Gospodine Arsiću, član 27.

Molim vas da ne prekidate gospođu Čomić, a evo i zašto. To što gospođa Čomić govori, ona govori zato što je ambasador i to građani Srbije treba da znaju.

Ambasador SAD je protiv toga da Srbija ima domaću platnu karticu koja se zove „Dina“ i da u Srbiji mogu da postoje samo dve platne kartice, „Master“ i „Visa“ i to gospođa Tabaković vrlo dobro zna kakve je pritiske trpela i DS danas ima obavezu da danas pričaju o tome protiv domaćih platnih kartica, a u korist stranih platnih kartica.

Da li su oni za to dobili neki novac ili im je nešto obećano, neka pomoć da obnove te ostatke DS, ja ne znam, ali dopustite ljudima da odrade posao koji im je naređen da moraju da odrade u petak, 8. juna, jer je danas poslednji dan u raspravi po amandmanima i to građani Srbije i vi, dragi narodni poslanici, treba da znate. Demokratska stranka ovo mora da priča zato što je stigao nalog iz jedne strane ambasade da ne može Srbija da ima svoju domaću platnu karticu, nego da u Srbiji moraju da postoje samo „Master“ i „Visa“ platna kartica.

Može gospođa Čomić podsmešljivo da govori o amandmanima i Marka Parezanovića, i o mom, i o Orlićevom i o bilo čijem drugom amandmanu, ali oni, ljudi, moraju da odrade posao.

Znate, Amerikanci su pragmatični i praktični ljudi. Oni nemaju mnogo vremena za filozofiranje i za ulaženje u neke teorijske rasprave. Dobio si nalog, moraš da pričaš protiv srpske platne kartice. Moraju da postoje samo dve, „Master“ i „Visa“ i u tome je stvar.

Prema tome, ja vas molim, gospodine Arsiću, budite džentlmen, gospođa Čomić je ipak dama. Mora žena da odradi posao koji joj je naređen. Pustite je neka odradi, ali neka građani Srbije znaju da je to posao koji nije u interesu srpske privrede i srpskih građana nego stranih kompanija i stranih banaka.

Ne tražim da se glasa o ukazanoj povredi Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo započeli krupne reforme u oblasti ekonomije i javnih finansija, uz podršku NBS, koja je očuvala monetarnu stabilnost, mnogi nam nisu verovali da su za relativno kratko vreme mogući opipljivi rezultati. Ti rezultati su vidljivi ne samo na planu ekonomije i javnih finansija, nego su se odrazili i na modernizaciju našeg celokupnog sistema bezbednosti. Tu pre svega mislim na Vojsku Srbije.

Praksa uništavanja perspektivnog naoružanja je zaustavljena još 2012. godine. Posle toga je napravljena analiza, još u vreme kada je ministar odbrane bio gospodin Aleksandar Vučić, i usvojen je nov plan razvoja i modernizacije Vojske Srbije. Prvi rezultati su bili vidljivi već 2014. godine, kada su usvojena tri nova borbena sredstva, 2015. godine je usvojeno pet novih borbenih sredstava, 2016. godine sedam, a plan je da u periodu od 2017. do 2019. godine u Vojsku Srbije uđe novih 28 najsavremenijih borbenih sistema.

Ono što je takođe važno da se kaže, to je da je izvršena konsolidacija naše namenske industrije. Naime, 2012. godine od osam privrednih društava koja spadaju u oblast namenske industrije šest privrednih društava je bilo u ogromnim ekonomskim problemima, nalazile su se u situaciji da ne mogu da izmiruju dospele obaveze, da isplaćuju plate svojim zaposlenima. Već 2012. godine napravljena je jedna dubinska analiza poslovanja i problematike poslovanja tih preduzeća. Započelo se sa konsolidacijom i od druge polovine 2014. godine, pa do danas, svih osam fabrika izmiruje sve obaveze prema radnicima, državi i dobavljačima i praktično u svih osam preduzeća započeli su krupni radovi koji podrazumevaju izgradnju novih pogona. Tu pre svega mislim na javno preduzeće „Jugoimport“ SDPR, zatim na fabriku „Prvi partizan“, „Slobodu“ Čačak, „Krušik“ iz Valjeva, „Prvu iskru namenska proizvodnja“ Barič, „Zastava oružje“, „Milan Blagojević namenska“Lučani.

Ono što je takođe važno da se naglasi to je da je izvoz naoružanja i vojne opreme iz Republike Srbije beležio konstantan rast u periodu od 2012. do 2018. godine. Samo u 2016. godini zabeležena je rekordna vrednost izvoza naše namenske industrije u visini od 484 miliona dolara. To je za oko 63% više nego u 2015. godini, za oko 80% više nego u 2014. godini, dvostruko više nego u 2013. godini i oko tri puta više nego u 2018. godini.

Naravno, ovi rezultati ne bi bili mogući, ponavljam još jedanput, da nije bilo združene i zajedničke politike Vlade Republike Srbije i Narodne banke Srbije.

Nisam najbolje razumeo o kakvoj dopuni dnevnog reda se radi, pošto je sednica već počela.

Što se tiče toga ko je opljačkao, pa, gospodine Obradoviću, vi ste učestvovali u pljački građana Srbije nad kojima danas ronite krokodilske suze. Ti krediti u, kako vi kažete, švajcarcima, nisu uzimani u vreme mandata Jorgovanke Tabaković kao guvernera Narodne banke, nego u vreme kada su vas finansirale DSS i DS, malo preko Kolubare, malo preko Ministarstva za dijasporu. To je jedna stvar.

Druga stvar, ja nisam video većeg licemera u životu od gospodina Obradovića. Evo, gospođo Tabaković, da znate, oni koji kažu - nezakonita je, nemoralna je devizna klauzula, treba sudovi da reaguju, treba Jorgovanka Tabaković, kao guverner Narodne banke da reaguje, itd. poslanica Boška Obradovića, gospođa Marija Janušević, je 2010. godine zaključila Ugovor sa predsednikom opštine Inđija o pružanju usluga pres klipinga.

U članu 5. tog Ugovora, pazite, piše – naručilac priznaje izvršiocu usluge, naknadu za usluge iz ovog Ugovora za ukupne troškove u visini, a visina naknade izražena je u evrima. U evrima. Ne u dinarima, u evrima. I, onda ustane Boško Obradović i kaže – evo, da li će Martinović, da li će Jorgovanka Tabaković, da li će Vučić nešto da urade? Šta da uradimo? Ono što ste vi zamesili sa Vojislavom Koštunicom, sa Borisom Tadićem, sa Jelašićem i sa svima onima koji su vas napravili i sa svima onima koji su vas finansirali? I, onda se vi javljate, vi koji kažete da li ćete se pridružiti protestu građana.

Objasnite im zašto ste bili finansirani, pre nego što odete na te proteste. Zašto ste bili finansirani i na koji način od onih za čijeg mandata su ti građani uzimali kredite?

Zahvaljujem se gospođo Gojković.

Prvo, nisam napadao nikoga, nego imam u rukama ugovor o pružanju usluga praćenja medija između „Nina media kliping“ d.o.o. Novi Sad, Vojvode Mišića 9, koju zastupa Marija Janjušević, direktor i opštine Inđija, koju zastupa gospodin Goran Ješić, gde se u članu 5. – naknada za pružanje usluga, indeksira, kako vi to volite da kažete, u evrima. Dakle, u stranoj valuti, što je suprotno važećim propisima u Republici Srbiji.

Pre anketnog odbora, vezanog za ugovore koji su indeksirani u švajcarskim francima, predlažem nešto drugo, da se formira anketni odbor, da se utvrdi koliko para je iz Kolubare ispumpano 2004, 2005, 2006. godine za potrebe Boška Obradovića i njegove političke partije, u vreme kada su bageri u Kolubari, kada su mašine u Kolubari zbog Boška Obradovića radile po 25, 26, 27 sati dnevno.

Dalje, da se formira anketni odbor i da se utvrdi kako je moguće da jedna politička organizacija koja je registrovana u Republici Srbiji i koja nema nikakve veze sa dijasporom u vreme žutog preduzeća, u periodu od 2008-2012. godine bude finansirana iz budžeta Ministarstva za dijasporu. Pa ćemo nakon toga da se bavimo problemima o kojima govori Boško Obradović.

Dakle, Boško Obradović je upravu u jednoj stvari kada kaže da nikad nije bio na vlasti. Biti na vlasti znači, između ostalog i snositi odgovornost za vršenje te vlasti, ali da je imao koristi od svih DOS-ovskih vlasti od 2000. godine, i te kako je imao.

Dakle, da ne bi bilo nikakve zabune, nisu ovo nikakve klevete, ovo je zvaničan ugovor koji je zaveden na pisarnici opštine Inđija, ima i delovodni broj 40-385, datum 22. novembar 2010. godine. Dakle, nije nikakva kleveta.

Dalje, što se tiče finansiranja Srpskog pokreta Dveri, ispumpavanja para iz državnog budžeta, pranja novca, pa to je Boško Obradović usavršio do krajnjih granica. Mi smo govorili o tome više puta. Dakle, Srpski pokret Dveri prebacuje 4.200.000,00 dinara 23. marta 2017. godine, privatnoj radnji „Mintel“,Borča, pa onda 23. marta 2017. godine, prebacuje 3.800.000,00 dinara „Fluks-kom“, Borča, Ivan Cvijanović, u ovom prethodnom preduzeću vlasnik Verica Cvijanović, majka i sin članovi, odnosno kandidati za odbornike na listi Dveri, 24. maja 2017. godine prebacuje 3.550.000,00 dinara Branislav Simidžija, „MK-TEL“ Beograd. Pa, onda, prebacuje 200.372,00 dinara “Velux“ doo. Beograd, i onda ispod toga ide sukcesivna isplata gotovine istog dana kada je uplaćeno firmi. Znači, Dveri uplaćuju ovoj firmi, firma istog dana isplaćuje gotovinu Bošku Obradoviću.

Isto vam je tako i za „Fluks kom“ Borča, isto vam je tako i za „MK-TEL“ Beograd, isto vam je tako za „Veluks“. Pričate o nekim advokatima kako štite banke, kako su u sprezi sa NBS, pa vi ste za usluge advokata u izbornoj kampanji potrošili, koliko Marijane beše, preko 20 miliona dinara. Vi ste imali više advokata nego svi optuženi u Haškom tribunalu.

Učili ste vi od Milovana Brkića i sve što pričate pročitali ste u Tabloidu, tako da građani Srbije znaju. Sve te vaše velike demagoške priče o Jorgovanki Tabaković, o Vučiću, o SNS itd, to ste pročitali kod Milovana Brkića, čoveka koji besomučno iznosi svakoga dana najgore moguće uvrede na račun Aleksandra Vučića, njegove porodice i svih nas koji pripadamo SNS.

Što se tiče štrajka glađu, pošto vidim da mnogo brinete za građane Srbije koji najavljuju štrajk glađu, zanima me da li ćete se pridružiti tom štrajku zajedno sa članovima vaše poslaničke grupe? Nekako ne bi bilo viteški i ne bi bilo hrišćanski, ne bi bilo ljudski da ljudi gladuju, a da vi čekate 14 časova i pauzu u radu Skupštine da se spustite u skupštinski restoran i da ručate.

Dakle, ako 39 hiljada porodica u Srbiji, kako vi kažete, štrajkuje glađu, ja vas molim da se solidarišete sa njima i da pokažete da ste zaista u punoj meri na njihovoj strani.

Takođe, mogu da vam dam jednu sugestiju kako tim građanima možete neposredno da pomognete. Sve one silne milione evra koje ste dobili, malo od DSS, malo od DS podelite sa tim građanima koji su sada u finansijskim nevoljama. Sigurno da će im biti lakše.

Samo u 2004. godini, evo, i time završavam, gospođo Gojković, „Kolubara“ je isplatila Srpskom pokretu Dveri, tada su bili neko udruženje građana Srpski sabor Dveri, 4,2 miliona dinara kada je direktor „Kolubare“ bio Vladan Jovičić, a „Kolubara“ beležila rekordne gubitke. Samo u 2004. godini zabeležila je gubitak od nekoliko milijardi dinara.

Dakle, malo te pare koje ste dobili od žutih, od DSS, od svih tih iz DOS malo podelite sa tim građanima. Nemojte sve da prisvajate za sebe, siguran sam da će to biti najefikasnija podrška tim ljudima. Hvala.

Ove informacije o Milovanu Brkiću ne vredi čovek ni da komentariše. Ovde se postavlja jedno mnogo ozbiljnije pitanje, da malo mi počnemo da pričamo o ozbiljnim temama, a da se manemo ko je bio na Hiladnaru, a ko nije bio na Hilandaru. Ovde se postavlja jedno ključno pitanje – zbog čega su građani Srbije uopšte došli u situaciju da se zadužuju kod banaka, bez obzira kojih, domaćih ili stranih, da bi kupili stan, da bi kupili belu tehniku ili da bi platili školovanje svojoj deci? Sigurno ne zbog Aleksandra Vučića i sigurno ne zbog Jorgovanke Tabaković, nego zbog onih koji su vodili Srbiju od 2000. do 2012. godine, kada su inače ti krediti i uzimani.

Dakle, ovde se postavlja pitanje ko je građane doveo svojom neodgovornom ekonomskom i fiskalnom politikom u situaciju da svoje elementarne životne potrebe zadovoljavaju tako što će uzimati kredite od banaka?

Pazite, to su krediti koji idu direktno u potrošnju. To nisu krediti koji idu za proizvodnju nego za potrošnju. Dakle, ko je građane doveo u situaciju da bi uopšte mogli da prežive da uzimaju te kredite? Gospodine Obradoviću, isti oni koji su vas finansirali.

Kažete da ne govorim istinu? Evo, ovo su zvanični podaci Ministarstva finansija u periodu od 2008. do 2011. godine. Gospođo Tabaković, kaže, dotacije nevladinim organizacijama iz budžeta Republike Srbije: Ministarstvo za dijasporu Srpski sabor Dveri - 300 hiljada dinara, Ministarstvo vera - 400 hiljada dinara, Ministarstvo za dijasporu - 300 hiljada dinara. To je ukupno milion dinara samo u jednoj godini. Znači, dva puta od Ministarstva za dijasporu i jedanput od Ministarstva vera.

Član 107. gospodine Marinkoviću.

Javio sam se zbog dve stvari. Prvo, moja koleginica Sandra Božić se nije uvredljivo izrazila ni o jednoj državi u svetu, pogotovo ne o Nigeriji, nego je htela da ukaže dežurnim kritičarima Vlade Srbije i guvernerke Tabaković da odlični ekonomski rezultati koji su postignuti, naročito od 2014. godine nisu postignuti u nekoj drugoj državi, nego u državi u kojoj svi živimo i u kojoj građani mogu da posvedoče da su postignuti značajni rezultati i na ekonomskom i na finansijskom planu.

Što se tiče Nigerije, naravno da je poštujemo, kao što vi morate da poštujete činjenicu da to što Nigerija nije priznala nezavisnost KiM i to što su neke države koje su priznale, povukle svoje priznanje nije zasluga vaša, nego je zasluga Aleksandra Vučića Vlade Republike Srbije i zasluga naše spoljne politike, koja je potpuno drugačija od one koja je vođena do 2012. godine.

Sa druge strane, ako se i ko ponaša učtivo i pristojno na sednici Narodne skupštine na kojoj se raspravlja o zakonima koje je predložila NBS, onda je to upravo gospođa Tabaković sa svojim saradnicima, koja nijednog jedinog minuta nije izašla iz sale dok se vodi rasprava, koja pažljivo sluša sve narodne poslanike i odgovara na njihova pitanja i to na jedan veoma stručan način koji je shvatljiv građanima Srbije.

Tako da te otrovne strelice koje se upućuju na račun gospođe Tabaković, mislim da dolaze od ljudi za koje je izgleda vreme stalo 2008. godine. Sada je 2018. godina, prošlo je 10 godina. Mislim da tema mandata, tema Jorgovanke Tabaković i 2008. godine zaista više u Srbiji nikoga ne zanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, za one koji ne znaju, Miodrag Linta je poslanik SNS i predsednik je Saveza Srba iz regiona. Rođen je u Topuskom, studirao je u Zagrebu i danas je narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, izabran sa liste Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje. Ako iko zna sa kakvim problemima se prognani Srbi iz Hrvatske susreću, onda to zna Miodrag Linta i u rešavanju životnih problema tih ljudi taj čovek učestvuje svaki dan. On danas, sticajem okolnosti, nije prisutan na sednici Narodne skupštine zato što se nalazi u Banjaluci na jednom skupu koji je posvećen tome da na predstojeće izbore u Bosni i Hercegovini Srbi koji su ostali da žive u Federaciji Bosne i Hercegovine izađu na jednoj listi. Dakle, Miodrag Linta učestvuje u sabiranju srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, i to u onom delu Bosne i Hercegovine u kome srpski narod danas veoma teško živi. Tako da, sa podsmehom govoriti o tom čoveku i o njegovom amandmanu mislim da je krajnje nekorektno.

Ono što ja ne razumem, priznajem da sam glup, ali ne razumem, kako je moguće zauzeti stav da amandman Miodraga Linte nema nikakve veze sa onim što ovaj zakon reguliše, kao da izbegla i prognana ili interno raseljena lica ne mogu da budu korisnici finansijskih usluga na daljinu. Pa, naravno da mogu. Neki od tih ljudi primaju penzije, neki primaju odgovarajuća socijalna davanja, i te kako imaju posla sa bankama i sa drugim finansijskim institucijama, neki su u procesu rešavanja problema svojih penzija u Hrvatskoj, neki u Bosni i Hercegovini, i te kako su korisnici finansijskih usluga na daljinu i i te kako im ovaj zakon izlazi u susret i olakšava im rešavanje njihovih problema.

Što se tiče ovih ljudi koji su izbegli, a koji žive u Čačku, vi ste kontradiktorni, gospođo Radeta. Inače, spomenuli ste neki termin, vi ste izgleda uveli neki novi kalendar, kaže – sva rešenja koja budu doneta do 31. aprila. April ima 30 dana, koliko ja znam, sem u nekom novom kalendaru.

(Vjerica Radeta: Rekla sam – 31. marta i 1. aprila.)

Dobro, vi ste rekli – 31. aprila, ali nije to sad bitno.

Ono što je mnogo važnije, rekli ste dve kontradiktorne stvari. Najpre kažete – tamo negde u Čačku žive izbegla lica iz Hrvatske, ni na nebu ni na zemlji, doduše, žive u nekoj zgradi koju je napravila Vlada Srbije i useljeni su u stanove, ali to sad nema nikakve veze, to je sad sve bez veze. NJihov problem nije rešen. Pa, čekajte, je li ti ljudi žive ni na nebu ni na zemlji ili žive u zgradi koju je napravila Vlada

Srbije i imaju svoje stanove, gde žive sa svojim porodicama?

Zaista ne razumem dokle sežu vaši lični animoziteti prema Miodragu Linti i prema poslaničkoj grupi SNS. Znači, ili čovek nema gde da živi, pa se onda kaže da živi ni na nebu ni na zemlji ili je čoveku rešeno stambeno pitanje, neko mu je napravio zgradu, a to je Vlada Srbije, čovek se sa svojom porodicom uselio u taj stan, znači, rešeno mu je jedno važno životno pitanje. Radimo i dalje da se rešavaju sva druga pitanja ljudi koji su proterani iz Hrvatske, iz Republike Srpske Krajine, iz Federacije Bosne i Hercegovine. Ali, ono što primećujem, to je da kad god se na dnevnom redu pojavi amandman Miodraga Linte, obavezno se javlja gospođa Radeta da kaže kako je taj amandman besmislen, kako je glup i kako nema nikakve veze sa predlogom zakona. Naravno da ima.

Kao što bi mi sad mogli svi redom da se javljamo na amandmane koje vi podnosite i da dokazujemo ili da obrazlažemo njihovu besmislenost. Ja mislim da takva rasprava ne vodi nigde. Dakle, mi ovde ne treba da se sukobljavamo na ličnoj osnovi. Miodrag Linta mi nije simpatičan, pa ću sad da kažem da je amandman glup ili da ljudi žive ni na nebu ni na zemlji, iako im je Vlada Srbije sazidala zgradu i napravila stanove.

Mi ovde treba da izložimo naše političke koncepte, pa da vidimo čiji je politički koncept bolji, odnosno neka građani Srbije na izborima o tome sude, ali ja ne mogu kao predsednik poslaničke grupe da dozvolim da Miodrag Linta na svakoj sednici bude stavljen na stub srama zato što se nekome lično dopada ili ne dopada. Lično mislim da čovek odlično radi svoj posao. Radi jedan težak posao. Ja ga svaki dan srećem ovde u holu Narodne skupštine kako telefonira sa našim sunarodnicima koji su proterani iz Hrvatske, koji su proterani iz Federacije Bosne i Hercegovine i koji pokušava aktivno da reši njihove probleme.

Lako je nama ovde koji sedimo da pričamo kako Srbi koji su proterani teško žive i kako imaju mnogo problema. To svi znamo. Hajde da pokušamo da rešimo makar jedan njihov životni problem. Miodrag Linta to radi svaki dan, i vi ste našli baš danas, kada čovek u Banja Luci učestvuje na jednom skupu pod pokroviteljstvom Vlade Republike Srpske gde treba da se dogovori združeni nastup Srba u Federaciji Bosne i Hercegovine na izborima, da idemo svi pod jednim srpskim barjakom, da idemo svi na jednu listu, kao što smo uradili na Kosovu i Metohiji, iako mnogi za to nemaju razumevanja i tu politiku ne razumeju, a da ne idemo u dve, tri ili pet kolona, jer nas sve muči ista muka i svi smo u istim problemima. Da stanemo pod jedan srpski barjak i da sledimo politiku koju vodi Vlada Srbije i koju vodi predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. To znači da poštujemo Dejtonski mirovni sporazum, poštujemo suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, ali se borimo za prava srpskog naroda koji je ostao da živi u Federaciji Bosne i Hercegovine.

Vi to, gospođo Vjerice Radeta vrlo dobro znate koliko teško žive Srbi u onim opštinama i gradovima koji su, kako bi rekao Vuk Karadžić – ovejano srpski, čisti srpski krajevi Mrkonjić grad, Grahovo, Glamoč, to su krajevi i u kojima su do 1995. godine Srbi živeli u preko 90% od ukupnog broja stanovnika i ti ljudi tamo dan danas žive, ali žive pod vrlo teškim uslovima.

Mi sad pokušavamo koliko god možemo da te ljude okupimo, da ih saberemo, da ne idu na dve ili tri liste na izbore, nego da idu na jednoj zajedničkoj listi koja će se boriti za srpsku stvar u Federaciji Bosne i Hercegovine, ne dirajući u Dejtonski mirovni sporazum i vi kažete – e, amandman Miodraga Linte je besmislen, on je glup, kakva izbegla i prognana lica imaju veze sa finansijskim uslugama na daljinu.

Mislim, najmanje što ste rekli je krajnje politički nekorektno. Kao što bi bilo, sad zamislite da ja podsećam vas, vi ste ovde spominjali čast, obraz, ugled, ne zaboravlja se sramota i tako dalje. Da li treba da vas podsećam bili smo živi svedoci i vi i ja i Jorgovanka 2008. godine, Bog prokleo onoga ko sarađuje sa Borisom Tadićem. Nije prošlo tri godine i vi uđete u Tadićeve upravne odbore. I, šta je sa čašću? Šta je sa obrazom? Šta je sa ugledom? Nema veze. Nemojte tako, te 2008. godine 2010/2011. godine, dešavale su se mnoge teške stvari u srpskom parlamentu. Želim da se takve stvari više ne dešavaju. Padale su teške reči. Padale su uvrede, kleli smo jedni druge. Mislim da srpski parlamentarizam je makar toliko uznapredovao da takvu vrstu retorike jednostavno više ne zaslužuje.

Konačno, ako želite da stavimo tačku na priču o tim mandatima, mislili vi, ja ili Jorgovanka, o prirodi mandata bilo šta, Zakon o Narodnoj skupštini je rekao svoje, Ustavni sud je rekao svoje. U tom smislu, naša privatna mišljenja možemo da zadržimo za sebe. Možemo i javno da ih iznosimo, a možemo oko toga da se prepiremo iako ja u tome ne želim da učestvujem, ali samo želim da vas podsetim da je 2008. godina bila pre deset godina i da se građani Srbije danas suočavaju sa nekim novim izazovima, sa nekim novim problemima, a raskol u SRS je možda zanimljiv za istoričare. Možda je zanimljiv za one koji će se jednog dana baviti političkom, novijom političkom istorijom Srbije, ali mislim da građanima Srbije danas je potpuno nezanimljiva.

Zaista je teško naći adekvatan odgovor kada neko izgovara u najmanju ruku ovakve i čudne rečenice, šta sad mi imamo da se bavimo sa Srbima u Federaciji Bosne i Hercegovine, to su uglavnom stara lica, koja su došla tamo da umru. Pa, nije baš tako. Pa, i sve da je tako, i ta stara lica imaju valjda prava glasa i o njima neko treba da brine. I, oni treba da budu politički reprezentovani na nivou Bosne i Hercegovine, ma koliko da im je teško, ma koliko godina da imaju i ma u kojoj opštini da žive.

Hvala vam što ste me podsetili za opštinu Drvar. Dakle, to su čisto srpski krajevi. Oni sad trenutno pripadaju Federaciji Bosne i Hercegovine i mi to poštujemo. Ali, Miodrag Linta, dakle, ponavljam, još jedanput, učestvuje na skupu gde treba da se napravi dogovor sa samim Srbima koji žive u Federaciji Bosne i Hercegovine, da na predstojeće izbore izađu na jednoj listi.

Ja ne vidim šta je u tome loše, ima tamo i starijih ljudi ali, bogami, ima i mladih. Ima i mladih ljudi koji hoće da razvijaju tamo i svoj privatni biznis, ima ljudi koji hoće da se bave poljoprivredom, ne vraćaju se samo stari ljudi u Federaciju Bosne i Hercegovine.

Ostalo je tamo i mladih ljudi, vraćaju se i mladi ljudi iz Srbije, vide svoju perspektivu u krajevima u kojima su se rodili njihovi očevi i majke. To je njihova zemlja. Formalno-pravno ona se nalazi u sastavu Federacije Bosne i Hercegovine, ali to su ljudi čiji su koreni odatle.

Mi sad ulažemo maksimalne napore da tim ljudima pomognemo. Ne znam da li ste pratili poslednju posetu Aleksandra Vučića…

Završavam, poslednju posetu Aleksandra Vučića Bosni i Hercegovini. Po toj vašoj logici mi treba da otpišemo Srbe koji žive u Federaciji BiH, a Vlada Srbije pomaže obnovu srpske pravoslavne crkve u Mostaru…

Mi to i činimo, samo što neki od nas to čine za govornicom Narodne skupštine, a neki na terenu. U tome je razlika.

Ono što sam rekao i zbog nedostatka vremena nisam uspeo do kraja da završim rečenicu, kad bismo se držali te logike, onda bismo mogli da kažemo – a zašto Vlada Srbije da ulaže novac u obnovu pravoslavne crkve u Mostaru, kad u Mostaru i onako skoro da nema Srba, a i to malo što ih ima uglavnom su starci koji su došli da umru? Ja ne vidim kakva je logika takve jedne političke teze.

Dakle, mi pomažemo Srbima koji su ostali da žive u Federaciji BiH i politički i ekonomski. Politički im pomažemo tako što sad pred predstojeće izbore pokušavamo da ih saberemo da idu na jednoj listi i da se zajednički bore za svoja prava u situaciji koja je za njih prilično delikatna, a sa druge strane, priznali vi to ili ne, ali Vlada Srbije izuzetno ekonomski pomaže ne samo Republiku Srpsku, nego i Srbe u Federaciji BiH.

Lako je nama ovde u Beogradu da pričamo – treba da se ujedine ovi ili oni, ili treba ujediniti srpske zemlje, ali treba smoći snage pa otići, kao što je Aleksandar Vučić uradio, otići u Zagreb ili otići među Srbe koji su ostali da žive na Kordunu i biti izložen medijskoj vatri kakvoj je on bio izložen.

Nije lako otići danas u Mostar i reći - Vlada Srbije će pomoći obnovu pravoslavne crkve u Mostaru i Vlada Srbija će finansijski pomoći rad eparhije Zahumsko-Hercegovačke. Nije to baš jednostavno.

Sve to ne bi bilo moguće i to želim posebno da naglasim, da nije uspešne ekonomske i fiskalne i monetarne politike koju vode i predsednik Republike, Aleksandar Vučić, i Vlada Srbije i NBS.

Dakle, sa dejstvom ova tri državna organa, mi smo došli u situaciju ne samo da ekonomski i finansijski konsolidujemo Republiku Srbiju, nego da možemo finansijski da pomognemo i Republiku Srpsku, što je od strateške važnosti za srpski narod, ali možemo finansijski da pomognemo i Srbima koji su ostali da žive u Hrvatskoj i Srbima koji su ostali da žive u Federaciji BiH i da ih ohrabrimo da se vrate na svoja vekovna ognjišta.

Tako se vodi jedna mudra, odgovorna nacionalna politika, ne udarajući u talambase, ne pričajući šta je naš krajnji cilj, mi hoćemo ovo ili ono, nego korak po korak, milimetar po milimetar pomerati se u rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, Mi to danas radimo kroz ekonomiju, jer drugog načina nema. Mi samo ekonomskim merama, merama fiskalne politike, monetarne politike, možemo da omogućimo lakši život Srbima i u Hrvatskoj i Srbima u Federaciji BiH i da dodatno ojačamo ionako delikatnu poziciju Republike Srpske.

Drugih načina, u ovom trenutku, borbe za srpsko nacionalno pitanje, nema. Ima, ali onda to znači kraj srpskog naroda, onda to znači ulazak u nešto što u čemu mi Srbi ne možemo u ovom trenutku da pobedimo. Možemo da pobedimo u ekonomiji i zahvaljujući dobroj ekonomskoj politici, mi smo stabilizovali našu državu i u stanju smo da pomognemo i Srbima u regionu i Srbima u Hrvatskoj i Srbima u BiH.

Da je vođena politika kakva je vođena do 2012. godine, mi ni sebi samima ne bi mogli da pomognemo. Bankrotirali bi, nestala bi Srbija u ekonomskom smislu kao država. Mi ne da nismo bankrotirali, mi smo danas u situaciji da pomažemo našem narodu koji je ostao da živi van granica Republike Srbije.

Ja ne mislim da je uloga Miodraga Linte u tome presudna i da je on neki misionar, kako neki kažu i mesija i spasitelj, ja takve reči nisam upotrebljavao, ali da se čovek bori svakoga dana u rešavanju životnih problema Srba iz Hrvatske i Srba iz Federacije BiH, on to zaista radi. On to radi ovde u Narodnoj skupštini, ali on to radi i kada izađe iz Narodne skupštine.

On sa problemima izbeglih i prognanih Srba živi 24 časa i jedan je od retkih poslanika koji to rade i samo on zna koliko je to mukotrpan posao, pri čemu imate ogromne opstrukcije u rešavanju životnih problema Srba i u Hrvatskoj, kao što imate ogromne opstrukcije u rešavanju životnih problema Srba koji žive u Federaciji BiH.

Lako je sada diskvalifikovati čoveka na ličnoj osnovi, on je ovakav ili onakav, ali hajde da proba bilo ko od nas da učestvuje u rešavanju makar jednog problema prognanog Srbina, bez obzira odakle je prognan, pa ćete da vidite koliko je to teško.

Miodragu Linti je posao olakšan samo utoliko što sada može da dođe u Vojnić, može da dođe u Banja Luku, može da dođe u Mostar i da kaže – poslanik sam u Narodnoj skupštini države Srbije, koja je ekonomski jaka, braćo i sestre, i koja može da vam pomogne da sazidate nove kuće, da sazidate nove štale, da sazidate nove farme, da uzorete vaše njive, da vam obnovimo crkve, da vam obnovimo škole, da vam obnovimo obdaništa, da omogućimo da se rađate na svojim vekovnim ognjištima.

Eto, to je uloga Miodraga Linte i to je uloga svih nas. Zato amandman Miodraga Linte suštinski itekako ima veze sa Predlogom zakona koji je ovde obrazlagala gospođa Tabaković. Bez snažne ekonomske politike, bez ekonomski snažne Srbije, mi ništa ne bismo mogli da uradimo po pitanju proteranih Srba iz Hrvatske i proteranih Srba iz BiH, niti bi mogli finansijski i ekonomski da pomažemo Srbe koji su ostali da žive na KiM.

Onakva bogaljasta država u ekonomskom smislu kakva smo bili 2012. godine ništa ne bismo mogli da uradimo, ali država kakva smo danas, ekonomski gigant na Balkanu, mi to možemo. Čija je to zasluga? Aleksandra Vučića, SNS i, naravno guvernerke Jorgovanke Tabaković, koja vodi veoma mudru, pametnu, izbalansiranu monetarnu politiku, koja je uspela za šest godina da odbrani našu nacionalnu valutu onako kako ona nije branjena još od vremena Đorđa Vajferta i ministra finansija Lazara Pačua.

Punih šest godina NBS je na braniku snažnog dinara. Da nije bilo te politike, veliko je pitanje šta bi bilo sa srpskom ekonomijom uopšte. A o pomoći Srbima preko Drine i Save, mogli bismo samo da sanjamo.

Rekao sam da je tema mandata davno apsolvirana i ja se zaista na to neću osvrtati.

Ali, nešto drugo. Mi imamo ovde sukob dve političke koncepcije. Mi hoćemo da se Srbi vrate na svoja vekovna ognjišta. Mi hoćemo da ih ekonomski osnažimo u tom pogledu. A, koliko sam ja vas razumeo, vi bi hteli da svi prognani Srbi žive ovde u Beogradu i da se svi mi Srbi saberemo ovde u Beogradu i da nam ostanu pusti krajevi …

(Vjerica Radeta: Ko je to pomenuo? Šta lupaš? Ovo je bezobrazluk.)

Dakle, naša politika je da se ljudi vrate i na Kordun i u Liku i na Baniju i u severnu Dalmaciju i da se vrate u bosansku Krajinu i da se vrate u Hercegovinu, ali ljudi ne mogu da se vrate ako nemaju ekonomsku pomoć Vlade Srbije.

Vi kažete – to je naš program. Super, ali dok je to kod vas zapisano na nivou programa, to je naša operativna politika. Ti Srbi bi mogli, pored vašeg programa, još hiljadu godina da žive van svojih ognjišta da nije uspešne ekonomske politike koja se u Srbiji vodi unazad nekoliko godina. Super ako to piše u vašem programu, nemam ništa protiv toga, ali jedno je šta piše u programu, a drugo je aktivno rešavanje životnih problema Srba iz Hrvatske i Srba iz Federacije BiH.

Dakle, Vlada Srbije je ta koja je u ovom trenutku garant ljudskih prava proteranih Srba.