Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dragi gosti iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o jednom članu izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju i to samo da se pomeri do 31. decembra 2016. godine stupanje na snagu elektronskih kartica, ali smo kroz diskusiju čuli sve i svašta.
Nije strašno ako čujemo od opozicije neku jeftinu demagogiju o nekim stvarima, to je u žaru političke borbe, to može da bude način pokušaja dobijanja nekih političkih poena, ali ako to čujemo iz usta doktora, onda to malo gorko deluje, posebno od onih koji su 12 godina mogli da mnogo toga urade u zdravstvu, da sprovedu reforme, da urade upravo ono što danas pričaju šta mi treba da uradimo, a nisu uradili.
Najveća birokratizacija zdravstva upravo se i desila od 2000. godine do danas, silna papirologija koja sprečava lekare da rade svoj posao. Da ne govorim da su tada, 2010. godine predlagali da cena elektronske kartice bude 700 dinara, a danas se bune što je 400 dinara. To jednostavno deluje malo demagoški i pomalo naivno, pogotovo kada se uzme u obzir da će 1.200.000 ljudi biti oslobođeno, zato što Narodna banka hoće da pomogne, a siguran sam da ćemo naći način da još mnoge oslobodimo, a i poslodavci čine sve da svojim radnicima plate te kartice. To se vidi, na primer, u Valjevu.
Zar da nam se spočitava sada, danas, što imamo porast kardiovaskularnih bolesti, karcinoma, psihijatrijskih bolesti? Znate, ko je prošao kroz ovu tranziciju od 10 godina, ko je ostao bez posla, čije su fabrike zatvorene, teško da može srce da mu izdrži sve to i teško da može da podnese taj stres, a da ne dobije neki karcinom.
Pričamo o parama u Fondu, zdravstvo deli sudbinu privrede svog društva. Naša privreda je uništena, rasprodata, proizvodnje nema. Ne može se očekivati da imamo pare za zdravstvo, to jednostavno jedno sa drugim ide. Kakva nam je snaga privrede, takvo ćemo zdravstvo imati, ne samo zdravstvo nego i sve druge društvene delatnosti.
Prema tome, šta sada da kažem oko kartica? Postoji sada za i protiv. Normalno je da građani treba sve ovo da znaju. Prošlo je vreme kada su građani izdvajali neke pare, a nisu znali gde im te pare idu. Ovih 400 dinara koje treba da daju za karticu, moraju da znaju šta oni sa tim dobijaju, koje su uopšte prednosti elektronskog sistema. Kartice treba da prate sveobuhvatnost jednih reformi i ukupnog elektronskog sistema u društvu, a to znači i elektronski karton, elektronsku karticu i elektronski recept. Kartica će mnogo pomoći da ljudi ne čekaju u redovima da overe svoje knjižice, uštedeće Fond sigurno na štampanju markica, uštedeće Fond na štampanju i kartonskih knjižica koje se moraju praviti kada im istekne rok ili kada neko dobije posao ili kada nešto menja u svom životu.
Sve su to prednosti, a da ne govorim o EU. Elektronska kartica je sinonim za EU. Sve zemlje EU imaju elektronsku karticu, pa i zemlje koje nisu članovi, npr. Irska, Švajcarska, Norveška, Lihtenštajn, takođe sve imaju elektronsku karticu. Sa svim zemljama u EU sa kojima smo potpisali određene sporazume, moći će naši građani tamo da se leče ako ovde imamo elektronsku karticu. Sve su to benefiti. Da ne govorim o tome koliko će se uvođenjem kartona i recepta skratiti njihovo čekanje, a koliko ćemo uspeti lekarima da pomognemo da što bolje kroz istoriju bolesti znaju kako da leče te ljude.
Prema tome, to je još jedan pokušaj, a za njega treba vreme, za njega treba organizacija, za njega trebaju sredstva. Sve je potrebno da sazri i sve je potrebno da se izorganizuje. Nama se čini da će za dve godine standard naših građana biti viši i daj bože da njima tih 400 dinara, a to će platiti samo oni koji imaju, a za najsiromašnije slojeve ćemo se snaći, budite ubeđeni. Ako nešto postoji u ovom društvu danas, u ovom ministarstvu, to je ta solidarnost, to je ta humanost koja se vidi na svakom koraku i želja upravo preko Ministarstva zdravlja i ministra kako da pomogne da se to, ono što nam se činilo, a to je to humano društvo, nastavi da bude naša odlika, i naroda i ove zemlje.
Svakako ovo treba podržati i svakako treba kroz sistem reforme zdravstva, ali organizovano, planski, ići korak po korak, dalje i dalje. Vidimo to, videli smo to pre nekoliko dana kada smo donosili Zakon o specijalizacijama, da je želja Ministarstva iskrena da se kroz podizanje nivoa i kvaliteta lečenja upravo uštedi najviše, najviše ćemo tu uštedeti.
Najviše ćemo uštedeti ako uspemo da iškolujemo kadar koji će znati da radi sa aparatima koje je neko 12 godina kupovao da bi uzeo proviziju na tenderima i gurao u neke prostorije i sada nam je prepuna Srbija raznih aparata na kojima niko ne zna da radi. Tu ćemo uštedeti. Znanje štedi, neznanje troši. Zato puna podrška Ministarstvu, puna podrška i želja da kroz sistem organizovani, stručni, nastavi da sprovodi reforme u zdravstvu. Nadamo se da ćemo na takav način i kroz elektronski sistem uspeti da budemo u korak s Evropom i da će naši građani moći da se leče u Evropi samo sa svojom elektronskom karticom. Hvala vam.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prilično sam se zabrinuo da će proći jedno skupštinsko zasedanje a da opozicija neće podneti amandman koji glasi – briše se. Briše se član 1, briše se član 2, briše se sve da se zaustavi, da se obriše, da se spreče reforme u svakom zakonu do sada. Šta to žele da se obriše? Možda potreba i želja da se mladi ljudi školuju, da mladi stiču specijalizacije, da dođemo u situaciju da ispravimo te nepravde koje su nastale, da imamo toliko stare specijaliste koji će za nekoliko godina otići u penziju, a neće biti nikog da ih zameni. Da li to treba da obrišemo? Šta se, gospodo, 12 godina radilo? Obrisali ste sve što ste mogli da obrišete. Obrisali ste i zdravstvo, moral i etiku. Obrisana je privreda.

Radi se o tome da žele da brisanjem ovih članova spreče reforme u zdravstvu. Imali su priliku da planiraju kadrove, sve što je potrebno. Da li je bilo teško izmeriti kada će neki specijalista otići u penziju? Zar je bilo teško videti da će on za pet godina, pa na njegovo mesto raspisati novu specijalizaciju? Šta se to 12 godina planiralo sem haosa koji je nastao?
Kupovala se oprema, a sada opozicija govori kako postoji silna oprema koju nema ko da koristi. Zašto se kupovala oprema? Oprema se kupovala da bi se moglo nešto iz te opreme uzeti, ali se kadrovi nisu školovali, a za školovanje jednog kadra treba 10 godina, a za kupovinu opreme treba pet minuta. Sada smo ušli u tu situaciju i sada se nama drže predavanja šta treba da radimo. Ostavite to. Reforme u zdravstvu su krenule i niko ih neće sprečiti. To je jedini način kako ovo zdravstvo da ozdravi. Nemamo drugog puta.
Zdravstvo je skupo ono koje je bazirano na neznanju, zdravstvo je skupo onome ko je neorganizovano, zdravstvo je skupo ono koje bazirano na nekvalitetu, jer tu se onda bolnički dani produžavaju, tu se daju pogrešne dijagnoze, tu se pogrešno lečenjem i skupim lekovima radi, to je skupo zdravstvo. Zdravstvo koje se bazira na znanju, kvalitetu, koje je bazirano na usavršavanju naših mladih ljudi, to zdravstvo nije skupo i nikada neće biti, jer proizvodi zdravlje.
Ovo ministarstvo i ova Vlada je krenula da radi nešto što isto niste radili 12 godina, to su transplantacije. Gde smo mi to u Evropi? Stigli smo na poslednje mesto. Ne od juče, stigli smo za poslednjih 12 godina. Nemojte nas više učiti šta treba da radimo, nego nas pustite da ova reforma krene i da se završi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Pavićević je izjavio kako je jutros na Odboru stekao utisak da su mnogi bili na njegovoj strani i da ima neku nadu da će ovaj amandman biti usvojen.
Ne znam, verovatno nismo bili na istom odboru. On je možda bio fizički tamo prisutan, a ovako je bio na nekom drugom odboru. Od 14 prisutnih, 12 je glasalo protiv, a on i još jedan poslanik su glasali za. Sa njegova dva glasa, on je zaključio da tu ima neke nade da se ovakav amandman usvoji. Ovaj amandman je, otprilike, kako mali Perica zamišlja život.
Morate shvatiti da pisati amandman o specijalizacijama, a ne znati o tome ništa je vrlo komplikovana stvar i često puta može da vas odvede na potpuno pogrešan put. Da bi se stekao na jednoj specijalizaciji potrebni su kapaciteti, potreban je mentor koji će voditi. Ako mi jednom profesoru univerziteta natovarimo sada neplanirane, prvo specijalizante koji su planirani, onda ako pustimo sve nezaposlene koji imaju pare i da mogu po nekom pravu da upišu tu specijalizaciju, pa i njih natovarimo, pa mu natovarimo studente, pa mu natovarimo subspecijaliste, pa mu natovarimo pacijente i što ima da radi, pa još da piše radove, pa još ako ima i švalerku, može da se ubije onda.
Potpuno je fizički nemoguće napraviti takav sistem na kojem ćete vi kroz haos napraviti nešto i stvarati stručnjaka.
Zamislite, sada da dođe 30 specijalizanata na kardiohirurgiju. Kada će oni videti srce? Oni neće moći da priđu stolu, da operišu i da vežbaju, ni da steknu nikakvo znanje. Završite specijalizaciju i nećete uhvatiti u ruke ni skalpel ni držač, ništa. Treba neke stvari znati. Ovo što pričamo ne govorimo onako, pa dajte ljudi, svi imaju pravo da upisuju specijalizacije, to je čist populizam. Napravićemo 300 kardiohirurga koji nigde neće da rade.
Svaki plan i loš plan je bolji nego ne imati nikakav plan. Mi moramo napraviti planski život ovoj zemlji, a ne stalno demagoški ići na to – dajte svima pravo, dajte svako nešto da radi, šta ćemo, mi ćemo da galamimo, pa da pravimo od toga državu. Ne, država se tako ne pravi. Država se pravi smisleno. Država se pravi organizovano i država se pravi stručno. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, gospodine prvi potpredsedniče Vlade, gospodine Vujoviću, dame i gospodo narodni poslanici, pravilo dobrog govorništva kaže – ustani da te vide, govori glasno da te čuju i budi kratak da bi te voleli. Ova prva dva uslova ću ispuniti sigurno, a za ovaj treći ćemo da vidimo.
Ono što bih želeo odmah na početku da kažem gospodinu Vujoviću - vas, gospodine Vujoviću, kandiduje ovde vaša impozantna biografija koja je za svako poštovanje i kandiduje vas, na kraju krajeva, što ste potpuno svesni situacije u kojoj se društvo nalazi i sve težine prihvatili da pomognete ovoj zemlji, prihvatili da se suprotstavite svim teškoćama i problemima i da zajedno sa ostalim članovima Vlade uđete u taj reformski kurs, težak i bolan, kurs jedini mogući, koji će imati mnogo, mnogo bolnih injekcija i rezova. Ali, kada pacijent umire, onda je savršeno svejedno koliko će ga boleti ta operacija, bitno je da se on spase i da se sačuva njegov život.
Treća stvar koja je tu jako važna, to je taj program koji ste dali, iza kojeg mi svi stojimo i koji je možda jedino moguć u ovom momentu.
Ono što ja želim da vam kažem, ne želeći da budem vaš advokat, želim da vam kažem sa čime ćete se vi sve suočavati na ovom vašem poslu. Srbija je danas, a vi ste možda malo vremena proveli, sasvim nešto drugo u odnosu na ono što je nekad bila, širokogruda, puna energije, puna optimizma. Srbija je danas, posle 2000. godine, pretvorena u depresiju, u izgubljene ideale, u izgubljene nade. Srbija danas tumara i traži svoj put.
Vi ćete se suočiti sa time da će vas kriviti što odmah ne možete da otvorite sve fabrike koje su oni godinama zatvarali. Vama će zamerati što ne možete odmah da zaposlite one ljude koje su oni godinama otpuštali. Vama će zamerati što ne možete da vratite sve dugove kojima su oni godinama zaduživali ovu zemlju. Zameraće vam što dižete kredite da vraćate njihove dugove i kamate. Zameraće vam što nema proizvodnje koju su gušili za 12 godina vlasti.
Zameraće vam što je javna potrošnja toliko velika, što ima 760.000 zaposlenih u javnom sektoru, što ovakva proizvodnja i privreda jednostavno to ne mogu da nose. Zameraće vam što niste mlađi, neki, a neki će vam zamerati što niste stariji da budete iskusniji, a ovi što niste mlađi, da imate više energije. Jer, to je Srbija. Oni će sve zameriti, a ništa neće znati da cene i da vrednuju. Nesreća je što će mnogi biti nesrećni što ćete vi uspeti, ali ja želim da oni budu nesrećni. U ovoj zemlji ništa se manje neće zameriti nego da uspete.
Želim vam to od srca da uspete, jer ovo je poslednji momenat kad se Srbija diže, kad se Srbija budi i kad Srbija treba da postane ono što je uvek bila, zemlja Evrope koju su poštovali i voleli. Hvala.

Poštovana ministarka, predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom amandmanu ja ću podržati ideju i preporuku. Da li će amandman biti prihvaćen ili se može smatrati da je zakonom već to obuhvaćeno, to je sasvim sporedno pitanje.
Drago mi je što je ministarka rekla da će se voditi računa o uticaju na životnu sredinu, jer mi smo imali juče jednu situaciju da u Izveštaju se ekologija i šteta, to je jedna ekološka katastrofa bila u tim područjima, uopšte ne pominje nijednom rečju. Životna sredina se ne pominje u Izveštaju kao da ona ne postoji, kao da se to desilo nekoj drugoj i vrlo je teško razgovarati. Ja recimo nisam učestvovao u toj raspravi zato što sa pozicije pozicije teško je kritikovati takav jedan izveštaj. To nije dobro, čak nije ni zdravo, a ne mogu opet iz principijelnih razloga ni da hvalim i onda je najbolje ćutati i da se pravite mrtvim.
Verujte, ono što se dešava i što se desilo tamo ima ogromne posledice i cena je ogromna. Mi smo radili 5. juna jedno javno slušanje o metodologiji procene uticaja na životnu sredinu od poplava i imamo Izveštaj na 19 strana. Uradili smo juče i zaključke na Odboru i bilo bi dobro da neko uzme to. Mislim da će mu taj tekst i ta mišljenja vrlo kvalitetnih ljudi koji su učestvovali u toj raspravi mnogo pomoći, i Vladi i ovoj komisiji koja će na tome raditi.
Odbor je juče doneo jednu odluku, da će pratiti taj monitoring i sve što se dešava zato što ne možemo ostaviti samo na tim papirima. Verujte da na tom području koje ima 11 opština i gde treba da se radi deponija Kalenić, koja se godinama ne radi i ne znamo zašto, da je ona napravljena, a to je i Obrenovac, Lazarevac, Mionica, Ljig, Ub, šteta bi bila nekoliko miliona evra manja i ne bi se moglo desiti da plivaju tolike količine flaša plastičnih. Mi više po srpskim rekama imamo plastičnih flaša neko što ima u marketima. Ne bi se moglo desiti da zbog tih silnih flaša i plutajući ugunulih životinja, šporeta i koječega po rekama, dođu i da nam se ruše mostovi i ne bi se još mnogo toga moglo desiti samo malo da smo pokazali organizovati i svesti i brige i želju da pokažemo koliko je to u stvari skupo ako ne brinemo o toj životnoj sredini i koliko nam se to vraća. Vratilo nam se žestoko i vratiće nam se ponovo ako ne pokažemo dovoljno pameti i ako smatramo ovog momenta – nemojte, nećemo ulagati, što nam je skupo.
Rezultati i ono što se vidi kao efekat u životnoj sredini ne dolazi tako preko noći. Znate, kuća se sruši, pa izgradite i imate opet i vidite. U životnoj sredini se to ne vidi, a mi smo kao narod u nekom svom mentalnom sklopu da reagujemo samo na ono što vidimo i još više na ono što nas boli. Ako nas nešto ne boli, to kao da ne postoji. Ako ne vidimo, isto tako. Mislim da bi tu neku našu svest za neku viziju nečega što treba da napravimo nam je važnija i bitnija.
Ja ne sumnjam uopšte da ova vlada neće ispuniti ono što je obećala. Ona će izgraditi infrastrukturu, popraviti sve to, uradićemo mi to. Što se tiče životne sredine, uradićemo sigurno zato što će to Odbor pratiti to danonoćno i ne samo to nego i ono drugo što se dešava u životnoj sredini. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gospodo pukovnici, dame i gospodo narodni poslanici, tema učešća naših odbrambenih snaga u mirovnim operacijama je izuzetno značajna iz razloga naše bliske prošlosti i svežeg pamćenja svih nesrećnih događanja na prostoru stare Jugoslavije i na KiM, sa jedne strane, a s druge strane, medijski se o toj temi vrlo malo piše i vrlo malo se ona medijski eksploatiše, tako da ova rasprava može da otvori mnoge nedoumice koje postoje kod naših građana, kada je u pitanju učešće naše vojske u mirovnim operacijama.
Imamo apsolutno moralno pravo da kažemo – ne, gospodo, posle duplih standarda koje ste primenili protiv Srbije i srpskog naroda, ne moramo da učestvujemo u tim operacijama. Dupli standardi na prostorima stare Jugoslavije bili su što se koristilo ili međunarodno pravo za teritorijalni integritet i suverenitet s jedne strane ili pravo na samoopredeljenje naroda. Kad je bio problem stare Jugoslavije, onda se protiv srpskog naroda koristilo međunarodno pravo teritorijalnog integriteta i suvereniteta, a kada je bilo otimanje KiM, onda se koristilo pravo na samoopredeljenje, i kod jednog i kod drugog uvek na štetu srpskog naroda.
Srbija je odlučila da se okrene budućnosti. Srbija je odlučila da definiše svoje interese i mnoge stvari da zaboravi i sve to što je na neki način bilo nepravedno prema njoj. Ako je neko osetio nesreću građanskog rata, težinu i te još uvek sveže rane, onda smo to mi. Zbog toga smo možda i najviše osetljivi na tu temu i najviše želimo da pomognemo na svim onim mestima gde se takve nesreće i događaju.
Građanski rat je veliko zlo. Zna se kako počinje, zna se ko ga izaziva, ali nikad se ne zna koliko će da traje i kako će da se završi. Jedino što se zna je da onaj ko ga izaziva obično u njemu ne učestvuje i obično i nema i ne oseća tu nesreću njegovog trajanja.
Zbog toga naše mirovne snage, koje su uvek bile izuzetno cenjene i naša vojska i naši plavi šlemovi su bili tada na Golanskoj visoravni i najpoštovaniji, a i danas, siguran sam, da će u svetu biti među poštovanijim kada budu učestvovali u tim mirovnim operacijama, imaju zadatak da budu naši ambasadori, imaju zadatak da izuzetno poprave i doprinesu popravci našeg ugleda u svetu s jedne strane i našeg međunarodno-pravnog i političke situacije.
Vojska Srbije je uvek bila poštovana u Srbiji i bila je među prvim institucijama. Narod voli svoju vojsku i uvek je voleo. To je deo naše tradicije, naše istorije. To je, u stvari, naš karakter. Što je rekao Miloš Obrenović: „Srbin tri stvari ne da, a to je puška, to je žena i to je vlast“. Tako smo vaspitani, tako to radimo, tako to poštujemo. Sa druge strane, vojska je svojim odgovornim radom, ozbiljnošću, odgovornošću i disciplinom to i potvrđivala.
Ono što je izuzetno bitno, mi smo krenuli sa malim brojem naših snaga. To su bile medicinske ekipe. Vojnomedicinska akademija ima kapacitete, ima iskustvo, znanje i ona je probila led učešća naših odbrambenih snaga, jer te misije tamo nisu samo mirovne, one su i humanitarne, pre svega. Danas smo došli da formacijski možemo da šaljemo i čete, što je jako bitno, jer tada koristimo svoju logistiku. Niže formacije obično moraju da se naslanjaju na logistiku drugih zemalja i tada je to problematično, jer treba uskladiti kako našu opremu, treba uskladiti obuku, a treba uskladiti, normalno i znati, jezik. Ovako nam je lakše i ovako operativno možemo bolje da delujemo.
Potpuno sam siguran da će pripadnici naših snaga koje budu tamo učestvovale doprineti ugledu naše zemlje u svetu, doprineti miru na tim prostorima, doprineti poboljšanju naše pravno-političke situacije i da će na neki način, kao naši ambasadori tamo, u svakom slučaju pokazati sve vrednosti ove zemlje u nekom kako humanom, tako i stručnom i vojnom aspektu. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, sama činjenica da su izmene i dopune Zakona o savetima nacionalnih manjina došlo među prvim zakonima koje treba da donesemo, govori sa koliko ozbiljnosti i odgovornosti ova Vlada i ova država prilazi problemu nacionalnih manjina.
Mi smo jedno multietničko i multikulturalno društvo i kao takvo to bogatstvo možemo da iskoristimo u što bržoj i boljoj demokratizaciji našeg društva s jedne strane, ali to isto tako može da bude i problem, teret i uslov određenih političkih pritisaka sukobljavanja ako na njega ne odgovorimo na adekvatan način.
Činjenica o toj odgovornosti i ozbiljnosti je i sam ekspoze premijera, koji je jedan dobar deo ekspozea posvetio upravo pravima nacionalnih manjina i nagovestio da ćemo mi ove izmene i dopune usvajati i da ćemo do kraja godine dopuniti i poboljšati tekst ovog zakona, s obzirom na stav Ustavnog suda o njemu.
Sami nacionalni saveti su i predviđeni da budu jedan poseban vid autonomije nacionalnih manjina, preko kojih će oni imati svoja prava ali i obaveze da za svoje nacionalne manjine obezbede što bolje uslove za razvoj kako u obrazovanju, informisanju, kulturi, tako i u službenoj upotrebi pisma i jezika.
Kakva je praksa dosadašnjih nacionalnih saveta? Bilo je tu i dobrih rezultata, ali bilo je i određenih grešaka, što je shvatljivo s obzirom da je svega desetak godina kako su oni osnovani. Te greške su bile unutar njih u smislu nekih ličnih, personalnih sukobljavanja interesa s jedne strane, a s druge strane želje određenih nacionalnih saveta da stvore paralelnost i postanu neki deo paralelne državne institucije.
Normalno je da će ovim zakonom koji danas donosimo to biti značajno poboljšano i da sam rad na njemu, koji je trajao oko šest meseci i učestvovalo je dvadesetak ljudi, pre svega i predstavnik nacionalnih manjina, i obezbeđuje verovanje u to da je to jedan bolji tekst i da nas čeka i dalje poboljšavanje takvog jednog teksta.
Želimo da budemo društvo ravnopravnih, jednakih šansi. Želimo da budemo društvo na koje će se drugi ugledati. Srbija je kao takva uvek ukazivala visoki stepen svoje osetljivosti po pitanju drugih ljudi i geslo da želimo da drugima bude onako kako bi drugi želeli da bude nama je upravo moto sa kojim ćemo u budućnosti ići.
Srbija mora biti faktor stabilnosti na ovim prostorima i ona će i u odnosu prema svojim nacionalnim manjinama i željama da stvara ravnopravno društvo na tome dosta raditi i sigurno dosta u tome učiniti.
Ove izmene i dopune imaju tehnički deo koji je vrlo značajan, jer RIK će sa svoje strane sigurno imati kapacitet i biti dobar organizator sprovođenja izbora. Ovaj zakon je došao po hitnom postupku, na neki način zbog toga što su izbori ove godine za nacionalne savete i da ne bi ugrozili sam proces njihovog funkcionisanja, mi smo uspeli da im obezbedimo to vreme da oni to mogu da obave.
Čeka nas u narednom periodu usaglašavanje, jer je određeni deo odredbi Ustavni sud proglasio neustavnim. Moraćemo u narednom periodu da učinimo sve, da ispoštujemo odluku Ustavnog suda s jedne strane, ali sa druge strane, da ne ugrozimo ni za malo stepen postignutih prava, kad su u pitanju nacionalne manjine.
Sa željom da Srbija bude zemlja na koju će se drugi ugledati i na stepen poštovanja prava svih, da bude društvo jednakih šansi, mislim da će u narednom periodu samo poboljšati ovaj tekst izmena i dopuna zakona koji danas imamo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, imao sam tu sreću ili nesreću kako se već uzme da budem u više mandata poslanik ovde ili tamo i da imam više predsednika i više predsedavajućih. Neke od tih predsednika pamtim po dobru, korektne i čestite ljude, neke sam zaboravio, a neke se trudim da zaboravim.
Međutim, čini mi se da što se više trudim da ih zaboravim, to mi manje uspeva. Neverovatno je to kako čovek pre zaboravi ono što neće, a teže mu uspeva da zaboravi ono što bi želeo. Želim da zaboravim one predsednike koji su kako su došli na to mesto i seli, zaboravili odakle su došli, počeli da se osećaju kao vlast i da budu deo Vlade, da budu štit između Skupštine i Vlade i na taj način obezbede Vladi da radi ono što hoće.
Želim da zaboravim upravo te koji su anulirali tu ulogu Narodne skupštine u kontroli Vlade i na kraju praćenja onih zakona koji sama donosi. Ali, bilo je izuzetno kvalitetnih ljudi, koji su svojom tolerancijom znali da naprave ambijent i da jačaju ugled Skupštine.
Nažalost, Skupština je došla u poziciju da je izgubila taj svoj ugled zato što nije znala da se nametne i nije znala da pokaže svoju ulogu u društvu, a Vlada je mogla, pogotovo u nekom prošlom vremenu da radi šta hoće. Bez te kontrole desilo se da je ta vlada rasparčavala, rasprodavala i na kraju uništavala ovu zemlju.
Svako vreme traži ljude za to neko svoje trajanje. Ovo je tegobno vreme, teško. Ovo je krizno vreme, ovo je vreme u kojem mržnja i negativna energija dominira u kome normalno uvek može da preti nasilje. Zbog toga mislim da u ovom parlamentu za predsednika i treba da dođu ljudi i da dođe upravo žena koja je predložena, gospođa Maja Gojković, koja će svojom smirenošću, tolerantnošću moći da napravi ambijent na koji će se građani moći ugledati.
Očekujem od Maje Gojković da unese u ovu skupštinu onu našu vojvođansku tolerantnost, uzdržanost, a ponekad i preteranu skromnost. Očekujem da tim urbanim šarmom, a narodnom širinom doprinese da se ovde tolerancija, sukob mišljenja, uzajamno poštovanje budu dominantne osobine ovog parlamenta.
Ne mislim da ovaj parlament treba da bude kao u Engleskoj i da njegova kontrolna uloga bude tako što će ministri pre podne da rade, a uveče i noću da podnose račune parlamentu. To neće moći. Mi smo još daleko od toga, ali želim da ovde upravo ova većina apsolutna svojim znanjem, umećem i demokratičnošću da može da se suprotstavi nekim odlukama koje idu suprotno od interesa države.
Očekujem od Maje da će to moći da sprovodi i da će znati da artikuliše takva mišljenja. Želim joj sve najbolje i mislim da će biti jedan dobar predsednik Skupštine. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, železnice negde u Srbiji leta gospodnjeg 2013. godine, jure vozovi 30, 40, a negde bogami i svih 50 km na sat. Ali, važno je stići. Zašto su ovi krenuli da idu 200, 300 km na sat, teško je objasniti. Oni hoće čak da nam ponište i naše srpske mudrosti da – ko lakše ide, brže stiže. Gde je tu bezbednost?
U Španiji mašinovođa kuca poruku i zaboravi na krivinu, ide 170 km na sat, izleteo i pobio silan narod. Kod nas to ne može da se desi. Naše mašinovođe mogu slobodno da kucaju poruke, čestitaju rođendane, jer pri ovakvim brzinama nema ni velikih ni malih krivina da može da ispadne i da se prevrne.
Često nas porede sa Japanom. Kažu kako Japanci, pa njihov voz, znate u Japanu ide 500 kilometara na sat, sad su ga testirali, ali to nije voz, to ne ide po šinama, to je magnetima podignuto i to je više avion. Vozovi su ovi naši što idu po šinama, škripi, pa kad onaj majstor zakoči, ispadaju varnice a svi putnici otpozadi stignu napred u jednom momentu.
Kada govorimo o toj bezbednosti, ili uopšte sa se nastavim oko stanja naše železnice, moram samo parametara da kažem da je mreža železničkih pruga u Srbiji stara više od jednog veka, a preko polovine svih pruga izgrađeno u 19. veku. Sada ima neki podatak da 2008, 2010, 2011. i 2012. godine nije remontovan ni jedan metar pruge. Četiri godine mi nismo uspeli da remontujemo nešto što su nam preci gradili u 19. veku. Onda kaže, prosečno dnevno u saobraćaju ima 128 vučnih vozila i 131 putnički vagon. Znači, ispada da imamo jedno vučno vozilo koje vuče samo jedan vagon. Gubitak železnica Srbije za 2012. godinu, iznosio je 16,6 milijardi dinara itd, itd.
Kada smo kod bezbednosti izdvojiću ovaj član 78. Vrlo je interesantan. Kaže – lokomotiva mora da ima uređaj za upravljanje, uređaj za kočenje, vlačnu odbojnu opremu, uređaj za kontrolu budnosti, farove, brisače, pa to sve imaju i naše lokomotive. Ne razlikujemo se baš previše od njih. Možda idu brže. Jedino je ovde problem kod uređaja za grejanje prostora za putnike. Ako budemo morali da ga ugradimo, naši putnici nisu to naučili. Oni su naučili da je jednako hladno unutra u vozu i napolju. Sada ako ih naviknemo da je unutra toplo, kad izađu može da se desi da se prehlade.
(Aleksandar Antić, sa mesta: Može da se desi da neće hteti da izađu.)
Može i to biti.
Sada nešto oko interoperabilnosti na primeru pruga kroz Banat. Mislim da su u Banatu najsporije pruge u Srbiji. To je sasvim logično. Nikom nije izazov da tu pravi prugu, nema ni kanjona, ni klisura, ni tunela, ni planina, nema ništa, ostalo je da nema ni pruge. Sada smo od Panonskog mora u Banatu dobili bukvalno mrtvo more.
Ima jedan projekat koji može da bude vrlo interesantan. Projekat koji zagovara i Evropska komisija UN. Verovatno ste upoznati sa tim. On dosta dugo traje, njegovo prihvatanje, ako tako mogu da kažem. Radi se upravo da se pokaže primer interoperabilnosti između Mađarske, Rumunije i Srbije na prugi Segedin-Kikinda-Temišvar, gde će se povezati Budimpešta sa Bukureštom, a nama eto mogućnost da vidimo kako to radi EU. Možda ako imamo pameti, a nadam se da ćemo imati, spustimo vertikalu od Kikinde, preko Zrenjanina, do Pančeva, a od Pančeva jedan krak za Smederevo, drugi krak na Južni tok. Možda bi na taj način i taj Banat, nesrećni, malo oživeli sa jedne strane, a sa druge strane bi nešto naučili i svim ovim parametrima koji iz ovog zakona mogu da se prihvate.
Mi smo imali to već i predato je u tu čuvenu DKMT regiju, ali tada smo mi vodili upravni odbor DKMT regije, a kada mi nešto vodimo obično naši projekti ne mogu da prođu.
Ima ovde i nekih pomaka, da ne bude sve tako smešno, a bolje da je smešno nego da pričamo previše tužno. Pomaci, recimo kod putničkog železničkog saobraćaja prevezeno je 4,8 miliona putnika što je povećanje 26% u odnosu na prošlu godinu. Ako su ovi podaci tačni, nemam razloga da ne sumnjam, to je ipak neko pomeranje priče.
Ostvareni transportni prihod je 1,17 milijardi dinara, što je povećanje za 5,36%. Prevezeno je 6,38 miliona tona robe, što je povećanje od 2,4%. Ostvaren je transportni prihod od osam milijardi, što je povećanje za milijardu i 200 miliona ili 17,64% u odnosu na prošlu godinu.
Železnice Srbije su dakle, ove godine, sopstvene prihode povećale za oko 1,2 milijarde dinara, 18% a rashode smanjile za oko 2,3 milijarde dinara, 12% u odnosu na isti period prošle godine, i to u uslovima značajnog obima povećanja prevoza u putničkom i robnom saobraćaju.
Prema tome nešto se okreće, ipak, i pomera. Pogotovo ovaj zakon koji danas donosimo i krovni zakon koji smo doneli u maju pokazuje da ima tu malo i energije, ima tu i želje i volje, ima tu i nade da ćemo i mi jednog dana i naša železnica polako, ali sigurno, biti u koloseku onom drugom, sa železnicom Evrope, a do Japana ipak nećemo stići. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, gospodo ministri, sadašnji, budući, dame i gospodo narodni poslanici, u svetu je napisano mnogo knjiga o političkoj teoriji. Neke od tih knjiga prevedene su i kod nas. Međutim, kada vidim kako se opozicija ponaša i kako nastupa, imam utisak da su kod nas prevedene pogrešne knjige. Kao da je neko nekom rekao pogrešno da će opstrukcijom, napadom svega, pa čak i ne rođenog deteta, opozicija steći određene poene.
Možda je to moglo 90-ih, možda je to moglo dok politička svest građana nije bila na ovom nivou dana. To je ipak nastup koji ne donosi rezulate.
Sa druge strane, ne razumem ni taj dualizam opozicije od pre nekoliko dana. Jedan poslanik iz opozicione stranke je rekao: „Gospodo, ova rekonstrukcija dugo traje, ovo ne valja. Treba kao u Danskoj. Došla je premijerka i predstavila nove ministre pola sata i rekla – e, sad idemo da radimo.“ Ne razumem, hoćete li ovako ili onako? Bojim se da smo primenili princip i da je gospodin Dačić došao i predstavio ministre i rekao – e, gospodo, sada ste ih videli, idemo da radimo, naša opozicija bi se valjala po stepeništu i u zgradi i napolju van zgrade.
Da se sad ne bavim perifernim stvarima, nego bih da pokušam da definišem šta je suština današnje sveopšte naše društvene krize i koji su to elementi koji opredeljuju tu krizu?
Na prvom mestu, po meni, to je taj neki psihološki momenat i to je taj ambijent o kome se ovde dosta govori. To je ambijent koji je depresivan, apatičan, krajnje destruktivan.
Ovaj ambijent koji imamo posledica je postrevolucionarnog događanja u našoj zemlji posle te čuvene nesrećne 2000. godine, kada je danas, nakon izneverenih očekivanja, nada izgubljenih ideala, upravo onaj talas energije koji je postojao pretvoren u destrukciju svega što se dešava. To je nešto što je suštinski i to je nešto što je najvažnije i upravo na tome ove reforme, koje Srbija danas doživljava u smislu menjanja tog ambijenta, su ključne. Upravo ovo insistiranje na smenjivosti, na posvećenosti, na radu, na odgovornosti, je nešto što treba da promeni Srbiju. Menjajući sebe Srbija će upravo najviše i u raditi za sebe.
Šta bi to ovog momenta mogao sa svoje strane da kažem, ili šta očekujem i čemu se nadam, u kratkim crtama, od nekih novih ministara? Na prvom mestu finansije. Štednja do praga bola, pa i dalje. Jer, teško je naći u Evropi zemlju koja je siromašnija, a u isto vreme rasipnija. Curi na sve strane. Jednostavno je neverovatno, kao u liku je administracija lokalnih samouprava, a i državna nabujala da, verujte, u nekim sredinama u lokalnoj samoupravi i u kancelarijama nemaju ni vazduh. Pogušiće se koliko ih tamo ima. Treba doneti uredbu da ne nose stolice od kuće.
To se sve desilo posle 2000. godine, kada je 18 stranaka došlo na pojilo i kad se napravio princip partijskog zapošljavanja i kada je to bio uslov, u stvari, dobijanja ostanka na političkoj sceni određenih stranaka. I svaki taj ušteđeni dinar u proizvodnju, svaki. I to pre svega u proizvodnju za domaće tržište, kako bi smanjili uvoz, a povećali potrošnju. Jedan ušteđeni dinar, gospodine Krstiću, ako vam spreče da ne uložite u proizvodnju, dođite ovde, mi ćemo vas braniti. Jedan dinar ako hoće da daju u fudbal ili u neke druge stvari, dođite ovde, mi ćemo vas braniti. Jer, Srbija ne može, ako to ne uradi, mi polako možemo da ugasimo svetlo.
Druga stvar, poljoprivreda. Mislim da je vreme da stvarno krene to zadrugarstvo, to ujedinjenje, da ojačamo srednjeg poljoprivrednog proizvođača i da krenemo u tu finalizaciju, da ne zavisimo toliko od te berze.
Treće, odnos prema međunarodnoj zajednici. Mislim da to dobro i izvanredno ide. Otvorila je Srbija sva vrata. To je Srbija. Otvorena, širokogruda, prijateljska, saradljiva. To je Srbija koju su voleli i to je Srbija koju će voleti.
Sport. Krajnje je vreme za privatizaciju velikih sistema – „Partizan“, „Zvezda“. Svaki dinar da se sačuva, da možemo da ojačamo male sportove, da ojačamo masovni sport. Ovo je presipanje iz šupljeg u prazno, a rezultata, očigledno je jasno svima da više i nema.
Borba protiv korupcije i kriminala je spasla državu. To treba nastaviti i to treba da postane pravilo ponašanja. To više nije borba.
Lokalna samouprava. Gospodine Miroviću, svaka opština mora da napravi strateški plan. Svaka opština mora da definiše svoje kapacitete, mogućnosti, znanja i iskustva, a onda na osnovu tih strateških planova napraviti regionalne planove, pa na osnovu regionalnog imati plan za državu. Dosta je bilo da se investitori usmeravaju prema opštinama, da li u toj opštini ima opštinski odbor G17, ili G18, ili bilo koje stranke, nego da se ravnomerno spasu pogranični gradovi ili da se sačuva ostanak sela i da ne uništimo i Beograd i Novi Sad.
Pravda. Mislim da Srbija odavno nije imala mlađeg, elokventnijeg, sposobnijeg i pravednijeg ministra pravde. Etalon, Srbin od glave do pete.
Za datum venčanja sa EU, ako nismo pripremili timove i nemamo već pripremljene projekte za aplikaciju i za podršku EU, onda smo mi zakasnili. Ti timovi su morali već da razrade iskustva drugih zemalja kako se to radi, kako bi se što spremnije na taj datum pripremili.
Životna sredina. Tu malo škripi. Mora se obezbediti celovitost funkcionisanja životne sredine, jer je to izuzetno važno za EU.
I tako dalje, i tako dalje, da se ne upuštamo sad baš u sve, u analizu svega. U svakom slučaju, stvari su krenule u dobrom pravcu. Srbija ide u dobrom pravcu. Tamni oblaci se razilaze, polako sunce dolazi nad Srbijom i vreme je. Vostaje Serbija, vostaje carica. To je proces koji je krenuo i to više niko ne može da zaustavi. Hvala.

Samo objašnjenje, ko nije to razumeo i ko nije shvatio, to je bila metafora. Kada se tako nešto kaže, to se odnosi na nešto što još nije startovalo, kao sad novi ministri i nova Vlada, a mi im već nalazimo zamerke. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Poštovani ministre, dame i gospodo, slušajući ove diskusije shvatio sam da politički život u Srbiji dostiže neke neverovatne visine. U ovoj zemlji sve može da se ispolitizuje, pa čak i hrast, može da se ispolitizuje životna sredina i njena zaštita.
Međutim, ja ne želim tako da razmišljam i da mislim da su predlagači ovog amandmana koji su želeli da se ministarstvo za zaštitu životne sredine ponovo formira, imali takve namere. U svakom slučaju, to je moguće i takav amandman bi mogao biti prihvaćen, ali to je samo jedan od puteva kako da se dođe do konačnog i onog zajedničkog cilja koji mi svi kao ljudi želimo, a to je da naša životna sredina bude unapređena, sačuvana i obezbeđeno pravo na život budućim generacijama.
Iskustvo nam govori da raznih oblika i vidova organizovanja ima, a rezultati su uvek različiti. I kada je bilo ministarstvo, bilo je boljih ili lošijih rezultata, kada je bila uprava ili direkcija, svejedno, jer upravo ti rezultati ne zavise samo od toga da li će biti ministarstvo ili neće, nego zavisi pre svega od toga koji ljudi to vode, koliko je njihovo znanje, sposobnost, organizovanost, koliko imaju volje, posvećenosti i svega onoga što je potrebno, na kraju krajeva i ljubavi prema toj životnoj sredini, da bi i rezultati bili kvalitetni.
Zbog toga mislim da mi, pre svega, treba da se ugledamo upravo na evropske tokove i te civilizacijske, da imamo i da vidimo kako se tamo poštuje život, a kod nas upravo toga nema i kod nas se više poštuje nešto što ugrožava sopstveni život, ili što ugrožava tuđi život, a to je po onoj narodnoj „čega se pametan stidi, budala se time ponosi“.
Zato su za nas, bez obzira da li ćemo se organizovati ovako ili onako, u životnoj sredini i u ekologiji za ovo društvo najvažnije dve stvari. Jedna je kako ćemo dočekati i koliko ćemo se organizovati da dočekamo taj datum venčanja, kada treba da pripremljenim projektima odgovorimo i uspemo da povučemo i dobijemo podršku od Evrope, adekvatnu upravo našoj nesrećnoj poziciji u kojoj se nalazimo, kada je u pitanju naša ekologija. Oni upravo u tome mogu najviše da nam pomognu i hoće da nam pomognu, samo zavisi od nas da li mi sami sebi želimo da pomognemo i koliko ćemo biti spremni, sposobni, organizovani da pripremimo projekte i dočekamo to sudbonosno – da, od strane EU.
Druga stvar na koju sam ja očekivao da će opozicija malo ukazivati, a samo želim to da kažem da i na to mislimo i radimo, a to je da zbog nesrećnog tumačenja određenih termina, došlo do određene blokade u samom funkcionisanju našeg Ministarstva za životnu sredinu, u stvari za energetiku, zato što su prirodni resursi pogrešno tumačeni i ispalo je da zaštićena prirodna dobra spadaju u prirodne resurse.
Tu je došlo do blokade zato što se izgubila ta celovitost zakonodavnog sistema u zaštiti životne sredine, jer zaštićena prirodna dobra nisu prirodni resursi niti će ikada biti. Prirodni resursi su ekonomska kategorija a zaštićeno prirodno dobro upravo je i napravljeno zaštićeno da bi se sačuvala ta njena božanstvena vrednost i ono prirodno što je nama i od Boga ostalo.
Na tome ćemo dosta raditi i to moramo napraviti kako bi obezbedili funkcionisanje zaštite prirode jer ovog momenta to nam je u stvari najveći problem, ne gledajući na sve ono drugo što se ovde onako demagoški i pomalo populistički ukazivalo.
Zato, evo na kraju, želim samo na kraju da će SNS kada je u pitanju životna sredina i njen odnos prema njoj učiniti sve da do datuma i organizovan je svaki način državnički odgovorno da se pripremimo i da ispunimo sve ono što se od nas očekuje, a to ima dosta problema, ali sam ubeđen da ćemo mi to uspeti da rešimo. Hvala.

Zahvaljujem. Neću dugo. Imam utisak da smo se upleli u ovaj član 24. ko pile u kučinu, a to se obično dešava kada hoće doktori da raspravljaju o pravima, a još gore kad pravnici hoće da raspravljaju o medicini. Mislim da se sve može gurnuti u apsurd, pa se i ovaj član, koji je dosta fleksibilno postavio problem, kroz razno, razna objašnjenja gurnuo potpuno u apsurd.
Ovo jasno govori da se odgovornost ostavlja lekaru da procenjuje o tome da li će dete sa 15 godina koje je, između ostalog, kako je rečeno, sposobno da rasuđuje, tražiti od njega da on odluči o tome da li će tu dokumentaciju, podatke iz dokumentacije uopšte saopštiti roditeljima. To je potpuno jasno. Ko će drugi da odlučuje ako neće lekar? Kome drugom tu odgovornost da prebacujemo?
Ne možemo mi svaku životnu situaciju staviti u članove zakona. Ne možemo mi svaku situaciju i bolest različito manifestovanu staviti u neki član zakona. Zato postoji lekar koji procenjuje da li će nekom pacijentu saopštiti o kojoj se bolesti radi, procenjujući psilohološki gledajući kako će to na njega reagovati ili kako će reagovati na njegove roditelje. To su vrlo složene stvari i one se donose od pojedinca do pojedinca i to je vrlo složena odluka jednog čoveka koji ima odgovornost za svoj posao koji, na kraju, krajeva, mora da brine o zdravlju tog deteta.
To su vrlo jednostavne stvari i vrlo lepo fleksibilno je napisan ovaj član zakon kojim pokušavamo, na neki način, da zaštitimo te mlade ljude koji često puta danas su daleko obrazovaniji od svojih roditelja i mogu bolje da procenjuju kako će se neka stvar odraziti i na njih i na roditelje. Šta da se desi da dođe dete i kaže – imao je potres mozga i nemojte saopštiti majci, ona je bolesna, ima živčane probleme ili srčani bolesnik, i sad ćemo mi to njoj da kažemo. Pa, nećemo da kažemo. Ali, to je od slučaja do slučaja. Mi bacamo sve u apsurd i pričamo uopšteno o svemu i svačemu.
Prema tome, mislim da je potpuno jasno ovo i da treba, kada govorimo dalje, a mi ćemo sada kroz sledeće amandmane iste i slične situacije imati, da se malo usredsredimo na život, jer život ima neke svoje druge stvari, nisu to pravila. To je nešto što se ostavlja lekaru da procenjuje šta je u interesu pacijenta. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o savetniku za zaštitu prava pacijenata, ovde se možda malo pogrešno postavlja pitanje da će taj savetnik biti direktno odgovoran predsedniku opštine ili nekoj opštinskoj političkoj strukturu. To uopšte ne mora tako da bude na terenu.
Na neki način taj savetnik je potpuno individualan. Njegova obaveza je da brine o građanima, da brine o pravima i zaštiti ta prava pacijenata na toj teritoriji. Da li će on to raditi ili neće raditi i kojim kvalitetom će to raditi, to zavisi od pojedinca do pojedinca. Neko će izvanredno raditi taj svoj posao, čak pored toga što će brinuti i o njihovim pravima i savetovati ih kako da ostvare ta prava. Možda će se angažovati i da im pomogne u nekom procesu kako da ta prava do kraja i ostvare. Negde u nekoj sredini će biti neko potpuno nezainteresovan i taj verovatno neće dobro raditi. Mi sad ne možemo praviti zakon od opštine do opštine i gledati gde će neka opština daleko više možda ispolitizirati tu stvar, a neka će to prepustiti čoveku da prema svojoj odgovornosti i znanju sam to radi.
U svakom slučaju, ovo treba podržati jer je to jedan korak napred u smislu jednog složenijeg, ozbiljnijeg pristupa u podršci i ostvarenju prava pacijenata. Kada je u pitanju savet kao takav, on mene podseća, govorio sam i na odboru, na ono vreme kad su bili SIZ-ovi i kad su bila veća davalaca usluga i veće primaoca usluga. Kada su u jednoj opštini postojali davaoci usluga. To je bio dom zdravlja, bolnica itd, lekari, a na drugoj strani primaoci usluga. To je bila privreda i to su bili građani. Na nekoj Skupštini koja se održavala s vremena na vreme, analizirala se situacija u toj opštini, kada je u pitanju zdravstvena zaštita, nivo, kvalitet, mogućnosti, pare privrede, koliko treba izdvajati, kakvi su troškovi, šta planirati itd. To je bilo u ono vreme prilično, da kažemo, čak i dobro. Danas je neko drugo vreme. Danas to drugo vreme traži ovakav način organizovanja.
U svakom slučaju, ovo će biti nešto novo i nešto dobro ako to u praksi zaživi i ako ti ljudi odgovorno rade svoj posao i u nekom razgovoru, sastancima između s jedne strane zdravstvenih radnika i s druge strane građana, savetnika i ostalih dođu do najboljih rešenja koja su za tu sredinu i te građane dobra. Jedino što nama fali u ovoj celoj priči, a to je i taj zakon o zaštiti lekara. Paralelno za zaštitom pacijenata i pravima pacijenata, moramo ići na zakon o lekarstvu, na zakon o zaštiti lekara i onda da uspostavimo tu ravnotežu i da imamo pravi partnerski odnos između pacijenata i lekara.