Dame i gospodo poslanici, ova vlada nastavlja, znači, i ovakvim predlozima zakona što je moguće više da oglobi građane Srbije. Tako se i u članu 51, o usklađivanju predloženih taksi za neki naredni period, kaže: "Dinarski iznosi taksi iz ovog zakona uskladiće se, saglasno članu 28. Zakona o republičkim administrativnim taksama, sa stopom rasta troškova života, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike", itd.
Sada se postavlja pitanje – zašto to ne usklađujete sa inflacijom? Rast troškova života i inflacija nije isto. Stalno ste mahali papirima Zavoda za statistiku kako je sada inflacija manja, kako se živi bolje itd.
Što ne priznate da je ta inflacija koju ste projektovali smanjena zato što tehnička roba nije bitno poskupela, odnosno sa 20% nekog poreza spala je na 18%?
Što ne kažete da su troškovi života poskupeli, jer sada se prvi put plaća porez na električnu energiju, prvi put se plaća porez na komunalne usluge, prvi put se plaća porez na vodu za piće iz česme, prvi put se plaća porez na hleb, mleko, meso, brašno, ulje. To su troškovi života.
Zašto ne usklađujete onda sa inflacijom, nego sa troškovima života? Tako vam više odgovara. Troškove života nećete da objavljujete, sakrićete to pod nekom niskom stopom inflacije i na taj način pokušavate da slažete građane Srbije da se sa vama bolje živi, da opozicija nije bila u pravu kada je pričala o inflaciji, da nije bila u pravu da ćemo da opteretimo njihove živote našim poreskim davanjima i taksama.
Zašto ne uskladite onda sa inflacijom, nego sa troškovima života? Ta varijanta vam očigledno više odgovara, jer ćete na taj način još više da oprihodujete u budžet Republike Srbije i na taj način će još više neko, zloupotrebljavajući taj budžet, da strpa još malo novca u džep.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 8. Predloga zakona, odnosno na član 23. osnovnog Zakona o porezu na dodatu vrednost reguliše posebnu stopu poreza na dodatu vrednost. U toj posebnoj stopi poreza na dodatu vrednost se nalazi spisak roba i usluga koje skoro nikada nisu bile oporezivane do 5. oktobra ili su porezi na koji su se plaćali za tu robu i usluge bili više nego simbolični. Obrazloženje ministra finansija da na određene artikle mora da se zaračuna porez na dodatu vrednost, jer ukoliko se porez ne zaračunava, ne postoji mogućnost refakcije, odnosno više uplaćenog poreza, pa je ostavljena kao neka kalkulacija da bi korisnici tih roba i usluga mogli kroz neku nižu poresku stopu da izvrše refakciju poreza, odnosno da kroz refakciju izvrše neki profit. Međutim, to ipak ne može sa poreskom stopom od 8%.
Da bi zadržali to pravilo u porezu na dodatu vrednost, koja se koristi svuda u svetu, da roba na koju se ne zaračunava porez na dodatu vrednost ne podleže refakciji više uplaćenog poreza, ja sam podneo amandman i tražio sam da se ta poreska stopa od 8% smanji na 1%. Nema razloga da je Vlada Republike Srbije i ovlašćeni predstavnik Vlade ne prihvate, jer kako to reče gospodin ministar, vrlo rado bi on oslobodio ove artikle poreza na dodatu vrednost, ali jednostavno nema mehanizma kako će da se izvrši refakcija više uplaćenog poreza. Ne mora da ih oslobodi, biće građani Srbije zadovoljni ukoliko to umesto 8% bude 1%. Šta je to po toj posebnoj poreskoj stopi? Hleb i pekarski proizvodi, mleko i mlečni proizvodi, brašno, šećer, jestivo ulje, od suncokreta, kukuruza, uljane repice, soje i masline, jestive masnoće životinjskog i biljnog porekla i meda.
Znači, osnovne životne namirnice, nešto što ne predstavlja luksuz građanima, nešto što je potreba, jer da bi čovek živeo mora da koristi životne namirnice.
Mi smo ih, odnosno ova skupštinska većina je uvođenjem PDV, a ranije Božidar Đelić svojim reformama o poreskom sistemu, počeli smo da oporezujemo osnovne životne namirnice. Sada smo došli do toga da ta roba, iako je ima u dovoljnim količinama, sada nema ko da je kupi, nema, zato nema redova.
Manje se proizvodi nego devedesetih godina, manje se troši nego devedesetih godina, manje ima ljudi koji mogu da kupe osnovne životne namirnice, a jedan od razloga je PDV.
Dalje, vode za piće, osim flaširane, u redu, hajde da prihvatimo to osim flaširane, ali od kada se plaćao porez na vodu iz česme? Hoće li morati poreznici da iskaču iz bunara kada neko reši da zahvati vodu najobičnijom čašom.
Idemo dalje, žitarica suncokreta, soje, šećerne repe i uljane repice su osnovni poljoprivredni proizvodi. Jedan deo se koristi kao industrijska sirovina, a jedan deo se koristi u poljoprivredi kao hrana za životinje i na to ste uveli PDV.
Dalje, lekova, uključujući i veterinarske lekove. Koliko je bilo poznato do 5. oktobra, nijedan lek nije bio oporezivan, nije se zaračunavao porez na lekove, zato što se neko ne leči, zato što mu se prohtelo, nego zato što je bolestan.
Ne kupuju se lekovi zbog luksuza, nije to nakit, nisu to bunde, nisu to ogrlice, to je potreba da neko bude izlečen. Nekima je potreba da prežive. Da ne pričam sada o tome, šta se radi sa pozitivnim, odnosno negativnim listama lekova, kako se favorizuju pojedini uvoznici, kako se favorizuju pojedini proizvođači itd.
Ortotičkih i protetičkih sredstava, kao i medicinskih sredstava proizvoda. Znači, da ne širim priču oko lekova, to je sasvim dovoljno rečeno.
Dalje, materijala za dijalizu, da li u Srbiji ima dovoljno davalaca bubrega da možemo slobodno da oporezujemo materijal za dijalizu sa 8%? Sada jedan deo koji mi se sviđa, posebno što je i resorni ministar za poljoprivredu iz šifrovane političke stranke, pa se kaže, đubriva, sredstava za zaštitu bilja, semena za reprodukciju, sadnog materijala, kompletne krvne smeše za ishranu žive stoke.
Tu je sada jedan izuzetno zanimljiv deo kako je to gospodin ministar Dinkić zamislio da oslobađa, odnosno da obaveže poljoprivredne proizvođače kako da učestvuju u PDV sistemu, odnosno u sistemu poreza na dodatu vrednost i kako da koriste svoja određena prava koja im daje ovaj zakon
Da bi mogao da bude poljoprivredni proizvođač u PDV sistemu, mora da bude registrovan kao preduzetnik, da vodi poslovne knjige, da plaća knjigovođu, da posluje preko računa, da prodaje svoju robu sa računa i da nabavlja svoj repromaterijal preko računa. Sada, pitam vas (koji ste glasali za ovaj zakon i koji ćete glasati protiv ovog mog amandmana,) šta će nama onda poljoprivredne zadruge, čemu one služe, koja je njihova svrha, hoćemo li njih da prodajemo?
Zar to ne mogu one da rade umesto poljoprivrednih proizvođača. Ne mogu, jer je cilj ove vlade da oporezuje sve što može da se oporezuje i poljoprivredna imanja koja imaju četiri ili pet hektara. To su uglavnom staračka domaćinstva, nemaju pravo na refakciju poreza na dodatu vrednost, jer sa četiri ili pet hektara obradive zemlje ne mogu da plate knjigovođu, ne mogu da posluju preko računa, ne mogu da traže refakciju više uplaćenog poreza.
Ne mogu, dakle, da nabavljaju đubrivo, sredstva za zaštitu bilja, semena za reprodukciju, sadnog materijala i da se oslobode PDV-a. Ne mogu, jer imaju druge troškove, ne mogu da pokriju troškove vođenja knjiga – poslovnih, kako to gospodin ministar voli da kaže.
Sada se postavlja pitanje, kako mi to štitimo naše poljoprivredne proizvođače i našu robu od strane, onakvim carinskim stopama koje će uskoro biti na dnevnom redu? Zašto subvencije od strane Vlade Republike Srbije nisu veće, nego što su sada? Zato što je stalni izgovor ne daju nam ovi iz EU da povećamo subvencije i to nije tačno. Oni su dali preporuku, a ne zabranu da ne mogu da se povećaju subvencije.
Počela je žetva pšenice. Da li se zna koja je cena? Ne zna se. Koliki će biti PDV? I to će verovatno Dinkić da napravi kako njemu odgovara da napuni budžet. Uveli ste porez na nešto što nikada nije bilo oporezivano, što se ni u jednoj ozbiljnoj državi koja je poljoprivredno agrarna, a Srbija je poljoprivredno agrarna država.
Možete da se zanosite da smo nešto drugo, ali to smo što jesmo. Nemate ozbiljan plan i strategiju šta ćete sa poljoprivredom, šta ćete sa tim usitnjenim poljoprivrednim domaćinstvima, kako te probleme da rešite.
Tom strategijom se ne bavite, ne bavite se kako ćete da razvijate poljoprivrednu industriju, gde ćete da pronađete tržišta, koji su vam poslovni partneri, šta možete kvalitetno, a ne genetski-modifikovanu soju da uvezete sa zapada i time se ne bavite.
Bavite se porezom i kako ćete od seljaka da uzmete porez, na svaki mogući način. Znači, hoćeš refakciju više uplaćenog PDV, u redu, ali moraš da se registruješ kao preduzetnik, da plaćaš porez na dohodak, porez na promet raznih roba i usluga, sa plaćaš bankarske troškove, da plaćaš knjigovođu. Da li to može neko sa četiri ili pet hektara, sa jednom ili dve krave i četiri ili pet svinja. Ne može, šta ćemo sa tim ljudima, da ih ubijamo, da bi nečiji plan mogao da se ostvari?
Uveli ste porez na udžbenike i nastavna sredstva, ogrevno drvo itd. Na udžbenike, a valjda je, osnovno školsko obrazovanje svima potrebno, svakom detetu. Cilj je svakog roditelja da školuje svoje dete, cilj je svake države da ima školovane i pametne ljude koji će sutra da vode ovu državu, a vi na bukvare uvodite PDV, sramota!

Dame i gospodo poslanici, evo došli smo do Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, zakona koji reguliše kako se naplaćuje porez, odnosno kako se uteruje porez poreskim obveznicima, da budemo precizniji.
Činjenica jeste da je porez legalizovani vid reketa. Postavlja se pitanje kakvu korist imaju reketirani građani od strane države, ako već plaćaju taj porez? Da li im je bolje? Teško, jer je nezaposlenih sve više, uvoz je sve veći, inflacija je sve veća, to su direktne posledice vaše vlasti.
Kad god narod nema para, onda treba napraviti još strožiji poreski zakon koji reguliše kako se građanima naplaćuje taj reket zvani porez. To reguliše ovaj zakon koji je sada na dnevnom redu. Slobodno mogu da kažem da nas vraća u srednji vek po pitanju naplate poreza.
Ovakva ovlašćenja poreski inspektori i izvršitelji imali su samo kada su naplaćivali porez za careve i kraljeve, a ne za republike, države, koje imaju podelu na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.
Šta se kaže u članu 71. osnovnog Zakona koji se sada dopunjuje kroz član 8., na koji sam podneo amandman? "Poreska uprava će poreskom obvezniku koji, u celosti ili delimično, nije o dospelosti platio porez, odnosno sporedno poresko davanje poslati opomenu o vrsti i iznosu poreza, odnosno sporednih poreskih davanja dospelih za naplatu, kojom mu nalaže da dospeli iznos plati odmah, a najkasnije u roku od", sada po novom, "pet dana". Do sada je bilo 10 dana, od dana prijema opomene, sa obračunatom kamatom od dana izdavanja opomene do dana uplate dospelog poreza, odnosno sporednih poreskih davanja.
Sada mene interesuje, kada je u pitanju ta kamata, koja se to kamata obračunava? Da li je to još uvek 0,2% dnevno, kao što je to do sada radila poreska uprava, neustavna kamatna stopa, neustavan način obračunavanja kamate, komfornom metodom, iz dana u dan se prebacuje, obračunava porez, odnosno obračunava se kamata i narednog dana pripisuje glavnici itd. Ako ne daj bože zakasnite jedan dan i kamatu ne platite za 10 dana, iznos kamate biće veći nego osnovni poreski dug za koji ste zakasnili, ne daj bože, jedan dan.
Sada se još žuri i kaže se 5 dana od dana prijema opomene. Čemu ta žurba? Taj koji je pisao izmene i dopune ovog zakona očigledno ne zna u kakvoj su situaciji poreski obveznici. Da li vi stvarno verujete da velika većina poreskih obveznika želi da plati porez, ali nema para. U tome je problem. Zašto se teško naplaćuje porez? Nema para.
Jedna ruka je prazna, u drugoj nema ništa, pa ste rešili da im ovakvim zakonom uterate strah u kosti i kao u srednjem veku da upadate u kuće, odnosite televizore, frižidere, garderobu ako treba, bitno je da mora porez da se naplati.
Samo još očekujem da u nekom narednom predlogu izmena i dopuna zakona i ruku sečete poreskom obvezniku, koji nije platio porez, samo vam još to nije ostalo da zastrašite građane koji vam pune budžet. Ove izmene i dopune vraćaju našu poresku administraciju u srednji vek. Način na koji se prinudno naplaćuje porez je iz srednjeg veka.
Nemate pravo, poreski obveznik gubi sva prava. On može da pokrene upravni spor pred sudom, ali kad ga dobije – poresko rešenje je izvršno danom dostavljanja. Može da se sudi po 20, 30 godina, može da bude potpuno u pravu čovek, ceo život da provede na tom sudu, nema veze, naplatili ste porez koji možda i nije trebalo, a kako ćemo – videćemo.
Pazite sada dalje: "Opomena iz stava 1. ovog člana sadrži i pouku poreskom obvezniku da u roku od pet dana može sa Poreskom upravom da raspravi sporna pitanja u vezi vrste i iznosa poreza, odnosno sporednih poreskih davanja dospelih za naplatu".
Znači, može, dali ste tu mogućnost, ali je sada pitanje hoće li taj poreski obveznik moći da dođe na red, jer znajući sistem rada poreske uprave, opomene se ne šalju pojedinačno za svaki slučaj, nego sačekaju da se nakupi po 40, 50, 100 takvih prijava. Poreski izvršitelji, inspektori i onda šablonski samo puste na teren i pobegnu. Na terenu je u postupku kontrole.
Poreski obveznik treba da ga juri, da ga vuče za rukav, da ga traži da bi mogao sa njim da sravni svoje poreske knjige. To se dešava u praksi, to se dešava na terenu. Ovde ste prevazišli sami sebe, valjda u želji da pokažete da nije srednji vek. To ste prilično trapavo i traljavo uradili.
Kaže se u stavu 3. – "Opomena iz stava 1. ovog člana dostavlja se na način iz član 36. ovog zakona, a u cilju efikasnosti šalje se, kada je moguće, i e-mailom, telefaksom, telefonom ili po kuriru". Ovo po kuriru u redu, 'ajde, prihvatam, nema problema, kovertirate opomenu, kurir vrati dostavnicu i tu je postupak završen. Znači, sigurno je primio poreski obveznik tu opomenu.
Šta ako pošaljete e-mailom? Da li je on obavezan da svaki dan proverava svoju elektronsku poštu? Ko je to još obavezan? U kom to zakonu piše? Možda mu je i neispravan računar. Poslali ste opomenu i šta sad. Možda mu pošaljete i neki virus, ništa me ne bi iznenadilo. Samo da što lakše naplatite porez.
Telefonom, tu ste stvarno originalni. Telefaksom, 'ajde u redu, nije baš, sasvim, ali, prihvatljivo je. Telefonom, mislite da nekome uručujete opomenu, pa još kažete: – "Ako se opomena za plaćanje poreza šalje telefonom, službeno lice Poreske uprave o tome sastavlja službenu belešku i ulaže je u spise predmeta".
Otkud znate da ste pravi telefon okrenuli? Da li je greška moguća? Jeste. Okrene čovek pogrešan broj, s druge strane šaljivdžija predstavi se i kaže – ja sam. Preuzimate papir i olovku, pišite opomenu šta ćete da uradite. Stvarno originalno. Iznenađujuće. To je valjda u toj želji da dokažete da smo u 21. veku, pa možemo da šaljemo opomene elektronskim sredstvima, kao što je e-mail, telefaks, telefon, ali ćemo porez da naplaćujemo metodom iz srednjeg veka. To je najbolje, najbolja metoda.
Nemate kome da se žalite, i ako se žalite ko zna kada ćete to svoje pravo i ostvariti. To su reforme poreskog sistema, koje ova vlada, u kontinuitetu sa prethodnom Vladom, sprovodi i najmanje su u interesu građana. Jer, postavlja se jedno drugo pitanje – da li ovakva država postoji zbog građana ili građani postoje zbog države. Kada je u pitanju ministar Dinkić – a isto je to, bili su zajedno, zajedno su svirali, pevali, igrali, isti orkestar, izgleda mi da po njima građani postoje zbog države. Trebalo bi ipak da je obrnuto.

Dame i gospodo narodni poslanici, već smo došli do rasprave o postupku izvršenja prinudne naplate poreskog obveznika jednim zakonom koji sve više i više liči na srednji vek. Već je bilo o tome reči. Na član 19. Dragoljub Stamenković je u ime SRS podneo amandman. Odnosi se na član 104. osnovnog Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a reguliše kako će da se proda imovina koja je zaplenjena od nekog poreskog obveznika na osnovu nekog rešenja poreskog organa i na osnovu procene vrednosti te imovine od strane poreskog organa.
Do sada je taj posao pripadao isključivo sudovima. U sudovima opšte nadležnosti, kao i u trgovinskim sudovima imate izvršna odeljenja, imate sudije koji rade izvršna rešenja. Oni su, manje ili više, kvalifikovani da rade taj posao, da vrše procenu, da organizuju prodaju tih stvari u skladu sa zakonom koji reguliše tu materiju.
Sada, valjda u toj želji da bude stariji od samog suda i od same Skupštine, Dinkić jednostavno od svoje poreske uprave pravi jednu malu vojsku koja može da upada građanima u stan, da pleni imovinu i od onoga ko ne duguje porez i da tu imovinu prodaje na način, manje-više kako odgovara poreskoj upravi. Dakle, ne na način koji odgovara činjeničnom stanju i pravoj vrednosti te robe koja je predmet te imovine i svega ostalog, te prodaje.
U članu 104. se kaže: – "Prodaja pokretnih stvari vrši se putem usmenog javnog nadmetanja ili neposrednom pogodbom između kupca i Poreske uprave", (dodaje se) "o čemu se donosi zaključak"
Ovde nisu propisani uslovi kako se vrši ta neposredna pogodba između kupca i poreske uprave. Da li na tu neposrednu pogodbu ima pravo da da saglasnost poreski obveznik, jer ipak je njegova imovina u pitanju. Možda on najbolje zna koliko koja stvar košta i koliko koja stvar vredi. Svi mi znamo, i pravosudni organi, uvek kada vrše plenidbu neke pokretne ili nepokretne imovine, malo spuste cenu od one realne i tržišne i to je neka početna cena.
Međutim, ovde se daje mogućnost da i ta početna cena bude daleko manja, nego što je to stvarno. Usmenim javnim nadmetanjem, u smislu ovog zakona, smatra se na kome učestvuju najmanje dva ponuđača. Ukoliko na nekom usmenom javnom nadmetanju nema najmanje dva ponuđača, usmeno javno nadmetanje se ponovo oglašava u roku od osam dana od dana za kada je bilo oglašeno usmeno javno nadmetanje na kome nije bilo najmanje dva ponuđača. To ne bi bilo sporno sa neke strane da se ne pogleda jedan od sledećih stavova kako se vrši to oglašavanje, pa se kaže: – "Poreska uprava će, u roku od pet dana od dana zaplene, oglasiti prodaju stvari na oglasnoj tabli".
Oglašavanje prodaje se vrši, znači, na oglasnoj tabli poreske uprave (vrši se oglašavanje prodaje nečije imovine). Ovde ima samo jedno ograničenje koje kaže – "ako je procenjena vrednost pokretnih stvari koje se prodaju putem usmenog javnog nadmetanja veća od 1.000.000 dinara". Znači, tada ima obavezu da se oglasi u nekom listu koji se prodaje na čitavoj teritoriji Republike Srbije. U protivnom biće oglašeno samo na oglasnoj tabli i na taj način će neko da vrši to usmeno javno nadmetanje.
Svakako da će biti cilj poreskog izvršitelja koji radi taj posao i kome je data mogućnost da vrši procenu pokretnih stvari, ne pozivajući se ni na jedan član zakona, ni na jedno mišljenje, znači, ostavlja se mogućnost njemu da sam odredi da to bude 999.000 dinara i nešto što realno košta i par miliona, jer nema ograničenja. On ne odgovara nikome za tu procenu te imovine.
Dalje, prodaji zaplenjenih pokretnih stvari pristupa se po isteku roka od, ranije je bilo 15 dana, a sada je osam dana od dana popisa.
Čemu tolika žurba? Dakle, zašto jednostavno, jer stiče se utisak da predlagač ovog zakona jednostavno želi da ubije poreskog dužnika. Dakle, da mu naplati taj porez što mu trenutno duguje i više ga njegova sudbina ne interesuje.
Pre neki dan, ako ne i juče, imali smo raspravu o kontragarancijama, pa smo videli da su neke međunarodne finansijske institucije otpisale neke dugove Srbiji i Crnoj Gori, odnosno tadašnjoj SRJ. Nisu oni to otpisali zato što je neko pametan i lep u ovoj vladi ili što sprovodi program i politiku koja odgovara nekim profesijama, jer otpisali su da bismo se ponovo zaduživali. Nijedan drugi razlog nije postojao. Jednostavno, bili su svesni, ukoliko to ne otpišu, nećemo moći da im vratimo ništa i nećemo moći nove kredite da im uzmemo. Zašto ne idete tom logikom kada su u pitanju poreski obveznici, zašto jednostavno ne ostavite čoveku taj rok od 15 dana da pokuša da obezbedi sredstva da plati poreze i da mu ostane njegova imovina? Zašto to skraćujete na osam dana? Da li je moguće da će država za tih osam dana da osiromaši i da propadne?
Slažem se da ima i takvih koji ne žele da plaćaju i izbegavaju poreze. Ali oni su u manjini. Najveći broj poreskih obveznika duguje za porez, samo zato što nema odakle taj porez da plati. Mi sada idemo i kratimo te rokove, sa 15 dana na 8 dana.
Sledeći članovi regulišu da se pokretne stvari ne mogu prodati po ceni nižoj od 75% od procenjene vrednosti. Poreski izvršitelj svojom subjektivnom procenom može da smanji vrednost imovine, često i nekoliko puta, nego što ona realno košta.
Hajde sada da dovedemo do situacije da i tako smanjena vrednost od realne, ne bude početna cena, nego 70% od te početne cene, pa se kaže, za drugo usmeno nadmetanje 50%, pa 30%, pa se još daje mogućnost da se pokretne stvari mogu prodati na prvom usmenom javnom nadmetanju za iznos koji je manji od 75% od utvrđene početne vrednosti, odnosno po ceni nižoj od 50% od utvrđene početne vrednosti na drugom usmenom javnom nadmetanju, ako se sa tim pismeno saglasi poreski obveznik. Opet se sada vraćamo da će poreska uprava oglasiti prodaju imovine na oglasnoj tabli u svojoj poreskoj upravi. Koje šanse ima taj jadni poreski obveznik da proda nešto i za 50%? Jednostavno, jednim takvim vidom oglašavanja nateraćete ga da prihvati bilo kakvu ponudu samo da se kurtališe bede u koju ste ga doveli ili će on sam da plaća oglase po dnevnim listovima da bi što skuplje prodao imovinu kojom već ne raspolaže.
Još se zabranjuje kupcu sporne imovine da tu istu imovinu proda poreskom obvezniku ili izda u zakup. Čemu to vodi? Da li je država namirena, da li je naplatila porez, da li je uzela to što misli da joj pripada, zašto čoveka ne ostavite da živi?
Hajde da ga isteramo iz zemlje, hajde da mu uzmemo državljanstvo, hajde da više nema ni traga ni glasa zato što je Dinkiću dugovao porez. Hajde da mu zabranimo da jede, diše jer nije platio porez kada i svi ostali.
Takve propise, takve zakone donosi ova skupština. Vodite računa o tome, dame i gospodo poslanici, koji ćete glasati za ovaj zakon. Izbori se bliže.

Gospodine predsedavajući, amandman koji sam podneo na Predlog zakona o carinskoj tarifi odnosi se na poljoprivredne proizvode.
Kada se pažljivije pogleda ceo zakon i kada se analiziraju postupci od 5. oktobra vladajućih stranaka naovamo, otkad ste otvorili granice, ali samo u jednom smeru, a to je, da svako može kad god hoće, šta god hoće i šta god mu padne na pamet da uvozi u Srbiju.
Ono što se najviše uvozi jeste roba niskog kvaliteta i niske cene. Da stvar bude još gora, ta roba široke potrošnje uglavnom su poljoprivredni proizvodi, kakvih ima na domaćem tržištu.
Problem ove vlade i svih vlada od 5. oktobra, a dve su za sada bile, na ovamo, jeste taj da ne postoji ozbiljan plan i program šta ćemo sa našom poljoprivredom i kako ćemo da osposobimo našu poljoprivredu da ravnopravno učestvuje u toj tržišnoj utakmici, makar na domaćem terenu. Za početak i to nešto znači.
Domaći poljoprivredni proizvodi već duže vremena se nalaze u izuzetno nepovoljnoj situaciji zbog uvozničkog lobija koji, čini mi se, ima uticaja i na rad ove vlade. To se vidi po Predlogu ovog zakona, po tome što još 2002. i 2003. godine, kada je bilo usaglašavanje nekih carinskih tarifa i stopa, jedan broj poljoprivrednih proizvoda uopšte nije usaglašen sa drugom republikom članicom.
Postavlja se pitanje zašto? Druga republika članica, odnosno Crna Gora tvrdila je da njoj nije u interesu i da, zarad zaštite njihovog stanovništva i njihove privrede, carinske stope, koje je predlagala Republika Srbija, ona ne može da prihvati. Međutim, problem je, kada se čovek malo bolje zamisli, sasvim druge prirode. Problem je, što toj drugoj republici članici ne odgovara visoka carinska stopa na poljoprivredne proizvode iz razloga što robu, (poljoprivredne proizvode) uvozi. Samo jedan deo plasira na sopstvenom tržištu a najveći deo završi na tržištu u Republici Srbiji.
Sada se vidi po Predlogu ovog zakona da uopšte niste ostali dosledni u tome da se zaštiti poljoprivreda i prihvatili ste ucene režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori, kada su u pitanju carinske tarife i stope na poljoprivredne proizvode. Omogućili ste jednom mafijaškom lobiju, koji vlada u Crnoj Gori, da kraducka, bogami prilično, i građane Srbije i poljoprivredne proizvođače u Srbiji.
Niste se zapitali odakle, na primer, stiže južno voće u Srbiju. To je najlakše da proverite tako što bi neko od vas seo u auto, otišao na Kvantašku pijacu, gde se ono najčešće distribuira i videće šlepere i kamione, uglavnom sa tablicama iz Crne Gore, 90%. Koga ugrožavaju? Koga ugrožava taj uvoz? Ugrožava domaće proizvođače voća.
Imali ste prilika, pogotovo u 2003. godini, da domaće proizvode viđate pored autoputa bačene, jer je otkupna cena bila niska, pošto je domaće tržište bilo preplavljeno takvom robom iz Španije, Grčke, ko zna odakle sve.
I sada je slična situacija kada je u pitanju uvoz ovih artikala. Carinska politika je izuzetno nepovoljna za domaćeg proizvođača, kada je u pitanju voćarska industrija.
Kada je u pitanju stočarstvo, a to je viši oblik poljoprivredne proizvodnje, tu je situacija još gora. Još je gora zato što se stočarstvo može podeliti u dva dela – onaj deo koji se bavi uzgojem stoke, sitne ili krupne, radi mesa i onaj drugi, radi mleka. I jedan i drugi su povezani međusobno, a izuzetna je tendencija, bar kada je mleko u pitanju, kao i mlečni proizvodi, da se to opet uvozi sa strane. Uvozi se opet nižeg kvaliteta i opet po nižoj ceni.
Počeli smo da uvozimo mleko iz Slovenije, a videćemo odakle će sada sve da stiže. Pitanje je uopšte koliko je takva roba ispravna. Hajde da kažemo da verujemo nadležnim republičkim organima koji prate ispravnost te robe, da kažemo da je ta roba ispravna za upotrebu, ali se sada postavlja pitanje zašto to dozvoljavamo.
Neko reče, mislim da je to predsedavajući (onaj koji je bio u tom trenutku,) da mi moramo takvu carinsku politiku da vodimo zato što nas ograničava EU, izgubićemo povlastice prilikom izvoza.
Postavio bih jedno drugo pitanje – šta smo mi to izvezli u zemlje EU? Neko kaže 40%. Hajde da poverujemo da 40% robe ide u zemlje EU. Ali, neka mi neko podeli tu robu na sirovinu, poluproizvod i proizvod, koliko smo mi u zemlje EU izvezli gotovih proizvoda? Možda tri-četiri posto. Uglavnom smo izvozili ili sirovinu ili poluproizvod, a kasnije vraćali to preko uvozničkog lobija, kao gotov proizvod. To je spoljnotrgovinska razmena sa EU.
Ne kažem da treba ići protiv EU u nekoj spoljnotrgovinskoj saradnji. Prvo treba da budemo svesni da moramo da napravimo strategiju kako ćemo da osposobimo našu poljoprivredu, našu poljoprivrednu industriju. za početak, na domaćem terenu, da ih barem ovde osposobimo, da donesemo takve carinske tarife i stope koje će da omoguće našem poljoprivrednom proizvođaču, da ne propada i da se priprema da uđe u jednu zdravu tržišnu utakmicu, kada država neće biti iza njega, nego će biti oni ekonomski pokazatelji koji diktiraju jedan takav tempo.
Mi nismo uopšte brinuli o tom poljoprivrednom proizvođaču. Ovih pet godina o njima niko ne brine. Evo, čak je bio jedan rebalans budžeta prošle godine, gde su subvencije za poljoprivredu smanjene, za otkup pšenice, za otkup mleka. Gde je otišao taj novac, verujte, ne znam, ali se išlo sa tim da se subvencije u poljoprivredi smanje. Iznos subvencija za 2005. godinu nije ništa veći nego onaj smanjeni iznos iz 2004. godine.
Evo, sada je počela žetva pšenice. Pod kojim uslovima? Da li je ista otkupna cena pšenice? Niko ne zna koja je. Neko kaže da je čak i manja. Da li je ista cena goriva? Gorivo je prošle godine bilo 42-43 dinara, a sada je 62 dinara dizel-gorivo. Koliki je paritet cena u odnosu na veštačko đubrivo, u odnosu na sredstva za zaštitu bilja, u odnosu na semensku robu? Sve ide na štetu domaćeg poljoprivrednog proizvođača.
Kako vi sad očekujete, pod klimom o kojoj država mora da se stara, niko drugi nego država, da on može da se uhvati u jednu zdravu tržišnu utakmicu sa stranim proizvođačima koji imaju povoljnije uslove u svojoj zemlji, koji su rasterećeni PDV, jer naš seljak mora i to da plati, koji imaju visoku tehnologiju, doduše, koja smanjuje kvalitet proizvoda itd. Kako ste mislili da zaštite tog našeg domaćeg poljoprivrednog proizvođača?
Carinske tarife i stope na koje sam podneo amandman, odnose se na ovčije ili kozje meso, sveže, rashlađeno ili smrznuto. Da ne nabrajam koji su sve to delovi: trupovi, polutku itd, ne bih u to da ulazim. Sada postavljam pitanje, da li je moguće da je srpska poljoprivreda, zahvaljujući nebrizi DOS stranaka, dospela na to da se u Srbiju uvozi jagnjeće i ovčije meso. Srbija, koja je bila jedan od najvećih izvoznika u ovom delu Evrope, sada mora da uvozi. Možda i ne mora, nego je to meso iz uvoza jeftinije, ali je nižeg kvaliteta. Za građane neće biti, nego samo za onoga ko bude uvozio i koji bude plasirao na tržište. Naš seljak će da propada, građani će da uzimaju robu lošijeg kvaliteta, a uvoznički lobi će da se bogati. Dame i gospodo poslanici, to postižete kada izglasate jedan ovakav Predlog zakona o carinskoj tarifi.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada raspravljamo o kontragarancijama za kredite i zajmove koje je već neko uzeo. Uzeo i zadužio Republiku Srbiju.
Tačka dnevnog reda se zove "Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske zajednice za izmirenje dospelih a neplaćenih ugovornih obaveza prema Evropskoj investicionih banci".
Zajmoprimac - 14. septembra 2001. godine u Beogradu je potpisao taj ugovor, zadužio Republiku Srbiju sa, može se reći, prilično velikim sredstvima.
Sada vas pitam, jer ste u to vreme još uvek bili jedna kompaktna koalicija, gde su donacije? Kad god sam u to vreme uključio televizor, otvorio novine, slušao radio, Evropska unija rekonstruiše privredu Srbije, međunarodna zajednica nam pomaže, Evropska unija daje sredstva, mi radimo, biće nam bolje, ne moramo više da živimo u strahu od bombardovanja, ne moramo više da živimo u strahu od sankcija, imaćemo bele šengen vize; u stvari, neće ni biti viza, tako ste pričali; tako je tada bilo.
Pričali ste da se elektroprivreda modernizuje od donacija, da je to razlog da podignete cenu struje, jer donator od vas traži da taj novac ne ulaže uludo, kako ste tada tvrdili, nego da prilagodite cenu struje ekonomskoj ceni, da to nije socijalna kategorija, da morate da naterate građane da plaćaju tu struju, da morate da im pretite, ukoliko ne plate struju – da prodaju stanove, pa da plate struju. Tako ste to pričali dok ste bili u Vladi Zorana Đinđića. Čak i ovi poslanici koji su sada ovde opozicija isto tako su pričali.
Sada ovde imamo jednu zanimljivu stvar, da od donacija nema ništa i da je došlo vreme da se donacije plate, odnosno vrate. Od šest milijardi dolara, kojima ste mahali da biste došli na vlast, nema ništa. Od donacija za električnu energiju i rekonstrukciju elektroenergetskog sistema nema ništa. Imamo sada dugove, imamo cenu struje koju građani teško plaćaju, koja je nedavno poskupela.
Sada vas pitam - gde su te priče koje traju već tri, četiri, a evo i peta godina? Pričali ste u to vreme da će za godinu dana svako moći da kupi auto, za pet godina stan ili kuću. Moći će neko, ali ne običan, prosečan građanin.
Valjda se predizborna obećanja odnose na prosečnog građanina. On treba da je najzastupljeniji u biračkom telu - i jeste najzastupljeniji, samo je sada sve siromašniji i siromašniji.
Zadužili ste Elektroprivredu Srbije sa 2.483.107 evra duga. Podigli ste cenu struje, a da vas podsetim da ste sprečili tačan izveštaj anketnog odbora u vezi malverzacija energentima, pa i strujom. Neko je od tog posla strpao prilično dobar novac u džep. Neke su pretpostavke - oko pola milijarde evra.
Koliko je od tih 2.483.107 evra završilo kod društva zvanog Vuk Hamović i Vojin Lazarević? Da li su oni sa tim novcem uvozili struju i skupo je prodavali građanima Srbije?
Da li su od građana Srbije tim novcem jeftino kupovali struju i izvozili je van zemlje? Korist od toga građani nisu imali. Imali su oni koji su je izvozili - Vuk Hamović i Vojin Lazarević.
Zamislite se za koga ćete sada da zadužite Srbiju. Ako su toliko moćni, ako su toliko pokrali para, a jesu, pa dva i po miliona evra za to društvo nije ništa. U to vreme, dok su dobro i tesno sarađivali sa vama, a verujem i sada, toliko su zarađivali za jedno pre podne, ako im dobro krene.
Loše su zarađivali i sve lošije živeli, zbog tog društva kome ste vi to omogućavali da im radi, građani Srbije. Oni su vas birali. Zamislite se kada budete pritiskali dugme kojim glasate, osim ako opet ne bude glasova iz Bodruma ili iz Soluna.
Zadužujete građane Srbije sa još 185.584.881 evra. To duguje Republička direkcija za puteve. Ugovor je potpisan 14. septembra 2001. godine u Beogradu za rekonstrukciju puteva, otprilike tačno u dan, mašine "Difens", odnosno "Difens rouda" počele su rekonstrukciju autoputa kod požarevačke petlje.
Ko je radio rekonstrukciju? Ko je vlasnik Difensa? Ko je profitirao iz tog posla? Vlasnik je Ljubiša Buha, zvani Čume. Kupio je mašine da nam popravlja puteve našim parama, zadužio građane Republike Srbije, odradio nekih 70, 80 kilometara autoputa u oba pravca, mislim 40 u jednom. Da li to stvarno toliko košta, koliko mi sada da zadužimo građane Srbije?
Šta je sa tim mašinama? Posvađali se mafijaši oko podele plena, pa odletelo u vazduh. Ko će sada to da plati? Opet građani Srbije. Posao je ugovoren posle za Republičku direkciju za puteve, ne znamo, te izveštaje krijete ko zmija noge. Samo je bitno da ćemo par stotina miliona evra, eto, tek onako da zadužimo građane Srbije.
A ko su ljudi koji su trošili novac? Saradnici bivše vlasti od 5. oktobra sa kojima vi malo hoćete, malo nećete. Više hoćete, nego nećete, ali to su njihovi saradnici. Sada su zaštićeni svedoci. Sada treba da pričaju ko se s kim družio, ko je šta radio, ali ne daj bože da neko spomene da je tadašnja vlast stajala iza svih tih poslova. Je l' i zato i pod vama sada imaju status zaštićenog svedoka?
Da li je tačno da naslednici Difensa, odnosno Difens rouda, druga pravna lica gde je osnivač isti ili neko je za ta lica osnovao ta pravna lica, počinje polako da kupuju u postupku privatizacije sva preduzeća koja se bave izgradnjom i rekonstrukcijom puteva. Je l' i to kupuju sa ovih 185 miliona 544 hiljade evra? Za koga kupuju? Kupuju za sebe. Čijim parama? Parama građana Srbije.
Zašto sada 2005. godine Skupština Republike Srbije raspravlja o ovim kontragarancijama? Zašto to nismo radili ranije? Zašto to nije bilo na dnevnom redu ranije? Zašto to bar neko nije probao u Sablji da progura? Nataša Mićić je bila sklona tome. Tada je bio ukinut TV prenos, pa je moglo da prođe. Sada je došlo vreme da se plaća, zato se sada vodi rasprava, zato Republika Srbija treba da da garanciju, zato Narodna skupština treba da da saglasnost, to vas muči. Inače se ovo nikada ne bi našlo na dnevnom redu.
Sada, dame i gospodo poslanici, iz vladajuće većine, dobro se zamislite kako ćete da glasate u danu za glasanje. Ove pare treba da vrate Vuk Hamović, Vojin Lazarević i Ljubiša Buha-Čume, da ne bi kupovao naša preduzeća za naše pare, za pare građana Srbije. Vodite o tome računa.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kako odmičemo sa dnevnim redom, vidimo da ste sve više i više zaduživali Republiku dok ste bili DOS, sve više i više.
Raspravljali smo o nekih 185 miliona evra Republičkoj direkciji za puteve i za neki ugovor koji je bio potpisan 14. septembra 2001. godine. Evo sada i novog ugovora. Tri meseca kasnije, 13. decembra 2001. godine, zadužili se opet građane Republike Srbije sa 50 miliona evra, sa obrazloženjem da je potrebno finansiranje projekta hitne sanacije saobraćaja u Republici Srbiji. Hajde da pogledamo kog saobraćaja.
Kaže se da su korisnici ovog kredita u članu 3. na koji se odnosi ovaj amandman, Republička direkcija za puteve i JP Aerodrom "Beograd". I jedno i drugo javna preduzeća, a osnivač i vlasnik Republika Srbija, podigli su neki kredit i potrošili. Samo ne piše ovde, kao u prethodnom predlogu zakona, koliko je uzeo Aerodrom, a koliko je uzela Republička direkcija.
Rekli smo da je Republička direkcija već zadužila 185 miliona evra građane Srbije, a pare je uzela mafija. Nešto su malo odradili, mašine su odletele u vazduh, puj pike više ne važi, ali građani to treba da plate. Sada smo došli na nove dugove, navodne donacije u to vreme. Tada se uključi televizor, radi se rekonstrukcija autoputa sredstvima EU, a to je donacija građanima Republike Srbije, radi se rekonstrukcija Aerodroma "Beograd", a to je donacija EU, međunarodne zajednice.
Mi smo do sada, čini mi se, jedine donacije imali 1999. godine, strašno velika donacija, a ta donacija je NATO koštala negde oko 35 milijardi dolara, pa preradite u evre, a nama je nanela direktnu, indirektnu štetu stotinak milijardi dolara. Sada se od tih istih zadužujemo da bismo popravljali ono što su oni uništavali.
Rekonstrukcija Aerodroma "Beograd"; za 50 miliona evra mogli ste da napravite ceo aerodrom. Možda ne kontrolu letenja gde imate, ali to je pod Saveznom upravom kontrole letenja, tako da je to manje bitno, ali za 50 miliona evra ste mogli da napravite ceo aerodrom, sa aerodromskom pistom, prilaznim terminalima, zgradom za domaći saobraćaj, zgradom za međunarodni saobraćaj itd.
Šta ste radili sa tih 50 miliona evra? Ulagani su u nekakve VIP salone, kupovani su fikusi, kupovane su kašičice od 600, 700 dinara, a fikusi od 60, 70 hiljada, kopije slika za 300-320 hiljada evra. Da li smo za to zadužili građane Republike Srbije?
Bilo je tu priče oko toga kako ćete vi da isterate to na čistac, kako će da se sazna ko je za to odgovoran, kako će krivci da budu kažnjeni, ko je odgovoran? Ko je kažnjen? Ko je okrivljen, a da kažemo osumnjičen po vama?
Hapsili ste nekog bivšeg ministra, koji je bio u Upravnom odboru Aerodroma "Beograd", a sada se svi zaklanjaju iza odluka kolektivnog organa, a upravni odbor je kolektivni organ, pa ne možemo da gonimo kolektivni organ. Ko je to pripremao? Ko je to organizovao? Ko je sprovodio odluke mimo zakona? Ko je postavljao te upravne odbore? Ko je vršio pritisak i ko je delio pare?
Tu su već krivična dela i to ne može da se pokrije imunitetom nad kolektivnim organom. Postavlja se pitanje ko to treba da vrati. Onaj ko je pokrao. Slažete se svi sa mnom da tako treba da bude, bar za ovom govornicom. Sada vas pitam zašto mi dajemo kontragarancije. Za neke pare koje je neko pokrao, građani Srbije treba to da plate.
Kaže se da korisnici zajma vraćaju ove obaveze, a ukoliko oni ne mogu aktivira se kontragarancija, koju sada vi, dame i gospodo poslanici, treba da izglasate i da se ta sredstva vrate iz budžeta Republike Srbije.
Obavezu je preuzela SRJ. Beogradskim sporazumom ubili ste saveznu državu, ukinuli joj izvorne prihode finansiranja, kao što su akcize i carine. To su preuzele republike članice državne zajednice, s tim da sada imamo, navodno, jedinstveno tržište, a dve carinske stope, dve carinske politike, a jedinstveno tržište je samo na teritoriji Republike Srbije. Vidite da u Crnog Gori Srbija više nema tržište. Čak falsifikuju i izveštaje o mineralnim vodama.
Vlada Republike Crne Gore ne želi da Srbija koristi njeno tržište, ali zato su izuzetno raspoloženi da ovde plasiraju banane, ananas, limun, narandžu, grožđe, doduše, ne njihovo, iz Španije je, ali nema veze, zarađuju i oni neku kintu. Na čiju štetu? Na štetu građana Srbije, na štetu domaćih poljoprivrednih proizvođača. Sada pričamo o tome kako su nas oni zadužili nečim. Pa, ko je zaduživao neka vraća.
Bilo je priče za olimpijadu, još 2001. godine, da ćemo uspeti da napravimo autoput do grčke granice, ako treba, da ćemo čak i Makedoncima da pravimo put. Ta priča je trajala 2001. godine, dobrim delom 2002. godine.
Već početkom 2003. godine, pre "Sablje", odjednom je splasnula. Pričalo se da su sredstva odobrena od strane grčke Vlade. Verujem da jesu, da je ta donacija bila odobrena od strane grčke Vlade, ali nikada nije dospela ovde. Sada vas pitam zašto?
Ili, da možda sam potražim odgovor, da jednostavno ljudi nisu hteli da vam daju novac, zato što će mafija da ga potroši i da posao neće da bude završen. Pravdali ste se da je grčka administracija na odmoru. Ko će još u to da poveruje? Administracija jedne države je na godišnjem odmoru i vama ne može da bude prosleđena donacija!
Obećavali ste previše, premalo ste uradili. I ova nova vlada, u stvari, ovakvim kontragarancijama samo hoće da zadrži stare prijatelje, jer kad opet zapadne u neku finansijsku krizu, treba opet da zaduži građane Republike Srbije. Finansijskih kriza će biti, zato što je
broj radnika koji rade sve manji i manji, zato što je uvoz sve veći i veći, zato što politikom kakvu ova vlada vodi, a nastavlja kontinuitet prethodne, jednostavno, ne radi u interesu građana, radi u interesu nekih kojima treba srpsko tržište, u najbolju ruku, prosta srpska radna snaga, čisto da ne poumiremo od gladi.
Zaduživaće nas ova vlada i oni će davati novac da, eto, nahranimo narod, da imaju parče hleba, da ne budu gladni. Mislim da građani Srbije zaslužuju mnogo više od toga i zaslužuju mnogo bolju vladu, nego što ste sada vi. Izbori se približavaju, možda budu već i na jesen. Siguran sam da će sad građani Srbije glasati za onu vladu koja će mnogo bolje i mnogo više da radi u njihovom interesu i da će u toj vladi sigurno da bude SRS.

Dame i gospodo poslanici, ne bi bilo ništa sporno oko člana 7. Predloga zakona. Kaže se - ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Znači, u danu za glasanje, pošto je ovo predlog Vlade Republike Srbije, verujem da će skupštinska većina, koja je u službi Vlade Republike Srbije, da izglasa ovaj predlog zakona i da taj predlog postane zakon. Posledica je da će građani Republike Srbije morati da vrate 50 miliona evra na ime nekog zaduženja.
Postavio bih vam jedno pitanje, znamo ko je ovde korisnik. Kaže se – Aerodrom Beograd, Javno preduzeće, i Republička direkcija za puteve.
Ovo obrazloženje koje je dato sa ustavnim osnovama, razlozima za donošenje, objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinih rešenja, analiza efekata zakona, razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, zašto jednostavno ne postavite pitanje, vi koji podržavate tu vladajuću većinu, gde je novac potrošen?
Prošle su četiri godine od kada je novac potrošen, neko ga je potrošio. Za šta je potrošio taj novac? Što to pitanje ne postavite?
Mislim da imate pravo vi to da znate, glasaćete da građani Srbije to vrate, imate pravo da znate, jer ćete sutra da izađete na ulicu i pitaće vas neko od onih koji su glasali za vas, zašto ste ga zadužili sa 50 miliona evra?
Hoće da zna gde je taj novac utrošen, hoće da zna ko ga je trošio, ko je ostvario profit, da li je stvarno namenski ili je u pitanju klasična zloupotreba?
To su pitanja koja treba da postavite Vladi Republike Srbije.
Ako Vlada Republike Srbije to ne zna, a ne verujem da ne zna i siguran sam da je novac potrošen nenamenski, ili da svaka usluga i svaka roba nije ovim novcem plaćena u skladu sa zakonom plaćanja, samo bih da vas podsetim onda, da u trenutku zaduženja i trošenja ovog novca nismo imali ni Zakon o javnim nabavkama.
Stvarno se postavlja pitanje zašto je neko toliko žurio da u jednom izuzetno kratkom vremenskom periodu, a to je bilo tri ili četiri meseca, zaduži Republiku Srbiju sa nekoliko stotina milijardi evra, koji je efekat tog zaduženja. Efekta nema. Slažem se da je infrastruktura bitna za funkcionisanje u privredi, društva u celini, ali uzeli ste neko zaduženje, da u nekoj fabrici koja će biti privatizovana izvršite reorganizaciju, restrukturiranje, osvajanje novih programa, pronalaženje tržišta, da li ste koristili privredne delegacije kada ste trčkarali po svetu i molili za neki cent ili dolar donacija, a dobijali samo ugovore po kojima treba da postupate.
Postavljam pitanje, šta je sa deviznim i zlatnim rezervama SFRJ i mirazom Kraljevine Srbije 1919. godine? Šta je sa tim rezervama, gde su one potrošene, kome su one date, kako ste secesiju pretvorili u sukcesiju, kako ste nastavili da zadužujete Srbiju brže i više nego što je to radio diktator Broz.
Mislili smo da je on najgori po pitanju zaduženja. Vidimo da je Vlada pokojnog premijera bila gora, a da ova vlada ne zaostaje puno, jer ona samo treba da završi započet posao prethodne vlade i mislim da bi predsednik Republike Srbije, kada izglasate ove garancije, trebalo da da izvinjenje građanima Srbije, jer su ga oni birali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo se vidi kontinuitet Vlade i DOS-a i ove nove vlade novog DOS-a. Znači, dajemo kontragarancije, korisnik je Republika Srbija, izvođač radova je Republička direkcija za puteve; vrednost zaduženja - 120 miliona evra.
Možda ovo ne bi bilo nešto čudno da se tih 120 miliona evra neće utrošiti na radove u Republici Srbiji na putnom pravcu E-75 Beograd-Novi Sad. Republika Srbija se obavezuje da će svake godine obezbeđivati, po osnovu ugovora o finansiranju, koji je ratifikovan Zakonom o ratifikaciji ugovora o finansiranju itd. i kaže: sredstva će se upotrebiti za obnovu postojeće kolovozne trake i postojećeg mosta preko Dunava kod Beške i izgradnju druge kolovozne trake i drugog mosta kod Beške, koje treba da izvede Republička direkcija za puteve.
Pitam poslanike, koji će da glasaju za Predlog zakona, zar niste pre mesec dana glasali za koncesiju da se taj putni pravac da u koncesiju, baš taj? Nijedan drugi, nego baš deo puta Beograd-Novi Sad.
Išlo je to u nekom paketu, tri deonice su bile u pitanju. Jedna od te tri deonice je ovaj deo puta, iako smo sa ove govornice upozoravali da je to čista pljačka, da je to čista prevara građana Srbije, da je kredit uzet, da ga Republika Srbija vraća, da su radovi poodmakli, da je zemljište na kome će da se nalazi druga kolovozna traka već otkupljeno, da su već urađeni određeni zemljani radovi, da je sve to u završnici, postavljali pitanje zašto ćemo nekome dati izgrađen autoput u koncesiju?
Onda smo vam pokazivali tabele, koje je radila baš Republička direkcija za puteve. Znači, republički organ, nismo ih mi pisali, nismo ih mi izmišljali, jer se kaže da ova deonica obezbeđuje čist neto prihod Republičkoj direkciji, koja gazduje tim putem, 20 miliona evra godišnje. Znači, vrednost kredita sam put će da otplati za pet godina.
Vi ste to dali u koncesiju. Ko će sada da vraća koncesiju? Ko će sada da vraća kredit? Da li Republička direkcija, da li korisnik koncesije, da li Republika Srbija? Kada kažem - Republička direkcija i Republika Srbija, ne vidim neku razliku, jer je osnivač i vlasnik Republičke direkcije za puteve Republika Srbija. Ako ona to plaća iz svojih izvornih prihoda, onda ćemo mi iz budžeta morati da nadoknadimo neke druge investicije koje će imati Republička direkcija za puteve, ako uopšte u ovoj državi bude bilo kakvih investicija.
Pričali ste, i ministar za kapitalne investicije, da su koncesije dobre. Slažem se da koncesije mogu da budu dobre, ali u ovom slučaju samo za korisnika koncesija. Za Republiku Srbiju i za njene građane - ne. Jer, koncesija ima neki smisao, neku svrhu, ukoliko korisnik koncesije donese svoj kapital u državu, sa svojim novcem ili kreditima koje će on da podiže, izgrađuje putnu infrastrukturu.
Nemam ništa protiv da eksploatiše takvu koju je on napravio, ali mi smo gospodinu korisniku koncesije napravili sve, i autoput i mostove. Ako nismo, zadužili smo se za to. Napraviće neko, jer taj dug mora da se negde realizuje. Rekli smo - e, sada kad smo ti sve napravili, sad ti budi pametan, pa zarađuj pare. Ne treba mnogo da budeš pametan.
Treba da se postavi pitanje zašto je ta deonica morala da u koncesije, zašto smo se odrekli tih prihoda 20 miliona evra godišnje koje taj putni pravac donosi Republici Srbiji. Zato kada sam spomenuo ovde sa ove govornice i zapitao se kolika je provizija za davanje tih koncesija, neko je skočio. Izvinite, molim vas, sada kada vidim ovaj predlog zakona o kontragarancijama, onda vidim da sam bio u pravu što sam pitao kolika je provizija ministra ili nekog drugog koji je učestvovao u ovome ili su to zajedno radili. Bilo kako bilo.
Znači, samo jednu stvar, treba ovde ovlašćeni predstavnik predlagača da nam objasni ko će da vraća ovaj kredit, jer u obrazloženju Predloga o koncesijama pisalo je da ono što je Republika Srbija do sada vratila, to se više ne računa, a ostatak duga vratiće korisnik koncesije. Što mi onda dajemo kontragarancije? Kome dajemo kontragarancije? Šta ako korisnik koncesije ne vrati? Onda će morati Republička direkcija. Ukoliko ona ne vrati, onda će morati to da se vrati iz budžeta Republike Srbije. Zašto mi sada raspravljamo o tome? Taj autoput više nije naš. Nekome ste ga dali. Kome ste ga dali? To ćemo tek da vidimo.
Već je bilo priče za one ranije kontragarancije. Čini mi se da će novac za koncesije biti iz tih ranijih kontragarancija, iz septembra, decembra 2001. i aprila 2002. godine, kada je Difens zauzeo autoput Beograd-Niš i kada je olakšao budžet, odnosno zadužio građane Srbije za nekih par stotina, ako ne i čitavih 300 miliona evra. Izgleda da će sa tim novcem da bude plaćena koncesija, ali i taj novac moraće da vrate opet građani Srbije. I ovih 120 miliona opet će morati da vrate građani Srbije.
Nemojte da izlazite za ovu govornicu i da optužujete SRS kako je ona protiv razvoja infrastrukture u Republici Srbiji. Mi smo protiv načina na koji to radite. Zadužujete Republiku, zadužujete građane, a onda date posao nekom drugom ko će samo da upisuje recke koliko će stotina miliona evra da zaradi. Te koncesije koje ste dali nekome će da obezbede profit od milijardu evra za narednih 20 godina. To je rezultat vaše vlasti i protiv toga se bori SRS, ne protiv infrastrukture, nego načina kako dolazimo do nje, ko eksploatiše, a ko plaća.

Hvala lepo, gospodine predsedavajući. Pitam se hoćete li vi da obrazlažete moj amandman, odnosno da objasnite poslanicima o čemu se radi ili ćete to da ostavite meni?

Osvrnuo sam se na član 2. kako ste komentarisali, pa zbog toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, do sada smo imali priliku da se neka država, koju ste nekim sporazumima ubili, zadužuje, pa dajemo kontragarancije takvoj državi, pa smo onda napravili neku novu, koja nikada nije zaživela, ali je zadužila Republiku Srbiju - državna zajednica, pa smo onda davali kontragarancije javnim preduzećima, kao što je Republička direkcija za puteve, pa Aerodrom "Beograd", Elektroprivreda, Naftna industrija Srbije.
Sada je došlo na red da dajemo kontragarancije opštinama. U principu, SRS nema ništa protiv toga da se opštine snalaze na tržištu i da konkurišu kod određenih evropskih institucija, da obezbede sredstva za razvoj lokalne infrastrukture.
Međutim, problem je u tome što postoje opštine koje mogu to da urade, koje imaju novca, sredstava i opštine koje, nažalost, nemaju ni osnovne tekovine civilizacije, a nisu male. Osnovne tekovine civilizacije su valjda vodovod i kanalizacija, još od rimskog doba to postoji u nekim gradovima, a imate gradova u Srbiji gde toga uopšte nema ili ga ima vrlo malo.
Postavlja se pitanje: šta Vlada Republike Srbije radi po tom pitanju? Šta radi nadležno Ministarstvo za lokalnu samoupravu? Da li ono ima neki ozbiljan plan i program ili strategiju kako da pomogne tim opštinama? Ili ćemo prepustiti opštinama da se same snalaze i da obezbeđuju sredstva, a mi ćemo, kao Skupština, da samo dajemo kontragarancije.
Nisu u pitanju samo vodovod i kanalizacija. Mislim da u Srbiji u tri ili četiri opštine postoji rešeno pitanje deponija, koje odgovaraju standardima i propisima Evropske unije, a u pitanju je zaštita životne sredine. Kako Vlada Republike Srbije reaguje na taj problem i koliko je spremna da učestvuje u rešavanju tog problema, kao i nadležno ministarstvo.
Kakva je u stvari državna strategija za razvoj lokalne infrastrukture? Mislim da čak u budžetu Republike Srbije imamo agenciju za razvoj lokalne infrastrukture. Da li je ta agencija možda ovo predložila Vladi Republike Srbije da Vlada Republike Srbije sa jednim ovakvim predlogom izađe pred narodne poslanike u Skupštini Srbije?
Da li ovo što ste napisali kao Predlog zakona u praksi može da se ostvari. Tako se u članu 3. kaže: "Sredstva za otplatu zajma iz člana 1. ovog zakona (reč je o devet miliona evra) obezbediće opština Subotica (u daljem tekstu: zajmoprimac)".
U stavu 2: "Zajmoprimac je dužan da sredstva za otplatu zajma obezbeđuje prema planu otplate za sva povučena sredstva, u iznosu koji uključuje dospelu glavnicu, obračunatu kamatu na povučena sredstva, troškove za nepovučena sredstva i ostale troškove".
U stavu 3: "Zajmoprimac će obezbeđivati sredstva za otplatu zajma iz sopstvenih prihoda, uplatom dospelih obaveza na račun otvoren isključivo za namenu otplate zajma kod Narodne banke Srbije". Ovo je bila tehnika kako je zamišljeno da se sredstva vraćaju.
Međutim, mi ovde kod zajmoprimca ne znamo koje je on garancije dao Vladi Republike Srbije da bismo mi njemu dali kontragaranciju. Iz kojih se izvora finansira lokalna samouprava?
Finansira se iz poreza na dohodak građana - 40%, ima svoje lokalne takse, ima izvorne prihode, kao što su: naknade za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta, naknade za parking, naknade za komunalne usluge, znači, za vodovod, kanalizaciju, odnošenje smeća, itd.
Sve to može da se okarakteriše kao vid javnog prihoda i kao takav može da se nađe ili u budžetu lokalne samouprave ili u finansijskom planu javnog preduzeća koje posluje u okviru te lokalne samouprave.
U stavu 4. se kaže: "Ako po osnovu izdate kontragarancije Republika Srbija izvrši obavezu umesto zajmoprimca, ima pravo na povraćaj glavnice, kamate i pratećih troškova koji nastanu zbog neizvršenja, odnosno neblagovremenog izvršenja obaveze, do visine iznosa izmirene obaveze, kao i pravo da od zajmoprimca naplati obračunatu zakonsku kamatu".
Tu smo sada već u jednom problemu. Taj problem se tiče samog budžeta jedne lokalne samouprave. Ako Republika Srbija aktivira neke garancije, koje za sada ne znamo da li postoje, ali u stavu 5. Predloga zakona kaže se: "Pravo na povraćaj sredstava iz stava 4. ovog člana Republika Srbija ostvariće tako što će zajmoprimcu obustaviti pravo učešća u porezima koje mu ustupa Republika, odnosno transferima utvrđenim posebnim zakonom, ili tako što će inicirati naplatu sa računa zajmoprimca, na osnovu ovlašćenja dobijenog od zajmoprimca ili drugih instrumenata obezbeđenja, u skladu sa propisima kojima se uređuje platni promet".
Tu sada nastaje problem. Kada pokušate ovo da naplatite, dame i gospodo narodni poslanici, naići ćete na političke probleme. Naići ćete na ozbiljne političke probleme, jer će neko da vas optuži da blokirate račun SO Subotica na međunacionalnoj osnovi. Spremni su na sve. Pokazali su nam Kasa i klika koja stoji iza njega, podržana od strane Demokratske stranke, da su spremni na sve.
Dalje, čak i ako vam to uspe, ko će najviše time da bude oštećen? Pa, građani Subotice. Da li će moći ta lokalna vlast da funkcioniše? Neće. Hoće li moći da izvršava one osnovne obaveze koje ima ili ćemo uskoro da imamo ovde neki predlog zakona kako ćemo da otplatimo dug, pa ćemo onda da finansirao SO Subotica u sledećih deset godina. Nemam ništa protiv da se to desi, ali ne iz drugog puta.
Uzmite mogućnost da skupština opštine neće moći da izmiri te obaveze i kako ćete, da to ne osete građani, da naplatite to iz budžeta Republike Srbije, za budžet Republike Srbije.
Ovde se kaže da su sredstva predviđena u budžetu Republike Srbije za 2005. godinu i obezbeđivaće se do kraja otplate zajma. Znači li to da će Republika Srbija već unapred da otplaćuje tih devet miliona evra.
Ako Republika Srbija na računu svog budžeta drži novac koji je preko potreban za funkcionisanje drugih republičkih organa, samo zbog toga što je dala garanciju, sada se postavlja pitanje šta ima od toga Republika Srbija. Da li ima neku kamatu, da li ima neku korist? Nema ništa.
Jednostavno, dali smo garanciju i devet miliona evra stoji u budžetu Republike Srbije možda pet ili deset godina, dok se ovaj dug ne otplati. Verovatno u budžetskoj rezervi ili na neki drugi budžetski konto.
Imaćemo novac koji ne možemo da upotrebimo. Ili ćemo stalno da vršimo rebalans, da usklađujemo, da peglamo, da presipamo iz šupljeg u prazno, samo zato što Vlada Republike Srbije nema ozbiljan program i ozbiljnu strategiju kako će da reguliše i pomogne lokalnim samoupravama da one osnovne civilizacijske tekovine imaju u svojim opštinama. To su vodovod i kanalizacija. Bilo je toga još i u vreme starog Rima.

Dame i gospodo poslanici, sada smo došli do starih dugova i red bi bio da priznate da od donacija i otpisa dugova, ukoliko DOS pobedi na izborima u 2000. godini, a pobedio je, nema ništa.
Otpisan je neki dug, to je činjenica, ali zašto je otpisan taj dug, ima više razloga. Jedan deo duga je otpisan zato što i nema pravni osnov da bude naplaćivan, jer se odnosi na period dok je SRJ bila u stanju embarga. Čak i da je htela i da je mogla da servisira svoje obaveze prema svojim poveriocima, nije bila u mogućnosti zbog tih ekonomskih sankcija koje su tada bile uvedene.
Drugi deo duga je bio otpisan zato što su ipak postojala neka devizna sredstva kod raznih međunarodnih institucija, zlatne rezerve kod raznih međunarodnih institucija, i jednostavno je moralo da se traži ili prebijanje tih dugova ili da svaka strana istraje u svojim zahtevima, pa gde se pronađu.
Međutim, sada se postavlja drugo pitanje. Odmah po 5. oktobru i dolasku DOS-a na vlast, nešto što se radilo godinama, gde su najbolji finansijski stručnjaci, mogu da kažem i svetski, učestvovali u tome, a to je raspodela imovine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, raspodela zlatnih i deviznih rezervi te iste Jugoslavije, koja se raspala početkom devedesetih godina, i u tome nisu uspeli da pronađu pravi model i ključ kako će to da urade.
Pojavila se jedna ekspertska ekipa, na čelu sa Miroljubom Labusom i Mlađanom Dinkićem, i podelila imovinu SFRJ. Podelila je tako što je umesto secesije, koja u međunarodnom pravu postoji kao vid nasilnog otcepljenja ka državnosti, stvorila sukcesiju. Znači da su te države, odnosno republike članice imale pravo da se nasilnim putem otcepe i stvore svoje nezavisne države.
Mi sada imamo, osim ovog problema ovde, pritužbe za ratnu odštetu tih istih republika. Tolika je valjda želja bila da se dočepa neko tih zlatnih rezervi, pa čak i vajni stručnjak i ekspert Miroljub Labus je rekao, nemamo mi zlatnih rezervi koje je Kraljevina Srbija unela, jer nigde ne možemo da pronađemo poluge sa tim zlatnim žigom Kraljevine Srbije.
Nikada nisu ni postojale te poluge sa takvim žigom. Postojao je kvalitet zlata, koliko je karata, koliko je teško, takvi žigovi postoje i to bi vajni ekspert, vajni potpredsednik Vlade Republike Srbije, trebalo da zna.
Bilo kako bilo, zbog njegove podele i načina podele zlatnih rezervi, i deviznih, sada imamo tužbe za ratnu odštetu i sada moramo mi da se pravdamo. Toliko ste žurili u Evropsku uniju, toliko ste žurili da steknete neka prava koja i dan-danas tražimo, a jedino pravo koje ste dobili je da budete tuženi za ratnu štetu. Da je neko ozbiljnije i dugoročnije mislio, da smo istrajali na tome da je to bila secesija, ne bi imali pravni osnov.
Sada treba da emitujemo obveznice Republike Srbije u vrednosti od milijardu i 80 miliona dinara. Dakle, da bismo tako čvrstu ekonomsku politiku, tako sigurno priznate reforme bankarskog sistema, evo čitav dan raspravljamo o kontragarancijama koje dajemo nekome za nečiji račun, zadužujemo građane Srbije, a sada umesto kontragarancija, sada ćemo i hartije od vrednosti da emitujemo na to tržište, da bismo platili dugove.
Dakle, dugove koje možda zbog ratne štete koje je pretrpela Srbija i SRJ 1999. godine niste ni morali da platite. Sada ste sve to potpisali, priznali, više nazad nema i sada se samo suočavate pred građanima Srbije sa političkom odgovornošću za ono što ste radili u proteklih pet godina. To je početak suočavanja, jer kraj će biti na izborima, dame i gospodo narodni poslanici.
Ono što najviše iznenađuje jesu kamate koje se daju, pa se kaže da je kamata na godišnjem nivou, reč je o kamati u stranoj valuti, znači, čvrstoj valuti, dakle, 3,75% do 1. novembra 2009. godine. Koliku vaše poslovne banke, tipa Nacionalne štedionice, Komercijalne banke ili Delta banke, daju kamatu na oročene depozite? Dakle, to je 1 - 2% i normalno je da im se isplati da kupuju ove hartije od vrednosti, jer biće dobri 2%.
Budžeti novih lokalnih samouprava su baš u tim bankama, jer imaju takvu razgranatu mrežu koju su nasledili od banaka, onih 29 koje su ubijene u reformisanju bankarskog sektora. Znači, opet ćemo mi našim novcem za nečiji račun da plaćamo obveznice, znači, građani Srbije.
Kako vreme odmiče, kaže se, 6,75% od 1. novembra 2009. godine do konačnog dospeća obveznica, skoro 7%. Baš bih voleo da vidim banku na Zapadu koja će da plasira kredit koji je pet ili više godina po ovoj kamatnoj stopi. Do pet godina, to vam je 5,65% preračunata stopa, dakle, negde oko 7% na godišnjem nivou. Na 20 godina je mnogo niža.
Ko će opet da kupi te obveznice? Opet Nacionalna štedionica, opet Komercijalna banka, opet Delta banka, sve će oni da kupe.
Kada ne budete mogli ili ne bude neko mogao da vraća dugove koje ste sada napravili, kupiće ih Srbija, a čijim novcem - novcem građana Srbije.
To radite, dame i gospodo poslanici, i takav je slučaj kada Narodna skupština Republike Srbije radi u interesu Vlade, i odgovara Vladi i podređena je Vladi, umesto da bude obrnuto.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona stvara osećaj da ova vlada, na čelu sa ministrom finansija, jednostavno Srbiju želi da uvuče u dužničko ropstvo ili dužničku krizu.
Po Predlogu ovog zakona, maltene, svako će moći da se u ime Republike zaduži. Moći će to da čine lokalne samouprave, javna preduzeća koja su u vlasništvu lokalne samouprave, javna preduzeća koja su u državnoj svojini i sama Republika Srbija.
Članom 6. predviđa se kako će u slučaju kada dođe do kratkoročne nelikvidnosti budžeta Republike Srbije moći da se kroz razne kredite taj budžetski deficit popuni. Kaže se da je zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti uzimanje kredita, odnosno emitovanje državnih hartija od vrednosti, radi finansiranja neusklađenih kretanja u prihodima i rashodima budžeta u toku budžetske godine.
U članu 5. definiše se ko je ovlašćen da uzima te kredite ili da emituje hartije od vrednosti. U četvrtom stavu se kaže da ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga, kao i o emitovanju kratkoročnih državnih hartija od vrednosti.
Postavlja se jedno pitanje – da li to stvarno može ministar da uradi? Da li je moralno da jedan pojedinac, jedan činovnik u Vladi Republike Srbije ima tolika ovlašćenja? Srpska radikalna stranka je protiv toga da bilo ko u ovoj državi može da ima tolika ovlašćenja, a tek da to bude ministar finansija Mlađan Dinkić.
Znači, on će moći da odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita bez saglasnosti Vlade i predsednika Vlade, da emituje kratkoročne hartije od vrednosti u ime države. Znači, on će da bude taj koji se zove država, u njeno ime.
Postavlja se pitanje sada šta će nam i Vlada Republike Srbije? Šta će nam i predsednik Vlade Republike Srbije? Gospodo, kolege iz DSS-a, šta radite vi ako ćete da glasate za ovaj zakon? Da li postavljate to pitanje?
Ovde piše da je predlagač Vlada Republike Srbije. Koja vlada? Ko je potpisao predlog zakona u ime Vlade? Potpisao je Vojislav Koštunica. Da li je on pregledao zakon? Da li se složio sa tim? Da li se stvarno slaže da kompletnu vlast da ministru finansija? On sada postaje država. Kada izglasate zakon u ovakvom tekstu, ministar finansija postaje država.
Dalje, ministar finansija, dakle ne više ministar nadležan za poslove finansija, ili ministar finansija koji je država ovlašćen je da u ime Vlade i za račun Republike ugovara zaduživanje i zaključuje ugovore o kreditu, odnosno emituje državne hartije od vrednosti.
Kod koga će to ministar finansija, odnosno država da uzima kredite? Hoće li da uzima kredite od onih banaka gde se nalaze depoziti budžeta Republike Srbije? Hoće li neko državu Srbiju da zadužuje njenim sopstvenim parama? Dosadašnja iskustva sa Mlađanom Dinkićem, sa Vukom Hamovićem, Vojinom Lazarevićem govore da je to moguće. Ljudi su čitavu imperiju stvorili državnim parama, tako što je država svoje sopstvene pare uzimala kao kredit, budžetski depozit. Tako je to do sada radio Dinkić.
Kako će tek od sada? Kratkoročni krediti su krediti sa najmanje jedan posto mesečne kamate, sa preoročavanjem svakog meseca, a kamata na depozit se kreće 2,5 posto maksimalno na godišnjem nivou, čista zarada je 10 posto. Koliki je budžet Republike Srbije? U predlogu je negde oko 480 milijardi. Izračunajte koliko je to 10 posto od 480 milijardi, pa ćete da vidite da samo za godinu dana 100 porodica može komotno da izdržava i deseto koleno unapred. Hoće li tako ministar finansija, odnosno država, odnosno Mlađan Dinkić da zadužuje državu?
Sada se još kaže u tom članu, koji je neposredno vezan za član 6: "Izuzetno od stava 5. ovog člana, za zaključivanje ugovora o kreditu, odnosno za emisiju državnih hartija od vrednosti, ministar finansija može rešenjem ovlastiti postavljeno lice u ministarstvu nadležnom za poslove finansija".
Ljudi moji, znači, neki činovnik u Ministarstvu, više ne i ministar, biće jači od predsednika Vlade, biće jači od Vlade! Ko će to da bude? To će obično da bude žrtveno jagnje koje treba da nastrada ukoliko se neka pronevera ili zloupotreba otkrije, a biće razapet na stub srama, a ministar finansija će da kaže – uradio je, prekoračio je ovlašćenja koja je dobio i ja tu ništa ne mogu, smenio sam ga. Nikakve zakonske odgovornosti za pravog krivca nema. U tome jeste problem kod ovakvih zakona.
Znači, kada se pažljivo pročita zakon stiče se utisak da će neko Srbiju da uvuče u dužničko ropstvo i da pri tome još pomalo zaradi. To pomalo može da bude i 50 milijardi na godišnjem nivou.

Dame i gospodo poslanici, hteo bih, ipak, prvo da vam pročitam članove 6. i 7. koji prethode ovom članu 8, na koji sam podneo amandman. Pošto vidim da poslanici vladajuće većine slabo čitaju zakone, ne verujem da će da me saslušaju, ali zarad građana Srbije, da znaju oni kakav je zakonski predlog.
U članu 6. kaže se: "Zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti jeste uzimanje kredita, odnosno emitovanje državnih hartija od vrednosti radi finansiranja neusklađenih kretanja u prihodima i rashodima budžeta u toku budžetske godine. Ukupan dug po osnovu zaduživanja iz stava 1. ovog člana mora se vratiti do 31. decembra tekuće budžetske godine".
U poslednjem stavu se kaže: "U toku budžetske godine zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti ne sme preći 5 posto ukupno ostvarenih prihoda u prethodnoj budžetskoj godini". Znači, jedno ograničenje je postavljeno koliko se može zadužiti po pitanju kratkoročnih kredita i emitovanja hartija od vrednosti sa kratkim rokom dospeća.
U članu 7. se kaže: "Zaduživanje za finansiranje budžetskog deficita jeste uzimanje kredita, odnosno emitovanje državnih hartija od vrednosti, kod kojeg se dug prenosi u naredne budžetske godine. Iznos zaduženja za finansiranje budžetskog deficita ne sme biti veći od ograničenja utvrđenog u zakonu kojim se uređuje budžet Republike za tu godinu.
Ograničenje za zaduživanje predstavlja neto iznos duga koji može da ostane neizmiren na kraju budžetske godine, pri čemu se utvrđuju posebna ograničenja za zaduživanja u domaćoj, odnosno stranoj valuti. U slučaju da su državne hartije od vrednosti emitovane uz diskont, ograničenje se obračunava na osnovu nominalne vrednosti koja je važila u vreme emitovanja tih hartija".
Znači, u članu 7. je sada drugo ograničenje koliko se može zadužiti država.
Šta se kaže u članu 8. Predloga zakona: "U slučaju da se dostigne ograničenje za zaduživanje finansiranja deficita tekuće likvidnosti i za finansiranje budžetskog deficita, propisano ovim zakonom, za zaduživanje za refinansiranje može se uzeti kredit, odnosno emitovati državne hartije od vrednosti, pod uslovom da se sredstva od tog zaduživanja koriste isključivo za plaćanje neizmirenog iznosa duga ili plaćanja po osnovu izdatih garancija".
Znači, iako u članovima 6. i 7, dame i gospodo poslanici, imate ograničenja, član 8. potpuno briše ta ograničenja. Znači, dozvoljava da neko uzme novi kredit da bi otplaćivao stari. Od koga? Verovatno od one iste banke od koje je uzeo i prethodni kredit. Zašto? Zato što se to reguliše članom 5. Predloga zakona, koji kaže: "Ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga, kao i o emitovanju kratkoročnih državnih hartija od vrednosti". To se kaže u stavu 4.
U stavu 5: ″Ministar finansija″, odnosno država, ″je jedini ovlašćen da u ime vlade i za račun Republike ugovara zaduživanje i zaključuje ugovore o kreditu, odnosno emituje državne hartije od vrednosti.″
U stavu 6. člana 5: "Izuzetno od stava 5. ovog člana, za zaključivanje ugovora o kreditu, odnosno za emisiju državnih hartija od vrednosti, ministar finansija može rešenjem ovlastiti postavljeno lice u ministarstvu nadležnom za poslove finansija".
Kada se povežu članovi 5, 6, 7. i 8. na koji se odnosi moj amandman, koji sam podneo u ime SRS, može se doći do zaključka da ministar finansija, koji je samo činovnik u Vladi Republike Srbije, može emitovati hartije od vrednosti, može da sklopi ugovor o zaduženju u ime države, može da uzme kredit u ime države.
Članovima 6. i 7. sebi postavlja neka ograničenja, pošto je on ovlašćeni predstavnik predlagača, ali u članu 8. dozvoljava sebi da ta ograničenja iz člana 6. i člana 7. za njega jednostavno ne važe, već ponovo može da uzme novi kredit da bi vraćao stari, da emituje nove hartije od vrednosti da bi plaćao stare. Tako ste napisali zakon. Vidim da neki pomalo iznenađeno gledaju.
Pročitajte to za šta ćete da glasate. Pročitajte to kako ćete da zadužujete građane Srbije da nečije nebuloze ovde plaćaju.
Bilo je primedbi kako SRS podnosi amandmane. Pročitaću vam obrazloženje svog amandmana. "Skupština Srbije je u funkciji Vlade Republike Srbije", sada mogu slobodno da kažem ministra finansija Mlađana Dinkića, jer on je i Vlada i predsednik Vlade i Narodna skupština, sve je gospodin Dinkić, ″pa se zato sednice zakazuju tri dana pre održavanja da bi se narodnim poslanicima onemogućilo da podnose amandmane i da bi se poturili nebulozni predlozi poput ovoga.″ I vama su poturili jedan nebulozni predlog za koji ćete da glasate. Tako ova vlada, tako ministar finansija pokušava i ovu skupštinu da zloupotrebi.
Postavlja se pitanje od koga ćemo da uzimamo te kredite. Tvrdim vam, ukoliko budete izglasali ovaj zakon i kada bude počeo da se primenjuje, videćete da ćemo kredite uzimati od onih banaka gde je država sredstva iz budžeta stavila pod depozit, videćete da ćemo uzimati kredite koji potiču od naših sopstvenih para, odnosno od budžeta, odnosno od građana Srbije. Zašto? Da bi ih još duže zadužili. Zašto? Da bi neko zaradio pare.
U sve to je upleten ministar finansija, koji je sada i predsednik Vlade, maltene. On ne mora više nikoga ništa da pita. Kompletan sistem državne uprave je urušen. Državna uprava ne postoji. Kada ovaj zakon izglasate, Dinkić slobodno može da kaže – država, to sam ja, monarh, iznad zakona, iznad svega, a vi ćete to pravo da mu date.
Dobro se zamislite, pre dana za glasanje i pre nego što neki veselko ovde izađe i kaže – reforme. Zamislite se kako ćete da glasate, kako ćete sutra, kada nekima od vas prestane mandat narodnog poslanika, da izađete među građane. Kako ćete da pričate sa njima? Kako će da razgovaraju sa vama i šta će sve da vam kažu? Verujem, ništa lepo.
Ta priča o zaduženju države – pa, zadužili ste prošle godine državu više nego u proteklih 15 godina zajedno. Zadužena je preko pet milijardi evra trgovinskog deficita. Potpuno je uništena domaća privreda. Više nemate šta da proizvedete da biste nekome prodali. Poljoprivrede više nema.
Sada pričate o reformama. O kojim reformama? Da dođe neko sutra da nas kupi za male pare i da radimo kao robovi u sopstvenoj državi. To su vaše reforme. Ništa drugo ne vidim u tome. To je ona politika koja se vodi od 5. oktobra. Neko je, čini mi se, 5. oktobra bio naivan da jednog čoveka dovede na vlast. Sada je ova vlada, ova skupštinska većina, najveća stranka u toj vladi opet dovela jednog monarha na vlast. Ovim zakonom on stvarno postaje monarh. Ne trebaju vam više ni Karađorđevići, niti princ, niti bilo ko, imate Mlađana Dinkića.