Uvažena predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, posle mog kolege gospodina Anđelkovića, koji je dosta afirmativno govorio o stanju na železnici, o dobrim planovima i dobrim projektima, ipak bih se zadržao, pre nego što se osvrnem na dobre i loše strane predloženog zakona, na stanju koje je danas na Železnicama Srbije.
Poznato vam je da su 2003. godine formirane agencije za prevoz. Godine 2005. Železnice Srbije imale su šest ćerki preduzeća. Došlo je do promene osnivačkog akta i osnivačka prava preneta su na Vladu Republike Srbije. Došlo je do privatizacije nekih ćerki preduzeća, a ćerke preduzeća su mesta gde se putem višestruko naduvanih faktura stiče nezakonita dobit.
Godine 2006. Železnice Srbije dobijaju novi oblik organizacije, sličan onome koji se danas predlaže ovim zakonom, odnosno postojale su dve direkcije – Direkcija za infrastrukturu i Direkcija za prevoz.
Godine 2011. Železnice Srbije postaju Železnice Srbije a.d. sa četiri preduzeća. Preduzeće za infrastrukturu dobija dodatni nivo organizovanja, a to su čvorne sekcije, čime se uvećava administrativno-birokratski kadar Železnice.
Ništa se u Železnici ne ulaže i, po proceni stručnih službi za revitalizaciju železnice 2010. godine, bilo je neophodno da država izdvoji šest milijardi evra da bi se kapaciteti i pruge dovele na nivo prosečnih brzina od 80 kilometara. Postavlja se pitanja koliko je potrebno danas novca izdvojiti?
Finansijska konsolidacija Železnica Srbije nije izvršena. Železnice Srbije su svoje poslovanje opteretili sa oko 1,3 milijarde evra, od čega spoljni dugovi čine oko 840 miliona evra, a dugovi prema domaćim kreditorima oko 190 miliona evra. Preduzeće je opterećeno i kratkoročnim obavezama, jer operativni prihodi ne pokrivaju operativne troškove.
Od 2000. godine u Železnici su minimalna ulaganja. Pruge su nam propale, nema pragova, nema šina. Vučna i vučena sredstva su uništena. Sprovodili su se eksperimenti u komercijalnoj politici preduzeća, ali uvek na štetu preduzeća. Radnici su ostali bez osnovnih zaštitnih sredstava, bez zaštitne i službene odeće. Plaćali smo penale za održavanje stranih kola i korišćenje stranih kola, koliko i energente. Lagane vožnje se uvode skoro na svim prugama. Radnici odlaze iz preduzeća po raznoraznim programima. Primani su kadrovi koji nam nisu potrebni. Železničari su spali sa zaradama ispod prosečne zarade u Republici Srbiji.
Prevoznici koji su dobili licence za prevoz i sertifikat o bezbednosti još uvek nemaju mogućnost pristupa železničkoj infrastrukturi, jer nisu ispunili svi zakonom propisani uslovi za korišćenje javne železničke infrastrukture. Nije objavljena izjava o mreži sa osnovnim principima na kojima je zasnovan režim naknada za korišćenje infrastrukture. Nije utvrđen model ugovora između upravljača infrastrukture i prevoznika i nije izvršeno u potpunosti restrukturiranje Železnica Srbije na način da je moguće realizovati pristup mreži.
Nestručnim vođenjem tarifne politike kako u putničkom, tako i u robnom saobraćaju, drastično su se smanjili prihodi Železnice. Putnički prevoz učestvuje u prihodima Železnice sa oko 10%, a mogao je da učestvuje sa znatno većim procentom da je vođena prava i dobra tarifna politika.
Robni saobraćaj je nestručnim vođenjem tarifne politike, primenom propisa uvek na štetu Železnice oterao i dan danas tera najveće korisnike naših usluga.
Železnica trenutno od RTB Bor potražuje preko 10 miliona dinara na osnovu ovakvih smicalica i pitanje je dana kada će isti prebaciti deo svog transporta na drumu, jer mu se više prevoz železnicom ne isplati.
Treba znati da RTB Bor godišnje vozi oko četiri hiljade tona robe železnicom, da je uredan platiša i da je napravio 50 kilometara pruge i dao Železnici na korišćenje i da po završetku nove topionice i fabrike sumporne kiseline planira da vozi preko 800 hiljada tona robe.
Danas mi pokušavamo da RTB Bor naplatimo međunarodnu tarifu u unutrašnjem transportu. Čudimo se zašto on odbija da to plati.
Železničko transportno tržište Srbije trenutno vredi od 250 do 300 miliona evra godišnje. Železnica trenutno prihoduje oko 100 miliona, jer nas veliki deo tranzitne robe zaobilazi zbog loših pruga, dugog tranzita kroz Srbiju, naplate pretovara i popravke tovara i slično.
Država subvencioniše železnicu sa oko 15 milijardi dinara godišnje i ako vidimo da možemo da prihodujemo oko 250 do 300 miliona, onda je jasno da železničari mogu sami da zarade svoje plate, ali nekome to ne odgovara.
Država je mogla da donese zakon po kome bi se sav drumski prevoz koji tranzitira kroz Srbiju, prevoz i železnicu kao što je to u mnogim zemljama EU. To je vezano i za donošenje strategije o saobraćaju gde bi se jasno razradile sve četiri vrste saobraćaja i gde bi se transport robe preusmerio preko železnice. Železnica bi zaradila, drumovi bi bili sačuvani od teških kamiona. Kada dođu strani privatni operateri sve će se to promeniti, a naročito sadašnja organizacija saobraćaja.
Što se tiče organizacije saobraćaja ona je ostala ista kao i pre 50 godina. Kada međunarodni voz uđe kod Subotice u Srbiju preuzme ga mašinsko osoblje vuče vozova Subotice. Isti taj voz vuku do Novog Sada gde ga preuzima njihovo osoblje koje ga vuče do Beograda i do beogradske ranžirne rampe. Tu ga preuzima njihovo osoblje i vuče ga do Lapova ili eventualno Niša. Onda ga preuzima niško osoblje. Svaki put kada se menja osoblje voza voz ispada iz svoje trase i pošto su nam pruge loše posle teško pronalazimo interval da se taj voz ponovo ubaci u saobraćaj. Svaki put kada se menja osoblje menja se i lokomotiva koja vuče taj voz, umesto da jedna lokomotiva i jedno ili dva osoblja voze voz kroz Srbiju taj voz prođe za 10 sati kroz Srbiju, a onda ide po dva dana.
Danas je zakup poslovnog prostora na železnici isto tarifiran za celu Srbiju. Ista je cena zakupa poslovnog prostora i u Beogradu i u Zaječaru. Na sajtu železnice se iznose netačni podaci o broju lokomotiva, teretnih i putničkih kola. Imamo oko 70 lokomotiva i nešto preko 2000 teretnih kola. Na sajtu piše da imamo 450 lokomotiva i preko 4000 teretnih kola, što je čista laž. Doduše možda ih ima toliko na evidenciji na grobljima teretnih kola i lokomotiva, ali oni su van upotrebe.
Železnice duguju preko milijardu dolara i svaki dan se zadužuju sve više. Kako će se ovi dugovi vraćati to do sada nikome nije jasno. Nije ovoliki dug napravljen za jednu godinu, ali se on nikada nije smanjivao, već se samo uvećavao, što najbolje govori o ne činjenju onih koji su vodili železnicu. Danas železnice plaćaju milionske penale na kredite koje nisu povukle.
Šta je uzrok ovakvom stanju na železnicama Srbije danas? Dugogodišnja i organizovana korupcija i pljačka Železnice Srbije, na svim nivoima po principu što viši nivo veća mogućnost za pljačku. Nepostojanje i neprilagođavanje saobraćajne politike stvarnim potrebama tržišta gde bi bili uređeni interesi i odnosi svih vidova saobraćaja, nepostojanje a nadam se ovih dana i postojanje Zakona o železnici, centralizovan način upravljanja finansijama, budžetskih i zarađenih prihoda sa minimalnom odgovornošću, uticaj političkih stranaka preko svojih predstavnika u organima upravljanja železnicama, očajnoj kadrovskoj politici. U stranu su gurnuti stručni ljudi koji poštuju zakone i opšte dobro, a postavljeni su podobni kadrovi sa jasno utvrđenim zadacima kako pribaviti korist za svoju političku opciju. Kupovina ćutanja sindikalnih predstavnika, reprezentativnih i nekih manjih sindikata putem ugostiteljskih objekata o čemu je i u medijima ovih dana bilo reči, deviznih i domaćih dnevnica sa službenim putovanjima. Kupovina ćutanja predstavnika poslodavstva, privilegijama kao što su često devizne i domaće dnevnice, direktorski dodaci, ugostiteljskih objekata, podela stanova i drugo. Nakaradnoj i po ceo sistem Železnice Srbije pogubnoj komercijalnoj i posebno tarifnoj politici koja za posledicu ima odlazak korisnika prevoza na druge vidove prevoza, samim tim i gubitak prihoda i radnih mesta.
Reći ću vam kakvo je stanje u okruženju. Srbija je u posao restrukturiranja železnica ušla zadnja od bivših država SFRJ. Nema potrebe da luta po razno, raznim modelima restrukturiranja. Sadašnju organizacije Železnica Srbije imale su nekada i Slovenija, njene železnice ali su je promenile jer nije dala željene efekte. Hrvatska železnica ima tri organizaciona dela – kargo, putnički prevoz i infrastrukturu. Ulaskom u EU Hrvatska će osloboditi svoje transportno tržište i trenutno sprovodi smanjenje broja radnika u svom kargu i to sa 2000 na 1000 radnika.
Rumunske železnice su ulaskom u EU liberalizovale svoje transportno tržište i tako uništile svog robnog operatera. Isti je samo u jednom danu otpustio oko 8000 radnika i trenutno je u stečaju. Transportno tržište Crne Gore i BiH još uvek nije otvoreno.
Koje su dobre strane ovog Zakona o železnici?Dobra strana Zakona o železnici je to što će ozakoniti promenu pravnog statusa Železnice Srbije, da ukoliko u svojim amandmanima kojih nije malo, obezbedi stabilan izvor finanasiranja. U vezi sa time, predložio sam jedan model finansiranja Železnice Srbije. Zamolio bih ministra, Vladu i resorni odbor da se po pitanju tog amandmana izjasne. Da dozvole mogućnost koncesije, takođe je i u vezi sa time podnet amandman, da krene sa uređenjem našeg transportnog tržišta i njegovog prilagođavanja sa direktivama EU u vezi sa ovom oblašću.
Gospodine ministre u ovom zakonu je predloženo smanjenje zaštitnog pružnog pojasa sa 200 na 100 metara. Vama je poznato da je titular svih objekata u tom zaštitnom pružnom pojasu Republika Srbija. Do sada su postojali objekti koje je Vlada Republike Srbije iznajmljivala zakupcima za korišćenje objekata na tom zaštitnom pojasu. Problem i Vlade i Železnice Srbije je što naplata te zakupnine ne ide ni 10%, čime gubi i budžet Republike Srbije i samim tim i Železnice Republike Srbije. Da se naplata od korišćenja tih objekata slivala u državnu kasu bilo bi više sredstava i za razvoj infrastrukture Železnica Srbije.
Motiv ovoga je prevashodno zaštitni pojas u većim gradovima kao što je Niš, Kragujevac, Beograd i Novi Sad jer će sigurno tim odricanjem od tih 100 metara i smanjivanjem zaštitnog pojasa sa 200 na 100 metara verovatno nići mnogi privredni i građevinski objekti u tom pojasu. To lično mislim pogrešnim i u vezi sa tim je podnet amandman. Mislim da bi to trebalo ostati i da titular toga bude Republika Srbija i da od toga naplaćuje rentu, a da povratno time pomaže svoje železnice.
Drugo rešenje koje se nudi, koje je problematično i koje je možda najspornije u predloženom zakonu jeste da se odlučivanje o nerentabilnim prugama, o zatvaranju nerentabilnih pruga, odluka sa Narodne skupštine prenosi na Vladu Republike Srbije. Mislim da je potrebno zadržati staro rešenje, da ovaj dom treba da se izjašnjava redovno o prugama koje su nerentabilne i koje su planirane za obustavu saobraćaja.
Treće pitanje koje malo tretira predloženi zakon a za koje smatram da je od životne važnosti za železnicu jeste pitanje koncesije. U svojim amandmanima sam detaljno razradio problem koncesije u železnici. Takođe bih vas molio da se o tome izjasnite i da obratite pažnju i na tu mogućnost. Mislim da u ovakvom trenutku i u finansijskoj situaciji u kojoj se danas nalazi železnica, koncesija je jedno od jako bitnih rešenja.
Predložili smo i koncept finansiranja Železnica Srbije. Takođe ćemo o tim amandmanima u danu kada budemo raspravljali. Neshvatljivo je gospodine ministre da se u okviru naplate akciza za gorivo kroz naplatu drumarine, Železnica Srbije plaćaju drumarinu iako ne koriste drumove već koriste pruge.
Mislim da se smanjenjem te dažbine sa tereta železnica može izdvojiti deo sredstava za unapređenje železničke infrastrukture.
Sada, van ovoga predloga zakona, zamolio bih vas da vaše ministarstvo i Vlada Republike Srbije razmotre problem reforme sindikalnog organizovanja u Železnicama Srbije.
Ne znam da li vam je poznato da u Železnicama Srbije postoji oko 17 sindikata? Ispravlja me kolega Anđelković, 27. Zar nije moguće ako delimo sada Železnice Srbije na prevoz i infrastrukturu, da imamo dva reprezentativna sindikata za prevoz i za infrastrukturu? Ovo govorim stoga što su troškovi Železnice Srbije za to sindikalno organizovanje ogromni.
Ovde imam tabelu svih troškova. Ne bih sad da zamaram ovaj dom, ali mogu da vam to pokažem, koji su to sve iznosi za sindikate u okviru železnica.
Drugo pitanje kojim Železnice Srbije treba da se pozabave, gospodine ministre, jeste i ključno pitanje, a mislim i nadležni organi u ovoj zemlji, jeste razotkriti, razobličiti spregu nekih čelnih ljudi u Železnici Srbije sa privatnim špediterskim firmama. Postoji osnova da se prevoz koji se planira sa železnice kroz razne mahinacije preliva na prevoz privatnih špediterskih firmi i to je jedan od krupnih problema.
Napokon i poslednje, predlažem vam da vaše ministarstvo i Vlada ozbiljno razmotre donošenje nove strategije o saobraćajnoj politici u našoj zemlji, upravo iz razloga koje sam malo pre naveo, jer neke analize govore, gotovo u svim zemljama EU 80% transporta robe se odvija železnicom, a mi danas svega 20%.
Na kraju, uz zahvalnost na pažnji, molim vas da predložene amandmane na nadležnom odboru i vi kao ministarstvo i Vlada ozbiljno razmotrite, jer oni u nekim stvarima bitno poboljšavaju Predlog ovog zakona. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj skupštini je bilo dosta teških odluka i dosta tužnih dana. Verujem da je današnji dan jedan od takvih dana. Ali, lično mislim da je bolje tugovati nego gajiti nerealne iluzije.       
Znam, pre nego kažem par reči o predlogu ovog sporazuma, da će me jedan građana Srbije od ovog trenutka svrstati u izdajnike, ali ne želim kroz ovo moje izlaganje da branim ni sporazum, ni potpisnike, odnosno članove našeg pregovaračkog tima. Želim da branim realnost u kojoj živimo. Da smo bogata zemlja i da imamo moćne saveznike, stao bih na stranu onih koji danas predlažu da ovaj sporazum nikako ne bi trebalo prihvatiti. Ali, vi dobro znate da to nije tako.
Srbija ne može više da bude talac nerealne i isprazne politike o Kosovu i Metohiji. Srbija ne može i ne sme da žrtvuje svoju budućnost zarad inaćenja nekih nerazumnih sa Kosova i Metohije, koji ne shvataju da smo mali i nemoćni i da u međunarodnim odnosima danas isuviše malo ima pravde. Možemo li mi, dame i gospodo, da zaštitimo srpski narod na Kosovu i Metohiji. Ne možemo, kao što ne možemo ni pitanje Kosova i Metohije da rešimo bez međunarodne zajednice. Stoga moramo onda, ma koliko bilo nepravedno, da uvažimo i stavove te međunarodne zajednice.
Vlada je zauzela jedinstven stav i podržala sporazum. Kakva smo mi to onda zemlja ako ne verujemo sopstvenoj Vladi? Ovde se u diskusijama prethodnika malo osvrtalo na konkretna rešenja iz sporazuma. Ovde bih, gospodine premijeru, pošto sledi implementacija ovog sporazuma, ukazao na neke stvari koje su bitne. Bilo je dosta govora o lošim rešenjima. Kasnije ću reći i šta ovaj sporazum donosi.
Moje pitanje je – ko daje saglasnost na izradu statuta zajednici srpskih opština na Kosovu i Metohiji? Vrlo je važno pitanje. Ukoliko to rade vlasti u Prištini, onda će i taj statut biti limitiran interesima kosovskih institucija. U jednoj od odrednica predloženog sporazuma se kaže da zajednica srpskih opština ima pun nadzor nad ekonomskim razvojem, obrazovanjem, zdravstvom, urbanizmom i regionalnim razvojem. Terminološki, ako tumačimo nadzor, onda to podrazumeva da u tim oblastima koje su nabrojane niti Skupština, niti izvršno veće zajednice srpskih opština nema ključnu ulogu, već nadzire ono što će primenjivati centralne vlasti u Prištini.
Lično mislim da tu ima prostora da se to kroz implementaciju sporazuma sasvim drugačije uredi u korist srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Složiću se sa nekima od prethodnika, jedna odrednica koja sasvim nije trebalo da stoji u predlogu ovog sporazuma, to je da nijedna strana potpisnica sporazuma neće ometati jedna drugu prilikom ulaska u EU ili u evropskim integracijama. Znate, u EU ne ulaze mesne zajednice, niti gradovi. U EU ulaze države. Stoga mislim da je suvišna ova preambula, odnosno ovaj stav koji je unet u predlog sporazuma.
Ovde je bilo malo diskusije o tome šta dobijamo kroz ovaj sporazum. Ukratko bih izneo šta srpska zajednica na Kosovu i Metohiji dobija predlogom ovog sporazuma. Prvi put terminološki se upotrebljava zajednica srpskih opština kao jedinstven entitet. Do sada je to u nekoj formi, kada je u pitanju sever Kosova, postojalo. Ove četiri opštine su u organizacionom, teritorijalnom i svakom drugom pogledu bile jedinstvena celina.
Da li su to opštine južno od Ibra bile? Bile su rascepkane, razjedinjene na više enklava ili entiteta, a po prvi put se terminološki uvodi i sve te opštine se objedinjuju kroz jednu zajednicu srpskih opština, što je nov kvalitet u predloženom sporazumu.
Obezbeđuje se da ta zajednica odlučuje o nekim vrlo važnim pitanjima za život Srba na Kosovu. Obezbeđuje se opstanak Srba na KiM. Obezbeđuju se garancije NATO saveza da kosovske bezbednosne snage neće biti prisutne na severu Kosova. Pa zar to nije dovoljno? Bilo je straha od upada specijalnih jedinica Rosu. Da li Srbija može da odgovori na takve bezbednosne rizike, da nam se ponovi upad specijalnih kosovskih jedinica u enklave koje su nastanjene srpskim življem?
Ono što je najvažnije i o čemu je ovde bilo malo reči, obezbeđuje se da ne budemo izbačeni iz igre oko daljih pregovora o KiM. Mislim da je to ključni kvalitet ovog predloženog sporazuma.
Lično mislim i pozivam, vreme će pokazati, ali mislim da treba da budemo jedinstveni oko prihvatanja ovakvog sporazuma, jer on je, ma koliko je neko cinički ovde rekao, mnogo bolji od onoga što je bilo u osmoj rundi pregovora. Mislim da je dosta i na tome sam zahvalan i Vladi i pregovaračkom timu, da je dosta dobrih rešenja i dosta dobrih osnova za dalje pregovore oko konačnog statusa KiM, a nadam se da ćemo vremenom uspeti da ponovo vratimo pitanje rešavanja KiM iz EU u UN, preko naših saveznika.
Gospodin Stefanović mi objašnjava kako, a ja mislim da se mi sada mučimo i da imamo posledice onoga što je 2008. godine urađeno, kada je pitanje rešavanja statusa Kosova izmešteno iz UN u EU i sada, naprosto, imamo taj problem i mislim da je to kobna greška i sve što je posle toga usledilo i posledice koje danas imamo su upravo posledice takvog, po meni jako pogrešnog, postupka. Zahvaljujem se na pažnji.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, valjda je postala zla kob da se u ovako kasne sate govori o Kosovu i Metohiji, nažalost večeras i pred nepristojno popunjenom salom ovog doma.
Zahvalan sam mojim prethodnicima koji mi i tako tanku nit koja me vezuje za Kosovo i Metohiju učvršćuju svojim diskusijama. Jedan sam od onih koji je na Odboru za Kosovo i Metohiju bio protiv formiranja Anketnog odbora iz dva razloga. Prvi razlog je zato što su u jeku pregovori našeg pregovaračkog tima sa privremenim kosovskim institucijama i plašio sam se da formiranje jednog ovakvog Anketnog odbora ne bi dodatno usložilo ukupnu situaciju na Kosovu i Metohiji i umanjilo kapacitet našeg pregovaračkog tima. Drugi razlog je zato što nisam želeo da formiranje Anketnog odbora stvori animozitet građana u užem delu Srbije prema Srbima i drugom nealbanskom stanovništvu na Kosovu i Metohiji.
Današnja diskusija me je uverila da sam pogrešio i priznajem da sam pogrešio i mislim da je preko potrebno formiranje jednog ovakvog Anketnog odbora. Mnogi su ovde pitali koji su razlozi za formiranje ovakvog Anketnog odbora? Dame i gospodo, prema stavu poslaničke grupe kojoj pripadam Kosovo i Metohija je sastavni deo Republike Srbije. Republika Srbija je siromašna država da ne bi vodila računa danas kuda ide svaki dinar iz državnog budžeta.
Zašto to ne bi radila i kada je u pitanju prostor Kosova i Metohije? Borba protiv organizovanog kriminala i korupcije podrazumeva takvu borbu na celoj teritoriji Republike Srbije, pa samim tim i na prostoru Kosova i Metohije. To su osnovni razlozi koji zahtevaju formiranje jednog ovakvog anketnog odbora.
Vama je poznato da je u godinama iza nas, od 2000. do 2012. godine novac koji je kroz razne investicije i druge obaveze prema KiM plasiran preko nadležnih ministarstava Vlade Republike Srbije. Nije bilo rešenje da se centralistički s jednog mesta taj novac kontroliše i efekti koji su prouzrokovani kroz plasiranje takvog novca na prostoru KiM.
Moja poslanička grupa, i o tome smo razgovarali na Odboru za KiM, se zalaže da se iznađe rešenje da se ubuduće finansiranje svih potreba na prostoru KiM vrši preko Kancelarije za KiM. Nadam se da će Kancelarija za KiM u organizacionom i kadrovskom pogledu biti osposobljena za jedan takav posao i verujem da će onda vrlo lako da se kontrolišu efekti, odnosno da se prate kanali novca, pogotovo kanali koji vode prema prostoru KiM.
Ne može me niko ubediti, makar ne mene koji sam se dobrim delom svog života profesionalno bavio nekim bezbednosnim pitanjima na prostoru KiM, da ne postoji sprega između kriminalnih grupa u Beogradu i ostatku Srbije sa nekim kriminalnim grupama na prostoru KiM. Da, slažem se, ako me neko pita. Ako bi korupciju i kriminal trebalo tražiti na KiM, onda ih pre svega treba tražiti u Prištini, treba ih tražiti privremenih kosovskih institucija, treba ih tražiti kod onih koji danas čine vlast na KiM.
Pošto Republika Srbija u ovom trenutku nije u stanju da jedan takav zadatak realizuje, onda je sasvim sigurno u stanju da realizuje makar da kontroliše novac koji se toliki koliki, a smatram da ni jedan dinar koji je potrošen na KiM, a koji je u funkciji očuvanja vitalnih državnih i nacionalnih interesa, nije uzalud potrošen. Smatram da novčani izdaci za KiM nisu dovoljni i da ih treba povećati, ali smatram jednako tako da je zločin ako se neko ogrešio prema tom novcu i ako je taj novac završio u privatnim džepovima i ako su ti u čijim džepovima je završio danas najveći jurišnici i najveći pobornici očuvanja vitalnih državnih i nacionalnih interesa na Kosovu, a figurativno ih zovem "dežurni Srbi".
Prema tome, verujem da anketni odbor neće napraviti sliku u Srbiji da su svi Srbi na prostoru KiM i drugi nealbanci kriminalizovani, ali jednako verujem da će doći do onih u čijim džepovima su završili novci građana Republike Srbije, nenamenski potrošeni.
Tu i sem veze kriminalnih grupa sa prostora uže Srbije i kriminalnih grupa na severu Kosova, postoji sprega kriminalnih grupa sa severa Kosova sa onim albanskim grupama južno od Ibra. I o tome treba da govorimo.
Ovaj dom je mnogo ozbiljniji da bi se na bazi jedne televizijske emisije na jednoj televiziji opredelio da formira anketni odbor koji bi ispitao trošenje novčanih sredstava koji su namenjeni KiM za ovih 12 godina. Naprosto, potrebe borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije na svakom delu teritorije Srbije zahtevaju da se taj prostor teritorije Srbije u tom pogledu tretira.
Bilo je ovde reči da bi to trebalo da rade nadležni državni organi. Mislim da to spada u domen demagogije. Opšte je poznato da ni policija ni sudstvo Republike Srbije danas nemaju objektivnih uslova da potpuno ispitaju organizovani kriminal i korupciju, odnosno sve tokove novca koji se iz republičkog budžeta odlivaju na prostor KiM. To je sasvim jasno. Niti policija, niti sudstvo, niti ostali nadležni organi nemaju mogućnosti da to danas urade na prostoru KiM. Svaka izjava u tom pravcu je demagoška parola. Da je to tako, bio bih jako sretan i ne bi bilo potrebe za formiranjem anketnog odbora.
Nisam zadovoljan zato što je poslednja runda pregovora bila neuspešna između pregovaračkog tima, kako neko reče, državnog vrha. Ja stvarno mislim državni vrh. Po prvi put sa punim značenjem te reči može se reći – državni vrh. Srećan sam zbog toga zato što taj državni vrh po prvi put nudi neko rešenje za KiM i zdušno se bori u granicama objektivnih okolnosti da rešenje što maksimalnije izdejstvuje.
Druga je stvar što nisu prisutni pritisci ni Brisela, ni Vašingtona na privremene kosovske institucije i to je opšte poznato, tako da taj neuspeh smatram i našim neuspehom. Ne radujem se nijednom neuspehu u pregovaračkom procesu, kao što se ne radujem da rezultati tih pregovora budu ispod minimuma državnih i nacionalnih interesa, a verujem da smo mi kroz Rezoluciju i Platformu koje smo usvojili nedavno u ovom parlamentu jasno zacrtali okvire u okviru kojih se danas naš pregovarački tim kreće.
Želeo bih da izrazim punu podršku našem pregovaračkom timu. Mi smo jedan od retkih naroda koji u ovako teškim situacijama po našu zemlju često volimo da razvodnjavamo stvari, često smo skloni kritizerstvu, a nikako sabornosti i nekoj konstruktivnoj kritici koja bi pomogla kapacitetu našeg pregovaračkog tima da što bolje rešenje izdejstvuje u Briselu. Nadam se da će pregovori biti nastavljeni.
Nisam evrofanatik, ali ne verujem da je ukopavanje u sopstvene rovove i zamrzavanje konflikta na KiM u interesu države Srbije. Stoga smatram da ti pregovori moraju da se nastave, ali samo do granice makar minimuma vitalnih državnih i nacionalnih interesa, a vi znate kakva rešenja nudi predložena Rezolucija i Platforma za pregovore.
Bilo je ovde reči da KiM nema izvorne prihode. Nekima kojima je bajat sendvič Sorošev pomutio razum za pravilno rasuđivanje istakao bih – ko je kriv što je Srbija od 2000. godine do danas sve manje prisutna u državnom smislu na KiM? Neću da govorim o devedesetima, mada me neki podsećaju na Košare i na mnoge druge.
Dame i gospodo, možda ne postoji pedalj KiM koji nisam prepešačio. Stoga te demagoške parole onih koji samo iz geografskih karata znaju KiM mene ne dotiču, čak me i vređaju. Meni je dobro poznata uloga mnogih koji se danas busaju i koji likuju nad tome što je Republika Srbija za ovih 12 godina sve manje prisutna na KiM, ali mi je poznata i uloga onih koji su časno i čestito i tada i sada i devedesetih i dvehiljaditih i danas branili naše državne interese na KiM.
Stoga, oni koji slušaju, a koji su moji saborci i oni koji su sada na KiM ne mogu da se pomire sa takvim lekcijama koje se sa ove vremenske distance dele.
Zašto Srbija nema svoje izvorne prihode? Zato što smo, dame i gospodo, od 2000. godine do 2012. godine stalno lansirali tezu od vlasti, koja je bila u tom periodu, da je problem KiM 90-ih bio problem nepoštovanja ljudskih i manjinskih prava, a ne problem otvorenog separatizma i secesionizma, a ne problem koji je, od zasedanja Prve i Druge prizrenske lige, kroz etapni proces se polako finalizovao, da bi 90-ih godina, krajem 90-ih godina eskalirao.
Onda optuživali sebe za sve i svašta, pa samo onda nalazili grobnice tamo gde ih nema, otkopavali smo. Inženjerske mašine su nam i u rudnicima i u mnogim drugim mestima prekopali pola Kosova, a ja mislim i pola Srbije, da bi našli što više argumenata da sebe optužimo. Time smo polako devalvirali Rezoluciju 1244. Time smo slali poruku Međunarodnoj zajednici da srpsko društvo nije dovoljno demokratsko, da nema kapaciteta da upravlja KiM, da je stoga potrebno međunarodno tutorstvo.
Sad nam se to, dame i gospodo, vraća kao bumerang i sada se međusobno optužujemo ko nam je kriv. Mi smo, dame i gospodo, građani ove Srbije, krivi zato što smo danas tu gde jesmo kada je u pitanju KiM.
Ne postoji međunarodna zavera kada je u pitanju KiM. Postoje interesi nekih međunarodnih centara moći, ali mi nismo odvojili nikada nijedan dinar da lobiramo u međunarodnim centrima moći, već smo pokrali, opljačkali ovo društvo i sav novac prisvojili egoistički, pri tome ne misleći na vitalne, državne i nacionalne interese, a sada sa ove distance delimo lekciju onima koji su nekada branili KiM, da su bili zločinci, da su vodili pogrešno politiku, da su ne znam šta uradili.
Desilo bi se, dame i gospodo, KiM ako ne 1998, 1999, 2008. godine, verujte mi 2009. godine. Desilo bi se kad tad. Pri tome, ne amnestiram politiku koja je vođena 90-ih godina. Možda sam jedan od retkih vojnika koji se otvoreno, a to znaju oni koji su samnom bili, tadašnjem predsedniku suprotstavio i mnogima drugima zbog takve politike. Ne kažem da sam epohalno video dalje, ali sam bio načelnik službe na KiM, znao sam mnogo više od drugih.
Tvrdim vam da bi se to desilo. Interesi su mnogo davno, 80-ih godina, podmirenih nekih interesnih grupa, nekih kongresmena, nekih senatora, ogroman novac je u opticaju, a država Srbija za sve to vreme nije smogla moći da otvoreno lobira, niti danas ima lobističke grupe po svetu u centrima moći gde se danas odlučuje.
Dame i gospodo, nadam se da ovaj Anketni odbor neće otežati poziciju Srba i drugih nealbanaca na KiM. Makar ja, preko predstavnika iz naše poslaničke grupe, neću to dozvoliti i biću protiv toga. Neće mi stvoriti sliku u Srbiji da su Srbi, svi Srbi na prostoru KiM kriminalizovani i korumpirani. Duboko znam da tamo živi jedan častan, čestit svet, jedan hrabar svet. Duboko znam u kakvim uslovima oni žive. To je moj zavičaj i mnogo sam dublje vezan od mnogih drugih. Nadam se, sem Stevića i Bogdanovića, , izvinjavam se, i Jakšića, uz sve poštovanje, za sve što čini za KiM, ne vidim nekoga drugog da je više vezan za prostor KiM.
Molim vas, nemojmo da toliko budemo razdražljivi kada je u pitanju KiM, da ne postoje veći ili manji rodoljubi kada je u pitanju KiM. Uz sve poštovanje, gospodine Jakšiću, na Odboru za KiM sam vama rekao – Srbi sa severa KiM moraju da pokažu minimum solidarnosti prema Srbima i drugim nealbancima južno od Ibra. Ne vidim, makar je to moje lično mišljenje, da vi u ovom trenutku pokazujete dovoljni stepen za jednu celinu koja se zove KiM, kao što ne vidim da nekim svojim postupcima ne pomažete dovoljno da naš pregovarački tim izbori što bolje rešenje za KiM u pregovorima koji su se do juče odvijali, a nadam se da će se nastaviti i u budućnosti. Zahvaljujem se.

Gospodine Jakšiću, voleo bih, jako bih voleo da mogu sa svojom porodicom da živim u mojoj Metohiji, u mojoj Đakovici. Vi to dobro znate da je nemoguće. Nemoguće je iz više razloga.
Ne znam da li znate, ali ja sam jedan, ako ne možda i poslednji vojnik koji je napustio KiM, iz okruženja, na prostoru Podujeva. Kada je zadnji vojnik napustio KiM, probio sam se iz tog okruženja sa dva bola.
Ne znam da li znate za pokušaj kidnapovanja mog sina još za vreme 1998.-1999. godine? Svoju porodicu sam držao tamo sve do zadnjeg dana. Bio sam i načelnik Vojne bezbednosti na KiM od 1993.-1999. godine. Nepravedno sam od privremenih institucija, a to ste čitali u "R&D Savel", ogromnom poternicom, raspisanom po njihovim pravilima i propisima, iako znam da sam sve časno i odgovorno radio. Zamislite da toliko budem naivan i glup, i da u krilu i u naručje jednim takvim zlikovcima odem, smatrao bih to svojom vrhunskom neodgovornošću prema sebi i porodici.
Ako jednog dana budu stvoreni uslovi, nećete vi mene zvati na KiM, doći ću ja sam u svoj zavičaj. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, prošli put sam vas poslušao, ali dozvolite mi da vas ne poslušam ovog puta.
Reklamiram povredu člana 106. i 107. Uz duboko uvažavanje svega onoga što je rečeno, moram da kažem da je ovde bilo polemike koju školu je predsednik Republike Srbije završio. Siguran sam da je završio školu patriotizma, rodoljublja i državotvornosti. Tu školu je kroz svoju političku karijeru dokazao i o tome verujem da se ogromni broj građana Republike Srbije slaže.
Bilo je ovde opaski da su tri kuvara otišla u Brisel, zakuvala i sada nam isporučuju dramatične informacije oko te kuhinje.
Gospodine Stefanoviću, mislim da je Vlada od 2000. do 2012. godine sve živo zakuvala, a ovoj vladi je pripalo to da pokuša da na neki način stavi mirođiju na to što je zakuvano da bi imalo nekakav ukus. Nisu kuvari iz ove vlade, već iz ove vlade pokušavaju da to što je zakuvano za ovih 12 godina spase kako mogu.
Pominjali ste gospodina Đurića. Znam da vam je jako žao što u vašim redovima nemate tako mladog, časnog, čestitog, odgovornog člana koji, makar po izjavama članova pregovaračkog tima, časno i odgovorno brani interese Srbije na Kosovu i Metohiji. Mi se sa gospodinom Đurićem ponosimo i preporučio bih vam da imate mnogo više takvih članova u vašim redovima. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pošto je ovo dan za poslanička pitanja, za razliku od mog prethodnika, postaviću jedno jedino pitanje. Neću kao on ulaziti u snimak opšte političke situacije u Srbiji, od finansija pa do svega, držaću se onoga što u Poslovniku piše.
Pre nego što postavim pitanje, napomenuo bih da lično nisam zadovoljan, u ovoj skupštini sam postavio dva pitanja, a oba se tiču privatizacije velikih niških preduzeća od 2000. godine pa do danas. Prvo pitanje je bilo oko privatizacije preduzeća "Nisal" iz Niša, koje je bilo vodeće u metalskom kompleksu u trenutku privatizacije. Ni manjinski akcionari, a ni ja lično nismo zadovoljni odgovorom ministra privrede i finansija, jer je ono jako površno, bez konkretnih odgovora na postavljena pitanja, a u vezi navedene sporne privatizacije.
Drugo pitanje se odnosilo na privatizaciju građevinske firme "Građevinar" i na to pitanje sam dobio odgovor od istog ministarstva, ali u jednom malom pasusu. Mislim da bi služba Skupštine morala da preduzme neke mere da ministarstva na poslanička pitanja daju konkretne odgovore na postavljena pitanja.
Moje današnje pitanje se tiče takođe privatizacije jedne od najvećih banaka u jugoistočnoj Srbiji, a to je privatizacija "Niške banke". Dame i gospodo, to je bila banka koja je finansirala razvoj celokupnog juga Srbije. Kao što vam je poznato, ta banka je 2006. godine prodata za 14,2 miliona evra Mađarskoj "OTP banci". Napominjem da je jedan od direktora "OTP banke" brat od tadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije, gospodina Jelašića. Čudno je kako je prodajna cena banke određena u iznosu od 14,2 miliona evra kada je poznato da je banka imala višak sredstava na svom računu od 7 miliona evra, a takođe po osnovu potraživanja imala je oko 25 miliona evra potraživanja, što prostom računicom iznosi da je banka u trenutku privatizacije vredela 32 miliona evra.
Privatizacijom "Niške banke" prodato je oko 30 hiljada metara kvadratnih stambenog prostora, gotovo u svim gradovima jugoistočne Srbije. Privatizacijom navedene banke prevareni su i bivši radnici banke, jer je kupac "OTP banka" iz Mađarske u saradnji sa Agencijom za osiguranje depozita u Beogradu, ne poštujući ugovor o kupovini "Niške banke" i socijalni program koji je bio sastavni deo ugovora, krijući njegovo postojanje i ne informišući zaposlene o njihovim pravima, po članu 151. Zakona o radu, dovela zaposlene u zabludu i na prevaru, uz mobing, preko nezakonite ponude o odlasku iz banke, maja 2006. godine, oštetila radnike, njih preko 100, za oko milion dinara.
Nakon samo dve godine od prodaje, zatvorena je centrala banke u Nišu i u većini organizacionih delova u jugoistočnoj Srbiji. Poslovni prostor banke stalno se prodaje, pa i imovina koja nije bila u vlasništvu banke.
Moje pitanje za ministra privrede i privatizacije je – kada će se pristupiti preispitivanju nezakonite privatizacije Niške banke i utvrditi nepravilnosti u postupku privatizacije? Ko je odredio prodajnu cenu Niške banke za 14,2 miliona evra i na osnovu čega? Treće, zbog čega je Agencija za osiguranje depozita u Beogradu, tj. njen direktor Milorad Džambić, krio socijalni program od radnika Niške banke, iako je po zakonu dužan da kontroliše sprovođenje ugovora o prodaji banke, čiji je sastavni deo i socijalni program? Hvala.

Hvala predsedniče.
Moje pitanje je danas upućeno ministru pravde i državne uprave. Ono je sasvim jednostavno. Kada i na koji način će se rešiti pitanje novoizabranih sudija za prekršaje?
Visoki savet sudstva doneo je odluku o prestanku funkcija 30. januara 2010. godine kojom je obuhvaćeno 145 sudija za prekršaje, na osnovu istih odredbi, kao i sudijama, a bez reči obrazloženja i bez pouke o pravnom leku. Dok za oko 50 nije doneo nikakvu odluku čime bi prekinuo funkciju sudija za prekršaje. Posle tri godine od izbora, jasno je da su sudije za prekršaje jedina kategorija učesnika izbora koje je ostala bez funkcije, bez obrazloženja i bez ikakve egzistencije.
Ustavni sud u svojoj odluci od 17. marta 2011. godine je konstatovao da postoji pravni kontinuitet između organa za prekršaje i prekršajnih sudova i da sudije prekršajnih sudova obavljaju istovremeno posao kao i sudije za prekršaje.
Prema mišljenju Venecijanske komisije o odredbama o pravosuđu i nacrtu Ustava Republike Srbije broj 349/2005, navedeno je da pravi izbor država kontinentalne Evrope, gde se za sudije postavljaju relativno mladi i neiskusni pravnici, obično predstavlja period problem rada, dok se ne utvrdi da li je neki sudija zaista sposoban da nastavi da efikasno obavlja svoju dužnost. Očigledno je da se ne odnosi na sudije za prekršaje koji su godinama, a mnogi i decenijama obavljali posao koji sada obavljaju sudije prekršajnih sudova.
Zaštitnik građana u svom mišljenju od 3. oktobra 2012. godine koji je upućen neizabranim sudijama za prekršaje smatra da je Ustavni sud bio u obavezi da saglasno članu 5. stav 2. zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ustupi predmete formirane na osnovu žalbi i ustavnih žalbi Visokom savetu sudstva na odlučivanje u postupku revizije. To uključuje i predmete neizabranih sudija za prekršaje.
Međutim, on sa žaljenjem konstatuje da nema ovlašćenja niti mogućnosti da kontroliše rad Ustavnog suda. Pred Upravnim sudom sudije za prekršaje osporavaju odluku Narodne skupštine o izboru sudija na prvi mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti Republike Srbije, objavljen je u "Službenom glasniku RS", broj 111. od 2009. godine, a na predlog Visokog saveta sudstva tela u krnjem sastavu, kojim je predsedavala Nata Mesarević na položaju kao predsednik Vrhovnog kasacionog suda, čiji je izbor izvršen odredbama Zakona o sudijama koju su oglašene neustavnim, nedavnom odlukom Ustavnog suda od 20. decembra 2012. godine.
Neizabrane sudije za prekršaje, jedini učesnici opšteg izbora za nosioce pravosudnih funkcija, koji su ostali bez posla i naknada i prema kojima je učinjena najveća nepravda i da bi se u tom izboru po stranačkim kvotama imenovali kandidati za sudije koji su izmenama Zakona o sudijama sada privedeni na stalnu sudsku funkciju.
Neizabrane sudije i tužioci su vraćeni na posao, a dugi neizabrani kandidati na prvi mandat ostali su na poslu koji su obavljali i pre izbora. Samo sudije za prekršaje su ostale obespravljene i niko ne rešava ovaj problem.
Zbog nerazumnog roka suđenja i nepostojanja pravnog leka na prestanak dužnosti, većina neizabranih sudija za prekršaje podnele su predstavke Evropskom sudu za ljudska prava.
Kada i kojim pravnim okvirom će se izvršiti vraćanje u pređašnje stanje neizabranih sudija za prekršaje i otkloniti nepravda nezakonito razrešenim sudijama za prekršaje, neizborom u krajnje spornom izboru nosilaca pravosudnih funkcija? Hvala

Gospodine ministre, poštovana gospodo, pripadnici Ministarstva odbrane, dame i gospodo narodni poslanici, ako izuzmemo ove dileme oko NATO agresije, oko broja poginulih, sudeći po diskusijama mojih prethodnika, da se zaključiti da će predlog izmena i dopuna ovog zakona kao i plan i odluka o upotrebi naših snaga u okviru Multinacionalnih operacija dobiti podršku ovog doma.
Radi pojašnjenja, broj poginulih piše u jednoj knjizi, koja se zove"Junaci otadžbine" sa tačnim fotografijama, okolnostima pogibije, ja bih preporučio oni koji ne znaju, neka to pročitaju.
Što se tiče naziva vazdušne kampanje 1999. godine marta meseca, ona se nepobitno vodila pod nazivom "Milosrdni anđeo".
Kada su u pitanju predložene izmene i dopune zakona i ovi planovi, rekao bih da je Hamletovska dilema, kada je u pitanju funkcionisanje službi bezbednosti, jeste kako napraviti sklad između dva osnovna principa.
Jedan je princip zakonitosti, a drugi je princip efikasnosti.
Mi smo u današnjoj raspravi čuli da smo i 2003. godine, pa 2006. pa dalje 2009. godine doneli neke sistemske zakone, ali bojim se da u najezdi želja ovog društva, da se te zloglasne službe devedesetih godina stave pod civilnu i demokratsku kontrolu, mislim da smo u svim postojećim zakonskim rešenjima prenaglasili princip zakonitosti na štetu principa efikasnosti.
Složićete se da ne efikasne službe nisu potrebne nikome, pa ni ovoj zemlji.
Kada sam sa mojim uvaženim kolegom gospodinom Kovačom reformisao VSB i formirao VBA, mi smo preveli sva zakonska rešenja vodećih zemalja ili zemalja sa razvijenom demokratijom i mogu vam reći da su ona mnogo rigidnija i fleksibilni ja kada je u pitanju metoda posebnih sredstava rada.
Za one koji ne veruju, ja bi ih uputio da pročitaju zakon o službama bezbednosti SAD, gde se u jednom članu kaže "ukoliko predsednik SAD proceni da je na delu teritorije SAD ugrožen vitalni i državni i nacionalni interes, može šefu dotične službe odobriti neograničenu primenu posebnih metoda i sredstava rada."
Pokušajte da prevedete postojeće zakone moćnih obaveštajnih bezbednosnih sistema, pa ćete pronaći u kojoj meri mi lutamo kada je u pitanju pozicioniranje naših službi bezbednosti u našoj zemlji.
Postoji drugo mišljenje po kome, što je zemlja teritorijalnom manja, ekonomski slabija, vojno slabija, službe treba proporcionalno dimenzionirati adekvatno njenoj ekonomskoj moći ili veličini, što je sasvim pogrešno i nespojivo.
Uputio bih vas na rešenja koja Izrael kao zemlja ima, što je manja zemlja u ekonomskom i teritorijalnom pogledu, to su potrebne moćnije službe bezbednosti, jer je ranjivija, izložena je brojnim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama.
U našim rešenjima i dimenzioniranju službi bezbednosti, mi smo se rukovodili prvim principom, pa smo adekvatno ekonomskoj moći i veličini zemlje, dimenzionirali naše vojno-obaveštajni-bezbednosni sistem.
Smatram, iskoristio bih ovde prisustvo gospodina ministra, kolega iz službi, odnosno direktora vojnih službi bezbednosti, da potenciram nekoliko preko potrebnih pitanja.
Mi moramo, dame i gospodo, ozbiljno razmišljati o redefinisanju delokruga i zadataka rada službi bezbednosti. Mi moramo pobeći od stereotipa po kome se, grubo rečeno, u najgrubljem smislu, najprostijem smislu službe bave špijunažom, terorizmom i organizovanim kriminalom. Mislim da postojeći bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, i potencijalni bezbednosni izazovi i rizici i pretnje nalažu da se izvrši redefinisanje kako delokruga VBA, tako delokruga i zadataka BIA. Još uvek i u ovim predloženim izmenama i dopunama ovog zakona i u prethodnom važećem Zakonu o VBA i BIA, ne vidim po propisanom delokrugu i zadacima da je izvršeno to neophodno prilagođavanje realnim potrebama naše zemlje.
Tu pre svega mislim, gospodin Popović i neki moji prethodnici su govorili, o potrebi stavljanja službi bezbednosti u funkcije ekonomije ove zemlje, kao prethodnice ekonomije ove zemlje u pogledu zaštite patenata, u pogledu istraživanja tržišta, u pogledu istraživanja boniteta firmi koje investiraju na našem tržištu i koje kupuju naša preduzeća, u pogledu ekonomske špijunaže i otkrivanja novih patenata, u pogledu istraživanja konkurencije na ekonomskom tržištu u međunarodnoj zajednici, u pogledu energetske stabilnosti, kao što je moj prethodnik rekao, u pogledu ekološke bezbednosti naše zemlje i mnogim drugim brojnim pitanjima.
Danas klasična špijunaža u ovako transparentnom društvu kakvo je naše, gde je sve postalo transparentno do mere da pojam državne službene vojne tajne je toliko degradiran, da ja, prosto, mislim da je jako sužen obim podataka, poslova i zadataka koji predstavljaju državnu, vojnu i službenu tajnu. Deplasirano je bavljenje klasičnom špijunažom, ali ekonomska špijunaža i te kako je prisutna i predstavlja problem za ovu zemlju.
Drugo pitanje, jeste organizacija kojom bi se trebalo pozabaviti, jeste organizacija obaveštajno-bezbednosnog sistema. Bez obzira što je biro za koordinaciju službi bezbednosti, učinio bitne pomake u sinhronizaciji poslova i zadataka svih subjekata obaveštajno-bezbednosnog sistema, lično mislim, a to je jedan od mojih prethodnika govorio, da je uvažena koleginica Batić, mi moramo da razmišljamo o jednom pitanju – da li nama treba vojno-obaveštajna služba i da imamo segment bezbednosno-informativne agencije koja se bavi obaveštajnim radom?
Mislim da smo mi jako mala zemlja, sa aspekta efikasnosti, sa aspekta vojne koordinacije, potrebno je formirati jedinstvenu jednu obaveštajnu službu u ovoj zemlji. Mislim da je potrebno razmišljati i o nekim rešenjima kada je u pitanju vojno-bezbednosna agencija i bezbednosno-informativna agencija. Mislim da smo mi suviše malo društvo i suviše mala zemlja da bi imali ovako rascepkane službe bezbednosti, jer to usložava njihovu koordinaciju i njihovu, samim tim, efikasnost rada.
Kada su u pitanju predložene izmene i dopune zakona, četiri posebne mere tajnog prikupljanja podataka, jedna od tih mera do sada je bila u ingerenciji direktora vojno-bezbednosne agencije na osnovu nekih presuda Međunarodnog suda u Stazburu, a na inicijativu Zaštitnika građana, Ustavni sud je doneo odluku da takvo rešenje nije u skladu sa Ustavom. Mi ovim izmenama i dopunama zakona pokušavamo, odnosno verujem da ćemo uspeti da to uskladimo sa Ustavom, gde će primenu te mere, a ona glasi – tajno presretanje elektronskih komunikacija bez uvida u njihov sadržaj, ili narodski rečeno, a u ovo vreme popularno "listinga", do sada je odobravao direktor VBA, sada će nadležni sudija Višeg suda u sedištu nadležnog Apelacionog suda odobravati.
Ono što je problem, vraćam se na ono što sam s početka izlaganja govorio, jeste da i ovde ima elemenata da se nije mislilo o efikasnosti službi bezbednosti. Zamislite situaciju, prema predloženim izmenama i dopunama, najkasnije osam časova od predloga direktora VBA ili OBA za primenu ove mere, nadležni sudija Višeg suda treba da donese odluku, odnosno odobrenje za primenu mere.
Sada, jedan prost primer. Vi znate da postoje štićene ličnosti u Ministarstvu odbrane, kao i u Vladi. Direktor VBA ili bilo koji operativac iz VBA dobije podatak da NN lice sprema ubistvo ili terorizam na štićenu ličnost. Složićete se da se stvara hitna potreba trenutne primene ove mere, koja bi čitavu njegovu mrežu veza otkrila i samim tim hitno reagovanje u preventivnom smislu da do toga ne dođe.
Zamislite koliko je osam sati i šta će da radi direktor VBA, a da ne bude odgovoran ukoliko se to, ne daj Bože, desi, a kako su naši sudovi ažurni, onda to može da bude najkasnije osam sati. Bojim se da će to biti mnogo duže vreme. Ili, ako jedna i druga služba dođu do podatka o planiranju konkretne terorističke aktivnosti na neki vojni objekat, da li vi mislite da je potrebno hitno reagovati i primeniti ovu meru, kao što je bilo ranije 24 sata sa zadrškom, da u roku od 24 sata nadležni sudija mora doneti odluku ili se mera automatski ukida.
Zato je potrebno, gospodine ministre, obraćam vam se kao koordinatoru biroa za koordinaciju službi bezbednosti, možda organizovati u ovom domu javno slušanje na nekoliko tema, gde bi predstavnici nadležnih odbora, predstavnici nadležnih službi bezbednosti, nevladin sektor, Zaštitnik građana, Poverenik za informaciju od javnog značaja, istaknute institucije koje se bave poslovima bezbednosti, razmotrili ova pitanja kada je u pogledu dimenzioniranje službi bezbednosti, kada je u pogledu redefinisanje težišta rada službi bezbednosti, kada je u pitanju koordinacija između službi bezbednosti i mnoga druga pitanja koja sada, poštujući ovo vreme i vaše obaveze, ne bih potencirao.
Ne slažem se, koleginica Batić je rekla da podaci dobijeni primenom posebnih mera tajnog prikupljanja podataka, više se ne mogu koristiti kao dokaz u sudskom postupku, samo u okviru preventivnog operativnog rada.
Inače, podaci dobijeni primenom ovih mera u okviru konkretne obrade i te kako se mogu koristiti kao sudski dokaz.
Ima jedno lepo zapažanje gospodina Popovića oko finansiranje služba bezbednosti. Verujte, provero sam vek u službama bezbednosti i nijedna služba bezbednosti u svetu, ni u Albaniji, transparentno ne iznosi podatke o novčanim sredstvima kojima raspolaže. Išao bih i dalje, ni jedna služba ne raspisuje javni konkurs, kako to radi BIA, za prijem u radni odnos svojih pripadnika. Da sam na čelu, ne daj Bože, na čelu neke službe koja zlo misli ovoj zemlji, ugradio bih 20-30-50 svojih agenata kroz taj konkurs i zaposlio ih u tim službama. Samo primer navodim koliko smo mi neoprezni i "transparentni" u javnosti rada službi bezbednosti, a mislim da to šteti vitalnim državnim i nacionalnim interesima.
Ovim izmenama i dopunama ovog zakona VOA evidentno je da se vrši jasno razgraničenje između opšte-bezbednosnih i kontraobaveštajnih poslova, što je bilo neophodno, jer postojeća zakonska rešenja su te poslove donekle preplitali.
Videli ste i primetili ste da se ograničava broj posebnih mera tajnog prikupljanja podataka, odnosno smanjuje se. Ovim izmenama i dopunama se usklađuje Zakon o ovim službama bezbednosti sa postojećim zakonom o klasifikaciji, korišćenju i čuvanju tajnih podataka i reguliše se postupak sa podacima do kojih i jedna i druga služba dođu, a ne tiču se neprijateljske delatnosti u i prema pripadnicima Vojske i Ministarstvu odbrane, njihovo ustupanje nadležnim državnim organima.
Mislim da tu postoji jedna nepreciznost. Koliko sam informisan, postoji i amandman Zaštitnika građana gde se definiše koji podaci se ustupaju drugim organima, a koji se uništavaju, jer ukoliko bi mi nadležnim drugim organima svi oni podaci koji ne tiču odbrambenih priprema Vojske, niti neprijateljske delatnosti u i prema Vojsci i Ministarstvu odbrane, davali drugim nadležnim organima, a nisu iz njihove nadležnosti, onda bi stvorili poziciju moguće zloupotrebe.
Kada je u pitanju plan upotrebe i odluka o upotrebi predstavnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama, zahvalio bih se Ministarstvu odbrane. Verujem, i na nadležnom odboru smo o tome diskutovali, da su Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova na vreme, za razliku od prošle godine, kada smo na kraju godine usvajali ovakvu odluku i ovakav plan, iskoordinisali. Mi na početku godine imamo jasan plan i odluku o učešću naših predstavnika Vojske u multinacionalnim operacijama.
Da ne bih govorio o ciframa, koliki su troškovi, to su gospodin ministar i moj diskutant izneli, povećava se broj pripadnika u Libanu, verujem da Ministarstvo odbrane ima sluha i Ministarstvo unutrašnjih poslova sa aspekta budućeg učešća naših pripadnika u multinacionalnim operacijama na nekim drugim žarištima, vodeći računa da naše učešće na nekim ozbiljnijim konfliktima danas u nekim zemljama koje su okarakterisane kao nosioci međunarodnog terorizma ili gde su registrovani nosioci međunarodnog terorizma, da mi naše učešće pažljivo odmerimo s tog aspekta, da našim učešćem ne bi naneli štetu i ugrozili indirektno ili direktno bezbednost naše zemlje.
Ono što na kraju želim da kažem to je da je potrebno ozbiljno razmisliti da li je pretnja koliki se kapaciteti našeg obaveštajno-bezbednosnog sektora koriste u funkciju borbe protiv međunarodnog terorizma.
Dame i gospodo, Srbija danas, makar po mom skromnom sudu, nije izložena pretnjama nosioca međunarodnog terorizma, ali je Srbija i te kako danas izložena pretnjom otvorenog separatizma i socijalizma. Hoćemo li od naše solidarnosti u učešću u borbi protiv međunarodnog terorizma napraviti neki sklad, da deo kapaciteta naše obaveštajno-bezbednosti usmerimo na te aktivnosti? Mislim da smo predimenzionisali, pa čak i naše službe instrumentalizovali u funkciji borbe protiv međunarodnog terorizma. Srbija danas nije izložena pretnji međunarodnog terorizma, ali je izložena i te kako separatizmu i otvorenom sesecionizmu. Bojim se da nije sklad napravljen u pogledu upošljavanja naših obaveštajno-bezbednosnih kapaciteta u ovom drugom pogledu.
Stoga mislim da je potrebno i mislim da su sazreli uslovi posle ovih silnih izmena i dopuna prvog zakona 2003, pa 2006, pa 2009. godine, pa evo i ovih izmena, da, gospodine ministre, do kraja ove godine planiramo jednu javnu raspravu, jedno javno slušanje na ovu temu gde bi bolje precizirali delokrug i zadatke službi bezbednosti, koordinaciju, njihovu dimenziju i mnoga druga pitanja koja, po meni, su za sada nedovoljno definisana. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moje današnje pitanje Vladi usmereno je Ministarstvu privrede i finansija i glasi – zbog čega se pokreće stečajni postupak nad građevinskim preduzećem "Građevinar" iz Niša? Zašto se umesto stečaja na tenderu, na osnovu odluke suda, ne proda imovina građevinara i izmire poverioci i akcionari, odnosno radnici?
Posle loše sprovedene i raskinute privatizacije, preduzeće "Građevinar" iz Niša, nekada najveći gigant u jugoistočnoj Srbiji sa preko 700 radnika, radnici su uzeli socijalni program i od aprila 2010. godine se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, a nisu primili zarade od 2008. godine, odnosno preduzeće im duguje, u proseku, 24 plate. Radnici imaju više sudskih prekršaja i prijavili su svoja potraživanja Agenciji za privatizaciju u skladu sa uredbom Vlade Republike Srbije. Postoji predlog Vlade Republike Srbije da se nad "Građevinarom" otvori stečajni postupak. "Građevinar" poseduje vrlo vrednu imovinu, upravnu zgradu u samom centru Niša u zoni A i zemljište u industrijskoj zoni i to dva atraktivna placa površine dva hektara i sedam hektara, a pored toga i druge nekretnine u Nišu i Beogradu, o čemu podatke ima Agencija za privatizaciju.
Potrebna je pomoć grada Niša i Agenciju za privatizaciju, da se imovina proda po tržišni cenama, a ne u bescenje. Postoje opravdane sumnje da iza predloga o stečaju stoje neki niški tajkuni koji žele da za male pare kupe imovinu "Građevinara". Stečajni postupak bi trajao najmanje godinu dana, za koje vreme radnici ne bi mogli da naplate ništa od prodaje u bescenje vrednosti imovine "Građevinara", daleko veća od potraživanja radnika.
Kako je, po osnovu Uredbe o evidentiranju potraživanja radnika i presude Suda u Strazburu, isplata zaostalih zarada obaveza države i za organe Republike Srbije, da se obaveze za radnike "Građevinara" izmire iz imovine koju su oni godinama sticali. U slučaju otvaranja stečaja nad građevinskim preduzećem "Građevinar" gubi Republika Srbija, grad Niš i radnici "Građevinara", a dobijaju tajkuni i pojedinci povezani sa njima. Imajući poverenje u ovu Vladu, koja sigurno nije kao prethodna, nadam se pozitivnom rešenju u vezi mog predloga. Hvala.

Želim prvo da obrazložim, pre nego li kažem ono što sam naumio da kažem. Gospodin Milivojević je u prvom svom izlaganju u vrlo pežorativnom smislu govorio o poslaničkom klubu SNS. Molim vas, saslušajte.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, šta reći? Ovo je obična dopuna Zakona o platama u državnim organima i javnim službama kojim se regulišu novčana primanja jedne organizacijske celine Ministarstva odbrane i to na oročeni rok do donošenja celovitog zakona o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju vojnih osiguranika, koje je izazvala toliko politikanstva. Ponekada sam se zapitao o čemu govorimo i šta je na dnevnom redu. Mislim da je uvaženi gospodin ministar dobio više pitanja iz mnogih oblasti, a najmanje iz onoga što je na dnevnom redu.
Ovom dopunom, koja kao što sam rekao je oročena do donošenja celovitog zakona o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju vojnih osiguranika, se jedan broj pripadnika vojske, konkretno zaposlenih u Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika stavlja u ravnopravni položaj sa ostalim pripadnicima vojske. Znam da mnogima koji nisu služili vojni rok, a time i nisu bili u kontaktu sa vojnim osiguranicima, nisu poznate specifičnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, ali bi im rekao da je taj fond specifičniji od ovog običnog fonda, hajde da kažemo civilnog fonda za PIO. Upravo zato što su poslovi Ministarstva odbrane i vojske malo specifični. Vi to gospodine predsedavajući dobro znate.
Ovde je bilo primedbi oko planiranja finansijskih sredstava. Ministarstvo odbrane i vojska posebno spadaju u jednu od najozbiljnijih institucija koja temeljito, pravovremeno planira sve svoje aktivnosti pa time i finansijski plan i sredstva za finansiranje svih organizacijskih jedinica Ministarstva odbrane pa i Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Još polovinom 2012. godine planirana su za 2013. U međuvremenu smo u ovom parlamentu doneli Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, pa je stoga bilo potrebno da se taj prelaz do donošenja ovog zakona adekvatno ovom dopunom premosti.
Što se tiče upravnih i nadzornih odbora, gospodine Đuriću, upravni i nadzorni odbor u Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika čine ljudi koji već rade u Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Imao sam informaciju da ti ljudi i u upravnom i u nadzornom odboru nisu posebno plaćeni, a ministar je izložio ovde da su njihova primanja od 10.000 dinara mnogo manja u odnosu na upravne i nadzorne odbore u drugim javnim preduzećima.
Bilo je primedbi na dugo prisustvo zakonske regulative u ovoj oblasti pa se pominjalo 18 godina. Mnoge zakonske regulative u Ministarstvu odbrane i Vojske Srbije za one koji bolje poznaju tu materiju sa pravom imaju dugoročno dejstvo i ne menjaju se tako lako zbog specifičnosti organizacije kakva je vojska odnosno Ministarstvo odbrane. Stoga ta primedba ne može da stoji.
Sledeća je primedba da vojni osiguranici zbog lošeg rada Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika imaju ozbiljne probleme. Ne znam kome upućujete tu primedbu. Verovatno mislite na neisplaćene ratne dnevnice onih koji su učestvovali u ratovima devedesetih godina i verovatno mislite na neusklađenost povećanja penzija koje prethodne vlade… To je 11,6% koje muče mnoge. To je problem nepoštovanja zakonske regulative prethodnih vlada a ne ove vlade i zato su vojni osiguranici došli u takav položaj da sada kroz tužbe i presudama Međunarodnog suda u Strazburu dobijaju parnice i sada po jednom i drugom osnovu ova država mora da iznađe sredstva oko isplate tih dugovanja.
Zahvalio bih se gospodinu ministru što kao ministar pravde jednako misli o svakom građaninu ove republike, pa tako i o građanima koji su optuženim pred Međunarodnim krivičnim tribunalom i smatram da on nije advokat, kako neki kažu, desnice ili levice. On je pravi advokat državotvornog, nacionalnog…

Pošto me vi, poštovani stariji kolega opominjete, ja ću kao disciplinovani vojnik završiti moju diskusiju.

Uvažena predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ako nas kojim slučajem Albanci sa Kosova gledaju ovu skupštinu oni zasigurno ne bi trebali da strepe za ishod njihovih pregovora, nastavak budućih pregovora sa Beogradom. Ne mogu da se ne otrgnem utisku da se kapacitet ove države, kada je u pitanju očuvanje vitalnih državnih i nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji izgubio između beogradskih nadri analitičara, od kojih mnogi ne bi ni na karti znali da nađu Kosovo i Metohiju i dežurnih Srba sa Kosova i Metohije.
Iz diskusija mojih prethodnika mogu se definisati tri stava.
Jedan stav je onih kojih sada nažalost nema u parlamentu, koji od 2000. godine javnost ove zemlje zamajavaju tezom da je problem Kosova i Metohije devedesetih nastupio zbog nepoštovanja ljudskih i manjinskih prava, ne znajući ili ne želeći da znaju da je i tada kao i sada u pitanju otvoreni separatizam i secesionizam.
Oni danas traže da se autori ove rezolucije izvine svom narodu. Oni danas kažu da je ova rezolucija laganje naroda. Oni danas kažu da ova rezolucija nema viziju. Lično mislim da upravo oni treba da se građanima ove zemlje izvine zbog svega onoga što su radili od 2000. godine do danas.
Drugi stav zastupaju oni koji su politiku prema Kosovu i Metohiji mahom vodili kabinetski, daleko od očiju javnosti i što je najgore, u nesaglasju sa Srbima sa Kosova i Metohije. Oni kojima je mišljenje gospodina Kupera važnije od mišljenja Srba sa Kosova i Metohije, oni koji danas insistiraju da se prvobitna platforma predsednika Republike obelodani, baveći se time politikanstvom i želeći da narod ove zemlje i dalje zamajavaju perifernim stvarima, kada je u pitanju Kosovo i Metohija. I napokon, oni koji traže da se skine tajnost sa platforme o Kosovu i Metohiji.
Podržaću njihove zahteve onda kada parlament AP Kosova i Metohije obelodani svoju platformu za pregovore sa Beogradom. Istog sekunda, podržaću tu ideju da se i javnosti ove zemlje obelodani platforma Vlade RS za razgovore. Znam da je onima koji zastupaju ovu tezu, zbog izuzetne transparentnosti u svakom pogledu, odavno nepoznat pojam službene, državne ili vojne tajne.
Mi smo kao društvo zahvaljujući takvima, postali toliko transparentni i naivni da smo u stanju i da otkrijemo karte i to malo aduta u pregovorima što imamo, svojim sagovornicima izložimo na dlanu i time umanjimo svoje pregovaračke kapacitete.
Napokon, treći stav koji je preovlađujući, potiče od evro-skeptika, ni ja nisam toliki evro-entuzijasta, ali uz visoko poštovanje prema odgovornoj, državotvornoj, nacionalnoj politici koju oni zastupaju, moram da primetim da je ta politika trenutno lišena realnosti.
Ne mogu da se složim da su oni baš ekskluzivni zaštitnici Srba i srpstva na Kosovu i Metohiji. Ne mogu baš zbog toga što sam svoju mladost i profesionalni vek proveo obavljajući odgovorne dužnosti na Kosovu i Metohiji. Možda nijedna stopa Kosova i Metohije nije a da je nisam pregazio.
Oni zastupaju tezu da konflikt na Kosovu i Metohiji treba konzervirati i čekati neke povoljnije međunarodne okolnosti, da bi se pitanje Kosova i Metohije rešilo. Koje će te nove okolnosti nastupiti i kada? Onda kada na Kosovu ne bude više Srba, onda kada ćemo imati manje mogućnosti da bilo šta uradimo na Kosovu i Metohiji.
Dame i gospodo, mi ovu rezoluciju koja je danas predmet rasprave, ne donosimo zbog evrointegracija, mi ovu rezoluciju donosimo zbog nas i upravo zbog tog Kosova, jer svakim danom naši kapaciteti u pogledu očuvanja državnih i nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji su umanjeni. Ko to ne shvata, onda se igra realnošću.
Dame i gospodo, Srbija je od druge polovine 1999. godine, pa sve do danas bila mahom u poziciji kada je u pitanju Kosovo i Metohija, da kaže šta ne želi i šta neće. Ovom rezolucijom, prvi put, ova vlada i predsednik ove države, imaju hrabrosti da ponude rešenje i kažu šta hoće u ovoj fazi rešavanja kosovskog problema.
Ova rezolucija je kvalitativni iskorak u pogledu rešavanja kosovsko-metohijskog problema. Ova rezolucija po prvi put nudi rešenje. Nudi rešenje, obezbeđuje trajno, pravedno i održivo rešenje, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, u skladu sa objektivnom realnošću na terenu i aktuelnim međunarodnim odnosima.
Ova rezolucija obezbeđuje aktivno učešće Srba sa Kosova i Metohije u pregovaračkom procesu. Ako je ta primedba bila prisutna do sada, onda zasigurno u jednoj odrednici ove rezolucije se kaže da će Srbi sa Kosova i Metohije aktivno učestvovati u pregovaračkom procesu.
Ova rezolucija obavezuje Vladu Republike Srbije da ovaj dom redovno izveštava o toku i rezultatima pregovora. Ova rezolucija štiti osnovna ljudska i manjinska prava Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Ova rezolucija stvara uslove za održivi opstanak srpskog i drugog nealbanskog življa na Kosovu i Metohiji. Ova rezolucija daje široke mogućnosti da Srbi i drugi nealbanci samostalno uređuju život u mnogim oblastima na Kosovu i Metohiji. Ova rezolucija stvara uslove za povratak raseljenih lica. Ova rezolucija sprečava majorizaciju kroz predloženo rešenje skupštine AP Kosova i Metohije. Ova rezolucija obezbeđuje zaštitu seoskih enklava sa većinskim srpskim i drugim nealbanskim stanovništvom.
Srbi sa severa Kosova, gospodin Jakšić će me čuti, ne bi trebali, morali bi da imaju veći stepen solidarnosti i odgovornosti prema Srbima južno od Ibra. Ovo s toga što severno od Ibra živi trideset hiljada Srba, koji čine kompaktnu i etnički teritoriju i ne bi tu svoju poziciju trebali da zloupotrebljavaju, ucenjujući Vladu i ovaj parlament, već bi morali daleko veću solidarnost i odgovornost da imaju prema Srbima južno od Ibra.
Ova rezolucija po prvi put jedinstveno gleda na položaj Srba i severno, južno, istočno i zapadno AP Kosova i Metohije i u tome je njen kvalitet. Ne zaboravimo da šezdeset hiljada Srba živi južno od Ibra i da Srbi sa severa Kosova nemaju ekskluzivno pravo zaštite srpstva na celokupnom Kosovu i Metohiji.
Lično sam na jednoj sednici Odbora za Kosovo i Metohiju pre mesec dana, nakon serijala "Insajder" na TV B92, oko kriminalnih aktivnosti Srba sa severa Kosova, bio protiv formiranja anketnog odbora u ovom domu, smatrajući da bi to otežalo i onako tešku pregovaračku poziciju našeg tima u nastavku pregovora sa Prištinom, ne zato što smatram da toga nema. Muka mi je od dežurnih Srba sa Kosova i Metohije, čiji patriotizam se meri količinom novca u džepu, muka mi je od toga.
Neki od njih bi da se nikad ne reši problem Kosova i Metohije. Verujte mi, sa aspekta posla koji sam radio i onoga što znam o Kosovu i Metohiji, da bi neki Srbi sa Kosova i Metohije večito držali status Kosova i Metohije ovako nerešen.
Gospodin Riza Halimi, koga ne vidim ovde, ono što je upečatljivo u njegovom izlaganju, kaže da prava Albanaca u Preševskoj dolini nisu ni izbliza koliko prava Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Pristao bih da se ta prava, koja danas Albanci u Preševskoj dolini uživaju, preslikaju na Srbe na Kosovu i Metohiji i spreman sam, a verujem i većina od vas, da to potpišemo, toliku obespravljenost i tako loš položaj. Njegova konstatacija da nedostatak razvojnih projekata, pa dame i gospodo, šta su privremene kosovske institucije uradile u sredinama gde je većinski srpski živalj na planu investiranja i razvoja? Ništa. Na žalost, nismo ni mi kao država.
Molim vas da ova rezolucija koja prvi put, za šta sam zahvalan i Vladi i predsedniku na toliko pokazanoj hrabrosti, nudi konkretna rešenja kada je u pitanju AP Kosovo i Metohija. To je kvalitativni iskorak u odnosu na do sada jalovu politiku.
Pročitao sam sve rezolucije i sve one počinju - Vlada Republike Srbije, odnosno Skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje, poziva međunarodnu zajednicu, nalaže Vladi Republike Srbije da preduzme mere na zaštiti srpskog ili drugog, a ne konkretizujući koje su to mere, a one su vrlo ograničene i vi to znate.
Da ne bi molili i zahtevali, molim vas da ovu rezoluciju podržite, jer ako Srbi sa severa Kosova, gospodine Jakšiću, ne veruju ovom predsedniku, ne veruju ovoj Vladi i ako ucenjuju ovu Vladu, čiju će to podršku imati? Odakle toliki stepen nepoverenja? Ako vi mislite da će Tomislav Nikolić i Ivica Dačić izdati vitalne državne i nacionalne interese na Kosovu i Metohiji, onda ne vidim u ovoj zemlji ko bi to mogao bolje da štiti i brani. Zahvaljujem se.

Pokušaću da kolegama iz poslaničkog kluba DS objasnim zašto je ovaj njihov ključni amandman neprihvatljiv.
Vidite, kolege, nećete vi na kraju budžetske godine imati 600 miliona ili milijardu evra više, nego nećete imati manje u pogledu dobara i usluga koje privredni subjekti nabavljaju putem javne nabavke. Da li je to vama jasno?
Molim vas, ako bi se neka analiza izvršila, ona će onda sigurno pokazati da 99% sredstava predviđenim za javne nabavke privredni subjekti potroše u toku kalendarske godine. Suština ovog zakona jeste da se spreči da tih 600 miliona ili milijardu evra završe u privatnim džepovima, nego da završe u dobrima i uslugama kojima su namenjene.
Znači, uštede su u dobrima i uslugama koje privredni subjekti, znači, ono što su platili da po kvalitetu i kvantitetu dobiju. Kako vi mislite, čak i da imamo institucije koje se bave sprečavanjem korupcije, pa i u ovom domenu, mnogo manje uštede će biti ako su efikasne 100%.
Koliko sredstava će one putem zaplene i povraćaja imovine, nezakonito stečena, putem javnih nabavki, sasvim sigurno mnogo manje od 600 miliona i milijardu evra. Upravo donošenje ovog zakona sprečava da taj kriminal i korupcija koji su u sferi javnih nabavki, od 600 miliona i milijardu evra, završe u privatnim džepovima. Vi nećete imati viška na kraju godine, ali nećete imati manjka u dobrima i uslugama koje privredni subjekti nabavljaju putem javnih nabavki.
Svi smo se ovde složili da je ovaj zakon jako dobar i vi ste se uhvatili za ključni amandman želeći da dokažete, politizujete donošenje ovog zakona, i želite da uberete neke političke poene na kraju godine, da dokažete – evo, mi smo rekli da je SNS i koalicija okupljena oko njih rekla da se uštede 600 miliona ili milijardu evra, a na kraju godine vidimo da kroz taj fond nije.
Mislim da tu namerno vršite opstrukciju i ja kažem da će ovaj zakon privrednim subjektima u sferi javnih nabavki uštedeti 600 miliona do milijardu evra i nemoguće je formirati neki poseban fond gde bi ti pokazatelji bili egzaktno prikazani.

Uvaženi predsedavajući, gospodine premijeru, gospodo ministri, ja sam u ovom parlamentu pre dva meseca postavio Vladi pitanje na koje do danas nisam dobio odgovor. Pošto sam ga uputio Vladi, a ne nekom resornom ministarstvu, ja ću ga ponoviti.
Naime, pre dva meseca sam postavio pitanje da li će u sklopu preispitivanja spornih privatizacija biti i preispitana kriminalna privatizacija niškog preduzeća "Nisal"
Podsetiću da je to preduzeće bilo jedno od najuspešnijih preduzeća pre privatizacije, u metalskom kompleksu i šta će Vlada preduzeti da zaštiti prava manjinskih akcionara u tom preduzeću? To preduzeće nakon privatizacije sve lošije posluje, pa je krajnje vreme da Vlada nešto preduzme, a sada ću to pitanje nasloviti ministru privrede i finansija, nadajući se da ću na to pitanje dobiti odgovor.
Moja današnja pitanja, sa nadom da premijer neće tako oštro odgovoriti, naslovljena su ministarstvima čiji ministri danas nisu ovde, ali nasloviću premijeru. Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo kulture i informisanja, a tiče se najave gašenja niške televizije, jedne od dve regionalne televizije koje egzistiraju danas u Nišu. U poslednja dva meseca, u Nišu su ugašene dve regionalne televizije. Pre toga je ugašen Radio Niš, stanica koja je imala tradiciju dužu od šest decenija. Stanje u medijima, na čitavom jugu Srbije je katastrofalan. Najavljuje se donošenje seta medijskih zakona koji predviđaju izlazak države iz medija.
Imaćemo situaciju u kojoj država finansira prvi, drugi kanal RTS, Studio B, Radio 202, Radio Jugoslaviju, prvi, drugi kanal RTV, dok će južno od Beograda građani plaćati televizijsku pretplatu, ali neće imati svoje televizije, recimo, u Kragujevcu ili Nišu.
Radio televizija Vojvodine, koja ima dva miliona potencijalnih gledalaca, u kojoj radi više od 1.500 ljudi, dok bi šest regionalnih javnih servisa u centralnoj Srbiji, predviđenih medijskom strategijom, imalo četiri miliona potencijalnih gledalaca, manje od 400 radnika i svi zajedno budžet 10 puta manji od novosadskog regionalnog Javnog servisa.
Zašto bi Novi Sad imao dva kanala RTV, sa više od 1.500 ljudi zaposlenih, a ne dozvoljava se da u Nišu postoji "Niška televizija" kao regionalni Javni servis, sa 90 zaposlenih i čiji opstanak svojim potpisom traži više od 35 hiljada građana, koji su predati ovoj Skupštini. Kako se iznašla mogućnost za opstanak dva kanala Radio Beograda, Radija Studia B, Radija 202, dva kanala Radija Novi Sad, a jedino nije bilo para za Radio Niš, koji je imao manje od 15 zaposlenih.
Do kada će barem u medijskom pogledu, žitelji juga Srbije biti građani drugog reda? Koliko dugo ne funkcioniše link Nacionalne televizije, Nacionalnog javnog servisa iz Niša i kada je RTS imala poslednje živo uključenje iz Niša?
(Predsednik: Vreme.)
Da li će se u godini obeležavanja Milanskog edikta, Niš koji je centar proslave, ostati i bez niške televizije?