saradnje sa Ruskom Federacijom na političkom, ekonomskom i vojno-tehničkom planu, da postoji samo još jedna stvar koju treba da uradimo, a to je da ukinemo nezavisnost Srbije i da se proglasimo federalnom jedinicom Ruske Federacije. Da li znate ko je to uradio? To su uradili crnogorski komunisti u februaru 1942. godine kada su na Skupštini partizanskoj u blizini manastira Ostrog doneli odluku da je od 8. februara 1942. godine Crna Gora sastavni deo Sovjetskog Saveza. Pa, jel mislite da to treba da uradimo?

Nećemo da budemo ni deo Rusije, ni deo Amerike, ni deo Nemačke, ni deo Kine, hoćemo da budemo Srbija, ali hoćemo saradnju sa svima. Ako je iko otvorio tržište, ako je iko omogućio i ruskim kompanijama i azerbejdžanskim kompanijama i kineskim kompanijama i turskim kompanijama da rade u Srbiji, pa to je uradio Aleksandar Vučić. To je uradio Aleksandar Vučić niko pre njega. Tržište je bilo zatvoreno. On je taj koji je omogućio i ruske i kineske i azerbejdžanske i sve druge investicije u Srbiji.

Vi stalno insistirate na tim investicijama koje su došle sa zapada, a došle su i dobro je što su došle, jer zahvaljujući tim investitorima mi imamo na stotine hiljada novih radnih mesta. Imamo preko 200 novih fabrika u Srbiji u poslednjih godina, ali vi prećutkujete činjenicu da je Aleksandar Vučić doveo u Srbiju i ruske i kineske i azerbejdžanske investitore i izvođače radova, i to je ono što narod Srbije dobro razume.

Ako hoćete da Srbija opstane, a ne da nestane morate da živite u realnom svetu. Realni svet je nepravedan. U realnom svetu se dešavaju nepravde, u realnom svetu međunarodno pravo važi za jake i snažne, za male nekad važi, nekad ne važi, ali mi živimo u tom realnom svetu, mi ne možemo da ga promenimo.

Mi ne možemo da izmislimo neko drugo vreme, neki drugi svet, neku drugu Evropu. Mi moramo da vodimo politiku u ovoj i ovakvoj Evropi i u ovom i ovakvom svetu i u ovakvom rasporedu međunarodnih snaga. To je jedina realna nacionalna politika. Sve drugo je čist avanturizam koji može da nas odvede u bespuće kao što nas je odveo 1941. godine.

Mi smo se 50 godina hvalili kako smo mi odložili napad Nemačke na Sovjetski Savez zato što smo izveli puč od 27. marta. Evropski istoričari tvrde nešto drugo. Hitler je odložio napad na Sovjetski Savez, ne zbog Borivoja Mirkovića i Dušana Simovića, on je pokorio Jugoslaviju za 17 dana, nego zato što je imao problem sa prebacivanjem trupa iz Francuske na istočno bojište. I zašto smo mi Srbi izgubili tolike glave? Ni za šta.

Kada uzmete statistiku Drugog svetskog rata, pa ona vam jasno pokazuje ko je zapravo pobedio u Drugom svetskom ratu, a ko je izgubio. Mi Srbi smo pobedili nesumnjivo, ali je naša pobeda skupo plaćena, svaki sedmi Srbin je izgubio glavu u Drugom svetskom ratu, a svaki 49 Englez je izgubio glavu u Drugom svetskom ratu. Sada Engleza ima 60 i nešto miliona, a nas ima sedam miliona.

Aleksandra Vučić hoće da nas bude 15 miliona, a ne da nas za četiri godine bude tri miliona. To je politika SNS. Ne mrtvi Srbi pa da pevamo o mrtvim Srbima i njihovom junaštvu, nama trebaju žive sprske glave i u Srbiji i u Republici Srpskoj i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori. Kako možemo da sačuvamo te žive srpske glave? Tako što ćemo da vodimo mudru i odgovornu nacionalnu politiku.

Lako je udarati u talambase, lako je hvaliti se junaštvom u Beogradu ali treba otići u Njujork, pa reći u Srebrenici se desio veliki zločin, ali se pre toga desio veliki zločin nad Srbima. Treba otići u Zagreb, pa u centru Zagreba reći, Srbi u Hrvatskoj imaju maksimalno ugrožena ljudska prava. Treba otići u Krnjak, treba otići na određena mesta na Kordunu, na Baniji i tako dalje, kao što je uradio Aleksandra Vučić. Treba Srbima na Kordunu obezbediti traktore, treba im sagraditi vrtiće, treba im sagraditi domove zdravlja, kao što to treba i Srbima u Crnoj Gori, kao što treba i našem narodu na Kosovu i Metohiji. Ko to radi? To radi Vlada Srbije i to radi predsednik Republike. Mi tako zamišljamo odgovornu nacionalnu politiku.

Ako pitate po srcu svakog Srbina, da li bi voleo da je Knin u Srbiji? Pa, 99% bi vam reklo – voleo bih. Da li je to u ovom trenutku realno? Nije realno, ali šta je realno? Realno je da sačuvamo i da ojačamo ovu našu Srbiju, da sačuvamo srpski narod na Kosovu i Metohiji, da ne doživi „Bljesak“ i „Oluju“, da ga ekonomski ojačamo, da ga bezbednosno ojačamo. Da sačuvamo srpski narod u Crnoj Gori, da sačuvamo Republiku Srpsku, a zahvaljujući diplomatskoj politici upravo Aleksandra Vučića i njegovoj inicijativi i naravno, zahvaljujući podršci naših prijatelja iz Rusije i Kine, sprečeno je da se u Savetu bezbednosti stavi žig genocida nad ceo srpski narod. Realno je da ojačamo poziciju srpskog naroda u Hrvatskoj.

To je realno, sve drugo nije realno ali je najrealnija, najživotnija politika da imamo živ narod, jak narod, snažan narod, demografski snažan narod i u Hrvatskoj i u BiH, i Crnoj Gori, i naravno ovde u Srbiji. Naravno, da ćemo da se nastavimo da se pojavljujemo svuda tamo gde je teško, gde god nas budu zvali, mislim na predsednika Republike, mislim na ministre, mislim na predsednika Vlade, pa i nas narodne poslanike.

Gde god bude teško, ići ćemo da branimo poziciju Srbije. Na kraju krajeva i vaši poslanici to rade.

Zahvalan sam kolegi Aleksandru Šešelju što je član ove delegacije u Savetu Evrope i ništa ružno nije rekao o svojoj državi i ništa ružno nije rekao, na kraju krajeva, ni o politici Aleksandra Vučića u Savetu Evrope.

Tako se odgovorno vodi nacionalna politika. Negde vam je prijatno, negde vam nije prijatno. Ali, ako ste odgovorni idete i tamo gde je prijatno i gde je neprijatno, ako znate da možete da odbranite poziciju Srbije. To je politika Aleksandra Vučića, to je politika Srpske napredne stranke i zbog toga nam narod veruje.