Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem pričao o obrazovanju, čisto da našim gledaocima saopštim da ćemo verovatno danas u danu za glasanje usvojiti Zakon o oružju i municiji, što je za njih značajno, jer se rok za preregistraciju i rok za zamenu oružanih listova produžava za dve godine. Po raspoloženju narodnih poslanika i po mišljenju Vlade Republike Srbije, koja preporučuje da zakon usvojimo, verujem da ćemo večeras taj zakon i usvojiti. Tako da nema potrebe da stvaraju gužve i da pokušavaju da u vrlo kratkom roku preregistruju oružje, zato što rok ističe 5. marta, a večeras kada usvojimo zakon rok produžavamo do 5. marta 2024. godine.

Što se obrazovanja tiče, investicija u obrazovanje daje najveće prihode. Obrazovanje i učenje vam je za ceo život. Nikada ne treba da prestanete da učite. To vam je kao vožnja biciklom ili veslanje, čim prestanete da veslate vraćate se unazad, a kao vožnja biciklom, čim prestanete da vrtite pedale padate. Dakle, bez obzira koliko imate godina života, treba da računate koliko ima života u vašim godinama, treba neprestano da učite, jer znanje je po izreci bogatstvo koje svoga vlasnika svuda prati. Ono što naučite kaže – vatra ne može sagoreti, niti voda može odneti. Dakle, to je, a uistinu, pravo bogatstvo i zato je moj savet svima koji žele da pokušaju da nešto nauče, kažu da ko želi da uči, svugde može da nađe učitelja. S obzirom da je danas kratko vreme za raspravu, jer popodne raspravljamo o amandmanima, ja ću ovde završiti moj govor. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ponovo postavljam pitanje koje sam postavio juče – kako se zove srpski ubica tenkova? „Kornet“. Kako se zove hrvatski ubica tenkova? Zdravko Ponoš. Na našu žalost, ovaj drugi je daleko efikasniji nego što je to do sada bio „Kornet“. Uništio je na stotine tenkova. Uništio je hiljade raketa „strela“, uništio je topove, uništio je druga oklopna vozila. Znači, vojsku je sveo na onaj vatrogasni orekestar ili, kako se to zove, vojnički orekstar za pleh muzikom. Dakle, vojska nam je bila slabija od lovačkog društva.

Dame i gospodo, ja i on smo kolege. Po komandnoj funkciji, ja sam u vojsci bio komandir voda. Prethodno sam bio i komandir odeljenja.

Zdravko Ponoš je bio takođe komandir voda. Brzo unapređen, znači nije bio komandir odeljenja, odmah je postao komandir voda. To što je postao po komandnoj funkciji to je i ostao. Znači, ničim više nije komandovao u svom vojničkom životu, osim što je bio komandir voda. On je specijalizovao neko prisluškivanje itd. i samo da znate, dok se zemlja zaduživala, Zdravko Ponoš je odbio da ide u Krajinu zato što je rođen u Golubiću, tamo gde je rođen i Janko Veselinović. Zamisli tu sreću, za Golubić, Janko Veselinović i Zdravko Ponoš.

Janko Veselinović je svojevremeno kupio izbeglice iz Hrvatske, proterane ljude, vozio ih u Knin, vozio ih u Golubić i pred samu stacionažu ulaze ljudi iz HDZ, Janko Veselinović naređuje Srbima da glasaju za HDZ, čini mi se taj nešto… Ne mogu da se setim kako se kandidat za načelnika ili gradonačelnika u Kninu zvao. Znači, ono što je započeo politički Janko Veselinović, to je vojnički radio Zdravko Ponoš.

Recimo, Zdravko Ponoš je imao, kao i svi oficiri koji su rođeni preko, kako to imaju običaj da kažu, preko Drine, koji su rođeni u Republici Srpskoj i na teritoriji Republike Srpske Krajine, imali su preporuku Generalštaba da se vrate u svoj zavičaj i da pokušaju da pomognu u odbrani Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Gotovo svi oficiri koji su rođen i živeli na teritoriji Republike Srpske i Krajine su to uradili sem jednog. Taj jedan nije bio Janko Veselinović. To je onaj što je govorio Srbima da glasaju za HDZ. Ovaj što je radio u korist HDZ i hrvatske vojske zvao se Zdravko Ponoš. To je jedini oficir koji nije želeo da se vrati u Golubić da pomogne odbranu Republike Srpske Krajine, na desetine njegovih kolega oficira je poginulo.

Mada, i da je otišao tamo, pošto je bio stručnjak za prisluškivanje veze itd, verovatno bi bio daleko od fronta, ali mu je i Beograd bio tesan, pa je bio rešio, po sopstvenom priznanju, hteo je da napusti Srbiju, hteo je kao Dušan Teodorović verovatno da prebegne u toku rata na agresorsku stranu. To što nije uspeo za vreme rata u Republici Srpskoj Krajini to je uspeo kasnije, posle i na Kosovu, to što nije uspeo da pobegne za vreme ratova uspeo je da završi dva kursa.

Sad obratite pažnju. Jedan kurs je završio na Kraljevskom koledžu u Londonu, Velika Britanija, Englezi, vekovni prijatelji Republike Srbije. Pazi, školuju budućeg načelnika Generalštaba, onda možete znati šta su ga naučili, ali to je malo jedan kurs. Da bi se kvalifikovao po familijarnoj liniji, bio je potreban još jedan kurs koji je, gle čuda, bio u Nemačkoj. Ne znam neka NATO baza ili kako se zvala. E, tu je doškolovan i na takav način se preporučio za budućeg načelnika Generalštaba.

Odmah posle raspada Srbije i Crne Gore, kao pomoćnik ili zamenik načelnika u Generalštabu, postaje načelnik Generalštaba srpske vojske, zapamtite. Takva osoba koja je komandovala samo vodom, i to u vreme nekoliko ratova koje smo vodili kao pripadnici jednog naroda, on se našao da bude načelnik Generalštaba bez ikakvih ratnih ili mirnodopskih iskustava u komandovanju. To nije zapamćeno u celom svetu za vreme ovih 20 godina koliko posmatram vojsku. Dakle, ne postoji država koja je imala takvog oficira i takvog načelnika i takvog generala. E, to nam je protivkandidat, to je ono vreme kad su se oni zaduživali.

Kažu da je dug bio 15 zarez nešto milijardi 2012. godine. Na kraju te godine kad smo podvukli crtu dug je bio 17,7 milijardi, to je bio spoljni dug zemlje. Dakle, 17 zarez, ali pri tome su zaboravili da su upropastili Razvojnu banku Vojvodine i da su Agrobanku upropastili i da smo morali da se zadužimo još milijardu da bi štedišama tih banaka omogućili da im ulozi ne propadnu. Znači, to je bio dodatni dug od milijardu. Zaboravljaju da kažu da su kamate samo u prvih sedam godina na njihove dugove, koje su bile velike, iznosile pet milijardi, što je ova vlast morala da vrati. Dakle, novim zaduženjem da vrati samo kamate na njihove dugove i da nekim novim zaduženjima menja dugove sa visokim kamatama za dugove sa nižim kamatama.

Takođe, zaboravili su da kažu da su potrošili celu društvenu privredu koju su prodali samo za 6,7 milijardi. Zamislite da nama neko sada da 6,7 milijardi. Dakle, da smo zatekli tu privredu verovatno ne bi prodali, ali 6,7 milijardi je bilo ono dopunski što su prodali, sem što su imali dug 17,7 milijardi.

Imaju oprost od Londonskog i Pariskog kluba koji je bio 2003. na 2004. godinu, a koji je iznosio 4,5 milijardi, što znači da su oni to što su nam oprostili popunili do 17,7 milijardi. Sa onih 6,7 to je negde 11 milijardi i donatorsku podršku koju su potrošili, bila je četiri milijarde. Sem tih 17 i nešto milijardi, koštali su nas još 15 milijardi i pri tome je zemlja bila potpuno nerazvijena. Sada hoće da kažu da je dug bio 17,7. Zaboravljaju sve ovo što sam rekao o prodaji cele privrede, društvenog kapitala, donatorske podrške, popunjavanju, oprosta Pariskog i Londonskog kluba. Znači, zaboravljaju tih 15 milijardi.

Sada da ih pitam, žao mi je što kolega iz opozicije nije tu, pošto je dug porastao, čini mi se, za desetak milijardi, a pri tome vraćamo i Titove kredite i njihove kredite sa visokim kamatama, da li bi se bez obzira na to oni zadužili 10 hiljada evra, da li bi uzeli kredit? Vi, ministre, 10 hiljada evra, da zarađujete svake godine 19 hiljada evra više? Da li bi uzeli kredit? Ja bih uzeo i poljubio u ruku onog ko mi da kredit od 10 hiljada evra da svake godine to gurnem u investicije i da svake godine zarađujem 19 hiljada više. To bi svaki građanin u Srbiji uzeo, svako onaj ko želi da razvije svoje domaćinstvo ili da razvije svoju zanatsku radnju. Znači, uzmeš 10 hiljada evra i svake godine imaš više, 19 hiljada evra.

Da to prebacim na BDP, sa 33 milijarde zadužili smo se 10 milijarde, ali svake godine, prošle godine smo imali 19 milijarde više BDP, ove godine ćemo imati tih 19 i još možda dve milijarde i, uprkos vraćanju tih njihovih i Titovih dugova, mi ćemo svake godine zarađivati više, 19 milijardi, što se vidi u potrošnji. Bruto plate su skočile mesečne sa 560 miliona evra koliko su iznosile u njihovo vreme i sada su one preko milijardu i 200. Neto plate su mesečno, znači u toku godine, umesto 6,5 milijardi narod dobije na ime plata 14,4 milijarde i to svako ko je pošten može da vidi na putevima, može da vidi u prodavnicama, po broju šoping molova, samoposluga koje su otvorene, po potrošnji.

I želim da naši građani dobijaju što više i da troše što više, ali da bi se to desilo mora da se investira, a bogami za javne poslove i javnu infrastrukturu država mora da se zaduži da bi omogućila uslove da investicija uđe, a investicije strane i domaće su gorivo u automobili koji se zove država. To je pogon privrede koja je motor i menjač. Bez toga nema pokretanja vozila.

Dakle, i ovi zajmovi koje sada uzimamo su u korist razvoja infrastrukture, u korist javnih poslova, u korist javnog vlasništva. Dakle, to omogućava da država Srbija bude uređena ne samo za građana, već za buduće potencijalne investitore.

I da meni da neko sada pet milijardi da podelimo stanovništvu ili da neko kaže evo vam pet milijardi da uložite u privredu, da razvijete privredu, onaj prvi slučaj da neko da pet milijardi da se to razdeli, Đilas bi svakako prihvatio, a mi bi prihvatili onu drugu varijantu, da se tih pet milijardi uloži u privrednu aktivnost i da na takav način svake godine imamo sve više novca i da da taj novac bude zarađen, da ova država živi od zarađenog, da građani po kvalitetu života dostignu što više zemalja EU na način tako što će se to dešavati od zarađenog, a ne od zaduženog. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, 5. marta 2022. godine, po Zakonu o oružju i municiji, koji je važeći, ističe rok za zamenu oružnih listova i preregistraciju, a time, po odredbama istog zakona, oni koji to ne učine moraju da vrate oružje ili će im oružje biti oduzeto uz pisanje odgovarajućih prekršajnih prijava.

Da se to ne bi desilo, s obzirom da je u poslednje dve godine korona uzimala maha, moj predlog je, a i predlog više poslanika, ja sam samo potpisnik, moj predlog je da se rok za preregistraciju produži u naredne dve godine i tako se stiče vreme da oni zakonsku obavezu učine. S tim u vezi, u tom roku, verovatno će posle izbora biti izabrana nova Vlada, neko će dužiti Ministarstvo unutrašnjih poslova, stiče se i uslov da ukoliko se ukaže potreba da se zakon promeni više nego što je to sada moj predlog, odnosno da se neke zakonske odredbe sačine da budu u korist vlasnika oružja.

Trenutno imamo 950.000 komada oružja. To je 8% od stanovništva, ali imamo 580.000 vlasnika, što znači da imamo negde 6% do 7% lica sa oružjem. Trenutno je preko trista i nešto hiljada nepreregistrovanih oružnih listova, odnosno vlasnika koji poseduju oružje, njih ima oko 350.000. Možete zamisliti koje bi gužve nastale, ne samo u Ministarstvu unutrašnjih poslova, nego i kod lekarskih komisija, nego i na streljanama, zato što je obaveza prilikom zamene oružnih listova da vlasnik mora da prođe obuku, to znači na streljani, i da vlasnik mora da izvadi lekarsko uverenje.

S tim u vezi, moja preporuka budućem ministru unutrašnjih poslova, ili sadašnjem, ako to mesto bude zauzimao, da razmisli o tome da lekarsko uverenje bude lekarsko uverenje koje će važiti sve dok ga ne ospori neki lekar, jer za čuditi je da, recimo, kada sam vadio lekarsko uverenje za vozača, pa to lekarsko uverenje „B“ kategorije mi je važilo do 65. godine, bez obzira na zdravstveno stanje. Znači, imali ste pravo da dobijete lekarsko uverenje i da vam vozačka dozvola na osnovu lekarskog uverenja važi do 65. navršene godine.

Takođe, polagao sam kasnije „C“ i „E“ i lekarsko uverenje mi je važilo 40 godina, bez obzira što je to profesionalna vozačka dozvola, za mene je gotovo neverovatno da vlasnik oružja mora da ide svakih pet godina. Mislim da bi u nekim budućim izmenama, koje treba da budu obimnije od ove moje, pokušaju ili pokušamo da ugradimo odredbu da se lekarsko uverenje jednom vadi, ali da je lekar, specijalista ili izabrani lekar, u obavezi da obavesti organ koji vodi unutrašnje poslove za svakog pojedinca koji više ne ispunjava uslove da drži oružje, tako bismo skratili muke.

Moram da vas podsetim da ima raznih vlasnika oružja. Zakon kao da je pisan samo za gradske vlasnike oružja koji vrlo lako mogu da dođu na streljanu i koji vrlo lako mogu da nađu lekarsku komisiju koja vrši preglede koji su vezani za sadašnji važeći zakon. Zamislite da vam Albanci pucaju tamo negde kod Kuršumlije, da u celom selu imate tri starca koja imaju tri lovačke puške koje brane stado od vukova i divljači i da pri tome strepe od ulaska na administrativnoj liniji od ulaska Albanaca koji kradu drva, a nedavno je bio veliki obračun između naše žandarmerije i albanskih kradljivaca drva. Dakle, možete zamisliti čime mogu da se zaštite stanovnici u tim selima koja su veoma slabo nastanjena. I drugo, starije osobe nemaju interes da idu na lekarske preglede. Sa druge strane, teško mogu da im budu dostupne streljane na kojima se vrši obuka.

Mislim da svako onaj ko je služio vojni rok zaslužuje da može da poseduje oružje. Recimo, u Švajcarskoj svaki vojni obveznik ima pušku kod kuće i dve kutije municije i to ne sme da dira, jer Švajcarska nema vojsku, ali svi Švajcarci su vojska. Dakle, možete zamisliti da i naprednije zemlje imaju daleko više vlasnika oružja nego što u ovom trenutku ima Srbija.

Mislim da imamo najmanje problema sa registrovanim oružjem i registrovanim vlasnicima oružja i da ćemo ukoliko ubuduće malo ne dopunimo ovaj zakon, koji ja samo dopunjavam da u naredne dve godine ne mora da se vrši zamena oružnih listova, i tako dajem vreme ne samo vlasnicima, već i budućem ministarstvu da eventualno doradi zakon i da ovo što sam izneo kao nepravilnosti da pokuša da ugradi u neke nove izmene.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je bitno da imamo naoružane lovce, jer nam je gospodin Ponoš budući kandidat, on nam je samo lovce ostavio kao najveću oružanu silu. To je bio načelnik generalštaba, oficir, brzo unapređeni oficir, po činu, čini mi se, muž svastike Agima Čekua i Borisa Tadića ili tako nekako, brzo unapređeni oficir, koji je radio na razoružavanju vojske, kao da je bio alergičan na oružje.

Da vas podsetim da je nedavno Srbija nabavila ubicu tenkova. Srpski ubica tenkova se zove "Kornet". Znate li kako se zove hrvatski ubica tenkova? Zove se "Ponoš". Zdravko Ponoš. Nas je "Kornet" verovatno koštao daleko više nego što je Zdravko Ponoš koštao Hrvate. Zdravko Ponoš je radio, eno generala tamo pa neka kaže da li sam u pravu ili ne, na dobro razoružanoj vojsci, zato je lovačko društvo, odnosno lovački savez, za njegovo vreme bio najveća oružana sila u našoj zemlji. Zdravko Ponoš je radio ne na vojnoj neutralnosti Srbije, već na vojnom neutralisanju, odnosno dobro razoružanoj vojsci, što je i radio. Nestalo je na stotine tenkova. Ovo je poslednji što je ostao od Zdravka Ponoša i pripadnici obezbeđenja, moram da kažem, da su me upozorili da bi trebalo to da vratim, a ja sam rekao - nemojte, to mi je od oružja za vojsku, jedino što je od Ponoša ostalo, nemojte mi to uzeti.

Dakle, Zdravko Ponoš, kandidat NATO pakta, čiju kandidaturu samo treba da potpiše Đilas, mora da se upozori na sledeće. Kandidaturu Zdravka Ponoša vežite, ja sam seljak čovek, ja sam bio poslanik od 2000. do 2003. godine, tada su mi ubili premijera i tada su nama koji smo živeli u Srbiji ubili premijera i da znate da je u to bio umešan, gospodine Đukanović, M-6 i CIA.

Hoćete li vi meni da kažete, vi koji se bavite poslovima bezbednosti, hoćete li vi meni da kažete da Milo Đukanović i onaj njegov Zvicer, da su sami, na svoju ruku, rešili da isplaniraju atentat a da za to nije znala CIA i M-6? Jel ima nekog u sali da veruje u to?

Zato kandidaturu ovog kandidata NATO pakta za dobro razoružanu srpsku vojsku dobro uvežite sa mogućnosti atentata, jer ide izborna kampanja. Zdravko Ponoš živog Aleksandra Vučića ne može da pobedi. Ono drugo ja neću da iskažem, jer, ne daj bože da se nešto ponovi što sam ja doživeo 2003. godine. Ali, morate imati to u vidu, da M-6 i CIA znaju gde svi đavoli spavaju.

Dakle, oni su morali znati za namere Zvicera, odnosno njegovog političkog pokrovitelja Mila Đukanovića.

Narko klanovi su navodno ubili premijera. I ovaj drugi atentat je navodno plan narko klana. Narko klan, da vas upozorim, je samo Li Osvald, zapamtite, kojima se posluži CIA, kao što se poslužila Li Osvaldom prilikom ubistva Kenedija. Ja vas upozoravam na Zdravka Ponoša da nije bezazlen i da pristaje na sve.

Podsetiću vas samo da je veoma veliki majstor za prisluškivanje. Dakle, ove slušalice ću mu ja pokloniti onda kad ubedljivo izgubi izbore. On je prisluškivao i samog Jeremića. Jer, onaj razgovor između Roćena i Jeremića je verovatno snimio Zdravko Ponoš.

Samo da vas podsetim da je Zdravko Ponoš i funkcioner, ne samo Jeremićeve stranke i Đilasov kandidat, već je Zdravko Ponoš, dame i gospodo, bio funkcioner i onog njegovog udruženja koje se zove CIRST, centar za ne znam čega, Zdravko Ponoš je bio predsednik skupštine tog udruženja i sada ima funkciju višeg savetnika Jeremića. Dakle, Jeremić je dopustio, zato što je morao, da Đilas u ime NATO pakta kandiduje Ponoša, jer je morao, zato što Ponoš prisluškivanim razgovorima zna mnogo o Jeremiću, a zna i o njegovim kontaktima sa belosvetskim kriminalcima tipa Patrika Hoa.

Sve to uvežite i molim vas da glasate za ovaj zakon o oružju da prolongiramo rok, da svih 580 hiljada vlasnika oružja mogu posle 5. marta da budu legalni, jer to je jedina oružana sila koja nam je ostala posle Ponoša, jer ko zna šta Ponošu može da padne napamet posle toga, a verujem da ćemo u nekom budućem sazivu doneti još bolji zakon nego što sam ja sad predložio. Ja sam predložio samo da se dve godine produži rok za zamenu oružanih listova i da svi vlasnici budu legalni, da ne moramo da im otimamo oružje posle 5. marta i da im pišemo prijave. Hvala unapred.

Kao predlagač Zakona o oružju da kažem da naoružana lica nemaju pravo da budu članovi biračkih odbora, odnosno da sa ličnim naoružanjem ne mogu da ulaze i da pokušam da dopunim, jer je ministarka iznela samo podatak o stalnim članovima u biračkim odborima.

U Republičkoj izbornoj komisiji imaju dodatnih onih šest što je častila vladajuća većina, što je nezapamćeno. Za šest članova RIK-a, govorim o RIK-u, vam je potrebno, recimo, 80 do 90 poslanika u Narodnoj skupštini, ali je Srpska napredna stranka insistirala da im se pokloni šest članova RIK-a.

Što se biračkih odbora tiče, poklanja im se tih 16 hiljada članova i zamenika članova u biračkim odborima, ali u proširenom sastavu sa istim pravima imaće koliko izbornih lista budu imali, a imaće dvadesetak, kao i do sada, i uvek su imali većinu u prethodnim izborima, i sada će imati, u proširenom sastavu sa istim pravima. To je negde, otprilike, po mojoj proceni 320 hiljada članova biračkih odbora, i imaće jedno 26 članova u Republičkoj izbornoj komisiji, što znači da će imati apsolutnu većinu u svim organima za sprovođenje izbora i da nema krađe bez Republičke izborne komisije.

Ukoliko je, ne daj Bože, bude, a u tim organima oni će imati ubedljivu većinu, vlast ne sprovodi izbore, građani to treba da znaju i moji dragi lovci, Republička izborna komisija i birački odbori sprovode izbore, a vlast omogućava samo prostor u kome će boraviti birački odbori, izborne komisije i gde će se sprovoditi glasanje. Znači, vlast ne može da ukrade izbore, a ako ne daj Bože do krađe dođe, ni vladajuća većina ne može da ukrade izbore, to može samo opozicija, jer će imati većinu i u biračkim odborima i u RIK-u zato što im je to Srpska napredna stranka omogućila. Ja lično im to nikad ne bih dao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Milićević je propustio jednu stvar da kaže zato što po Zakonu o izboru narodnih poslanika jedan birač može da potpiše više kandidatura. Budite uvereni da će opozicija sa jedva prikupljenih 10.000 glasova verovatno multiplikovati i broj lista i da ono što mi očekujemo da će biti do dvadesetak izbornih lista može da bude i premašeno. Dakle, u toj situaciji od izašlog biračkog tela gotovo 10% će biti članovi biračkih odbora na strani opozicionih stranaka koji predlože te liste.

Dame i gospodo narodni poslanici, vama je svakako poznato da smo mi otvorili dva muzeja – Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej. To su oni bili zatvorili, ali su u vreme dok su oni vladali otvorili jedan najveći muzej na svetu – cela Srbija je bila muzejski eksponat. Srbija koja, ne da nije napredovala, već nazadovala, Srbija sa starim, lošim putevima, Srbija bez autoputeva, i ono što je bilo bilo je sasvim loše, Srbija bez bolnica, Srbija bez kliničkih centara, Srbija bez škola, Srbija sa razoružanom vojskom, Srbija bez obučenih kadrova, Srbija potpuno zastarela koja je išla nazad, u pravcu pećinske Srbije ili Srbije, kasnije Srbije, osnivača Srbije, Stefana Nemanja.

Verovatno oni žele tu neku pećinsku Srbiju ponovo da stvore, zato im smeta i tvorac srpske države, Stefan Nemanja. Oni bi da ga sruše, premeste, ali ja mislim da na njegovo mesto hoće da stave Tanju Fajon i Violu fon Kramon. To je neki moj osećaj, jer po njima izgleda da su im Tanja Fajon i Viola fon Kramon daleko dragocenije i važnije od osnivača srpske države, Stefana Nemanje.

Stefan Nemanja je rekao da nema naroda bez zemlje i mi moramo čuvati našu zemlju. Ali, da vas ja podsetim, sem što su od naše zemlje napravili najveći muzej, da vas podsetim kako smo mi kukali 2012. godine. To kolega Martinović sigurno pamti.

Dakle, u vreme kada smo tražili izbore samo godinu dana ranije da zaustavimo propadanje tog muzeja koji su oni napravili od Srbije, nismo mogli da dobijemo iako se okupilo dva puta preko 100.000 ljudi na protestima koji su bili prijavljeni u skladu sa zakonom. Dakle, nije bilo moguće.

Od medija, oni koji se zalažu za slobodu medija zalažu se za slobodu svojih medija, odnosno da mediji budu slobodni pod njihovom kontrolom, da streljaju sad, jel, urednike i da, šta su rekli, da pohapse urednike, vlasnike. Da vas podsetim, u njihovo vreme jednog su i uhapsili. Zvao se Raja Rodić, osnivač „Glasa javnosti“ i „Kurira“.

U „Kurir“ su upadali u to vreme sa policijom, u „BK televiziju“ koju su zatvorili su ušli dugim cevima i zaustavili jednu televiziju koja je, po meni, bila sasvim normalna i koja je, onako, bila veoma politički neostrašćena, za razliku od nekih drugih televizija. To je bila njihova sloboda medija.

Nismo mi podelili nacionalne frekvencije. U to vreme sve nacionalne frekvencije su podelile stranke bivšeg režima. Nisu naše supruge bile urednice u RTS-u, nego su njihove supruge i njihovi uređivački timovi su ušli u RTS i do dana današnjeg su ostali.

Dakle, nismo mi zabranjivali štampane medije. Oni su zabranili, čini mi se, list koji se, dok su vladali, koji se zvao „Nacional“ koji je bio najtiražniji. Nije niko od nas bio na neprijavljenim demonstracijama, niti ih je vršio. Oni su tukli ljude i na prijavljenim javnim okupljanjima, a jednog demonstranta su tom prilikom i ubili.

Dakle, ništa od toga mi nismo radili, a samo smo tražili godinu dana da izbori budu prevremeni. Izborne zakona nismo ni smeli pomenuti, a kamoli tražiti promenu izbornih zakona u našu korist. Nismo smeli zamisliti da vanparlamentarne stranke imaju neki termin u RTS-u, to je bilo nemoguće. Vanparlamentarnih stranaka nije bilo, a pobogu, još da budu neregistrovane političke stranke, nevladine organizacije ili antivladine organizacije, udruženja građana koje nisu registrovane kao političke strane koje primaju novac spolja, što političke stranke ne mogu i zakonom je zabranjeno, to nisi mogao zamisliti. Zamisli u njihovo vreme vanparlamentarne stranke nisu mogle, zamisli još vanparlamentarne neregistrovana stranka. Pa, mogao si da se ubiješ, ali takva osoba, predstavnik takve organizacije nije mogla tamo da se nađe. I registrovane stranke su veoma retko dobijale priliku da u informativnim emisijama RTS-a se nađu na tom programu.

Sada, oni koji ničim nisu garantovali slobodu osim sami sebi, nisu hteli ni godinu dana ranije da pomere rok za izbore da se Srbija što pre izvuče iz blata, jer to je po meni bio nacionalni interes da se odustane čak od vlast, da sami vide da imaju podršku 20% građana u tom trenutku i da kažu – ljudi, mi smo sve upropastili do sada, hajde da damo šansu da na izborima godinu dana ranije možda neko drugi pobedi i pokuša da zemlju izvuče iz krize.

To nije jednostavno bilo moguće. Sa 127 poslanika i 20% podrške rejtinga, vladali su do poslednjeg dana do koga su mogli da vladaju. Kako su postupali sa političkim protivnicima u kampanjama, ja sam najbolje osetio, jer sam kao protiv kandidat Borisu Tadiću na Svetog Stefana bio mučki prebijen u centru Beograda, a da pri tome su mediji izvestili tamo neki sporedni portali, negde tek treći dan posle prebijanja.

Dakle, nikom nije bilo poznato da je jedan protivkandidat, kakav je – takav je, Borisu Tadiću bio prebijen u centru Beograda i da tom prilikom nisu našli za shodno da se izvine, već su čak rekli da je pod uticajem alkohola napao grupu mladića od deset momaka. Nikada nismo saznali šta je ta grupa itd. Bili su veoma surovi i sirovi dok su bili na vlasti, i sada mi činimo ustupak.

Prošli put kada sam činio ustupak, gospodine Martinoviću, nisam baš dobro prošao. Prošli put sam ovde došao na Svetog Marka 2020. godine i oni, vernici iz Dveri, veliki vernici, na Svetog Marka između dva konja me prebili magarcem. Dakle, kad smo hteli da im olakšamo prikupljanje potpisa. To za vreme njihove vlasti nisi mogao zamisliti, da opštinski organi pomognu u skupljanju potpisa ili, bože moj, kao ovim predlogom da jedan birač može da potpiše više kandidatura, pa na takav način imamo više lista kada izađemo na izbore, jer je bilo kontra nego danas.

Vladajuće stranke su imale niz tih izbornih lista i većinu u RIK-u i biračkim odborima. Najsnažnija stranka, Srpska radikalna stranka, koja je kasnije prerasla u Srpsku naprednu stranku, one su imale biračke odbore i pokušavale da opoziciju održe u životu koliko se to moglo. Ali to su bila organizovane partije, za razliku od ovih, spolja kreiranih, ne kreativnih, već spolja kreiranih nesrećnika, koji demokratiju doživljavaju, a ja im kažem – postoje države bez demokratije, ali nema demokratije bez države, a oni bi državu da sruše.

Oni demokratiju doživljavaju kao imperijalni proizvod koji treba da im daju Englezi, Amerikanci, Tanja Fajon i Viola fon Kramon, da im naruči demokratiju, dve, tri kofe, pa da im donese u Beograd. Ali demokratija nije imperijalni proizvod koji se da usaditi narodu tek tako. Demokratija je pre svega proces i u tom procesu opozicija ne može da preti streljanjem, vešanjem, ubijanjem, jurenjem po ulicama, silovanjem, pučevima, nasilnim promenama vlasti itd. i pri tome čineći niz krivičnih dela. Dakle, ne možete imati demokratiju protiv opozicije, dela, velikog dela opozicije, koja se zalaže da nasiljem osvoji vlast, jer nasilje ne može da bude demokratija.

Sve što mi njima želimo da učinimo i sve što možemo da učinimo, mi im činimo. Znači, cenzus smo skinuli sa 5% na 3%, a oni umesto da pohvale to, jer većina njih teško može i 3% cenzusa da pređe, oni su za to rekli da menjamo zakon uoči izbora itd, iako ta odredba treba da pomogne njima da uđu u parlament i da građani koji su glasali za njih budu zastupljeni. Oni su tvrdili da je to, ne znam, promena izbornih zakona pred same izbore, da to nije u redu itd. Čak i Tanja Fajon je bila stala na njihovu stranu.

Danas, za razliku od njihovog vremena, imate njihovog kablovskog operatera. Eno, javio se Šolak od Sautemptona da podrži Đilasa od Mauricijusa, tvrdeći da srpski narod živi u naučnoj fantastici, u matriksu itd. Ni u naučnoj fantastici ne možete toliko da zaradite, tolike pare, da vozite tri „falkona“. Od te naučne fantastike najviše su Đilas i gospodin Šolak imali koristi. Dakle, ne bi danas kupovali Sautemptone da su taj kapital napravili negde napolju, što bi bilo nemoguće, ne bi danas kupovali fudbalske klubove i na Mauricijusu imali 619 miliona evra.

Znači, imaju kablovskog operatora, imaju 30 luksemburških registrovanih kanala koji, navodno, reemituju program, u principu lažu, program se pravi u Beogradu. Znači, imaju televizije. Za vreme njihove vlasti na „Kopernikusu“ je Srpska napredna stranka poslednjih šest meseci imala dva ili tri sata zakupljenog termina, i to je bilo sve. Godine 2012. su bile kržljave društvene mreže, veoma slabo dostupne velikom broju građana u Republici Srbiji.

Danas, u eri društvenih mreža, kada se preko 70% građana obaveštava preko društvenih mreža, daleko su povoljniji uslovi za opozicioni rad nego što je tada bilo. Danas imaju „Vreme“, NIN, „Nedeljnik“, „Blic“, „Danas“ itd. Opozicija je ugasila i onaj list „Pravdu“ pre 2012. godine, kada je ova vladajuća većina sačinjavala opozicione stranke. Danas ni to im nije dobro, oni i dalje pričaju o tome kako mediji nisu slobodni i pri tome najviše galame neregistrovani mediji, jer imate u Srbiji niz neregistrovanih televizija, imate niz neregistrovanih portala, imate neregistrovane političke stranke, imate neprijavljene skupove, dakle, niko ih ne ubija, čak ni prilikom drumskog razbojništva i sprečavanja slobode kretanja, gde su neki iz „žutog“ otišli u „zeleno“ i pri tome maltretiraju građane.

Oni misle da su elita i da su samo oni narod. Mi nismo narod. Oni koji sede strpljivo u automobilima koje su blokirali i oni koji su prebijani uz povike: „Majku ti seljačku“ itd, braneći kao Nedeljicu, znači, oni za njih nisu narod, samo su oni narod. Oni drugi koji ne misle kao oni nisu narod, to je Marinkova Bara itd, i pri tome oni misle da samo oni imaju pravo, kao elita, na slobodu, oni mogu da budu vlasnici svoje slobode, ali i naše slobode. Valjda i mi imamo pravo da mislimo, valjda i mi imamo pravo da budemo narod, međutim, oni smatraju da je to pravo ekskluzive i da to mogu da imaju samo oni u Beogradu. Oni su najnezadovoljniji, iako imaju najbolje puteve, pozorišta, stadione itd, oni glume neku elitu, jer oni su protiv države, koja najviše ulaže u Beograd.

Mi imamo patriotska osećanja, mi koji znamo šta je zemlja, preko brvna, naši birači idu preko brvna da glasaju, zemljanim putem kroz blato, idu da glasaju jer znaju šta je interes zemlje, znaju šta je patriotizam, znaju šta znači spašavati državu od nesrećnika koji su se okupili oko Šolakovog, je li tako, gospodine Đukanoviću, i Đilasovog biznisa. To sam govorio kod vas u televizijskim emisijama još pre četiri-pet godina da će se oni svi okupiti oko tog biznisa da brane Šolaka i Đilasa, koji su postali gazde za vreme njihove vladavine, a sada su oni postali njihove sluge. Znači, pomogli su im da postanu gazde, a sada su postali njihova sluganerija.

Zamislite, na izborima derbi, derbi na izborima, zamislite kako to oni zamišljaju. „Multikom“ protiv „Sautemptona“. Đilas igra centarfora, a Marinika će tek da odluči za koga će da brani, nosilja liste, ona će tek da vidi, naša visokopreletačica, za koga bi ona htela da brani. Zamislite Sergeja Trifunovića kao upravnika u Moraviću, tamo upravnika, jer on od koka misli da je kokain, za njega je koka kokain, i zamislite Čeda mu pomaže, Čeda pomoćnik, je l'?

E, tako oni vide demokratiju. Ono što je gospodin Vučić omogućio opoziciji, da budem iskren, ja im nikad ne bih dao. To nisam ni krio. Dakle, ja nikada ne bih dozvolio da mogu tako neregistrovanim medijima, sa neregistrovanim strankama, sa neprijavljenim skupovima, da divljaju po drumovima, jer bih tražio da se silom zakona spreči zakon sile koji oni guraju ovih meseci, razni ekolozi kojima je svetinja – neće oni ovo, neće ono. Uglavnom gledaju da spolja im neko pomogne, jer Srbiju niko ne može srušiti spolja, dok ne nađu neke nesrećnike koji su voljni da im pomognu iznutra.

Setite se generala Simovića, isti raspored snaga, tamo neki Britanci, tamo neki, dobro, Amerikanci su još bili daleko, dao bog da su toliko daleko i ostali, setite se generala Simovića. Sad shvatam koje su ga misli naterale da bude izdajnik, da za 200.000 funti uvede Srbe u rat i da pobegne kao Teodorović, da pređe maltene na agresorsku stranu kao Teodorović, odnosno da ode u London, u Veliku Britaniju, uvede kraljevsku vojsku u rat, omogući rasparčavanje bivše Jugoslavije, time u Jajcu nastaje onaj biološki fenomen – iz jednog Jajca šest proizvoda, šest republika. Dakle, bez njega se to ne bi desilo.

Srbiju je gurnuo u propast, a onda došao 1946. godine, jel tako gospodine Martinoviću, da svedoči protiv Draže Mihajlovića koga je on uvukao u rat i poslao da preko planina i gudura ratuje i da se bori, nažalost i protiv komunista koji su želeli da kroz revoluciju. Sad shvatam šta je nagnalo Simovića, po ponašanju ovih iz današnje opozicije koji su spremni, ja to nikada nisam bio spreman, da igram kako drugi svira. Oni koji su naučili da igraju kako drugi svira, očigledno lako nađu gazdu svirača. Jednog trenutka je to Tanja Fajon, drugi put ova fon Kramon, koja nam se bori za ekologiju i ako je njena država učestvovala u bombardovanju osiromašenim uranijom ove zemlje i valjda ona misli da je litijum toliko štetan, a da eto, osiromašeni uranijum lekovit.

Vrlo je jasno da su se međusobno udružili, da ovi koji nas spolja pritiskaju i ovi nesrećnici koji im iznutra pomažu, da su voljni, ne da obore vlast u Srbiji, nego da ponovo Srbiju vrate putem u muzej koji su bili stvorili 2020. godine.

Dakle, vrlo je jasno da oni žele borbu između nas, da pozivaju na sukobe. Ja moram da podsetim nesrećnike okupljene oko Đilasa, da u sukobu samih sa sobom sigurno gubimo mi, da je Dučić davno rekao da naši sukobi mržnji, jedinu korist imaju naši neprijatelji. Moj savet im je da poslušaju Dučića i da shvate od međusobnih podela i mržnji i međusobnih sukoba svakako da mi nećemo imati korist, nego će korist imati naši protivnici i neprijatelji.

Ja bih voleo da naši protivnici, neprijatelji imaju načelnike generalštaba, tipa na našu nesreću nemaju, tipa, Zdravko Ponoš jer u tom slučaju ne bi postojala neke opasnosti iz okruženja protiv države Srbije. Na našu nesreću oni nemaju takvu vrstu načelnika generalštaba koji bi razoružao vojske u okruženju, to se desilo samo Srbiji, njima je lakše bilo da kupe Ponoša, a posebno govorim o Hrvatima, nego da isfinansiraju neki efikasan raketni sistem protiv tenkova.

Ono što kao manjinski partner, ja molim vladajuće stranke koje su daleko veće i moćnije od mene od njih mi nećemo tražiti ništa, sem ubedljive pobede nad ovim nesrećnicima. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da je Linkoln rekao "Vlada naroda iz naroda za narod", tako da smo mi u praksi u Srbiji to i dobili i kad uporedimo 2012. godinu i ovu, videćemo da prethodna vlast nije delila nikome ništa, oduzimala je od koga je sve mogla da stigne, a prilikom podele vodila je računa da to podele samo sebi, odnosno da podele između sebe, srazmerno funkcijama i moći koje su u tom trenutku imali. Koliko vidim, Dragan Đilas je bio najveštiji u toj podeli i oni nisu znali kako se novac stvara, znali su samo kako se taj novac između njih deli. Nismo živeli od zarađenog, uglavnom smo živeli od prodaje imovine i od zaduživanja.

Kada govore o dugovima koje Srbija trenutno ima, oni zaboravljaju da sem duga od 17 milijardi koji su ostavili, da su ostavili kamatne stope od 6%. Zaboravili su i pri tome da su celu društvenu imovinu prodali za 6,7 milijardi i da je to zaduženje zahvaljujući tome bilo nešto manje, znači bilo 17 milijardi. Ako uzmemo da su potrošili društvenu svojinu, ako uzmemo pri tome da nam je londonski pariski klub otpisao preko četiri milijarde evra, da su i to popunili vrlo brzo, kada uzmemo i donatorsku podršku koja je bila takođe između četiri i pet milijardi, na onih 17 milijardi koje su ostavili, treba im dopisati i ovih 15 milijardi od donatorske podrške, od pariskog londonskog kluba i od prodaja gotovo kompletne društvene imovine u privatizacijama koje su bile, kako to zovu "burazerske" i u kojima su prodavali neke fabrike, šećerane za tri evra komad.

Dakle, ti prihodi, em je društvena imovina prodata ispod cene, em su novac potrošili a da pri tome nisu stvorili nova preduzeća i nisu stvorili novi privredni ambijent. Nije bilo fabrika koje su trebale da stvaraju novac. Imali su samo jednu veliku "žutu fabriku" koja je trošila novac.

Danas je budžet u odnosu na 2012. godinu veći za 100%. Znači, umesto 750 milijardi, govorim napamet sada je to 1.500 milijardi, a budžet se puni iz realnih izvora i pokušaću da objasnim i kako.

Dakle, u odnosu na fond plata koji je onda bio sada je fond plata uvećan za više od dva puta. Ukoliko su oni u toku godine u fondu plata trošili maksimalno negde od šest do šest i po milijardi sada je fond plata negde, čini mi se, na godišnjem nivou oko 14 milijardi. Fond penzija je u ovom trenutku negde oko šest milijardi. U njihovo vreme penzije su dotirane sa 48%, što znači da nije bilo uplata zaposlenih u PIO fond, nego se to dotiralo iz budžeta sa 48%. Trenutno su dotacije za penzije iz budžeta Republike Srbije nešto ispod 20%, što govori o tome da je broj zaposlenih daleko veći nego što je bio 2012. godine i da to govori o onom povećanom fondu plata o kome sam već govorio.

Naravno, kad narod ima više para, i treba da ima još više, onda on i više troši, to se vidi u našim prodavnicama, trgovinskim lancima, putevima, itd. onda i prihodi rastu i ja verujem da ovo sad kad podelimo mlađim osobama, kad podelimo kasnije penzionerima da će se na određen način jedna petina automatski kroz 20% PDV vratiti u budžet Republike Srbije, a mnoge akcizne robe će doprineti da to bude više od 20%. Dakle, došli smo u vreme kada Vlada ne mora samo, država, da uzima, već da može i da deli.

Kad smo već kod podele novca prvo apelujem na ministre i na Vladu Republike Srbije i nosioce izborne liste da razmisle malo više o prehrambenoj sigurnosti i prehrambenom suverenitetu ove zemlje, što nosioci izborne liste, odnosno predsednik Republike Srbije čini i da u ovom trenutku moramo da posvetimo pažnju pripremi prolećne setve, jer novac treba ne samo deliti, već ga prethodno i zaraditi i poljoprivreda je veoma bitna i u ovom trenutku hrana i te kako je značajan potencijal ove zemlje i ona garantuje, sem prehrambene sigurnosti stanovništva, garantuje i to da će imati višak hrane, odnosno da ćemo biti prehrambeno suverena zemlja u odnosu na CEFTA tržište, pa i neka druga tržišta. Onaj koji ima višak hrane sigurno ima neku vrstu političke moći nad onima koji u okruženju nemaju dovoljno hrane.

Najslađi plodovi su sopstvene bašte i zato apelujem da se u pripremi setve nađe novac i dodatno subvencionišemo mineralna đubriva. U ovom trenutku poljoprivrednici isporučuju kroz Direkciju za robne rezerve, isporučuju narodu brašno po 30 dinara, a u ovom trenutku mineralna đubriva koja su neophodna za setvu i za dobre prinose, a da podsetim da smo mi značajan izvoznik i da mi spadamo u prvih 10 izvoznika pšenice i kukuruza i da prolećna setva sledi, proizvodnja suncokreta, uljarica, proizvodnja šećerne repe, itd. nam sledi, da bi rod bio bogat treba nam i odgovarajuća količina mineralnog đubriva.

U ovom trenutku đubrivo mineralno je skuplje četiri puta od brašna, znači četiri puta od pšenice, četiri puta od brašna koje pekarima isporučuje država kroz Direkciju za robne rezerve. Da bi nam rezerve bile pune, da bi imali dobre prinose moramo prihraniti pšenicu i moramo u setveni sloj prilikom setve kukuruza, šećerne repe, setve, uljarica, itd. moramo da ubacimo određenu količinu azota i to košta.

U ovom trenutku je mineralno đubrivo sa neodrživom cenom evro kilogram, što u odnosu na cenu pšenice može da bude i do četiri kilograma i zato je moj apel na Vladu Republike Srbije da na određen način subvencionišemo nabavku mineralnih đubriva dodatno, da se obezbede sredstva jer su ovo vanredne okolnosti. Dakle niko nije mogao znati ni predvideti da će mineralna đubriva verovatno zbog gasa, itd. dostići cenu od jedan evro kilogram u odnosu na to, tona košta hiljadu evra a ako vam je potrebno 500 kilograma đubriva za plodonosnu njivu, onda znači da vas samo setva u mineralnim đubrivima košta 500 evra po hektaru i naši poljoprivredni proizvođači to ne mogu da plate i stoga će pribegavati tome da neće prihranjivati pšenicu, neće u setveni sloj razbacivati mineralna đubriva ili će drastično smanjiti količinu.

Preti nam opasnost da izgubimo recimo samo 10% prinosa, na pšenici bi izgubili 200 hiljada tona, na kukuruzu bi izgubili negde oko 600 hiljada tona i na uljaricama uglavnom bi šteta bila negde oko po mom proračunu između 800 hiljada i milion tona, što po 250 evra dobićete manje u izvozu, u prodaji dobićete manje od 250 miliona evra.

Moj apel je s obzirom da će ovo sigurno da košta negde oko 150 miliona evra uplate mladima, penzionerima pozdravljam takođe uplatu, ali verujem da novac koji bi se dao za poljoprivrednu proizvodnju da bi se vratio tako što bi recimo za taj državni deo mineralnog đubriva subvencionisani seljaci na leto isporučivali ili u jesen određenu količinu pšenice u razmeni i određenu količinu kukuruza, što bi bilo u pravcu koji je predsednik Republike i nosilac izborne liste ove većine, bilo u pravcu njegovih težnji da se maksimalno obezbedi što veća količina hrane, što veća količina žitarica, da se obezbedi i da država na takav način ima prehrambenu sigurnost i da ima neku vrstu suvereniteta, odnosno da izvozom može da zadovolji potrebe regionalnih tržišta.

Da vas podsetim da ukoliko budu prinosi manji zbog sirotinjske prihrane žitarica, ukoliko prinosi budu manji u ovoj količini koju sam rekao, 10%, to za pšenicu i kukuruz znači oko 800 hiljada tona, da ćemo izgubiti deo tržišta zato što ćemo smanjiti izvoz, a kada smanjimo izvoz tako ćemo izgubiti deo tržišta koji trenutno držimo i zauzimamo i zato je moj apel i na ministra i na Vladu Republike Srbije da razmisle da se jedno šest milijardi uputi za subvencionisanje mineralnih đubriva na takav način da učestvuju sa jednom trećinom troška tog đubriva. Na takav način bi se upotrebilo oko 150 hiljada tona đubriva, a što bi donelo prinos – obično jedan kilogram đubriva donese između tri i četiri kilograma žitarica i u ovom trenutku to znači da bi na 150 hiljada tona imali veće prinose, 600 hiljada tona, što ide u onom balansu da ne izgubimo 800 hiljada tona.

Mislim da kilogram đubriva donosi tri i po do četiri kilograma. Da u ovom trenutku kada je cena žitarica 250 evra, a cena đubriva je hiljadu evra, poljoprivrednici nemaju motiv to da rade. Još ako predvide da će biti suša onda taj kilogram đubriva ne donose četiri već dva i po kilograma dodatna i mogu da izgube motiv da ne prihrane poljoprivredne useve, što će rezultirati značajnim gubitkom u izvozu, a i gubitkom određenih tržišta.

Mislim da na kraju završim sa Kisindžerovom izrekom da onaj ko kontroliše hranu na određen način kontroliše ljude i mislim da mi u proizvodnji hrane imamo i te kakvu šansu i da treba pronaći sredstva pre prolećne setve, da se maksimalno iskoriste priroda, plodno zemljište i mnogo vredni ljudi i da ne izgubimo na prinosima, odnosno da ako je to moguće, s obzirom da je prošla godina bila sušna i da će prošlogodišnji izvoz kukuruza koji će se dešavati sve do oktobra i novembra ove godine, da će biti nešto manji i mi treba da nadoknadimo i taj gubitak, odnosno da se pripremimo za jednu, ako Bog da, rodnu godinu i da iskoristimo, što sam rekao, i prirodne okolnosti i plodno zemljište i veoma vredne ljude kojima zahvaljujem na svemu što su uradili u setvi pšenice do sada. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo razmatrali „Open Balkan“, kako se to popularno zove, i kao predsednik najvažnijeg Odbora, po meni, zato što je izvoz poljoprivrede i prehrambene industrije 20% ukupnog izvoza Srbije. Dakle, to je najvažnija grana, koja najviše doprinosi i gde je pokrivenost uvoza izvozom 186%.

Dakle, kada uvezemo kafu, banane, kivi itd. i sve druge poljoprivredne i prehrambene proizvode iz celog sveta suficit je 86%. Vrednost izvoza je dostigao 4,7 milijardi.

Najvažniji partneri su EU, pa onda ide CEFTA, pa Rusija. Zato ovima koji nas stalno kritikuju zbog toga što smo između Rusije i Evropske unije, sada mogu da odgovorim, mada nisu tu, na primeru maline i jabuke. Ukoliko se odreknemo Rusije, gubimo izvoz jabuka. Ukoliko se odreknemo EU, gubimo izvoz maline. Ukoliko se ne odreknemo ni jednih, ni drugih, trgujemo i sa jabukama i sa malinom, što je u korist poljoprivrede i poljoprivrednih proizvođača.

Vrednost izvoza u EU je 55% do 60% ukupnog izvoza poljoprivrede i prehrambene industrije. Od 2008. i 2009. godine mi smo postali tržište EU. Potpisivanjem SSP-a, odnosno verifikacijom 2007. godine, potpisivanjem 2008. godine mi smo postali tržište EU i teško se takmičiti sa EU, s obzirom da u poljoprivredi oni još uvek imaju podsticaje koji su nekoliko puta veći nego što su u Srbiji.

Hoću da kažem da se sa EU često takmičimo po damping uslovima zato što EU ume u Srbiju da ubaci poljoprivredne prehrambene proizvode koji su ispod cene koštanja zahvaljujući podsticajima koji su nekada i pet puta veći nego što su u Srbiji. To je osvajanje tržišta sa proizvodima ispod cene koštanja.

To nam se ne dešava sa CEFTA tržištem. Pokrivenost uvoza izvozom je značajna u CEFTA-i zato što je veća od proseka i iznosi 240%. Znači, ono što uvezemo iz zemalja CEFTA tržišta je Bosna, Crna Gora, Albanija, Makedonija, Moldavija, čini mi se i 240% je pokriveno, odnosno za 140% više izvezemo nego što uvezemo.

Zato je CEFTA tržište veoma značajno, zato što se sa njima takmičimo pod ravnopravnim uslovima. Znači, nema podsticaja u vrednostima koje su istaknute sa takmičenja sa EU. Zato je „Open Balkan“ veoma značajan. Makedonija i Albanija za sada… Ne znam zašto Bosna neće, ne znam zašto Crna Gora neće, ali ove dve države koje hoće, moram da kažem našem poljoprivrednicima da je izvoz u Albaniju 198 miliona, uvoz 62 miliona. Znači, višak je 136 miliona, odnosno Makedoniji više prodamo 136 miliona nego što uvezemo. Uvoz iz Makedonije je 62, a mi izvezemo u Makedoniju za 198. Sa Albanijom je vrednost izvoza srpskog 51 milion evra, uvoz 25. Pokrivenost uvoza izvozom u Makedoniju i Albaniju je 300%. Znači, 120% iznad proseka.

Naši najvažniji proizvodi su brašno, pšenica, kukuruz uopšte, a posebno na tržištima CEFTA.

Uvoz, to naši poljoprivrednici treba da znaju, je iz Albanije uglavnom paradajz, krastavci, nešto od mlečnih proizvoda moguće, ali to je samo u proleće. Tada su u nekom položaju koji je dominantniji prema našim poljoprivrednicima, jer mi moramo da garantujemo slobodno trgovinu kao što i oni garantuju nama.

Ukoliko bi mi uvodili neke mere, što često predlažu, onda bi izgubili izvoz koji je vredan 250 miliona evra. Uvoz je, samo da posetim, 87 miliona evra, znači, tri puta manji i mi moramo, naravno, kao i oni, dopustiti konkurenciju, ali naši proizvođači paradajza se bune kada je u proleće cena niska, ali kada dostigne cenu od 200 dinara u julu, u avgustu itd, onda se naši proizvođači ne bune, što je shvatljivo. Ali, moramo znati da nismo sami. Ja pozdravljam ukupno „open“, posebno zbog poljoprivrede i prehrambene industrije, ali sveukupno to je veoma značajno, jer su to principi EU, slobodan protok ljudi, roba i kapitala, i mislim da kao Srbija možemo da budemo dominantni, a svi drugi mogu da poprave svoje ekonomske bilanse.

Srbija nije ono što je bila 2012. godine. Srbija je sada znatno jača. Da podsetim ove razne ekologe itd, da poljoprivreda jeste na određen način zagađivač životne sredine, ali ne vidim ove ekologe na biciklima, ne vidim da su prestali da jedu, ne vidim da se žale na kvalitet hrane. Svaka proizvodnja iziskuje određenu štetu po životnu sredinu. Bitno je da to bude u skladu sa propisima, a poljoprivreda je grana koje se mi ne možemo odreći i koja u stočarstvu, recimo, zagađuje životnu sredinu u vazduhu, odnosno staklenu baštu više nego sva prevozna sredstva na zemaljskoj kugli.

Ali, pošto se ne mogu odreći hrane, meni je drago što nemamo tu vrstu pobune raznih ekologa. Stoga, ja očekujem da barem po pitanju „Open Balkana“, po pitanju poljoprivrede, prehrambene industrije, velikog izvoza koji ostvarujemo, i to sam već rekao, uprkos tome što EU daje pet puta veće podsticaje, uprkos svemu tome, mi imamo suficit, mi imamo pokrivenost uvoza izvozom 186% i to treba pozdraviti i zahvaliti našim poljoprivrednim proizvođačima, koji za razliku od proizvođača u EU, po znatno lošijim uslovima ostvaruju ovakve izuzetne rezultate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku, kao i do sada, želim da kažem da žalim nad svim muslimanskim žrtvama koje su se desile u Bosni i Hercegovini, pa i na teritoriji bivše Jugoslavije. Očigledno da oni koji tvrde da je u Srebrenici počinjen genocid ne žale i nisam čuo do sada da žale nad srpskim žrtvama, ali ja mislim da oni ne žali ni sopstvene žrtve, već da ih politički upotrebljavaju u političkim ciljevima, ne samo svojim političkim ciljevima, već i ciljevima svojih mentora.

Nisam baš mislio da se javljam za reč, ali Sveti Nikola je bio nedavno. Na Svetog Nikolu u kraju mog oca, u kraju moje majke gde su rođeni, 1992. godine u selu Jošanica, opština Foča, prema Goraždu, ubijeno je od strane armije Bosne i Hercegovine 56 Srba na slavu. Ubijeni su sekirama i noževima i do dana današnjeg za to nikada niko nije odgovarao. To je dokaz da Haški sud nije uspostavio poverenje između zaraćenih naroda, već da je svojim presudama i svojim činjenjem i nečinjenjem, kažnjavanjem nekad nevinih, nekažnjavanjem puno puta krivih, raspirivao nepoverenje između ne tako davno zaraćenih naroda.

Među 56 žrtava 21 su bile žene, žene, 16 Višnjića, dve familije kompletne su poklane noževima i ubijene sekirama, troje dece. Najmlađa Danka Tanović je imala dve godine, Dražen je imao osam, a Dragana je imala 10. Zato sam se javio, jer oni zaslužuju da budu pomenuti i da kažem da za taj zločin nikada niko nije odgovarao, što je za osudu, ne samo nas Srba, već i za osudu onih koji danas nisu došli, a insistiraju da je u Srebrenici počinjen genocid.

Ako može u jednoj opštini da bude počinjen genocid, zašto ne bi mogao u jednom selu, tim pre što ovde nije bilo odvajanja žena i dece? Surovo su svi likvidirani na dan slave Svetog Nikole.

Zato tvrdim da su zločini u Srebrenici i oko Srebrenice međusobno povezani, ali da to nije genocid, ni da ovaj surovi zločin takođe nije genocid, jer to nije uništavanje cele jedne populacije i tako dalje, neselektivno. Ako je genocida bilo, a bilo je 21. veku u Bosni i Hercegovini, genocida je bilo nad Srbima, a poslednji genocid koji se dešava je genocid na istinu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman se odnosi na uticaj prekograničnih televizija, na izborni proces i političke prilike, samim tim, u zemlji Srbiji.

Naime, gospodin Komlenski i ja smatramo da ne treba dozvoliti da se strane države preko svojih medija mešaju u izborni proces i da vode izbornu kampanju i da emituju propagandne izborne poruke na svojim medijima koji se reemituju na teritoriji Srbije, jel tako, narušavaju suverenitet zemlje i mogu bitno da utiču na raspored glasova u Republici Srbiji. Ni jedna suverena zemlja, po meni, to ne bi dozvolila i ja cenim to što Vlada Republike Srbije, što nosilac izborne liste na kojoj sam ja bio, žele na neki način da udovolje opoziciji, da ih privole da budu ovde sa nama u parlamentu. Po meni, to nije vojska, obavezno služenje vojnog roka da neko mora da bude u parlamentu i da moramo da mu činimo ustupke po ovom pitanju da bi se oni kandidovali na izborima i da više ne bi bojkotovali izbore, a mislim da će građani u velikoj meri bojkotovati te njihove izborne liste.

Naime, već sam objašnjavao neverovatne pojave da smo mi dopustili zbog tolerancije prema opoziciji, da to tako nazovem, da se pojave neregistrovane političke stranke koje primaju novac iz inostranstva, tzv. nevladine organizacije. Ja to zovem antivladine organizacije koje, gle čuda, za razliku od političkih partija za koje treba 10.000 potpisa, formiraju tzv. pokrete, nevladine organizacije. Registar pokreta ne postoji. Postoji Registar udruženja građana, sportskih organizacija i oni se registruju u APR-u, Agenciji za privredne registre kao udruženja i pojave se na izborima, a pri tome primaju donacije iz inostranstva. To političkim strankama nije dozvoljeno, a u izborima je dozvoljeno da takve nevladine organizacije, uprkos finansiranju spolja, mogu da učestvuju na izborima. Prethodno učestvuju u blokadama puteva, međunarodnih puteva, mostova itd, stvarajući ambijent pred izbore koji nije primeren političkim strankama, bilo da su one registrovane ili neregistrovane.

Bilo kako bilo, imamo neregistrovane političke stranke koje protestvuju na neprijavljenim skupovima, koji se održavaju na međunarodnim auto-putevima, na mostovima itd, bez ikakve krivične odgovornosti jer tužilaštvo drema, ne podnose odgovarajuće krivične prijave protiv onih koji blokiraju slobodu kretanja pretežno ili u potpunosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa tih neprijavljenih skupova koje organizuju neregistrovane političke stranke, izveštavaju neregistrovani u Srbiji televizijski kanali koji su u vlasništvu Šolaka i Đilasa, kanali „Junajted grupe“, „Junajted medije“ koji idu na SBB-u, operatoru na SBB-u, „Totalu“ i EON-u. To su televizijski kanali koji su fiktivno registrovani u Luksemburgu i koji neemituju program u Luksemburgu, nego se program pravi u Beogradu, radna snaga je iz Beograda, takvi programi se navodno po njihovom priznanju konačno sa reklamama pakuju u Sloveniji i video signalom doturaju Srbiji, što nije reemitovanje.

Reemitovanje znači preuzimanje emitovanja medijske usluge za širu javnost koje u Luksemburgu nema. Dakle, takvi kanali žele ozbiljno da se upletu u izborne procese, a da vas podsetim da sem N1 i „Nova S“, da postoji još tridesetak i više kanala u vlasništvu „Junajted medije“ koji u izbornom procesu mogu da emituju brdo propagandnih poruka bez ikakve kontrole, jer nisu po jurisdikcijom REM-a koji je suprotno Zakonu o elektronskim medijima dopustio da se takvi programi navodno reemituju, iako početnog emitovanja nema.

Konvencija o prekograničnoj televiziji sve i da emituje program u Luksemburgu, opet ne bi sadržaj koji je u tim programima ne bi mogao da se reemituje u Srbiji, jer Konvencija o prekograničnoj televiziji, član 24. „bis“ kaže da medijska usluga iz inostranstva ne može biti namenjena u potpunosti ili pretežno državi prijema, jer se to smatra zloupotrebom prava zbog izbegavanja jurisdikcije države u kojoj se taj program reemituje, gde se prima signal.

Uprkos svim tim zakonskim odredbama, u REM-u se verovatno drema, nema nikakvih aktivnosti da se takva nezakonita aktivnost spreči. Možemo očekivati da se strani mediji koji navodno reemituju program pojave ovde i da se bave izbornom kampanjom 24 sata i pri tome bez ikakve naše jurisdikcije ne možemo gotovo ništa da učinimo zato što se Zakon o elektronskim medijima, Konvencija o prekograničnoj televiziji i Zakon o oglašavanju član 27. koji kaže da propagandna poruka mora da bude sastavni deo izvornog programa i da se ne mogu naknadno ubacivati reklame, a pošto izvornog programa u Luksemburgu nema, što nam je odgovorio luksemburški regulator, znači ne mogu se ubacivati takve reklamne poruke, jer se one ubacuju u Beogradu.

Tu se program i proizvodi i navodno se samo video signalom vrti do Slovenije i nazad. To nije reemitovanje, jer reemitovanje je preuzimanje medijske usluge u potpunosti, istovremeno bez izmena, prekrajanja.

Dakle, ja verujem da će zbog popusta opoziciji, po ko zna koji put, vladajuća većina popustiti ne bili ih eto privoleli da izađu na izbore i možemo očekivati na tim izborima svašta.

Ja ne mogu da pristanem na to da se suverenitet zemlje krši i zato sam i predložio,, zajedno sa kolegom Komlenskim ovaj amandman. Ali, da situacija bude još komičnija, svi znate ko je Rade Veljanovski? To je onaj koji je 5. oktobra novinare RTS-a dočekivao štapom. To je član gradskog komiteta, dakle drug Veljanovski, član gradskog komiteta, što kaže Radovan Treći. Drug član, kako bi to bilo, ono, crvene biblioteke, znači onom najrigidnijem delu, kada je najrigidniji komunizam bio, on je bio član gradskog komiteta.

Dakle, kada su se komunisti zavadili, on nije više bio član gradskog komiteta i prestao je da bude urednik Radio Beograda, a bio je zahvaljujući tome što je bio član Gradskog komiteta.

E, taj Rade Veljanovski je na onom čuvenom dijalogu rekao da može to iz Luksemburga bez emitovanja da se reemituje program u Srbiji, jer eto, Bože moj, Konvencija o prekograničnoj televiziji to dozvoljava. I to je zastupao tamo.

Na moje pitanje zašto se zovu prekogranični kanali kada to može tako da se bez emitovanja vrši reemitovanje, nije bio do kraja jasan, ali je zastupao stav da može iz Luksemburga fiktivna televizija koja tamo ne emituje program, može po Konvenciji ovde da reemituje program, u stvari da ga proizvodi u Beogradu i da on bude namenjen u potpunosti državi Srbiji, što je takođe zabranjeno Konvencijom, rekao sam, član 24, pri čemu se ubacuju reklame, član 27, i dnevno 200 hiljada sekundi. Samo po dva evra to je 400 hiljada evra. To je prihod koji je otet od domaćih registrovanih medija, jer se ove televizije registrovane u Luksemburgu ovde ne registruju jer navodno reemituju program, ali zato nemaju pravo da učestvuju na marketinškom tržištu u Republici Srbiji, što oni i čine i time oštećuju domaće medije. Kad oštetiš domaće medije, ti bitno utičeš na slobodu medija, a kršeći zakone, upravo čine ono što nama prigovaraju da nema dovoljno vladavine prava.

Šta kaže taj Rade Veljanovski koji je rekao da može iz Luksemburga da se reemituje program bez emitovanja u matičnoj zemlji i da može da bude kompletno ne samo na srpskom jeziku, već da bude namenjen sadržajno tržištu Republike Srbije.

Nedavno je registrovana u REM televizija "Raša tudej" na nemačkoj jeziku u Srbiji, registrovano. Sada, po toj konvenciji, ona ima pravo da se reemituje u Evropi, znači u Nemačkoj, ali se radi o jednoj globalnoj mreži, televiziji poput SNN, koja nema nameru da sadržajno bude opredeljena samo za Nemačku, nego ima samo nameru da to što emituje bude i na nemačkom jeziku dostupno, kao u globalnoj mreži, i Nemačkoj.

Gle čuda, probudio se Rade Veljanovski. Uprkos činjenici da taj televizijski kanal u Srbiji neće sadržajno, isključivo za nemačko tržište, emitovati program, biće na nemačkom jeziku, ali se neće baviti privredom, tržištem, političkim prilikama, isključivo u Nemačkoj, neće napadati Šolca, neće napadati vladajuću koaliciju, neće protežirati opoziciju itd, sve ono što one luksemburške čine, što je rekao Rade Veljanovski da je to dozvoljeno.

Dakle, taj član gradskog komiteta, taj veliki demokratski potencijal, ja mislim da bi, kolega Martinoviću, njemu u Nemačkoj bilo zabranjeno da se bavi bilo kojom društvenom i političkom aktivnošću, jer je bio član rigidnog gradskog komiteta i to se ne toleriše u zemljama istočne Evrope koje su postale demokratske.

Sada, šta kaže Rade Veljanovski za pojavu "Raša tudej"? U Srbiji ko ima nameru da emituje program u Srbiji, samim tim da se on reemituje i na tržištu Evrope, samim tim i u Nemačkoj, ali ponovo ponavljam, program za razliku od luksemburških nije sadržajno namenjen isključivo Nemačkoj, niti protežira nemačku vlast ni opoziciju, ne pravi predizborne spotove, ne emituje, ne bavi se predizbornom kampanjom u Nemačkoj, ali eto samo ta globalna mreža hoće i na nemačkom jeziku da bude dostupna poput SNN, što je nama dostupan, BBS itd, pravih prekograničnih kanala.

Šta kaže Rade Veljanovski, čuveno član gradskog komiteta, drug član? Kaže ovako, ako se ruska televizija na nemačkom jeziku ne emituje na području Srbije, onda REM nije trebalo da izdaje nikakvu dozvolu. Nema nikakve sumnje da je to jedan manipulativni, zaobilazni put da se pojave tamo gde žele i imaju interesa, a da zaobiđu određene propise.

Gle, molim te. Pazi kako je došlo do naknadne pameti. Ono može, ono nije manipulativno, iako se bave isključivo našim tržištem, a oni koji samo žele da u postojećem programskom sadržaju budu dostupni i na nemačkom jeziku, pri tome, ponavljam, ne bave se izbornom kampanjom u nemačkoj, ne bave se vladajućim, opozicionim partijama ni liderima, gle čuda, ovo je ruska manipulacija, a ono iz Luksemburga Šolakovo i Đilasovo je super stvar. To može, ovo ne može.

Dakle, imamo dva druga Viljanovskog, znači, jedno koji kaže da to može, a drugo koji kaže da to ne može ni u blagom obliku, dakle, očigledno je da on navija za strance. Očigledno je i da je predstavnik opozicije zajedno sa REM-om u onom nadzornom telu. Očigledno je namera druga člana komiteta da bitno ovim programom utiče na vladajuću većinu, odnosno da svojim programom utiču na političke prilike i rezultate izbora u Srbiji.

Stoga je podnet amandman gospodina Komlenskog i moje malenkosti želeći, pre svega, da sprečimo takvu manipulaciju koja dolazi iz Luksemburga i koja uzgled budi rečeno donosi neprilike na ovim čuvenim demonstracijama i blokadama u Srbiji i nije teško zaključiti da je to medijski sponzor svih nereda u Srbiji i da na određen način propagira takvu vrstu delatnosti i ne izveštava samo sa tih neprijavljenih skupova, neregistrovanih političkih stranaka, već i aktivno učestvuje u tim demonstracijama.

Stoga sam predložio ovaj amandman i ja razumem da neke kolege neće glasati, ja bih voleo da se usvoji, ali imam razumevanja za popustljivost vladajuće većine prema ovim neregistrovanim političkim strankama, bojkotašima, blokatorima, lokatorima itd. i imam razumevanja da je zemlja u teškoj situaciji i da nekad moraju da zažmure na jedno, ali preporučujem da ne zažmurimo na oba oka i preporučujem tužiocu, a podneli smo krivične prijave protiv ovakve delatnosti iz Luksemburga da po Zakonu o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju, Zakon o zaštiti konkurencije i Konvencija o prekograničnoj televiziji preduzmu krivične radnje da procesuiraju ljude iz „Junajted grupe“, „Junajted medije“, „Dajrak medije“, cas medije i kako se te sa Šolakove i Đilasove mediji zovu. Zamislite da opet Đilas opet vlasnik medija. Kako političar može da bude vlasnik medija? Njima je sve dozvoljeno. Nama nije dozvoljeno ni to da komentarišemo.

Preporučujem tužilaštvu da pažljivo pročita sve te zakone, preduzme zakonom predviđene mere, a vas razumem ukoliko ne želite da podržite amandman, ali samo vas upozoravam šta je sledeće što ćemo im popustiti. Već sam govorio na Odboru za pravosuđe, pošto tužilaštvo nije radio svoj posao, prekršajni sudovi itd, nisu za ometanje i sprečavanje slobode kretanja, pokrenuli postupak za čega je predviđena godina dana zatvora, to nisu uradili, vidim da ni prekršajni sudovi nisu primenili odredbu člana 98. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koji kaže – svaki pešak koji stupi na auto-put biće kažnjen do 40.000 dinara ili zatvorom od 30 dana, a ono neke kaznice od 5.000 dinara, oni bi, znate šta bi bilo sa njima u Nemačkoj, u Belgiji, u Luksemburgu?

U Luksemburgu pa nijedna vest nije bila na ovim televizijama. U Luksemburgu bre nevladine organizacije delile šampone njihove nevladine organizacije, iza toga išla belgijska, pozvali belgijsku i luksemburšku policiju i vodeni topovi, ovi ih našamponirali, ovi ih lepo okupali, uhapsili i tako okupane gurnuli mardelj, e to ti je ta Evropa i zato smo potpisali Konvenciju, odnosno tražili rezoluciju ovde u Skupštini, još nije prošlo 15 dana, pa ćete i o tome glasati, rezolucija o prekomernoj sili koja je primenjena demonstrantima u EU kada su oni našli bez ijednog pendreka u Srbiji, da kažu da je naša policija upotrebila prekomernu silu.

Dakle, ja vas upozoravam samo šta je sledeće što će oni misliti da je dopušteno. Ostalo je samo još da uzmu raketne bacače, da uzmu zolje, ose i kalašnjikove, to je još jedino ostalo da primene na nama, a ni to nije isključeno, s obzirom da onaj čuveni reditelj priželjkuje streljanje. Ja sam dobio nekoliko desetina pretećih poruka i to streljanje kao Čaušeskog, čak slikom, ali nemam nameru da prijavljujem, jer kada sam prijavio jednom morao sam tri puta da idem na saslušanje i onda nikom ništa, kaže - pretnja je upućena iz Brazila, ne znam preko čega, pa eto, počinioc ne može da bude nađen.

Imam razumevanja za sve, ali pazite ne treba dopustiti da se preterano krše zakoni, ali imam razumevanja zbog situacije u kojoj je zemlja i kolege koje razumeju tu situaciju. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče Evrope, SSP je potpisan 2008. godine, daleko pre ove vlasti, daleko daleko pre ove vlasti. Znači, promene su bile 2012. godine.

Demokratska stranka je potpisala SSP uglavnom. To je bio Božidar Đelić, ali prethodno je 2007. godine parafiran od strane Vojislava Koštunice. Znači, taj potpisani sporazum je prethodno 2007. godine parafiran i nisam video onda da pripadnici Dveri dižu galamu na Vojislava Koštunicu, nisam video ni Milana Lompara da diže galamu na Vojislava Koštunicu koji je štampao bilborde sa evropskim zvezdicama pre tog parafiranja i govorio, pisala je parola, jel tako gospodine Martinoviću – izvodljivo je.

Danas oni koji su podržavali Koštunicu, a govore sve protiv EU, iako je taj sporazum ključni za pridruživanje, parafirao Vojislav Koštunica, odnosno njegova Vlada. Potpisao ga je Đelić i mi sa tim sporazumom nemamo neke velike veze.

Što se tiče pravosuđa, ja sam rekao da će to prerasti u zbir samostalnih trgovinskih radnji. Kada bih se ja pitao ja bih osnovne sudove i osnovne tužioce birao po opštinama, kao što je to nekada bio slučaj do čini mi se 1990. godine, a ove više tužioce i više sudije birao u Narodnoj skupštini, a tužioce možda čak i pustio da bira Vlada Republike Srbije.

Međutim, sve ima svoju cenu. Ovoj vlasti se prigovara da pristaje na sve i svašta, pominje se i genocid itd. Danas se otvoreno govori o tome da mi sumnjamo, ne samo sumnjamo, već tražimo Rezoluciju o genocidu u NDH. Koliko znam među potpisnicima je većina iz vladajuće koalicije što nije bio slučaj ni za vreme vladavine Vojislava Koštunice, ni za vreme vladavine Borisa Tadića. Takvih predloga rezolucija jednostavno nije bilo. Da ne govorim kakva je deklaracija usvojena, znači, daleko pre ove vlasti.

Vreme puzajućih izvinjavanja je ostalo do 2012. godine. To je istorija. Dakle, niko se više ne izvinjava brati Đuri što nas tukao, ali očigledno da oni koji su ćutali tada kada se to izvinjavalo, kada se puzalo itd, po Hrvatskoj, po Bosni i Hercegovini itd, ja nisam protiv toga da se izvinimo zbog žrtava koji su drugi narodi pretrpeli, ali zauzvrat smo tražili da se drugi izvinu nama što nije bio slučaj ni za vreme Tadića, ni za vreme Koštunice.

Danas govoriti o tome kako samo za ovu vlast Evropa nema alternativu, nije dobro. Evropa je svuda oko nas. Bog visoko, Rusija daleko, a Evropa svuda oko nas. Mi zatekli državu vojno neutralnu, tako će nam reći, a ja ću tvrditi da ta država u stvari bila vojno neutralisana.

E, sada, zamislite takvu državu koja se izvinjava, koja ima ne dobro naoružanu vojsku, kao što je sada ima, imaće još bolje naoružanu vojsku, već je imala dobro razoružanu vojsku, s istopljenim tenkovima, puzala, izvinjavala se bez ikakvog suvereniteta itd. zamislite, uporedite tu državu i ovu državu, uporedite dobro razoružanu vojsku sa jednim pokvarenim migom i državu koja ima eskadrilu. Uporedite vojno neutralisanu državu sa vojnom neutralnom, a Rusija daleko.

Evropska unija svuda oko nas. Dve trećine trgovine ne možemo lako preusmeriti na neka druga tržišta ukoliko je ta roba išla na evropska tržišta, pa će to opisati malinom i jabukom. Zašto mi imamo neutralnu državu, zašto nećemo da uvedemo Rusima sankcije? Zašto je Đilas pričao da mrzi Konuzina? Zašto je Đilas pričao da se on u DS bori protiv uticaja Rusije, to depeše Vikiliksa, jel tako, gospodine Martinoviću dokazuju, ova vlast to ne čini?

Ima najbolje odnose sa Rusijom. Ima najbolje odnose sa Kinom. Investicije po prvi put kineske dolaze ovde posle promena 2012. godine, do tada ih nije bilo. Evropska unija se protivi investicijama kineskim u Srbiji, ali 99% kineskih investicija je u srednjoj i zapadnoj Evropi, ali oni se boje da će se Srbija podići industrijski, da će još više vojno jačati i da će biti faktor stabilnosti i da neće biti servilna, ni da s njom više neće moći da se igraju kao što su se igrali pre ove vlasti za vreme bivšeg režima.

Što se pravosuđa tiče, pravosuđe koje smo zatekli i koje sada imamo je nezavisno od ove vlasti, to ja garantujem nezavisno od ove vlasti, ali nije nezavisno od bivše vlasti i to garantujem.

Dakle, trebali smo pre ovoga, to je moja zamerka na naš rad, trebali smo pre ovoga očistiti pravosuđe od partijskih kadrova bivšeg režima i učiniti pravosuđe nezavisnim i samostalnim, odnosno tužilaštvo samostalnim, sudove nezavisnim, pa onda kada je to stvarno nezavisno, onda posle referenduma usvojiti amandmane na Ustav, jer bi onda istinski imali mlade nekorumpirane, partijski da ne pripadaju ni jednoj stranci sudije i tužioce i tako ne bi dobili STR u šta ja sumnjam.

Jer, pojedini sudovi danas, koji po meni nisu nezavisni od bivše vlasti, čine sve da nanesu štetu vladajućoj koaliciji. Naš narod misli da vlast sudi, da mi sudimo. Mi donosimo zakone, vršimo vlast. Treća grana vlasti nije naša, a četvrta tzv. regulatorno telo i NVO, to je četvrta grana vlasti, takođe je protiv nas. Mi držimo u Srbiji u stvari samo pola vlasti. Dakle, izvršnu i zakonodavnu. Ova Nezavisno regulatorno telo, NVO, nevladina organizacija, su u principu antivladine.

Moja zamerka tužiocima što nisu započeli procesuiranje svih ovih drumskih razbojnika. Član 133. Krivičnog zakonika kaže - svako ko ometa slobodu kretanja, da svako ko sprečava slobodu kretanja biće kažnjen kaznom zatvora do godinu dana.

O nasilničkim ponašanjima neću ni da govorim. Verovatno je nešto od toga krenulo u procesuiranje. Međutim, nemam dokaze da je tužilaštvo tražilo informacije od policije vezane za sprečavanje slobodne kretanja i ometanje slobode kretanja što je kažnjivo Krivičnom zakonikom, član 133, a čini mi se i Ustav član 138. i 139.

Nisam video te hrabre tužioce, a među njima ima mnogo pripadnika bivšeg režima da su se isprsili i rekli - mi ćemo ovo procesuirati. Valtazar Bogišić, kada se već bavim izrekama je rekao - zakon je za svakoga zakon. Zakon je zakon i za nas. Dakle, mi donosimo zakone i moramo tražiti da se ti zakoni od strane izvršne vlasti i od pravosuđa poštuju. Nije pravosuđe božanski nezavisno, nije nezavisno od naroda, niti može biti nezavisno od zakona. Pravosuđe mora da bude zavisno od zakona, da u skladu sa zakonom kažnjava krive i štiti nevine.

Nemam dokaza ni povodom lomnjave ovog parlamenta, nemam dokaza da su procesuirani počinioci koji su lomili policajcima noge, koji su na policajce bacali betone teške i po pet kilograma. Svaki kamen teži od 500 grama za mene je pokušaj ubistva policajca. Svako ko je bacio kamen na policiju je u stvari imao pokušaj ubistva po meni.

Ne vidim da su se pripadnici bivšeg režima, obučeni u sudijske i tužilačke odore, nešto isprsili i kažnjavali krivce koji su ovde danima i danima proizvodili nasilje. Onda kada je dogorelo do nokata, kada su ušli u parlament, kada je onaj policajac rekao ovima iz "Junajted medije" čuvene - pa recite da nas gađaju. Kada su danima i danima trpeli nasilje i kada su morali da raščiste nered ispred Narodne skupštine, odjednom se pojavile razne deklaracije o osudi nasilja nad demonstrantima itd.

Sada imate i rezoluciju koju sam potpisao takođe, o osudi nasilja nad demonstrantima, mirnim demonstrantima u EU, gde se poliva vodom. Mislim da bi naše demonstrante na Gazeli, ove što su blokirali međunarodne puteve, ja mislim da bi udruženja građana tzv. nevladine organizacije na zapadu, mislim da bi demonstrantima delili šampone s obzirom da iza toga ide policija u Belgiji, u Sloveniji, u Nemačkoj i u svim evropskim gradovima, ide i zaliva vodom. Zato njihove nevladine organizacije verovatno dele šampone i nema pobune njihovih NVO organizacija, nema osuda nasilja.

Ali, mi smo, eto, predložili rezoluciju ili deklaraciju o osudi nasilja nad mirnim demonstrantima u EU. Nemate ni jedan pendrek koji je pukao. Ja sam za to i da oni koji su vitlali štapovima po onom mostu budu procesuirani, bez problema. Ukoliko su napravili neko nasilje, ukoliko su nekog udarili zbog same ružne pojave, da se nađe krivično delo koje su počinili, bez problema. Ne možete štiti kao Marinika Tepić čoveka koji je maltene drugome izbio oko, jer, gle čuda, on je vozio građevinsku mašinu tri kilometra na sat i zaustavio se kada je video da ne može da prođe.

To je sprečavanje slobode kretanja. I onaj njihov heroj, bez obzira na batinanje je trebalo da bude kažnjen do godine dana zatvora, pa za nasilničko ponašanje još pet godina, jer je učinjeno u grupi, pa da je kumulativno kazna odrađena na šest godina, ja vas pitam da li bi sutra neko blokirao most ili neki međunarodni pravac? Lopta je bila kod tužioca. Neka neko kaže da smo mi kao vladajuća većina sprečavali tužioce da pokrenu postupak, prikupe informacije, optuže izgrednike, neka neko kaže da smo mi učinili to da oni to ne urade. Ne, nije tačno. Onda imamo žalopojku zašto policija nije došla na prijavljene skupove.

Znači, to je prekršaj sudiji za prekršaje, čini mi se, za prekršajne sudove, kada neko organizuje neprijavljene javne skupove, to je prekršaj. Pitam vas šta je sa „Junajted medijom“? Zašto neko može piratski da se bavi televizijskim programom, nije registrovan u Srbiji, fiktivno je registrovan u Luksemburgu, evo, ja pročitao i Konvenciju o prekograničnoj televiziji na koju se Šolak poziva. Lepo piše u članu 24. bis, da televizijski program u jednoj zemlji ne može biti namenjen pretežno ili u potpunosti zemlji prijema, što je slučaj sa svim kanalima „Junajted medije“ Šolaka i Đilasa, a ima ih tridesetak. I pri tome još neovlašćeno puštaju reklame i dnevno emituju 200.000 sekundi. Samo po dva evra, 400.000 evra, puta 365 dana – oko 150 miliona evra i evo ti sredstava da se preko „Multikom grupe“ finansiraju razni politički otpadnici koji su se učlanili, gle čuda, u jednu privrednu organizaciju ili jedno privredno društvo, više ne znate da li su privredno društvo, da li su stranka.

Šta rade tužioci? Imamo neregistrovane političe stranke, tzv. nevladine, a ja kažem antivladine organizacije, imamo ne registrovane. I šta oni rade? Primaju pare iz inostranstva i mi mislimo sad – to je dobar devizni prihod. Ali, stanite malo. Mogu da se finansiraju spolja, ali recimo, ne mogu da budu parapolitičke organizacije ili da budu političke nevladine organizacije koje su u suštini političke organizacije, samo su fiktivno registrovane slično, kažu – mi smo pokret. Izvini, gde postoji taj registar pokreta? Jeste li politička stranka ili udruženje građana? Ako ste udruženje građana, onda ne možete tako da se bavite politikom, da se finansirate spolja i da pod tim istim imenom izađete na izbore, kao recimo, „Ne davimo Beograd“. Pritom priznaju da dobijaju pare, ne znam, od Rokfelera ili ne znam od koga sve, Soroša itd.

Političke stranke ne mogu, gospođo ministarka, da se finansiraju spolja. Pa kakve su to onda ove stranke buduće izborne liste koje su priznale da se finansiraju spolja? Tužilaštvo ništa, pravosuđe ništa, imamo neregistrovane stranke, neregistrovane medije, neprijavljene skupove. Zato Valtazar Bogišić kaže – zakon je za svakoga zakon. Takođe kaže da je najbolji zakon koji se primenjuje. Car Dušan pored Zakonika, to stalno govorim, drži topuz, zakon je zakon, a on drži topuz. Topuz je moć da zakoni budu primenjeni. Ta moć je na sudovima. Sudovi treba da primene zakone. Tužioci treba da primene zakone. Moraju na takav način da štite nevine, a da kažnjavaju krive. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam jedni narodni poslanik koji je dokazano cenzurisan. Dokazano cenzurisan.

Poštovani gledaoci, vi koji ste se kasnije uključili u program na dnevnom redu je to i to, govorio je Mirko Marjanović i tom prilikom rekao.

Znači, od 1998. d 2000. godine samo sam se dva puta provukao kroz makaze RTS-a, a sve ostalo je bilo cenzurisano. Spiker je pokrio apsolutno sve moje govore rečima – javio se taj i taj i tom prilikom govorio i kada ja završim onda vidim da spiker skida slušalice itd. i onda sednica naravno normalno teče.

Takođe, cenzurisan sam u poslednje vreme. Za 30 godina od osnivanja Narodne seljačke stranke, sem u izborima, i tu su me stiskali, pritiskali, manje vremena davili, nisam bio uživo u informativnim programima na RTS-u.

Od 2012. godine sam najaktivniji narodni poslanik, to možete da proverite, po javljanjima, predlozima amandmana itd. Još nisam imao čast da budem uživo na RTS-u, uživo u informativnoj emisiji, koja nije vezana za izbore. U izborima su mi davali 15 minuta i to su gledali da mi i to skrate, ukinu itd. Tražili su pripremljene programe i šta ti ja znam.

Desilo se da su me pre dve godine pozvali u „Upitnik“ ili tri. Đorđe Vukadinović se žalio na slobodu medija. On je bio u tom mandatu, koji je trajao četiri godine, bio šest ili sedam puta, ono što sam ja video, uživo gost na RTS-u. Ja nisam bio ni jedom.

Jednom prilikom bio je Đorđe Vukadinović i Nenad Čanak i trebala je da bude moja malenkost, ne znam ko je trebao da bude četvrti gost. To jutro pred samu emisiju na RTS-u su me obavestili da mi ipak otkazuju gostovanje, mene će zvati jednom kada bude tema poljoprivreda. Uspeo sam da doznam da su moji politički protivnici iz opozicije, Đorđe Vukadinović i Nenad Čanak, uslovili svoje gostovanje mojim ne gostovanjem. Dakle, oni će doći u RTS, ako ja nisam gost, pa je poslednjeg dana zamenjen Marijan Rističević. Ja sam organizatoru odgovorio da verovatno moji politički protivnici neće na TV-duel i dijalog sa mnom i da bi za to emisija otkazana.

Oni bi rekli da je to cenzura, a ja ću reći, hvala i nadam se kada bude tema – poljoprivreda da ćete mi dati Dragana Đilasa, s obzirom da on ima tamo neku firmu koja se zove „Omladinka“ i tako dalje, negde u Sikolama u Negotinu, pa sam mislio da kolega poljoprivrednik Dragan Đilas sa mnom ukrsti razmenu nekih informacija, da povedemo neki dijalog, međutim očigledno da se nisam uklopio ni Draganu Đilasu.

Jedan sam od onih cenzurisanih narodnih poslanika, a u poslednje vreme sam čuo da neće ni moje izjave sa Odbora za poljoprivredu da objavljuju, kaže – neće da pitaju čoveka sa „Farme“. U redu, ja sam primio to muški. Žuti Bujke me cenzuriše i neka ide to tako dalje. Navikao sam od 1990. godine i kada je došlo do promene 2001. godine to dugme kojima se davao signal koga treba spikeri RTS-a da pokriju je Maršićanin, onako otkinuo ne spominjući ko je bio cenzurisan, pa neupućeni gledaoci su pomislili da je on bio cenzurisan ili njegovi poslanici, što nije bilo tačno. Sem mene cenzurisan je samo povremeno Dragan Veselinov. Ja sam bio onako baš redovna mušterija te cenzure.

Sada da vam kažem da vladajuća većina nije delila frekvencije, ako možemo da se složimo, ni nacionalne, ni regionalne. Hajde da se složimo oko toga da nije zabranila ni jedan medij. Da li neko želi da se složi da nije upadala sa dugim cevima u BK televiziju koja je bila jedan od, ma šta ja tada mislio o Karićima, jedna od boljih televizija po nekim mojim merilima i ada mi ponekad u pet do četiri daljinski dopadne u ruku i pomislim da treba da odgledam taj njihov čuveni „Telefakt“ ili kako se zvala ta informativna emisija koja je išla u pet do četiri?

Da vas podsetim da su je zauzeti dugim cevima. Da vas podsetim da su u Kurir ušli sa policijom. Da vas podsetim da su osnivača Kurira i Glasa javnosti uhapsili. Da vas podsetim da su mu kola odletela u vazduh. Samo da vas podsetim koliko su novinari bili izloženiji nekim pritiscima nego što je to danas slučaj. Da vas podsetim i na društvene mreće do 2012. godine nisu baš nešto bili primerene za skupljanje informacija, za prikupljanje istomišljenika itd. da je to danas sasvim druga situacija.

Danas se uglavnom na slobodu medija žale oni koji su ipak zastupljeni u medijima pa čak daleko više od mene, a bogami i od nekih poslanika iz najbrojnije poslaničke grupe, odnosno partije SNS. Zamislite sada kada dođete u televiziju i vodite dijalog sa političkim protivnikom koji je vanparlamentaran, vi imate 200 i nešto poslanika i pri tome ste zastupljeni isto onoliko koliko neko ko ima 0,5. Mislim na onaj Pokret slobodnih građana, da je zastupljen u ovim nekim političkim emisija, koji je zajedno sa Čabadijom dobio sedam hiljada glasova. Kada Živković dobije sedam hiljada glasova to je onda interesovanje medija bez obzira što je to sa Čabradijem i većinom njegovi glasovi bi bili, Zelene stranke.

Sada, kada ja dobijem 18.800 to je onda ljakse, to ništa ne vredi. Kada dobijem 72 hiljade glasova ni 2003. godine, ne može da se ide na RTS. Znači, ja sam persona non grata što se tiče televizije i evo ja se puno ne bunim.

Kada smo kod REM-a koji je nadležan za RTS, idemo redom. Dame i gospodo, vi svakako znate za pojavu neregistrovanih političkih stranaka tzv. pokreti. Registar pokreta ne postoji. Postoji Registar političkih stranaka u kome se registruju pokreti kao SPO i još neki drugi pokreti koji se legalno registruju po zakonima koji su doneli žuti, znači DS. Oni su doneli da morate da imate 10 hiljada potpisa itd.da maksimalno otežaju registraciju i preregistraciju političkih stranaka. Oni su taj zakon doneli i sada ga naravno ne poštuju. Pošto ne mogu da skupe 10 hiljada pojavi se PSG, pojavi se Levica Srbije i pojavi se Pokret za preokret ili udruga, kako n to zove, Janko Veselinović i kažu – mi smo pokreti. Ne postoji registar pokreta. Postoji Registar sportskih organizacija, političkih stranaka i Registar udruženja građana. Oni su klasično udruženje građana. To je ono što bi zvali NVO sa tri člana. Da zapamtite – sa tri člana. Ja to zovem antivladina organizacija. Čast mnogim udruženjima itd, ali ovi koji su najviše prisutni u medijima pa i uRTS su po meni antivladine organizacije finansirane spolja.

Političke stranke ne mogu da se finansiraju spolja. To je zabranjeno, jel, ali te antivladine, odnosno nevladine organizacije mogu. U stvari radi se o političkim strankama koje nisu registrovane. Kao udruženja mogu da primaju novac spolja i primaju ga, a izlaze na izbore. Čekajte ljudi, da li mi imamo jednake uslove dase takmičimo na izborima? Očigledno da su oni malo jednakiji da mogu da primaju i redovno finansiraju pare iz inostranstva. Mogu i u toku izborne kampanje da prime pare iz inostranstva i onda jednostavno izađu na izbore kao grupa građana pod istim nazivom pod kojim je registrovano udruženje. Za mene je to prekršaj i mi smo danas svedoci da su takve organizacije izlazile na izbore i ne podnose nikakav izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije jer oni nisu politička stranka. Oni su neka vrsta privilegovanih i mi to pustimo. Onda se pojavljuje ovde, lome Skupštinu, većina tih neregistrovanih na neprijavljenim skupovima.

Znači, za njih ne važi Zakon o javnom okupljanju da pet dana ili koliko moraju da najave skup da bi se policija, vatrogasci, hitna kola angažovala oko toga, odnosno da bi se sve to izorganizovalo da ne bi došlo do povrede građana, zloupotreba itd. Znači, imamo neregistrovane stranke, neprijavljena okupljanja na kojima ima puno nasilja, kao što ste videli, i onda imamo i medije koji nisu registrovani u Srbiji.

Znači, REM drema. Kod REM-a ima dase drema. Tamo se ništa ne radi po pitanju piratskih televizija. To su čisti pirati. Ja odgovorno tvrdim da su 30 kanala „Junajted medije“ piratski mediji koji su fiktivno registrovani u Luksemburgu i koji tvrde da reemituju program, odnosno da ga preuzimaju od prekogranične televizije istovremeno bez izmena prekrajanja itd.

To je Konvencija o prekograničnoj televiziji, sam naziv kaže prekogranična televizija, nema šetanja signala, nego pružate medijsku uslugu za širu javnost negde u inostranstvu i ovde se to reemituje bez izmena prekrajanja i ubacivanja reklama. Nikakvih izmena, znači, istovetan program koji ide u Luksemburgu ili negde u inostranstvu se preuzme u Srbiji i to zakon kaže o elektronskim medijima i Konvencija o prekograničnoj televiziji. Znači, nema reemitovanja bez početnog emitovanja, što nije slučaj.

Luksemburški regulator mi je odgovorio - jesu oni fiktivno registrovani u Luksemburgu, ali tamo ne emituju program, a onda mi REM da odgovor, kao - oni, jeste snimaju program u Beogradu, jeste tačno je, jel, na Novom Beogradu. Kaže - onda taj program ide kablom u Luksemburg, iz Luksemburga u Sloveniju, tu se pakuju i ubacuju reklame i onda to dolazi u Srbiju i još mi REM napiše, to tvrdi „Junajted medija“, oni preuzimaju taj odgovor i kaže - to se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem, nema tehničkog smisla.

Konvencija i zakon kaže, da je emitovanje pružanje medijske usluge za širu javnost, znači, za gledaoce, a reemitovanje istovremeno preuzimanje takve usluge. Zato oni ne moraju da se registruju u Republici Srbiji ukoliko reemituju program, što sa ovim razbojnicima nije slučaj i sada imate javna okupljanja neprijavljena, neregistrovane stranke, gde izveštavaju neregistrovane u Srbiji televizije, piratske televizije, koje ne samo da izveštavaju, već propagiraju sve te demonstracije, čak na određen način pozivaju.

Evo, poštovani gledaoci pred RTS-om nema nikoga, slobodno navalite ili evo, vidite ovde je konjica, ovde ovo, da tačno demonstranti znaju gde treba da upadnu, gde nema dovoljno policije itd. Ja mogu da se usudim i da kažem da učestvuju na takav način u demonstracijama daleko više nego ovi učesnici koji to nisu prijavili. Ako su skupovi neprijavljeni kako to oni uvek znaju da dovedu devet kamera itd, to znači da se organizuju.

E, sada ja vas pitam, nedavno je REM registrovao RT, to je „Raša tudej“ na nemačkom jeziku, jel tako koleginice? To su registrovali u Srbiji. Odmah su se Nemci pobunili. Ja pitam Nemce šta bi oni radili kada bi se sada otvorio studio te televizije u Berlinu i kada bi Šolca napali, razumeš, onako na nemačkom jeziku, kada bi ceo sadržaj tog programa bio vezan za nemačke političke prilike, da se forsira nemačka opozicija, da se Šolc i njegova vladajuća većina izmiču fotelje i stolice?

Ja vas pitam koliko bi Nemci trpeli to reemitovanje koje sada treba da omoguće da prime signal po onoj istoj Konvenciji o prekograničnoj televiziji? Koliko vidim, oni nisu radi ni da prime signal o klasičnom tom RTL koji bi samo izveštavao o celom svetu, o Rusiji itd. Znači, njihov program bi bio pretežno ili u celini namenjen za nemačko tržište o nemačkim događajima u tom programskom sadržaju, ali izgleda da smo mi popustljivi na svim šavovima, a REM je nadležan da prati po članu 74. operatore šta oni rade i da prate elektronske medije, pa ako ima zloupotreba, onda oni kažu operatoru da je dužan da ukloni piratske kanale, ako on to ne učini, onda se operatoru, u ovom slučaju SBB i Totalu uzima na određeno vreme pravo da distribuiraju programske sadržaje, jer nisu postupili po zakonu, odnosno koji treba da sprovede REM. Morate da se složite samnom, da to nije tačno – REM to ne radi.

Nedavno ste gledali član 64. Zakona o elektronskim medijima kaže – da najvažnije događaje, a tu spadaju i sportski, sa liste najvažnijih događaja koje je utvrdio REM, a tu su kvalifikacije naše reprezentacije za Evropsko i Svetsko prvenstvo u fudbalu, mogu da prenose samo televizije, isključivo piše, pravo prenosa imaju televizije, imaju tri uslova, koje emituju program na celoj teritoriji i slobodan pristup, to znači da može na antenu, da bi bili svi građani u poziciji da prate da ne bi bili lišeni. U ovom slučaju je bila grupa zloupotreba „Junajted medije“ koja je to zloupotrebila i kablovska televizija koja ne emituje program, nego reemituje, prvi uslov je izašao, ne pokriva celo tržište, drugi uslov nije ispunila i treći uslov je bio slobodan pristup. Oni nemaju taj slobodan pristup na antenu. Znači lišeno je više od polovine građana prava da prati svoju reprezentaciju, a meni je REM odgovorio da je isključivo pravo u stvari pravo prioriteta, pa kada niko ne prenosi, mogu i ovi.

To je kao kada bih rekao – pa da, crveno svetlo na semaforu, pravo prioriteta pa kada niko ne naiđe, mogu tek tako da prođem, što je apsolutno netačno. To što su oni kupili pravo od UEFA koji nemaju pravo da prenose ovde, to znači da su znali da će REM da baci dremku i da im neće ništa učiniti da spreči nezakonite prenose po članu 64. ne ispunjavaju uslove. Znači, kada je kupio pravo, znao je da neće biti reakcija REM-a. Znači, apsolutni kriminal. I treće, oglašavanje. Zakon o oglašavanju, član 27. kaže da oglašavanje na televizijama koje reemituju program može da bude samo sastavni deo izvornog programa. Znači, nema naknadnog ubacivanja.

Dobio sam od REM-a odgovor da je u Ljubljani prepakovano, vama sam pokazao gospodine Martinoviću, da su u program upakovane reklame i to je signalom poslato u Srbiju. Znači, prepravljen je onaj program koji su navodno proizvodili pa su slali tim nekim signalom i na takav način nezakonito oglašavali.

Na 30 njihovih kanala i prepravljajući kanale „Foksa“, „Diskaverija“, „Historija“ itd. dnevno emituju 200 hiljada sekundi. Vi koleginice znate da taj sekund ne može biti ispod dva evra i da je televizija „Inđija“ ili „Stara Pazova“. Niko neće pružiti reklamu, makar bez dva evra sekund. Pitam vas, 200 hiljada sekundi dnevno, koliko ubace što u prave prekogranične, što u njihove lažne, po dva evra, 400 hiljada evra dnevno. Onda se pitate ko finansira ova čuda po Gazeli, po autoputu itd? Nemojte puno da se čudite, nisu to sve pare iz inostranstva i što je još najtragičnije, domaćim medijima ovi operatori ništa ne plaćaju za proizvod koji koriste i koji se gleda 80% na SBB, Totalu i na svim drugim, 80% gledljivog programa gledaju domaće kanale. To je sigurno. Belog dinara domaći kanali ne odbiju od njih, ali ovi njihovi prekogranični programi dobijaju za reemitovanje koje ne postoji, to je fiktivna usluga koja se plaća, to je pranje para, to je poreska utaja, oni dobijaju pare po kanalu, po nekoliko miliona evra zato što se navodno njihov program preuzima, a ta medijska usluga u prekograničnoj televiziji ne postoji, već su samo fiktivno registrovani u Luksemburgu. Znači, to je još jedan prekršaj.

Još da vam kažem, pošto se pozivaju stalno na slobodu medija i vladavinu prava, najviše galame o tome, e sada, pošto se ne poštuje Zakon o oglašavanju, Zakon o zaštiti konkurencije, pošto se ne poštuje Zakon o potvrđivanju Konvencije i prekograničnoj televiziji, Zakon o elektronskim medijima, znači oni su u pravu. Ne postoji vladavina prava, jer je oni krše i sloboda medija. Ako oni uzmu dnevno 400 hiljada evra za pružanje marketinških usluga, na koje nemaju pravo, toliko manje para dobiju registrovani mediji u Republici Srbiji koji plaćaju sve obaveze u Republici Srbiji za razliku od njih.

To je isto kao kada bih ja otvorio obućarsku radnju, vi otvorite obućarsku radnju, registrujete u Srbiji, plaćate sve poreze, dažbine, takse itd. firmarine i sve što ide i ja otvorim pored vas obućarsku radnju i ne plaćam ništa. Vi se malo pobunite, dođe kao neka inspekcija, pokažem rešenje iz Luksemburga i kažem – ne, ne, ja ovde popravljam cipele, registrovan sam u Luksemburgu i ne plaćam ništa. To je nemoguća situacija.

Znači, sloboda medija ne postoji bez prihoda i ako ukradete domaćim medijima 400 hiljada evra dnevno, što je na godišnjem nivou oko 150 miliona evra, ja vas pitam da li su onda pokradeni domaći mediji i time se smanjila njihova mogućnost da budu nezavisni i objektivni, jer zavise, posebno lokalni od opštine itd. a na takav način se u politici prave razne kabadahije, jer mediji koji izveštavaju o raznim gradonačelnicima moraju da poštuju tu lokalnu hijerarhiju zato što ne bi dobili pare. Zato, na kraju da vidimo šta će da urade Nemci po pitanju toga da neko od ovih „Raša tudej“ otvori studio u Nemačkoj, počne da napada Šolca, to je nemoguća situacija.

Zato su zakoni koji se poštuju najbolji zakoni. Što kaže Lata Zabogišić - zakon je za svakoga zakon i ja ovim kandidatima koji će biti izabrani i oni koji su tamo, preporučujem da konačno poštuju zakon i da nateraju piratske medije nek izveštavaju kako god hoće, programska usluga, programska orijentacija, nek objavljuju o nama sve najgore, šta god hoće, ali neka se registruju kao i svi domaći mediji u Republici Srbiji, jel ono što su fiktivno registrovani to je jedna pljačka domaćih medija, to je kršenje prava i zakona, a zakon mora da bude za svakoga zakon, pa makar se on zvao Šolak, Đilas, ili ne znam kako još.

Dame i gospodo narodni poslanici, Šaip Kamberi je pomenuo kao zemlju vrhovnih sloboda, demokratije i tolerantnosti Sloveniju. Govorio je da je tamo sve najbolje. Po pitanju nacionalnih manjina, Slovenija ima samo dve nacionalne manjine. Samo dve! Sam je rekao da u Srbiji ima 22 nacionalne manjine.

Čl. 106. i 107. u vezi sa članom 108.

Dakle, da u Sloveniji postoje samo dve nacionalne manjine, to nije rekao, ali da u Srbiji postoje 22 nacionalne manjine.

Da ga ja dopunim, broj Slovenaca u Srbiji je 4.033 po poslednjem popisu, ili 0,06%. U toj Srbiji, zemlji nesloboda, Slovenci sa 0,06% stanovništva imaju status nacionalne manjine i savet nacionalne manjine. U Sloveniji 2% Srba nema taj status. Imaju samo, čini mi se, Mađari i eventualno Italijani.

Dakle, 20 hiljada Srba nije dobilo pravo državljanstva, ispisani su, ne postoje u Sloveniji, u toj zemlji velikih sloboda itd. Srbi, kojih u procentima ima 30% više nego Slovenaca u Srbiji, nemaju status nacionalne manjine, dok 0,06% Slovenaca u Srbiji uživa status nacionalne manjine.

Još nešto što gospodin Kamberi nije rekao, da u 20. veku kada su Srbija i srpski narod stvorili Jugoslaviju da su toj Jugoslaviji živeli i Albanci sasvim ravnopravno, u toj nedemokratskoj Jugoslaviji, nedemokratskoj Srbiji rast stanovništva Albanaca je bio 700%, a srpsko stanovništvo je ostalo na istom broju.

Ne tražim da se glasa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispod ploče… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u jednom delu Srbije, u jednom gradu, ali ne u celom, u jednom manjem delu jednog grada koji se zove Novi Pazar postoji negovanje nacističkih tradicija. Tamo se ovakvi zakunu, a reklamiram član 107. i 108, na borbu protiv fašizma ispod ploče Aćif edfendije, koga je Hitler odlikovao „Gvozdenim krstom“ i mi danas slušamo propoved čoveka koji zastupa Aćif efendiju, koji je bio Albanac i koji se zalagao da se Novi Pazar priključi velikoj Albaniji, koji uopšte nije bio Bošnjak.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne negiram genocid, ali moram da kažem da je u odnosu, recimo, na 1931. godinu, u 20. veku izvršen genocid, ali nad Srbima.

Bošnjaka, odnosno muslimana ima više u Bosni i Hercegovini za 828.000 nego što ih je bilo od 1931. do 1991. godine, a ukupno 1.070.000 kada sve saberete. Srba ima više 57.000 u odnosu na 1931. godinu. Katolika ima taman koliko ih je bilo i 1931. godine. U odnosu na 1991. godinu, 2013. godine, po njihovim popisima, Srba je manje 280.000, ili su pobijeni ili su raseljeni. Muslimana je manje, ili Bošnjaka, 130 i nešto hiljada.

Svaki peti Srbin više ne živi u Bosni ili nije više živ, a svaki 16. nažalost, a i samo svaki 16. musliman, odnosno Bošnjak. Zato ja tvrdim da je genocida bilo u Bosni i Hercegovini i zato tvrdim da krivica Mladića ili nevinost Orića nije dokazana, to je samo dokaz političke pripadnosti pravosuđa, odnosno instruisanja tog pravosuđa koji je to osudio. Genocid jeste bio, ali nad Srbima i nad istinom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju sudija, mi sada biramo sudije koje se prvi put biraju na funkciju i želim da kada izaberemo da čestitam izabranima, ali odmah i da kažem da sam ja jedan od onih koji je glasao da se promeni Ustav i da to pravosuđe bude potpuno nezavisno. Ja sam glasao „za“ zato što je to zemlji potrebno, zato što je to jedan od uslova u evropskim integracijama i teška srca sam glasao za to, a nisam za to.

Ali, ako uzmem da je glavna korist poljoprivreda u EU i da zemlja treba da se kvalifikuje za EU, da postane njen stalni član, da može da koristi na isti način podsticaje u poljoprivredi na isti takav način na koji to koriste poljoprivrednici u EU. Dakle, ne možete sporiti dva dobra, u politici često morate nešto da žrtvujete kao u šahu, da bi na drugoj strani nešto dobili.

Ja se bojim da kada Narodna skupština prestane da bira sudije da ćemo dobiti zbir „STR-ova“. Tu ne mislim na sve sudije. Dakle, biće tu manje ili veće samostalne trgovinske radnje. Ima u, kako bi to neki rekli u provinciji, u ruralnim sredinama, u manjim sudovima, sudskim jedinicama itd, ima puno časnih sudija, ali ima i onih kod kojih advokati, pojedini advokati naručuju presude kao što neko naruči neki ručak, pljeskavicu itd.

Već sam rekao da tu ne mislim na sve sudije, da je većina časnih i poštenih, ali da postoje pojedinci koji sudijsku funkciju, a kako će oni biti funkcioneri ako ih ne bude birala Skupština? Gospodine Martinoviću, ja mislim da neko ko treba da bude funkcioner treba da bude izabran od strane Narodne skupštine, kako će oni biti funkcioneri ako ih bira VSS? To nikako meni nije dovoljno razumljivo, ali se bojim da će biti trgovine na malo i veliko.

Tim pre što nismo pravosuđe prethodno očistili od partijskih kadrova. Imate tu vi mnogo sudija koji su sudovi partija bivšeg režima. Mi to nismo pročistili ili se nije samo dovoljno pročistilo da bi oni imali ovoliku nezavisnost koju će imati kada ove ustavne amandmane usvojimo i kada budu potpuno nezavisni od bilo koje vrste kontrole u Narodnoj skupštini, odnosno kada se između sebe sami budu birali.

Poznavajući neke od sudija, a tvrdio sam često da u pojedinim sudskim jedinicama, kao u Inđiji, recimo, možete da napravite najbolji odbor DS po selekciji koja je svojevremeno napravljena čuvenom reformom iz 2009. godine. Uglavnom, ne možete uvek u politici da dobijete sve, često dobijete ono što vi nećete, a neka druga većina hoće i to je razlog zašto mi pojedini poslanici koji smo protiv potpune samostalnosti i nezavisnosti u ovom trenutku, na način na koji sam već opisao, zašto smo glasali za to.

Politika ti je kao šah, moraš da predvidiš i žrtve, moraš da žrtvuješ pešaka da bi na kraju nešto dobili, tako i država mora da pristane na neke ustupke. Ja sam za to, recimo, na poljski model. U Poljskoj, čini mi se, Vlada bira sudije, ali da ne idemo toliko daleko, makar je Skupština mogla to da čini, ali u situaciji kada sudijska funkcija stalna, kada je sudiju gotovo nemoguće razrešiti, kada se petlja u politiku i poslove koji nisu njegovi, pa kada i krši zakone kao recimo sudija Majić, pa kada oslobodi pedofila, pa kaže – znate šta, sve su presude zakonite, pa su zakonite i one koje su oslobodile Gnjilansku grupu, kada je gotovo nemoguće smeniti bilo kog sudiju za greške, povrede, pa recimo u Gnjilanu je ubijeno na desetine Srba, stotine je mučeno itd.

Na kraju se ispostavilo da je i albanski insajder koji je svedočio i koji je bio u toj vojsci nije bio dovoljno kvalitetan da se presude najgori mogući teroristi koji su vršili zločin nad Srbima. Kod tog sudije Majića nisam znao da li je on sudija srpski ili američki, da li on to želi da Amerikance koji su bili pokrovitelji svih tih na određen način, pokrovitelji svih tih zločina koji su se desili posle ulaska KFOR-a u našu južnu pokrajinu, da li taj sudija koristi da njih amnestira od takve vrste odgovornosti ili sudi da se kazne zločinci prema srpskom i nealbanskom stanovništvu koji su očigledno počinjeni?

Sudijama koji će biti izabrane preporučujem da čine sve što ove sudije izabrane sa liste Demokratske stranke ne čine - dakle, da dele pravdu, a ne nepravdu, da kažnjavaju krive, da štite nevine i da posebnu pažnju obrate na pojave u našem društvu kada imate neregistrovane političke stranke, tzv. nevladine organizacije koje su u stvari prerasle u političke stranke samo nemaju dovoljno osnivače, inače se bave politikom, isključivo koje se finansiraju spolja. Nama koji imamo registrovane političke stranke zabranjeno je da se finansiramo spolja.

Ne znam kako neko može da dozvoli da „Ne davimo Beograd“, koji je izlazio na izbore, koji javno saopštava da su primali novac od fondacija iz inostranstva.

Kako neko može da učestvuje u izbornoj trci ako je njegova organizacija primila novac spolja? Svaka država bi bila izuzetno osetljiva da se u njihove izborne procese mešaju strane države, dali putem novca ili putem medija.

Takođe, mi nije jasno zašto naše pravosuđe i tužioci tolerišu recimo Šolaka i Đilasa? Zamislite političara koji je vlasnik medija, već je bio vlasnik „Presa“ a, sada je očigledno i vlasnik nekog elektronskog medija ili je partner sa Šolakom koji je vlasnik kablovskog operatora sa ne znam koliko stotina kanala ili sa tridesetak kanala u njegovom vlasništvu.

Meni nije jasno ni ta Evropska unija koja eto, u Poljskoj može Vlada da bira sudije, kod nas to mora da bude i van Skupštine. Ne razumem zašto je u Evropi uglavnom zabranjeno da operatori, distributeri televizijskog programa ne mogu da imaju svoje televizijske kanale, a nama je 2014. godine vraćen Zakon o elektronskim medijima uz zahtev da se odobri da operatori mogu da budu vlasnici medija, a recimo RTS je morao da razdvoji proizvodnju, emitovanje programa od distributivne mreže od predajnika? Tako da mi mnogo toga po pitanju Evropske unije nije jasno.

Očigledno da i u Evropskoj uniji ima mnogo korumpiranih političara koji na određene načine, na različite načine tumače neka prava koja imaju građani u zemljama Evropske unije i neka prava koja imamo mi.

Ne razumem kako ćemo dopustiti stranim televizijama, a to su „N1“, „Nova“, a ima tamo i „Grand“, „Sinemanija“, ima tridesetak kanala Šolak, kako ćemo da dopustimo da recimo, evo imamo ne registrovane stranke, imamo ne registrovane televizije u Srbiji, kako ćemo mi dopustiti da luksemburške televizije mogu da učestvuju u izbornom programu u Srbiji? Dakle, to direktno mešanje stranih televizija iz stranih država u izborni proces u Republici Srbiji i meni nije baš jasno da ćemo to dozvoliti, a pri tom te televizije uopšte nisu prekogranične, nisu strane, nego krše Zakon o elektronskim medijima, Zakon o zaštiti konkurencije, Zakon o oglašavanju i naši tužioci to mirno posmatraju, bez obzira na prijave koje su im prosleđene, koje verovatno završavaju u fiokama.

Tako da sudije ne mogu ni da dođu do trenutka kada treba da presude da li oni krše Zakon o elektronskim medijima, da li krše Konvenciju o prekograničnoj televiziji, da li krše Zakon o zaštiti konkurencije i da li krše Zakon o oglašavanju i na takav način uzimaju deo marketinškog tržišta na teritoriji Republike Srbije, jer član 27. kaže da te strane prekogranične televizije mogu da emituju samo izvorne reklame iz te zemlje u kojoj emituju program i koji se navodno ovde preuzima.

Uzimanjem reklamnog tržišta marketinškog u Srbiji direktno utiču ne samo na vladavinu prava, koji je najčešći prigovor nama, jel, iz Evropske unije, a pri tome njihove televizije ovde neregistrovane očigledno krše vladavinu prava jer ne poštuju nijedan od zakona koje sam nabrojao.

Sledeće što nam zameraju, a to je sloboda medija. Ako oni uzmu deo marketinškog tržišta, a zbog toga što ne koriste, ne bi trebali da koriste marketinško tržište Republike Srbije, zbog toga se ne registruju u Republici Srbiji već mogu da reemituju program bez registracije, jer pri tome ne plaćaju ništa zato što i ne koriste tržište odakle treba da uzmu novac marketinšku.

Međutim, kod nas se oni emituju na svih 30 kanala i više, emituju reklame i time direktno oštećuju domaće medije jer te reklame koje oni reemituju direktno njima iz džepa uzmu, a bez prihoda nema slobode medija. Dakle, ako ste im uzeli prihode kako će mediji onda biti slobodni. Onda oni najviše zavise od lokalnih samouprava i najviše zavise od oglasa koje daje Vlada Republike Srbije i time se direktno otimanjem prihoda od tih stranih navodno televizija, koje reemituju program, u stvari su to studiji u Beogradu, direktno se utiče na slobodu medija.

Videli smo pre neki dan njihove promocije terorizma koje su bile ovde na putevima. Oni su toliko sa više kamera toliko su pratili te proteste nasilja itd. koje su se dešavale, a pri tome kroz dva dana su bili u ulici nekoj u Luksemburgu bili neki protesti koji je luksemburška televizija rešavala polivanjem u zimskim uslovima vodenim topovima i direktnim hapšenjem učesnika u protestima i na tim luksemburškim televizija nije bilo „p“ od tih protesta, niti su šta bili preneli, a samo nekoliko dana ranije imali su, ne znam, 10 kamera u 10 gradova i na direktan način promovisali jedne drumske razbojnike i već kada smo kod drumskih razbojnika ja očekujem da pravosuđe, uključujući sudije za prekršaje, koriste postojeće zakone, jer zakoni su doneti da bi bili sprovođeni. Mi koji donosimo zakone smo direktno zainteresovani da se ti zakoni sprovedu.

Za zakone je potrebna moć da se sprovedu. Zakoni države u kojoj nema moći da se sprovedu zakoni nema ni države. Moć da sprovede zakone je u pravosuđu i ukoliko pravosuđe to ne radi, onda nemamo moći da se zakoni sprovedu.

Šta je sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja, član 98. koji kaže – pešak koji stupi na autoput biće kažnjen do 40 hiljada dinara novčano ili zatvorom do 30 dana? Ja pitam ove sudije za prekršaje, sve one koji nisu prebegli u zaštitnike i poverenike, njih dvojicu izuzimam jer više ne sude, možda da oni sude, možda bi tu bilo neke kazne, ali očigledno da im je viša plata Zaštitnika ili zaštićenika, Poverenika ili zaverenika više odgovarala, ja pitam preostale sudije za prekršaje koji nisu izabrani za ta nezavisna regulatorna tela – zašto se ne primenjuje član 98. Zakona o bezbednosti saobraćaja i zašto se pešaci koji stupe na autoput ne kazne do 40 hiljada dinara ili 30 dana zatvora?

Takođe, pitam sudije i tužioce - zašto se ne poštuje Ustav član 38. i član 39. o slobodi kretanja i zašto se ne poštuje član 133. Krivičnog zakonika, koji kaže da svako ko sprečava ili ograničava slobodu kretanja biće kažnjen do godinu dana zatvora? Ja nisam video, a pri tome ovi biju uz povike mamu seljačku, a štite kao seljaka iz Nedeljice, ali tuku uz povike mamu ti seljačku, dakle, nisam video da je naše pravosuđe ozbiljno zagazilo u taj problem. Oni su ti koji treba da reše kažnjavanjem krivaca, da zaštite nevine koji dobijaju batine na autoputu i zato ja pozivam konačno sudije. Razlika između pravde i prava je velika, ja to znam, ali ja pozivam sudije ponovo i ove koji su novoizabrani, dakle, pozivam ih da dele pravdu, a ne nepravdu da kažnjavaju krive i da štite nevine. Hvala.