Dame i gospodo, vrlo teško je govoriti za dva minuta o jednom izuzetno važnom zakonu. Mislim da se na ovom primeru, da se o ovom zakonu govori dva minuta, vidi u stvari sva apsurdnost ovog novog poslovnika koji je donet.
Međutim, ipak ću pokušati nešto suštinski da kažem, a to je da ovaj zakon definiše i uređuje odnose u jednom društvu, odnose između jednog humanog dela društva i ekonomskog aspekta. Znači, sučeljavanje ekonomskog i humanog interesa. Sigurno da drastično pomeranje u jednu ili u drugu stranu nije dobro, ali ovde imamo upravo taj primer pomeranja: imamo jedan dehumanizovan zakon u kojem, može se slobodno reći, u nekim odredbama je ugroženo čak i psihofizičko zdravlje stanovništva. Nije normalno, mislim da će to vreme pokazati, da čovek može da radi do 65 godina, a pogotovo nije normalno da žena i muškarac budu izjednačeni u svom radnom veku.
Bojim se da na ovaj način i ovim zakonom praktično dolazi do ukidanja penzionera. Sigurno da je potreban taj socijalni konsenzus, koji nažalost ovde nije postignut. Bio je postignut, bar je tako rečeno, a sada se tvri da ga apsolutno nema. Pogotovo kada imamo jedan zakon u kome su svi podneli amandmane, podnela je i Vlada, opozicija, pozicija, podneli su i sindikati.
Ono što je možda najgore u celoj ovoj priči, a to smo čuli od poslanika vladajućih partija, to je da se radnici okrivljuju za teško stanje u kojem su se pojedine firme našle. Radnici su krivi što su išli na bolovanja, radnici su krivi što nisu radili. Mislim da je to priča koja sigurno ne stoji, a pogotovo što se zna da povodom propadanja firmi treba razmišljati o ponašanju rukovodstva, o pljački direktora i svemu onome što je uslovilo da do toga dođe. Ono što .... prošlo je vreme. Hvala.

Dame i gospodo, ponovo imamo isti, sličan zakon, bar kada je u pitanju način pripreme, kao što smo i do sada imali određene izmene i dopune postojećih zakona, gde su se  i po 40-50 puta povećavale kazne. Već smo u prethodnim zakonima sličnu priču imali, a obrazloženje je uvek isto - biće kad bude, sada je ovo tako, ali se priprema neki sistemski zakon koji će radikalno izmeniti tu problematiku u nekoj oblasti. Znači, ništa se suštinski ne menja.
Ali, ovaj zakon pokazuje nešto što se možda razlikuje u odnosu na prethodne svu dubinu krize u kojoj se Savezna država nalazi. Ovaj zakon je napravljen, u stvari, da se na neki način oponaša, ili da se pravi utuk na utuk prema Vladi Republike Crne Gore.
Ko ima štete, a ko koristi od toga - štete, normalno, imaju građani, koji se ne vide u ovom zakonu; i sva ta dosadašnja prepucavanja su išla na štetu građana, a u obrazloženju stoji da se štiti ekonomski interes domaćih prevoznika. Ekonomski interes domaćih prevoznika može da se štiti na drugi način, ali nikako na ovaj način, na štetu građana koji ne mogu sada da uđu, recimo, u autobus koji dolazi iz Crne Gore, samo zbog toga što je on iz Crne Gore.
I, ono što je suština čitave priče, to su te kaznene odredbe koje su drastično povećane, ali neće biti sprovodive, jer je to apsolutno isključeno i nemoguće u nekim stvarima. Evo samo jednog primera - ako autobusko stajalište ne ispunjava propisane uslove, kazna je 30.000 do 120.000 dinara. Ako krenete to da sprovodite, nijedno preduzeće i pravno lice, možete sve da ih pozatvarate, neće biti u stanju to da plati.

Dame i gospodo, uz obrazloženje ovog zakona dati su neki osnovni principi da je želja bila da se formiraju privredne komore koje će biti nevladine organizacije. One će na neki način biti depolitizovane, biće partner Vladi u kreiranju privrednog ambijenta ili privredne strategije. To je lepa priča, ali u praksi to očigledno nije ostvariljivo. Nije ostvariljivo, pre svega zato što nisu poštovana dva osnovna principa, a to su princip decentralizacije i princip depolitizacije.
Ne možemo govoriti o decentralizaciji kada imamo ugrađenu u stvari osnovu centralizacije, a to je obaveznost sa jedne strane i teritorijalni princip organizovanja, sa druge strane. Takođe, ne možemo govoriti o depolitizaciji, kada nam je jasno da će se organizacija privredne komore sprovoditi isto kao što je i do sada bilo. Ponovo će Vlada preko svojih kadrovskih komisija, stranačkih, postavljati ljude koji će rukovoditi. Prema tome, sve je isto. Imam utisak, što više menjate stvari, sve više postaju iste ili čak pomalo i gore.

Dame i gospodo, teško je za minut i po napraviti neku ozbiljniju analizu ovakvog predloga zakona. Zbog toga ću pokušati na jedno tri pitanja da dam odgovor. Sigurno da su mala i srednja preduzeća moguća šansa za razvoj Srbije. To nije sporno i to su preduzeća od 50 - 250 radnika, koja su u svakom slučaju efikasnija. Međutim, sporno je  da li je ovakav način podrške i sistematizacije rešavanja tog problema preko agencije efikasan.
Ovde nam je rečeno da su korišćena iskustva iz Škotske i iz Irske. Mislim da ta iskustva svakako ne mogu biti primenjivana na našem području i da bi možda trebalo više da koristimo iskustva zemalja u tranziciji. Sigurno da tu, na njihovim greškama, treba nalaziti prava rešenja; i oni su stvarno puno grešili. Ne bi trebalo sada mi da izmišljamo nešto što je već dokazano u praksi.
Mislim da ova agencija treba da služi za finansiranje, u stvari, savetodavaca koji će doći sa Zapada da pomognu razvoju malih i srednjih preduzeća. Ono što je uvek jedna velika opasnost, to je da mi previše dajemo značaja njihovom znanju i njihovoj pameti, pogotovo što znamo, recimo, za primer Džefri Saksa koji je predstavljen ovde, ne samo ovde nego u svim zemljama u tranziciji, kao neki bog koji će da pomogne tim ekonomijama, koji je, na kraju krajeva, i tvorac te šok - terapije u ekonomiji, a na kraju je i on sam priznao da je to nešto najgluplje što je u svom životu napravio. On je priznao svoju glupost, za nju nema nikakvu odgovornost, a šteta kod zemalja u tranziciji na kraju je bila ogromna.
Zbog toga ne treba potcenjivati našu pamet i naše znanje. Mislim da ima u ovoj zemlji dovoljno pameti i dovoljno znanja; ono što je neophodno za razvoj malih i srednjih preduzeća, to je finansijska podrška, i sigurno jedna sistematizacija u tom poslu, ali preko naših ljudi koji dobro poznaju celu problematiku.

Dame i gospodo, čitava ujdurma oko ovih zakona pokazuje svu tragikomičnost vremena u kome živimo. Ta tragikomičnost se ogleda i u tome da su nama za pet zakona, ovde preračunato, dali nekih dva minuta i četrdesetak sekundi, što je po jednom zakonu trideset jedna sekunda. Govoriti trideset jednu sekundu o zakonu za koji je predlagač rekao da se donosi jednom u veku, da je to neki generacijski zakon, to je krajnje neozbiljno. Neozbiljno je od strane predlagača koji donosi predlog takvih milenijumskih, vekovnih zakona, a isti taj predlagač, DSS je odredio da mi ovde govorimo o takvim zakonima trideset jednu sekundu. Pogotovu što kaže da je to početak izgradnje pravne demokratske države. Molim vas, opet smo na nekom početku, a šta se to dešavalo godinu dana kada je posle godinu dana ova vlast opet na nekom početku. Vlast očigledno radi vredno od ponedeljka do petka, ali opet nije makla dalje od početka.
Tragikomično je i što neki odbori juče odbijaju, a danas prihvataju ovaj predlog. Šta se to desilo od juče do danas, šta se desilo sa Vladom koja prvo odbija, a sada očigledno prihvata predloge zakona o sudovima. Gde je ta Vlada, da li će ikada doći u ovu skupštinu da da svoje mišljenje, da mi vidimo šta misli o ovom zakonu ministar pravde.
Mislim da je ovo sve izuzetno neozbiljno da bi se raspravljalo o toliko važnim zakonima na ovakav način. Nije dobro ovakve zakone donositi i da oni služe u službi dnevne politike i da se čitava ta rasprava na ovakav način vodi. Treba to povući, pa možda malo ozbiljnije prići čitavom tom problemu. Odoše sekunde.

Dame i gospodo, s obzirom na jedan minut i pet sekundi, koliko imam za razmatranje ovog problema, vrlo malo može da se kaže, sem da je ovo još jedan način pljačke koju Vlada sprovodi prema svojim građanima, povećavajući takse za nekoliko stotina ili nekoliko hiljada puta, bez ikakvog kvalitetnog obrazloženja.
A, obrazloženje da povećanje taksi prati rast cena apsolutno ne stoji. To je još samo jedno zavlačenje u džepove građana od strane Vlade. Vlada se ponaša kao žena. Njoj ne možeš nadavati. Ona sve može da potroši. Uvela je mnoge takse koje nisu bile i još da se uvede taksa na vazduh i da se ukomponuje cela ta priča.
Ali, ide ona priča "to je za početak", kao što je rekao Mujo, "nije loše za početak", kada su ga nabijali na kolac, tako i ova vlada upozorava svoje građane da je to neki početak. Ali, verovatno će, kada je ova vlada u pitanju, takav kraj i biti, kakav je bio kod Muje. Znači, nema nikakvog razloga da se ovako nešto prihvati i da ova vlada ima obraza... moram da prekinem.

Dame i gospodo, jedna konkretna primedba, na strani 10. i 11. konstatovano je da su meni odbačeni amandmani zbog vređanja dostojanstva Skupštine i šta je već tu nabrojano, državnih funkcionera itd, amandman 1, 2, 3. 4. i nabrajaju do 13, a na strani 15. se konstatuje da moj amandman na član 3. Narodna skupština nije prihvatila i govori se da je čak od 136 prisutnih, jedan glasao za, 129 protiv, jedan se uzdržao, a pet nije glasalo. Znači, nešto ovde konkretno nije u redu. Tekst na strani 11. i tekst na strani 15. sasvim se razlikuju i sasvim su suprotni. Ovde se konstatuje da su to odbačeni amandmani, a ovde da se o tim amandmanima glasalo. Tražim da se to proveri, šta se radilo i da se prava istina o ovome napiše. Da li je istina na strani 11. ili je istina na strani15, a očigledno je i mislim da je jasno.

Dame i gospodo narodni poslanici, raspravljamo o jednom pitanju koje u svakom slučaju nije toliko minorno kao što predlagač želi da ga predstavi. Na neka pitanja, pre nego što se usvoji ovakav predlog, treba u svakom slučaju odgovoriti. Da li ćemo ponovo parcijalno donositi neke predloge ili ćemo jednom definitivno ozbiljno pokušati bilo koji problem koji postoji u ovoj zemlji da rešimo. Zašto danas govorimo o tome da je Savezna skupština donela odluku o popisu stanovništva, a na račun onoga što je uradila Crna Gora, i to treba da usvoji i prihvati i Srbija. Srbija sigurno ima daleko više problema koje u nekom preduslovu treba da reši da bi mogla uopšte da krene u rešavanje ovog problema. Samo ću ih kratko nabrojati, a to je da li je moguće izvršiti popis na Kosovu, da li ćemo popisivati izbeglice ili ovde treba da izađem kao što je jedan poslanik izašao, pa je govorio......

Gospodo, u sklopu reformi i svih promena koje se događaju poslednjih godinu dana, koje donose i u interesu demokratije boljitak,  prosperitet, i sve zbog ovog naroda, stiže nam još jedan predlog izmena, i to ne samo izmena, nego i dopuna Poslovnika o radu Narodne skupštine. Treći put, i kako reče predsednik Skupštine, ovo je zato što komisija koja je formirana nije ni slovo napisala mesecima, pa sada ćemo mi ovde da izvršimo neke izmene, a ne samo izmene, nego i dopune, ali ćemo uskoro i četvrti put opet da raspravljamo o Poslovniku da se donese novi, pošto je ovaj već star i otrcan.
Ko o čemu, mi o Poslovniku, i to fino, genijalno, jedna frakcija poslaničke grupe DOS-a, iz DSS-a, donosi isto tako genijalno novo rešenje Poslovnika sa 17 članova. Znate, skeptici će reći - guši se demokratija, skeptici će reći - oduzima se pravo poslanicima da govore, skeptici će reći - naplaćuje se ovde, kao kod policajaca, odmah kazna. Ali, to su, gospodo, skeptici koji bi da spreče - šta to? Da se dozvoli poslaniku da govori, da izađe za ovu govornicu i da kaže - poskupela struja nekoliko puta, gas nekoliko puta, teže se živi, haos u zdravstvu, u školstvu, proizvodnja pada. To da govori - taman posla.
Molim vas, mora ovde da se zna ko ruši tekovine petooktobarske revolucije i mora da se zna da ova oslobodilačka borba mora da traje, ne sme da se prekida. Uostalom, jedna godina gospodo, šta je to jedna godina, to je vrlo malo, za 100 godina će biti bolje, u to sam ubeđen i siguran.
Može nekom da padne slučajno na pamet da ovde izađe i, koristeći Poslovnik, da optuži za nepotizam ovu vladu, pa da kaže - predsednici države pišu, odnosno žene predsednika pišu Ustav, žene nekih ministara šalju zakone, tetke nešto drugo. Nemojte, mislim da mora kompletno da se zaštiti ova skupština, javnost, da se spreči da bilo ko i na bilo koji način ugrožava sve ono što je interes većine u ovoj skupštini.
Godine 1994. jedna dama je potpisala ovde, iz ove frakcije, predala je lično hiljadu amandmana na Zakon o lokalnoj samoupravi, neću imenovati ko je to. Da li je onda moral bio jedan, a danas je drugi? Ali, ono što je sigurno, gospodo, nemojte prepisivati ovo - Nemci u onom članu, ovo Francuzi; zašto uzimate sve najgore, nećete valjda da ovde nemački govorimo za ovom govornicom.
Gasite, gospodo, vatru benzinom. Što više restrikcija, što više terora, pokazujete strah i izazivate veći otpor. Ako ne za govornicom, onda će na mitingu, kao u petak, u 15 časova u Novom Sadu da se kaže šta mislimo o vama, a narod će to svojim reakcijama još kako propratiti. Hvala.

Dame i gospodo, situacija u pravosuđu, u svakom slučaju, nije dobra, kao i u svim sferama našeg društva. Ima više razloga za takvu situaciju. Jedan od bitnih razloga je politizacija našeg pravosuđa. Ono što je DOS obećavao - da će izvršiti depolitizaciju društvenih delatnosti, javnih službi, da će se izvršiti depolitizacija zdravstva, školstva, pravosuđa, MUP-a, od toga nije bilo ništa. Imamo da se ta politizacija još više pojačala.
Ovde je bilo mnogo objašnjenja i argumenata da ovakav način izbora sudija i predsednika sudova mora da se izvede, jer je to Zakon o sudovima iz 1991. godine. Zbog čega DOS radi po zakonima koji važi deset godina? U stvari, taj zakon važi 11 godina, jer je i jedna vaša godina ugrađena u taj zakon.
Možete da proverite način menjanja zakona i način izbora sudija i predsednika sudova. Vama ovaj zakon, u stvari, odgovara, jer želite da postavite svoje ljude. Imamo sistem javljanja iz pojedinih sredina, sa lokala, koji to sudija treba da bude. Postavlja se pitanje šta vi menjate. Menjate samo ljude, a sistem ostaje isti. Da li je Pera iz SPS-a, Đura iz DOS-a ili neko iz JUL-a, savršeno je svejedno, ako je sistem isti. Ništa se bitno ne menja. Ništa dobro ne može se očekivati od našeg pravosuđa.
Prema tome, kod vas je na delu jedan moral o kojem govorite, a ne sprovodite ga i jedan moral koji sprovodite, a ne zalažete se za njega.
Zašto je bitno izvršiti depolitizaciju pravosuđa? Kad se umeša politika i kad izvrši pritisak na sudstvo, deluje vrlo negativno iz dva razloga. Jedan razlog je da se vrši izbor po političkoj podobnosti i samim tim postoji politizacija. Drugi razlog je što pojedine sudije i sudovi, zaštićeni od svojih političkih stranaka, postaju aljkavi, neažurni, što se odražava na ozbiljnost i odgovornost.
U svakom slučaju, ovde imamo neke predloge koji se osporavaju. Neverovatno je uopšte da se može glasati za čoveka koji je državljanin države Mađarske, koji ima 60 godina, kao što je gospodin Tamaš Korhec. Šta se može očekivati od ovog metoda rada?
Unutar DOS-a ima dosta osporavanja oko izbora predsednika Višeg privrednog suda, gde je najavljeno da će se reći razlozi zbog kojih jedna strana u DOS-u neće da izabere tu osobu. To je, verovatno, trebalo reći. Ovako, ostaje nedoumica da je ispod žita nešto vrlo sumnjivo.
Ne razumem vaš optimizam da će biti nešto bolje, da se nešto događa vrtoglavo u našoj ukupnoj svakodnevici.
Vaše ponašanje me podseća na optimizam po onoj američkoj anegdoti perača prozora, koji pada sa stotog sprata i broji do 98, i kaže - kad mi se ništa nije desilo u ovih 98 spratova, verovatno neće ništa da bude ni u ova dva sprata. Međutim, desiće se stravičan pad i vaše razbijanje, upravo zbog toga što ili nemate snage ili niste u mogućnosti drugačije da se postavite, da stvarno izvršite tu depolitizaciju, da izvršite demokratizaciju, da počnete da poštujete struku, vrednost, kvalitet, a ne da se non-stop u nekim vašim unutrašnjim sukobljavanjima isključivo zalažete za neke vaše kadrove, koje ćete vi uvesti ili ćete na neki drugi način do njih doći.
Zbog toga mislim da je apsurdno uopšte razgovarati o ovakvom izboru sudija i mislim da to, jednostavno, mora da se povuče i da se donese drugi zakon, po kome će se sasvim drugačije vršiti taj izbor, da se prepusti struci i znanju da o tome odlučuje, a ne da pojedini poslanici i grupe poslanika, ili članovi stranaka u pojedinim sredinama, odlučuju ko može da obavlja tu funkciju, ili ne. Ima više razloga zbog čega ću sada dati jedan predlog, za koji mislim da je sasvim osnovan. Prvo, vi niste razrešili predsednike sudova, a birate druge, vi na popunjena radna mesta pokušavate da izaberete druge ljude.
Zatim, ovde je osporen čak i izbor v.d. republičkog javnog tužioca, da nije na legalan način izabran. Nemamo mišljenja kolegijuma sudova iz pojedinih sudova, imamo osporavanje unutar samog DOS-a. Prema tome, to su sve razlozi zbog kojih želim da osporim principijelno, ne ulazeći ni u jedan, izbor svih predsednika sudova i sudija i da tražim pojedinačno izjašnjavanje za svakog predloženog kandidata. Mislim da je to neophodno, inače, ovako izabrati u paketu sve, posle svih diskusija koje smo čuli, posle načina kako vi želite da ih izaberete, mislim da nema nikakvog smisla.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedna apsurdna sednica, na kojoj Narodna skupština raspravlja o skidanju imuniteta narodnim poslanicima, koji se na imunitet nisu ni pozvali. S druge strane, apsurdna je što se pretvara u sudnicu, a narodni poslanici u sudije. Da li smo mi kompetentni da nekom sudimo i procenjujemo njegovu krivicu, pogotovo ako nemamo jasnih činjenica i argumenata da se ta krivica dokazuje. Ovde imamo situaciju da jednom lekaru treba da se sudi iako je dokazano da nije bilo ni profesionalne, ni etičke, ni bilo kakve druge greške. Sada, na osnovu privatne tužbe ova skupština treba da mu skine imunitet i na taj način ga proglaasi krivim. Ko to hoće da sudi? Postoje dve vrste ljudi koji hoće da sude. Jedno su ljudi koji, u stvari, nabijeni mržnjom žele nekome da nanesu zlo. Drugo su ljudi koji, u stvari, u nekom svom životu nisu ispunili neke svoje želje, da budu dominantni u nekim situacijama i sad žele da suđenjem, presuđivanjem, nanošenjem nekog zla drugim ljudima leče neke svoje komplekse, koje su možda nasledili i poneli iz detinjstva.
Znam da je mnogo mediokriteta došlo na vlast posle te oktobarske revolucije, koji sad misle da su jako pametni i da sve znaju zato što ih je narod u jednom momentu svog beznađa i želje da nešto promeni, u stvari, stavio na vlast. To je bilo vreme te euforije i ta sužena svest i mržnja koja je u tom periodu bila, bila je i pravdana tom euforijom. To je i logično. U svakom slučaju, euforija sužava mržnju. Onda su se javile mnoge poglavice koje su na ratnim dobošima najavljivale hapšenje ljudi i progon političkih protivnika. Ako je to bio period koji možemo da objasnimo kao psihološku podlogu jednog vremena, onda je ovo posle godinu dana sigurno jedan drugi psihološki elemenat, koji je sad posledica jednog straha i jedne agresivnosti koja se javlja na bazi tog straha, straha da je narod shvatio da su sva obećanja bila lažna i da mi živimo u vremenu laži, prevara, podmetanja i razne demagogije, koja se neprekidno širi na medijima, pre svega preko reklamiranja ministarstava ili ministara, kao da su neki jeftini deterdženti.
U tim uslovima, takve jedne psihološke podloge, kad agresivnost izbija, onda se upravo javlja momenat da mnogi žele da presuđuju ili da preskaču nešto što je najavljeno a zvalo se demokratija, zvalo se zakonitost, zvalo se ustavnost. Prema tome, mi na takav način dolazimo u poziciju da imamo sada u društvu jednu strašnu opstrukciju života. Pričalo se o opstrukciji ovog parlamenta, ali šta je ovo drugo nego opstrukcija života, ako se na vanrednoj sednici, pored toliko problema koje ova zemlja ima, pored privrednog kolapsa i jednog socijalnog haosa, stavlja na dnevni red nešto što apsolutno nije potrebno i niko to nije ni tražio, ili je to posledica nečega što su istražne sudije (prihvatile) u velikom strahu od pretnji koje iz DOS-ovog politbiroa stižu? Sada potpuno nesigurni traže zaštitu na taj način, pa će za svakog narodnog poslanika tražiti da mu se skine imunitet da bi oni bili sigurni da im se ništa neće desiti, da njima niko neće pretiti ili ih skidati sa funkcija na kojima se nalaze.
Prema tome, kako je sada krenulo i kako se sada dešava, tvrdim vam da će se desiti, ako tako nastavite, da posle godinu dana ili nešto više, nanesete više štete Srbiji nego komunisti za 50 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici,  podneo sam amandman na član 8: "Novčanom kaznom od 100 do 10.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana kazniće se za prekršaj građanin ako nastavi sa korišćenjem objekta nakon donošenja rešenja o zabrani njegovog korišćenja". U drugom stavu: "Za ponovljeni prekršaj iz stava 1. ovog člana  ili kada je prekršaj izvršen iz materijalne zainteresovanosti, učiniocu će se izreći novčana kazna i kazna zatvora do 30 dana."
Motivi zbog kojih sam ovaj amandman podneo su pre svega da se spreči upravo ta kazna zatvora do 30 dana. Gospodo, vrlo lako potežete za tim zakonskim kaznama. Ta policijska logika sigurno da nije dobra, niti može doneti dobro, niti može ispraviti neke propuste, ili nešto što građanin učini.
Zbog toga bi možda trebalo malo više razmišljati nekako i o duševnom životu građanina koji ode u zatvor do 30 dana zbog toga što je nastavio da koristi objekat, gde mu je rešenjem to sprečeno. Treba razmišljati i o posledicama koje jedna zatvorska kazna donosi i tom čoveku, i njegovoj porodici, i deci, i svima ostalima.
Nije to toliko jednostavno kako se vama na prvi pogled čini. Ne znam samo da li ćete najviše graditi objekte, u stvari zatvore, iz doprinosa ili iz donacija? Mislim da bi trebalo razmišljati o tom duševnom životu i možda malo smanjiti želje da hapsite građane po Srbiji. To, u stvari, morate znati, pogotovo što se to najčešće odnosi, i odnosiće se na ljude koji su napravili nekoliko prostorija i tu su se uselili, pa kasnije nastavljaju da završavaju svoju porodičnu kuću.
Da li ćete te ljude zbog toga strpati u zatvor? Tu se radi o poštenim ljudima, o čestitim ljudima. Na kraju ćete ih dovesti do toga da im rasturite život i budućnost, zbog toga da bi ispunjavali neke vaše ambicije zavođenja reda na ovakve represivne i nemilosrdne načine.
Zato se to mora znati, jer ne može se stalno u ovoj zemlji ovako, u zemlji je postalo moderno da se ne zna, i dovoljno je kazati - ja to ne znam, nisam znao, i može da vam se desi da vas na neki način još više poštuju. U ovoj zemlji izgleda najviše ne znaju predsednik Republike Srbije, ili predsednik Jugoslavije. Dovoljno je da kažu - ne znaju, nisu znali, i time možda još više dobiju na popularnosti.
Zbog toga još jednom želim na neki način da kažem i da apelujem na vas - preispitajte ovakve rigorozne zakonske kazne. Nemilosrdnost je možda karakteristična za Ameriku, možda je tamo i društvo uređeno, a i nemilosrdni ljudi su i stvarali u tome, ali u ovoj zemlji ipak žive ljudi sa drugim mentalitetom i žive u nekim drugim uslovima.
Zbog toga treba sve uzeti u obzir i na neki način malo smanjiti te kazne, pogotovu izbaciti te zatvorske kazne, pogotovu u ovom članu, gde to sigurno nikako ne stoji.

Dame i gospodo, narodni poslanici, pred nama ovde je još jedan zakon, koji je predstavljen kao reformski zakon, koji će menjati mnogo toga negativnog što nam se decenijama, mogu slobodno da kažem, u Srbiji dešavalo.
Međutim, da li je to tako kako je predstavljeno, pokazuje da je ovaj zakon još jedan u nizu sličnih zakona - sa po nekoliko članova, pravljen mesecima, i ovde pred nas postavljen kao izmena i dopuna Zakona o izgradnji objekata. Ponovo imamo devet članova ukupno, za devet meseci DOS-ove vlasti, svakog meseca po jedan član je ovde pisan, a od svih tih članova, dva člana u zakonu definišu problematiku o kojoj se radi, a sedam članova su kaznene odredbe. I sve se svodi na to - 30 hiljada, 50 hiljada, 100 hiljada, tri godine zatvora, represivnost, totalitarnost, to je karakteristika bar 90% do sada ponuđenih izmena i dopuna postojećih zakona.
Ponekad se čovek pita - zbog čega i otkuda u ljudima koji pišu ove zakone toliko restriktivnosti i želje da se nešto od građana uzima, da se nekako kažnjavaju, a da se ono osnovno, suština problema u datoj oblasti, uopšte ne dira, niti menja. Možemo to kroz jednu psihološku analizu ukupne DOS-ove vlasti napraviti, ali mislim da tu treba vreme da prođe, da se definišu stvarni razlozi svega toga.
Mislim da je jedan od razloga, možda, dugogodišnji boravak u opoziciji. Dugo godina boraviti u opoziciji, u želji da dođete na vlast, verovatno definiše kod ljudi u psihološkom smislu jednu akumulaciju neke destruktivnosti. Ta akumulacija destruktivnosti sada se ispoljava u željama da se donose ovakvi i slični zakoni. To je jedna od mogućnosti za objašnjenje svega ovoga, što ima svoju realnu podlogu, a druga je, možda, dolazak na vlast preko revolucionarnih poteza i taj revolucionarni zanos i sve ono obećano, želja da se brzo naprave neke silne promene. Možda se došlo u situaciju da se polako glave hlade i shvati se da nije to sve tako kao što se mislilo i da život sigurno ne počinje od nekih ljudi i od njihovog dolaska na vlast.
Suština ovog problema je ovde, i sigurno da je problem ogroman i da se treba upustiti u borbu sa njim, rešavati ga, ali ne na ovaj način da se represivnim merama, samo kaznenom politikom pokuša da se otklone glavni uzroci bespravne gradnje u Srbiji. Nikada se nisu mogli restriktivnim merama postići efekti, ako se suština problema ne sagleda.
Imamo milion bespravno izgrađenih objekata u prethodnom periodu i sada treba definisati razloge zašto su ti objekti napravljeni. Pa, rešavajući te razloge, ili lečeći te razloge, možemo doći do toga da stvarno imamo uređenu državu i uređeno društvo.
Postojao je zakon i pre ovoga, normalno, postojala je kaznena politika i pre ove. Međutim, to, ili se nije sprovodilo, ili se nije moglo sprovoditi, ili jednostavno, to nije način da se reše i isprave ti silni problemi. Ovde se postavlja pitanje, slažem se, i to je valjda jako dobro, jer je ovo prvi zakon koji nema retroaktivno delovanje, jer kako smo navikli kod DOS-ove vlasti, svi su zakoni retroaktivni. Međutim, ovaj nema tu retroaktivnost, i to je dobro.
Međutim, ono što je opet možda nepovoljno, to je da se u startu, a priori, odbacuje mogućnost rušenja nekih objekata, i sve se stavlja pod isti koš. Ne možemo pod isti koš stavljati ljude koji su pravili svoje kuće na svojoj zemlji, i neke koji su gradili vile na Kopaoniku, na Zlatiboru, na Tari i tako dalje. Sigurno da ti objekti koji su građeni u nacionalnim parkovima moraju na kraju krajeva biti srušeni, jer ne postoji način za njihovu legalizaciju. Ako bi se izvršila legalizacija takvih vikendica, na takvim mestima koja su zaštićena i predstavljaju najvitalnije i najveće dobro koje Srbija ima, onda se opet ne bi postiglo ništa dobro ovim zakonom.
S druge strane, neki građani zbog državne ili opštinske birokratije, ili zbog nekih drugih razloga, nisu mogli da dođu do papira, a na svojoj zemlji su gradili i na poziciji su da legalno to mogu da dobiju, a sada oni treba da budu zbog toga kažnjeni. Prema tome, tu je čitav jedan niz problema koje ovaj zakon uopšte ne rešava.
I šta se nama dešava - stalno nam se nude neki zakoni, sa po par članova, koji nešto grebu po problemu, a uopšte ne ulaze u njegovu suštinu. Gospodo, za devet meseci vi ste bili u obavezi, i nudili ste sigurno, da napravite jedan celovit, kompletan zakon i da ga date ovde na raspravu, da uzmete u obzir sve probleme koje ova oblast ima, da definišete te probleme, da nađete način kako ćete ih rešavati, i onda o tome da razgovaramo. A ovako, stvarno nema smisla samo stalno pričati o nekim stvarima koje ništa suštinski ne rešavaju.
Mene baš interesuje - koga ćete to strpati u zatvor na tri godine zbog bespravne gradnje i da li ćete uopšte imati efekte od ovakvog zakona?
Prema tome, ono što je suština i najvažnije u svemu tome, to je da je neophodno promeniti Ustav Republike Srbije, jer imamo situaciju da je plac vlasništvo građanina, a on ne može na tom placu da gradi. Ili, ako ima objekat, taj objekat leži na placu koji je državno vlasništvo. Prema tome, mi nemamo trgovinu placevima. To sigurno sprečava mnoge ljude da dođu i reše svoje stambeno pitanje.
Zbog toga bi bilo dobro da se u nekim razmišljanjima krene, pre svega, od pretpostavke da građanima treba pomoći, da svi zakoni koji se donose treba da budu u službi građana, a da se ne razmišlja samo o tome - kako će se građaninu nešto uzeti i kako će mu se neko pravo uskratiti, nego da mu se obezbede preduslovi da može da živi, da može da izgrađuje, da može da napreduje, da, jednostavno, može da da svoje učešće u ukupnom razvoju države. Hvala.

Dame i gospodo, radi se o amandmanu da se praznuje Vaskrs pet dana. U principu, idemo sa željom da bude što manje neradnih dana, a, pogotovo što se Veliki petak nikad nije praznovao, niti može biti praznik. Predlažem da se praznuje Vaskrs.
Hteo bih da kažem još nešto kada je u pitanju ta trpeljivost i tolerancija koja je ovde bila u dilemi kod amandmana određenih poslanika drugih veroispovesti. Vidite, jedan princip koji je postao dominantan u Evropi posle rata koji je vođen između katolika i protestanata, u DžVII veku i trajao 30 godina. Ubijali su se po gradovima Nemačke međusobno, posle 30 godina besomučnog ubijanja sklopili su Vestfalski mir 1648. godine i osnovni princip po kome je sklopljen taj mir bio je princip: čija je vlast, toga je i vera. Znači, čija je država, toga je i vera. Upravo taj princip je obezbedio spas i na neki način toleranciju između dve različite veroispovesti. Ta tolerantnost pokazuje da ne moramo da se volimo. Nema tu ljubavi. Ali, tolerantnost mora da postoji.
Prema tome, jasno je da je ovo srpska država i da je, pre svega, jasno ko je vlasnik ove države i čija je vera ta koja treba da se poštuje i praznuje. Kada Srbi u Nemačkoj ne budu praznovali katoličke praznike i kada ne budu radili za vreme katoličkih praznika, onda će taj princip biti poremećen i moći će da se primenjuje i u Srbiji. Do tada, ovaj princip koji je obezbedio posle tog Vestfalskog mira toleranciju, mora biti poštovan i u Srbiji.

 Dame i gospodo narodni poslanici, mi živimo u jedno zlo vreme koje se prilično negativno odražava na naš ukupni materijalni, kulturni i duhovni život. Međutim, u takvom vremenu svih naših stradanja, možda se taj duhovni život najbolje održao. Možda smo time pokazali svu vitalnost prolaska kroz razne istorijske muke koje smo imali. Ovaj zakon u tom pogledu mogao bi da bude doprinos jednom duhovnom osveženju našeg naroda, posle decenijskih, raznih ideoloških isključivosti.
Mogao bi da bude sa određenim dopunama koje su neophodne da se on napravi. Koji su to osnovni principi koji su potrebni da se poštuju, da bi ovakav zakon, bio dobar?
Prvi princip je da se ta ideološka isključivost koju smo decenijama imali definitivno, najzad, ukloni. Da se napravi zakon koji u sebi nema stavku da ga praznuje samo jedna politička opcija.
Drugi princip koji bi nam bio potreban je da se poštuju oni datumi koji su izdržali sva istorijska iskušenja. Datumi koji su pokazali da ono što je vredno traje. Ono što nije vredno, traje u nekom periodu života, ali veoma brzo dolazi na udar kritike.
Treći princip koji treba poštovati kada je u pitanju ovakav zakon su neradni dani. Mislim da te neradne dane treba smanjiti što je više moguće. Mi smo pokazali u nekom prethodnom periodu da smo skloni da povezujemo slobodne dane, pa da od jednog dana državnog praznika napravimo pet, da stvaramo jedan kult nerada i stalno "pevanja i igranja", praznovanja, umesto da smo krenuli da stvaramo kult rada.
Ono što je značajno, to je da se mora izvršiti promena zakona u smislu da se dopuni, da dan Svetog Save bude neradan dan i praznik. To bi trebalo da bude dan naše duhovnosti i državnosti. Vidovdan sigurno treba da bude neradni dan, jer ipak je to dan na kojem su se generacije, na neki način, vaspitavale u poštovanju svog naroda, u poštovanju velikih vrednosti, u poštovanju nečega što svima treba da nam bude sveto.
Na kraju, hteo bih da se osvrnem na neke komentare koji su se čuli povodom ovog zakona, a dolazili su iz grupacije na vlasti, iz grupacije DOS-a. Čuli smo i ovakve komentare, da je on represivan, da je u pitanju diskriminacija, neravnopravnost. Onda, bilo je predloga da se neki praznici slave na samo nekom delu teritorije Srbije, a da se ne slavi na drugom. Bilo je čak i konstatacija da su ugrožena ljudska i kolektivna prava, da se podržava ovaj zakon zato što je Žuža pevala u nekoj austrougarskoj kafani povodom Prvog srpskog ustanka.
To su apsurdne stvari i mislim da se na tim komentarima ocrtava celokupna dubina krize u kojoj se nalazi ovo društvo. Ocrtava se da je zalaganje za demokratiju kod pojedinih iz konglomerata DOS-a prilično lažno. Očitava se da demokratija, tako shvaćena kako se prezentira, poništava sebe samu. Mislim da se to mora uzeti u obzir i da nije dobro ovde nastupati sa ove govornice, sa pozicija, ne samo uskostranačkih, kada su u pitanju državni praznici, nego to su i etničko-teritorijalne pozicije, koje su pojedini poslanici ovde zastupali. To sigurno ne može doneti dobro razvoju demokratije u Srbiji.