Zahvaljujem, predsednice.

Uvažena predsednice, poštovani kolege poslanici, mi danas raspravljamo o amandmanima na Predlog zakona koji se odnosi na izbor narodnih poslanika i predlagač je oduvek imao dobru nameru kada je u pitanju uopšte ova tema i povećan broj učešća žena na listama kada su u pitanju i poslaničke liste i odborničke liste i kada je u pitanju bio i sam rad gospođe Gordane Čomić unutar svoje stranke. Jer, negde se ona i prepoznala 2008. godine u toj borbi da 33% žena zauzme mesta na listama na izborima 2012. godine. Ona o tome sada ne govori, ali se od trenutka kada je ušla ovde na političku scenu u ovoj skupštinskoj raspodeli mandata kao članica tada Demokratske stranke, jednostavno pokretala ovo pitanje.

Moram reći da je Ženska parlamentarna mreža prvi put osnovana 2013. godine, kada je predsednik parlamenta bio gospodin Nebojša Stefanović, namerno to govorim, znači bio je muškarac, i koji je prepoznao inicijativu svih žena koje su bile narodne poslanice u tom trenutku, da se formira jedna neformalna poslanička grupa koja se naziva – Ženska parlamentarna mreža, koja treba da obuhvati državne interese Republike Srbije koje bi poboljšale poziciju žena u različitim segmentima društva.

Ono što je važno bilo reći da tada već počinje otprilike da se podiže svest i kod naših kolega, da učešće žena u političkom životu Srbije treba da jača i da za tu podršku mnoge naše kolege nisu imale sluha tada. Danas, posle osam godina, govorimo o predlogu da 40% žena treba da zauzmu određene političke liste, odnosno da budu sastavni deo političkog života kada su u pitanju izborne funkcije narodnih poslanika i odbornika u lokalnim samoupravama.

Predlog gospođe Čomić koji mi danas imamo na dnevnom redu, mislim da je bio i nekoliko puta pre toga, čime je otvorila i sigurno je bila dobra namera, otvorila jednu konstruktivnu diskusiju, ali takav predlog jednostavno prihvaćen od strane predsednice Narodne skupštine je suštinski pokazao mogućnost da na lokalnom nivou muškarci daju ona mesta u određenom procentu većim, ali daju u pozicionom postupku gore nego što je sada, a to znači treće, šesto i deveto mesto, ne budu u obavezi da daju kao predlog svojih lista, već mi znamo da se u mnogim lokalnim samoupravama dešavaju da muškarci jednostavno u želji da pokažu sve najbolje ispred svojih lokalnih samouprava negde zaborave svoje koleginice, i daje im se mogućnost da daju određene pozicije ženama na usvojenim listama koje bi faktički mogle da zauzimaju i sedmo, i osmo, i deveto, i deseto mesto.

Zbog toga se mnoge od nas nisu složile sa ovim predlogom. Čak i mislim da je odluka Vlade Srbije da ne podrži takav predlog upravo bio u ovom smeru, da ne želi da dozvoli da pozicija žena se uruši, da bude gora nego što je sada. Zbog toga je bila potreba da se amandman dve u pet, koje je gospođa Marija Obradović podnela, kao i mnoge koleginice, Olena Papuga, mislim da je i gospođa Nada Lazić podnela takođe isti takav predlog.

Suština u stvari ovog zakona, mi smo hteli suštinski da jednostavno neke stvari pomerimo u društvu i ta suština treba da se ogleda u tačno definisanim mestima kada su u pitanju poslaničke liste.

Moram da kažem da zaista velika podrška nama u SNS su naravno naše kolege i naše poslaničke grupe koji je razumeo u stvari zbog čega je potreba bila da se ovi amandmani podnesu i da jednostavno se podrže kada je u pitanju skupštinska većina. To znači da i sama Vlada Srbije je uvidela da ovakav predlog zaista unapređuje položaj žena u društvu i u političkom životu Srbije i da zbog toga usvajanjem ovakvog predloga i predsednica parlamenta, koja je insistirala da ovakvim amandmanima treba zaista tačno da definišemo položaj kada su u pitanju liste, je naišao na veliko odobravanje.

Mislim da je važno da je to ključ za primenu, dobru primenu ovog zakona. Mislim da je jako važno da ovu temu zaista afirmišemo u javnosti na najbolji mogući način, ali mislim da je i odgovor gospodina Aleksandra Vučića na konferenciji za štampu pre dva dana kada smo u načelu razgovarali o tome da će podržati predlog gospođe Čomić, kada je u pitanju 40% žena učešće u političkom životu i na listama, pokazuje zaista da smo mi kao društvo napravili jedan veliki, krupan demokratski iskorak kada su u pitanju zakonski predlozi, ali i kada je u pitanju politički život u Srbiji.

Nakon izbora 2020. godine, posle 26. aprila, ništa više neće biti isto u Srbiji, ništa, ni skupštinska većina, ni skupštinska manjina, ni kada su u pitanju pripadnici stranka, jer kada smo spustili cenzus sa 5% na 3%, ni kada moraju sve te političke stranke koje se kandiduju i trče određenu političku trku na izborima, da stave dve od pet žena na svoje liste, ovaj parlament će potpuno izgledati drugačije, politička scena Republike Srbije će izgledati potpuno drugačije, i akteri i nosioci političkih programa će izgledati drugačije.

Mislim da će građani Srbije u kampanji morati da budu jako dobro informisani za koga glasaju i na osnovu čega glasaju. Mislim da zbog toga ovakav predlog koji sada imamo za ovaj amandman, koji treba zaista svi zdušno da podržimo kao jedan zajednički predlog ovog parlamenta, mislim da u budućnosti Srbije daje zaista višu vrednost sistema vrednosti koje u našem društvu jednostavno treba da pokažemo da imamo budućnost koja govori o tome da smo zaista napredovali kao društvo i od 2014, i od 2016, i danas kada 2020. godine jednostavno govorimo o ovome.

Ono što je rekla predsednica, mi danas pišemo istoriju kada su u pitanju ove odluke i svi ovde imamo svoje učešće i svoju poziciju u svemu tome, a naravno ono što je cena koju će gospođa Čomić platiti jeste da za odluke koje je donela da se bavi svojim poslom kao narodni poslanik…

Samo da kažem, sve odluke koje ćete u budućnosti imati prilike da vidite, u stvari su odluke političkog komiteta Dragana Đilasa koji je pokušao da kupi političku scenu Srbije. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani predlagači, Srpska napredna stranka je predložila izmenu i dopunu zakona koja se odnosi na smanjenje cenzusa koje treba da predstavi uvođenje mira u jedan politički život u Republici Srbiji, jer, kao što vidite u zemljama u okruženju i u svetu, ulica nikada dobro ne donosi nijednoj zemlji.

Šta to znači? To znači da sve naše predloge, nesuglasice, različita mišljenja treba zaista vratiti na ono mesto gde možete da suočite te različite stavove i izađete sa određenim političkim odlukama koje će biti u interesu svih građana Srbije i naravno, same države Srbije.

Zbog toga imamo odgovornost kao svi učesnici u političkom životu Republike Srbije da donosimo takve odluke koje će biti u interesu budućnosti naše države, naše zemlje i naše dece.

I ono zbog čega danas govorimo, u stvari, o ovom zakonu, to je da smo svedoci toga da je govor mržnje postao svakodnevnica u političkom životu Srbije i da taj govor mržnje nikada se ne zaustavi samo na govoru, već onda pređe određenu granicu, pa smo imali prilike da vidimo i motorne testere u RTS-u i fizičke napade na predsednicu parlamenta i fizičke napade na novinarke. Znači, ulica ne sme da bude mesto gde će se suočavati različiti politički koncepti.

Upravo zbog toga je ideja SNS i gospodina Vučića bila, na osnovu svih onih razgovora i dijaloga gde smo pristali i kao predstavnici stranke i sa nevladinim sektorom i sa opozicijom da razgovaramo, i sa predstavnicima Evropskog parlamenta, je u stvari da jednostavno vratimo tamo gde možemo da damo najveći svoj doprinos kao politički akteri.

Ideja o bojkotu ovim zakonom, sada, jednostavno ne postoji, zato što postoji samo strah onih da neće moći da dobiju uporište u narodu od 3% i da neće moći uopšte da pređu taj cenzus od 3% i jednostavno imaju svoje predstavnike u parlamentu. I to je jednostavno faktičko stanje, a pogotovo onog trenutka kada je taj jedan pokret "Jedan od pet miliona" koji je bio nosilac objedinjavanja određenih političkih opozicionih stranaka i nosio te svoje proteste svake subote koji su se, naravno, smanjivali i dovodili do toga da sve manje i manje građana podržavaju takav vid protesta jer je pokazao da taj govor mržnje upravo ide ka tome da pređe tu granicu, sada zaista na krajnje odgovoran način pristupio tom problemu da li izaći na izbore ili ne i odlučio da izađe na izbore.

Na kraju krajeva, svedoci smo toga da i takvi pokreti koji izlaze na izbore dobijaju određeni broj glasova, dobijaju određene predstavnike ovde u parlamentu, čije mišljenje zaista možete da vidite i građani, na kraju krajeva, sude o tom mišljenju.

Ja ću vas podsetiti, "Dosta je bilo" je pokret koji se javio na izborima i dobio određeni broj svojih predstavnika ovde koji su, naravno, posle toga se podelili u određene političke klubove i određene političke stranke. Neki su i dalje ostali kao politički pokreti, a neki su išli u formiranje stranaka i to je ono što u stvari politički život Srbije pokazuje da sve teče, sve se menja, ali ona konstanta koja ostaje je upravo Srpska napredna stranka sa svojom politikom, kao jedna odgovorna stranka koja treba da nosi državnu politiku i koja pored svih pritisaka koje ima, i pored svih problema koje ima i koje rešava, jednostavno ostaje dosledna tome da je zaista otvorena za dijalog sa svim političkim akterima u društvu.

Ja ću vas podsetiti da politički sistem definisan našim Ustavom predstavlja i zasniva se i na demokratiji i na pravima manjina i na socijalnoj pravdi, ali se zasniva i na onome što je jako važno, a to je sam izborni sistem, koji treba da da zaista ono što je realna situacija u društvu, da se preslika kroz određene mandate poslanika ovde, koji će zastupati interese tih ljudi koji su glasali za njih.

Znači, mi se zalažemo da zaista programi, politički programi dođu ovde u Skupštinu i da na osnovu toga možemo da razgovaramo. Znači, ne pojedinci, ne oni koji kao Dragan Đilas kupe određene poslanike pa postanu kao određene političke stranke koje su zastupljene u parlamentu, ne kao gospodin Jeremić, koji je takođe kupio jednu stranku Miroslava Aleksića da bi ovde čuli njegove političke programe, koji su inače programi koje su oni odavno zastupali ranijih godina, ali sada, jednostavno, koji su doživeli debakl kod birača u Republici Srbiji, ali su doživeli i debakl kroz rezultate njihove spoljne i unutrašnje politike. Jer, da toga nije bilo, danas ne bi morali o Kosovu da razgovaramo u EU, nego bi razgovarali u Ujedinjenim nacijama i o mnogim drugim pitanjima ne bi imali ovakav način razgovora sa međunarodnom zajednicom.

Izborni sistem u Republici Srbiji do 1990. godine je bio delegatski sistem, onaj o čemu smo imali prilike da čujemo, unutar jedne partije. Od 1990. godine je bio većinski, znači, na svako izborno mesto se biralo većinskim principom, koji kandidat dobije najviše glasova, taj pobeđuje, odnosno, ukoliko ima drugog kruga, ukoliko ne postigne 50%, onda pobeđuje onaj koji ima više glasova.

Od 1993. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije imamo devet izbornih jedinica, sa cenzusom od 5%. Godine 1997. imamo 29 izbornih jedinica, takođe sa istim cenzusom od 5% i 2007. godine imamo jednu izbornu jedinicu, kao Srbiju, sa takođe cenzusom od 5%.

Inače, 2015. godine CESID je uradio jedno istraživanje, zajedno sa USAID-om, gde su inače dali predlog promena izbornog sistema, gde su pokazali da ukoliko bi, recimo, izbore posmatrali 1993. godine, gde je bilo devet izbornih jedinica sa cenzusom od 5%, a da je Srbija bila jedna izborna jedinica, da bi rezultati izbora, rezultati poslaničkih predstavnika u parlamentu bio potpuno drugačiji. To važi i za one iz 1997. i 2007. godine.

Znači, šta vi dobijate određenim matematičkim analizama? Dobijate da metod raspodele kandidata utiče direktno na sastav parlamenta. Samim tim dobijate potpuno drugačiji politički milje predstavnika u parlamentu. Sa ovim cenzusom od 5% utvrđeno je da 1,5 miliona ljudi, glasača, gube svoje predstavnike u parlamentu, zato što ne mogu da dostignu taj cenzus od 5%.

Na današnjoj situaciji kad pogledate istraživanja vi možete da vidite da jedine dve stranke koje sigurno prelaze taj cenzus su u stvari Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije. Time, u stvari, stvaramo jednu veliku prepreku za demokratizaciju u društvu i ponovo bi došli u problem da neko govori o tome kako jednostavno SNS ne želi da demokratizuje društvo i ne želi da čuje različito mišljenje.

Zato i jesmo pristali letos da učestvujemo u dijalogu. Zato i jesmo kroz taj dijalog, iako je Savez za Srbiju pobegao odmah sa tih pregovora, jer je video da postoji otvorena politička volja i želja da zaista demokratizujemo društvo, da unapredimo sam izborni sistem.

Šta su rezultati tog dijaloga? Pre svega, zaključci Vlade Republike Srbije kojima sa četiri osnovna zaključka imamo unapređenje rada samog RIK-a. Ta četiri zaključka se odnose da obuka samih instruktora koji će raditi dalje obuku biračkih odbora mora da bude pre samih izbora. I to je Republička izborna komisija već završila. Obučila je 539 instruktora koji će dalje raditi sa ljudima koji su u biračkom odboru, da omogući pristup svim zainteresovanim subjektima da vide i izborni materijal i zapisnik sa biračkih mesta i nakon izbora i, na kraju krajeva, da omogući da se sa određenim procedurama definiše tačno kako će izgledati pristup domaćih i stranih posmatrača. Znači, i nevladinog sektora i onih međunarodnih posmatrača koji dolaze iz različitih međunarodnih organizacija koji će prisustvovati ovom izboru.

Samim tim, mi smo podigli lestvicu kada govorimo uopšte o sistemu na koji način se odvija sam izborni proces, pogotovo u tom danu, ali šta smo dobili još kao rezultat tih pregovora? Znači, izmenu četiri zakona koje smo već imali ovde u parlamentu, kojim u stvari mi smo stali na put tzv. „funkcionerskoj“ ograničili tu „funkcionersku“ kampanju, stali smo na put korišćenju javnih sredstava u vreme kampanje koje jednostavno se odnosi i na određene funkcionere na određenim mestima i dali smo mogućnost da ojačamo ulogu Agencije za borbu protiv korupcije, koja suštinski je najvažnija agencija i najvažnija institucija u vreme izbora i posle izbora.

Zbog toga kaže da je i gospodin Aleksandar Vučić i SNS napravila jedan veliki, demokratski iskorak kada govorimo o unapređenju samog ovog procesa i vraćanju političkog života na mesto gde mu stvarno to pripada.

Smanjenje cenzusa, inače, daje veliku mogućnost da veliki broj političkih stranaka, pokreta, učestvuje u ovom samom postupku i jednostavno da izborni sistem koji, inače, smo mi nasledili od 5% sada menjamo baš onako kako je jednostavno to karakteristika svih razvijenih država.

Samo ću vas podsetiti da onaj deo opozicije koji želi da poziva na bojkot građane Srbije pokazuje da želi da obori određeni legitimitet samih izbora kroz samu izlaznost.

Reći ću vam još nešto, izlaznost, kada gledate razvijene države unutar EU, pokazuje, recimo, u brojkama da je, kada su bili izbori za Evropski parlament 2014. godine, negde do 16 časova, izlaznost u Nemačkoj bila svega 24%, u Francuskoj 34%, u Mađarskoj 19%, na Malti 72%. Znači, kakav procenat imate danas, recimo, 2017. i 2018. godine, to je za malo samo povećan za 5%, kada govorimo o evropskim zemljama.

Kada govorimo o izlaznosti u Srbiji, 1997. godine, kada su DS i DSS pozivale na bojkot, izlaznost je bila 57,4%. Kada je 2000. godine došlo do određenih promena vlasti, u smislu preuzimanja DOS-a u odnosu na prethodni režim, tada je izlaznost bila 72%. Godine 2014. izlaznost je bila 53%, 2016. godine 56%, 2017. godine 55%.

Šta nam ovo govori? Ovo nam govori da su građani Srbije vrlo odgovorni i žele da učestvuju u političkom životu Srbije, žele da daju svoj sud o tome kako političke stranke, pokreti, nosioci bilo kog političkog programa jednostavno se ponašaju na političkoj sceni Srbije i kome veruju da daju poverenje da će u budućnosti moći da zaštiti njihove interese.

To je jako važno za nas i mislim da smo mi jednostavno predstavnici ovde svih građana Srbije, s obzirom da je Srbija jedna izborna jedinica, da politika nije matematika, kako to često govori gospodin Aleksandar Vučić. Upravo zbog ovoga nije matematika zato što samo programom i samo na osnovu rezultata koje ste postigli i na osnovu onoga što je plan za budućnost možete da dobijete poverenje građana Srbije i jedini su put zbog koga treba učestvovati na svim izborima. Jednostavno, i kada nemate podršku preko 50% glasova od građana Srbije treba da se zapitate zašto je to tako i treba da sa svojim kritičkim stavom se uvek borite za interes građana Srbije.

Što se tiče predloga gospođe Čomić kojim se povećava procenat učešća žena u političkom životu, lično mislim da predlog nije nedovoljno definisan, nepotpun i moj savet je da razmislite o amandmanima koje su podnele koleginice, jer jedino tako ćete moći da zaista zaštite i unapredite odnos, u smislu učešća žena u politici, da bude bolji nego što su sadašnji predlog i rešenje. O tome neću dalje da govorim.

Mislim da ćemo u danu za glasanje sigurno podržati ovakav predlog koji smo imali i od gospodina Martinovića i od gospođe Čomić.

Važno je da kažem na kraju da je možda Vlada donela onakvo mišljenje gledajući određene pravne norme, ali je gospodin Aleksandar Vučić rekao da ćemo kao skupštinska većina podržati i predlog gospođe Čomić. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre i kolege poslanici, pa prvo, da vam se zahvalimo što ste uopšte pokrenuli ovu inicijativu, zato što je Odbor za budžet, finansije i kontrolu trošenja javnih sredstava potpuno otvoreno govorio, zajedno sa DRI, o modelu u stvari finansiranja visokoškolskih ustanova.

Pošto mi sada imamo ta sopstvena sredstva i ta budžetska sredstva, jednostavno, uvideli smo da ne postoji detaljna kontrola sopstvenih sredstva i zbog tog nepostojanja kontrole tih sopstvenih sredstava, mi imamo problem, u stvari, da imao sliku stvarnu o tome koliko se zaista sredstava troši u ime univerziteta i na kontu skupljanja školarine po glavi upisanog studenta, mi onda imamo problem na konto toga da vi imate danas slučaj da, recimo, beogradski rektorat traži mnogo više sredstava iz budžeta zato što je proceni da neće imati dovoljna sopstvena sredstva da bi funkcionisao.

U cilju toga, mislim da je vaš predlog potpuno osnovan, za ovo što ste sada govorili, ali mislim da u toj javnoj raspravi oko takvog predloga zakona, zaista treba otvoriti jednu širu debatu i mnoge ciljne grupe pustiti da kažu šta imaju, zato što smo mi u prošlosti imali potpuno nezamislive stvari, a to su: da, recimo, fakulteti traže veća sredstva iz budžeta, a da njihovi dekani i rektori imaju abnormalnu imovinu posle svojih mandata četiri, pet godina, da se, recimo, niko nije ni bavio imovinom, niti sukobom interesa kada su u pitanju dekani i rektori univerziteta, zato što niko nije smeo da dirne u tu oblast.

Znate, jeste mnogo veći greh kad vi idete ka tome da rušite institucije na osnovu toga kada neosnovano napadate ljude koji vode te institucije. A zašto neosnovano? Zato što nismo imali mehanizme na osnovu kojih možete da vršite kontrolu.

Ali, ako imate sopstvena sredstva i znate da ona iznose 100 dinara i da tih 100 dinara je utrošeno za određene potrebe fakulteta, a ne za potrebe određenih i izmišljenih projekata, ovo što je profesor Atlagić govorio, gde su na tim projektima isključivo radili profesori koji su vodili te fakultete, odnosno koji imaju određenu funkciju funkcionera, menadžera te institucije, vi onda nemate pravu sliku na koji način se troše pare uopšte građana Srbije, zato što iz budžeta se troše pare građana Srbije i one se uglavnom troše na osnovu toga – školarina, puta, broj upisanih studenata, a sopstvena sredstva koja, recimo, nemamo uopšte informaciju koliko iznose, se troše za neke druge namene i neke druge svrhe.

Onda je bila otvorena mogućnost svakog dekana da kaže da, recimo, nema dovoljno sredstava da popravi, izvrši određene popravke za održavanje određene institucije za svoje objekte, nego traži iz budžeta dodatna sredstva, najčešće iz TBR-a, iz tekuće budžetske rezerve, kada, recimo, prokišnjava krov ili kada želi da uradi ono što mora da radi i od sopstvenih sredstava, zato što su sredstva koja dolaze iz prihoda na osnovu sopstvenih sredstava koje prihoduje na tržištu, se potroše za neke druge svrhe, za marketinške aktivnosti, za promociju, za učešće na određenim projektima, zajedno sa privredom ili zajedno učešćem kroz neke međunarodne projekte.

Ne kaže niko ovde da je to loše, ali dajte da se uvede red, da se zna svaki dinar kako se troši, s obzirom da je u interesu svakog studenta da zna sa kojim sredstvima raspolaže njegov fakultet, to njima znači, zato što oni kada odlaze na druge fakultete, sa drugim studentima, ne samo u zemlji, i inostranstvu, mogu da se pohvale, da kažu, prvo, koliki broj studenata je upisan, koja je ekonomska moć svakog fakulteta i na koji način taj fakultet ima određenu referencu što se tiče samih radova.

Drugo, odnos između samih ljudi na fakultetima je potpuno drugačiji, zato što niko nikome ne veruje kad ne znate o kojim sredstvima finansijskim upravljaju dekani ili prodekani za finansije. Onda se stvara jedna potpuno loša atmosfera unutar samih fakulteta.

Vi ste videli, imali ste primer profesora Rađenovića, koji je, jednostavno, profesor sa najvišim referencama kada je u pitanju citiranost na Šangajskoj listi univerziteta koji je nas svukao za više od 100 mesta, zato što on više nije mogao da radi, recimo, na mašinskom fakultetu, nego je prešao da radi za fakultet koji se nalazi i referentna je ustanova u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Da nije bilo vas i predsednika Vučića, koji je pozvao profesora da se vrati tamo gde je i dalje radio, da se nađu načini kako će i na koji način da se i dalje plaćaju profesori kojima nije produžen mandat da budu profesori emeritusi, zaista ne bi mogli da kažemo da se određene naučne institucije vraćaju ponovo da postignu te reference koje su imali.

Zato je važno da mi o ovome razgovaramo na jedan potpuno konstruktivan način. Svaki model uvlačenja politike, manipulacije, ono što smo imali prilike da vidimo i od rektorke Beogradskog univerziteta, da na dan kada ovde raspravljamo o budžetu, koja je tražila dodatna sredstva za Beogradski univerzitet, zbog toga što nema dovoljno svojih sopstvenih sredstava i da time dovodi do toga da komisija kaže da je, ne znam, rektorat plagijat ministra finansija, pokazuje pokušaj da to može da radi bilo koji dekan, bilo koji rektor u budućnosti, da se bavi politikom na najprizemniji mogući način.

Zato to ne smemo da dozvolimo. Treba da govorimo o tome da je u interesu svih građana Srbije, svih studenata i budućnosti Srbije, znači dece koja sutradan treba da zauzmu sva rukovodeća mesta ovde u državi, da znamo kolika su sopstvena sredstva, kolika su budžetska sredstva, koliko roditelji treba da izdvoje za svoju decu koju školuju i da na kraju krajeva transparentnost u trošenju tih sredstava treba da postoji za svakog dekana, za svakog profesora na fakultetu. To mislim da je od koristi svima nama i zbog toga ovu inicijativu koju ste pokrenuli da se donese nov Zakon o finansiranju, načinu finansiranja visokoškolskih ustanova, mislim da je u interesu svih nas i da svi treba da uzmemo aktivno učešće u tim debatama bez obzira na to šta će nas čekati za godinu dana, kao predlog i nacrt zakona, jer o tome će se dosta pričati i mislim da će zaista biti u korist svih građana Srbije.

Mislim da su Vlada Republike Srbije i gospodin Aleksandar Vučić prepoznali potrebu da ovakve teme, koje su se gurale pod tepih, danas postaju svakodnevna priča koja donosi samo dobrobit Republici Srbiji. Zbog toga vam čestitamo. Možda to nije lak posao bio za vas u ovom mandatu i u budućnosti uopšte, bilo kome ko učestvuje u političkom životu Srbije, ali moramo da pričamo o tome. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici.

O ovom amandmanu koji je Vlada usvojila mislim da treba da posvetimo posebnu pažnju zato što je to u stvari sastavni deo politike obrazovanja koje se potpuno diže na jedan viši nivo. Zašto? Zato što sam sistem obrazovanja podrazumeva učenike osnovnih i srednjih škola, naravno i studente, ali podrazumeva i same objekte i ono što se zove oprema, ali olakšati deci koja pohađaju škole to je suština politike kojim se baš bavi Ministarstvo prosvete i Vlada Republike Srbije, u cilju toga da naša deca stiču na najbolji mogući način sva znanja koja stiču deca u razvijenim zemljama.

Ovaj deo koji se odnosi na amandman profesora Aleksandra Martinovića koji je Vlada prihvatila se odnosi na funkcionisanje samog sistema obrazovanja. Šta nam on govori. On govori o tome da prevoz samih učenika srednjih škola koji su upisali i opredelili se za dualno obrazovanje način funkcionisanja, odnosno prevoz od kuće do škole koje je duže od četiri kilometra bude finansirano od strane same lokalne samouprave. Da lokalne samouprave mora da nađu finansijska sredstva da plate prevoz deci koja su se opredelila za ovakav način obrazovanja.

Time dajemo podršku toj deci, da pored toga što su upisali najbolji i najmoderniji model učenja, sa ciljem da odmah posle završetka škole budu sastavni deo najboljih kompanija koje ovde otvaraju nova radna mesta, u samom sistemu školovanja jednostavno ne samo što će primati 70%, to je obaveza minimalnog ličnog dohotka koji ta firma daje svojim zaposlenima, imaće i mogućnost besplatan prevoz koji je duži od četiri kilometra kada govorimo o udaljenosti između mesta gde žive i mesta gde će pohađati svoje škole.

Lokalne samouprave ovde treba da daju svoj pun doprinos. Zakonom smo ih ovde obavezali. Mislim da je to jedan od jako dobrih pokazatelja i na kraju, krajeva upis u prvu godinu dualnog obrazovanja ove godine iznosi 2.600 učenika, pokazuje suštinski da je Srbija prepoznala ovakav model kojim treba ići u budućnost kada je u pitanju školstvo. Jer mogućnost dobijanja posla je u jako visokom procentu i samim tim kada govorimo o samoj privredi koja se razvija ona će biti u funkciji dostizanja visokih stopa rasta, za koje se svi ovde borimo jer je to u interesu svih građana Srbije i zbog boljih plata ljudi koji rade i u privatnom i u javnom sektoru i zbog penzionera čije će penzije biti sve veće i veće, ne samo u odnosu na švajcarski model, ali i ono što govorimo o tome to je ulaganje u budućnost u znanje tih mladih ljudi.

Zbog toga ovaj amandman pokazuje da smo napravili jedan veliki iskorak u razvoju obrazovnog sistema i mislim da treba govoriti o tome i Vladi Republike Srbije zahvaliti što je prepoznala da ovakav predlog podržati. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, ovim amandmanom je predviđena obaveza ugovora između škola i samih preduzeća koji bi trebali da budu poslodavci. Mislim da je model dualnog obrazovanja, kojim smo mi predvideli, kontakt, uopšte lični izbor svakog učenika, prvo, da li će se opredeliti za dualno obrazovanje, i lično opredeljenje svakog učenika da stupi u određene odnose sa poslodavcem koji proizvode određene pravne obaveze tog poslodavca lično prema svakom učeniku koje je potpisana.

Znači, Zakonom o dualnom obrazovanju smo propisali da svaki učenik koji se opredeli za ovakav model lično potpisuje ugovor sa poslodavcem, odnosno kompanijom u kojoj će raditi.

Obaveza da škola potpisuje, kao institucija, sa poslodavcem, sa kompanijom bi trebala u stvari da obaveže poslodavca da sva primanja u slučaju neodgovornosti svakog učenika preuzima na sebe. Samim tim i kada govorimo o tim platama, naknadama koje će biti 70% od minimalne plate u tom preduzeću, trebale bi biti plaćene na račun same škole. Samim tim poslodavac bi izgubio direktan kontakt sa svojim učenikom, odnosno svojim potencijalnim zaposlenim u budućnosti.

Zbog toga mislimo da ovakav amandman koji ste predložili u stvari jeste možda dobra osnova za neki vid garancije, ali sigurno da to ne treba da bude škola, već, ako smo rekli da je to država, da je to Privredna komora Srbije koja, sa jedne strane, vodi registar tih ugovora, onda je privreda ta garancija da je dobar odnos učenika sa poslodavcem, sa kompanijom u kojoj radi, a ne sam sistem obrazovanja. Znate kako, onda vi navikavate i same učenike da se na manje odgovoran način odnose prema tom ugovoru.

Mislimo da ovde sami učenici mnogo ranije preuzimaju odgovornost i za svoje školovanje i za način funkcionisanja na samom radnom mestu, iako to iznosi 20% radnog vremena ili 80% radnog vremena od ukupnog broja časova koji je do 30 časova nedeljno definisan.

Mislim da je na pravilan način odbijen ovaj vaš amandman, a upravo iz tih razloga što je želja da se ovakvim modelom obrazovanja stekne jedna lična odgovornost dece koja se opredeljuju za ovakav model učenja. Očito da je taj model pokazao da su naša deca pametna, jer biraju svoju budućnost, biraju onakve profile sa kojima će imati znanje i uvek imati posao, jer ne bi se 2.600 polaznika opredelilo u ovoj školskoj godini upravo za ovakav model školovanja. To znači da ćemo imati 2.600 potencijalno novih ugovora, lično, svakog pojedinca sa kompanijama. To ne znači da oni neće moći, ukoliko se posle dve godine opredele i odustanu od ovakvog modela školovanja, da nastave i da diplomiraju onako, posle četvrte godine srednje škole, kao što svi ostali polaznici srednjih škola imaju mogućnost.

Htela sam da kažem, a kada govorimo o srednjim školama, mislim da je jako važno reći da model funkcionisanja rada srednjih škola se dosta promenio. U našem sistemu obrazovanja, pored toga što imamo klasične gimnazije, pa smo išli na to da se afirmišu posebno nadarena deca kroz posebno definisane gimnazije, sada imamo otvorena odeljenja za posebno nadarenu decu u određenim oblastima. Znači, forsirali smo taj IT sektor, pa su otvorena posebna odeljenja i prijemni ispiti su nedelju dana ili čak mesec dana pre klasičnih gimnazija i to je jako dobro, jer se pokazalo da to daje jako dobre rezultate.

Nije slučajno, verujte mi, što naši mladi matematičari osvajaju prva mesta na svim mogućim takmičenjima. To je upravo zbog toga što je država prepoznala da treba tu decu stimulisati na posebne načine i na kraju krajeva mi imamo stručne, odnosno strukovne škole za srednje obrazovanje koje su pokazale da određene transformacije, zavisno od tržišta rada, su potrebne i one se verujte menjaju. Menjaju se na osnovu svog programa, i što pokazuju u stvari i sami rezultati toga da ovaj vid dualnog obrazovanja i školovanja nije slučajno u porastu.

To znači da je svest kod mladih ljudi transformisana za proteklih pet godina. To znači da je cilj u stvari uvođenje ovog dualnog obrazovanja zaista dostignut time što je prepoznat u društvu da uvek imate opciju izbora.

Znači, učenik sa 15 godina mora do svoje 18 godine da ima pravo izbora. Da li je sad u ovom trenutku dualno, pa će posle dve godine možda želeti učenik da ide na klasično obrazovanje koje obuhvata srednje obrazovanje, data mu je mogućnost, država mu je omogućila da bira.

Mi smo Zakonom o dualnom obrazovanju prvo propisali, ako se sećate, da isključivo mora da se opredeli u prvoj godini i da nema nikakvih promena. Međutim, ovim sada otvaramo još širi dijapazon mogućnosti za našu decu da se opredele da menjaju na kraju krajeva svoje stanovište, da menjaju struke, jer tržište rada se menja, potrebe na tržištu se menjaju, raste konkurencija između borbe za dobru decu, odnosno za decu koja dobro uče. Neko je dobar u praksi, neko je dobar u teoriji.

Oni negde do 16, 17 godine možda i nemaju pravu sliku o tome. Data im je mogućnost da mogu neke svoje ciljeve u životu, koje postavljaju, a i ako im se ciljevi u trenutku promene da je država omogućila da i oni sami promene način funkcionisanja i školovanja. To je od velikog značaja i za decu i za roditelje. Zbog toga mislim da je s pravom odbijen ovaj amandman da se prihvati, jer jednostavno taj direktan kontakt učenika i poslodavca je u stvari najvažniji. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, mi po prvi put sada imamo praktično uvođenje zakonskih obaveza da se školstvo uopšte i sistem obrazovanja potpuno na jedan drugačiji način, ako gledate 2000. godinu kao neku komparativnu analizu u smislu perioda, da je fokus prebačen potpuno na učenika. Znači, do sada je negde uvek fokus bio škole, profesori, nastavnici. Sada negde okrećemo fokus ka učeniku i potrebama tržišta rada.

Imali smo u Nacionalnoj službi za zapošljavanje nekih 500 zanimanja koja su bila potpuno nefunkcionalna za našu privredu. Mi i danas imamo određene probleme. Znamo da određena zanimanja koja su najplaćenija recimo u zemljama EU, odnosno najrazvijenijim zemljama, a to će doći i kod nas, kao što su menadžeri upravljanja projektima, kao što su IT menadžeri, kao što su energetski menadžeri su jednostavno zanimanja koja još uvek nisu zaživela na adekvatan način recimo kod nas u Srbiji.

U onoj klasifikaciji kada pričamo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje Beogradski univerzitet, za razliku od Novosadskog univerziteta, nema recimo definisano diplomiranog inženjera zaštite životne sredine jer je to podeljeno na tehničke, biološke, prirodno-matematičke fakultete, a to je recimo Novosadski univerzitet prepoznao i to kao zanimanje je bio problem što nije uvedeno u klasifikaciju u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Šta je na nama da radimo? Na nama je da proizvodimo zanimanja kod dece koja će naći posao na tržištu rada. Mi smo to uz pomoć razvoja privrede, otvaranja novih fabrika, otvaranja tih sektora koji su rastući privrede u svetu jednostavno ovim dualnim obrazovanjem uspostavili sistem kojim će deca se opredeljivati za ta zanimanja za koja imaju posla. To je ono najvažnije za nas.

Škole ne smeju da budu deo koji će da sprečavaju taj kontakt dece i privrede, odnosno učenika sa završenim diplomama i privrede, odnosno poslodavaca. One treba da budu tačka spajanja, a ne razdvajanja.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Nama se dešavalo verovatno promenama da su bili tačka razdvajanja. Sada su tačka spajanja i to je Vlada i Ministarstvo prosvete prepoznalo i Aleksandar Vučić kada se zalagao za dualno obrazovanje. Hvala.

Opredeljenje Republike Srbije je da zapošljavamo mlade u kompanijama u kojima će zaista imati platu dostojnu života u Srbiji, rame uz rame sa onima koji žive svoj život, njihovi vršnjaci u razvijenim državama, ne samo EU, nego i drugih regiona.

Ali, šta je? Nama su prebacivali kako zapošljavamo u javni sektor i kako stalno guramo u državnu upravu ljude umesto da ih zapošljavamo u privatni. To i jeste suština, da bi jačali privredu vi morate da jačate jednostavno privatni sektor.

U privatnom sektoru su mnogo veće plate, u privatnom sektoru vi imate nova zanimanja, karijerno napredovanje. Karijerno kretanje ide u životu jednog čoveka i minimum tri profesije menja. Evo, prof. Atlagić to sam potvrđuje na osnovu svog iskustva iz oblasti obrazovanja.

Znači, suština je da je Republika Srbija prepoznala potrebu, jednostavno da ovakav vid obrazovanja daje veće stope rasta, jednostavno gura Srbiju u primenu novih zanimanja, novih tehnologija, u susret onome, o čemu sam govorila u objedinjenoj raspravi, četvrtoj industrijskoj revoluciji. Onaj ko ne ovlada mehanizmima novih tehnologija neće moći da uhvati jednostavno put, mehanizam, kako god, za visokim stopama rasta, neće moći da se razvije.

Mi ne živimo više u sistemima gde država upravlja državnim parama i privredom. Mi živimo u državama gde je tržišna privreda jednostavno glavna orijentacija.

Prema tome, mi naše državne sisteme i državna javna preduzeća, na osnovu onoga što imamo, treba da čuvamo i treba da obučavamo kadar za budućnost, ali najbolju praksu i najbolji posao će steći ona deca koja završe u ovim velikim preduzećima gde su plate dva, tri puta veće nego u javnom sektoru. I mislim da je to u interesu svih nas, pre svega kao roditelja. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, mislim da je Vlada Srbije u stvari pokazala i prepoznala kako da se nosi sa problemima koji su u društvu naišli, ali to nije samo naš problem. To imaju sve zemlje zapadnog Balkana, a Boga mi i neke zemlje članice EU.

Upravo one stare nacije, vama je i Nemačka jedna od starih nacija koja je dobila pet miliona novih penzionera, do 2030. godine ima problem da rešava upravo pitanje SSS i zbog toga će da akumulira prema planu preko milion ljudi, čime je u stvari od nove godine otvorila zakonski mogućnost lakšeg zapošljavanja.

O čemu se radi? Znači, gubi se kadar upravo zbog toga, zbog nedostatka određenog broja ljudi iz određenih struka. Obzirom da vi kažete da je ovo iznuđen proces, ja tvrdim ne samo da je iznuđen nego je to potreba Srbije bila. Da jednostavno na određeni način u jako efikasnom i kratkom rokom, na najbolji mogući način školujemo decu upravo za ona zanimanja gde će plate biti veće i te plate koje će biti veće u stvari će sutra dovesti do toga da ćemo doći do većeg privrednog rasta, veće akumulacije i boljeg životnog standarda građana Srbije.

Znači, tu mogućnost Srbija nije smela da ispusti i nije ispustila. Zato je upravo dovela do toga. Da to nije istina, pa ko bi od ovih velikih kompanija iz inostranstva otvarao nove tehnološke parkove, nove inovacione centre, svoju tehnologiju praktično prebacivao ovde da naši inžinjeri uče najnovije tehnologije i primene ovde u privredi.

Mi smo otvorili kao država investicioni ambijent preko ekonomskih reformi, fiskalne konsolidacije, da se otvori mogućnost da se najnovije, najmodernije fabrike sa najboljom tehnologijom otvaraju ovde, da deca ostaju ovde, da oni koji završe srednju stručnu škola ne moraju da idu za inostranstvo i za Nemačku, da će ovde plate imati i biti sve veće i veće. Da li su one sada dovoljne, nisu, ali će sigurno biti veće i veće. Da će u inostranstvu, tamo gde se otvaraju biti sve manje i manje zbog velike konkurencije i to je ono što su mehanizmi Vlade Republike Srbije u ovom trenutku najbolji za državu i za našu decu.

Država čuva strateški važne kompanije. Ako se sećate u ekonomskoj reformi, mi smo imali jedan zakon kojim smo zaštitili 17 važnih strateških preduzeća za koje smo čekali određene investitore da ih kupe. Tako smo sačuvali „Železaru“, 4.000 radnih mesta, Bor i ostala preduzeća. Važno je reći građanima Srbije da subvencije postoje za ta preduzeća i to svi znamo. Iako se sećate ovde da imamo Komisiju za kontrolu državne pomoći, da državna pomoć postoji za određene kompanije za koje čuvamo strateške ciljeve razvoja privrede Republike Srbije, ali treba i drugo da kažete građanima Srbije. Da ako želite da ukinete tržišnu ekonomiju onda sve iz budžeta mora da damo. Ako treba da damo sve iz budžeta i za kompanije koje nisu u vlasništvu države onda to treba da kažete da je to vaš politički program i nije problem.

Naš politički program je da ne urušavamo finansijsku mogućnost Republike Srbije da se na adekvatan način brinemo i o firmama koje su u vlasništvu države i o bolnicama i o školama i o kulturnim objektima, ali s druge strane da mi moramo da imamo razvijeno tržište ovde i privatne kompanije koje će raditi, jer su oni najveći pokretači ekonomskog rasta i razvoja. Mi smo time pokazali suštinski da rezultate za ovakvu politiku podržavaju i daju počast i ovi članovi EU, ali bogami i taj Tramp i Putin za ono što je Aleksandar Vučić uradio. Hvala.

Ekonomski rast, odnosno za pretprošlu godinu je iznosio 4,4%, za 2019. godinu negde na 4,1%. Znači, to pokazuje da smo mi napravili visoke stope rasta zahvaljujući paralelno sprovedenim ekonomskim reformama fiskalnoj konsolidaciji i otvaranju novih radnih mesta, odnosno novih fabrika, kompanija koje dolaze iz zemalja i sa istoka i sa zapada.

Ako kažete da je to pitanje subvencija, onda vas pitam zašto to dualno obrazovanje po pitanju subvencija nije bilo uvedeno kada je dolazio „Fijat“ za vreme Borisa Tadića? Zašto onda nije uveden taj model, ako kažete da iz tih subvencija u stvari mi plaćamo našu decu da bi oni učili dualno obrazovanje?

Šta hoću da vam kažem? Hoću da vam kažem da je potpuno jedan nov sistem obrazovanja uspostavljen u Republici Srbiji, jedan krajnje odgovoran sistem koji je rađen, zaista rezultat mukotrpnog rada i Ministarstva prosvete, i nauke i tehnološkog razvoja. Zašto kažem i prosvete, i nauke, i tehnološkog razvoja? Zato što je očito potreba da decu od osnovne škole, od vrtića, preko srednje do fakulteta zaista država da mogućnost permanentnog školovanja, obrazovanja i rada prema novim tržišnim uslovima.

Tačno je da smo mi do 2012. godine doživeli veliki ekonomski sunovrat, privredni sunovrat, imali sto hiljada ljudi koji su radili u firmama u stečaju, odnosno restrukturiranju za deset hiljada dinara, odnosno ništa nisu radili. Tačno je da su tehnički fakulteti potpuno zamrli i bili ne interesantni za studente, kao i tehničke stručne škole, ali sada se sve promenilo. Promenilo se zato što imaju ta deca budućnost, zato što vide svetlo na kraju tunela, zato što vide da će imati posao. Ako mislite da su 2.000 evra male plate za decu koja će raditi, inženjere u kompanijama koje su novootvorene, u IT sektoru, onda vam kažem da za zemlje zapadnog Balkana je to zaista pristojna plata.

Prema tome, da li je dovoljna za takve stručnjake tog profila, sigurno da nije, ali mi idemo ka visokim stopama rasta. Hvala.

Kad pričamo o kontinuitetu, u poslednje četiri godine mi imamo povećavanje stalnih stopa rasta i to je kontinuitet. Imamo kontinuitet u budžetskom suficitu. Znači, kontinuirano imamo više prihoda nego rashoda u budžetu. I to je taj kontinuitet.

Kada pričamo o bazi, osnovna baza su proizvodnja i poljoprivredna proizvodnja. Ali sada po prvi put imamo u stvari, to što pričate o Turskom toku, pa on je tek sagrađen, tek su cevi postavljene, gas još nije počeo da teče. Tek kad počne da teče gas, imate tranzitne takse i naknade kao prihod u budžetu.

Mi ćemo tek da prihodujemo ono o čemu govorimo kad je u pitanju energetika. Prema tome, to će biti stalni prihodi. To je neko ulaganje, investiranje za budućnost, koje ćemo otplatiti za vrlo kratko vreme i nakon toga će biti stalni prihodi i visoke stope rasta kad pričamo o naknadama i o energetici.

Kad pričamo o proizvodnji, nama je potrebno da imamo mlade ljude koji će raditi zaista ovaj posao, zbog kojih se otvaraju ove fabrike, sa velikim brojem potreba na tržištu.

Kao što ste videli, mnoge kompanije iz razvijenih zemalja su prepoznale Srbiju kao zemlju u kojoj treba investirati otvaranje novih radnih mesta. Šta to znači?

Ako su tu u pitanju subvencije, znači, država se obavezuje da te subvencije daje sa određenim rokovima. Znači, da li je to pet ili deset godina, ali da zadrži i da zaposli određeni broj radnika. Ako ne zaposli, ona plaća duplo. Prema tome, ni jedna kompanija neće otvoriti ukoliko zaista nema potrebe za tim radnim mestima toliki broj, uopšte kapacitet određenih fabrika.

Zato je važno da mi imamo obrazovan kadar za to, da Srbija proizvodi decu i iz srednjih škola i sa fakulteta, koji će naći posao u tim kompanijama, ostati ovde u Srbiji i zaista dati pun doprinos.

Svima nama je to važno, pre svega roditeljima, koji ne žele jednostavno da im deca odlaze odavde i da ovde stvaraju porodice, jer oni žive zbog budućnosti svoje dece. Hvala.

Zbog građana Srbije, prvo moram da kažem da ugovore koje sklapaju učenici sa poslodavcem direktno, kada govorimo o registru ugovora, vodi Privredna komora Srbije. Znači, ukoliko dođe do određenih prekida rada samih poslodavaca, samim tim su tačno definisani ugovorom koji su uslovi ukoliko poslodavac sam prekine ugovor o radu. Samim tim vi dobijate određeni sertifikat da ste radili po određenim uslovima u toj kompaniji i to vam je u stvari određena vrsta sertifikata sa kojim pokazujete da imate iskustvo. Možete da radite u bilo kojim drugim kompanijama. Znači, na osnovu onog znanja koje ste stekli, imate prednost za zapošljavanje u bilo kojoj drugoj.

S druge strane, to da se zapošljavate danas kao mlad čovek a da ćete ceo život raditi u jednoj firmi, to više nigde na svetu ne postoji. To je želja, tačno, to je želja svih nas bila, ali to je ono karijerno kretanje ili karijerno napredovanje podrazumeva, jednostavno, da vi učite u svom profesionalnom radu određene stvari i da samim tim stičete iskustvo za mnoge poslove kod kojih kompanija ćete moći da konkurišete. A to je jako važno - stvoriti jednostavno uslov, to je možda važnije nego kolika je plata. Znači, jedno iskustvo i sertifikate na osnovu kojih ćete uvek imati posao. Mogu da se promene okolnosti, mogu da se promene zanimanja, mogu da se promene uslovi školovanja, rada, u životu svakog pojedinca, bitno je ono koliko vredite sa svojim znanjem, šta da radite.

I to je ono što je princip funkcionisanja u svim razvijenim državama. Jedino je kod nas bilo otprilike to da smatrate da treba da radite u firmi koja je u stečaju, tzv. restruktuiranju za 10 hiljada dinara, da radite tako 10 godina, da ne radite u stvari ništa, a da vas država laže o tome kako će vam vratiti posao.

Prema tome, od tog posla više nema ništa. Taj politički život je prekinut 2012. godine. Došlo je do reorganizacije i reindustrijalizacije, kako bi rekli, u Srbiji, do ekonomskih reformi u kojima rezultati ekonomije su danas vidljivi na svakom koraku.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, ja bih danas otvorila jednu debatu na osnovu ovih predloga zakona o kojima danas raspravljamo, a to je nešto što mislim da negde ne pričamo dovoljno u javnosti, a građanima Srbije moramo da kažemo jednu istinu, odnosno budućnost koja nas čeka. To je tzv. četvrta industrijska revolucija.

To su sve one promene koje će biti, koje do sada nikada svet nije imao, odnosno sve ono što je zasnovano na tzv. trećoj industrijskoj revoluciji, četvrta daje podlogu za to. I ovi zakoni koji su danas kao predlog izmena i dopuna u stvari pokazuju da je to jedan proces u kome se mi nalazimo i da sa samim uvođenjem Zakona o dualnom obrazovanju i samim zakonom kojim smo oformili nacionalnu Agenciju za okvir o kvalifikacijama, kojima imamo mogućnost sada da na neki način uskladimo sve one diplome koje se nalaze u razvijenim zemljama sa diplomama koje postoje ovde u Srbiji i daju mogućnost da mladi ljudi ovde rade i uče, i uče i rade, u stvari su jedan od mehanizama kojima idemo u susret toj četvrtoj industrijskoj revoluciji.

Šta je u stvari četvrta industrijska revolucija? To je umrežavanje svih novih tehnologija i inovacija i prevođenje, u stvari, rasta i razvoja jedne privrede koja je zasnovana na stranim i domaćim realnim investicijama, prelaženje na jednu privredu koja se zasniva na rastu i razvoju, zasnovana na znanju. Odnosno, zašto je Republika Srbija krenula u ceo postupak uvođenja dualnog obrazovanja, ali ne samo u srednjim školama, već sada i na fakultetima? Upravo zbog toga da oni koji prihvataju inovacije, koji se brzo prilagođavaju promenama na tržištu rada, odnosno samog funkcionisanja kompanija koje koriste nove tehnologije je jedina sposobna da može da apsorbuje novozaposlene, mlade ljude koji jednostavno sada će imati prilike da se obrazuju po novim programima, samim tim da idemo u susret tome što ćemo na osnovu svih istraživanja za nekih 10 do 15 godina imati 75% novih zanimanja koje će se pojaviti na tržištu rada kao potreba jedne države.

Zbog toga, u stvari, priznanje i Vladi Republike Srbije i gospodinu Aleksandru Vučiću je to da je pre samo pet godina uspeo da pokrene ceo ovaj postupak kroz sistem prosvete i nauke, da implementira nove zakone koji se odnose na dualno obrazovanje uporedo sa fiskalnom konsolidacijom i ekonomskim reformama, a to je jako teško. Znači, to je jako teško kad vi nemate novca u budžetu, kad sprovodite štednju, kad sprovodite ono što se zove transformacija jedne privrede, da paralelno sa tim uvodite sistem dualnog obrazovanja, jer se nove fabrike tek otvaraju i tek imate razgovor sa stranim i domaćim investitorima da ta nova zanimanja treba da zažive u tim fabrikama.

Znači, paralelno smo imali transformaciju privrede, fiskalnu konsolidaciju i uvođenje dualnog obrazovanja u privredi Republike Srbije, čime smo u stvari mladima otvorili mogućnost da se školuju redovnim putem, na osnovu novih programa, i dualnim sistemom, odnosno uz rad, modelom 80-20, da li ćete da se školujete i da radite i po kom principu i na osnovu kojih modela.

Mi sada govorimo o 7.000 novih školovanih kadrova, odnosno dece koja su završila ove srednje škole, u 104 škole, sa 37 profila koje su završili.

Sada govorimo o tome da je to postalo kao normalno da mladi ljudi se opredeljuju i njih 2.600 sada imamo upisanih u prvu godinu, školsku 2019/2020. godinu, koji su prepoznali u stvari da ovo o čemu je Vlada Republike Srbije, kojoj je premijer bio gospodin Vučić od 2014. godine, daje rezultate i nešto što zaista ima prosperitet u budućnosti.

Znači, govorimo o tome da u budućnosti deca, verujte mi, danas koriste nove tehnologije, čitaju o tome, znaju šta je veštačka inteligencija, šta su vozila bez vozača, šta su hibridna vozila, šta je nov sistem funkcionisanja 3D štampanja, šta je umrežavanje kada su u pitanju nove tehnologije i inovacije i ono što se govori o tzv. korišćenju IT tehnologija u „klaudu“, znači, određene baze podataka koje koriste sve svetske kompanije koje se bave IT tehnologijama. Znači, nešto što deca danas prepoznaju, a što možda stariji negde ne mogu da prepoznaju kao mogućnost budućnosti u svojim zanimanjima.

Šta mi danas imamo? Imamo na jednoj strani zaista mehanizme uz pomoć kojih mladi ljudi danas mogu da ili idu na način funkcionisanja koji su do sada imali, da se redovno školuju. Svi novi programi koje otvaraju fakulteti idu u susret korišćenju novih tehnologija. Znači, videli ste da sve srednje škole su posebno otvarale za najbolje učenike da se takmiče, da upisuju smerove za IT sektor.

S druge strane, imate mogućnost da kroz dualno obrazovanje paralelno imate školovanje i rad uz to školovanje, imate čak i određene benefite koje mladi ljudi mogu da zarađuju dok se školuju, znači, zarađuju te neke minimalne plate i samim tim imaju obezbeđenje za nova radna mesta koja će sa završenom srednjom školom imati u kompanijama koje danas, kao što smo imali prilike da vidimo, imaju abnormalno velike plate u odnosu na one koje su imali nekada kada su radili u kompanijama koje su koristile stare tehnologije.

Podsetiću vas da do 2014. godine mi smo imali 338 preduzeća koja su bila u stečaju i koja su radnici primali 10.000 dinara, takozvane u restrukturiranju, koji su bili na državnoj kasi. Mi smo do tada imali velike probleme da svi građani Srbije su plaćali zaposlene koji su radili u stečaju i imali mesečne plate od 10.000 dinara. Takvih je bilo 100.000 radnika. To je koštalo budžet Srbije, sve građane Srbije, 750 miliona evra.

Za četiri godine, to je tri milijarde evra, koje ste mogli jednostavno da uložite u rast i razvoj malih i srednjih preduzeća, u otvaranje novih fabrika i naravno, to je bio jako težak proces kojim je trebalo zaista osposobiti rad i funkcionisanje privrede sa određenim rastom i razvojem, a automatski učiti decu i osposobiti profesore koji će moći da predaju ovakve programe.

Srbija je otvorila mogućnost mladim ljudima da se vrate u Srbiju na potpuno jedan transparentan i afirmativan način i upravo izmene i dopune ovog zakona o kojima govorimo, da Nacionalni okvir za kvalifikacije Republike Srbije treba da izvrši promene, a to je da omogući da vršimo nostrifikaciju diploma u rekordnom roku koji iznosi 60 dana, da neće više biti potrebe da određeni recenzenti se bave tim problemom. Mi danas imamo 98 diploma iz inostranstva, sa prestižnih univerziteta koji su na Šangajskoj listi do 500 mesta, koji čekaju na nostrifikaciju diploma u Srbiji.

Znači, mi imamo ljude koji žele da se vrate u Srbiju, koji su završili Oksford, Kambridž, Stenford univerzitete, čija diploma jednostavno nije priznata u Srbiji zato što određeni recenzenti nisu odradili svoj posao. Upravo ovim izmenama i dopunama ovog zakona mi ćemo omogućiti da 98 mladih ljudi, koji su završili najprestižnije fakultete u svetu, jednostrano nostrifikuju te diplome u Srbiji i započnu svoj život ovde, sa nostrifikovanim diplomama u kompanijama koje za sada imamo potpuno otvorene za strane investitore, koji se bave najsavremenijim tehnologijama, ali će imati i mogućnost da otvore start ap firme, u kojima je Ministarstvo finansija dalo predlog, a mi usvojili, da naredne tri godine ukoliko se bave IT sektorom neće morati da plaćaju poreze i doprinose u punom svom iznosu, već će imati subvenciju države.

Verujte mi, rezultati, inače na konferenciji koja je održana, koju je premijerka Ana Brnabić u petak imala koja se zvala „Startuj legalno“, govori o tome NALED, da imamo dva puta više otvorenih, novootvorenih firmi do 2020. godine, od 2014. godine, nego zatvorenih. To nije bio slučaj ni 2014. godine, ni 2015. godine, upravo je bilo suprotno. Imali smo dva puta više zatvorenih firmi nego otvorenih.

Prema tome, rezultati ovog celog procesa uvođenja i dualnog obrazovanja i formiranja agencije koja zaista treba da vrši nacionalni okvir kvalifikacija, odnosno deo koji se odnosi na usklađivanje sa evropskim standardima, koje se odnosi na nostrifikaciju diploma, pokazuje da daje jako dobre rezultate. Ti rezultati će biti sve bolji i bolji.

Zbog toga, rad ministarstva zaista treba pohvaliti u tom smeru, što to, kao jedan proces, uvek izaziva velike otpore. Vi kada god imate neke promene u društvu, da li je u pitanju obrazovanje, privreda, bilo koja oblast u društvu, uvek imate otpor, uvek imate one koji koče te procese, jer se plaše neizvesnosti, plaše se za neka svoja mesta radna, jednostavno ne žele da menjaju svoj način funkcionisanja i rada u koji su se na određeni način jako dobro uskladili i mi imamo profesore koji danas pozivaju studente na određena verbalna nasilja, imate profesore univerziteta koji na društvenim mrežama su sposobni da prete i smrću i imate ljude koji su sposobni da kažu da treba nasilnim putem juriti određene ljude na ulicama. Jednostavno oni su protiv bilo kakvih promena u društvu.

Oni ne mogu da govore o rastu i razvoju i napretku društva zato što jednostavno ne shvataju da su ovo nezaustavljivi procesi. Četvrta industrijska revolucija je nezaustavljiv proces u svetu, pa tako i kod nas. Samo oni koji ovladaju novim znanjima i koji znaju da se prilagode novim tendencijama, imaju šansu da opstanu i da jednostavno vode svoju državu u prosperitet. Oni koji ne žele da se prilagode inovacijama i da stiču nova znanja, jednostavno će ostati na rubu svoje istorije i svog neznanja, i uvek će se ponašati na ovaj način kao što se sada ponašaju ti koji se na društvenim mrežama prikazuju, kao prvi nasilnici, a ne kao profesori koji treba da uče decu nečem dobrom.

Prema tome, zahvalnost gospodinu Vučiću i mislim da treba da kažu svi oni i koji možda ne podržavaju njegovu politiku, upravo zbog toga što je prepoznao ove procese koji nas čekaju u budućnosti, uveo ovakav sistem funkcionisanja, učenja i rada, rada i učenja i da je to jedina mogućnost u kojoj možemo da napredujemo.

Verujte mi da negde kao državi, nama daju razvijene zemlje EU kao jedan od načina koji nam priznaju, da smo uspeli kao država, da zaista mnogo toga odradimo, preokrenemo javno mnjenje da prihvati ovakav način razmišljanja. Za nas je to od velikog značaja, a za naše mlade još više. I rezultati da se oni sada vraćaju, da će konkurencija u visoko razvijenim zapadnim zemljama kao što je Nemačka biti sve veća, da će cena rada kod njih padati to je sigurno, a da će cena rada kod nas u Srbiji rasti upravo zbog ovakvog načina funkcionisanja, povećanja rasta i razvoja i priliva stranih direktnih investicija, ali i prelaska na investicije zasnovane na znanju je jedino sigurno i to je ono što će pokazati i nacionalni investicioni plan do 2025. godine i svi oni političari koji jednostavno ne žele da priznaju sve ono, pokazuju da nisu dorasli zadatku da u budućnosti izađu na izbore i nisu dorasli zadatku da budu neki faktor u ovoj državi, jer građane Srbije mogu samo da vrate u nešto što je bilo pre 10, 20 godina i da ih vrate u jedno opšte siromaštvo.

Srpska napredna stranka želi budućnost Srbije, želi budućnost gde će mladi imati šansu da rade, da stvaraju svoju budućnost ovde, a ne negde van Srbije i zbog toga ćemo u danu za glasanje podržati ove zakone. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, podsetiću vas da je Zakonom o kontroli državne pomoći koji je usvojen 10. oktobra 2019. godine u ovoj Skupštini, primena ovog zakona počinje 1. januara 2020. godine i tim zakonom je nadležnost rada ove komisije prebačena u nadležnost rada Narodne skupštine Srbije, koja je do sada bila u okviru Vlade, odnosno Ministarstva finansija.

Zahvaljujem se predsednici na razumevanju, s obzirom da je bio veliki i dug postupak izbora članova, odnosno predsednika Komisije za kontrolu državne pomoći i ne izglasavanjem u datom roku praktično bi ušli u ne sprovođenje ovog zakona. Zato smo ovim zakonom sproveli kompletnu proceduru koja je u nadležnosti Odbora za finansije, budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.

Naš zadatak je bio da raspišemo javni konkurs, koji je raspisan 23. oktobra 2019. godine, izašao u „Službenom glasniku“, u dnevnom listu „Politika“, na veb stranici Skupštine Srbije, kao i same Komisije.

Rok za dostavu podataka, odnosno dokumentacije zainteresovanih kandidata je bio 20 dana i ono što su bili uslovi, pored državljanstva Republike Srbije, svakog kandidata, znači određena stručna sprema, završen fakultet, sedmi stepen koji se odnosi uglavnom na pravnu i ekonomsku struku. Zatim, stručnost i osposobljeni kadri i dokaz o tome da minimum sedam godina ste radili ovaj posao i na kraju krajeva, da imate potvrde sve da kandidati nisu osuđivani niti da se vodi određeni sudski postupak.

Prilozi koji su uz prijave trebali da budu, dostavljeni su upravo ti dokazi, potvrde koliko je i na koji način kandidat i gde radio i gde je ostvario to svoje iskustvo. Ono što smo imali prilike da vidimo da se 17 kandidata javilo do tog roka.

Odbor je na 93. sednici 18. novembra doneo odluku da obrazuje Radnu grupu koja će pregledati detaljno tu dokumentaciju i dati svoje mišljenje, odnosno kroz izveštaj, da li su zaista poštovani svi podaci, odnosno sva dokumentacija koja je definisana konkursom.

Zatim je Radna grupa dala svoj izveštaj 20. novembra. Odluka je 27. novembra, usvojen je taj izveštaj Radne grupe, od kojih je ona ustanovila da je 15 kandidata od 17 ispunilo uslove konkursa i na kraju na 96. sednici 3. decembra imali smo obavezu prema 203. članu Poslovnika o radu Narodne skupštine, da obavimo razgovor sa svim kandidatima.

Do početka razgovora sa kandidatima, jedan kandidat je povukao svoju dokumentaciju, tako da je zadatak Odbora bio da obavimo razgovor sa 14 kandidata. Prijave kandidata sa biografijama su poslate svim poslaničkim grupama i svim članovima Odbora. Nakon obavljenih razgovora, Odbor je objasnio da u stvari prema zakonu na kojem donosimo odluku morali smo da se izjasnimo o svim kandidatima koji su konkurisali.

Tako je lista za predsednike imala šest kandidata, a lista za članove Saveta 14 kandidata. Prema zakonu biramo predsednika Saveta i četiri kandidata Saveta Komisije za kontrolu državne pomoći. Od šest kandidata izabrali smo jednog, od 13 kandidata, s obzirom da je od ovih šest jedan izabran za predsednika, izabrano je četiri kandidata.

Kandidati koji su izabrani, a glasali su za svakog kandidata pojedinačno, za predsednika Vladimira Antonijevića, diplomiranog pravnika, koji je inače i do sada bio predsednik Komisije za kontrolu državne pomoći u nadležnosti rada Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije.

Zatim, četiri kandidata Saveta su gospođa Ljiljana Blagojević, diplomirani pravnik. Zatim, Marko Vidaković, diplomirani ekonomista, Dušica Đorđević, diplomirani pravnik i gospodin Dragan Đurđević, mr ekonomskih nauka.

Ja ću samo nešto reći o biografiji predsednika zato što za sve ostale biografije imate prilike da vidite čime su se sve bavili i mislim da je direktan kontakt uopšte sa državnom pomoći do sada bio, ali kako predsednik i razlog zbog čega gospodina Vladimira Antonijevića smo podržali, to je zato što je zaista u ovoj oblasti postignut veliki iskorak i smanjenje svih onih kritika koje smo dobijali, ne samo od EU, nego i svih drugih razvijenih država, kako ne stimulišemo dovoljno tržišnu ekonomiju, odnosno da uz pomoć državne pomoći mi vršimo određenu državnu kontrolu privrede i tržišta.

Gospodin Vladimir Antonijević inače u svojoj biografiji, kada pogledate, je radio na različitim projektima Svetske banke i drugih međunarodnih organizacija, ali ono što je važno, učestvovao je kao predsednik pregovaračkog Poglavlja 8, koje je vrlo bitno i za ovu oblast kontrole državne pomoći i za politiku konkurencije. Ono što je za nas bilo kao jedna od velikih preporuka, to je da cela priprema za ovakvo definisanje zakona je išla uz njegovu inicijativu, što je nama svima od velikog značaja, jer se u podacima učešća državne pomoći u BDP pokazuje da se sve više smanjuje, da sada najmanja iznosi 1,9% BDP-a, što je u odnosu, recimo, samo na 10 godina pre, skoro 70% manje.

U vreme 2010. godine iznosila je 2,74% i to je ono što, u stvari, i ovim zakonom, izmeštanjem praktično nadležnosti ove Komisije i formiranjem jedne nezavisne institucije u smislu rada Vlade, a u nadležnosti Narodne skupštine Srbije, zaista pokazuje kao veliki značaj i iskorak. Mislim da ćemo zbog toga dobiti velike pohvale ne samo od Evropske komisije, nego od svih međunarodnih institucija.

S druge strane, kao predsednik, gospodin Antonijević je imao veliko iskustvo i u radu, kada govorimo o politici evropskih integracija i zakonodavstvu. Radio je u Kancelariji za evropske integracije.

Ono što je za nas jako važno, da je njegov rad prepoznat u svim tim institucijama kao neko ko zaista na određeni način pokreće velike promene kada su određene oblasti u pitanju, a u skladu sa međunarodnim standardima.

Ostali kandidati su, kao što je gospodin Dragan Đurđević, takođe iz same Komisije, magistar ekonomskih nauka, potpredsednik dosadašnje Komisije, zatim, gospođa Dušica Đorđević, diplomirani pravnik iz Komisije za zaštitu konkurencije. Inače, dosta kandidata se javilo iz ove Komisije, ali je ova gospođa aktivno učestvovala u izradi zakonskog predloga o kome smo mi imali prilike da se izjašnjavamo.

Na kraju krajeva, imamo još dva kandidata, gospođu Ljiljanu Blagojević, gradskog pravobranioca, bez koje bilo koja državna pomoć u smislu rada grada Beograda, potpisivanje ugovora i implementacija tih ugovora ne bi mogla da bude ukoliko nije prolazila i kroz ovu instituciju, kada govorimo o gradskom pravobraniocu, na čijem čelu je gospođa Ljiljana Blagojević. Zbog toga njeno iskustvo mislimo da je dragoceno u budućem radu ove Komisije, kao i gospodina Marka Vidakovića, kao diplomirani ekonomista, koji je radio na projektima UN iz ove oblasti, direktno na implementaciji, iako sada radi u banci, radi i na tim projektima koji se odnose na davanje garancija za državnu pomoć.

Mislimo da su ovi kandidati najbolji od onih koji su se javili na konkurs i zbog toga u danu za glasanje smo predložili plenumu da ova lista danas bude predmet ove tačke dnevnog reda. Hvala.