Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, govoriću o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama.
Suština zakona o izmenama i dopunama ovog zakona, između ostalih odredbi, o načinu izdavanja putne isprave, u pojedinim slučajevima u putnim ispravama, se sastoji u konkretnim i veoma naglašenim ciljevima da se zakoni Srbije usklade sa zakonima EU, koji jednostavno ne prepoznaju pojam izlazne vize. Zapravo, to je viza koju država Srbija izdaje svojim državljanima.
Datum od kada one datiraju nisam mogao tačno da pronađem. Ovom prilikom bih iskoristio mogućnost, zbog potpunog informisanja građana Srbije, obzirom da se radi o veoma interesantnoj uredbi ili zakonu, najverovatnije iz ne tako skorijeg perioda, da uputim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova – od kada on zapravo datira?
Diskutovati o njihovom ukidanju, mislim da je krajnje nepotrebno, obzirom da se u EU, kojoj nesumnjivo težimo kao država i društvo u celini, odavno ili možda nikada taj pojam nije nalazio u zakonima o putnim ispravama.
Kao savremeno, evropsko, tržišno orijentisano društvo, koje teži slobodnom i ničim ograničenim pravom na kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala, ne mogu da ne spomenem da nam je veoma teško palo uvođenje viznog režima sa zemljama Zapadne Evrope.
Izdavanje novih biometrijskih pasoša, počevši od 7. jula 2008. godine, sa elektronskim nosačem, za potrebe automatskog očitavanja podataka, je tek bio jedan od preduslova za ukidanje viznog režima sa nama saobraćajno i robno najfrekventnijim zemljama, zemljama EU.
Od 19. decembra 2009. godine smo uspostavili bezvizni režim i ušli u red zemalja koje sa pravom, nadom i nestrpljenjem očekuju prijem u red najrazvijenih zemalja ovoga dela sveta. Uopšteno gledano, bezvizni režim je vrlo osetljiva stvar.
Ovu priliku koristim kao molbu Ministarstvu unutrašnjih poslova da u okviru zakonskih mogućnosti i raspoloživih pravnih propisa, na svaki način spreči bespotrebnu i po državu Srbiju veoma štetnu pojavu – priliv azilanata sa naših prostora u zemlje EU, koji može biti veoma loše protumačen i uvođenjem novog viznog režima izazvati velike posledice po ekonomiju zemlje.
Ukidanje tzv. brodskih putnih isprava i njihovom zamenom za redovne i zakonom propisane putne isprave, kao i za sve ostale građane, smatram takođe jednim vrlo korisnim predlogom zakona, obzirom da smo bili svedoci u ne malom broju slučajeva njihovih mnogobrojnih zloupotreba u doba viznog režima sa zemljama EU.
Apsolutnim i bezrezervnim ukidanjem viza, obzirom na sadašnje trajanje mogućnosti boravka u zemljama EU od 90 dana i nakon toga napuštanjem zemlje EU takođe u istom vremenskom periodu, siguran sam da će u tom slučaju smanjenje broja izgubljenih i oštećenih putnih isprava, kao i za njihovu zloupotrebu, takva situacija biti zanemarljiva.
ID karte koje koriste svi građani EU i koji su im jedini validni dokumenat za dokazivanje identiteta su, iskreno se nadam, naša veoma skora budućnost, pa se tako nadam, na dobrobit društva u celini, da ćemo i ovaj predlog zakona, koji je danas pred nama, uskoro imati iza nas.
Na osnovu svega rečenog, pozivam narodne poslanike da u Danu za glasanje podrže, prihvate i izglasaju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju u pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama.
Samo kratko u par rečenica ću se osvrnuti na istorijat državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Srbija i Crna Gora tako se zvala državna zajednica Srbije i Crne Gore koja je nasledila bivšu SFRJ. Konfederacija je postojala od 2003. do 2006. godine. Srbija i Crna Gora jedine preostale federalne Republike SFRJ su dogovorile saradnju u određenim političkim područjima. Na primer, odbrambeni savez. Svaka republika je imala svoju državnu politiku i valutu. Glavni grad zajednice Srbije i Crne Gore je bio Beograd, a u Podgorici se nalazio sud Srbije i Crne Gore. Ustavna povelja doneta je 4. februara 2003. godine po kojoj je svaka država mogla da traži punu nezavisnost putem referenduma koji se mogao održati najranije 2006. godine. Ovo pravo je iskoristila Crna Gora 21. maja 2006. godine. Državna zajednica je službeno ugašena nakon crnogorske deklaracije nezavisnosti 3. juna 2006. godine i formalne deklaracije nezavisnosti Srbije 5. juna.
U Sporazumu, koji je još tada sačinjen, o transformaciji državne zajednice Srbija i Crna Gora u zajednicu nezavisnih i međunarodno priznatih država Srbije i Crne Gore stoji: da Srbija i Crna Gora u zajednici nezavisnih država mogu dogovoriti saradnju u okviru diplomatsko konzularnih poslova tako što bi diplomatsko konzularno predstavništvo jedne države zastupalo interese druge države.
Sporazum o saradnji utvrđuju ministarstava inostranih poslova Crne Gore i Srbije, a saglasnost za taj sporazum daju vlade Srbije i Crne Gore, i baš ta nagoveštena mogućnost u eventualnoj, po meni, veoma korisnoj saradnji nalazi se danas u Predlogu zakona koji je pred nama. Smatram da je jedna takva veoma korisna i obostrano potrebna saradnja je od višestruke i obostrane koristi.
Zajednička diplomatsko konzularna predstavništva, u kojima bi dve zemlje u kojoj jedna nema svoje predstavništvo, a pod uslovom da se treća zemlja tome ne protivi, mogle bi u ovo veoma krizno i ekonomski nestabilno vreme da ostvare značajne uštede u budžetima obe zemlje tako što bi se uzajamno zastupale kao što zakon i predviđa u sledećim oblastima: izdavanje putnih dokumenata, izdavanje viza, finansijska pomoć, međunarodne pravne pomoći, overe potpisa, prevoda dokumenata i mnogih drugih konzularnih poslova koji su neizbežni i bili na usluzi građanima obe zemlje kojima je pomoć takve vrste neophodna.
Uštede bi se ogledale prvenstveno na zakupu ili kupovini konzularno diplomatskih objekata i ličnih dohodaka zaposlenih u njima. Interese koje bi u ovom slučaju nastali ne želim u ovom trenutku da vežem za vekovno prijateljstvo dva naroda, koje ne sumnjivo postoji i odraz je istorijske i mogu reći bratske povezanosti, već za potrebu pružanja usluga svojim državljanima u trećim zemljama, gde je jedna od strana ugovornica nema svoje konzularno predstavništvo. Uštede znatnih finansijskih sredstava, koje će ovom prilikom proizaći iz jednog ovakvog sporazuma, će biti od višestruke koristi obema zemljama potpisnicama ovog sporazuma.
Sama klauzula da svaka od dve ugovornice može raskinuti sporazum u roku od 90 dana od dana prijema diplomatske note čini ovaj ugovor još fleksibilnijim, a u isto vreme i utemeljenijim. Kazuje nam da je Vlada Republike Srbije ovim Predlogom zakona veoma vodila računa o sveopštim interesima svojih građana.
Iz ovih razloga pozivam narodne poslanike da u danu za glasanje podrže, prihvate i izglasaju ovaj sporazum između Republike Srbije i Republike Crne Gore. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Prvenstveno i pre detaljnije analiza ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kao dugogodišnji mali preduzetnik, baviti se raznim sferama malog biznisa i poslovnim angažovanjima u okviru malog preduzetništva, moram reći da je ovo zakon kojim su dugo i sa nestrpljenjem čekali mnogi mali preduzetnici, veoma opterećeni doprinosima prema zaposlenima koja su sa velikim poteškoćama nekako uspevali da izmire.
Želje za proširenjem liste zaposlenih često su bile sputane nemogućnošću ispunjenja obaveza prema državi iz realnih razloga, mada je potreba za novozaposlenim i te kako postojala. Samim tim, novozapošljenja su bila sprovođena, ali na takav način da se siva zona ekonomskog privređivanja širila, tj. rastao je broj zaposlenih radnika, žargonski rečeno, na crno. Moram reći da rad na crno, tj. bez prijave novozaposlene radne snage, ne podrazumeva samo novozaposlene bez socijalnog, penzionog i zdravstvenog osiguranja, već i one koji su prijavljeni na minimalni lični dohodak, pa samim tim poslodavac vrši uštedu u sopstvenom budžetu, a na teret državnih organa. Dok razliku od minimalnog prijavljenog i stvarnog ličnog dohotka isplaćuje u gotovom novcu, što je, mogu slobodno reći, opšte rasprostranjena pojava među poslodavcima.
Na ovaj se podatak nikako nisam mislio osvrnuti rezignirano i sa razočaranjem, jer je i to daleko bolje nego narodski rečeno – držati radnike na crno. Sa punim pravom konstatujem, kao poslodavac koji je zapošljavao ne mali broj radnika, povraćaj plaćenog poreza i to sad od jednog do devet zaposlenih radnika od 65%, od 10 do 99 za 70% i preko 100 zaposlenih povraćaj plaćenog poreza u visini od 75%, da je to ogroman podsticaj za sve poslodavce, vlasnike malih, srednjih i velikih preduzeća koji će im uštedeti znatna obrtna sredstva i usmeriti ih u nove razvojne projekte ili ojačanje postojećih. Ovim potezom su svi na ogromnom dobitku. Pod jedan – Vlada RS će, siguran sam, pridobiti znatna finansijska sredstva u budžet i to prijavom velikog broja radnika sa dugogodišnjim stažom na birou za zapošljavanje i to od strane poslodavaca zbog veoma dobrih podsticajnih mera. Pod dva – poslodavci će napokon moći da odahnu i da obzirom na mnogo manje doprinose uposle preko potrebnu radnu snagu ne strahujući od inspekcijskih organa. Pod tri – zaposleni će najzad doći do svojih prava koja im zakonski pripadaju i neće morati da se sklanjaju, da ne kažem, beže od iznenadne inspekcijske kontrole, štiteći sebe, ali više poslodavca kod koga, u slučaju njihovog pronalaženja, uglavnom im ne bi bilo više povratka.
Kao država sa daleko tolerantnijim brojem nezaposlenih na evidenciji, u šta sam gotovo siguran da će ove podsticajne mere i doneti, bićemo daleko cenjeniji, respektabilniji i uvaženiji činilac u bilateralnim odnosima uopšteno gledano.
Smatram da ovakve mere u podsticanju zapošljavanja su veoma bitan činilac u našem budućem privrednom razvoju i da Vlada RS je tačno locirala probleme, donela veoma ispravne zaključke i mere čijom primenom ćemo veoma brzo krenuti u ozdravljenje naše privrede.
Prevelika nezaposlenost je ogroman problem svakog društva, ali siva ekonomska zona je još značajniji kočioni faktor mnogobrojnih privreda u svetu pa i naše. Sa njom se možemo izboriti samo ako otklonimo uzroke njenog nastanka. A jedan od načina su baš ove podsticajne mere o kojima govorimo. Posle njihovog donošenja nas čeka još teži posao, a to je dosledna provera i primena u praksi, koja je, složićete se, i najteži deo paketa mera koje Vlada donosi.
Predlažem da posle edukativnog vremenskog perioda poslodavca na koje se ovaj predlog zakona i odnosi, počne sistematska kontrola sprovođenja istih. A najbolji pokazatelj uspešnosti ovog zakona će biti sukcesivno smanjenje nezaposlenih sa evidencije.
Iz svih ovih razloga, pozivam kolege narodne poslanike da u Danu za glasanje podrže ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i glasaju za njega. Hvala.

  Hvala, predsedavajući.
Ne javljam se povodom rasprave o zakonu koji je sutra u načelu na dnevnom redu, nego pošto sam iz struke sporta, hteo sam da se vežem za sportska pitanja u okviru Predloga zakona o izmeni zakona.
Kao što je gospodin ministar u najavi rekao, povod za donošenje i stavljanje ovog zakona na dnevni red, i stavljanje ga u proceduru, je učestalost nemira na sportskim terenima. Ono što me posebno raduje mogu istaći, da u slučaju da bude potrebno biće predviđene i preciznije mere i zakon će biti dopunjen sa njima. Znači, da resorna ministarstva, najpre Ministarstvo pravosuđa, Ministarstvo sporta i Ministarstvo unutrašnjih poslova su apsolutno rešeni da učine ono što u nisu godina za nama se ponavlja kao remetilački i faktor koji ruši integritet i političku stabilnost države Srbije.
Učesnik sam na sportskim manifestacijama već dugi niz godina, a mogu reći i decenija. Svedok sam nemilih događaja kao učesnik, pedagog, ili kao posmatrač. Svi smo svesni da nikome od nas nije prijatno kada na sportskoj priredbi u bilo kom smislu i u bilo kom pogledu dođe do nemira, naročito do nemira vrste koje izazivaju strah, podozrenje, ljudi koji posećuju sportske manifestacije.
Vrlo kratko ću se vratiti na istorijat te pojave. Huliganizam je nastao kao termin koji opisuje ponašanje koje krši pravila društvenih normi, bontona i zakona. Ali, možemo reći da je huliganizam i predstavlja opšte destruktivno ponašanje. Sam termin dolazi po irskom terminu iz 19 veka, opisuje devijantno ponašanje i način življenja uličnih bandi, takođe i pojedinaca koje su te bande sačinjavale. Danas taj termin je opšteprihvaćen i opisuje ponašanje kod pojedinaca ili grupe ljudi koji svojim destruktivnim ponašanjem ne uklapaju se u društvene norme ponašanja.
Međutim, pričajući o huliganizmu koji je opšte rasprostranjen bio po celom svetu, a ne samo po Evropi, znajući za sve tragedije na sportskim stadionima, nažalost moram reći da su se najveće sportske tragedije dešavale na onim sportskim priredbama gde je učestvovao najveći broj ljudi, u najpopularnijem sportu kod nas, a to je fudbal. Svi se sećamo Hejsela, sećamo se Lime, sećamo se Buenos Ajresa, Glazgova i da ne nabrajam dalje. Ne mogu reći da se apsolutno ne radujem svakom mogućem čini i želji države da ospori sve one i da ih onemogući u namerama da dolaskom na stadione umesto da apsolutnu podršku daju voljenom timu, voljenom klubu, njihovo ponašanje prelazi u ekstremno i dovodi u opasnost hiljade ljudi. Takođe, ne mogu da se ne osvrnem na to da moramo da napravimo bitnu razliku između remetilačkih i rušilačkih faktora kao i onih koji doprinose da sportske priredbe, govorim o našoj zemlji, misleći i na Evropu, nisu deo folklora te zemlje. Nisu ekstremno dobre priredbe koje će poslati sliku dobru naše države su svetu.
Iskreno se nadam da već sutra tj. za dva dana kada se bude odigrala jedna velika sportska priredba, velika sportska utakmica i ukoliko sve bude u redu, a nadam se iskreno da hoće, poslaćemo sa našeg najvećeg stadiona jednu najlepšu poruku kako treba da se ponašaju gledaoci, kako treba da izgleda slika sporta u svetu.
Moramo i možemo se ponositi sa sportistima koje je ova zemlja iznedrila, sa jednim Novakom Đokovićem, sa mnogobrojnim ekipama koje su osvajale svetske, evropske, olimpijske titule.
Moramo biti vrlo oprezni da tu sportsku sliku sveta ne pomrače one malobrojne grupe ekstremista i ekstremnih navijača koji žele da sve to potamne, najblaže mogu reći, nekorektnim, nepromišljenim ponašanjem koje ne vodi dobrom.
Na kraju mogu samo da zaželim i da se nadam sledećem – da će tri resorna ministarstva, MUP, Ministarstvo pravosuđa, Ministarstvo prosvete, sve učiniti da se huliganizam, ekstremizam, rušilački faktori istisnu sa svih naših borilišta i sa svih naših borilišta, stadiona, dvorana idu samo najpozitivnije slike u svet, kao što će biti, nadam se, ovih dana.
Mogu da kažem, i završavam, da se radujem tome da država neće na Predlogu izmene zakona stati na tome nego će, ako to ne bude bilo dovoljno, nove, preciznije mere sprovesti koje sutra neće dati nadu i ohrabriti one koji su do juče učinili ono za šta ova zemlja može samo da zažali, a to su samo ružne slike koje su odlazile u svet i na svakakve načine, mogu reći najbrutalnije izazivale podozrenje svih onih koji su to gledali.