Zahvaljujem gospodine predsedavajući, gospođo ministar sa saradnicima, i poštovani poslanici SNS, s obzirom da u sali nema ni jednog poslanika opozicije. To samo dokazuje koliko ih ova tema zanima i koliko su bili iskrenu u onome što su govorili u toku današnjeg dana.
No, tako će proći i na izborima.
Ja ću se samo zadržati, s obzirom da sam iz Vršca, na Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije i svoje izlaganje o potrebi dobijanja statusa grada Vršca, počeću jednom krilaticom koja je često u upotrebi kod mojih sugrađana, a to je Vršac – lepa varoš koja simbolizuje grad umetnosti, biznisa i sporta. Grad u kome su se rodili i živeli veliki kulturni stvaraoci, kao što je Jovan Sterija Popović, Paja Jovanović, Herceg Ferenc, Robert Hamilšpil, Vasko Popa, arhitekta Dragiša Brošovan i mnogi drugi. Grad koji poseduje bogatu muzejsku postavu sa preko 280 hiljada eksponata, koji se mogu meriti samo sa Nacionalnim muzejom. U svojim riznicama, kao jedini muzej na Balkanu, čuva bogatu egiptološku zbirku, a matična biblioteka poseduje preko 250 hiljada naslova.
Kada pogledamo istorijske spise, vidimo da su se 1794. godine ujedinili Srpski i Nemački Vršac, a potom dobijanjem tržišne privilegije 1804. godine, Vršac je dobio status slobodnog kraljevskog grada i postaje privredni trgovinski kulturni centar celog regiona.
U takvim uslovima počinje procvat mnogih kulturno-umetničkih društava svih naroda koji su tu živeli i žive. Obnavlja se poljoprivreda, razvija industrija, uspostavlja kontinuitet sa svojim najboljim kulturnim tradicijama.
Danas Vršac, koji se još naziva i grad pod kulom, ima 52000 stanovnika, na prostoru od 800 kvadratnih kilometara i predstavlja ekonomski, administrativni, geografski i kulturni centar za susedne opštine Bela Crkva, Plandište i Alibunar. Smešten je na ivici Panonske nizije i obroncima Karpata, na 14 kilometara od srpsko-rumunske granice, 78 kilometara od Temišvara i 85 kilometara od Beograda.
Kao centar kulturnog obrazovnog regiona poseduje pozorište sa dugom tradicijom, muzej, veći broj srednjih škola, visoko obrazovne ustanove kao što su viša pedagoška škola i odeljenja Megatrend univerziteta. Poseban ponos Vršca je svetski poznata i izuzetno cenjena pilotska akademija koja i danas školuje visoko stručne mlade pilote iz celog sveta.
Iz domena zdravstva imamo opštu bolnicu u kojoj gravitira 110000 ljudi, zatim jednu od tri najveće neuropsihijatrijske bolnice u Srbiji, dom za stara lica, enološku stanicu za kontrolu hrane.
Pored ovih ustanova, tu su i administrativne institucije kao što su poreska služba, nacionalna služba za zapošljavanje, poljoprivredna sanitarna služba i opštinski sud. Uzimajući u obzir sve ove razloge, Vršac kao multietnička u multikonfesionalna sredina predstavlja ekonomski administrativni geografski centar ovog dela Srbije i ispunjava sve uslove da ponovo dobije status grada.
Hteo bih još nešto na kraju zbog građana Vršca koji prate ovaj prenos da vide da poslanica SDS koja je inače iz Vršca, gospođa Hasanović se nije izjasnila da će glasati za status svog grada, što smatram za bruku i sramotu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, žao mi je što ministar zdravlja sa svojim saradnicima nije tu jer sam hteo da na kraju svog izlaganja iznesem i neke svoje sugestije i pitanja ministru zdravlja, ali verovatno da neki viši razlozi u pitanju i da zbog toga gospodin ministar nije prisutan.
Naime, ja ću se iz celog ovog seta zakona osvrnuti samo na Zakon o javnom zdravlju.
Zakon o javnom zdravlju predstavlja najbolji način za sveobuhvatno uređivanje značajnih društvenih pitanja iz oblasti zdravstva. Od zakona koji je donet 2009. godine do sada nismo se bavili ovim delom zdravstvene zaštite. Dosadašnji Zakon o javnom zdravlju nije predvideo da se javno zdravlje sprovodi o svim politikama, te je bilo neophodno donošenje novog zakona radi usklađivanja sa 10 prepoznatih ključnih oblasti delovanja javnog zdravlja koji su preporuke Regionalne kancelarije Svetske zdravstvene organizacije za Evropu.
Navešću samo neke od njih – nadzor nad zdravljem i blagostanjem populacije, zaštita zdravlja uključujući i bezbednost životne i radne sredine, kao i hrane, odgovor na opasnosti po zdravlje i vanredne situacije, promocija zdravlja, prevencija bolesti, njihovo rano otkrivanje, obezbeđivanje kompletnih javnih zdravstvenih kadrova itd.
U dosadašnjem registru propisa u RS ima preko 170 propisa koji se indirektno ili direktno odnose na javno zdravlje, kao što su zakoni, uredbe, pravilnici, odluke, naredbe i uputstva. Svi ovi propisi mogu se svrstati u više kategorija, kao što su zdravstvena zaštita, zdravstveno osiguranje, zaštita stanovništva od zaraznih bolesti, sanitarni nadzor, kvalitet, ispravnosti životnih namirnica, uslovi za proizvodnju i promet životnih namirnica i zakonodavstvo u vezi sa vodom i vazduhom.
U svim evropskim zemljama postignut je konsenzus da je ključna uloga države u zaštiti interesa javnog zdravlja i uključivanje svih neophodnih učesnika u aktivnosti i implementacije, jednozdravstvenih intervencija, kao i finansiranja jednozdravstvenih usluga.
Takođe, bačen je akcenat na ciljeve koji se odnose na zalaganje za promociju zdravlja, prevenciju pojedinih oboljenja od značaja za čitavo čovečanstvo, odgovarajuće mehanizme za uključivanje zajednice i intenziviranje istraživanja u oblasti javnog zdravlja, a naročito zdravstvene zaštite pojedinih populacionih grupa, kao što su stari, siromašni i izbeglice.
Još jedan cilj EU je da se postigne ravnoteža između standarda koje želi javnost zemalja članica i onoga što se može postići kroz nacionalne jednozdravstvene politike.
Zakon o javnom zdravlju koji danas prezentuje Vlada RS može se definisati kao skup legalnih odnosa, prava i dužnosti pomoću kojih država obezbeđuje uslove za zdravlje stanovništava i ograničava autonomiju, privatnost, vlasništvo i druge legalno zaštićene interese pojedinaca sa ciljem očuvanja i promocija zdravlja zajednice.
Da bismo ovaj zakon usaglasili sa međunarodnim dokumentima, prvenstveno su definisani nosioci aktivnosti u sprovođenju javnog zdravlja u RS, kao što su instituti i zavodi za javno zdravlje, zatim formiranje nacionalnog saveta za javno zdravlje i telo za koordinaciju Evropske zdravstvene politike koje vodi ministar zdravlja.
U daljem usavršavanju ovog zakona doneće se i podzakonska akta za razvoj kadrova za delovanje u oblasti javnog zdravlja, kao što su studijski programi u smislu master javnog zdravlja i maste zdravstvenog menadžmenta.
U drugom delu svog izlaganja osvrnuću se na najznačajnije izmene zakona. Član 1. ovog zakona bavi se oblašću delovanja javnog zdravlja, zatim, planiranja nadležnošću i sprovođenjem aktivnosti u vezi sa očuvanjem i unapređenjem zdravlja stanovništva. To je takođe i cilj ovog zakona za ostvarivanje javnog interesa za očuvanje zdravlja stanovništva.
Članom 3. definisana su načela javnog zdravlja kao što su nadzor nad zdravljem i blagostanjem populacije, odgovor na opasnosti po zdravlje i vanredne situacije, bezbednost životne i radne sredine, kao i hrane, rano otkrivanje, sprečavanje i suzbijanje bolesti.
Članovi 4. do 11. bave se definisanjem nosioca u oblastima delovanja javnog zdravlja, kao što su instituti i zavodi, kao i njihovim aktivnostima. Velika novina u odnosu na dosadašnji Zakon o javnom zdravlju definisana je u čl. od 12. do 15. kojim se određuje društvena briga za javno zdravlje na nivou Republike Srbije, AP i jedinice lokalne samouprave.
Članom 16. predviđeno je obrazovanje Nacionalnog saveta za javno zdravlje, kojim će se unaprediti saradnja nadležnih organa, organizacija i učesnika u sistemu javnog zdravlja.
Na kraju, kako je i preporučeno dokumentima EU, u članu 19. precizirana je odgovornost države za javno zdravlje i zdravlje stanovništva kroz budžet Republike Srbije i organizacija zdravstvenog osiguranja. Donošenjem novog Zakona o javnom zdravlju rešiće se mnoge regulative koje se odnose na oblast izvan sistema zdravstvene zaštite, kao i sa ključnim oblastima delovanja i javnog zdravlja.
Na kraju sam hteo još jednu stvar da dodam, a to je, koliko mi je i poznato, da Ministarstvo zdravlja radi na krovnom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, koji nam je apsolutno neophodno potreban, jer u zakonu koji je od 2000. godine u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, od 2000. do 2012. godine, doneseni su veći broj propisa i uredbi koji su na neki način generisali kriminal u zdravstvu. Ne kažem, da me pogrešno ne razumete, nisu ti propisi i te promene bile kriminalne, ali su dozvoljavale na neki način i stimulisale na neki način da su ljudi koji su tome skloni i kriminalizovali zdravstveni sistem.
Još jedna stvar na kojoj se radi, a što je apsolutno neophodno uraditi, a to je da se privatne zdravstvene ustanove apsolutno inkorporiraju u zdravstveni sistem Republike Srbije i da se razmotri dvojnost u radu. Mislim da ta dvojnost, gde je lekarima, odnosno i zdravstvenim radnicima dozvoljena da u istom trenutku rade i u državnoj ustanovi i u privatnim ordinacijama, predstavlja jedan veliki generator kriminalnih delatnosti u zdravstvu. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, samo bih se nadovezao i na ovo objašnjenje koje dao ministar. U svakom slučaju, da ovaj amandman treba apsolutno odbaciti i ne treba ga prihvatiti. Potpuno je pravilno Ministarstvo, uz svoje objašnjenje. Međutim, još jednu stvar, a to je da smo nazad počeli da na izvestan način vršimo i kontrolu tog dopunskog rada i nije na odmet da se obavesti i inspekcija, jer smo i svesni toga da je u velikom broju slučajeva dopunski rad bio generator kriminalnog, odnosno generator kriminogenog rada, tako da ćemo na ovaj način pokušati i pokušavamo već i da to svedemo na jednu razumnu meru i na jednu kontrolu. Tako da, ni u kom slučaju nije na odmet da se i inspekcija uključi u to, i mislim da je apsolutno dobro i da taj amandman ne treba podržati. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani saradnici Ministarstva zdravlja, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ovaj set zdravstvenih zakona je samo jedna mala, ali neophodna i akutna intervencija u okviru zdravstvenog sistema Republike Srbije.
Ono što bi trebali i da znamo i što bi trebalo da se kaže, imam saznanje ili imamo saznanje da Vlade Republike Srbije i Ministarstvo zdravlja pripremaju jedan sveobuhvatni zakon o zdravstvenoj zaštiti koji će obuhvatiti i ove neke promene, a i neke u svakom slučaju kapitalne i krucijalne promene u zdravstvenom sistemu u okviru Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Zašto? Znamo i nažalost svesni smo koliko je za 12 godina na čelu sa jednim izuzetno nesposobnim ministrom, gospodinom Tomicom Milosavljevićem, urušen zdravstveni sistem Republike Srbije. Sada je u svakom slučaju potrebno jako mnogo rada i truda da se ono što se ukorenilo i ono što je loše u zdravstvenom sistemu i što je na neki način dobilo i zakonski legitimitet, da to isto ispravimo i da izvedemo na jedan pravi put i da imamo jedan zdravstveni sistem koji je dostojan nas koji živimo u Evropi i u Republici Srbiji.
Mnogo toga je rečeno ovim zakonima koji su na današnjem dnevnom redu, pa bih ja više zbog građana Srbije onako letimično prošao preko ova tri zakona koja su danas na dnevnom redu.
Prvo, zakon o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju. Usvajanjem ovog zakona ostvaruje se pravo osiguranika iz obaveznog osiguranja u smislu produženja roka važenja potvrde za korišćenje zdravstvene zaštite za vreme boravka u inostranstvu osiguranika i članova uže porodice, odnosno kada je osiguranik poslat na rad u inostranstvo. Potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite, izmena člana zakona izdaje se na period za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvo, te se ovom izmenom zakona ukida potreba da se potvrda obnavlja svakih godinu dana, što u svakom slučaju predstavlja znatan pomak i olakšavanje života ljudi koji su upućeni u inostranstvo.
Članom 3. predviđeno je da svi osiguranici kao i članovi porodice koji su upućeni na rad u inostranstvo, a potvrda im je izdata do dana stupanja na snagu ovog zakona, važi za period za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvo. Znači, ni u kom slučaju ne mora više da se svakih 90 dana ili kraći vremenski period pojavljuju i obnavljaju to svoje osiguranje.
Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama - ranijim Zakonom o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama utvrđen je rok od 12 meseci za stupanje na snagu propisa za sprovođenje zakona. S obzirom da u predviđenom roku nisu završene sve radnje u smislu postupka javnih nabavki za integrisani zdravstveni informacioni sistem, zbog uloženih žalbi, potrebno je da se rok za primenu ovog zakona produži sa 12 na 24 meseca, odnosno da primena ovog zakona počne od 1. januara 2017. godine.
Gospodin ministar je to vrlo argumentovano obrazložio i mislim da u tu ni u kom slučaju ne bi trebalo da dođe do bilo kakvog sporenja. Ovom izmenom uklanja se mogućnost ugrožavanja funkcionisanja zdravstvenog sistema u oblasti evidencije i izveštavanja, a samim tim i zdravstveni sistem u celini, što bi u svakom slučaju moglo dovesti do štetnih posledica po zdravlje ljudi.
Poslednji je zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti o kome se ovde najviše i govorilo. Ova izmena zakona donosi promenu dva segmenta u okviru zakona o zdravstvenoj zaštiti. Prva izmena odnosi se na osnivače kliničko-bolničkih centara, odnosno do sada je osnivač tih ustanova bio grad. Međutim, kliničko-bolnički centri pored zakonom predviđenog obavljanja sekundarne zdravstvene zaštite obavljaju i visoko specijalizovanu zdravstvenu delatnost na tercijalnom nivou, koja podrazumeva i visok nivo opremljenosti, što zahteva velika kapitalna ulaganja. Čuli smo da su ta ulaganja na nivou od 150 miliona dinara, a da su ranije oni koji su se tome protivili ulagali samo 50 miliona dinara. Što znači da predstavlja povećanje za 300%.
Ovako veliki značaj kliničko-bolničkih centara u okviru zdravstvenog sistema Srbije, zahteva da se osnivačka prava sa grada ili pokrajine prenesu na republiku, što se reguliše članom 1. ovog zakona.
Druga izmena odnosi se na dopunski rad zdravstvenog radnika ili zdravstvenog saradnika koji kod jednog poslodavca ima puno radno vreme, a kod drugog poslodavca zasniva rad to trećine radnog vremena, van redovnog radnog vremena. U zaključenom ugovoru o radu sa drugim poslodavcem zdravstveni radnik ili zdravstveni saradnik dužan je da pismeno obavesti direktora zdravstvene ustanove u kojoj radi puno radno vreme.
Novina u zakonu je ta da se jedan primerak originala ugovora o dopunskom radu u roku od 15 dana od dana zaključivanja zaposleni dostavlja zdravstvenoj inspekciji. Ovom izmenom postiže se kontrola primene instituta obavljanja dopunskog rada u oblasti zdravstva.
Ima jedna stvar, moraću da prozovem, mislim da je gospodin Bradić kada je govorio čini mi se da nije dobro pročitao ili protumačio stav 2. člana 199. Pazite, taj stav 2. kaže – u zaključenom ugovoru o dopunskom radu sa drugim poslodavcem zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo zaposleno lice dužan je da pismeno obavesti direktora,mislim da ste u svom govoru rekli da on nije dužan da to uradi, itd. ili osnivača privatne prakse, da to ne čitam dalje.
O ovom dopunskom radu smo i ovde a i na Odboru za zdravlje dosta često razgovarali, a nešto je i spomenula gospođa Dejanović. Ja jesam jedan od pobornika da je dopunski rad bio jedan od generatora kriminogenosti u zdravstvu i mogućnosti kriminalnog rada, ne kažem svih, jednog broja ljudi, tako da sam zastupao tezu, moram da priznam da me do sada još nisu uverili u to da je dvojnost u radu upravo dovela do ovakve situacije.
Mislim da je bilo suviše rano da se dozvoli dopunski rad zdravstvenim radnicima koji rade i u državnoj ustanovi jer samim tim smo došli u situaciju kada smo to uveli da smo dobili veliki broj liste čekanja, da smo doveli u situaciju da se ne nabavljaju medicinski uređaji u bolnicama, da se namerno kvare medicinski uređaji upravo da bi se pacijenti na neki način uputili u privatnu ordinaciju, gde lekari koji rade u državnoj ustanovi obavljaju svoj dopunski rad.
Imali smo još jednu stvar. Ova promena u zakonu će možda za nijansu tu situaciju promeniti time što će morati da se obavesti i zdravstvena inspekcija. Nadam se da će ta zdravstvena inspekcija raditi onako kako je potrebno, ne da javi, vrlo često znali da se inspekcija javi pre nego što će doći u neku zdravstvenu ustanovu na kontrolu, pa sve onda bude u redu, da bismo sprečili eventualno ovakve aktivnosti i da bismo, na kraju krajeva, bolje opsluživali naše pacijente i ljude kojima je neophodno potrebno da se učini neka zdravstvena nega, neka zdravstvena aktivnost, lečenje, operacija i tome slično.
Mislim da, i dalje ponavljam da bi trebalo prvenstveno da privatne ordinacije, odnosno privatno zdravstvo uđe u sistem državnog zdravstva, da sklope ugovor sa fondom, tako da pacijentu bude svejedno da li će otići u privatnu ordinaciju ili će otići u državnu ordinaciju sa svojom knjižicom, sa onim gde mu je uplaćeno zdravstveno osiguranje.
Na taj način ćemo možda uvesti daleko veći red, a i taj neki generator kriminalnog rada i svesti na najmanju moguću meru. Zahvaljujem najlepše.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, u svakom slučaju ćemo ovaj amandman odbiti, odnosno nećemo glasati za njega. Mislim da je objašnjenje sasvim dobro dato u obrazloženju Vlade.
Mislim da je potpuno nepotrebno da sada širimo ovu diskusiju i mislim da kolege iz opozicione stranke možda, dozvolite mi za izraz, malo licemerno koriste ovaj amandman razmišljajući o tome …

Dobro, u redu, ako izraz ne odgovara, izvinite.
Da li će devet ili šest meseci uticati na to, da li će se mladi lekari zapošljavati i da li će ići ili neće ići u inostranstvo, mislim da je to apsolutno nevažno i beznačajno u tom smislu. Zaboravljamo jednu drugu stvar, da nije to razlog ovog stanja u zdravstvu. Kolega Laketić kaže, od 2000. godine je u zdravstvu, pa može da sagleda, ja sam 36 godina u zdravstvu i mogu da sagledam svu problematiku zdravstvenog sistema.
Nemojmo zaboraviti da 15 godina, koliko ste bili u koaliciji i držali Ministarstvo zdravlja, šta je sve urađeno u zdravstvu i dokle je zdravstveni sistem Srbije doveden i na koji način, koliko je doneseno podzakonskih i ostalih akata koji su bili koruptivni, koji su dozvolili korupciju u zdravstvu i koji su potpuno srozali ugled zdravstvenih radnika. To je jedan od razloga zašto i mladi lekari odlaze u inostranstvo, jer, na kraju krajeva, su i dovedeni mnogi, ne baš do prosjačkog štapa, ali do krajnjeg siromaštva.
Ono što sada ova Vlada pokušava da uradi ne može da ono što je urušeno, 15 godina urušavano, da se popravi za dve ili tri godine. Donosimo propise koji će uticati i vratiti ponovo i materijalno stanje i dostojanstvo zdravstvenih radnika. Ovo je jedan mali deo, jedan, možete da kažete, i kozmetički deo, ali to je sastavni deo novog zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji ćemo u svakom slučaju doneti i vratiti dostojanstvo zdravstvenim radnicima, koje ste vi, svojom i svojim koalicionim partnerima, doveli na najnižu moguću lestvicu. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo, mislim da je Vlada u potpunosti u pravu što je odbacila ovaj amandman, jer zaboravljamo, odnosno ne bismo smeli da zaboravimo da se kroz ovakve amandmane provlači jedna politična nota, gde dolazi do favorizovanja nacionalnih zajednica i nacionalnih manjina na štetu većinskog naroda.
Jer, šta to znači? U ovom slučaju ukoliko bi bili u obavezi da poslušamo savet nacionalnih manjina i da se udžbenici sufinansiraju u tom slučaju to predstavlja nejednakost u odnosu na ostali, većinski narod. Ako će Vlada finansirati tamo gde smatra da su socijalno ugrožene sredini ili da u određenim delovima postoje socijalno ili materijalno ugroženi učenici u tom slučaju će Vlada i doneti da se i ti udžbenici štampaju bez obzira da li su to nacionalne manjine ili su predstavnici većinskog naroda. U svakom slučaju moramo da poštujemo ravnopravnost jer ukoliko bismo ovaj amandman prihvatili mi stavljamo u neravnopravni položaj učenike srpskog naroda. Hvala lepo.

Član 106.
Mislim da su svi poslanici dužni da se drže teme. U ovom slučaju gospodin Halimi je iskoristio priliku da govori o nečemu što nije tema amandmana. Tema amandman je, vi ste trebali da ga prekinete, bila da nema vređanja nacionalnih manjina, što je sasvim u redu. Gospodin Orlić je objasnio da je to već sadržano u zakonu, 37. Znači, da ni jedan udžbenik ne može da sadrži ništa uvredljivo za nacionalne zajednice. O tome je trebalo govoriti, a ne o tome da li ima ili nema udžbenika. To se može govoriti u nekom drugom amandmanu.
Drugo, ovo je bila jedna smešna igra da Sulejman Ugljanin nije tu, sem što je zabo glavu u pesak tj. izvukao svoju karticu iz poslaničke jedinice. Hvala lepo. (Aplauz.)
(Enis Imamović, s mesta: Šta je ovo?)

Zahvaljujem gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo, s obzirom da je ovo poslednji amandman i dosta je od toga i koleginica Rakonjac pre mene rekla što sam imao nameru da kažem, tako da ću u svakom slučaju biti vrlo kratak.
Smatram da ovaj amandman nije primeren, odnosno mislim da dovodi u potpuni neravnopravni položaj radnika policije, jer onog momenta kad radnik policije sa 30 godina radnog staža i 52 godine života stekne pravo na penziju on se u potpunosti mora izjednačiti sa svim ostalim građanima Republike Srbije koji su stekli pravo na penziju.
Prema tome, ako se drugim građanima koji su se bavili nekim drugim poslovima ne zabranjuje da nastave da se bave svojim nekim poslovima, bilo da je inženjerski, advokatski, bilo kakvi drugi, mislim da u tom slučaju ne bismo smeli ni da radnicima policije zabranimo da se bave nekim poslom koji je na izvestan način sličan onom poslu kojim se bavio u policiji. U svakom slučaju, postoje neka ograničenja gde su neki možda tajne službe i tako dalje, to je već regulisano drugim zakonima, ali i ono što je i gospođa Rakonjac rekla, ima mnogo toga čime se ti radnici mogu baviti. Samim tim, uneti to u zakon da im se zabranjuje, apsolutno ih dovodi u neravnopravni položaj sa ostalim građanima Srbije koje su regularno penzionisani. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Na Odboru nismo prihvatili i dobro je da nije prihvaćen, jer mislim da obrazloženje koje je dao gospodin Bradić, odnosno i grupa, samo nepotrebno komplikuje ovaj član koji je vrlo jasan, vrlo precizno u zakonu dat, tako da je sasvim nepotrebno da ga dalje komplikujemo nekim daljim ograničenjima, koja će samo dovesti u zabunu u kasnijem postupanju. To je glavni razlog zbog čega ovaj amandman nismo na Odboru prihvatili. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Oko ovog amandmana smo na odboru za zdravlje i porodicu vrlo žučno diskutovali i diskusija je trajala prilično, gde je došlo do razmimoilaženja u mišljenju. Sklon sam ubeđenju da je gospodin Bradić i poslanička grupa u pravu sa ovim amandmanom, ja ću lično glasati za ovaj amandman.
Nisam mogao da se složim da ovaj amandman ne bude prihvaćen. Mnogo toga je i gospodin Veselinović objasnio, a to stoji. Mi u ovom slučaju, dozvolićete mi da kažem, a da ne budem osuđen zbog toga, imam utisak kao da je ovaj amandman pravila Ženska parlamentarna mreža, jer potpuno isključuje oca deteta iz genetskog ispitivanja. Dajemo mogućnost ženi da sama odluči o tome da li će partner, bez obzira da li je to bračni ili vanbračni partner, imati mogućnost i znati da dete poseduje neko genetsku malformaciju ili ne, i da bude iznenađen kasnije sa rađanjem tog deteta, možda se slagao ili se nije slagao sa tim.
Drugo, objašnjenje koje je dato da može supruga odnosno žena da obavesti partnera o tome. Međutim, možemo da dođemo u situaciju da ga ona namerno ne obavesti o tome, ili da traži od lekara da lekar ne obavesti partnera.
Ako ne postoji zakonska regulativa da je lekar dužan da obavesti partnera, tj oca deteta, u ovom slučaju dovodi se u zabludu i učestvuje se na izvestan način, u prevari partnera koji je otac tog detata.
Tako da mislim da bi poslanici trebali da razmisle o ovom amandmanu i mislim da i pored ovoga što Odbor ovaj amandman nije prihvatio, mislim da ovaj amandman treba prihvatiti, jer ne smemo da isključimo partnera supruge. Hvala lepo.

Hvala lepo.
Pre svega bih hteo da se, pa ću posle reći zašto, nisam ništa loše mislio kada sam spomenu Žensku parlamentarnu mrežu, ukoliko bilo na koji način su se uvažene koleginice možda našle pogođene, ja se izvinjavam, ali nisam ništa loše mislio sa tim, mislio sam samo o zaštiti ženskih prava zato sam to i rekao. Tako da bih još jedanput molio uvažene koleginice da prihvate moje izvinjenje.
Međutim, radi se o jednoj drugoj stvari. Ne bih hteo dugo da elaboriram, gospodin Veselinović je dosta toga govorio, dajemo ekskluzivitet, gospođa Čomić je to elaborirala, međutim, mi dajemo apsolutni ekskluzivitet ženi. Mi isključujemo muškarca kao dela porodice.
Gospodin Milisavljević kaže – šta ako je on u Australiji, na Aljasci, ili ne znam gde pa nismo u mogućnosti da ga obavestimo. Ne radi se uopšte o tome. To je zamena teze. Nije obaveza da lekar mora da obavesti u tom slučaju ukoliko nije partner negde van, nije važno gde, znači nije u mogućnosti da bude prisutan, ali ukoliko je partner prisutan, ukoliko je tu, ukoliko je on zajedno sa ženom došao na genetsko ispitivanje, onda bi lekar bio dužan da saopšti rezultat. To je jedno.
Drugo, ono o čemu govorimo? O tome da možemo doći u situaciju da muškarac, odnosno partner bude prevaren na izvestan način, znači da žena učestvuje zajedno sa lekarom u prevari partnera. Jer, ako je partner prisutan i ukoliko ga ne obaveste o genetskom ispitivanju, on neće znati ako smo u toku genetskog ispitivanja došli do zaključka i rodi se dete se nekom, bilo kakvom genetskom bolešću, malformacijom, on će biti iznenađen na porođaju, apsolutno je neobavešten o tome.
Dužni smo da ga obavestimo o rezultatu ispitivanja ukoliko je on prisutan. O tome je reč, a ne o tome da ga tražimo po Aljasci ili ne znam gde, ukoliko je on odsutan. Ni u kom slučaju da partner ne učestvuje, ne bude prevaren i da jednostavno ne zna o čemu se radi i kakav je rezultat genetskog ispitivanja. O tome sam govorio i zbog toga smo i došli u eventualnu koliziju mišljenja oko ovog amandmana. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo ovaj zakon dobili u razmatranje bio sam izuzetno zadovoljan da je zakon ušao u proceduru, bez obzira od koga je došao, mada sam i pre toga razgovarao sa gospodinom Milisavljevićem oko nekih drugih zakona i vrlo sam zadovoljan što je ovaj zakon došao u proceduru.

Međutim, mislio sam da ćemo razgovarati samo o zakonu, da ćemo razgovarati o svim njegovim medicinskim aspektima, a da nećemo ni na koji način provlačiti političku konotaciju kroz ovaj zakon. Međutim, slušajući poslanike bivšeg režima tu i tamo su poneki pokušali da dobiju po neki politički poen sa ovim zakonom, što mislim da ni u kom slučaju nije u redu.

No, ostavimo to po strani, ako posmatramo ovaj zakon, možemo ga podeliti na dva dela, bar sam ga ja podelio, čitajući ga i razmišljajući o njemu. Jedan deo se odnosi na naše pacijente, najčešće decu, koja su već obolela od neke od retkih bolesti i koja su bila nevidljiva u našem zdravstvenom sistemu, koja su se nažalost potucala od nemila do nedraga, tražeći pomoć, mogućnost dijagnostike i eventualnog lečenja.

Sa ovim zakonom i sa registrom retkih bolesti mi smo to uveli u jednu zakonsku obaveznu formu, s tim što ćemo dijagnostiku moći i treba da obavimo u našoj zemlji, na teret Republičkog fonda u koji će ući i neke dobrotvorne humanitarne organizacije koje će to finansirati. Ukoliko nismo u mogućnosti da detektujemo neku od genetskih bolesti taj bioloških materijal ili samog pacijenta poslaćemo u inostranstvo radi daljeg ispitivanja i lečenja na teret Republičkog fonda, što sada ulazi u zakonsku regulativu, koji će biti potpomognut sa humanitarnim donacijama.

Drugi deo ovog zakona se odnosi na način kako će se obavljati detekcija i kako će biti organizovano samo ispitivanje i eventualno lečenje ove dece, s tim što će se pošto je mnogo toga rečeno, neću da se ponavljam, formiranjem centra za kliničku genetiku i retke bolesti koji će biti pridodat tercijalnim zdravstvenim ustanovama, s tim što ćemo i u sekundarnim zdravstvenim ustanovama imati sigurno genetičko savetovalište koje će samo dolaziti do zaključka da možda postoji mogućnost nekog genetskog obolevanja i slati takve pacijente na dalje ispitivanje.

Ono što je isto značajno u ovom zakonu jeste da smo dužni da pacijentkinji, u ovom slučaju trudnici u prenatalnoj pošto imamo i prenatalnu i postnatalnu dijagnostiku, da predočimo mogućnost eventualnog neželjenog akcidenta pri tom ispitivanju.

Prvenstveno mislim na amniocintezu koja je dosta rasprostranjena kod nas, kojom se detektuju određene malformacije i određene bolesti, jer to je ipak jedna blago invanzivna metoda posle koje može u jednom minimalnom procentu da dođe i do spontanog pobačaja. Znači, dužni smo da to predočimo trudnici koja će ići na to ispitivanje.

Još jedna stvar koja je isto značajna, sa kojom smo se susretali do sada, a to je da u toku ispitivanja, ukoliko saznamo pol deteta, on ne treba da bude saopšten porodici, samo ukoliko je bolest vezana za pol, kao što je recimo hemofilija, koja je vezana za muški pol. Zašto to kažem? Vrlo je značajno jer se dešavalo da se pod vidom nekog genetskog ispitivanja u jednoj od privatnih klinika, oprostiće mi, u Beogradu mogao saznati pol deteta. Ta intervencija je u to vreme, poznato mi je, koštala 400 evra. To je korišćeno u situaciji kada su ljudi želeli da odaberu pol. Takvu stvar sada moram apsolutno da sankcionišem i takva stvar je sada nedozvoljiva i ne smemo ni na koji način dozvoliti da se to nastavi.

Još jedna stvar i s tim ću završiti, o kojoj je koleginica Đukić Dejanović govorila, a to je o krivičnoj odgovornosti lekara, da li treba ili treba terapeut da postoji ili ne. To je u ovom zakonu isto regulisano da postoji određena odgovornost i mora da postoji odgovornost. Navešću vam jedan primer, a to je da ukoliko postoji sumnja, znači ako se pacijentkinja javi ginekologu, radi se o SAD tj. u nekoj od država Amerike, ukoliko postoji sumnja na mongolodiizam ili Daunov sindrom, koji se apsolutno i stoprocentno može detektovati amniocentezom, a lekar nije preduzeo odgovarajuće procedure i propustio je da to uradi, po njihovoj zakonskoj regulativi dužan je da doživotno plaća izdržavanje tom detetu. To možda deluje surovo, ali u svakom slučaju da to obavezuje lekara da sa punom savešću pristupi ispitivanju i mogućnošću rađanja dece sa genetskim malformacijama.

Iz svega toga, nadam se da se nećemo više baviti politikom i da ćemo svi poslanici u ovom parlamentu zdušno glasati za ovaj izuzetno human, dobar zakon. Hvala lepo.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, narodni poslanici, u svakom slučaju, neću ponavljati ono što su moje kolege pre mene izjavile, ali dobro je da ovaj amandman nije prihvaćen, jer se u prihvatanju ovog amandmana skriva jedna stvar o kojoj bi trebalo ovaj zakon da reguliše i reši. To znači, smanjili smo broj članova, što je sasvim u redu, na sedam, međutim, ukoliko bismo prihvatili amandman, mi bismo imali situaciju da pojedine kategorije osiguranika budu diskriminisane sa tim.
U ovom slučaju, ako imamo četiri predstavnika ministarstva, odnosno koje bira ministarstvo, na taj način imamo i jednu kontrolnu ulogu koje će ministarstvo, samim tim i Vlada imati nad Fondom za zdravstveno osiguranje, jer smo bili svedoci da se u ranijem periodu Fond za zdravstveno osiguranje postavlja kao regulatorni faktor u zdravstvu, gde je donosio neke propise koji su se kosili sa dobrobiti građana Srbije, a i nisu bili u stanju da prepoznaju neke osnovne potrebe, koje ministarstvo nije moglo da sprovede ili nije imalo upliv u rad Fonda za zdravstveno osiguranje.
Na ovaj način, zakonskim rešenjem koje je dato, ministarstvo će imati mogućnosti, regulatorne funkcije, u Fondu za zdravstveno osiguranje, ali u svakom slučaju, ni u kom slučaju ne treba prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Hvala.
Ponukan sam diskusijom prethodnih i gospodina pre tog koji je diskutovao, niko ne govori, niti pomišlja na to da treba ukinuti RFZO. Nemojmo dovoditi građane u nedoumicu i u razmišljanje da uopšte postoji takva ideja. O tome niko nije govorio, pogotovo ne ovaj zakon.
Govorili smo o nečemu drugom. Mi smo smanjili broj, što ste i vi prihvatili, sa 21 na sedam, to stoji. Međutim, ima jedna druga stvar, RFZO mora da bude medijator, protočni bojler. Novac koji se skuplja od osiguranika se stiče u RFZO. Međutim, distribuciju tog novca, to je ono što mi hoćemo da postignemo sada ovim zakonom, da postoje stručne komisije koje će odlučivati o tome kako i na koji način će se neka od tih sredstava koristiti, ne da ima diskreciono pravo i apsolutno pravo da to radi RFZO preko svog Upravnog odbora, koji je drugačije delegiran, a na ovaj način delegiranja u upravne i nadzorne odbore, mi stičemo mogućnost i pravimo mogućnosti i Ministarstvo i Vlada preko Ministarstva da vrši kontrolu kako i na koji način preko stručnih komisija će se vršiti distribucija tog novca.
Ne možete nam to osporavati. Na kraju krajeva, Vlada koja je izabrana, izabrana je natpolovičnom većinom građana Srbije. Apsolutno ima pravo i kontrole novca u RFZO. Hvala.