Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, mom kolegi poljoprivredniku ne zameram što je predložio ovakav amandman, s obzirom na njegovo vrlo tanko, gotovo nikakvo iskustvo u ratovima, vojskama, oružanim jedinicama, jer on nije imao sreću ili nesreću da u tome učestvuje.
Dakle, neko ko nije služio vojsku, neko ko nije učestvovao u ratu sebi može dati za pravo da predloži ovakav amandman. Pravo je čudo da nije predložio kaznu streljanja ili doživotnu robiju. Posle njihove vlasti smrtna kazna je ukinuta, ali je narod na doživotnoj robiji. S obzirom na te okolnosti, pravo je čudo da nije predložena još oštrija kazna.
Pristojno ili nepristojno na tu dilemu prethodnog govornika mogu reći da je pristojno i služiti vojsku. Pristojno je ponekad i učestvovati u ratu, pristojno je i nekad poželjno zaštititi slabije od sebe, pristojno je možda učestvovati ukoliko postoji neka vojna diktatura i progoni civile, kao što je to bilo u Ruandi, pristojno je pružiti otpor, pristojno je u španskom ratu. U španskom građanskom ratu je veoma bilo pristojno se suprotstaviti fašističkoj diktaturi, pristojno je bilo učestvovati u Oktobarskoj revoluciji, kao Aleksa Dundić i voditi određene borbe u revolucionarnim borbama, u ratnim vojnim sukobima.
Bojim se da ovde grešimo. Ovde polazimo od toga da su učesnici u sukobu svi krivolovci, da su im ruke krvave do lakata, da seku glave, da ubijaju civile, da vrše zločine. To je nešto sasvim drugo. Počinioci takvih zločina odgovaraju pred međunarodnim sudovima i sudovima zemalja u kojima počine te zločine, ukoliko je to moguće i čim je moguće.
Biti dobrovoljac u nekom sukobu ne znači izvršiti najteži zločin. Možete učestvovati u ratu na pristojan način. Recimo, možete biti lekar i bolničar, pripadnik nekih vojnih snaga, spašavati živote vojnika i civila, pri tome ne počiniti nikakav zločin, pri tome čak ne uzeti ni pušku, pri tome na human način učestvovati u tom sukobu i u takvim slučajevima možete biti kuvar u nekoj ratnoj jedinici.
Dakle, u takvim situacijama naš državljanin, za strane državljane se u ovom prvom stavu zakon ne odnosi, mogu biti kažnjeni šest meseci. Ukoliko ste bili kuvar u oružanom sukobu, u oružanoj formaciji u nekoj stranoj zemlji, možete po predlogu predlagača dobiti šest meseci. Predlagač amandmana koji nema iskustva sa ratovima i vojskom je predložio da to bude 10 godina. Zamislite nekog ko na human način želi, na pristojan način, da smanji patnju civilnog stanovništva učestvuje u nekom građanskom sukobu želeći da odbrani ljudska prava ljudi učestvuje na takav način. Mislim da je šest meseci i previše za takav prekršaj, ako je to prekršaj, ali tako nekome dati 10 godina zatvora zbog takvog učešća mislim da je preterano.
Cenim nameru kolege poljoprivrednika da oni najžešći zlikovci koji seku glave, koji čine neverovatne zločine i koji se angažuju sa naše teritorije budu osuđeni. Govorio sam da ovaj zakon ima mnogo nedostataka. On se ne odnosi čak na one koji nemaju naše državljanstvo. Ako neki apatrid ode sa ovih teritorija i učestvuju u oružanom sukobu napolju, on neće odgovarati. Ukoliko neko ko nema naše državljanstvo sa ove teritorije ode u taj sukob, neće odgovarati. Odgovaraće samo državljanin RS, čak i onaj ko je bio kuvar, bolničar, lekar, ko je spašavao živote ili učestvovao u prehrani određene vojne jedinice.
Mislim da je i šest meseci mnogo, a deset godina bi tek bilo vrlo drakonski i ne verujem da će predlagač ovog zakona, odnosno gospodin Meho Omerović prihvatiti ovaj amandman.
Što se mene tiče, ne pada mi na pamet da glasam za ovakvu vrstu amandmana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, posle nastupa mog kolege poljoprivrednika ne znam da li da podržavam i dalje ovaj zakon. Najverovatnije da ovaj zakon, bez obzira što ima veoma plemenite namere, najverovatnije da ima i neke svoje manjkavosti.

Zasmetalo mi je ono što je prethodni govornik govorio, da bi ga bilo sramota da je potpisao itd. sa nekim svojim kolegama. Upotrebio je vrlo neverovatne izraze. To me ne iznenađuje, jer se bojim iskreno da se radi o pendžentiranom obrazu koji može da nastupa onako kako misli da svojim bahatim nastupom treba da nastupi. On je govorio ovde o učešću u nekim paravojnim formacijama itd. Verujem da je on vrli poznavalac paravojnih formacija, ali se bojim da je on izbegao da služi regularnu vojsku.

 

Ovo je Predlog o dopunama Krivičnog zakona, o učestvovanju u ratu i oružanom sukobu u stranoj državi. Želim da kažem da prethodni govornik nije služio našu državu, za stranu nisam siguran, dakle, 1999. godine. To je bio moj uvod u diskusiju o ovom zakonu.
Verujem da su predlagači potpisali ovaj zakon, a i ja sam, iz jedne plemenite pobude da se učini nekoliko stvari, pre svega, da se zaštite životi ljudi u tim stranim državama, ukoliko je to moguće, a, takođe, jedna od plemenitih namera predlagača ovog zakona je da se zaštite porodice od ljudi koji idu na strana ratišta. Dakle, da ti ljudi tamo ne ginu, drugo, da njihove porodice ne snose psihičke i druge patnje dok oni tamo ratuju, a takođe mogu da budu izloženi i bolu zbog smrtnog ishoda koji može rezultirati zbog angažovanja određenih pojedinaca u oružanim sukobima u stranoj državi. U potpunosti mogu da podržim taj deo plemenitih namera predlagača zakona, ali među nama je bili i razlika.
Što se tiče ovog zakona, mislim da ćemo morati da donesemo jedan potpuniji zakon, da ovo nisu potpuna rešenja, da se radi o rešenjima koja su nužna da bi se međunarodna zajednica, pre svega, zaštitila od rastuće napetosti na određenoj teritoriji u Iraku i Siriji, da ima dešavanja koja su u Ukrajini, ali mislim da nismo na sveobuhvatan način uspeli u ovom kratkom roku da rešimo ova pitanja.
Zakon govori o oružanim sukobima u stranoj državi. Kada je neko kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija strana u sukobu, a nije državljanin te strane države, kao ni pripadnik zvanične misije međunarodne organizacije čija je Srbija član mi tu imamo problem.
Imamo mnogo ljudi koji nisu državljani Republike Srbije. Dakle, ovaj zakon će se odnositi samo na državljane. Na stanovništvo koje nije regulisalo državljanstvo i koje nema sticajem okolnosti državljanstvo ovaj se zakon neće primenjivati i sa te strane je ovaj zakon nepotpun, jer će izbeći da sankcioniše, recimo, građane Republike Srbije koji nemaju državljanstvo a budu učestvovali u tim sukobima.
Sa druge strane, definicija paravojne formacije ne obuhvata terorističke organizacije. Dakle, neko ko pristupi terorističkoj grupi u inostranstvu ne mora biti sankcionisan ovim zakonom, iako posledice njegovog terorističkog delovanja, bez obzira u kojoj državi deluje i bez obzira koje je nacionalnosti, posledice terorističkog akta, koji čak može biti individualan ili vezan za grupu, mogu biti daleko veće nego ako učestvuje u nekom ratnom sukobu.
Takođe, paravojna formacija je izraz za pomoćne jedinice, recimo u SAD, čak i u Rusiji. Tako da, ako ste pripadnik i državljanin Srbije, ako ste pripadnik te jedinice koja je pomoćna jedinica SAD, vas ovaj zakon može tretirati ukoliko budete pomoćna jedinica negde u svetu i možete doći pod ovaj udar zakona. Iz tih razloga ja predviđam da ćemo mi morati da uradimo jedan poseban zakon koji će ovo tretirati.
Takođe, iz ovog zakona se kaže - vojnih i paravojnih formacija u sukobu. Šta ako uđemo u neku diktatorsku armiju koja nema drugu stranu u sukobu, ali proganja civile itd? U tom slučaju nećete biti sankcionisani na način kako to predviđa ova izmena i dopuna Krivičnog zakona.
Takođe u vezi sa ovim zakonom, zakon kaže da će se sankcije primenjivati prema državljanima Srbije koji nisu državljani neke druge države, što znači da ako ja imam dvojno državljanstvo i, ne daj bože, učestvujem u sukobu koji se može desiti recimo u BiH, u nekim okolnim državama, ukoliko nemam dvojno državljanstvo ja ću odgovarati, a ukoliko imam dvojno državljanstvo, u tom slučaju ja neću odgovarati po pravilima ovog zakona. Nemoguće je u ovako kratkom roku doneti jedan zakon koji bi bio sveobuhvatan. Zakon svakako ima tu plemenitu, humanističku crtu, ali ćemo morati mnogo toga da doradimo u narednom periodu.
Što se tiče državljanstva, moguće je da recimo odemo u rat u Ukrajini dobrovoljno i ukoliko odemo u Kijev, tamo će nam Vlada iz Kijeva dati državljanstvo, a ako odemo na neku drugu stranu možemo da ne dobijemo državljanstvo. Tako da, pristupanje određenim vojnim formacijama i paravojnim formacijama može da bude takvo da prvo dobiješ državljanstvo, a onda učestvuješ u sukobu i tako se građani koji učestvuju u nekoj državi stavljaju u neravnopravan položaj, jedni će odgovarati, a drugi neće.
Takođe, ovim zakonom nije, i zato predlažem da to bude u dogledno vreme jedan poseban zakon, predviđeno šta je sa ljudima koji pristupe vojnim formacijama a nisu vojnici, ni šta je sa lekarima koji iz najplemenitijih namera pristupe tim jedinicama, želeći pre svega da pomognu ugroženim vojnicima, ali i ugroženim civilima u tom regionu i budu sticajem okolnosti pripadnici te formacije.
Nismo kao predlagači ni razradili slučaj prinudnog učešća u ratu. Dakle, ako ste u Libiji na nekom naftnom postrojenju i dođe neka teroristička grupa, odnosno paravojna formacija i silom vas natera da učestvujete u toj formaciji, jer ćete u suprotnom biti streljani, vi ste na određen način, barem u određenom periodu, učestvovali u vojnim i paravojnim formacijama u inostranstvu, a da to niste želeli.
Zato, podržavajući ovaj zakon, želim da kažem da ćemo u narednom periodu morati malo to sveobuhvatnije da obuhvatimo, ali imam razumevanja da je „Spašavanje redova Rajana“, da je veoma nužno spašavati međunarodnu zajednicu, koja je delimično i sama kriva zbog razvoja situacije na mnogim ratištima. Imam razumevanja za njihove probleme, s obzirom da smo i sami bili obuhvaćeni ratom. Rat je nešto najgore što može zadesiti neki narod. Stoga mogu da podržim ovaj zakon do donošenja nekog novog zakona kojim ćemo regulisati da, recimo, u našoj istoriji ima mnogo plemenitih dobrovoljaca koji su učestvovali na našoj teritoriji i pomagali nama da se oslobodimo od drugih, ali takođe ima i mnogo naših građana, naših državljana koji su učestvovali u pomaganju da se oslobode neki drugi narodi. Navešću Aleksu Dundića, pa ću navesti Žikicu Jovanovića Španca, čoveka koji je ubio dva Srbina i tako je počeo otpor Jugoslovena protiv Nemaca. To su španski borci.
Takođe, u našoj istoriji su poznati dobrovoljci, recimo da se radi o ruskom dobrovoljcu Alekseju Aleksijeviću Rajevskom, koga je opisao Tolstoj u knjizi „Ana Karenjina“ kao grofa Vronskog. Dakle, imamo mnogo primera koji nas iz istorije uče da učešće u nekim ratovima da bude i plemenito. Mislim da u ovom trenutku, u ovoj konstelaciji snaga trenutno ne možemo baš da taj plemeniti deo odvojimo od onoga drugog plaćeničkog dela. S tim u vezi, ovaj zakon treba podržati, ali takođe u nekom narednom periodu otkloniti sve nedostatke koje ovaj zakon donosi. S tim u vezi, svi znamo za Če Gevaru. Po ovom zakonu, da je Če Gevara Srbin i da kojim slučajem ode u Boliviju i da ga ne odbiju, kad bi se vratio morao bi da odgovara, odnosno bio bi kažnjen sa deset godina zatvora zbog organizovanja gerile u Boliviji. Dakle, i kad bi preživeo, on bi morao da odgovara.
S tim u vezi, jedno su dobrovoljci, lica koja po sopstvenoj želji i bez prinude stupaju u neke oružane snage iz plemenitih namera, da bi učestvovali u oslobodilačkim i humanitarnim misijama, a sa druge strane imamo trenutnu situaciju koja iziskuje ovo rešenje. S tim u vezi, kao jedan od predlagača trenutno mogu da podržim ovo, ali s obzirom na razvoj situacije u svetu i regionu, mislim da ovaj zakon trebamo doraditi, s obzirom da ima puno nepreciznosti u vezi raznih termina. Mislim da je inicijator pre svega, koji nam je ponudio, imao najplemenitije namere, da zaštiti, ne samo teritoriju Republike Srbije od mogućih dešavanja kada se određeni dobrovoljci vrate, već da je imao plemenitu nameru da zaštiti njih, njihove živote, da zaštiti njihove porodice i s tim u vezi valja podržati ovaj zakon. O svemu onom drugom što sam govorio treba razmisliti.
S tim u vezi, ne želim istorijski da opteretim ni jednu stranku, jer su mnogi pripadnici mnogih stranaka učestvovali dobrovoljno u ratovima na teritoriji bivše SFRJ prilikom njenog razbijanja. Mnogi su, što po nacionalnoj, što po verskoj liniji, učestvovali u građanskom ratu. S tim u vezi ne bih želeo da se međusobno optužujemo, nego da ovaj zakon usvojimo u vezi razloga zbog kojih se ovaj zakon donosi, ali da u nekoj bližoj budućnosti donesemo malo kompletnija zakonska rešenja, koja će razlučiti šta je, jer ovako kako ja vidim, zakon čak nije terorističke organizacije i grupe ni obradio, a terorističke grupe mogu da ne budu vojne i paravojne formacije. S tim u vezi, mislim da svakako ovaj zakon treba dorađivati, ali ću ga ja svakako podržati, kao i svi drugi, s obzirom da nužda zakon menja. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, meni je ovo treće prijavljivanje po tri amandmana.
Najverovatnije da nisam bio dovoljno nervozan, najverovatnije da nisam dovoljno mahao rukama, najverovatnije nisam pravio dovoljno promaje, tako da, za razliku od nekih mojih kolega, tako se u jednom trenutku poplašio da mu ne nazebe sat, da mu ne padne sa ruke, a taj sat iz kolekcija koja košta preko 10 hiljada evra je ravan naoružanju jedne omanje čete.
Neću raspravljati o tome, o cica micama, mada sam zabrinut gde se delo ta četa drugarica sekretarica od 27, 28 iz „Krušika“. Mislim da je do te čete došlo tako što je neko u Libiji video da Gadafi ima telobraniteljke, pa je sam rešio da ustanovi omanju četu sekretarica i tako da pokuša da odbrani svoj položaj.
Meni se ovaj amandman dopada zato što predviđa da u slučaju nestanka naoružanja i vojne opreme obaveza lica je da to prijavi ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove u roku od 24 sata od momenta nastanka ili oštećenja naoružanja, odnosno vojne opreme. To mi se dopada, ali ne znam da li je korišćeno to ranije.
Silno naoružanje je nestalo u proteklih 14 godina. Nestali su tenkovi, neki kažu da su pretopljeni, neko kaže da nisu, najverovatnije da su prethodno isečeni, pa onda pretopljeni, nestalo je mnogo dugih cevi, nestalo je mnogo municije, prodato je mnogo municije, izveženo je mnogo municije. Samo da vas podsetim o tragediji koja se desila u Užicu, čini mi se 2009. godine, kada je nastradalo sedam radnika, da bi naš izvoz naouružanja bio što veći. Postoje indicije da se naoružanjem i vojnom opremom u prethodnih 14 godina nije baš trgovalo u skladu sa propisima, posebno u skladu sa nekim normama koje važe za Evropu.
Poznato je da je 2009. godine jedan predsednik države dobio odlikovanje i da je naša jedinica učestvovala u vojnoj paradi u Libiji. Danas ta ista stranka je protiv vojne parade u sopstvenoj zemlji, ali je onda vodila omanju jedinicu vojske Srbije da prodefiluje ispred Gadafija, okupljenih ispred predsednika države koji je odlikovan Gadafijevim odlikovanjem sa Gadafijevim likom, povodom 40 godina revolucije Libijske Džamahirije. Tom prilikom, ne zameram im što su učestvovali, Gadafi je stari prijatelj ove zemlje, ali im zameram zašto nije realizovan posao koji je tada ugovarana. Najverovatnije da privatno to nekome nije odgovaralo, možda Tadži iz Turske nije Gadafiju sašio dobro odelo, a sašio je nekom drugom, ovde u Srbiji. Dakle, nije realizovan posao od 160 hiljada pušaka, vredan 47,7 miliona dolara, nije realizovan posao „Zastava oružje“ od 5,3 miliona dolara i nije „Sloboda Čačak“ realizovala posao u iznosu od pet miliona evra. Nemam ništa protiv što je bivši predsednik dobio odlikovanje na toj vojnoj paradi, nemam ništa protiv što su sada pristalice neke druge parade, a ne više vojne parade koja je trebala da bude održana kod nas. Nisam protiv toga što su se odrekli Gadafija, mada to nije lepo, ako te neko odlikuje odlikovanjem sa sopstvenim likom, a ti ga se odrekneš posle pada sa vlasti, ali primiš to odlikovanje, nije mi žao ni što su se odrekli njegove omiljene kamile Ajše, mislim da se tako zvala, ali mi je žao što ovaj posao nije realizovan, s obzirom da su naši radnici proizvodili veoma kvalitetno oružje, a pri tome rizikovali zdravlje, pa i živote, što je dokaz u Užicu, gde je nastradalo sedam ljudi 2009. godine.
Tako da, ovaj amandman koji je usvojen i koji predviđa da se prijavi nestanak i oštećenje naoružanja i vojne opreme bi trebalo da bude dopunjen. Šteta što nije dopunjen, da se provere sva naoružanja, municija i oprema koja su izvezene u prethodnom periodu, šta je realizovano, a šta nije i zbog čega nije. Najverovatnije da se radilo o privatizaciji poslova koji su trebali da donesu i te kakav devizni prihod našoj državi, odnosno da kroz taj prihod obezbedimo plate za radnike, a samim tim da oni učestvuju popuni našeg budžeta, odnosno da njihove porodice imaju korist od njihovim primanja i njihovih plata. Umesto toga dobili smo privatne poslove privatnih lica i očigledno, po skupim satovima koje nose, koji vrede više desetina hiljada evra, očigledno da imaju razloga da danas budu nervozni i da mašu tim rukama sa tim časovnicima. Samo se bojim da ne spadnu i ko će u tom slučaju platiti štetu od nekoliko desetina hiljada evra. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, naravno javljam se po amandmanu.
Zakon o javnoj svojini koji je donet 2011. godine je tada, koliko se sećam, doneo žestoku raspravu između snaga koje su se zalagale da Republici pripadne što više javne svojine i onih koji su pre svega za AP Vojvodinu tražili da joj pripadne što više svojine.
U to vreme, moje raspoloženje i raspoloženje većine građana u Vojvodini je bilo da se to pravedno podeli i da to pitanje – čija je naša javna svojina, bude rešeno na zadovoljstvo obe strane.
Oni koji su se tada zalagali da što više imovine pripadne AP Vojvodini su ujedno vršili vlast i u Republici Srbiji, tako da je postavljeno pitanje ustavnosti nekih amandmana. Uglavnom, ovaj zakon je bio predmet spora između nekoliko struja tada vladajuće stranke i njihovih koalicionih partnera.
U međuvremenu, oni koji su se zalagali da što više javne svojine pripadne AP Vojvodini su promenili svoj stav u poslednje tri godine i on je došao otprilike sa gubitkom vlasti. Kako su na izborima izgubili vlast, tako se i njihovo raspoloženje prema javnoj svojini promenilo. Koliko ja vidim iz ovih njihovih nastupa, više se ne teži da AP Vojvodini pripadne što više svojine da što više upiše. Njihovo raspoloženje se dakle dijametralno promenilo i sada nastupaju u korist republike ili smatraju da gubitkom vlasti, gubitkom rejtinga i svakako da će uslediti potpuni gubitak vlasti u nekom narednom periodu, dakle gubitkom vlasti smatraju da više naša javna svojina nije toliko bitna i da treba da napuste one rovove i pozicije koje su imali 2011. godine.
Dakle, potpuna promena stava onih koji su se zalagali za što veća ovlašćenja u tome AP Vojvodine da AP Vojvodina upiše što više svojine, tada su imali jedne amandmane, a sada sasvim suprotnim amandmanima žele da u korist Republike uknjiže što više svojine. Nisam protiv toga da se to upiše, da to postane državna imovina i da korisnici budu lokalne samouprave, AP Vojvodina, ali se bojim da će iste političke snage kroz nekoliko godina pitanje javne svojine ukoliko se uknjiži u korist Republike Srbije, ukoliko se ovaj zakon ne donese, ukoliko se ne produži rok u kome AP Vojvodina i lokalne samouprave treba da uknjiže svoju javnu svojinu, onda se postavlja političko pitanje – šta će te stranke uraditi kroz jednu, dve, tri ili četiri godine. Hoće li to biti argument da se ukazuje na neku novu centralizaciju, na novu neku pljačku lokalnih samouprava i na novu pljačku AP Vojvodine, na šta su ukazivali da 2011. godine i što je bio predmet spora između njih samih?
Naprosto, više ne razumem šta predlagač amandmana hoće i zato sam na stanovištu da taj amandman koji su oni podneli treba odbiti, jer ukoliko bi usvojili taj njihov amandman onda bi uradili nešto što je bilo suprotno njihovim idejama 2011. godine.
Dakle, ili su se oni promenili, promenili svoje stavove ili ih gubitkom vlasti više imovina javna u lokalnim samoupravama i AP Vojvodini zanima. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, kolege poslanici i vi tamo koji ste veseli, kao neko ko je služio vojsku, kao neko ko je dužio oružje, dužan sam da kažem poneku dobru reč o ovom zakonu, mada koliko vidim po prethodnim govornicima koji nisu služili vojsku, koji su izbegli služenje vojnog roka i time nisu rukovali oružjem, dakle, možda ja nisam dovoljno kvalifikovan, možda su oni kvalifikovaniji za to, jer specijalnost nekih je bila u tome kako izbeći vojnu službu, kako izbeći oružje a ne kako služiti svojoj zemlji…

Govorim o oružju gospodine predsedavajući. Vi ste makar služili vojsku.

Zahvaljujem.
Dakle, pričaćemo o oružju. Dakle, kao neko ko je služio vojsku kao i vi, dužan sam da nešto kažem o tom oružju, s obzirom da sam služio u državi koja ideološki nije bila moja, ali je bila sređena. Služio sam u državi u kojoj vojska ideološki nije bila meni bliska ali sam je služio i bila je sređena.
U to vreme je proizvodnja oružja, izvoz oružja bio i te kako značajna stavka u privrednom razvoju ove zemlje. Dakle, u nekom uvodu želeo sam samo da objasnim koliko je bilo bitno imati vojsku da bi se moglo prikazati naoružanje koje ta vojska ima i koje ta zemlja proizvodi.
S tim u vezi sam i napravio takav uvod da nismo imali armiju, da ona nije bila u to vreme naoružana u skladu sa naoružanjem nekih vojski koje su bile konkurentne, manje konkurentne, ali smo bili u vrhu zahvaljujući tome što smo imali dobru vojsku, imali smo i dobar izvoz naoružanja i dobar devizni prihod. Proizvodili smo od streljačkog naoružanja, od pištolja, pušaka, minobacača, aviona, tenkova itd. Ta proizvodnja se vršila na teritoriji cele bivše države. Neko je proizvodio jedne delove, neko druge, zajednički smo proizvodili tenkove koji su u to vreme bili jedni od modernijih tenkova. Tih tenkova danas više nema. Neki kažu da su pretopljeni, neki kažu da nisu, ali uglavnom su netragom nestali iz ove države.
Dakle, ukoliko neko želi da izbegne bilo kakve sporove on preventivno mora da bude naoružan, mora da bude spreman na sukobe da bi očuvao mir, da bi bio spreman na te sukobe, on mora da proizvodi, uvozi-izvozi oružje. Vojska je ta koja će uvek imati podršku zemljoradnika, nas koji živimo na selu, nas profesionalnih zemljoradnika, za razliku od nekog mog kolege, mi želimo da apsolutno podržimo ovaj skup, ukoliko je neophodan uvoz opreme, naoružanja za njene potrebe, da to naoružanje bude moderno, da to bude sila koja će odvratiti sve moguće neprijatelje, jer mi poljoprivrednici imamo izreku da ne valja sve plugove prekovati u mačeve, niti sve mačeve valja prekovati u plugove. S obzirom, ono što plug zaradi, mač treba da očuva.
S tim u vezi, mi seljaci smo uvek bili seosko stanovništvo, uvek bili odani vojsci, bili odani oružju. Opšte je poznato da svaka seljačka kuća ima odgovarajuće naoružanje i s tim u vezi, svaku namensku industriju, svaku trgovinu oružjem, ukoliko je ona legalna, mi ćemo podržati.
Mi ćemo, takođe, podržati u vezi sa naoružanjem i paradu sa tim oružjem, da li je ono uvozno ili izvozno. Apsolutno ćemo podržati.
Mi seljaci svakako ne podržavamo onu vrstu parade koju podržavaju ovi drugi, dakle, ima i ona druga koja je već održana, a ona koja će biti održana sa našim oružjem ili oružjem koje je uvezeno apsolutno ima našu podršku, u tom smislu i naše rukovodstvo i naša Vlada, a takođe i oni koji dolaze u posetu, bez obzira što se obeležava datum koji ideološki je označen na jedan način na koji ga ja ne doživljavam kao potpuno svoj, ali to je nešto što je posvećeno oslobađanju ove zemlje i sa tim se ne treba sprdati. Dakle, ne trebaju nam ni Marija Antonaeta, ni Enver Hodža, ne trebaju nam ni neki ljudi koji apsolutno nisu želeli da vide oružje u svom životu i ne treba nam takva vrsta komentara.
S tim u vezi, da bi naša država mogla da ispuni nove standarde u trgovini oružjem, svakako treba podržati ovaj zakon, a u sklopu ovog zakona uvoz i izvoz oružja. Treba podržati našu vojsku i treba želeti da naša privreda stane što pre na noge. Dakle, da možemo da imamo tu ekonomsku snagu da uvezemo najmodernije oružje i da imamo silu koja će odvratiti sve moguće ambicije potencijalnih agresora na ovu zemlju. Zato ja podržavam ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Ja sam se javio odmah posle gospodina Babića, a bio je i gospodin Pavićević, ali nemam nikakv problem sa time da opozicija ima prednost.
Reklamiram čl. 103, 106. i 108. Član 103. govori o pravu da narodni poslanik ukaže na povredu Poslovnika. Član 106. u stavu 1. kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Član 108. govori o tome da se o redu na sednici Narodne skupštine stara predsednik Narodne skupštine.
S tim u vezi, da dam komentar na ovu povredu Poslovnika, gospodin Pavićević je dozvolio sebi da na neki način vodi sednicu, odnosno da on određuje šta može da se govori o pojedinim tačkama o kojima se nije vodio pretres.
Ovo je već drugi dan, ne znam da li ste juče bili prisutni, da je gospodin Pavićević grubo optužio premijera, time je i Skupštinu, koja je izabrala ovu Vladu, da na određen način nedozvoljeno, a to je utisak gospodina Pavićevića, da na određen način premijer, a samim tim i Skupština je odgovorna zato što je izabrala tu Vladu, utiče na uređivačku politiku, ukida neke emisije. To nije prihvatljivo, posebno od osobe koja nam spočitava i govori o nekoj čestitosti, akademskoj, poslaničkoj, političkoj, niti je to akademski, ni politički, ni poslanički čestito na takav način optuživati nekoga da je u jednoj privatnoj televiziji zabranio emisiju koju producira privatna mreža, i to autorsku privatnu emisiju.
On očekuje da premijer u jednoj privatnoj televiziji, koju emituje privatna produkcija, autorsku privatnu emisiju određenog autora, da premijer utiče na to. To je uvredljivo i neprihvatljivo i vi treba u skladu sa članom 108. da izreknete opomenu gospodinu Pavićeviću, s obzirom da mu se ovo dešava već drugi put. Zahvaljujem. Ne tražim da se glasa o ovome.

Dame i gospodo narodni poslanici, pridružujem se kritikama zbog neefikasnih lokalnih samouprava i javnih preduzeća, zbog neefikasne administracije u AP Vojvodini koja nije uspela u prethodne dve godine da uknjiži svojinu.
Da ispravim mog kolegu zemljoradnika, ne radi se o Zakonu o javnoj imovini, već o Zakonu o javnoj svojini. Nisam bio premijer, ali makar mogu da pročitam naslove predloga zakona.
Prethodnika nisam razumeo, da li on to predlaže da AP Vojvodinu, da lokalne samouprave, da javna preduzeća čiji je osnivač AP Vojvodina i čiji su osnivači lokalne samouprave ostavimo bez imovine, dakle, da ih kaznimo, da im naredimo da u narednih tri meseca kao po prekom sudu moraju da upišu svoju svojinu za čiji upis trebaju da dobiju odgovarajuće saglasnosti lokalne samouprave, AP Vojvodine. To je procedura koja svakako traje duže od tri meseca i koja se ne može brzo završiti.
Zato je predlagač zakona bio krajnje fleksibilan i rok produžio sa dve na pet godina. Dao je priliku da ako ne ova administracija, s obzirom da se izbori bliže 2016. godine, da ukoliko ova lokalna administracija i ova pokrajinska administracija ne urade i ne uknjiže svoju svojinu, javnu svojinu, ne uknjiže imovinu javnih preduzeća, da u takvim situacijama neka buduća efikasnija lokalna samouprava, možda i moj kolega poljoprivrednik osvoji vlast u AP Vojvodini, možda njegova stranka osvoji vlast u lokalnim samoupravama i time će se steći mogućnosti da neka buduća efikasnija lokalna samouprava i neka efikasnija uprava nego što je trenutno u AP Vojvodini da uknjiže svojinu i da na takav način izbegnu da ona bude državna, odnosno da jedno vreme bude državna čiji će oni biti samo korisnici.
Mislim da smo morali da produžimo taj rok. Skupština postoji baš zato da bi donosila predloge zakona, da bi donosila rešenja. Ovo koliko znam stupa na snagu 6. oktobra. Dakle, veoma je nužno da Skupština donese zakon i time omogući lokalnoj samoupravi, omogući AP Vojvodini da na zakonom propisan način uknjiže svoju svojinu.
Slažem se da su lokalne samouprave, a svedoci smo zatečenog stanja u 2012. godini, da su lokalne samouprave koje su gotovo bile jednobojne, u koje se upadalo kako se upadalo, osvajalo kako se osvajalo, da su poprilično bile neefikasne i da ta neefikasnost, bez obzira na stranačke boje je nastavljena u mnogim sredinama, posebno u provinciji.
Slažem se da ima viška radne snage. Slažem se da ima viška lokalnih funkcionera. Slažem se da ima viška u javnim preduzećima, ali zbog tog viška ne treba da kaznimo lokalnu samoupravu, treba da kaznimo lokalne činovnike, lokalne službenike, ali nikako ne treba da kažnjavamo one koji su najmanje krivi, a to su građani koji na određeni način postaju akcionari javne svojine. To kad se upiše kao javna svojina nije vlasništvo direktora, savetnika u javnim preduzećima kojih ima koji samo što kućne ljubimce nisu gurnuli u lokalnu samoupravu, odnosno u javna preduzeća u lokalnim samoupravama, a posebno u AP Vojvodini i o tome može da se priča. Sam potpredsednik stranke koja vlada u AP Vojvodini priča o tetkama i šurnjajama.
Tamo i te kako postoji razlog da se govori o neefikasnosti jedne stranke koja tamo vrši vlast. Inače, na listi je bio moj prethodni kolega poljoprivrednik. Dakle, bez obzira gde ko vlada, slažem se oko toga da postoje neažurni činovnici, ali su oni doveli svoja javna preduzeća i svoje lokalne samouprave pred mogućnost da se izgubi ta svojina, a u principu javna svojina pripada svim građanima.
Dakle, svako od građana je na određeni način, ukoliko lokalna samouprava ima 50.000 stanovnika, onda je svako od građana pedesethiljaditi akcionar te imovine. Ona jeste javna jer pripada svim građanima i ne treba ih dovoditi u poziciju da tu imovinu izgube niti da se naređuje da neka lokalna samouprava koja to nije uradila u roku od dve godine i neka javna preduzeća koja to nisu uradila u roku od dve godine sada na prečac budu efikasna i da u naredna tri meseca upišu tu svojinu.
Mislim da je predlog poprilično neozbiljan i da ovaj rok od tri godine daje priliku da postojeće lokalne samouprave, postojeće garniture u AP Vojvodini izvrše svoju zakonsku obavezu i na takav način omoguće da i građani korišćenjem javne svojine imaju neku korist. U suprotnom, ukoliko taj rok ne produžimo nastala bi najveća šteta po građane, a najmanja po činovnike u lokalnim samoupravama, AP Vojvodini, javnim preduzećima, jer oni i ovako nemaju nikakav problem, imaju svoje velike plate.
Mislim da bi štetu imali građani i koji od svoje crkavice odvajaju za funkcionisanje tih javnih preduzeća i ukoliko bi oni izgubili tu javnu svojinu u tom slučaju bi izgubili, a i neke javne prihode i na takav način bi građani došli u poziciju da više izdvajaju novca nego što će izdvajati ukoliko uknjiže ovu svojinu. U toj situaciji bi bili i te kako kažnjeni, jer bi morali dopunskim izdvajanjem da finansiraju ta javna preduzeća koja ne upišu tu svojinu i ja sam za to da ne kažnjavamo građane.
Ja sam za to ako treba da se uvedu kaznene odredbe za ove koje u 11,00 sati dolaze na posao, u 12,00 već planiraju u koju kafanu će ići na ručak, koji se okupe po restoranima kao gice-prasice oko pojila, i ja sam za to da se kazni takva vrsta ponašanja u lokalnim sredinama, u lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, a nisam za to da kažnjavamo građane, i zato mislim da je predlog koji je moj prethodni govornik izneo o nekom roku od tri meseca po prilično neozbiljan da bi kaznili građane, a ne one koji su krivi za produženje ovog roka. Zahvaljujem.

Član 103, pa bih mogao da nabrojim 103, 104, 105, 106, 107, 108. i 109.
Gospodin Babić je nabrojao sve povrede Poslovnika iz svih tih članova, pa je gospodin Pavićević dobio reč, ali očigledno da ja to pravo …

Taj član je spomenuo i kolega Babić, ali nema veze. Ja nemam privilegiju koju ima opozicija i sa time se slažem.
Slažem se da gospođa predsedavajuća uvek bude tolerantna. Ja ću se držati člana 103 – narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine.
Smatram da je u zadnjoj rečenici govornik koji je govorio po redosledu iskoristio zadnju rečenicu da vas dovede u poziciju da ste nehotice prekršili Poslovnik i s tim u vezi ukazujem da je on u toj zadnjoj rečenici rekao da premijer treba da se umeša …

Ja vam objašnjavam da je članom 103. predviđeno da narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu postupanja predsednika Narodne skupštine. Ja obrazlažem u čemu je bila povreda. Povreda je bila u tome što je prethodni govornik rekao da premijer mora u privatnoj televizijskoj stanici privatnu autorsku emisiju da odredi na kojem će se kanalu privatne televizije privatna autorska emisija, koju producira privatna mreža, emitovati i da mora da dođe i da odgovori premijer. To je gotovo neverovatno.
Mislim da je moj kolega prekršio sve norme demokratske. On traži od jednog premijera da se umeša u javno informisanje, da na takav način utiče na javno informisanje i da privatnoj televiziji naredi na kom će kanalu emitovati privatnu emisiju, što bi bio flagrantni prekršaj svega. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, ja sam se javio čisto da građani znaju šta je predlagač amandmana u odnosu na Predlog zakona predložio.
Dakle, reč je o amandmanu na član 16. Članom 16. menja se član 78. Vlada je predložila da se državni službenik razrešava s položaja i ako mu radni odnos prestane zbog osude na kaznu zatvora od najmanje šest meseci, konačnog rešenja ako mu je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa do konačnog rešenja ako mu je na ocenjivanju određena ocena nezadovoljava… itd.
Dalje, Vlada je predložila da državni službenik se razrešava sa položaja ako organ ili telo nadležno za njegovo postavljenje prihvati javnu preporuku Zaštitnika građana za njegovo razrešenje, odnosno ako prihvati inicijativu za razrešenje na osnovu mere javnog objavljivanja, preporuke za razrešenje koju izrekne Agencija za borbu protiv korupcije.
Treći stav je da se državni službenik koji rukovodi državnim organom razrešava sa položaja kada organ ili telo nadležno za njegovo postavljenje utvrdi da je u vreme njegovog rukovođenja došlo do ozbiljnog poremećaja u radu državnog organa.
Dakle, predlagač amandmana je predložio da se ovaj član briše i da javni službenici postanu svete krave, nedodirljive, da ne mogu da se razreše čak iako su osuđeni na kaznu zatvora od šest meseci, da ne mogu da se razreše ni nakon ako Agencija za borbu protiv korupcije to preporuči, itd. Zašto predlagač amandmana štiti toliko državne službenike, to može da objasni stranka koja je predložila ovu vrstu amandman?
Neko po svaku cenu imaoce javnih ovlašćenja, neko ko u ime države vrši vlast, neko ko je na državnim jaslama i ima sasvim pristojne plate, za razliku od onih koji rade u realnom sektoru, neko ko ima daleko više minulog rada, jer teže menja posao i poslodavaca, neko ko je u daleko povoljnijem položaju, neko ko dva puta mesečno prima platu, neko želi dodatno da ga zaštiti čak i od gubitka posla ukoliko je izrečena kazna zatvora od najmanje šest meseci i tako dalje i ukoliko je to preporučila Agencije za borbu protiv korupcije.
Onaj ko je predložio ovaj amandman baš nema po meni neku najčistiju nameru ili ima nešto u njegovoj biografiji što treba da pomogne državnim službenicima da ih zaštiti od eventualnog otpuštanja zbog grešaka koje su učinili na štetu države, a često u korist onih za koje rade. Tako imamo situaciju da je javna služba postala sigurna kuća i da mnogi državni službenici to doživljavaju kao osnovu iz koje se kreće u pohod na plave koverte za političke stranke i za sebe lično, koje treba da dopune svoje budžete i budžete stranaka.
Predlagač zakona je sasvim opravdano predložio da se u takvim situacijama može reagovati, međutim, predlagač amandmana ne želi da se to desi. Dakle, želi da državni službenici budu nedodirljivi, da mogu da rade poslove koji će od javne službe napraviti svoje privatne biznise. Dakle, ono što treba da bude javni posao, postaje privatni biznis državnog činovnika koji obavlja tu funkciju ili postaje posao i za državnog činovnika, za njegovog ministra i za više državnih činovnika.
Imamo poziciju da nam ljudi iz Uprave za veterinu koji su imali platu od, ne znam, 600-700 evra mesečno imaju stan pored Arene od 120 kvadrata i nikako ne možemo da utvrdimo na koji način je državni službenik tako svojim čestitim poslom, pa pošto je akademski obrazovan, akademskom čestitošću, došao do takve vrste kapitala, odnosno do takve vrste stana koji košta, ne znam, 250.000 evra, pa bi morao jedno tri-četiri svoja činovnička života da provede da bi taj stan stekao.
Dakle, predlagač amandmana je želeo da u svakom slučaju spreči svaku mogućnost otpuštanja službenika koji imaju javna ovlašćenja i koji očigledno ukoliko su sudski osuđeni, ukoliko Agencija za borbu protiv korupcije kaže – znate šta, pojavio se stan od 120 kvadrata, takvog državnog službenika treba otpustiti. Predlagač amandmana je rekao – to se briše, taj zakon ne važi. Znači, službenik, javni službenik je sveta krava, u to se ne sme dirati.
E, onda ja kažem, šta se dešava sa javnim službenikom koji napravi takvu vrstu propusta pa ću ja upisati kakvu vrstu, da neko 1. 11. na parceli od 52 hektara ustanovi da zakupac ima korisnička prava iako je ugovor sklopio tek sedam dana kasnije? Šta uraditi sa takvim državnim službenikom koji za takvu vrstu javne isprave na osnovu koje neko povuče 525.000 evra i neko sad potpiše amandman kojim se takav državni službenik ne može otpustiti?
Šta uraditi sa državnim službenikom koji primi zahtev za subvenciju 15. avgusta sa računima, sad pazite, pažljivo pratite, 2007. 15. avgusta neko podnese zahtev sa kompletnom dokumentacijom i računima o sadnji vinograda, a računi su iz oktobra i novembra 2007? Petnaestog avgusta neko prilaže račun iz 2007, u avgustu 2007. priložiš račun iz novembra 2007?
Očigledno da taj račun je naštimovan, falsifikovan i još nešto, taj državni službenik ne primeti da firma koja dobija subvenciju je podnela račun druge firme istog vlasnika. Dakle, onaj ko je uzeo subvenciju je račun za kolje i vinograd priložio račun svoje druge firme koja se zove „Empresa“, priložio je da bi to bio osnov za dobijanje subvencije, a vlasnik firme koja dobija subvenciju i vlasnik firme koja izdaje te račune 15. avgusta sa datumom iz novembra 2007. taj državni službenik takvu ispravu primi i ništa ne preduzme da odbije subvenciju.
Šta uraditi sa javnim službenikom koji je u Ministarstvu a izda tu vrstu subvencije za vinograd koji se sadi na pet godina iako zakupac nema saglasnost istog Ministarstva za investiciona ulaganja? Očigledna je zloupotreba tog javnog službenika. Na kraju, taj javni službenik, koji sve te javne isprave nije video, koji je sve to zloupotrebi, na kraju taj javni službenik u Inđiji zida kuću sa bazenom. Kako to?
Dakle, ukoliko Agencija za borbu protiv korupcije takvog javnog službenika, koji je iz jednog javnog sektora sad prešao u Inđiju u javno preduzeće, dakle, ukoliko tako nagrađenog javnog službenika neko pronađe, ne može da ga razrešimo iako Agencija za borbu protiv korupcije to preporuči u skladu sa rešenjem koje je Vlada preporučila.
Predlagač amandmana iz čudnih razloga, a već sam naveo kakvi su, želi da se ovaj član izbriše amandmanom koji glasi – briše se, i da na svaki način zaštiti one koji su njemu i sebi omogućili da nezakonito očigledno dođu do ogromnog kapitala.
Dakle, to je ta akademska čestitost o kojoj se zalaže predlagač, koji nas ubeđuje tako da neke tehničke vrste amandmana 10 dana, 15 dana umesto 15-10, umesto 30-25, umesto zareza-zapeta, i odjednom se pojavio jedan ključni amandman ušuškan lepo, koji u članu, za član 16, jel', glasi - amandmanom se predviđa član 16. Zakona – briše se. Javni službenik je nedodirljiv, sveta krava, a vi dragi građani koji nemate takvu vrstu protekcije lezite ispred šaltera i molite Boga da vam javni službenik u trećem, makar i četvrtom navratu kad dolazite na šalter reši vaš slučaj.
Nigde se, ponavljam, ne osećaju službenici, odnosno ljudi veći, nego iza šaltera, a nigde se ne osećamo manjim nego ispred šaltera, jer ovi javni službenici naprosto ukoliko sa njima ne delite, na način na koji sam već opisao, novac, u tom slučaju javni službenici očekuju od vas da kleknete i legnete pred šalter.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, predsedavajući, da bi me neko uvredio i ponizio, taj mora da bude bolji od mene. Dakle, ne doživljavam da me neko može uvrediti bilo kojom rečenicom u ovom parlamentu, niti može poniziti. Čovek može uvrediti, poniziti sam sebe. Sve što kaže o drugima, aludirajući, recimo, na fizički izgled, da je neko stvar itd, sve što ti neko kaže, on govori samo o sebi, a ne o tebi.
Dakle, nemate potrebe da mi se izvinjavate, ali čisto radi akademske čestitosti, ovde je rečeno da ja nisam čitao materijal. Moram da upozorim akademsku čestitost na sledeću odredbu amandmana 2. gospodina Zorana Babića, u kome stoji da se reči iz stava 3. člana 16. – i do narušavanja poverenja javnosti u taj državni organ, da se iz tog razloga javni službenik ne otpušta.
Da je neko čitao materijal, što je meni spočitavano, on bi primetio da je to već amandmanom koji je prihvaćen i od strane Vlade i od strane Odbora, da je to već izbrisano amandmanom koji je predložio poslanik vladajuće stranke, ne bi bilo potrebe da se toliko zalaže za izmene koje su već izvršene, da je neko pročitao celokupni materijal.
Pročitao sam i zakon i član 16. i usvojene i neusvojene amandmane. Nemam tu vrstu akademske čestitosti, koja je veoma čudna, pa sam smatrao da stav 3. koji kaže – državni službenik koji rukovodi državnim organom razrešava se položaja kada organ ili telo nadležno za njegovo postavljanje utvrdi da je u vreme njegovog rukovođenja došlo do ozbiljnog poremećaja u radu državnog organa kojim rukovodi, smatrao da do tog poremećaja može doći iz ova prva dva stava, da ovaj stav 3. sublimira taj deo koji ostaje, posle amandmana gospodina Babića, sublimira ova prva dva. Znači da je u tom trećem sadržano i to do nepoverenja može doći zato što je državni službenik osuđen itd.
Bez ovog stava 3, ova dva bi mi nekako zvučala čisto nesprovodivo i zato sam govorio da je predlagač predložio da se odredbe člana 16. brišu. Evo, dozvoljavam sebi za pravo da se nisam precizno izrazio, ali sam materijal pomno pročitao, tako da sam pročitao i delove amandmana gospodina Babića, koji su usvojeni.
Što se tiče pokušaja da se ovde govori da ja ne iznosim istinu, to se može desiti. Predsedavajući to ne može utvrditi da li neki poslanik govori istinu ili ne, ali evo, spreman sam, naveo sam zloupotrebe određenog državnog službenika, naveo i da taj državni službenik zida kuću sa bazenom u Inđiji. Ako to nije tačno, pozivajući se na sva dokumenta na koja sam se pozvao, ako nije tačno ono što sam izneo, spreman sam da napustim ovaj parlament, a mogu u roku od pet minuta da donesem kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na slučaj tog državnog službenika i vezano za slučaj jednog premijera, bivšeg saveznog ministra policije, i bivšeg vinogradara, kalemara itd.
Ako taj slučaj nije utemeljen u dokumentima Ministarstva poljoprivrede, o kojima sam govorio, ja sam spreman da dam ostavku i da ovog trenutka napustim ovaj parlament i da se nikada više u njega ne vratim. Ali, ako ta dokumentacija govori o tačnosti onoga što sam izneo, voleo bih da se kolega udalji samo na mesec dana. Hvala.