Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon za koji smo prošle godine u ovo vreme rekli, gospodin Dinkić je to izjavio - usvojite ga sada ovako, svestan sam da to ne valja, da kriterijumi nisu dobri, a sledeće godine ćemo kriterijume napraviti da budu daleko pravedniji. Mi smo sada došli i ponovo su isti kriterijumi. Prema tome, na delu je ponovo jedna prevara, u nizu prevara gospodina Dinkića ovog naroda i ove skupštine, prevara za koju, nadam se, kad on ode s vlasti, jedno sto godina će ići u zatvor.
Ovo je klasičan primer manipulacije, interesa grupe i interesa pojedinaca. Ovde je država na poslednjem mestu i ovde se država permanentno uništava. Šta se dobija ovakvim transferom sredstava, koji se pravi prema političkoj pripadnosti ili prema simpatijama, a ne prema stvarnoj želji da se sa njim postigne napredak zemlje, da se što pravednije vrši razvoj određenih sredina?
Postiže se to da ćemo mi uskoro u Srbiji verovatno imati svega tri grada i nećemo više imati ništa. Sve će se sliti u Beograd, Novi Sad i Niš, a manji gradovi ili sela će potpuno opustošiti i nestati. Mi imamo klasičan primer migracije stanovništva sa granice prema centralnom delu Srbije, gde su bukvalno gradovi koji tu postoje svedeni na pad ne samo nataliteta, nego ukupnog broja stanovnika koji se tu događa.
Ono što je najinteresantnije, to je da su pojedine opštine koje su se u startu ponašale domaćinski ovim transferom kažnjene.
Šta se to desilo u Kikindi? Dolaskom na vlast prošle godine u ovo vreme mi smo izvršili racionalizaciju, ne čekajući da to uradi gospodin Dinkić ili Ministarstvo finansija.
Napravili smo racionalizaciju, u prvom mesecu smanjili 10% opštinske administracije i javnih preduzeća, smanjili plate u javnim preduzećima i opštinskoj administraciji, smanjili dodatke za upravne odbore, uveli štednju na svim mogućim nivoima, od potrošnje goriva, telefona i svega ostalog, izvršili maksimalne uštede i ponašali se krajnje domaćinski.
Sada se dešava da takva opština, koja je uradila sve da smanji i takse, administrativne i komunalne, sve živo da pokuša da aktivira svaki božji dinar da krene u proizvodnju i za razvoj, sada je kažnjena zato što ćemo od septembra meseca mi računati koliki će procenat povećanja za javna preduzeća i opštinsku administraciju biti. Prema tome, ta pljačka se definitivno u Kikindi nastavlja.
Ono što je katastrofa, to je privatizacija, za koju smo mi tražili nekoliko puta od Ministarstva finansija da nam da podatke koliko je to u obavezi, po zakonu, od 5% da se vrati lokalnoj samoupravi. Nekoliko puta smo tražili, ali nikada te informacije nismo dobili. Prošlog meseca smo od privatizacije kikindske privrede, koja je praktično dovedena do kraja, dobili 260 dinara od Ministarstva finansija za privatizaciju kikindske opštine.
Pljačka se dalje nastavlja što Ministarstvo finansija formiranom cenom uništava ne samo "Naftagas", nego i sve opštine koje ponekad imaju neke dodatke od rudne rente. Cena nafte koja se u Kikindi, da vas podsetim, 50% vadi u odnosu na čitavu Srbiju, gas još više, nekoliko puta je manja od cene nafte na svetskom tržištu, a upravo se obračunava rudna renta tako što se pomnoži cena nafte sa količinom nafte koja se izdvoji i od toga 2% ide rudna renta za opštinu.
Da li ima tu kraja, da neko kaže - čekajte, polako, samozvani nobelovac, stanite malo, prestanite da pljačkate ovu zemlju. Znam da možda čovek misli da sve to što radi da je to jako dobro, ali na terenu i u životu to nije njegova fantazija, njegova fikcija, život je nešto sasvim drugo.
Prema tome, ono o čemu je izlišno dalje pričati, ovo ni u jednoj zemlji ovako ne bi moglo da prođe. Ovo su naše pare koje nama daje gospodin Dinkić. Ne treba ništa da nam daje. Mi bi bili najsrećniji da se ovog momenta donese odluka da Kikindi ne treba nijedan dinar, ali samo da on ode i mi ćemo verovatno samim tim imati daleko veće finansijske efekte nego od ovog transfera sredstava.

Dame i gospodo, počeli smo raspravu o jednom izuzetno važnom zakonu, zakonu o lekarskim i farmaceutskim komorama, zakonu o kojem se najviše pričalo 2000. godine. Posle revolucije, u tom postrevolucionarnom zanosu, na televiziji i novinama non-stop je bila rasprava o lekarskim komorama. Stvarno smo očekivali da će taj zakon brzo da dođe. On je mnoge stvari trebalo da uredi, međutim, pet godina je trebalo da se napiše jedan zakon koji ima negde oko pet, šest stranica.
To sve ne bi bilo tako strašno da ovde u ruci nemam Nacrt zakona o lekarskim i farmaceutskim komorama, koji je pisan 1994. godine maja meseca. Malo je požuteo, ali mi čuvamo sve te zakone, pa čak i one u nacrtu koji su bili iz 1994. godine. U poređenju ova dva zakona, upravo u tom prvom članu vidimo da je zakonodavac upravo prepisivao ovaj zakon iz 1994. godine. Ne baš sve, ali bolje da je prepisao sve. Ovaj nacrt zakona koji je radilo Srpsko lekarsko društvo u svakom slučaju je daleko bolji nego ovaj zakon koji je dalo Ministarstvo. Ono što je izbačeno da ne bude baš potpuno prepisano, izbačeno je ono što valja, a ubačeno ono što se nikako ne uklapa.
Ono što se iz ovog zakona takođe vidi, a što na neki način oslikava današnjicu u Srbiji kada je u pitanju zdravstvo, lekari, lekarska praksa, to je jedna antilekarska ili antidoktorska histerija. Na televiziji, u novinama, na radiju, pa čak i za skupštinskim govornicama ćete čuti direktan napad na lekarsku profesiju, na ljude koji su godinama nosili i nose najveći teret društvenih promena.
To nije od juče, to je bilo i ranije; i ranije su plate u zdravstvu bile male da bi služile socijalnom miru, da bi prosto ukazivali – pa nemojte se vi buniti u preduzećima, pogledajte kako lekari imaju male plate; kada oni imaju male plate, kako humano i teško rade, pa i vi morate da imate male plate.
Danas je to kada je u pitanju korupcija. Sada ćemo da napadamo i da stalno prozivamo nekog lekara koji je, niko to ne opravdava, uzeo 200, 300 evra, ali ovi pokrali celu državu, o njima se uopšte ne priča.
Onda će država da kaže kako se bori protiv korupcije, tako što će da nađe nekog doktora za 100 evra ili što je dobio neko kokošku. Milioni evra koji se svaki put pljačkaju u ovoj zemlji, na to verovatno niko neće ni da obrati pažnju.
Prema tome, radi se o tome da se i u ovom članu, a i u drugom, uopšte ne govori o interesu lekara, nego se ponovo represivnim merama pokušava da napravi neka nova organizacija, koja će dodatno, pored svih ovih ostalih koji postoje u društvu, da nađe represiju, kažnjava, oduzima pravo na rad lekarima, postavlja staratelja koji će iznad njegove glave da gleda kako i šta on radi. Onda postavljamo pitanje za šta služe medicinski fakulteti, komisije koje daju i odobravaju specijalizacije, uopšte ti kriterijumi, ako će sada neki novi ponovo njima iznad glave da odlučuju kako oni rade.
Normalno, niko nije protiv toga, protiv jedne kontinuirane edukacije. Ona je neophodna, ona je potrebna, ona može samo da donese dobro, ali iz ovoga se očigledno to ne vidi. Prema tome, mislim da je pored dobre želje da se to napravi, ovo, kao što se kaže kada se opisuje neki rad, dobro napisano, ali je tema promašena.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo amandman na član 2. i iz ovoga se ponovo vidi poređenje između zakona koji smo dobili, žutog, i ovog iz 1994. godine, nacrta Srpskog lekarskog društva.
Vidi se, u stvari, u tom poređenju namera jednog predlagača i namera drugog predlagača. Vidi se taj odnos kako se razmišlja i kakva je strategija kod jednog i kod drugog.
Sada ću da vam pročitam, pa ćete i sami moći da uporedite šta je tu pravilnije, šta je tu bolje i kakve su namere.
U današnjem zakonu u članu 2. piše da se komore osnivaju radi unapređenja uslova za obavljanje profesije doktora – unapređenje uslova nema veze sa komorama, niti to komore same po sebi mogu da urade – i sada se nabraja: doktori stomatologije, farmaceuti itd. Ono što je bio u suštini naš predlog i kako mi to posmatramo jeste da komora, pre svega, treba da se bavi zaštitom interesa pacijenta, sa jedne strane, i zaštitom interesa lekara, sa druge strane.
To je suština u uređenju odnosa između pacijenta i lekara i to je jako dobro definisano upravo nacrtom Srpskog lekarskog društva iz 1994. godine, koji kaže u članu 1. da se komore osnivaju radi zaštite profesionalnih interesa organizovanog učešća u unapređenju zdravlja građana, utvrđivanja stručnih stavova za obavljanje lekarske, odnosno stomatološke prakse, podsticanja stručnog usavršavanja lekara i stomatologa, pružanja pomoći lekarima i stomatolozima i članovima njihovih porodica.
Srpsko lekarsko društvo u svom predlogu još kako brine o lekarima i o njihovim porodicama. Brine zato što je komora sama po sebi de fakto ta koja bi trebalo na prvom mestu da štiti interes svojih članova. Zadaci lekarske komore su naročito (to ću vam pročitati i to se svakako kvalitetnije obrađuje u definisanju tih zadataka u odnosu na ovo da treba unaprediti uslove za obavljanje profesije): 1) da štiti i zastupa interese lekara i korisnika njihovih usluga; 2) da se brine o ugledu lekara, disciplini u obavljanju lekarskog poziva i da lekari obavljaju svoj poziv u skladu sa odgovarajućim kodeksom lekarske etike; 3) da prati i analizira rad lekara koji samostalno obavljaju profesionalnu lekarsku delatnost; 4) da pruža pravnu, stručnu i drugu pomoć lekarima članovima komore, kao i da preduzima mere i da se lekari osiguraju kod nosioca osiguranja za rizike koji mogu nastupiti zbog greške, odnosno propusta u vršenju lekarske profesije. Dakle, da u skladu sa zakonom vrši nadzor, da daje mišljenje, da se stara o pravilima i ravnomernom prozivanju lekara, itd. vrlo studiozno i vrlo precizno.
Ovo što se predviđa restriktivnim zakonom, kako je zakonom o lekarskim komorama predviđeno, moglo bi da bude jedino u paraleli i jedino kada bi svi lekari imali, kao na Zapadu, nekoliko hiljada evra platu, kada bi svi bili osigurani i kada bi mogli da imaju na neki način sigurnost da za nenamerno učinjenu grešku ne moraju da brinu da li će njihove porodice ostati sutra bez hleba ili neće.
Ovako, sa minimalnom platom od 300 evra, sa odgovornošću da nad glavom stoji sa jedne strane komora, sa druge strane sud, sa treće strane pacijenti, sa četvrte strane neuređena njegova porodica i briga za preživljavanje, vi naturate još dodatni teret na leđa tim ljudima. Mislim da je to prešlo svaku meru.

Dame i gospodo, vrlo kratko. O ovome bi stvarno trebalo ozbiljno razmisliti. Da li ima smisla praviti komoru u kojoj će članstvo biti obavezno za zdravstvene radnike? Da li ima smisla nekog silom terati u neku organizaciju ili ne? Ako je princip dobrovoljnosti, podrazumeva da će svaki lekar, stomatolog, farmaceut biti član komore ako ona stvarno ostvaruje i štiti njegove interese. Interes treba da bude osnovni motiv da li će se neko u neku organizaciju učlaniti ili neće. Ako nema interesa, a vi silom lekara terate da on bude član, onda stvarno ne vidimo nikakvu logiku.
Ima logike da to treba da budu lekari i zdravstveni radnici koji su privatnici. To je sasvim normalno, čak treba razmišljati da ta skupština ima dva veća, da ima jedno veće privatnika, drugo veće zdravstvenih radnika u državnoj službi, kako bi se moglo bolje komunicirati i kako bi to moglo bolje da funkcioniše.
Ovako, mislim da to ne bi bilo dobro, pogotovo član 5. koji kaže da to članstvo u komori mogu da imaju čak i oni doktori medicine, doktori stomatologije, farmaceuti koji ne obavljaju poslove zdravstvene delatnosti. Da li to znači da član komore sada može da bude neko ko je taksista, ko se u stvari bavi tim, a završio je nešto iz zdravstva i sada će on biti član jedne takve komore? Koja je tu logika, to stvarno nije jasno.

Dame i gospodo, na član 15. gospodin Momir Marković podneo je amandman da se taj član briše, sa obrazloženjem da je stav Srpske radikalne stranke da je zakon preopširan, sa mnogo deklarativnih, neobavezujućih, nepotrebnih članova. Svakako da je to tačno, pogotovo što smo i u članu 13, i u članu 14. i članu 15. govorili o načelima koja praktično jedno drugo ili isključuju ili potpuno poistovećuju i podržavaju.
Ovo načelo ekonomičnosti i efikasnosti obaveznog zdravstvenog osiguranja je nešto što se apsolutno podrazumeva, ali ono proističe svakako iz člana 14, načela o stalnom unapređenju kvaliteta obaveznog zdravstvenog osiguranja. Ne možemo govoriti o efikasnosti zdravstva uopšte, ako ne govorimo o kvalitetu lečenja i nivou zdravstvene zaštite. Ne postoji jeftino, ekonomski efikasno zdravstvo koje je nekvalitetno, koje je u poslednjih nekoliko godina doživelo svoj potpuni slom u smislu njegovog održavanja kvaliteta i praćenja nauke u svetu.
Mi ćemo svakako ovim amandmanima pokazati i šta se dešavalo u poslednjih nekoliko godina, upravo aludirajući na to da ovo ministarstvo i ova vlada posle ovoga što se desilo u zadnjih pet godina nema pravo ni da govori o ovakvim i sličnim načelima, s obzirom da je na nekim osnovnim stavovima pogrešila ili činila pre svega namerne greške, u smislu politizacije zdravstva, neravnomernog rasporeda materijalnih sredstava, neravnomernog razvoja zdravstva u određenim oblastima i određenim delovima Srbije.
Ne može se govoriti o pravima osiguranih lica kada smo u ovom periodu imali umesto tetabulina vodu u ampulama, kada smo imali virus C hepatita u transfuzijama, kada smo imali katastrofalne greške na pojedinim klinikama, o čemu je javnost bila obaveštavana. Onda ne možemo govoriti ni o načelu zaštite prava osiguranika, ne možemo govoriti ni o efikasnosti funkcionisanja zdravstvenog osiguranja.
Ono što je takođe bilo simptomatično u poslednjih nekoliko godina, to je neravnomeran raspored kako aparata, tako i razvoja nekih određenih centara; oni su se najpre vršili prema političkoj pripadnosti i prema onome ko se i kako sviđa određenom ministarstvu.
Zbog toga smatramo da su ova načela, koja bi svakako trebalo da budu osnova svakog zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, ovde za diskusiju, s obzirom da u poslednjih nekoliko godina imamo evidentan pad nivoa zdravstvene zaštite, da za preventivu ništa nismo uradili, s obzirom da se ne radi ni ono osnovno što bismo morali da uradimo i što zakonom proističe, a to je da se zabrani bar reklama određenih cigareta ili alkohola, što je dokazano da opterećuje i budžet i kasu zdravstva, nego se samo na jedan drugačiji način to prezentuje i predstavlja građanima.
To je sve jedna vrlo sumorna slika kompletnog funkcionisanja zdravstva, koje je bazirano na padu kvaliteta, na korupciji, dezorganizaciji, koje nema svoju strategiju, koje, na kraju, radi od danas do sutra. Nijedan deo postojećeg zakona, koji se samo primenjivao, morao da da svoje rezultate, nije poštovan.
Prema tome, ne možemo govoriti o načelima da će se u narednom periodu pooštravati. Ovo načelo po kojem se ovi zakoni toliko suvoparno obrazlažu postoji i u zakonu koji do sada postoji, samo što se nije poštovao. Kada se do sada nije poštovao, verovatno se neće poštovati ni ubuduće.

Kao podrška ovom amandmanu, ako želimo da budemo humano društvo, a siguran sam da svi želimo, normalno je da obezbedimo zdravstvenu zaštitu za sve građane Srbije. Ako to hoćemo, ne vidim razlog zašto se član 17. ne bi tako i interpretirao da se član 17. menja i da glasi – svi građani državljani Republike Srbije su osiguranici. Tu su nabrojane 22 tačke i ako nabrojimo ko je sve osiguranik onda moramo nabrajati i ko nije. Ako tog ko nije nema, onda ne vidim razloga zašto toliko suvoparno nabrajati na dve strane sve građane koji mogu da budu osigurani.
U tom smislu je pragmatičnost ovog amandmana i naša želja da pojednostavimo stvari da ljudima bude sve daleko jasnije i shvatljivije. Hvala.

Dame i gospodo, ako postoji amandman koji stvarno ova vlada treba da prihvati i da je ministar ovde da ga prihvati, to je amandman gospodina Glišić Darka da se u članu 30. stav 2. briše.
Stav 2. glasi: "Prava iz zdravstvenog osiguranja iz stava 1. ovog člana ostvaruju se pod uslovom da je dospeli doprinos za zdravstveno osiguranje plaćen, ako ovim zakonom nije drugačije određeno". Obrazloženje je da se može osiguranik lišiti prava na zdravstvenu zaštitu ukoliko poslodavac nije uplatio osiguranje.
Kroz analizu dolazimo do zaključka da ovaj član 30. ne treba da postoji, jer ako smo u humanom društvu i obezbeđujemo zdravstvenu zaštitu za sve građane, onda se uopšte ne postavlja pitanje da li možemo doći u poziciju da neki građanin dođe kod lekara, nije mu poslodavac uplatio osiguranje i on sad ne može da dobije zdravstvenu zaštitu, ne svojom krivicom nego krivicom poslodavca.
Sada zakonopisac ovde kaže da treba on da juri svog poslodavca i da od njega posle refundira sredstva koja će platiti, ako ima. Šta ako građanin dođe, treba da mu se pruži zdravstvena usluga i on jednostavno nema pare da to plati? Šta se tada dešava? Zbog čega uopšte ostavljamo prostor u zakonu da se u životu on ne može primenjivati? Zbog čega stavljamo taj problem koji će biti evidentan u životu, u praksi, ako ga ne možemo primeniti?
Zbog toga smatramo da je ovo potpuno smislen amandman, ali iz njega proističe jedna vrlo ozbiljna analiza. On je posledica želje da se nešto država oslobodi i da se nešto uštedi. Ponovo se vraćamo na ono što govorimo o javnoj potrošnji i o toj disproporciji između prava i mogućnosti države. Pravo osiguranika na jednoj strani i mogućnosti države na drugoj strani. Sad imamo želju građana da imaju veća prava, a država se poziva na to da nije u materijalnoj mogućnosti da sva prava ostvari.
O takvoj analizi i želji uopšte da u bilo kom delu smanjimo prava građanima na zdravstvenu zaštitu možemo govoriti tek kad iscrpimo sve mogućnosti racionalizacije. Na prvom mestu se to odnosi na racionalizaciju u zdravstvu, to se odnosi na racionalizaciju u državnom aparatu. Da li u racionalizaciji u javnoj potrošnji uopšte možemo zdravstvo stavljati na prvo, drugo ili treće mesto, dok ne uradimo kompletnu racionalizaciju društva, dok kompletno nekoliko puta povećan broj zaposlenih u državnom aparatu, u ministarstvima ne smanjimo na normalnu meru; ta ušteđena sredstva možemo preusmeriti prema onima društvenim delatnostima koje su nam potrebnije i koje su svakako važnije u državi.
Zbog toga smatramo da ovaj amandman apsolutno treba prihvatiti; pogotovo pozivanje na član 143. i njegovu mogućnost da refundira ta sredstva od poslodavca i kamatu pravi od toga čitavu pravnu zbrku, pomalo je nejasno i neprihvatljivo i samo usložnjava i komplikuje život osiguraniku bespotrebno, umesto da čini sve da mu obezbedi pravilnu, adekvatnu i pravovremenu zdravstvenu zaštitu.

Dame i gospodo, mislim da je amandman na član 33. stav 1. potpuno jasan, treba ga samo pročitati – pravo na zdravstvenu zaštitu u slučaju bolesti i povrede van rada obuhvata zaštitu u pogledu prevencije, ranog otkrivanja itd. Ne možemo govoriti o prevenciji kada je došlo do povrede ili kada je došlo do bolesti.
Prema tome, jasno je da je amandman potpuno smislen, s tim što bih se nadovezao na nešto što je gospodin ministar govorio malopre – radi se na transplantacijama, što čestitamo, ali transplantaciju jetre Božidar Radević je uradio i pre 2000. godine u Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dragiša Mišović". Što se tiče toga, to nimalo ne opravdava, uz sve poštovanje, katastrofalnu situaciju u kojoj se srpsko zdravstvo nalazi.
Mislim da gospodin ministar treba da se obavesti da televizija prenosi ovu sednicu Skupštine i da građani Srbije jako dobro znaju u kakvom je stanju srpsko zdravstvo, kakav je haos. Znaju jako dobro koliko treba da čekaju, gde treba da plaćaju, jer negde plaćaju a negde ne plaćaju. Znaju jako dobro kakva je korupcija u zdravstvu. Znaju sve ono što je svakako veliko zlo, protiv koga svi zajedno treba da se borimo i izborimo. Znaju za nezadovoljstvo i lekara i pacijenata.
Prema tome, neka transplantacija je nešto što je, uz svaku pohvalu, urađeno u Srbiji i nije urađeno prvi put ovde, nego je to urađeno i pre 2000. godine i to ne može da obriše i izbriše sumornu sliku o srpskom zdravstvu uopšte.
Ovde se govorilo o prevenciji. Ono što je izuzetno važno pomenuti, o jednoj tako značajnoj stvari kakva je prevencija ne možemo govoriti ako na televiziji imamo reklamiranje cigareta, alkohola i svih ostalih stvari koje smo zakonom zabranili; o toj prevenciji nema ni govora i to je samo još jedna priča o nečemu što je već viđeno u Srbiji. Hvala.

Mislim da su već objasnile kolege oko ove replike, oko prevencije. Ono zbog čega želim posebno da se osvrnem, to je komentar kolege poslanika da je G17 plus u Aleksandrovcu napravio dom zdravlja. Dom zdravlja u Aleksandrovcu napravio je narod i ova država. Mislim da je krajnje vreme da pojedine stranke, a pogotovo te minorne sa 1% uporišta u narodu, prestanu da uzimaju sebi za pravo da one nešto prave i nešto rade u ovoj zemlji.
Ta politizacija na koju mi upravo ukazujemo sve vreme i kroz naše diskusije, potpuna politizacija čitavog društva, gde se sve deli na političke stranke, gde se direktori zdravstva biraju po političkoj pripadnosti, a ne po kvalitetu, nas je i dovela ovde gde nas je dovela. Upravo najveće moralno posrtanje je kroz politizaciju i kroz ovakve priče – to je uradio G17; onda se postavlja pitanje – a šta, onda je verovatno G17 uradio sve zlo u zdravstvu koje postoji i koje je evidentno i na koje mi ukazujemo?

Dame i gospodo, ispred Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 47, koji se na neki način nadovezuje na ovaj član 45. U članu 47. nisu jasne namere zakonodavca i šta on ovim članom želi da postigne. Ja ću ga pročitati u jednom delu da bismo to mogli lakše da shvatimo.
On otprilike glasi: "Republički zavod za svaku kalendarsku godinu donosi opšti akt kojim uređuje sadržaj, obim i standard prava...", posebno naglašavam reči "sadržaj, obim i standard prava" jer je u stvari tu ključ čitavog ovog člana vezanog za zdravstvenu zaštitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja iz člana 45. ovog zakona.
Znači, zakonodavac predviđa da svake godine mi damo na neki način ovim zakonom ovlašćenje Republičkom zavodu da može da menja i smanjuje sadržaj, obim i standard prava osiguranika. Sada se postavlja ozbiljno pitanje o kompetentnosti Zavoda da uopšte može tako nešto da radi i da oročavamo ovim zakonom sadržaj, obim i standard prava, a u isto vreme pravo nismo oročili.
Šta je namera da svake godine možemo nešto da menjamo? Verovatno će nam na to odgovoriti zakonodavac, ali Vlada koja daje saglasnost i taj Republički zavod koji to predlaže u svakom slučaju nisu dovoljno kompetentni da mogu tako lako da menjaju određene doktrinarne stavove kada su u pitanju pojedine bolesti ili kada su u pitanju određene zdravstvene usluge.
Možda bi to mogla da radi neka stručna komisija komore, možda formirana jedna stručna komisija koja bi trebalo da prati kretanja u zdravstvu kod određenih bolesti ili kod nekih stanja, pa da predlaže eventualno kompetentno i odgovorno da se u nekim momentima taj obim povećava ili smanjuje.
Ovde je sve to vezano na neki način za finansije i to se potvrđuje u 2. stavu, koji glasi: "Opšti akt iz stava 1. ovog člana mora biti usklađen sa planom zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i godišnjim finansijskim planom Republičkog zavoda."
Prema tome, dolazimo u poziciju da je očigledno da će se obim, sadržaj i standard prava osiguranika kretati prema prilivu sredstava, i to otprilike kako neko matematički ili prema ciframa predvidi i pogleda to onako grubo i kaže – ovde fali toliko i toliko para i toliko ćemo smanjiti pravo osiguranika i nadoknadićemo ta sredstva u fondu.
Mislim da se pomalo grubo odnosimo prema tom vrlo ozbiljnom pitanju i ne bismo smeli na takav način da radimo tu racionalizaciju. Ponovo se vraćam na to da racionalizacija u zdravstvu u svakom slučaju treba da dođe na zadnje mesto. Niko ne kaže da u zdravstvu ne treba da bude racionalizacije. Svakako da treba, ali ne na ovakav način kako to pokušava da se postigne ovim zakonom.
Ono što bi možda moglo da ublaži čitavu ovu priču i što bi moglo da bude shvatljivo, to je da smo dobili jedan izveštaj od Ministarstva o ukupnim troškovima koje ima država prema lečenju ili u nekim oblastima lečenja, kakvi su to troškovi, kakav je nivo zdravstvene zaštite, koliko dajemo na taj najviši nivo, a koliko dajemo na tu primarnu zdravstvenu zaštitu; da li ima ravnopravnosti ili neravnopravnosti na teritoriji čitave Republike; da li je racionalizacija učinila svoje da možda u nekim sredinama imamo praćenje evropskog nivoa zdravstvene zaštite, a u nekim sredinama smo u 19. veku.
Da se to potkrepilo nekim izveštajem moglo bi se daleko odgovornije ovde razgovarati o nivoima, sadržajima zdravstvene zaštite, a pogotovo o tome da se dozvoli ovakvim zakonom da Republički zavod svake kalendarske godine određuje, menja ili povećava prava osiguranika. Na kraju krajeva, to nije korektno ni prema osiguranicima, koji bi morali na jedan duži rok da znaju kakva su im prava i šta mogu da očekuju za ono što oni izdvajaju i plaćaju za zdravstveno osiguranje.
Prema tome, smatram da tako nešto ne bi moglo da dođe u obzir. Možda bi se to moglo ostaviti Skupštini, da Skupština za neki kraći vremenski period, za dve-tri godine o tome razgovara nakon izveštaja, koji smatram da je neophodno da dobijamo od Ministarstva, da bismo mogli da pratimo i izveštavamo javnost o ukupnim kretanjima u zdravstvu. Tada bi možda Skupština mogla odgovorno da razmatra tu problematiku i da uzme u obzir s jedne strane taj stručni aspekt, a sa druge strane i finansijski aspekt, pa da ona bude ta koja će to predlagati, a da odobrimo zakonom Republičkom zavodu da on sam kreira sadržaj i pravo osiguranika, mislim da to nije odgovorno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 178. stav 1. da se briše. On glasi: "Prednost u zaključivanju ugovora sa matičnom filijalom, odnosno Republičkim zavodom imaju one zdravstvene ustanove koje su u postupku akreditacije dobile sertifikat o kvalitetu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita."
Želim da napravim jednu paralelu između člana 178, člana o izabranom lekaru i člana koji se odnosi na listu čekanja. Suština je ista, ministarstvo je verovatno želelo da određenim merama popravi i unapredi zdravstvenu zaštitu, da na neki način ubrza ili poboljša kvalitet i da pruži građanima mogućnost da dođu do adekvatne zdravstvene zaštite, do izbora lekara koji im je najbolji.
Međutim, to se sve radi očigledno birokratskim metodama i jasno je da to nije najbolja metoda; pacijent bi u stvari trebalo da bude jedini filter i pravi filter koji će određivati o kvalitetu lekara i o onome kod koga će da se leči, bez obzira na želje da se akreditacijom dodeli sertifikat o kvalitetu.
Ovde imamo još jedan problem, što pravimo razliku između državne ustanove i privatnog lekara. Državne ustanove će, svakako, lakše dolaziti do sertifikata, dok će privatni lekari to morati da plate i tu se postavlja pitanje – kada bi svi oni platili, da li bi tada bili praktično u neravnopravnom položaju zato što bi ostao ovaj sistem koji sada postoji.
Ono što je suština čitave priče jeste da analiziramo kako je u stvari došlo do toga da imamo te liste čekanja i kako je nastalo da odjednom sa određenim brojem lekara, koji dovoljno pokriva našu teritoriju po broju stanovnika da adekvatno mogu da odgovore na sve zahteve zdravstvene zaštite prema broju stanovnika, imamo taj manjak i da nam se pojavljuje lista čekanja koje, recimo, pre nekoliko godina nije bilo.
Ne može da se kaže da je tada bilo manje lekara, niti da je bilo manje bolesnih; ista je situacija bila, nego se desilo to da u postupku privatizacije u zdravstvu dolazi do toga da se prelivaju praktično pacijenti iz državnih ustanova, usmeravaju prema privatnim, da određeni lekari smanjuju broj pacijenata koje će pregledati u državnoj ustanovi, kako bi ih usmeravali ili kod kuće ili prema nekim privatnim ordinacijama i ambulantama.
To je taj problem koji je nastao i na takav način se stvorio problem sa listom čekanja, koji sada na ovaj način ne rešava Ministarstvo ovim zakonom, nego samo pokušava da ga ozakoni, da ozakoni nešto što je nastalo u postupku praktično nekih radnji u zdravstvu koje se ne mogu smatrati korektnim.
Tu se postavlja pitanje dve liste čekanja. Jedna je kod specijalista, a druga za određene dijagnostičke metode. One koje nastaju kod specijalista nastaju zbog toga što smo mi u stvari potcenili lekara opšte prakse do te mere da on ništa drugo ne radi nego samo kao skretničar usmerava pacijente prema specijalisti. Tu sada imamo stravičan pritisak na specijaliste i normalno da oni ne mogu da odgovore adekvatno na sve te silne zahteve, pojavljuju se liste čekanja.
Dakle, trebalo bi da napravimo sistem da poboljšamo kvalitet rada lekara opšte prakse, kako bi on mogao da preuzme određeni pritisak i rastereti specijalistu. Uopšte ne bismo imali potrebe za svim tim listama čekanja, jer bi specijalisti bili rasterećeni i oni bi radili samo onaj posao za koji je stvarno potrebno da specijalista interveniše ili da uradi prvi ili drugi pregled, a kasnije sve dalje može da radi lekar opšte prakse, kontrole.
Mislim da tu strašno grešimo i sa ovim zakonom što težište primarne zdravstvene zaštite ne prebacimo na lekare opšte prakse, normalno, sa edukacijom, sa poboljšavanjem njegovih znanja, jer su i oni, ni krivi ni dužni, zbog načina rada i zbog načina organizacije zdravstvene zaštite, potpuno zanemarili edukaciju i usavršavanje u tom obliku.
Druga stvar je kod dijagnostičkih metoda. Mislim da tu imamo jako veliki procenat dupliranja dijagnostičkih metoda. Ljudi koji rade na tim snimanjima ili nekim drugim metodama kažu da do 90% imamo praktično negativnih nalaza, što ukazuje da je pritisak na te dijagnostičke metode bezrazložan i to isto dovodi do tih listi čekanja i do dupliranja metoda.
Prema tome, normalno uz sve to kada dodamo neadekvatnu nagradu za rad lekara i opšte prakse i specijaliste, mi imamo jedan vrlo loš sistem. Da li bismo taj sistem mogli da razvijemo sa porodičnim lekarom? To je pitanje za razmišljanje, koje svakako može da bude paralela sa ovim zakonom koji donosimo, ali ono što nam je neophodno, to je bilo da kroz analizu tih negativnih pokazatelja koje imamo pokušamo da napravimo neprekidni sistem usavršavanja.
Samo neprekidnim sistemom usavršavanja i podizanjem kvaliteta znanja kod lekara, bez obzira na kom nivou, mi ćemo izbeći sve ove liste čekanja, izabrane lekare; izbeći ćemo i to da birokratskim metodama treba da dodeljujemo razne sertifikate, nego ćemo imati pacijente kao kontrolore, pacijenta koji će definisati sve to i imaćemo jeftinije zdravstvo, u to sam ubeđen.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 202. podneo sam amandman da se drugi stav briše. Stav 2. glasi: "Vlada daje saglasnost na akt iz stava 1. ovog člana." Stav 1. glasi: "Odluku o iznosu sredstava koja se prenose filijali donosi Republički zavod za svaku budžetsku godinu."
Znači, imamo situaciju da će Zavod odrediti koliko će kojoj opštini ili filijali da pripadne sredstava. Znači, imamo povraćaj sredstava i Vlada daje saglasnost. Odmah se pojavljuje sumnja, zbog čega se tu Vlada pojavljuje kao neki arbitar koji će dati saglasnost na već određene kriterijume po kojima će Zavod da odredi koliko će sredstava dati određenim filijalama.
Mislim da sada dolazimo u situaciju da ozbiljno počnemo da razmišljamo da li je moguće izvršiti decentralizaciju zdravstva u Republici Srbiji. Sigurno da je u prvom momentu, kao prvi korak, jako teško odmah to 100% uraditi, ali da bi se izbegle te sumnje, a pogotovo da bi se neke filijale više, a neke manje finansirale, u zavisnosti od neke političke volje i političkih simpatija i na neki drugi način, bilo bi zgodno razmišljati da 70% sredstava, ono što se u nekoj opštini ostvari, da to i ostaje na teritoriji te opštine, a da možda 30% za prvi korak ide u zajedničku kasu, iz koje bi se vršio povraćaj prema principu solidarnosti, da se pojedinim opštinama, svuda je to veći problem, izdvoje sredstva da bi se održao nivo zdravstvene zaštite.
Znači, da bar razmišljamo o tome ako ništa drugo, jer ovaj način – slivanje sredstava u centralu, pa iz centrale vraćanje nazad u pojedine opštine – pokazao se kao dosta neadekvatan, sumnjiv, ponekad nekorektan prema pojedinim opštinama.
To vidimo i prema transfernim sredstvima koja se vraćaju prema opštinama, tu ima dosta politizacije; pojedine opštine izdvajaju daleko više sredstava nego što im se vraća. Mislim da treba svako u svojoj opštini da ozbiljno razmisli i o načinu kako će organizovati svoje zdravstvo prema sredstvima koje ostvari na svojoj opštini, pa koliko mu je jorgan dug toliko će se pružiti. Prema tome, ne želim da to ide u 100% i da se ostavi jedan posto da bi zadržali princip solidarnosti.
Zato bih možda dao predlog za razmišljanje – ne mislim da je to sada ovog momenta moguće, ne mislim da to treba odmah pokrenuti – da u narednom periodu dobro razmislimo o decentralizaciji zdravstva i finansiranju zdravstva u Srbiji, da krenemo sa prvim korakom, možda nekih 60 ili 70% ili neka Ministarstvo to, na osnovu svojih parametara koje ima, dobro proračuna, pa da to bude prvi korak; pa onda u sledećem koraku da vidimo da li može dalje ili moramo zadržati na tih 60%, 70%, pa da nam uvek ostane ta rezerva 30%, 40% da bismo mogli da intervenišemo i da pomognemo one opštine ili zdravstvene ustanove koje su u teškom materijalnom stanju.

Dame i gospodo, u prilog obrazloženja ovog amandmana izneću neke činjenice koje su u suprotnosti sa sinoćnjim izlaganjem gospodina ministra, neposredno pre završetka jučerašnjeg dela ove sednice. Ministar je negirao neke moje navode, govoreći da pruge u Banatu nisu tako loše, ali da je razlog za to što se država na takav način odnosi prema tim prugama nedostatak putnika i nedostatak roba potrebnih za transport.
Da to nije istina, što samo potvrđuje da ne može jedan čovek da se bavi sa toliko poslova ili da dobija pogrešnu informaciju ili da nije dobro obavešten, govore sledeći podaci. To su podaci iz Kikinde, upravo sa onog dela pruge severnog Banata, koji je i najugroženiji.
U prispeću je bilo u toku prošle godine 4.329 kola ili 104.721 tona robe, a otpremljeno je 4.014 kola ili 212.483 tone. Ukupno u tranzitu je bilo 384 kola i 320.000 tona. To je najveći procenat i najveća brojka u Srbiji. A da je problem to da "Metanol" kao jedan kompleks metanolsko-sirćetnih transportuje svoju robu prvo na sever prema Subotici, da bi je onda spustio dole i pravimo duple troškove zato što ne može da ide prugom od Kikinde prema Beogradu.
To je prava istina kada su u pitanju robe, a kada su u pitanju putnici, zašto je mnogo manje putnika nego pre 10 godina, pa normalno da je manje kada su prevozna sredstva, šinobusi stari 50 godina, kada duva na sve strane, kada u toku zime onaj vebasto više dimi nego što greje, kada se sve trese da čovek može da dobije zamršena creva ako se vozi ili kada putuje šest sati 100 kilometara.
Pa, ko bi se onda još vozio takvom železnicom?!
Prema tome, istina je nešto sasvim drugačija i mislim da bi bilo dobro da se ministar pravilno informiše, jer ovo o čemu je on juče govorio kada je u pitanju Banat apsolutno ne stoji.

Dame i gospodo, pred nama je zakon iz jedne oblasti koju blago možemo nazvati katastrofalnom. Nije sporna želja predlagača da ovaj zakon usklađuje sa evropskim načelima, ali da se vratimo na to kako je došlo do njega i kako je čitava ta procedura tekla i koliko dugo je trajala.
Prva poseta misije Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj obavljena je 20. marta 2001. godine kada je i dogovoren aranžman sa ŽTP "Beograd" o pripremi projekta.
Tom prilikom misija je posetila i Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija, kada je dogovoreno da se paralelno sa pripremom dokumentacije radi i na pripremi novog zakona o železnici. Ponavljam, to je 20. mart 2001. godine.
Nakon ove posete pripremljen je Predlog zakona o železnici, a poslednja pripremljena varijanta je dostavljena označenoj banci pre obavljenog pregovora o zajmu, koji je vođen od 21. do 24.9.2001. godine u Londonu. Prilikom obavljenog pregovora u Londonu, kao jedan od uslova operativnosti zajma utvrđena je obaveza da novi zakon o železnici treba da uđe u skupštinsku proceduru.
Potpisanim ugovorom o zajmu dana 25.10.2001. godine u članu 6. predviđeno je da ugovor stupa na snagu u roku od 90 dana od dana potpisivanja uz ispunjenje uslova koji se odnose na obavezu stavljanja novog zakona o železnici u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije do 24.1.2002. godine.
Tri godine je prošlo, sada je 2005. godina, a od te obaveze 90 dana je trajalo tri godine. Toliko o nama, o našoj ažurnosti, ekspeditivnosti, angažovanosti i želji da se prilagodimo evropskim normama i da uđemo i priključimo se Evropskoj uniji.
Predlog zakona Vlada Srbije je usvojila na sednici 15. marta 2002. godine.
Da se vratimo na to kako je otprilike ta naša železnica izgledala i kako danas izgleda, na primer na prostoru sa kojeg ja dolazim, a to je severni Banat. Tamo je 15. novembra 1857. godine puštena u saobraćaj pruga prvog ranga Segedin-Kikinda-Temišvar, deo pruge Beč-Budimpešta-Kikinda-Temišvar-Oršava, koja je građena za brzinu od 120 kilometara na sat. Samo da pojasnim, 1857. godine prvi put u svetu je na toj pruzi uveden telegraf kao sporazumevanje za regulisanje u saobraćaju.
Tada, 1857. godine ta pruga je projektovana za 120 kilometara na sat, a danas, 2005. godine, u severnom Banatu brzina vozova na prugama je 30 kilometara na sat. Otprilike, sve bi to moglo da izgleda kao jedan vestern film, samo fale Indijanci da trče uz voz i da se dobije kompletna tragikomična slika. Možda je to i dobro, leti nije tako loše, ovi mladi mogu, dok je bilo bunara uz prugu, da izađu pa da se napiju vode i da stignu u taj voz koji uporno "juri" prema Beogradu.
Ništa se tu suštinski nije menjalo ovih decenija, jedino što su dva puta donete neke šine, stavljene uz prugu, da se pokaže velika želja države da revitalizuje jednu takvu prugu. Donete su 1988. godine, stajale par meseci i onda je neko došao, pokupio ih, verovatno računajući da postoji negde pruga u Srbiji gde vozovi idu još sporije od 30 kilometara na sat. Sve se to ponovilo 1992. godine, takođe su donete šine, a posle volšebno ponovo odnete.
Danas na toj pruzi, koja pokriva 800.000 stanovnika koji žive u Banatu, od Kikinde do Pančeva prolazi samo jedan jedini voz i on putuje četiri sata i 20 minuta 139 kilometara. Ako krenete na vreme, pre podne, možete do uveče stići do Beograda. Za Zrenjanin koji je udaljen od Kikinde 55 kilometara prolaze samo dva voza, a to prođu za dva sata. Tu je prosečna brzina čak ispod 30 kilometara na sat.
Da ne govorimo o starosti šinobusa koji su stari preko 50 godina. Da ne govorim o tunelima, malopre su govorili da su potrebni tuneli za neke pruge kroz Banat, a obično nema tunela, nema planina, nema velikih reka, ni mostova, ali smo dočekali, verovatno svesno ili nesvesno, da neki ljudi u momentima kada su mogli da odlučuju donose takve katastrofalne odluke. To je sve u sklopu jedne priče o brzim prugama Srbije.
Međutim, da se vratimo tome kako je ovaj zakon pisan i šta je suština jednog ovako načelnog zakona, koji je više sastav nekih definicija nego što u suštini ima neki svoj život. Njegov život će tek dati podzakonska akta i nešto što se spominje u svakom drugom članu, da će ministar ili Vlada pobliže određivati sertifikate, metodologiju, izdavati dozvole, rešavati koje su pruge magistralne, regionalne, međunarodne.
Šta onda mi kao Skupština ovde predstavljamo kada donosimo samo jedan zakon sa definicijama, a sve što je suština i što može da dovede do zloupotreba i do neravnomernog i nepravednog odnosa kada je u pitanju bilo koji deo teritorije Srbije ostavljamo na ruku opet izvršnom organu. U tom smislu bi možda trebalo nekada razgovarati i razmišljati o tome da Skupština Srbije uzme na sebe nadležnost da prati kako se donose ti podzakonski akti i da ima na neki način kontrolnu ulogu da prati kako će se ovaj zakon u suštini sprovoditi.
Da krenemo nekim redom, kada je u pitanju član 3. koji upravo ukazuje na 25 tačaka i 25 definicija, šta je red vožnje i šta su ostale stvari u železničkoj terminologiji. Zaboravljena je možda još jedna definicija, posle 18. tačke mogla je da dođe nova tačka - međupravna železnička granična zona, što je interesantno za ovaj zakon, koji pledira da se odnosi na međunarodni saobraćaj, da uzima neke nadležnosti, načela međunarodnog saobraćaja.
Vrlo malo se daje kada je u pitanju međunarodni saobraćaj, pogranične granične zone i sve ostalo što bi moglo da se upakuje u jednu priču da pokažemo koliko smo zainteresovani da upravo neki pružni putevi ili pružni prelazi kada je u pitanju međunarodni saobraćaj nama mnogo znače.
Član 4 – tu je interesantno što stav 2. isključuje stav 1. U članu 4. u stavu 1, ako železnička infrastruktura obuhvata pružni pojas treba da znamo da postoje mnogi depoi koji su uz samu železničku prugu ili u koloseku u stanicama, a mi ovde želimo da isključimo kolske radionice, što na kraju krajeva može biti prihvatljivo, ali se kolska radionica automatski ubacuje u stav 1. O tome je trebalo voditi računa.
Ja ću ponoviti - ako železnička infrastruktura obuhvata pružni pojas, šta je sa depoima i objektima koji su za stav 2. potpuno isključeni, jer on glasi: "Železnička infrastruktura ne obuhvata objekte za održavanje voznih sredstava sa pripadajućim kolosecima i železničke depoe".
To je možda propust, no nije bitno, idemo dalje na član 6. koji pokazuje usvajanje definicije u ovom zakonu. Ovde se kategorišu pruge, pa imamo magistralnu, regionalnu, lokalnu prugu. Jako je značajno da status magistralne pruge imaju sve međunarodne pruge. U tački 1) – magistralne pruge, od značaja za međunarodni saobraćaj. Ne možemo dozvoliti da neka međunarodna pruga ne bude magistralna. To je neprihvatljivo upravo sa aspekta o kojem sam govorio kada je u pitanju taj međunarodni saobraćaj koji nama treba da bude na prvom mestu.
"Vlada Republike Srbije, na predlog Direkcije za železnice, donosi akt o kategorizaciji železničkih pruga." Tu se vraćam na priču kako će se sada kategorisati pruge u Srbiji. Da li će se one kategorisati po tome kako neko negde stanuje i kakve su neke njegove želje, namere ili ćemo napraviti neki kriterijum na osnovu strategije razvoja železničkog saobraćaja u Srbiji, podjednako ili tamo gde je najugroženije, gde možemo najpre doći do zarade i do nekog međunarodnog povezivanja; ili će to biti ostavljeno na samovolju ili volju pojedinca da on određuje šta je tu bitno, a šta nije bitno. Obično tu nastaju najveći problemi i najveće zloupotrebe pojedinca koji nije pod kontrolom niti Skupštine, niti bilo kog drugog organa.
U članu 9: "Pravo korišćenja i poslovi upravljanja na delu železničke infrastrukture za koju javno preduzeće nema ekonomski interes mogu biti dati jedinici lokalne samouprave". Ovde bih samo dodao, ako je moguće da to u nekom tekstu uđe – sem međunarodnih pruga. Jer, ne možemo međunarodnu prugu dati u nadležnost lokalnoj samoupravi, bez obzira što se ovde lokalnoj samoupravi daju na gazdovanje pruge koje praktično nemaju ekonomski interes, ali međunarodna pruga, bez obzira kakva je, u nekoj strategiji, u nekoj budućnosti može da ima značajan interes.
Idemo na član 18. Ovde su predviđene neke stvari, predviđena je izgradnja, rekonstrukcija i modernizacija. Jedan pojam je zaboravljen. Postoje neke pruge koje su decenijama praktično sklonjene.
Te pruge imaju svoju osnovu, imaju taj donji stroj i nije potrebno ni da se izgrade, ni da se rekonstruišu, ni da se modernizuju, one treba da se revitalizuju.
Možda bi bilo neophodno da se ubaci taj pojam revitalizacije, jer bi se na taj način izbeglo da se rade dva moguća projekta, a to su idejni i generalni projekat, od pet projekata koji su predviđeni da bi se jedna pruga uradila, pa bar da se smanji na tri.
Šta se dešava? Mi smo imali svojevremeno prugu koja je rađena u 19. veku, pa su šine sklonjene, sa čuvene pruge "Orijent ekspres", tu je donji stroj ostao. Idejno rešenje postoji i mislim da je bolje urađeno u 19. veku nego što bi neko danas uradio i samo je potrebno da se vrate te šine i da se ta pruga potpuno revitalizuje.
Preći ćemo na upravljanje železničkom infrastrukturom. To je u poglavlju dva, gde treba dobro razmisliti kako izgledaju razne potrebe saobraćaja, kako izgleda situacija na terenu, kakva je strategija Srbije, a kako je to u praksi kod nas sprovedeno. Upravljač infrastrukturom mora svoju organizaciju prilagoditi radnim potrebama saobraćaja uzimajući u obzir kako sadašnje stanje tako i planirano buduće stanje posle realizacije prostornog plana Republike Srbije u okviru evropskih integralnih procesa.
To je ta strategija koju je možda pre ovog zakona trebalo da dobijemo, da o njoj razgovaramo, pa da tek onda vidimo šta je najpametnije u ovom zakonu da se uradi, pogotovo kod izdavanja sertifikata. To se mora uzimati u obzir. Ako se to ne uzima u obzir, onda dolazimo u poziciju da mi ne pravimo zakon koji će biti ravnomerno i pravilno sprovođen na čitavoj teritoriji Republike Srbije.
Drugo, u kontroli procesa realizacije zakona, pored Vlade, mora i Skupština Republike Srbije imati taj kontrolni mehanizam. Mislim da bez njega, s obzirom na to kako je upravljano i kako je ŽTP Beograd radio i kako je sve svedeno na politizaciju, na promenu kadrova, na beskonačno menjanje i guranje železnice u jedan ambis u poslednjih nekoliko godina, bez kontrolne uloge nećemo daleko da stignemo.
To je, u stvari, suština svega ovoga. Smatram da je zakon suviše u definicijama, ne precizira mnogo toga na šta je trebalo da da odgovore. Prema tome, on bi morao da podrazumeva ili kontrolne mehanizme Skupštine kroz podzakonska akta, sa jedne strane, i sa druge strane, morao bi da prati strategiju razvoja železničkog saobraćaja u Srbiji, ravnomerno, pravilno, da niko ne bude zapostavljen. Ovo što danas imamo u severnom Banatu, ovo je jedan način diskriminacije. Voziti se u 21. veku 30 kilometara na sat, šinobusima starim 60 godina, jeste pokušaj prodaje Banata ili želja da se jedna teritorija potpuno zapostavi.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da podržim ovaj amandman zato što on definitivno ima smisla i otvara bar tri značajna pitanja na koja i ovaj zakon, a i ukupna politika Vlade treba da da odgovor.
Prvo pitanje je želja za decentralizacijom i za jačanjem lokalne samouprave, što bi na ovom primeru moglo tačno da se vidi i posebno da se opravda, s obzirom da zagađenje nastaje negde u lokalnoj samoupravi, zagađivač je iz te lokalne samouprave, ali nadoknada za zagađivanje od tog zagađivača ne ide u lokalnu samoupravu u nekom značajnijem procentu, nego ide u državu.
Prvi predlog ovog zakona je bio još gore postavljen, da 40% naknade ide lokalnoj samoupravi, a 60% u budžet Republike. Ministar je uspeo da promeni tu varijantu i da sada 60% ide u lokalne samouprave, a 40% u budžet Republike. Međutim, i to nije dovoljno. Nije logično da zagađenje nastane u Pančevu, u Kikindi, Kragujevcu, a da posle ta sredstva koja se uzimaju sa te teritorije rešavaju probleme na nekoj drugoj teritoriji.
Prema tome, taj odnos prema decentralizaciji je ovde značajan i on pokazuje da nekim sredstvima koja se ubiraju od zagađivača se neće rešavati problem na toj istoj teritoriji. Tu imamo problem da zagađivač sada postaje potpuno nezainteresovan. Vraćamo se na onu priču oko toga da zagađivač plaća, jer kada bi on plaćao na svojoj teritoriji, on bi mogao sa svojom lokalnom samoupravom da nađe varijantu i oko subvencije, i oko nekih drugih njemu interesantnih mogućnosti da on nađe i svoj ekonomski interes u smislu da kao zagađivač ostvari neka sredstva koja se na toj teritoriji praktično ulažu u rešavanje problema životne sredine.
Prema tome, treće pitanje koje bi tu bilo interesantno kroz ove procente je da imamo opet sukob nadležnosti, jer procenat se vraća na 40% u Republiku zbog toga što je to interes vodoprivrede, a ne u suštini interes ekologa, ne interes onih koji brinu o zaštiti životne sredine u pravom smislu te reči.
Znači, taj sukob koji je ovde i bio dominantan i odredio da li će procenat biti 80% u lokalnoj samoupravi, a 20% državi je ovog puta prevagnuo na stranu vodoprivrede i samo potvrđuje tezu da kompletno svi resursi trebaju, i zaštita svih resursa, da bude u Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine. Onda bi verovatno taj odnos u korist zaštite bio daleko veći. Ovde je prevagnuo privredni interes i oni koji pre svega vodu ili druge resurse vide u smislu ekonomske zarade, a ne zaštite i brige za budućnost generacija.