Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, čast izuzecima, danas srpski parlament može da bude ponosan na svoj saziv, jer je ovo već druga inicijativa Ženske parlamentarne mreže, gde su se svi usaglasili i kao jedan glasaće i za ovaj predlog zakona. Prvo je bilo ukidanje zastarevanja krivičnog dela – seksualno zlostavljanje maloletnika, ovo je druga tema, tzv. Istanbulska konvencija.
Trudiću se da govorim, što bi rekli, svakodnevnim jezikom, kako bi javnost što više ostala uz ovo što govorim, jer često predlozi zakona koji ratifikuju određene sporazume, konvencije budu pomalo nerazumljivi za običnog gledaoca, uslovno rečeno, i ostane negde po strani ono što je suština i ono što su efekti tih sporazuma i konvencija. Da se to ne bi dogodilo i danas, govoriću pomalo, ne toliko detaljno kao o Istanbulskoj konvenciji, i o ostalim tačkama koje su objedinjene u ovoj tački dnevnog reda, a nešto kasnije i o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici i to ću govoriti onako puna srca. Jer, tako danas Srbija i treba da se ponosi svojim parlamentom, poslanicama posebno Ženske parlamentarne mreže, ali o svemu tome nešto kasnije.
Ono o čemu danas na početku želim da govorim, to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Republike Srbije i Kanade i sličan sporazum, uslovno rečeno, o socijalnoj sigurnosti između Srbije i Velikog Vojvodstva Luksemburg.
Sporazum sa Kanadom potpisan je u aprilu ove godine, sa Luksemburgom u junu ove godine, što govori da smo relativno brzo stigli do potvrde i ratifikacije u parlamentu, što još jednom potvrđuje da su nam ove teme socijalne zaštite, socijalne sigurnosti veoma važne i negde među prioritetima. Imajte u vidu da se Srbija nalazi u jako teškom trenutku i da po hitnom postupku donosi mnoge zakone koji su neophodni za funkcionisanje države u ovakvoj situaciji, u ovako složenom trenutku. Zbog toga, još jednom ponavljam, ovo je relativno brza ratifikacija sporazuma.
I jedan i drugi sporazum o socijalnoj sigurnosti je međunarodni sporazum kojim se reguliše penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti, a u Sporazumu o socijalnoj sigurnosti sa Velikim Vojvodstvom Luksemburg je reč o osiguranju za slučaj dečije zaštite i materinstva.
Osim onih opšteprihvaćenih principa i iskustva naše zemlje u ovoj oblasti, tu su uvedeni i standardi koje predviđa Uredba EU broj 883, koja reguliše socijalnu sigurnost radnika migranata.
Bez obzira što sam rekla da ću govoriti prostijim, svakodnevnim, jednostavnim jezikom, opet se uvedoh u ovaj službeni pravni jezik. Hoću da vam kažem da nam je socijalna zaštita i socijalna sigurnost, zdravstvena zaštita naših ljudi u dijaspori među prioritetima. Mnogo naših ljudi van Srbije se nalazi i moramo da radimo na tome da se popravi njihov položaj i da se obezbede ta prava koja imaju, a svakako nisu na zadovoljavajućem nivou. Ova dva zakona o potvrđivanju ova dva sporazuma, sa Kanadom i Luksemburgom, svakako će pomoći.
Sledeći Predlog zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnje u oblasti međunarodnog usvojenja je veoma značajan, kao što ste mogli čuti i od ostalih govornika tokom današnjeg dana. Međunarodno usvojenje je relativno skoriji fenomen, ali posle Drugog svetskog rata je počelo da se razvija kao pravna institucija. Međutim, od sedamdesetih godina prošlog veka, dakle dvadesetog, broj ovakvih usvojenja je dramatično porastao. Kako broj tih usvojenja raste, naravno da su tu i nove situacije koje su blizu zloupotrebe i u današnjem svetu, kada su neki moralni principi među poslednjima na našem spisku, neophodne su ovakve konvencije koje će zaštiti i decu, posebno u ovoj oblasti međunarodnog usvojenja, veoma specifična oblast. Moguće je da neće veliki broj korisnika i građana biti obuhvaćen ovom konvencijom, ali ne smemo da dozvolimo da nijedno dete bude žrtva zloupotrebe međunarodnog usvojenja.
Dakle, ovim zakonom smo uskladili određene odredbe Konvencije sa Ustavom Republike Srbije, obezbeđena je efikasnija zaštita dece bez roditeljskog staranja, svakako povećana sigurnost u postupku međunarodnog usvojenja, zatim obezbeđene postadoptivne zaštite usvojenog deteta i ono što je zanimljivo kod ove konvencije i o čemu nisu govorile ostale kolege, namerno preskačem one sadržaje koje su spomenuli dosadašnji ovlašćeni govornici u parlamentu, jer želim da javnost čuje što više novih informacija, ova konvencija ima veliki broj ratifikacija u svetu i to je svakako bitan element kod odluke da i Srbija ratifikuje ovu konvenciju. Posebno je značajno što je većina evropskih država ratifikovala ovaj ugovor, uključujući i države iz neposrednog okruženja. Za sada je ratifikovalo 79 država, među kojima je većina država članica EU, zatim Kina, SAD i Ruska Federacija.
Toliko o ovim sporazumima. Svakako kažem da zaslužuju više vremena, ali o tome ćemo govoriti u nekom narednom periodu, jer mislim da se zapravo svest u Srbiji dosta promenila i da, što bi rekli, neće moći više ovako. Mnogo je mladih obrazovanih ljudi u ovom sazivu parlamenta koji su bili aktivni u nevladinom civilnom sektoru i tamo su se naučili jednom načinu rada, gde ne odustajemo dok ne rešimo određeni problem. Inicijativu dobijamo sa terena, dobijamo od ljudi koji žive tu tešku svakodnevnicu i čiji problemi nisu nama ponuđeni na tacni, nego ih je muka naterala da nas pritiskaju, nas koji donosimo i menjamo zakone, a i pratimo njihov nadzor, da ih promenimo i da ih donesemo na dnevni red parlamenta.
Jedan od prioriteta Ženske parlamentarne mreže u srpskom parlamentu, kojom svakako treba da se ponosimo, cela Srbija a i parlament, jer, evo, ovo je zgodna situacija da kažem da i u poslednjem, jučerašnjem izveštaju Evropske komisije, gde je pohvaljen rad srpskog parlamenta kao proaktivan, kao moderan, kao parlament koji je otvoren za inicijative javnosti, što do sada nije zabeleženo u toj meri, poseban doprinos svemu tome daje Ženska parlamentarna mreža.
Drago mi je što su sve koleginice, koje su do sada govorile, spominjale Žensku parlamentarnu mrežu. Želim da kažem onima koji slušaju ovaj direktan prenos da tu mrežu čine sve poslanice ovog parlamenta. Sada nas ima 84, zahvaljujući poslednjem zakonu, ima nas 1/3 žena u parlamentu i mislim da to smo mi to iskoristile na najbolji mogući način i radićemo dalje na promociji mreže i pojačavanju našeg uticaja, koliko nam to dozvoljavaju i naša izlaganja i naša pozicija u parlamentu.
Ono što je zanimljivo za Srbiju je da su se poslanice oko određenih prioriteta okupile da bismo insistirale na rešavanju veoma krupnih problema u Srbiji, pre svega kada je u pitanju pitanje žena. Tu je i oblast borbe protiv nasilja, ono što nam je danas na dnevnom redu, zatim borba za ekonomsko osnaživanje žena, odnosno pomoć u toj oblasti, obrazovanje i zdravlje žena. Ovako nabrojano to možda zvuči suviše uopšteno, ali verujte mi, od februara ove godine, za ovih sedam, osam meseci, koliko postoji mreža, mi smo napravile veliki broj inicijativnih sastanaka za početak buduće saradnje, a i sastanaka gde smo se samo sreli sa određenim ljudima, da čujemo kako oni razmišljaju, bez možda nagoveštaja za buduću saradnju. Ali, ima vremena, stvari se u Srbiji menjaju. Tu su i sindikati i nevladine organizacije i mediji, brojne strane kancelarije raznih humanitarnih i međunarodnih važnih organizacija koje rade u našoj zemlji, ali i iz inostranstva. Veliku pomoć i podršku su nam dale i brojne ambasade, predstavnici diplomatskog kora u Srbiji.
Dakle, Ženska parlamentarna mreža je jedno telo koje može biti odličan alat za popravljanje imidža ove zemlje, ne zato da bismo negde na papiru to napisali, nego zato što ljudi, koristeći snagu 84 poslanice u ovom parlamentu, mogu da promovišu pozitivne stvari u Srbiji. Ukinuli smo zastarevanje seksualnog zlostavljanja nad decom, tog krivičnog dela. Promovisanje, podsticanje Istambulske konvencije, odnosno Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici je naš drugi veliki korak.
Svakako da je ministarstvo predlagač ovog zakona, ali vam moram reći da smo jako, mnoge koleginice iz Ženske parlamentarne mreže, radile na tome da što pre dođe na dnevni red, da što više kolega razmišlja o tome. Problem nasilja u porodici i nad ženama u Srbiji smo dijagnostikovali. U tome uopšte nije problem. Čuli ste brojne koleginice i drago mi je što smo čuli mnoge brojke i mnoge potresne slučajeve u Srbiji. Drago mi je što smo odvojili barem jedan dan u parlamentu da govorimo isključivo o tome i da javnost može da sluša ukoliko je zainteresovana.
Hoću da pohvalim muške kolege. Mislim da je ovo jedinstvena prilika da među ovlašćenim izveštačima, ovlašćenim govornicima imamo i predstavnika Jedinstvene Srbije koji je kao muškarac bio zainteresovan da govori o ovoj temi. Znate o onim tradicionalnim okvirima – žene se u Srbiji bave ovim temama. Retki su muškarci, ali u parlamentu je drugačije. Drago mi je što je parlament nosilac tih promena u Srbiji. Kolege su stale rame uz rame uz nas i hoće da govore o ovome, da pomognu da se reše ovi problemi. Tu smo jači i tu je ona poruka koju treba da pošaljemo, da ovako velike probleme samo svi zajedno možemo da rešavamo.
Evo još malo brojki. Prijavljeno je 44 govornika za diskusiju, nakon nas ovlašćenih govornika. Od tih 44 govornika 14 je muškaraca. Jako je zanimljivo da se trećina muškaraca uključilo u ovu temu i čućete od njih jako zanimljive podatke. Ono što mogu da garantujem za poslanike SNS, jeste da su kolege koje dolaze iz različitih gradova iz Srbije bili izuzetno posvećeni i kontaktirali su institucije u njihovim gradovima i doneli podatke kako to izgleda u Srbiji. Mi smo ovde ograničeni vremenom, ali bih volela da obratite pažnju i do kraja dana da saslušate tu sliku Srbije, kakvo je stanje kada je nasilje nad ženama i u porodici u pitanju.
Jako mi je zanimljivo i izlaganje kolege koji će govoriti o nasilju nad muškarcima u Srbiji. Dakle, 75% nasilja u Srbiji se, kada su u pitanju partneri i u porodici, dešava nad ženama, ali imamo 25% nasilja nad muškarcima i to ne smemo da zanemarimo, jer ti ljudi doživljavaju iste traume kao i pripadnice ženskog pola.
Jako mi je zanimljivo što danas u parlamentu imamo veoma mali broj novinara, veoma mali broj medija. U najavama, ukoliko ste pratili, teško da ste mogli da čujete da će tzv. Istambulska konvencija biti na dnevnom redu. Očekivala sam nekoliko emisija gde bi pozvali stručnjake relevantne za tu temu, da o tome razgovaramo pre nego što nas očekuje razmatranje na dnevnom redu. Očekivala sam danas da nas pitaju nešto o tome. Možda će biti nekih narednih dana ako nekome bude zanimljivo. Mislim da bi mediji morali ovome da posvete malo više pažnje, jer osim toga što mi u parlamentu donesemo određeni zakon koji je na papiru, dalek je put dok žrtva ne počne da koristi efekte tog zakona.
Ratifikacija ove konvencije Saveta Evrope je samo početak. Mi smo 4. aprila 2012. godine potpisali ovu konvenciju. Prošlo je godinu i po dok to nije stiglo u parlament. Sada se stvar ne završava današnjim ili naredne nedelje izglasavanjem ove konvencije. Nama predstoji naporan rad u formiranju određenih tela, nadzornih mehanizama, kao i određenih ostalih mehanizama koji će pomoći da ta žrtva na kraju oseti efekte ove konvencije i sprovođenja. Zato se naš zadatak ovde ne završava. Mi smo danas tek otvorili priču. Zato pozivam i medije i civilni sektor i ostale institucije koje se bave ovim, da zajedno na ovom talasu dobijenog prostora u javnosti ovu priču dovedemo do kraja.
Kada smo već ovim potpisivanjem ušli u tu veliku svetsku i evropsku porodicu zemalja u kojima se štite ljudska prava, mislim da treba da iskoristimo tu šansu na najbolji mogući način.
Dakle, nisam mnogo danas govorila o sadržaju konvencije, to će činiti naredna 44 govornika u parlamentu. Želela sam da pošaljem poruku kao parlament, kao članica parlamenta, poruku javnosti da smo mi svesni da je nasilje ogroman problem, ali da je naš zadatak da što složnije i što glasnije govorimo o ovoj konvenciji, odnosno dok je ne sprovedemo i ne implementiramo u javnosti.
Ovu konvenciju je do sada potvrdilo pet zemalja od 31 potpisnice. Dakle, od trenutka kada potpišemo, rekoh i malo pre, predstoji period implementacije i do potvrde može proći i nekoliko godina. Za sada je posle potpisa potvrdila Albanija, Italija, Crna Gora, Portugal i Turska. Ostale zemlje do broja 31 su u procesu potvrđivanja i taj proces je veoma važan.
Kada su rezerve Republike Srbije na pojedine odredbe ove konvencije u pitanju, želim da ukažem na to da su ove rezerve zapravo znak da smo mi spremni da radimo na otklanjanju ovih uzroka koji sada onemogućavaju da potvrdimo u ovom trenutku konvenciju bez rezerve. To je dobar znak da veoma ozbiljno pristupamo implementaciji ove konvencije.
Naravno, ostaje prostor da do trenutka kada treba to da potvrdimo, odnosno da dostavimo određene instrumente za ratifikaciju nadležnim telima Saveta Evrope, da dotle probamo da odložimo, odnosno da ukinemo te rezerve, ali na tome ćemo raditi. Tu se radi i o usklađivanju određenih zakonskih propisa i na otvaranju i formiranju mnogih drugih tela i organa koji će pomoći implementaciju.
Hvala vam na pažnji. Želim javnost da zamolim da, kao što je i koleginica Jelena Travara iz URS rekla, najmanje na svakih šest meseci pitamo šta je sa implementacijom tzv. Istambulske konvencije. Moramo svi zajedno da radimo na tome. Hvala.