… A sada kada se predlaže…

Imali smo rešenje u pređašnjem zakonu da u roku od 72 sata, pa nikom nije smetalo. Direktor Agencije je nadležan da obavesti nadležni sud o primeni mere i traži odobrenje. Sada imamo 48 sati, mnogo rigidniji stav, mnogo kraće vreme.
Ako bi ovaj amandman prihvatili, naprosto, mi onda ne verujemo sudskoj vlasti jer kažemo da će se materijal koji je pribavljen na takav način u uništiti u prisustvu nadležnog sudije. Znači, mi kao građani ne verujemo automatski sudskoj vlasti nego moramo i onoga na koga je proširena mera, a ne možemo ga pozvati iz razloga koji sam rekao da prisustvuje prilikom uništenja tako prikupljenog materijala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, uvaženi predstavniče BIA, dame i gospodo, u svom izlaganju iz razloga što je ovlašćeni predstavnik predlagača, uvaženi ministar lepo obrazložio na šta se odnose izmene i dopune Zakona o BIA neću govoriti o tim izmenama i dopunama. U svom izlaganju pokušaću da se osvrnem na neke iskazane dileme koje su rezultat nepoznavanja suštine obaveštajno-bezbednosnog rada ili pak nepoznavanja samog Zakona o BIA.
Danas se po ko zna koji put uvek kada raspravljamo o obaveštajno-bezbednosnom sektoru suočavamo sa nekoliko dilema. U radu svih službi svih zemalja u svetu, pa i naših službi bezbednosti, moraju biti zadovoljena dva osnovna principa. Jedan je princip zakonitosti, a drugi princip efikasnosti. U zakonskim rešenjima u proteklih 12 godina u želji da službe stavimo pod demokratsku civilnu kontrolu i parlamentarnu kontrolu čini mi se kao predsedniku Odbora za kontrolu službi bezbednosti iz razgovora sa rukovodiocima službi da smo prenaglasili taj princip zakonitosti na uštrb principa efikasnosti.
Dozvolićete, dame i gospodo, da neefikasne službe nisu potrebne nikome, pa ni ovoj državi. Moramo napraviti neophodan sklad između principa zakonitosti i principa efikasnosti. Slažem se da trebamo, moramo neodložno da pristupimo izradi novog sveobuhvatnog, celovitog zakona o BIA i koristim prisustvo ministra da kažem da u tom pravcu već razmišljamo, u formiranju jedne kvalitetne radne grupe koja će učiniti predlog nacrta zakona ne samo sa aspekta primene posebnih metoda i sredstava rada kojima zadire u Ustavom zagarantovana prava i slobode građana, već i sa aspekta, rekao bih, tako nužnog i neophodnog redefinisanja delokruga i zadataka službi bezbednosti RS i njihovom prilagođavanju realnim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama.
Iz izveštaja koje smo ovih dana usvajali, šestomesečnih, o radu službi bezbednosti kao predsednik Odbora sam zapazio, a i drugi članovi, da je vreme pregazilo neke poslove i zadatke na kojima su danas naše službe angažovane i da to zahteva redefinisanje delokruga i zadataka i realno prilagođavanje realnim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama.
Suočavamo se i sa drugom dilemom. Kažemo da se primenom posebnih metoda i sredstava rada zadire u Ustavom zagarantovano pravo građanina na privatnost. Rekao bih da je tim istim Ustavom zagarantovano pravo građanima na bezbednost. Samo bezbedan građanin može uživati pravo na privatnost. Nebezbedan građanin ne može to pravo na privatnost uživati. Zato je potrebno jednako ispoštovati i jedno i drugo Ustavom zagarantovano pravo građanina.
Kada razmatramo ono što u prošlosti i dok nisam bio u ovom Domu, a dugo sam radio na poslovima bezbednosti, raspravljamo o radu službi bezbednosti namerno ili nenamerno zanemarujemo neke činjenice. Tražio sam od rukovodioca službi bezbednosti ove zemlje da mi dostave zakonska rešenja o službama bezbednosti zemalja sa razvijenijom demokratijom, vodećih zemalja EU i SAD, pa ću pokušati nekom zgodnom prilikom u ovom parlamentu da vam izložim kakva sve zakonska rešenja postoje u tim zakonima o službama bezbednosti, mnogo liberalnija u pogledu primene posebnih metoda i sredstava rada nego što su zakonska rešenja u našem važećem zakonu.
Zatražio sam to. Dobiću prevode tih zakona i mi želimo u našem novom zakonu o BIA, VBA i VOA, jer su i oni zreli za celovitu doradu, da ugradimo dobru praksu zakona o službama bezbednosti zemalja sa razvijenijom demokratijom ili vodećih zemalja ili svih zemalja EU, prilagođenu našim realnim potrebama, pa ćete videti da tu postoji mnogo liberalniji stav u pogledu primene posebnih metoda kojima se zadire u privatnost građana.
Drugu činjenicu koju uvek zanemarujemo kada raspravljamo o ovakvim zakonima, koji su po svojoj težini specifični, jeste da obaveštajno-bezbednosni sektor u našoj zemlji čini jedna civilna služba bezbednosti i čini jedna vojno-obaveštajna i jedna vojno-kontraobaveštajna služba. Reći ću vam da u obaveštajno-bezbednosnom sektoru drugih zemalja, Nemačke, Francuske, Velike Britanije i drugih zemalja postoji mnogo više službi i obaveštajnih i kontraobaveštajnih, jer naša BIA, kolega Panić će se složiti sa mnom, ima i obaveštajnu i kontraobaveštajnu komponentu.
Kakva su rešenja primenile vodeće zemlje EU, zemlje ekonomski, bezbednosno, teritorijalno, kako god hoćete, mnogo veće i mnogo jače nego što je naša zemlja? Ono što nije dozvoljeno u pogledu primene posebnih metoda i sredstava jednoj službi, dozvoljeno je drugoj. Ono što nije dozvoljeno drugoj, dozvoljeno je trećoj da u tom spektru primene posebnih metoda i sredstava rada se pokriva gotovo sve i obezbeđuje se bezbednost zemlje.
Kada je u pitanju BIA, oči javnosti su uprte da li ima kršenja ili zloupotrebe u pogledu primene posebnih mera i sredstava, pošto je tu sublimirana i obaveštajna i kontraobaveštajna komponenta, to sagledavamo kao jednu jedinstvenu službu. Kada bi ovoj zemlji, a potreba jeste, iskoristio bih prisustvo ministra pravde, ovo o čemu smo jednom prilikom pričali, a kasnije ću o tome govoriti kada je u pitanju zloupotreba oko primene posebnih mera i sredstava, da formiramo jednu posebnu službu koja će se baviti organizovanim kriminalom, nešto poput FBA, kakva postoji u SAD.
Odbor za kontrolu službi bezbednosti danas kontroliše rad tri službe za bezbednost. Postavljam pitanje ovom parlamentu, a to sam postavio i na Odboru – ko kontroliše zakonitost rada Službe za borbu protiv organizovanog kriminala koja takođe primenjuje posebne metode i sredstva rada kojima se zadire u privatnost građana, a pogotovo – ko kontroliše rad Jedinice za primenu posebnih mera u MUP-u koja primenjuje te mere? To nije u ingerenciji Odbora za kontrolu službi bezbednosti. To bi trebalo da se promeni.
Ono što treba da se promeni, sa čime je saglasan i ministar, jeste da se zbog čestih optužbi u pogledu primene posebnih metoda i sredstava rada za prikupljanje podataka, potreba da se formira jedan jedinstveni monitoring centar pri Ministarstvu pravde, da se Služba za borbu protiv organizovanog kriminala izmesti iz MUP-a u ingerencije Ministarstva pravde i da to bude novo jezgro te neke nove službe nalik na FBA koja bi se bavila organizovanim kriminalom, visokotehnološkim kriminalom.
Time postižemo nekoliko ciljeva, da na jednom mestu imamo primenu posebnih metoda i sredstava rada od ljudi koji ne zavise od BIA, VOA i VBA, niti su na platnom spisku jedne, druge i treće službe i time nisu podložni uticaju rukovodioca tih službi, već u ingerenciji Ministarstva pravde, koji bi samo tehnički opsluživali rad svih službi bezbednosti.
Ono što se primenom tajne mere, tajnog slušanja i snimanja, tajnog praćenja, tajnog pretresa, kako god hoćete, tajne kontrole poštanskih pošiljki, govorim zbog rađana, tako te metode nisu naznačene u Predlogu izmena i dopuna zakona, ali da bi građanima bilo jasno, to bi bilo u tom posebnom monitoring centru koji bi prikupljao te podatke, a službenik bi došao, uzimao, vraćao i odgovarao.
Ovo tim pre što smo mi izmenama i dopunama, gospodine ministre, Zakona o krivičnom postupku uveli tužilačku istragu. Imali bi tužilaštvo, SBPOK, jedinstveni monitoring centar i još ponešto što je potrebno za efikasnost rada i to bi bilo pri Ministarstvu pravde. Time bi rasteretili službe bezbednosti da direktori službi pokušavaju na ovaj ili onaj način, ja mislim da ne i siguran sam kao predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti u ovom trenutku da ne, da vrše zloupotrebe u pogledu primene posebnih metoda i sredstava rada.
Podsetiću da prikupljeni podaci, ovo su posebne mere, ovo nisu istražne mere, složiće se kolega iz BIA sa mnom, ovo su samo posebne mere koje se dostavljaju nadležnom tužilaštvu, a nadležno tužilaštvo, ukoliko oceni da su te mere primenjivane prema licima za krivična dela propisana u Zakonu o krivičnom postupku i za krivična dela za koja je predviđena primena posebnih mera, može pretvoriti taj materijal u dokazni materijal u sudskom procesu. Najčešće ne, jer će okrivljeni i njihovi advokati osporavati tako dobijene podatke, ali tužilac primenom ovih posebnih mera ima dovoljno materijala da naloži primenu drugih mera koje bi rasvetlile dotično krivično delo.
Podsećam da se primena posebnih mera vrši samo prema onim krivičnim delima koja pojedinci, organizacije, grupe ili institucije vrše radi urušavanja bezbednosti Republike Srbije. Primena ovih mera nije za krivična dela nižeg ranga, tiče se ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije.
Ovde je opravdana primedba koja je izneta da u roku od 48 sati direktor BIA može naložiti i proširenu primenu mere tajnog nadzora, ako se utvrdi da lice, pojedinac, grupa ili organizacija koristi druge prostorije ili koristi druga sredstva. Stvarno jeste, u razgovoru i sa predstavnikom BIA i na Odboru za kontrolu službi bezbednosti preovlađuje stav da je to suviše dugo vreme. Ne bih rekao da je ovih drugih 48 sati za koje treba nadležni viši sud da donese odluku, obzirom na naše sudove, izviniće me ministar, da se skupe procene, iz prakse govorim jer sam to radio celog života. Moglo bi da ostane da sud u roku od 48 sati odobri ili odbije primenu mere, ali direktoru Agencije dati 48 sati mislim da je suviše. Tu se slažem sa koleginicom Batić da bi trebalo precizirati ko menja direktora, verovatno postoji zamenik ako je na putovanju itd. i on može predložiti. U tom kontekstu su moguće neke amandmanske izmene na predložene izmene i dopune zakona.
Ali, dati 48 sati, ja bih rekao odmah, ali to odmah, definicija odmah, ali najkasnije u roku od 12 sati ili 24 sata. To bi bio možda najliberalniji stav, ali 48 sati, slažem se i mi ćemo razmotriti i molim predlagača zakona da razmotri izmene i dopune jer su neke poslaničke grupe uslovile čak i podršku ovim izmenama i dopunama usvajanjem jednog takvog amandmana. Ne vidim razloga da se taj amandman ne usvoji. Mislim da je suviše 48 sati. Onda dolazimo u situaciju da je lice pod merama 48 sati bez ikakvog odobrenja. Mislim da to nije korektno rešenje.
Što se tiče uništavanja prikupljenog materijala, ukoliko se odobri primena metode, ukoliko direktor Agencije naloži da se primeni proširena primena metode tajnog prikupljanja podataka, pa se utvrdi, odnosno nadležni sud ne odobri primenu te metode u roku od 48 sati, šta uraditi sa materijalom koji je za to vreme prikupljen? Ovde je bilo razmišljanja od predstavnika DS da se lice prema kome se primenjivala mera pozove i da se u prisustvu nadležnog sudije i komisije uništi materijal. Mislim da nema potrebe za takvom merom kad se zna da Zakon o dostupnosti podataka dozvoljava da svako lice može da zatraži preko Poverenika za informacije od javnog značaja da li je prema njemu primenjivana, u kom obimu, do kojih se saznanja došlo itd. Mislim da BIA, odnosno Zaštitnik građana takvih zahteva dnevno ima na stotine.
Zašto ne u prisustvu lica? Ako bi uveli tu praksu da se taj materijal koji je u tih 48 sati prikupljen o dotičnom licu uništava, onda bi mi na neki način i maltretirali Bezbednosno-informativnu agenciju sa time i maltretirali bi nadležni sud. Drugo, onda bismo se mi bavili, odnosno na neki način bi i otežavali rad same Bezbednosno-informativne agencije. Lični smatram da svaki građanin koji je častan, čestit i pošten može zatražiti, a često neki ne traže. Taj amonizitet prema radu službi bezbednosti i stalna strepnja da je neko na tajnim merama, znate li ko ima? Onaj koji je sa savešću često u raskoraku ili koji strepi da bi mogao zbog nečega biti procesuiran.
Bilo je primedbi na Odboru za kontrolu službi bezbednosti, kada smo razmatrali Predlog izmena i dopuna zakona u načelu, da se prošireno dejstvo primene mere tajnog prikupljanja podataka, ako oceni direktor VBA da lice koje je pod merama koristi druge prostorije, druga sredstva za komuniciranje, da je to atak takođe na ustavnu odredbu o nepovredivosti privatnosti stana. U odredbi ste videli, ne kaže se - stan, kaže se – prostorije. Prostorije mogu biti i autobuske stanice, može biti bilo koja prostorija. S druge strane, mislim da te primedbe ne stoje za 90% građana, jer obrazloženje te primedbe je bilo da puno ima lica koja izdaju svoje stanove po Beogradu, a verovatno na jugu kod mene mnogo manje. Pa, ta lica koja imaju toliko stanova za izdavanje, postavlja se pitanje kako su ih stekli? Tako da, 99% građana ne bi pogodila ta mera.
Koliko se ovde rigidno pristupa u kontroli službi bezbednosti govori sama činjenica da smo ranije imali mogućnost da se šest meseci, plus šest meseci, na osnovu odluke nadležnog suda, primenjuje mera tajnog prikupljanja podataka, a sada ovim predloženim izmenama i dopunama smo stavili da svaka tri meseca nadležni sud može oceniti svrsishodnost dalje primene mere. Tako da, za godinu dana ranije smo imali dva puta da nadležni sud razmatra da li je opravdana primena posebnih mera, a sada imamo četiri puta u toku godine, što ukazuje da na svaka tri meseca nadležni sud procenjuje da li ima potrebe i opravdanosti za primenom i za donošenjem odluke o primeni mere.
Kolega Đurišić je izneo primedbu - zašto se tako dugo čekalo da se ove izmene i dopune zakona, na osnovu odluke Ustavnom suda, razmatraju danas u parlamentu? Dame i gospodo, sasvim čudno zvuči. Ako je 2002. godine, na osnovu mišljenja nevladinog sektora, pre svega iznetom u Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, a onda potom inicijative za izmenu neustavnih odredbi Ustava, čekalo se do 26. decembra 2013. godine, svi mogući ustavni sudovi nisu uradili do 2013. godine, a sada se postavlja problem zašto smo mi ova dva ili tri dana, od 26. ili 29. kada će ove izmene i dopune stupiti. Mislim da je to deplasirano i mislim da ne stoje opravdani razlozi, tim pre što predstavnici Bezbednosno-informativne agencije kažu da to neće imati nikakve negativne posledice po njihov rad ova dva-tri dana.
Čekalo se i zato što smo zatražili mišljenje Zaštitnika građana. Videli ste godišnji izveštaj Zaštitnika građana u delu koji se odnosi na rad službi bezbednosti, koje je primedbe izneo. Konkretno na ove izmene i dopune ovog zakona četiri predloga ima Zaštitnik građana, od kojih su tri predloga usvojena, od jednog je sam odustao. Tako da su uvažena mišljenja i Zaštitnika građana i mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja.
Slažem se sa kolegom Kovačevićem i sa time ću završiti, opominju me da je vreme, imao bi mnogo toga još oko ovoga da kažem, da je nama potrebno da hitno na Vladi iniciramo donošenje jednog sveobuhvatnog, celovitog, novog zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji. Verujem da ćemo imati podršku i predstavnika Vlade i Bezbednosno-informativne agencije, a mi u Odboru za kontrolu Službe bezbednosti daćemo kroz sistem javne rasprave primedbe, predloge i sugestije za izradu jednog takvog zakona. Zahvaljujem se na pažnji.

Čini mi se da gospodin Šutanovac prilikom mog izlaganja nije bio u sali? Dobro, znači bili ste tu. Nisam govorio da treba jedan ili drugi princip favorizovati, rekao sam da treba da se napravi sklad između principa efikasnosti i zakonitosti. Rekao sam da postojeća zakonska rešenja ozbiljno dovode u pitanje efikasnost rada službi bezbednosti i nalažu donošenje novog sveobuhvatnog zakona kako BIA tako i u vojnim službama bezbednosti. To je potrebno ne samo zbog definisanja nego zbog prilagođavanja delokruga i zadataka realnim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama, jer neki zadaci iz izveštaja koji smo zajedno čitali, šestomesečnog, govore da su neki zadaci na kojima su službe angažovane prevaziđene.
Ne bih želeo da mi to stavljate da sada, makar ne meni kao predsedniku Odbora za kontrolu službi bezbednosti, kao bivšem rukovodiocu službi bezbednosti, da ja sa time želim da na neki način princip zakonitosti zaobiđem. Svakako, službe mogu da rade samo i isključivo u skladu sa zakonom. Hvala.

Da, ja sam se prepoznao. Nije to moj kolega Stefanović rekao, ali ne bih voleo da ostane tako da mi neko stavlja u usta ono što nisam rekao.
Gospodine Stefanoviću, vi ste rekli da ne treba neko nama da drži ovde predavanje šta su službe i čemu služe. Ja iz vašeg izlaganja vidim da vama stvarno treba jedno dobro predavanje o službama, čemu služe i šta su službe. Hajde redom da vam odgovorim u ova dva minuta na pitanja, a spreman sam da u pauzi malo bliže to pojasnim.

Zašto odobrenje daju viši sudovi, a ne Kasacioni sud? Prosto, ako znate organizaciju BIA-e, ako znate metodologiju rada, onda zamislite u Bujanovcu jednog operativca koji priloži tu meru, pa dođe do šefa BIA-e, pa taj šef BIA-e mora do ovoga, a ako je u pitanju, recimo, terorizam ili hitnost postupanja, a vi znate da imamo jedan Vrhovni kasacioni sud, onda možete da mislite kako bi izgledalo postupanje BIA-e u tom slučaju?
Vi imate više sudove gotovo pri svim centrima BIA-e. Zašto ima pravo na predlog za proširenje mere direktor BIA-e, zašto ima žalbu na odluku da se ta mera odbije? Prosto zato što u svom perdlogu za odluku o primeni posebnih mera direktor BIA-e ne može ceo kontekst jedne operativne akcije, jedne operativne obrade, jednog slučaja da navede, a može nadležni sud da odbije primenu te mere i onda je on dužan, jer je odgovoran za bezbednost zemlje. On je odgovorniji od predsednika višeg suda ili ako hoćete Kasacionog suda. Po službenoj dužnosti odgovoran. On mora da ga kroz žalbu upozori na moguće štetne posledice ukoliko se odobri primena te mere.

Predsedavajući, uvaženi ministre, poštovana gospodo pripadnici Ministarstva odbrane, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da iz diskusija mojih prethodnika nema nekih bitnih sporenja da se danas predlog plana i predlog odluke o učešću Vojske Srbije u mirovnim operacijama u ovoj godini bude usvojen. Stoga je ne bih mnogo trošio vreme na to, samo bih napomenuo da je misija učešća u mirovnim operacijama jedna od tri proklamovane misije Vojske Srbije, da je ova misija u saglasju sa strateškim dokumentima ove zemlje, kao što je strategija nacionalne bezbednosti, strategija odbrane, i strategijski pregled odbrane.
Kolika je korist od učešća pripadnika Vojske Srbije u mirovnim operacija? Svaki od nas poslanika je dobro zapazio, ja bih naveo samo četiri. Jedna od bitnih i najvećih, ja bih rekao, koristi koje ova zemlja ima jeste da se time jasno šalje poruka da Srbija sa svojim kontigentom učestvuju u uspostavljanju mira i stabilnosti u svetu. Drugi benefit ili druga povoljnost korisna za našu zemlju jeste što se time jača spoljnopolitički kredibilitet naše zemlje. Treće svakako jeste da naši pripadnici vojske kroz učešće u mirovnim operacijama stiču izuzetno iskustvo i veštine u ratovanju savremenijih armija danas u svetu. Četvrto, time se jača ukupan ugled Vojske Srbije danas u svetu.
Ovde je bilo dosta reči oko refundacije sredstava preko Fonda Ujedinjenih nacija, pa je ministar rekao da oko milijardu košta ove godine učešće našeg kontingenta u mirovnim operacijama, da od toga 800 miliona je iz budžeta Ministarstva odbrane, odnosno budžeta Republike Srbije, a oko 200 miliona će se kroz sredstva Ujedinjenih nacija, koja su za to predviđena, refundirati.
Lepo je objašnjeno zašto je to tako. Na Odboru za odbranu unutrašnje poslove ja sam zatražio od predstavnika Ministarstva i dobio objašnjenje da za sada, obzirom na tehnološku opredeljenost i kapacitete Vojske Srbije, mi, nažalost, mahom učestvujemo sa živom silom, da tako kažem, bez prateće opreme. Onog trenutka kada budemo tehnološki osavremenili našu vojsku i kada budemo u mogućnosti da učestvujemo i sa pratećom opremom i sredstvima, onda će i ta refundacija biti daleko veća.
Ono što raduje jeste i objašnjenje predstavnika Ministarstva odbrane da taj odnos koji se plaća iz budžeta i koji se refundira iz Ujedinjenih nacija u našoj zemlji je kompatabilan sa odnosom u drugim zemljama, tako da mi nismo u diskriminatorskom položaju u odnosu na druge zemlje koje danas učestvuju u mirovnim operacijama.
Prvo se zahvaljujem ministru odbrane što je, kao retko do sada od njegovih prethodnika, prisustvovao sastanku Odbora za odbranu unutrašnje poslove, da je izložio plan rada Ministarstva, a danas i prisustvuje sednici. Znamo da smo ranije predloge odluka i planove upotrebe mahom izlagali pred predstavnicima Ministarstva, bez prisustva ministra, čime ministar jasno pokazuje svoju čvrstu rešenost da neke stvari u Ministarstvu odbrane dovede u red.
Ja sam zamolio na Odboru za odbranu unutrašnje poslove ministra i sada koristim i ovu priliku da tema tehnološkog zaostajanja vojske, tema dimenzioniranja vojske prema realnim potrebama ove zemlje, a ja bih rekao prema realnim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama kojima je Republika Srbije još uvek izložena, da se napravi neki sklad, jer smatram da smo tri proklamovana cilja - manje, bolje plaćenu i efikasnu vojsku, mi kroz ovu reformu vojske dobili zabrinjavajuće malu vojsku, tehnološki zaostalu vojsku u odnosu na zemlje okruženja, a da ne govorim o odnosu na vodeće zemlje EU danas.
Bilo je ovde dosta reči i primedbi iz opozicionih stranaka. Ja ne bih hteo ovo pitanje da politizujem, ali bih morao da kažem i da iskoristim prisustvo ministra odbrane, ja znam s kojim problemima se ministarstvo danas suočava i koliko je skroman budžet Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali jednako znam da u prošlosti i to malo u budžetu što je bilo je u velikoj meri nenamenski trošen, pa bih uputio ministra odbrane na razmišljanje, a to je i moj kolega Rističević ili neko od diskutanata izneo. Mi smo profesionalizovali Vojsku Srbije i ja shvatam da mi moramo u Vojsci za neke osetljive dužnosti da imamo vrhunske profesionalce, recimo operatere na složenim raketnim sistemima, recimo nišandžije na artiljerijskim oruđima i da ne nabrajam, na nekim specifičnim vesovima, ali ja ne vidim da mi moramo imati profesionalne vojnike na nekim sporednim dužnostima u Vojsci.
Ako svaki laik danas izračuna koliko košta profesionalni vojnik i koliko košta ročni vojnik, videće da daleko više košta profesionalni vojnik. Od tih sredstava ako bi delimično deprofesionalizaciju, da tako uslovno kažem, izvršili vojske i zadržali samo kritične neke, osetljive specijalnosti, mi bi našli sredstava da danas opremimo vojsku savremenijim sredstvima ratne tehnike. Mislim da su uštede višestruke.
Drugi razlog nenamenskog trošenja budžetskih sredstava, ja ne bih ovde pominjao aferu „Satelit“, aferu uvoza moderne telekomunikacione opreme iz Francuske bez ateste i razne druge sumnjive transakcije oko prometa naoružanja i vojne opreme preko firme SDPR, gde su naše namenske fabrike radile danonoćno, gde se ogromna sredstva iz naših namenskih kapaciteta prodavala trećim zemljama. Voleo bih da znam gde su ta sredstva završavala i da li su trošena u osavremenjavanje i opremanje vojske?
Ja bih molio da se preispitaju sva ta nenamenska trošenja budžetskih sredstava kada je u pitanju vojska. Mislim da nismo mogli u periodu od 2012. godine do danas na tom planu, a ja pouzdano znam da o tome postoje relevantni podaci, da vidimo da li smo nešto mogli za te akumulatore za startovanje aviona, da li smo nešto mogli da uradimo od tih sredstava koja su završila na nekom drugom mestu?
Na kraju bih rekao da će Poslanička grupa Srpske napredne stranke podržati sasvim sigurno Predlog ove odluke i plana upotrebe Vojske u učešću u mirovnim operacijama u ovoj godini. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, pobornik sam da se ovaj amandman ne može prihvatiti iz razloga jer zalaganje da članovi izvršnog odbora mogu biti lica koja nisu u nacionalnom savetu u najmanju ruku postavlja pitanje njihovog legitimiteta. Ako su oni stručnjaci u oblasti informisanja, u oblasti obrazovanja, kulture, zašto ne apliciraju i budu izabrani za članove nacionalnog saveta, pa onda iz redova članova nacionalnog saveta se bira izvršni odbor?
Pre će biti ovde pokušaj da se u izvršni odbor ubace ljudi koji nemaju neki legitimitet i koji nisu uspeli da prođu prilikom izbora članova nacionalnog saveta. Iz tog razlog ovaj amandman je neprihvatljiv. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u najmanju ruku moram da konstatujem da je predlog ovog amandmana pomalo čudan, tim pre što se birački spiskovi uvek ažuriraju i pripadnici albanske nacionalne zajednice mogu uvek da se upišu u biračke spiskove i da se tačno zna koliki je njihov broj. Tražeći sada, država mora da obezbedi osnovna ljudska i manjinska prava svim građanima, pa i albanskoj nacionalnoj zajednici. Obaveza je svakog građanina ove zemlje, sa druge strane, da se odazove popisu. Nemoralno je u jednom periodu pozivati svoje sunarodnike da se ne popišu u biračke spiskove, a potom retroaktivno tražiti da se prizna da ima 61.000 pripadnika albanske nacionalne zajednice u Srbiji sa popisom iz 2002. godine. Znači, sada bi trebalo da verujemo da stvarno ima toliko pripadnika albanske nacionalne zajednice 12 godina posle zadnjeg popisa, a tim pre što 2011. godine kada je vršen popis pripadnici albanske nacionalne zajednice, svega 5.500, su se odazvali popisu i registrovali kao pripadnici albanske nacionalne zajednice.
Šta ako su se pojedini pripadnici albanske nacionalne zajednice iselili na Kosovo, ako su se u međuvremenu pojedinci izjasnili kao Škali ili su se neki pojedinci izjasnili kao Srbi? Na čemu se zasniva zahtev da mi prihvatimo da ima 60.000, verovatno zbog broja članova nacionalnog saveta? Smatram to opravdanim, ali pošto se birački spiskovi nacionalnih zajednica stalno ažuriraju, onda je moralno pozvati svoje sugrađane da se odazovu popisu, pa ćemo tačno znati koliko ih ima i adekvatno tome će biti broj članova nacionalnog saveta. Hvala.

Ne bih mogao da se složim sa mojim prethodnikom. Javljam se zbog toga što sam pomenut, i to u kontekstu elementarnog nepoznavanja situacije.
Mislim da od mog preuvaženog prethodnika mnogo bolje poznajem stanje na Kosovu, trebalo bi. Govorio sam ovde, ne stoje vaše tvrdnje, pa čak i da se iz južne Srbije deo Albanaca preselio sa mestom prebivališta na prostore AP KiM, znate da je AP KiM pod međunarodnim protektoratom, odnosno da su tamo prisutne. Drugo, popis na teritoriji AP KiM nije vršen. Stoga vaša tvrdnja ne može da stoji ni u jednom ni u drugom slučaju. Smatram je neosnovanom. Tvrdim da prvo na prostoru južne Srbije ne živi 61 hiljada Albanaca, to bi na sledećem popisu bilo evidentno, dokazano, pokazano. Drugo, poznavajući migraciju stanovništva sa prostora juga Srbije ka prostoru Kosova, što zbog školovanja, što zbog promene prebivališta KiM, tvrdim da nema, a po nekim evidencijama, 27 hiljada, kako uvaženi kolega Halimi kaže, verujem da toliko Albanaca ima na jugu Srbije, ali 61 hiljada, verujem da toliko nema.
Kako ćete utvrditi da su oni promenu prebivališta sa teritorije južne Srbije na prostor KiM izvršili ako na prostoru KiM nije bilo nikakvog popisa stanovništva?

Ja i pored svih napora nisam uspeo da shvatim prethodne moje kolege iz DS-a…

Član 106, 107. Ovde je bilo reči da na bazi saznanja nekog pandura mi danas zasedamo i ukidamo imunitet narodnom poslaniku Draganu Tomiću.
Molim vas, pandur je pežorativan, pogrdan naziv za policajca MUP Republike Srbije i ja bih se svim pripadnicima policije i MUP-u, a nadam se i većine vas, izvinio zbog onoga što je izrečeno prema policajcu.
Druga primedba se odnosila zašto je sazvano danas zasedanje Narodne skupštine, da se ukine imunitet, kada gospodin Dragan Tomić nije kriv.
Da li smo mi to u vremenima kada narodni poslanici procenjuju da li je neko kriv, da li ima ozbiljnih indicija da je neko počinio krivično delo.
Nadam se da su ta vremena mnogo iza nas i da smo mi dužni, kolika je časnost i čestitost narodnog poslanika Dragana Tomića kada se pozvao na imunitet, govori i to da će zasedanje ovog parlamenta danas koštati budžet Republike Srbije oko milion i po dinara. Ukoliko je siguran u svoju nevinost…

Ovde je bilo primedbi da se neko nezakonito zadržava i to primedbe od one političke opcije koja je kroz akciju „Sablja“ stotine ljudi nezakonito držala u pritvoru.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moje današnje pitanje Vladi je jako kratko, ali je od životne važnosti za naše sugrađane na KiM. Ono glasi da li je Vlada Republike Srbije preduzela preko predstavnika Međunarodne zajednice sve neophodne mere da ponovljeni izbori u Severnoj Mitrovici 17. ovog meseca proteknu bezbedno?
Naime, da li je preko predstavnika KFOR-a, EULEKS-a, UNMIK-a, OEPS-a preduzela neophodne mere da ponovljeni izbori na severu Mitrovice proteknu najbezbednije?
Iskoristio bih ovu priliku da u ime poslaničkog kluba SNS Narodne skupštine Republike Srbije pozovem sve naše sugrađane na severu Kosovske Mitrovice da izađu na ponovljene izbore 17. ovog meseca, jer su ti izbori od životne važnosti za njihov dalji opstanak na KiM.
Samo izlaskom na ponovljene izbore 17. ovog meseca obezbeđuje se da predstavnik većinske zajednice, srpske zajednice bude gradonačelnik Severne Mitrovice. Samo takav ishod izbora obezbeđuje da se u severnoj Mitrovici formiraju svi organi zajednica srpskih opština. U suprotnom bi se sve stavilo pod znakom pitanja.
Iskoristio bih ovu priliku da u ime poslaničkog kluba SNS pozovem sve svoje zemljake na KiM, sve naše sugrađane koji danas žive na KiM da takođe u drugom krugu izbora na KiM 1. decembra izađu u što većem broju, jer je to isključivo u njihovom interesu i da ne nasedaju na provokacije, pretnje i ucene koje su i te kako danas prisutne na KiM. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih hteo da čestitam predlagaču, odnosno MUP-u što nije podleglo uticaju raznih interesnih grupa i što je Predlog zakona ovakav kakav jeste.
Već je rečeno da je Republika Srbija jedina zemlja u jugoistočnoj Evropi, koja još uvek nije regulisala sektor privatnog obezbeđenja detektivske delatnosti.
Kao što je poznato, bila su dva pokušaja da se Zakon o privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti donese u ovom parlamentu, od čega je poslednji pokušaj u januaru 2012. godine. Kao što vam je poznato, Strategija nacionalne bezbednosti tretira sektor privatnog obezbeđenja, kao elemente sistema bezbednosti.
Prema podacima Evropske konferencije za privatno obezbeđenje, procenjuje se da danas u Srbiji deluje aktivno oko 600 preduzeća i agencija za privatno obezbeđenje, gde trenutno radi oko 50.000 ljudi.
Snaga tržišta Srbije procenjuje se na oko 6.000 ugovora sa državnim institucijama i na oko 8.500 ugovora o obezbeđenju sa privatnim licima.
Šta želimo da postignemo usvajanjem ovakvog zakona o privatnom obezbeđenju? Osnovni cilj donošenja ovakvog zakona jeste da se pravno uredi ova privatna delatnost, a kao što smo konstatovali, ona do sada pravno nije bila regulisana, a sada vidim da se neki plaše da je pravno regulišemo, da će to biti uvod u formiranje novih paralelnih struktura, paralelne vojske.
Zatim, cilj je da se obezbedi viši stepen kontrole od strane nadležnih državnih organa, poslovanja preduzeća i industrija privatnog obezbeđenja. Cilj je takođe da se profesionalizuje, ali i legalizuje ova uslužna delatnost, koja na žalost i danas velikim delom posluje u sivoj zoni ekonomije i ne izmiruje svoje obaveze kada su u pitanju porezi i doprinosi prema budžetu Republike Srbije, a zaposleni u njoj vrlo često rade na crno bez zaključenih ugovora o radu, uplaćenih poreza i doprinosa.
Na koga će se odnositi zakon o privatnoj bezbednosti? To je negde, kao što sam rekao oko 600 pravnih subjekata, od kojih su dve multinacionalne kompanije „Dži fors“ i „Sekuritas“, jedna regionalna kompanija i ostale su uglavnom vlasništvo fizičkih lica i građana Republike Srbije.
Kako danas posluju ova preduzeća? Iz javno dostupnih dokumenata, revizorskih izveštaja i završnih računa može se zaključiti da je njihovo poslovanje na ivici rentabilnosti, sa iskazanim profitom na nivou 2 do 3%. Njihov društveni i ekonomski značaj je ogroman i ne treba ga potcenjivati. Ova delatnost je radom intenzivna i zapošljava veliki broj ljudi kojima obezbeđuje kakvu-takvu egzistenciju i jednovremeno doprinosi punjenju budžeta Republike Srbije, kroz plaćanje poreza i doprinosa na lične dohotke.
Zakon bi se odnosio i na samo zaštitnu delatnost. To su čuvarska služba u javnim ili privatnim preduzećima, koji su zaduženi za bezbednost imovine tih preduzeća. Zakon uređuje i oblast tehničke zaštite transporta novca, kao i redarske službe na javnim skupovima i sportskim priredbama, pa će se odredbe ovog zakona odnositi i na njih.
Nekoliko desetina malih i srednjih preduzeća pruža usluge tehničke zaštite, koja obuhvata isporuku opreme za protivprovalne sisteme, zaštitu od požara, video nadzor, kontrolu pristupa, satelitsko praćenje vozila i mehaničku zaštitu. Pet ili šest preduzeća obavlja usluge transporta novca za banke i trgovinske lance.
Ko su zaposleni u ovim agencijama? Za ogroman broj zaposlenih rad u privatnoj bezbednosti je privremeni ili povremeni, ali u svakom slučaju iznuđen posao, jer te osobe nisu mogle da pronađu posao u svojoj profesiji, ili su gubitnici tranzicije koji su ostali bez posla pa pokušavaju da kompletiraju svoj radni staž i da se nekako dočepaju penzije. Zajednička karakteristika svih zaposlenih je da pripadaju najnižim socijalnim slojevima i da se nalaze na ivici egzistencije, bez obzira na nivo njihovog obrazovanja. Oko 20% zaposlenih u ovim agencijama su bivši pripadnici Vojske Srbije i MUP, koji rado u ovoj industriji žele da poprave svoje materijalno stanje.
Zašto nemamo zakon o privatnoj bezbednosti duže od jedne decenije, i zbog čega smo stalno pokušavali da ga donesemo? Odgovor je vrlo jednostavan. Već dugi niz godina traje borba između raznih interesnih grupa, paradržavnih institucija, udruženja i pojedinaca koji pokušavaju da uguraju svoje materijalne interese u ovaj zakon, tako što će oduzeti i preneti na sebe monopol MUP, da ispituju, kontrolišu i licenciraju. Na takav način oni bi dugoročno obezbedili znatna finansijska sredstva za sebe, a smanjili bi prihode u budžetu Republike Srbije.
Broj onih koji bi da parazitiraju i profitiraju od ovog zakona je veliki i vama je vrlo dobro poznat, svim narodnim poslanicima, verujem da su se većini brojne agencije obraćale nudeći, pokušavajući da proguraju pojedina rešenja u ovaj zakon. Činjenica da oni nisu mogli da usaglase svoje interese dovode do propadanja svih prethodnih predloga zakona o privatnoj bezbednosti. Takva neodgovarajuća i neprimerena praksa je nedopustiva i neodgovara evropskim tendencijama u oblasti bezbednosti.
Srbija kao postkonfliktno i postraumatsko društvo nije na nivou razvoja koji omogućava prenos monopola sa MUP na neke agencije koje bi se naknadno formirale i izdavale, licencirale i obučavale kadrove zaposlene u preduzećima za privatno obezbeđenje.
Predlog zakona sadrži neke elemente koji su loši i koji sadrži u ranijim predlozima zakona. Ja bih se ovde osvrnuo na neke, kroz ovu načelnu raspravu, samo na neke. Raduje me činjenica da je ogroman broj amandmana predložen na ova dva zakona, oko stotinak, i kako ministar kaže da je predlagač zakona spreman da oko pedesetak amandman prihvati i ugradi u Predlog zakona.
Ukazaću samo, apostrofirati neka loša rešenja u ovom zakonu. Prvo, u odnosu na član 12. kada se propisuju uslovi za dobijanje licence, da bi lice moglo biti zaposleno u firmama koje se bave privatnim obezbeđenjem. Nedopustivo je predlogom zakona, predložili ste i tu je bilo, moji mnogi prethodnici su o tome govorili, da licenca važi pet godina, gospodine ministre, pet godina. Amandmanski predlozi naši svode se na to da licenca može važiti pet godina, ali da svako lice zaposleno u detektivskoj agenciji, agenciji za privatno obezbeđenje, koje obavlja poslove za koje je predviđeno nošenje oružja, potrebno je da svake godine podleže lekarskom pregledu, odnosno proveru psihičke stabilnosti. Pet godina je suviše dug period i nadam se da ćete snaći snage da taj amandman ugradite.
Sledeća primedba, takođe ključna, jeste isto na član 12. stav 4. Nakon usvajanja ovog zakona po ponuđenom rešenju predlagača zakona da sva lica koja rade danas u agencijama za privatno obezbeđenje, u detektivskim agencijama, moraju da ponovo podležu licenciranju, odnosno da moraj da polažu tu licencu, povećaće ogromne, dovešće do ogromnih troškova tih preduzeća. Neće te troškove platiti firme koje se danas bave privatnim obezbeđenjem, već će te troškove ugraditi kroz ugovore sa naručiocima posla, to su kao što znate danas u Srbiji moćne kompanije kao što su „Telekom“, kao što je EPS, NIS, jer će jednostavno tu cenu koju poslodavci moraju da plate za licenciranje svojih zaposlenih, povećati za toliki iznos cene svoje ugovore i opet će to ići na štetu javnih preduzeća, velikih kompanija i države.
Sledeća tema za razmišljanje zakonopisca jeste član 14. Ko će plaćati polaganje licence? Molio bih predstavnike MUP da me saslušaju. MI moramo ovde napraviti balans između troškova koje snosi pojedinac ukoliko želi da se zaposli u agenciji za privatno obezbeđenje, troškova poslodavaca i troškova naručioca posla. Molim vas da u tom pravcu razmišljate, ko će plaćati polaganje licence, lica koje hoće da se zaposli u agenciji za privatno obezbeđenje, da li plaća firma u kojoj se zapošljava ili će morati lice samo da plaća polaganje pred komisijom MUP.
Brojne primedbe vlasnika firmi svode se na to da to lice kada prestane da radi u toj firmi, ono sa sobom nosi licencu, pa je logično da lice samo plaća polaganje licence, sa čime se donekle mogu složiti. Onda dolazimo do člana 35. gde dodatno opterećujemo kroz rešenja koja se nude u zakonu, dodatno opterećujemo vlasnike firmi za privatno obezbeđenje i detektivsku delatnost, gde smo, ja ću ovde otvoreno reći, zbog uticaja nekih lobija iz Hrvatske, prihvatili rešenje da se za pratnju novca, govorim o članu 35, potrebni uslovi pored kofera sa hemijsko-tehničkom zaštitom i blindirano vozilo sa posebno tehnologijom i odgovarajuće fizičko obezbeđenje.
Kroz amandman koji sam ja podneo, molio bih da ga razmotrite ili jedno ili drugo i ovo rešenje koje vi nudite, takođe će povećati troškove firmi koje se bave privatnim obezbeđenjem, a sve, i skrećem vam pažnju, uslov kofer sa elektro-hemijskom zaštitom.
Moje informacije govore da je to jako izlobirano i da se taj kofer proizvodi u Hrvatskoj i da su to lobisti neki progurali da bi dodatno opteretili oni koji se danas, tih pet-šest firmi koje se bave i obezbeđenjem pratnje novca.
Daleko je celishodnije propisati ili jedno ili drugo – ili blindirano vozilo, odgovarajući broj fizičkih lica, stakla sa posebnom zaštitom ili kofer sa hemijsko-tehničkom zaštitom.
(Ivica Dačić s mesta: Prihvaćeno je.)
Vidim da je prihvaćeno, zahvaljujem se ministru.
Skrenuo bih pažnju na član 16. stav 2. Zakona o detektivskoj delatnosti, o čemu smo govorili sa predstavnikom MUP-a, uz zadovoljstvo da je predsednica Odbora za kontrolu službi bezbednosti to zapazila. U tom rešenju koje se nudi, agencije za detektivsku delatnost mogu da se bave tajnim fono i tv nadzorom, ali treba izričito zabraniti da mogu da se bave i tajnim presretanjem elektronske komunikacije, jer kod ovlašćenih službi bezbednosti mi danas imamo situaciju da primenu tajnog presretanja elektronske pošte može da odobri jedino nadležni sud. Ako bi prihvatili ovakvo rešenje, agencije za detektivsku delatnost bi mogle neometano, bez odobrenja nadležnog suda, da primenjuju ovu meru.
Sada bih nešto rekao o manjkavostima zakona i molio bih vas da me s pažnjom o tome saslušate. Ovim zakonom se ne reguliše, o tome sam na Odboru govorio, pitanje obezbeđenja noćnih klubova, barova i splavova. Gospodine ministre, na Odboru za odbranu i unutrašnje poslove informisan sam da je u skladu sa Zakonom o policiji bila obaveza MUP-a da donese podzakonske akte koji bi propisali kojim poslovima se ne mogu baviti pripadnici MUP-a. Informisan sam da ti podzakonski akti nisu doneti. Kako nisu doneti, a u ovom zakonu predloženo, ne sadrži problem obezbeđenja noćnih klubova, barova, splavova, onda ćemo doći u jednu situaciju da, ukoliko ne donesemo te podzakonske akte, pripadnici MUP-a, što je danas slučaj, pre podne budu legalni policajci u MUP-u, budu dobri policajci, a popodne obezbeđuju pojedine splavove, koristeći svoj ugled i autoritet koji imaju kao pripadnici MUP-a.
Lično mislim da je to veliki problem, posebno za Beograd, Niš i veće centre i da bi podzakonskim aktima trebalo propisati kojom delatnošću se pripadnici MUP-a ne smeju baviti.
Drugi problem je sledeći. Gospodine ministre, mi nismo ovim zakonom regulisali problem proizvodnje, uvoza, prometa i prodaje opreme za tajni video, audio nadzor i tajno presretanje elektronske komunikacije. To je danas ogroman problem u Srbiji. Skrenuo bih pažnju da je potrebno podneti posebnu uredbu ili poseban zakon kojim bi tu oblast regulisali. Danas na tržištu Srbije imamo da svako bez licence, bez dozvole može da uvozi opremu za tajno slušanje i snimanje, tajni video nadzor, tajni pretres, kako god hoćete, sve metode kojima se inače bave službe bezbednosti.
Danas svaka moćna kompanija, gospodine ministre, može tu opremu da kupi i danas, ona inače nije skupa, kao što vam je poznato, svako od fizičkih lica, ko je moćan u ekonomskom pogledu, može da primenjuje te mere bez kontrole nadležnih državnih organa. Preko je potrebno da se ova oblast nekom zakonskom regulativom reguliše. Danas na kiosku možete da kupite opremu za prisluškivanje. Niti znate ko je dobio licencu, ko sme da je uveze, ko je proizvođač, ko je stavlja u promet, kakvi su atesti za to. Znači, ta oblast nam nije uređena.
Na kraju, sasvim na kraju, skrenuo bih vam pažnju na nešto što takođe ovaj zakon ne uređuje. Znate da smo mi otvoreno tržište, da će kroz strane investicije doći mnogi strani investitori u našu zemlju i da će problem privatnog obezbeđenja biti i te kako zastupljen, ali se nigde kroz predlog ovog zakona ne precizira koja državna preduzeća, firme, ustanove, institucije od posebnog značaja za bezbednost ove zemlje, ne mogu angažovati firme za privatno obezbeđenje.
U Predlogu zakona, gospodine ministre, nemamo precizirano koje državne ustanove, vladine, koja preduzeća namenske proizvodnje, skrećem pažnju. Kako ćemo mi zaštititi licence? Kako ćemo zaštititi ono što se inače štiti kao službena tajna, ukoliko nismo predlogom zakona propisali?
Govoriću vam o firmi za telekomunikacije. Ako date firmama za privatno obezbeđenje, a javna je tajna da iza firmi za privatno obezbeđenje stoje i neke moćne bezbednosno-obaveštajne agencije, složićete se sa mnom, te informacije vi imate, najlegalniji metod ulaska u složene sisteme jedne države jeste preko firmi za privatno obezbeđenje. Danas nama obezbeđuju EPS, „Telekom“. Ne znam da li neke vladine institucije, ministarstva. Zato je preko potrebno, molim vas, do razmatranja amandmana da se precizira koje ustanove, preduzeća koja su od javnog značaja, od vitalnog državnog značaja, koje su od posebnog značaja za bezbednost zemlje ne mogu obezbeđivati firme za privatno obezbeđenje, već isključivo MUP.
Na kraju bih zamolio da se kroz amandmane, koje smo predložili i koja ćemo razmatrati na odboru, napravi balans između opterećenja fizičkih lica i poslodavaca u pogledu troškova lekarskog pregleda.
Sasvim na kraju, propisali ste Predlogom zakona da zaposleni u tim firmama mogu nositi oružje kalibra do devet milimetara. Gospodine ministre, imate i kalibar osam milimetara i 765. Ako bi usvojili takvu odredbu, predložio sam amandman do devet milimetara, što znači da oružje može biti do devet milimetara. Ako ostajete pri stavu devet milimetara, onda znači da sve firme moraju kupiti pištolje devet milimetara, a onda će imati viška naoružanja. Ponavljam, Srbija ima toliko viška naoružanja da ne može da ga se otarasi. Molim vas da taj amandman prihvatite, da glasi: „do devet milimetara“, da ne izlažemo firme dodatnim troškovima nego da možemo da legalizujemo oružje do 9 mm koje trenutno poseduje.
Radujem se usvajanju ova dva zakona i nadam se da ćete usvojiti naše amandmanske predloge i da ćemo ovu oblast napokon urediti. Stoga poslanička grupa SNS će u Danu za glasanje sasvim sigurno podržati predloge ovih zakona. Zahvaljujem se.