Pozivam se na član i odredbe Poslovnika koje regulišu da narodni poslanik koji govori za ovom govornicom govori isključivo istinu. Činjenica je da, kada je posle 5. oktobra DOS koalicija došla na vlast u Požarevac, da ste smenili sve direktore javnih preduzeća i ustanova. Baš tako.
Dalje, ovde se stalno spočitava koalicija između SRS i Pokreta snaga Srbije u Požarevcu. I to od čoveka koji je član DSS. Nemam ništa protiv. Samo neka proveri šta rade njegovi opštinski odbori npr. u Petrovcu na Mlavi. Isto je u koaliciji sa Pokretom snaga Srbije. U Velikom Gradištu isto ste u koaliciji sa Pokretom snaga Srbije... (Komentar iz sale: ne nego pomaže Karić.) A, pomaže im Karić? E, to je već druga priča.
Dalje, kad smo pričali ovde o 176 poslanika, i da ste hteli da pokažete različitost u odnosu na Zorana Đinđića, zašto ste bili sa njim na listi? Drugo je kada postoje dve liste, pa se napravi koalicija, pa se raziđete, a drugo je kad ste bili na jednoj listi. Kažete, to je bila lista Vojislava Koštunice. Možda. Jeste ona nosila njegovo ime, ali čiji su glasovi? Možete da ih podelite. Mi smo ovoliko, oni su onoliko. Ne, napravili ste koalicioni sporazum, koliko ćete i kako ćete da podelite mandate, ali ste zajedno bili birani.
I to je težina koju vučete i koju ćete da vučete kao stranka dokle god postojite. To vama nije jasno. To je politička odluka o kojoj vi ne želite da pričate. Vi samo znate da pričate o tome šta ste pokušali da uradite, a koga ste doveli na vlast to vama nije bilo bitno. Nemojte za govornicom da nam držite prazne priče.
To kako se Srpska radikalna stranka ponaša na lokalnoj vlasti u Požarevcu – tri vaša direktora su ostala u javnim preduzećima i ustanovama, niko ih nije promenio. Načelnik inspekcijske službe iz Demokratske stranke Srbije, ostao je. Bar ste ga vi postavili. Vi ste ga postavili dok ste bili na vlasti, pa je druga stvar što je on napustio vašu stranku. Niko ga na to nije terao. Nemojte takve priče i neistine da iznosite za ovom govornicom.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što sam počeo da se bavim politikom aktivno, uvek sam se pitao, kada čitam "Službeni glasnik", da li neko zaludan sedi u nekom ministarstvu i piše ovakve nebuloze kada su zakonski predlozi u pitanju i uopšte zakoni. Izgleda mi da se od takvih, da kažem, u najmanju ruku gluposti nije odustalo ni sa ovom novom vladom i novim DOS-om.
Očekivao sam, u najmanju ruku, pre nego što sam pročitao predloge zakona, mnogo bolja, preciznija, tehnički uređenija rešenja, očekivao sam nešto novo. Međutim, kada se pogledaju ovi zakonski propisi, vidi se da je dobar deo već regulisan zakonima, a sada se samo postavlja pitanje zašto te zakone određeni organi državne uprave, pa i ministarstva, ne poštuju.
Pogledajte Predlog zakona o zaštiti potrošača. Samo u nekoliko članova mogu da vam pokažem da se ovde radi o jednoj zakonskoj materiji koja je već regulisana pozitivnim zakonskim propisima i stvarno se postavlja pitanje zašto se ovakvi zakoni nalaze na dnevnom redu – ili neko nema vremena da napiše nešto pametnije ili Vlada želi da ovu skupštinu i narod zabavlja i prikaže da se nešto stvarno u suštini radi.
U zakonu o zaštiti potrošača, u članu 5. se kaže: "Proizvodi, proizvodni procesi i usluge moraju biti sigurni po život i zdravlje potrošača i životnu sredinu.
Proizvodi i usluge moraju odgovarati zdravstvenim, higijenskim, kvalitativnim, ekološkim i drugim uslovima u skladu sa zakonom, važećim standardima, običajima, tehničkim i drugim propisima".
Da li je ova materija već regulisana zakonskim propisima? Jeste. Ko je dužan da se o tome brine? Dužna je Vlada Republike Srbije preko raznih inspekcijskih službi, organa državne uprave itd.
Zašto smo sada napisali novi zakon za nešto što je već regulisano i zašto se stari zakoni, koji još uvek važe, ne poštuju? Evo, u članu 6. se kaže: "Zabranjena je prodaja zdravstveno ili higijenski neispravnih proizvoda, proizvoda kojima je istekao rok upotrebe, kao i proizvoda koji nisu deklarisani na propisan način, u skladu sa zakonom".
Da li je to regulisano zakonskom materijom? Jeste. Šta će onda u ovom zakonu? Šta će opet? Vlada, odnosno organi koji su dužni da sprovode već postojeće zakonske propise ne postupaju po tim zakonskim propisima, a šta će da ih obaveže da i ovaj zakon poštuju?
U članu 7. se kaže: "Ambalaža mora biti neškodljiva za zdravlje potrošača i životnu sredinu.
Pakovanje i prepakivanje proizvoda mora biti učinjeno na način kojim se obezbeđuje očuvanje zdravstvene i higijenske ispravnosti i kvaliteta proizvoda" . I to je rešeno zakonskim propisima.
Ovde čak zadirete i u rad nekih drugih ministarstava, ali dobro, predlagač je Vlada. Kažete: "Nadležni organi su dužni da redovno i tačno obaveštavaju stanovništvo o izvršenim kontrolama vode i vazduha, u skladu sa zakonom". Zar do sada nije bilo tako?
Dalje se kaže: "Obaveštenja iz stava 1. ovog člana o kvalitetu vode sadrže naročito podatke o mikrobiološkoj, radiološkoj, hemijskoj ispravnosti, uključujući i podatke o prisustvu teških metala i druge podatke o kvalitetu i zdravstvenoj ispravnosti vode". I to je rešeno zakonskim propisima.
U sledećem stavu izgleda da postoji mala digresija, pa se kaže: "Obaveštenja iz stava 1. ovog člana sadrže potpune i tačne podatke o zagađenosti vazduha i zagađivačima, radi zaštite zdravlja potrošača".
Znači, onaj ko nije potrošač nema pravo na zaštitu zdravlja, tako ispada, jer ste tako pisali zakonski predlog, a o tome ste morali da vodite računa. Ovo samo potvrđuje da su ovo na brzinu sklepana zakonska rešenja, odnosno zakonski predlozi, da bi se stvorio utisak da ova vlada nešto radi.
U članu 10. postoji nešto novo. Kaže se: "Proizvod koji je rezultat genetskog inženjeringa ili u svom sastavu ima genetski modifikovane komponente, obavezno mora imati oznaku takvog porekla".
Ako se izjasne malo stručniji ljudi o ovom pitanju, ovakva roba ne bi ni smela da se nađe na tržištu. Ne samo da bi potrošač imao pravo da bira da li hoće genetski modifikovanu robu ili ne, ona ne sme da se nađe na tržištu. Za to postoji više razloga, a jedan od najvažnijih jeste taj da je stanovništvo, ili kako vi u ovom zakonskom predlogu kažete "potrošači", u izuzetno teškoj situaciji. Žrtvovaće i svoje zdravlje pod uslovom da je proizvod jeftiniji.
Genetski modifikovani proizvodi su, po pravilu, jeftiniji od onih koji su rađeni van te tehnologije.
Dalje: "Rezervisani proizvodi i proizvodi koji su plaćeni, a nalaze se u prodajnom objektu, moraju biti izdvojeni i posebno obeleženi". Taj deo nije sporan. Dalje kažete: "mora biti posebno naznačen rok važenja rezervacije, odnosno rok preuzimanja ili isporuke".
Tu se postavlja pitanje, ako je neko već platio robu, znači u njegovom je interesu da je sam, što je moguće pre, preuzme. Zašto postavljate rokove od osam dana da neki potrošač koji je kupio neku robu mora da je preuzme za osam dana i šta će biti ako je ne preuzme. Šta će biti? Ako je prodavac proda, ovaj ima puno pravo da ga tuži, jer u ovom zakonskom predlogu ta mogućnost nije dorečena.
U članu 18. u stavu 1. se kaže: "Obaveštenje o ceni iz člana 17. ovog zakona, ne može dovoditi u zabludu potrošača u pogledu visine cene, odnosno stvarati utisak:
1) da je cena niža nego što jeste;
2) da su u cenu uključene posebne usluge za koje se plaća posebna cena".
Te dve tačke ovog stava i člana nisu sporne, ali treća jeste – "da je cena bila ili da će biti povećana ili snižena za određeno vreme ili za određeni iznos".
E, sad, pošto članovi Vlade dosta često putuju u inostranstvo, u zemlje EU, postavio bih im jedno pitanje, a videli ste da tamo postoje novogodišnje rasprodaje, novogodišnja sniženja cena, znate, u trgovini, ako je neko uopšte ušao u tu situaciju da bude trgovac, desi se da se jedna određena vrsta robe ne prodaje po onoj dinamici kako je to prodavac predvideo. On tada pribegava tim rasprodajama, sniženjima cena, upravo da bi robu prodao pre isteka roka važenja ili roka upotrebe.
Drugo, da bi došao do svežeg kapitala, odnosno povratio novac koji je uložio u tu robu – zašto ga sprečavate da snizi cenu za neki određeni vremenski period i na taj način motiviše kupca da dođe. On nikoga nije prevario, pogotovo ako je stavio taj rok. Nema prevare.
I, sada, u članu 20. Predloga zakona kaže se: "Za kupljeni proizvod ili pruženu uslugu potrošaču se obavezno izdaje račun".
Pazite sad ovo – "Račun iz stava 1. ovog člana sadrži naročito datum prodaje proizvoda, odnosno pružanja usluge, vrstu i količinu proizvoda, cenu za jedinicu proizvoda, kao i druge podatke u skladu sa posebnim propisom".
E, gospodo iz ministarstva, da vas obavestim da je ova materija regulisana Zakonom o porezu na dodatu vrednost, Zakonom o fiskalnim kasama. Ne samo da je kupcu obavezno isporučiti račun nego je kupac u obavezi da uzme račun. Ukoliko ga nema kod sebe a nalazi se u blizini prodajnog objekta, sa robom koju je kupio, platiće kaznu kupac. To ste stavili u zakonski predlog. To su već Đelić i Dinkić razradili. Tu nema problema, samo je pitanje kako ćete da napišete zakon, da zaštitite potrošače od Đelića i Dinkića, koji su uveli tu suludu odredbu da kupac koji je kupio novine mora da ima fiskalni isečak ili će u protivnom da plati kaznu od 1.500 dinara.
Dalje, kada se pogleda zakon o cenama, u članu 9. se kaže: "Radi obezbeđivanja uslova za uredno snabdevanje tržišta pojedinim poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, Vlada može da utvrdi cene tih proizvoda na osnovu troškova za njihovu proizvodnju i cena na domaćem i svetskom tržištu.
Cene iz stava 1. ovog člana Vlada utvrđuje na predlog Ministarstva i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast".
E, gospodo, to meni već liči na ono zamrzavanje cena. Mnoge vlade su pokušavale i pre vas da raznim administrativni propisima zaštite potrošača na ovakav način. I to im nikada nije uspelo. Proizvođači su tada smanjivali proizvodnju, jer su sebi stvarali gubitke. Pojavljivale su se nestašice.
Znači, umesto da potrošač može da bira hoće li kupovati jeftiniju ili skuplju robu dođe do situacije da ne može da kupi nikakvu robu.
I, prava Vlada, ozbiljna Vlada tada interveniše preko robnih rezervi, obezbeđuje tržište robom koja je jeftinija i na taj način smanjuje potrošnju te robe na tržištu i poremećaj koji je nastao na tržištu, a ne zamrzavanjem cena.
Sada se postavlja pitanje zašto svake godine izdvajamo tolika sredstva za robne rezerve, ako one jednostavno ne rade ništa, a mora ovakvim zakonskim predlozima da se štiti potrošač. To onda znači da je ta vlada nesposobna i da će vrlo brzo da ode.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj skupštini od kad sam narodni poslanik bio sam svedok svega i svačega, sukoba programa političkih stranaka, sukoba ideologija političkih stranaka.
Svaka stranka je težila da svoj program i svoju ideologiju prikaže kao najbolje i sasvim je bilo normalno da stranka, odnosno vlada koja ima većinu istrajava na svom programu. Međutim, sada smo ovde u situaciji da je gomila amandmana prihvaćena od strane predlagača, nijedan amandman SRS nije prihvaćen. Može da se kaže da je u pitanju programska ideološka razlika, da to bude obrazloženje ministra prosvete.
Ali, ako se pogleda ovaj amandman koji sam podneo na član 41. u ime poslaničke grupe SRS, takvo jedno njegovo obrazloženje jednostavno ne vredi. U ovom članu i u mom amandmanu koji sam podneo nema nikakve veze ni sa politikom, ni sa ideologijom, ni sa programom, reč je o jednom čisto tehničkom amandmanu, koji treba, ukoliko se prihvati, da spreči neke negativne posledice za korisnike, odnosno studente nekih visokoškolskih ustanova.
Član 41. stav 17. na koji sam podneo amandman glasi: "Visokoškolska ustanova za čije osnivanje se ne obezbeđuju sredstva iz budžeta Republike dužna je da uz zahtev iz stava 2. ovog člana dostavi i bankarsku garanciju za nastavljanje i završetak studija u slučaju prestanka rada ustanove ili prestanka izvođenja određenog studijskog programa, prema planiranom broju studenata".
Znači, Vlada je to zamislila da neki privatni univerzitet, koji se ne finansira iz budžeta Republike Srbije, da bi dobio dozvolu i saglasnost za rad treba da dostavi neku bankarsku garanciju da ukoliko, iako primi studente koji plaćaju svoju školarinu itd, a možda uplate unapred školovanje do kraja, prekine rad, onda bi obavezu o tim studentima trebalo da preuzme država, odnosno državni univerziteti, a privatni bi sa tom bankarskom garancijom platio nastavak školovanja tih studenata.
Razumljiva želja Vlade, neće da radi ništa džabe. Sada u ovom amandmanu samo smo tražili da uz bankarsku garanciju ide i ugovor sa drugom visokoškolskom ustanovom koji bi bio overen u ministarstvu. Znači, da taj privatni univerzitet napravi nekakav ugovor sa drugom visokoškolskom ustanovom da će primi njihove studente i da to njihovo školovanje bude plaćeno tom bankarskom garancijom, ukoliko taj privatni univerzitet završi, odnosno prekine rad, sada se postavlja jedno pitanje - a koje su posledice neprihvatanja ovog amandmana.
Posledice su te da bi studenti onda sami morali, iako su platili svoje školovanje, da se snalaze kako umeju i znaju, koja će državna univerzitetska ustanova da im prizna ispite koje su već položili, da li će da prizna plan i program tog privatnog univerziteta, da li će da prihvati te studente da nastave školovanje tamo gde su stali ili će ih naterati da to otpočnu da rade iz početka.
Vidim da je ministru mnogo važnije nešto drugo od samog njegovog zakona. On je obezbedio većinu u poslaničkoj grupi SPS i sada može sa njima da se lepo izrazgovara, a i zarad javnosti ovo da ispričam. Postavlja se pitanje šta ako nijedan državni univerzitet neće da primi te studente, šta ako neće da im prizna ispite koje su već položili. Da li država hoće da stavi državni univerzitet u povlašćeni položaj ili ne u odnosu na konkurenciju koju vidi u privatnim univerzitetima? Možda zbog pobuda nekih univerziteta, da njima nije bitna struka nego novac. To može da važi, ali gledajući ne može uopšteno, ne ide.
Znači, to je sada taj prvi problem. Kako bi se to rešilo? Ukoliko neki univerzitet ili visokoškolska ustanova potpiše ugovor sa privatnim univerzitetom da će prihvatiti studente ukoliko taj privatni univerzit prestane sa radom, znači studente koji žele da nastave školovanje na toj državnoj školi. Znači, već su platili i nemaju nikakvih drugih finansijskih obaveza.
Ta dva univerziteta moraju da usaglase svoje programe, moraju da usaglase ispite, moraju da usaglase rokove i u svakom slučaju, uz obavezu da potpiše jedan takav ugovor, sigurno je da će se taj privatan univerzitet naterati da još bolje radi na svom programu i svojim aktivnostima, i da pronalazi što je god mogući bolji kadar jer će izgubiti pravo na ugovor. U čiju je to korist? Isključivo u korist onih koji uče na tim univerzitetima, ustanovama itd.
To je bio cilj podnošenja ovog amandmana, a ne kako to ministar u svojoj izgleda mi patološkoj mržnji prema SRS nastupa, da ovde ima neke politike. Nema.
Ovde je reč čisto o tehnici, kako obezbediti studente koji budu studirali na privatnim univerzitetima u slučaju da se taj univerzitet ukine, prekine rad ili zbog nekog drugog razloga ne nastavi plan sprovođenja aktivnosti.
Ko treba na kraju da brine o tim studentima? Normalno je da treba da brine država, ali sada na koji način. Na predložen način država samo brine kako će da obezbedi finansijska sredstva, a šta će biti sa onima kojima su ta finansijska sredstva namenjena, to nema veze. Bitno je da mi imamo neku garanciju, aktiviraćemo je ukoliko ta ustanova prestane da radi, uzećemo novac, rasporediti po univerzitetima. A šta ćemo sa studentima.
Studenti će morati da vade potvrde iz već možda zatvorene ustanove da su izmirili svoje finansijske obaveze, da overavaju indekse, da traže potvrde o položenim ispitima, o završenoj nastavi itd. Normalno je da bi uz ovaj ugovor bila i obaveza privatnog univerziteta da, u slučaju da dođe do te nepopularne stvari zatvaranja univerziteta i prekida njegovog rada, toj državnoj školi, državnom univerzitetu sa kojim ima ugovor pošalje svoju dokumentaciju o studentima iz sekretarijata u sekretarijat te državne škole, da jednostavno i taj tehnički deo bude olakšan studentima.
Tu opet nema nikakve politike, nikakvog programa, nikakve ideologije. Isključivo je reč o tehnici, ali teško nama ako u prosveti ovakvoj kakva nam je i u ovakvoj vladi kakva jeste bude vladala samo politika, a mislim da je to jedini razlog neprihvatanja ovog i još mnogih drugih sličnih amandmana SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 60. regulišu se prihodi koje mogu visokoškolske ustanove da ostvare i način finansiranja koji nije iz budžeta Republike Srbije.
On se pogotovo reguliše u stavu 1. koji kaže: "Sredstva koja visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica ostvari, izuzev sredstava koje obezbeđuje Republike, čine sopstveni prihod te visokoškolske ustanove odnosno jedinice", pa se kaže šta je to, školarina, pružanje usluga trećim licima, poklon, donacije, sponzorstvo i drugi izvori sticanja sredstava.
Da bi sve bilo u okviru zakona, da bi se precizirao način trošenja tih sredstava, to reguliše stav 2: "Sredstvima iz stava 1. ovog člana visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica sa svojsvtvom pravno glica, raspolaže u skladu sa zakon i opštim aktom te visokoškolske ustanove, odnosno visokoškolske jedinice".
Ta prva dva stava uopšte nisu sporna u članu 60. Ono što je sporno je u stavu 6. i 7, a pogotovo u stavu 6, za koji sam tražio ovim amandmanom koji sam podneo u ime SRS da se briše. Tu se kaže: "Visokoškolske jedinice u sastavu univerziteta izsredstava iz stava 1. ovog člana izdvajaju deo za finansiranje zajedničkih poslova na nivou univerziteta". U stavu 7. se kaže: "Izdvajanje sredstava iz stava 5. ovog člana vrši se na osnovu planiranog obima i troškova aktivnosti koji se utvrđuju odlukom saveta univerziteta za tekuću školsku godinu".
Sada se postavlja pitanje šta ovim hoće predlagač? Obično zajedničke poslove finansira Republika. Znači, univerzitet ukoliko ima, a ima više visokoškolskih jedinica, sasvim je normalno da imaju zajedničke poslove, i finansiranje tih zajedničkih poslova ide iz budžeta Republike Srbije, odakle se sredstva obezbeđuju.
Ovim stavom kojim sam predložio da se briše predviđeno je da ukoliko neka ustanova, na osnovu sposobnosti svojih rukovodilaca, obezbedi sredstva, da ta sredstva ne pripadaju toj ustanovi, nego pripadaju univerzitetu, što se vidi iz stava 7. Predloga zakona. Znači, neki savet univerziteta određuje kako će ta sredstva da se troše za zajedničke poslove, a obaveza je Republike Srbije da finansira te zajedničke poslove.
Sada se postavlja pitanje motivacije ljudi koji rade i koji rukovode jednom visokoškolskom ustanovam da li će oni da obezbeđuju sredstva kao što su naprimer sponzorstva. Čovek treba biti malo više sposoban da bi privoleo nekoga da bude sponzor nekoj visokoškolskoj ustanovi, a možemo da pričamo o nekim ustanovama drugim, kao što je Crveni krsti ili za nezbrinutu decu, tu već možete na emocije da idete.
Znači, privoleti nekoga zarad neke nauke, kojom se neki univerzitet ili ustanova bavi, da finansira u tu nauku. Ali, Predlogom ovog zakona, on neće finansirati u tu nauku za koju je možda i vezan nego isključivo za jedan čitav sistem koji se zove univerzitet.
Postavlja se pitanje da li će i nesposobni dekani i rukovodioci visokoškolskih ustanova odnosno jedinica, koje su u sastavu univerziteta, da se bore za sponzore.
Neće, jer se smatra da među njih 10 ili 12, koliko ih ima, jedan ili dvojica će da vuku za sve zajedno. Zar se time ne oduzima malo od autonomije univerziteta? Zar se na taj način malo ne demotivišu ljudi koji su sposobni da obezbede sredstva? Svakako da se demotivišu.
Ovo meni više liči na 70-te i 80-te godine, kada sam silom prilika u srednjoj školi morao da učim marksizam, iz doba socijalističkog samoupravljanja. U toj nauci se kaže da onaj koji je sposoban i ko je vredan ne može da bude finansijski za to nagrađen, jer se pravi klasa u društvu. Znači, oni koji su nesposobni živeće na teret sposobnih. Izgleda mi da je to razlog postojanja ovog stava 6. u članu 60. Predloga zakona, a nijedan drugi ne vidim.
Znači, onaj ko je sposoban da vodi jednu ustanovu, jednu jedinicu, visokoškolsku ustanovu, sposoban je da obezbedi sredstva, da obezbedi normalne uslove za rad, jer često nije dovoljan budžet za finansiranje jedne takve ustanove; ne, jer mogu i oni nesposobni da drpaju od njega, samo zato što to visokoškolski savet ima pravo da odredi.
To su ti razlozi zbog kojih sam podneo na član 60. stav 6. amandman i tražio da se stav 6, koji jednostavno obezvređuje rad dobrih stručnjaka i dobrih rukovodilaca, da se taj stav kao takav briše.

Izuzetno cenim gospodina profesora Simonovića, ali zakon i njegova svrha jeste da on bude tako napisan da loši ljudi, ukoliko dođu na rokovodeća mesta i ako ih je više u nekom savetu, ne mogu to da zloupotrebe. Činjenica je i iskustvo od kada ste vi došli na vlast, gospodo iz vladajuće većine, da ne samo na visokoškolskim ustanovama, nego u većini ustanova koje su iz Republike uglavnom su loši ljudi.
Zato zakon postoji i tako se piše da, ukoliko je neko sa lošim namerama došao, da bude sprečen; znači, da ne može niko da bude preglasan, jer preglasavanje po nekom pitanju ne postoji u tom zakonu.
Ne možemo da pravimo zakon za dobre i za loše kadrove, da kažemo nećemo to kažnjavati i sankcionisati, jer ti ljudi koji to rade trenutno su dobri, ali mogu da budu i smenjeni i da na njihovo mesto dođu loši. O tome se radi profesore, a ne o tome ko čini Savet. Normalno je, ako dvoje ili troje vuku, desetorica će uvek tu dvojicu ili trojicu da preglasaju i da troše taj novac, ništa drugo nije u pitanju.

Dame i gospodo poslanici, saslušali smo ministra dok je bio u sali kada je obrazlagao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije. Napričao nam je kako je budžet tako napravljen da je isključivo u interesu građana, da treba da uvažavamo razne objektivne okolnosti, da niko nema dovoljno novca, pa eto ni u budžetu ga nema dovoljno da bi sve moglo da se podmiri.
Ali, kada se pažljivije pogleda rashodna strana budžeta dolazi se do zaključka da se predlagač izmena i dopuna Zakona o budžetu ponaša više nego rasipnički. Više nego rasipnički, pogotovo kada se vidi da se prave paralelni organi da bi obavljali posao koji treba da obavljaju ministarstva. Tako sad ovde imamo i Agenciju za reciklažu, za koju treba da se odvoji, ni manje ni više, iz budžeta Republike Srbije, dakle od građana, 32 miliona dinara.
Sada se postavlja pitanje, ako imamo nadležno ministarstvo, a to je Ministarstvo za zaštitu životne sredine, pa imamo Upravu za zaštitu životne sredine, pa sad imamo i Agenciju za reciklažu, da li mi stvarno nemamo dovoljno novca ili se neko rasipnički ponaša, a građanima obrazlaže da nije u mogućnosti da plati dovoljno poljoprivrednim proizvođačima za pšenicu, da moraju da se registruju kao poljoprivredna domaćinstva da bi imali pravo na razne subvencije, kao što je povraćaj više uplaćenog PDV-a ili regresirana nafta, premije za mleko itd. Stalno se tvrdi da nemamo dovoljno novca za to.
Kada se pogleda Zakon o budžetu, kada se pogleda na šta se novac troši, postavlja se pitanje da li je to stvarno tako i da li je moguće da nemamo novca za nešto gde nam je preko potreban, a imamo za razne agencije? Konkretno, kada je u pitanju Agencija za reciklažu, voleo bih da vidim otkad ona postoji, da li se više potencijalnih sirovina može dobiti iz reciklaže ili ne, da li je došlo do povećanja ili nije? Prema svim pokazateljima koje imamo, dolazi se do toga da jedini rezultat koji ta agencija može da napravi jeste 32 miliona dinara troškova. Nikakvog poboljšanja nema u vezi reciklaže, niti vidimo rezultat rada te agencije, osim kada je novac potrošen.
Kada se opredeljujemo i donosimo razne zakone kojima osnivamo agencije, pre nego što dame i gospoda poslanici iz vladajuće većine pritisnu dugme za osnivanje neke agencije, neka razmisle da li nam je to preko potrebno i neka razmisle ko to treba da plati. Građani Srbije svakako ovakve agencije plaćaju, a nisu za vas i zato glasali zbog tih agencija. Glasali su za vas zato što ste im obećavali da će pod vašom vlašću da bude bolje. Kad trošite novac, razmislite da li tim trošenjem novca postižete da građanima bude bolje.

Dame i gospodo narodni poslanici, na prošloj sednici je bio set ekonomskih zakona. Predlagač je bila Vlada, ovlašćeni predstavnik predlagača ministar u Vladi Republike Srbije Mlađan Dinkić, odnosno pravi autor tih zakona.
Kod svih tih zakona koji su bili na raspravi u toku protekle sednice, koja je završena prošlog petka u danu za glasanje, i svih zakona koji se tiču regulisanja i budžeta, i tokova novca, i bankarskog sistema i sistema osiguranja, a odnedavno i lizinga, primećuje se želja da sve kontroliše, da svime upravlja, da određuje pravila igre ministar finansija, Mlađan Dinkić.
Čak i budžet, za koji je on direktno odgovoran Vladi Republike Srbije, još uvek kao da mu to nije dovoljno, nego sada imamo i izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu, gde će čak i u one najsitnije tehničke detalje da bude upleten Mlađan Dinkić, da se on bukvalno o svemu pita i o svemu da odlučuje. Jednostavno, zakonskim predlozima koje predlaže ova vlada autor je Mlađan Dinkić i G17 plus i daju mu se tolika ovlašćenja da taj čovek jednostavno postaje jači od samog zakona.
U jednom članu sebi postavi neko ograničenje, a već u sledećem članu to ograničenje poništava. Jači je od zakona i iznad je svega. Tako se vidi da su i u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o budžetskom sistemu, u članu 2, definisane odredbe, nazivi, radnje koje se dešavaju tokom izvršenja planiranja i kontrole budžeta.
Onaj deo, da budemo jasniji, kada je u pitanju sam budžet Republike Srbije, javna preduzeća gde je osnivač ili većinski vlasnik Republika Srbija, razumem jednu želju ministra da kontroliše ta javna preduzeća, pojedina ministarstva, ali on je čak sebi uzeo za pravo da kontroliše i Narodnu skupštinu Republike Srbije. Setite se samo šta je radio do pre nekoliko meseci sa sredstvima koja je on predložio, a Skupština je prihvatila i sebi odredila da toliko troši u toku jedne fiskalne godine.
Sada to ide malo dalje, budžeti lokalnih samouprava koje je određivao Zakon o budžetskom sistemu, znači postupak donošenja budžeta, način, odnosno više tehnički deo trošenja budžetskih sredstava organa lokalnih samouprava i javnih preduzeća gde su vlasnici lokalne samouprave, sada već ministar sebi daje za pravo da i ta sredstvima, kojima raspolažu lokalne samouprave, on određuje kada će i kako biti trošena.
Tu čak ide i dalje, pa se u tački 7) stav 1. člana 2. kaže, indirektni korisnici budžetskih sredstava su pravosudni organi, mesne zajednice, javna preduzeća, direkcije i fondovi osnovani od strane lokalnih vlasti koji se finansiraju iz javnih prihoda čija je namena utvrđena posebnim zakonom.
Dakle, mesne zajednice mogu da budu indirektni korisnici budžetskih sredstava, ali lokalna samouprava može da bude indirektni korisnik budžetskih sredstava, jer imamo transferna sredstva koja prebacujemo lokalnim samoupravama iz budžeta Republike Srbije.
Još nisam nigde pročitao da mesna zajednica treba da donosi plan, finansijski plan za poslovanje za neku godinu. Obično to radi lokalna samouprava u ime mesne zajednice, odlukom o budžetu te lokalne samouprave. Sada je to u obavezi mesna zajednica.
Baš bih voleo da vidim te mesne zajednice koje imaju pet, šest ili sedam članova saveta u nekom selu koje ima 150 ili 200 birača. Hajde da vidimo kako će ti ljudi, koji najčešće imaju osnovnu školu, retko ko od njih srednju školu, da donosi plan, finansijski plan trošenja budžetskih sredstava u okviru svoje mesne zajednice.
Dalje, kada su u pitanju lokalne samouprave u članu 1. Predloga, amandman je tu podnela Gordana Pop-Lazić, a samo ću da napravim malu digresiju, kaže se: "Ovim zakonom osniva se Uprava za trezor, kao organ uprave u sastavu Ministarstva finansija, uređuje njena nadležnost i organizacija i utvrđuje obaveza osnivanja trezora lokalnih vlasti."
Znači, uprava za trezor, kako to predlaže Mlađan Dinkić, osnivaće trezore lokalnih vlasti, vršiti kontrolu trošenja budžetskih sredstava, određivati namenu, prvenstveno, kako ta sredstva treba da se troše itd. Sada postavljam pitanje, ako je to tako i kada se kasnije pregledaju sve odredbe ovog zakona, šta će nama lokalne samouprave, šta će nam skupštine opština, zašto one da donose nekakav budžet, neku odluku o budžetu kada će plaćanja, trošenja tog budžeta, veto na taj budžet koji donese lokalna samouprava da ima uprava za trezor, odnosno ministar koji kontroliše tu upravu za trezor za javna plaćanja.
Postavlja se pitanje šta ako neka lokalna samouprava planira da neku ozbiljnu investiciju sprovede i potreban je duži vremenski period – četiri, pet ili šest meseci – da obezbedi određena budžetska sredstva za tu namenu. Preko ove uprave za trezor vidi se želja Ministarstva i ministar može da upotrebi ta sredstva, bez ikakvog obrazloženja lokalnoj samoupravi zašto će njen novac koji ona štedi za vodovod, za kanalizaciju, za deponiju, da potroši. Kaže - vratićemo vam u nekom roku, on je preciziran zakonom, ali ukoliko ne bude i dalje dovoljno prihoda u budžetu ne mora ni tada da vam vrati.
Dalje, postavlja se pitanje zašto se ide do tih detalja, kod lokalnih samouprava, čak i mesnih zajednica, gde će da budu ti trezori i ko treba da rukovodi radom trezora. Postavlja se pitanje u kojim bankama će biti depoziti tih trezora, ko će da raspolaže budžetom Republike Srbije i budžetima svih lokalnih samouprava, finansijskim sredstvima svih javnih preduzeća, bez obzira da li ih je osnovala Republika Srbija ili lokalna samouprava. Koliko je to milijardi, koliko je to stotina milijardi?
Ako je naš budžet 432 milijarde, otprilike još toliko su prihodi raznih javnih preduzeća, lokalnih samouprava itd. Ko će raspolagati sa 900 milijardi dinara u toku jedne fiskalne godine? Ko će da koristi ta sredstva?
Hoćemo li opet da imamo privilegovane banke, jer sistem budžeta takav kakav funkcioniše, u ovom obimu kakav postoji, znači da će neko imati na raspolaganju svakog dana najmanje tri ili četiri milijarde dinara preko trezora, jer će Uprava za trezor da određuje kod kojih banaka će biti deponovana ta sredstva.
Da pogađamo koje su to banke. Da neće možda to da bude Nacionalna štedionica, Komercijalna banka i Delta banka? Hoće li te iste banke nama da vraćaju taj novac kroz kredite koji su skuplji, jer mislim da je sada na godišnjem nivou na deponovana sredstva od 6 do 7%, a kratkoročni kredit ispod 17 ili 18% ne možete da dobijete, a ovde se već spominju kratkoročni krediti. Hoćemo li da novcem građana Republike Srbije zadužujemo još više građana Republike Srbije da bi neko profitirao?
To su izgleda pravi razlozi donošenja jednog ovakvog zakona. Izgleda mi da klika koja okružuje Mlađana Dinkića, traži nov, svež kapital, da još neki posao završe, još neku paricu strpaju u džep, ali na 900 milijardi dinara izračunajte koliko je 6% razlike između deponovanih sredstava i sredstava za kratkoročne kredite. Mislim da je to oko 18 milijardi.

Dame i gospodo poslanici, vidi se već i po članu 7, odnosno članu 14. zakona, da malo i čitate amandmane SRS, malo pratite diskusije poslanika SRS, pa ste u članu 7. prihvatili neke kritike i u Predlogu izmena i dopuna Zakona delimično pokušali da ispravite neke zakonske predloge koji su doneti dok ste bili u starom DOS-u. Sada u ovom novom neku kritiku prihvatate.
Znači, taj stari stav 2. koji se briše glasi: "1. oktobar - ministar revidira Memorandum o budžetu, uzimajući u obzir posle 30. aprila, ažurirani makroekonomski okvir". Evo, pokušali ste nešto da ispravite, ali opet loše. Izgleda da ne razumete baš najbolje diskusije i amandmane poslanika SRS.
Sada se u predloženom rešenju kaže: "1. oktobar – Vlada, na predlog ministra..." Znači, nije više ministar. Pokušava Mlađan Dinkić malo sve to da opravda pred građanima i pred Narodnom skupštinom, da ne traži on toliko vlasti. Ali, zašto ne stoji "Vlada, na predlog nadležnog ministarstva, koje će da zastupa ministar u Vladi." I ovako polovično rešenje, u svakom slučaju, bolje je od onog prethodnog rešenja.
Međutim, i u stavu 1. je predloženo da se briše jedan deo teksta, a odnosi se na Memorandum o budžetu i lokalne samouprave, pa se u ovoj alineji koja je predložena da se briše, kaže: "1. jun – ministar dostavlja
Memorandum o budžetu lokalnim vlastima i organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, kao i predlog okvira u kojem lokalne vlasti mogu učestvovati u prihodima od republičkih poreza". Traži se da se taj deo "kao i predlog okvira u kojem lokalne vlasti mogu učestvovati u prihodima od republičkih poreza" briše.
Predlagač je ovde bio, u najmanju ruku, kratke pameti, jer ćemo kako budete donosili neke druge zakonske predloge morati postepeno da vraćamo neka rešenja za koja sada predlažete da se brišu. Zašto je ovo predlagač tražio? Zato što uvođenjem PDV-a taj okvir više ne postoji. Znači, PDV ne učestvuje više u budžetima lokalnih samouprava, to je sad porez na dohodak građana. Zakonom je regulisano koliko se uplaćuje lokalnim samoupravama. Neko ko je mislio da je bio mnogo pametan, on je tražio da se ovakav deo teksta briše.
Svi vi koji sada sačinjavate novi DOS i novu vladajuću većinu, svi ste u predizbornim kampanjama obećavali građanima Srbije da će, za vreme dok vladate Srbijom, biti izvršena decentralizacija lokalne vlasti. Najbolji način za decentralizaciju je decentralizacija kroz lokalne samouprave, a ne kao što su to neki predlagali - decentralizacija kroz regione, pa će svaki region da ima svoja ministarstva, pa vlade, pa skupštine itd. Zorica Radović je to predlagala.
Znači, najbolje je decentralizacija kroz lokalne samouprave, gde bi neke poslove, koje sada obavlja Republika Srbija, mogla da radi i lokalna samouprava. To nije sporno i tu se većina parlamentarnih stranaka slaže.
Da bismo mogli nekoj lokalnoj samoupravi da poverimo jedan deo nadležnosti, moramo da obezbedimo i stabilan izvor prihoda za tu lokalnu samoupravu. Tu jeste problem. Ovi prihodi od poreza na dohodak građana jedva su dovoljni da obezbede kakvo-takvo funkcionisanje lokalne samouprave, pa čak moramo da imamo i transferna sredstva, mislim da je to nekih 14-15 milijardi iz budžeta Republike Srbije, za normalno funkcionisanje lokalnih samouprava. Znači, izdvajaju se i uplaćuju na njihov račun.
Ako planiramo da im prenesemo neke nadležnosti koje bi lokalna samouprava trebalo da ima, a mnogo toga bi republička vlast trebalo da se odrekne u korist lokalne samouprave, treba da obezbedimo i izvore finansiranja za te nadležnosti. Kako ćemo to, ako sada tražite da se prihodi od nekog republičkog poreza, to ne mora da bude PDV, izmislićete vi neki drugi porez, i okviri koji će da učestvuju u finansiranju lokalne samouprave, ovim izmenama i dopunama zakona da se brišu.
Znači, ako u nekom vremenu, koje može da bude i za par meseci, možda i za godinu dana, ako opstanete na vlasti, neke svoje nadležnosti nekim zakonom poverite lokalnoj samoupravi.
Onda ćete morati da zakažete novu sednicu u vezi Zakona o budžetskom sistemu i da ovaj deo teksta vratite u zakon.
To nije mnogo kad neko kratku pamet ima i na ovaj način razmišlja, pa suflira za ovom govornicom, jer se stalno hvalite kako donosite veliki broj zakona itd. Zašto nešto što je napravljeno rušiti, da bismo to isto ponovo pravili? Pa, potrebno je ponovo para za tako nešto. Zato je kratka pamet onih koji dobacuju ovde.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 10. izgleda da se ovim budžetom desilo nešto novo u budžetskom sistemu, a to je da može da postoji i suficit, tako da se izmenom predviđenom članom 10. Predloga, koja se odnosi na član 26. zakona, ubacuje novi stav koji glasi: "Suficit utvrđen u predlogu budžeta Vlade, odnosno nadležnog izvršnog organa lokalne vlasti ne može se koristiti za povećavanje izdataka predloženih budžetom".
Sada se postavlja pitanje uopšte čemu onda Narodna skupština i ko je taj koji može da u nekom predlogu budžeta iskaže suficit, i da li je to uopšte moguće u Srbiji i da li će biti moguće u skorije vreme. Postavlja se pitanje dobrih želja predlagača ovog člana, jer odbijanjem ovog amandmana na član 10. jednostavno Skupština sama sebi za budžet vezuje ruke, odnosno nije u mogućnosti da utiče amandmanima na neki predlog zakona o budžetu.
Ministar je taj koji ima na određen način neograničena prava, jer u članu 14. Zakona o budžetskom sistemu kaže se da do 15. oktobra ministar dostavlja Vladi nacrt budžeta Republike i finansijske planove organizacija obaveznog socijalnog osiguranja. Do 1. novembra Vlada usvaja predlog budžeta Republike i dostavlja ga, zajedno sa Memorandumom o budžetu i finansijskim planovima organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, Narodnoj skupštini.
Ukoliko se ovaj amandman odbije, postavlja se pitanje zašto bi oni to nama dostavili, šta mi možemo da promenimo u tom predlogu zakona o budžetu. Da li je uopšte moguće da u suštini samo još jedna stvar može da se uradi po Zakonu o budžetskom sistemu pa da tu prevaziđete sebe, a to je da amandmanima ne možemo ništa da korigujemo u Predlogu zakona o budžetu, osim da menjamo stavke u jednom istom sintetičkom kontu, znači po analitici, ukoliko je ministar predvideo, primera radi, za plate zaposlenih 60 milijardi dinara, pa sada kaže Ministarstvo finansija milijardu dinara, može da bude milijardu i 200, i samo u okviru toga da vršimo neke izmene.
Zakon o budžetu je najvažniji zakon koji Skupština može da donosi. On opredeljuje ekonomsku politiku vlade za tu godinu i određene finansijske i ekonomske tokove u državi.
Jednim ovakvim zakonom Narodna skupština Republike Srbije treba jednostavno bezuslovno i bespogovorno da prihvati budžet onakav kakav predlaže Vlada, odnosno ministar i ništa drugo nije u pitanju.
Jednostavno, kroz stavku suficit, videli smo to sada u Predlogu zakona o budžetu, izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2005. godinu, ministar je sam opredelio koji mu je suficit, gde će taj suficit da bude utrošen i narodni poslanici o tome nemaju pravo da raspravljaju. Znači, on može tako unapred da zloupotrebi to svoje pravo, da uopšte ne opredeli taj suficit kao suficit, nego jednostavno da ga stavi na prihodnu i rashodnu stranu budžeta, napiše da je to suficit, biće upotrebljen za to i za to i Narodna skupština o tome ne može ni da raspravlja, niti da menja, niti da učestvuje. Jedino što može je da odbijemo Predlog zakona o budžetu, ali to znači da jednostavno i ta vlada pada.
Imajući u vidu da je ova skupštinska većina u funkciji Vlade to se neće desiti, ali jednostavno se nameće pitanje čemu onda Narodna skupština, ima li svrhe uopšte raspravljati o budžetu, ima li svrhe podnositi amandmane na budžet, ima li svrhe uopšte pokušati nešto da se promeni. Može da napiše da je svih 432 milijarde suficit i ne možemo ništa, ne možemo da promenio taj njegov suficit.
(Zoran Nikolić, sa mesta: Ne možeš kada si manjina)
Dragi kolega, da si malo pročitao ovo, video bi da ne možeš ni ti, iako si većina. Neće moći nijedna skupština to da promeni.
(Zoran Nikolić, sa mesta: Od kada smo mi na ti?)
To je za neobaveštene. Znači, uzmite i dobro pročitajte Predlog zakona koji vama Vlada dostavlja, dame i gospodo poslanici koji podržavate ovu vladu, pročitajte pažljivo, nemojte da dozvolite da vas neko u Vladi omalovažava, ponižava. Dobro nam još nisu Poslovnik o radu Skupštine Srbije predložili, s tim da ne možemo mi ni da ga menjamo.
Vi ćete samo da sedite tu i da pritiskate dugmad. Glava vam iovako ionako više ničemu ne treba i ne služi....

Znači, još samo jedna stvar je ostala, a to je da pokušate kroz neke amandmane na Ustav Republike Srbije da ukinete i izbore, jer to je jedini način da opstanete na vlasti. Drugog načina nema. Kako smo prošli sa saveznom državom, a isti ljudi sada vode i republičku vlast, kako smo uništili savezni Ustav, ali uvek možete da napravite neko prelazno rešenje, ne treba vam ni referendum, pa ćemo lepo i da ukinemo izbore.
Biće neki od vas narodni poslanici do kraja života, a doduše drugi mandat ne biste ni mogli da dobijete. Postavlja se drugo pitanje, dokle će narod takve kakvi ste da vas trpi.

Dame i gospodo poslanici, u najmanju ruku se čudim zašto se u principu jedan dobar član, ajde da kažemo tehnički osmišljen, menja. Predlagač, odnosno Vlada tražila je da se stari član 73d briše.
Taj član stari 73d glasi: "Plaćanje sa računa, odnosno podračuna izdavaoca naloga vrši se do visine iznosa sredstava na tim računima". Nadam se da to ništa nije sporno i ne može da bude. Znači, koliko ima novca, toliko će da se potroši i u najmanju ruku čudi predlog Vlade da se ovaj deo teksta briše.
"Nalozi za čije plaćanje nisu obezbeđena sredstva iz stava 1. ovog člana, evidentiraju se i izvršavaju prema vremenu prijema, ako zakonom nije drukčije određeno". Ovaj deo je prepisan u novom članu 73d, ali je dodat i novi stav, koji kaže - ministar bliže uređuje postupak za izvršenje naloga za plaćanje iz stava 1. ovog člana.
Sada se postavlja pitanje šta predlagač u stvari hoće ovim zakonom, ovim poslednjim stavom. Prethodni stav je sasvim jasan. "Nalozi za čije plaćanje nisu obezbeđena sredstava, evidentiraju se i izvršavaju prema vremenu prijema, ako zakonom nije drukčije određeno". Ili je trebalo da glasi: "Nalozi za čije plaćanje nisu obezbeđena sredstva evidentiraju se i izvršavaju prema vremenu prijema, ako ministar drugačije to ne želi".
Novi stav koji se dodaje potvrđuje ovo malopre što sam rekao. Nije shvatljivo uopšte zašto ministar Dinkić toliko insistira da čak tamo, gde je stvar najobičnije tehnike, da mora da se pita, da mora da zna, da mora da odluči.
U svakom predlogu gde je ovlašćeni predstavnik Vlade Republike Srbije Dinkić, odnosno autor zakona, ministar bliže uređuje jednu stvar, drugu stvar, treću stvar, četvrtu stvar, sve bliže uređuje ministar. Samo još očekujemo neki zakonski predlog gde će da piše da ministar Dinkić u Vladi Republike Srbije, odnosno iz nje uređuje vremensku prognozu. Samo je još to ostalo i da kompletno čovek ima da raspolaže svim mogućim stvarima u državi.
Znači, ukoliko budžet nema para biće sušna godina, jer ministar ne može da isplati premije. Samo je još to ostalo, ali čini mi se da je ta stvar u rukama nekog drugog, sva sreća da nije u Dinkićevim. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 36. koji se odnosi na član 73i. U tom članu se jedan deo teksta briše, "sredstva za rad Uprave za javna plaćanja obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije", a u nastavku se ide sa novim stavom - "sredstva za rad Uprave za trezor mogu se obezbediti i u budžetu Republike Srbije.
Onda se kaže: "Za stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih, projektovanje, izgradnju i održavanje informacionog sistema, nabavku opreme za rad, izgradnju i kupovinu poslovnog prostora i stimulativno nagrađivanje zaposlenih u Upravi za trezor pripada deo ostalih izvornih prihoda, utvrđen finansijskim planom Uprave. Organizacione jedinice Uprave za trezor mogu preuzimati materijalne obaveze u granicama sredstava utvrđenih finansijskim planom."
Postavlja se pitanje gde će taj novac da se troši? Ovde smo rekli - mogu za stručno obrazovanje, osposobljavanje, usavršavanje, projektovanje, izgradnju i održavanje informacionog sistema, nabavku opreme za rad itd. Kojim članom se regulišu primanja zaposlenih u Upravi za trezor? Ta primanja su do sada bila regulisana članom 73z, ali u članu 35, koji je do sada bio ovde u raspravi, taj veliki šifrovani član 35. kaže - naslov iznad člana 73z i član 73z brišu se. Nije strašno kada narodni poslanik napiše u nekom amandmanu da se nešto briše, ali ovde je šifrovana politička stranka koja vodi Vladu Republike Srbije kaže - briše se. Gde je sad onaj veselko da obrazloži ovaj član 35. Predloga zakona?
Šta je član 35. izbrisao? Ajde da pročitamo i to. "Na zaposlene u Upravi za javna plaćanja primenjuju se propisi kojima se uređuje državna uprava, radni odnosi i plate u državnim organima, kao i propisi iz oblasti zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano." Po kom sada zakonu će da primaju zaposleni u Upravi za trezor plate? Šta je to toliko smetalo ovom članu 73z da mora da bude brisan?
Ako neko pogleda budžet Republike Srbije i pogleda stavku Uprave za javna plaćanja, jer će sada samo drugačije da se zove-trezor, videće da je 90% ogromnih sredstava bilo izdvojeno za plaćanje zaposlenih koji rade u toj upravi. Taj organ uprave je pod direktnom kontrolom Ministarstva finansija. Ovim zakonom jedan organ državne uprave izdvajamo iz svih ostalih zakona. Između ostalog i zakona koji reguliše primanja zaposlenih u organima državne uprave. Taj isti zakon reguliše i
primanja u organima lokalne samouprave i javnim preduzećima, gde je osnivač lokalna samouprava.
Taj isti ministar koji je predložio ovaj zakon u smislu racionalizacije trošenja sredstava za plate preti lokalnim samoupravama da moraju da smanje broj zaposlenih za 10%, i u javnim preduzećima i u opštinskoj upravi, u svakom vidu lokalne samouprave. Inače će da im ukine sredstva, transferna sredstva i sredstva koja dobijaju preko trezora.
Da bi sada jedan organ koji je pod njegovom direktnom komandom, jer drugačije ne može da se kaže, mogao da bude izuzet iz zakona, koji reguliše tu oblast, da bi ljudi koji rade tamo mogli da imaju plate po 150, 200, 300, 400.000, kako se kome svidi, kako se kad ministar probudi, pa kaže - ovaj mesec će vam biti plata 300.000, sledeći mesec 250.000, pa 350.000 itd.
O kakvoj racionalizaciji se ovde priča? O kakvoj se štednji priča? Članom 73ž zakona se kaže - uprava za trezor naplaćuje naknadu za usluge izvršenih javnih plaćanja. Da li mogu lokalne samouprave, da li mogu javna preduzeća da se odluče koja će uprava za plaćanje da im bude jeftinija? Ne, ministar je taj koji propisuje naknadu za javna plaćanja i opet od sredstava koja su prikupljena porezom koji plaćaju građani Republike Srbije ostvaruje neki lažni prihod da bi mogao da zida plate zaposlenima u Upravi za javna plaćanja.
Onda se neko pojavi za ovom govornicom i kaže - mi vas vodimo u Evropu, pa uvodite porez na porez. To Evropa ne poznaje. Ona nema ovakav državni aparat. Ima mnogo efikasniji i mnogo jeftiniji, ali bitno je da mi ovde zaposlimo neke naše stranačke kolege, tj. vi dok ste na vlasti, i da im obezbedimo enormno visoke plate.
Vi sada pričate ovde kako je bio neki mrak. O kom mraku vi pričate? Šta je ovo? Izuzima se jedan organ uprave, traži se od ove skupštine da izuzme jedan organ uprave, da se zakon ne primenjuje na taj organ uprave. Šta je to? Je 'l to bezakonje? Jeste bezakonje, nije ništa drugo. Nema čak ni podzakonskog akta. Nema čak ni uredbe Vlade Republike Srbije. Jednostavno, Skupština kaže za te i te zakon više ne važi. A ko je to predložio? Ministar Dinkić i niko više.
A posle se čudite što vam neko kaže da je on iznad zakona. Jeste, jer mu vi to dajete koji ga podržavate ovde u ovoj skupštini.
Jači je od zakona i iznad zakona je, monarh, despot, kako god hoćete, tako jeste, jer ste ga zakonom tako ovlastili.
Ne možete mu ništa, zato što ste jednostavno prihvatili da vam on piše zakone, pa se posle čudite, a pogotovu ćete se čuditi kada budu bili izbori, samo zato što ste ga podržavali, koliko ćete glasova da brojite. Mnogo manje nego on milione evra.

Dame i gospodo poslanici, naslušali smo se ovde raznih hvalospeva ovlašćenog predstavnika Vlade Republike Srbije, ministra u Vladi, gospodina Dinkića, koji se eto hvali suficitom.
Ako je neko iole malo ozbiljan i ako se ozbiljno bavi tim poslom, kao što su javni prihodi i javni rashodi, porezi koje uvodi, ako pročita malo stenograme poslanika SRS kada je bio Predlog zakona o budžetu za ovu godinu, biće mu sasvim jasno da je na vreme bio opomenut da je prihodna strana budžeta Republike Srbije nerealna i da će prihodna strana budžeta Republike Srbije, imajući u vidu porez na dodatu vrednost, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine, da napravi mnogo veći prihod nego što je to Zakonom o budžetu Republike Srbije predviđeno, i to po dva osnova.
Prvi je taj što se širi broj proizvoda i usluga na koje se uvodi porez, a kao posledica toga jeste da se povećava broj poreskih obveznika, a tu prvenstveno mislim na poljoprivrednike koji sada moraju da se registruju kao preduzetnici i na osnovu toga još više pune budžet po osnovu prihoda na dohodak građana. To je ta prihodna strana i to je taj tzv. suficit, kako to kažete vi iz vladajuće većine, na taj način je nastao.
Sada je problem kako trošite taj suficit, koji u principu ne postoji, izmišljen je. Znači, projekcija prihoda je bila za rast bruto nacionalnog proizvoda, inflaciju ste kalkulisali, to ste uporedili sa budžetom za 2004. godinu, toliko ste ga uvećali i to je to. Nije baš tako. Novac trošite na onoj strani koja nije, na prvom mestu, primerena trenutku u kojem se nalazi država, navodno radi smanjivanja javnog duga, i to po dva osnova.
Kako reče gospodin ministar, jedan osnov je stara devizna štednja, a drugi osnov je zajam za preporod Srbije. I u jednom i u drugom slučaju oni kojima duguje Republika Srbija po ovom osnovu dobili su državne obveznice. Neko te obveznice čuva, neko ih je već prodao i sada se postavlja pitanje hoće li država sa tih 20 i kusur milijardi, koliko planira da upotrebi u tu namenu, za isplatu kako tvrdi, na tržištu novca po nekim povoljnijim uslovima da kupuje svoje dugove i od koga će da kupuje.
Svakako ne od onih koji su najugroženiji kada je u pitanju stara devizna štednja, već od raznih finansijskih špekulanata koji su došli u posed tih obveznica. Njima će biti vraćen novac, a ne građanima Srbije i nemojte da se lažemo ovde i zavaravamo. Tamo će novac da bude upotrebljen.
To je prvo pitanje, da raščistimo tu hvalu kako ćete da smanjite javni dug u korist građana. Nema koristi građana, samo će neko ko je zloupotrebio nečiju nevolju, došao na jeftin način do tih obveznica, sada skupo da ih proda državi Srbiji.
Hoćemo li da pretpostavimo ko je to bio? Da li ima tu Nacionalne štedionice? Ima. Da li ima tu Komercijalne banke, za koju ne znamo više ko je vlasnik? Ima. Ima li Delta banke? Ima. Ima svih onih koji su kupovali obveznice stare devizne štednje, 20% i 30% jeftinije nego što je nominalna vrednost tih obveznica. Oni će zaraditi novac i njima će biti bolje od ovog tzv. suficita.
Odakle taj suficit u budžetu Republike Srbije? Da li se neko zapitao odakle odjednom toliko novca? Taj novac je, toliko hvaljeni suficit koji ne postoji, iz PDV-a u iznosu od 16 milijardi dinara.
Uveli ste ga na lekove, na proteze za invalide, na hleb, na meso, na mleko, na jaja, na hranu za prehranjivanje odojčadi, za repromaterijal u poljoprivrednoj proizvodnji, znači, za semensku robu, sredstva za zaštitu bilja, sredstva za prihranjivanje bilja. To je taj višak, jedan deo.
Drugi deo, u iznosu od 11 milijardi dinara, jeste po osnovu poreza na dohodak građana. Tu se sad vraćamo na poljoprivrednike, jer ste naterali poljoprivrednike da se registruju kao poljoprivrednici i ne plaća se više porez samo po osnovu katastarskog prihoda, već na osnovu toga što se poljoprivredni proizvođač zadužuje nekom akontacijom na prihod koji još nije ostvario. To je taj višak od 11 milijardi.
Da nastavimo tako redom i doći ćemo do te 32 milijarde. Gde ih upotrebljavate - za budžetsku rezervu. Koliko: 3-4-5 milijardi? Ko je najviše štete imao ovakvim načinom oporezivanja? Svi su imali štetu, ali najveću štetu su imali baš poljoprivredni proizvođači, jer nikada do sada nisu morali da plaćaju na repromaterijal porez na promet ili PDV, isto je. Da li ste njima vratili nešto? Kažete da ćete im dati obveznice, pa ćete od nekog sledećeg suficita da isplatite to. Pretvorićete taj dug u novi javni dug.
Gde ide ovih 22-23 milijarde dinara - finansijskim špekulantima? Nateraćete sada poljoprivredne penzionere da ponovo, na neki drugi način, prodaju svoje obveznice finansijskim špekulantima. Nema druge u ovom slučaju.
Dalje, zar nije bilo pravednije da se te penzije konačno isplate, da se kroz razne subvencije privredi taj tzv. suficit tamo usmeri? Pričate o Agenciji za kreditiranje izvoza. Hajmo tu malo da popričamo. Kažete da će ta agencija da pospeši izvoz, da će on biti veći. Na koji način? Tako što ćete izvozniku da naplatite proviziju, zato što ste mu dali kredit, omogućili mu da dođe do kredita. Je l' na taj način? Tako što ćete izvozniku da naplatite proviziju što je izvezao robu? Hoćete li na taj način da povećate izvoz? Teško. Izuzetno teško, ako se malo uzme u obzir da vrlo malo toga možemo da ponudimo nekoj drugoj državi u ovom trenutku.
Zašto taj novac ne bi bio usmeren na subvencije izvoznicima, pa da ga država malo i nagradi, da smanjimo tu razliku između uvoza i izvoza, bez obzira po kom je osnovu dug, da li je po privatnom osnovu, da li je po državnom osnovu. On postoji.
Ovde je sad neka priča da je od dve milijarde evra samo 300 miliona evra uzela država, da je ostatak od 1,7 milijardi evra privatan dug i da je on upotrebljen za nabavku opreme. Ne verujem. Možda jeste privatan, ali pre bi se reklo da je taj dug nastao tako što neko hoće u Srbiju da uvozi robu, jer mnogo mu je lakše i mnogo brže dođe do novca ako nešto uveze u Srbiju.
Još se kaže, kako reče ministar, razlika u tražnji robe između domaće robe i potražnje na tržištu treba da se dopunjuje uvozom. To nije tačno. Te robe široke potrošnje koja se uvozi mogu sasvim dovoljno da proizvedu i domaća preduzeća, bez obzira da li su ona državna, privatna, privatizovana ili će biti privatizovana. Nije u tome problem. Problem je u tome što je uvozna roba sa nižom cenom, jer država ne brine o svojim domaćim proizvođačima. Nije spremna ni sposobna da ih zaštiti. Zato imate tu tzv. razliku između ponude i tražnje na tržištu.
Hoćete li to da zaštitite novim carinskim stopama? Nećete. One baš odgovaraju tim uvoznicima, tim koji su zadužili državu za 1,7 milijardi evra. Na taj način se ne vodi država.
Vi ste od 5. oktobra sve u državi prepustili da se snalazi ko kako zna i ume, u zakonskim propisima koji nisu dorečeni i najčešće nisu dobri, kao što je taj Zakon o privatizaciji. Pustili ste da u Srbiju uvozi ko šta hoće, kad hoće i koliko hoće, pod nekim izgovorom slobodnog tržišta. Sad imamo tu situaciju kakvu imamo, da imamo pad, mada vi to ne želite da prikažete, samo ne znam tu matematiku koju ćete da primenite, ali dokazujete da je u matematici sve moguće, imate pad bruto društvenog proizvoda.
Pričate o poljoprivrednoj proizvodnji i premijama, da je to jedan od razloga zašto se uvodi da poljoprivredni proizvođači moraju da se registruju. To uopšte nije tačno. Uopšte nisu premije sporne. Preko Republičkog veterinarskog zavoda tačno možete da znate koliko ima grla krupne stoke. Nemojte da se lažemo da nije tako. Svako grlo koje je za priplod, koje je za mleko, koje je za meso, registruje se u Veterinarskom zavodu. Svaka krava koja je za priplod dobija svoj broj po kome se vodi. O čemu vi pričate, o kakvim to premijama pričate?
Jedino što hoćete time da se registruju individualni poljoprivredni proizvođači jeste da im naplatite PDV i za one proizvode koje koriste za sopstvene potrebe. Nema druge. Još samo vam to nije pod kontrolom. To je jedini razlog zašto hoćete da registrujete poljoprivredne proizvođače.
Osim toga, postavlja se pitanje šta ćemo sa tom poljoprivredom koja jeste najugroženija. Da li postoji otkupna cena sada za pšenicu? Koliko je dizel gorivo, koje je jedan izuzetno važan činilac u ceni jednog poljoprivrednog proizvoda, koliko je poskupelo, sa 36-37 dinara na 62, a nemaju pravo na subvencije, nemaju pravo na regresiranu naftu. Tako brinete o državi. Bogami, teško.
Ako se uzme da ste uveli porez i na bukvare za đake, onda je sramota kako ste ove troškove podelili u Predlogu izmene i dopune Zakona o budžetu.

Dame i gospodo poslanici, smatramo da je prethodno rešenje koje je regulisalo ovu materiju bilo bolje nego predloženo. Možda je bilo potrebno samo doraditi taj član 14. osnovnog zakona, a ne menjati član 14. na jedan ovakav način.
Po predloženom rešenju u članu 3, koji se odnosi na član 14. osnovnog zakona, reguliše se osnovica naših radnika koji su upućeni na rad u inostranstvo. Znači, ako neka naša firma, preduzeće itd. sklopi neki aranžman sa nekim stranim partnerom, ugovori nekakav posao, sa mehanizacijom, ljudstvom, otpočnu se ti radovi, kako uplaćivati doprinose za takve radnike?
Stari član 14. glasi: "Osnovica doprinosa za upućene radnike, ako nisu obavezno osigurani po propisima države u koju su upućeni ili ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno, kao i za poslodavce je iznos zarade koju ti radnici ostvaruju za vreme rada u inostranstvu."
Znači, jedan vrlo korektan član: koliko je radniku isplaćeno, to će biti njegova osnovica i na taj način on ostvaruje svoja prava u vezi sa zdravstvenim osiguranjem. Međutim, predloženo je da se taj član briše. Možda ga je trebalo samo doraditi ovim stavom 2. novog člana 14, koji je predložen, da osnovica doprinosa iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od dvostruke najniže mesečne osnovice doprinosa iz člana 37. ovog zakona. Znači, to bi bila jedna korektna dorada ovog člana 14. i ne bismo na njega imali nikakve primedbe.
Međutim, kako je Vlada Republike Srbije predložila da glasi stav 1. novog člana 14. ostavlja mogućnost da neko na određen način može da zloupotrebi ovaj zakon, a najviše na štetu radnika koji bi bili upućeni na taj rad u inostranstvu. U predloženom članu 14. kaže se: "Osnovica doprinosa za upućene radnike, ako nisu obavezno osigurani po propisima države u koju su upućeni ili ako međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno, kao i za poslodavce je iznos zarade koji bi, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, ostvarili u Republici na istim ili sličnim poslovima."
Tu je problem regulisanja ove materije, jer sasvim je sigurno da radnici koji su upućeni na rad u druge države, u inostranstvo, i ako tamo nisu osigurani u skladu sa propisima te države ili u skladu sa nekim međunarodnim ugovorom, višestruko veću platu primaju dok su upućeni na rad u inostranstvo, nego da rade u zemlji. Na ovaj način su ti radnici oštećeni u korist poslodavca, bez obzira ko je on, da li je to neko javno preduzeće, društveno preduzeće ili je možda neko privatno preduzeće, jer će radniku biti uplaćivani manji doprinosi nego što mu se isplaćuje zarada. Tu jeste problem.
Zašto jednim ovakvim novim članom zakona omogućiti poslodavcu da na štetu svog radnika zarađuje? Zašto tog poslodavca staviti u povoljniji položaj nego druge poslodavce koji ne upućuju svoje radnike na rad u inostranstvo i koji svoju zaradu ostvaruju ovde u državi? Zašto? Zašto stvaramo nelojalne uslove, zašto stvaramo povlašćene firme? Ko će od toga imati korist? Isključivo poslodavac, niko drugi. Znači, ni država, ni radnik, ni budžet, ni zdravstveni radnici, isključivo poslodavac koji je sklopio nekakav posao.
Sada se postavlja pitanje motiva jednog ovakvog postupka Vlade Republike Srbije, odnosno pravog predlagača Mlađana Dinkića. Da li je ovaj član iznuđen pod pritiskom nekog lobija ili sam ministar učestvuje u jednom takvom lobiju?
Sve što ste do sada radili, kakvi god da su donošeni zakonski propisi u vezi sa fiskalnim davanjima, da li su to doprinosi za zdravstveno osiguranje, da li je to PDV, da li je to porez na dohodak građana, da li su to takse, carine, uvek je težnja predlagača bila da obuhvati što je god moguće više načina kako će da napuni budžet Republike Srbije. Čak i kada su u pitanju usluge, kao što su isporuka električne energije, kao što je obezbeđivanje naftnih derivata itd., uvek se išlo u pravcu da tamo gde je država većinski vlasnik postoji monopol i da se taj monopol koristi da bi ta javna preduzeća ostvarila neki dohodak državi, odnosno napunila budžet Republike Srbije.
To je do sada tako rađeno. Samo još niste uveli porez na sunce i na vazduh. Čak i na vodu ste uveli, sada se plaća na vodu, onu najobičniju, iz česme, porez na dodatu vrednost; ostali su samo još sunce i vazduh, i to je pitanje kada će nekom da padne na pamet. I, odjednom jedno ovakvo odricanje države od neke fiskalne zarade.
Da stvar bude još gora, ne vidi se ko od toga ima koristi u državi. Da li ima neki državni organ, da li ima korist budžet Republike Srbije? Nema. Isključivo korist ima poslodavac. Ko je taj poslodavac? Koji su motivi što se na jedan ovakav način pravi jedna poreska olakšica kada građani od toga nemaju korist?
Razumem kada se prave poreske olakšice, napravi se neki poreski zakon, vidi se da se preteralo, vidi se da ne treba u budžetu toliko novca, pa onda idemo malo da smanjujemo, malo olakšavamo, malo širimo neoporezovanu robu, vrste usluga itd, smanjujemo poreske i carinske stope itd. To razumem, od toga ima neko koristi. Imaju na prvom mestu građani i valjda je cilj svake vlade i ove Narodne skupštine da radi u interesu građana.
Ali, sada ovakva jedna poreska olakšica – od nje nema niko korist, osim pojedinci koji se zovu poslodavci. Ali, ne svi, jer kada bi bili svi izjednačeni i to bi bila neka korist za građane Republike Srbije, verovatno bi im davali veće plate. Ne, ovde je sada u pitanju isključivo jedan mali broj ljudi koji može da se izbroji na prste. Dokle će ova vlada da nastupa sa te pozicije i da pravi ustupke takvim lobijima?
Jer, u principu, sve ovo loše što se dešava od devedesetih godina naovamo jeste posledica rada tih lobija, pogotovo izraženog od 5. oktobra, pogotovo zato što su finansirali dolazak pojedinih stranaka na vlast, pa pojedine stranke izgleda imaju obavezu da im se oduže na jedan ovakav način, ali ovaj način nije dobar za građane. Dobar je isključivo za njih. Vodite o tome računa kada budete u danu za glasanje glasali o ovom amandmanu.

Dame i gospodo poslanici, u prethodnom zakonu u nekom članu ste možda malo popustili u vezi sa javnim prihodima, ali sada već u prvom sledećem predlogu zakona, odnosno izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama dolazi do drastičnog povećanja svih vrsta taksenih obaveza. Ne samo da dolazi do povećanja, nego se proširuje spisak svega onoga na šta treba da se plaća taksa.
Koja je to želja predlagača da na jedan ovakav način optereti građane Srbije, pogotovo privredu, grane privrede koje su ugrožene jednom ovakvom vlašću i jednim ovakvim fiskalnim davanjima od kada je DOS, pa i ovaj novi, na vlasti. Navodno, po nekoj formi uređivanja javnih prihoda mi neprestano raspravljamo o povećanju raznih davanja, tako da je ovaj zakon bio menjan od strane ove skupštine već dva puta, a sada treći put, i treći put su tema republičke administrativne takse.
Navodno, obrazloženje jeste to da su novi zakonski propisi i novi zakoni usvojeni i da je ovo samo prilagođavanje republičkih administrativnih taksi nekim novim zakonima koji su doneti.
Ali, onda se postavlja pitanje, hajde da se samo proširuje lista na šta se plaća taksa, nego dolazi do jednog drastičnog poveća taksenih obaveza.
Član 14, na koji sam podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, usko je vezan za tarifni broj 8, a odnosi se na tarifni broj 19. Znači, tiče se ekoloških taksi. U tarifnom broju 8. ta taksa je bila 760 dinara, a taj tarifni broj se takođe menja i taj iznos koji se plaća briše se, iako u samom Zakonu o republičkim administrativnim taksama postoji mogućnost da se te takse usklađuju u smislu inflacije itd. Znači, ne može niko da tvrdi da je inflacija obezvredila te takse, jer osnovnim zakonom je predviđena mogućnost da se taksa usklađuje tromesečno sa rastom cena na malo itd. Znači, to više ne važi za stare takse; stare takse, gde su iznosi bili mnogo niži, vi brišete i uvodite nove takse.
Za zahtev za odlučivanje o potrebi izrade procene uticaja sada neko treba da da 1.000 dinara, samo za zahtev. Taj zahtev, kada se uradi, povlači izdavanje novog zahteva, a to je za zahtev za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja. To su već dve takse od po 1.000 dinara. I onda, zahtevi za davanje saglasnosti koje treba da da resorno ministarstvo, a to je na studiju o proceni uticaja: do 100 metara kvadratnih – 20.000 dinara, od 100 do 1.000 m2 – 39.000 dinara i preko 1.000 m2 – 64.000 dinara.
Dalje, za zahtev za davanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja zatečenog stanja, znači stanja koje je bilo pre nekog privrednog objekta koji će tu da bude izgrađen, da bi se utvrdila razlika uticaja koja će biti pre izgradnje i stavljanja tog objekta i kasnije. Tu se opet uvode takse za zahtev za davanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja zatečenog stanja: do 100 m2 – 10.000 dinara, od 100 do 1.000 m2 – 20.000 dinara i preko 1.000 m2 – 32.000 dinara.
Sve to neko treba da ažurira. Za ažuriranje studije o proceni uticaja: za zahtev za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja 5.000 dinara; za zahtev za davanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja: do 100 m2 – 5.000 dinara, preko 100 do 1.000 m2 – 10.000 dinara i preko 1.000 m2 – 20.000 dinara.
Znači, da bi neko samo podneo zahteve nadležnom ministarstvu da mu izradi neke studije o nekoj proceni uticaja u zatečenom stanju, pre zatečenog stanja, posle izvedenog stanja, za neki objekat koji je veličine 100 m2, a morate se složiti da je to mali objekat, jer to je 10 puta 10 korisne površine, treba da se izdvoji negde oko 50.000 dinara. Dakle, za 100 metara kvadratnih, da bi neko napravio neku analizu uticaja.
A kome prihod ide? Resornom ministarstvu. Ali ko to treba da plati? Treba da plati neko ko je spreman da investira.
Ovde čitavo vreme pričamo, bar se vladajuća većina trudi da izmisli priču kako stvaramo uslove da strani investitori dolaze kod nas, da su to najpovoljniji uslovi u svetu, u Evropi; kako je ova vlada pametna po tom pitanju, pa donosi razne poreske i druge olakšice; pa smo čak menjali i Zakon o registraciji privrednih subjekata i to više ne rade trgovinski sudovi, sada to radi agencija, opet da bi se nešto ubrzalo, jer je ovo drugo sve sporo, neefikasno, dozvoljava mogućnosti zloupotreba, a sve u cilju privlačenja novih investitora.
Onda dolazimo do republičkih administrativnih taksi, gde čovek samo za jednu usputnu dozvolu treba da izdvoji za jedan mali objekat 50.000 dinara. Da ne pričamo o tome da se to odnosi, kao što je moja koleginica Nataša Jovanović pričala, i na objekte koji su za svrhu klasične poljoprivredne proizvodnje, jer morate da se složite da čak i neka mini farma – a sada tražite da se poljoprivredna domaćinstva registruju kao preduzetnici, objekat mora da bude registrovan da bi mogao da obavlja tu delatnost – u svakom slučaju ima nekog uticaja na životnu sredinu.
Resorno ministarstvo kaže – ako hoćete da pravite neku mini farmu koja je ima 100 m2 da izdvojite 50.000 dinara samo za takse. Sada, ne daj bože da nekome padne na pamet da proširi taj objekat, moraće sve ovo ispočetka da plaća i da doda još za reviziju dozvole 30.000 dinara, za zahtev za reviziju dozvole 20.000 dinara.
Znači, za jedan stvarno mali objekat neko treba samo na ime republičkih administrativnih taksi da izdvoji stotinak hiljada dinara, naime, 1.000 dinara po kvadratnom metru. Onda idu ponovo priče, i za ovom skupštinskom govornicom i u sredstvima javnog informisanja, kako ova vlada stvara uslove za strane investicije, za domaće investicije, kako je najbolja vlada koju je Srbija imala do sada.
U ovom slučaju mogu da se složim da ste najbolji samo u jednom delu, da niko nikada nije uspeo do ove mere da odere kožu građanima Srbije kao što su ove dve vlade od 5. oktobra pa naovamo. U tome ste stvarno bez premca. Evo sada ste počeli da uvodite, doduše, nije porez, nego je taksa na vazduh. Znači, ono što mnogima pre vas nije uspelo vama je uspelo – da uvedete jedan vid javnog prihoda na korišćenje vazduha, pa tako i ta vaša obećanja o evropskim integracijama, o stvaranju klime za strane investicije, ništa manje nisu čvršća nego sam vazduh.