Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je očigledno želja ministra da se pokaže kao strog, da vodi računa o tome kako funkcioniše njegova poreska uprava, ili možda želi da određene poslove koje treba da rade zaposleni u poreskim upravama prenese da to rade poreski obveznici.
Znači, podnosilac amandmana Igor Bečić, a amandman je podnet u ime SRS, vezao ga je prvo za stav 2. člana 66. koji kaže: "Ako je obveznik poreza u vidu akontacije platio manje poreza nego što je bio dužan da plati po obavezi obračunatoj u poreskoj prijavi, dužan je da razliku uplati najkasnije do podnošenja poreske prijave.
U stavu 3, za koji smo tražili da se briše, stoji: "Uz poresku prijavu, poreski obveznik je dužan da podnese dokaz o uplati razlike poreza iz stava 2. ovog člana."
Ima veze i sa onim prethodnim amandmanom i bila je diskusija, tiče se manje uplaćenog poreza na osnovu akontacije koju je republička poreska uprava odredila nekom pravnom licu, a treba da plaća za neku dobit koju će da iskaže na kraju obračunske godine.
1 Ono što ovde iznenađuje jeste da predlagač zakona traži da se ta razlika koja je uplaćena dokumentuje, da se pruži dokaz o tome da je neko izvršio tu svoju poresku obavezu.
Ako bismo ovakvom praksom krenuli, onda bismo morali sve moguće poreske uplate da priložimo, a ima ih više, jer sada ćemo imati i porez na dodatu vrednost po osnovu dve stope, znači 8% i 18%.
Do sad smo imali porez na finansijske transakcije. Ostaće na snazi do kraja ove godine. Imamo porez, koji je predmet ovog zakona, na dobit preduzeća i ministar traži da mu se pruži dokaz o uplati samo za razliku koju je neko na osnovu neke svoje pogrešne procene ili boljeg poslovanja u toj godini nego u prošloj trebalo da uplati.
Onda bi bilo logično da se sve uplate podnose poreskoj upravi. Ne samo to, onda predvidite zakonom da se i primerak računa kojim neko nabavlja robu šalje poreskoj upravi, i kalkulacije proizvođačke, uslužne, maloprodajne, šalju poreskoj upravi, da ljudi nešto rade tamo.
Jer, očigledno da ako je neko ovako nešto napisao ne zna da su se i ranije koristile u poreskoj upravi, tadašnjoj Republičkoj upravi javnih prihoda, šifre po kojima je poreski obveznik bio označen i sve uplate su išle su preko modela koji se zove poziv na broj, i tačno se znalo koju vrstu poreza plaća na osnovu partije na koju je taj iznos uplaćen, za koji mesec i za koju se godinu uplaćuje.
Sada ste išli malo dalje, pa ste uveli poreski identifikacioni broj. Da biste mogli bilo gde da kontrolišete uplate, bez obzira na to koja je podorganizacija poreske uprave u pitanju, bilo gde da se nalazi, preko PIB-a možete da kontrolišete poreskog obveznika, sve njegove uplate poreza po bilo kom osnovu, pa onda i razliku koju treba da doplati na osnovu poreza koji je uplatio kao akontaciju do stvarnog poreza koji je ostvario u toku jedne poslovne godine.
Tako da je predlagač ovaj amandman svakako trebalo da prihvati, jer ako ništa drugo, ako ste rešili da poreskim obveznicima oderete kožu s leđa, raznim poreskim zakonima, bar im smanjite troškove administriranja.

Dame i gospodo poslanici, stav SRS je da ako neko učini bilo kakav poreski prekršaj, to treba biti regulisano jednim zakonom i da se samo po osnovu tog zakona to lice koje je učinilo poreski prekršaj kažnjava. Ovaj amandman je u skladu sa tim stavom SRS i tražili smo da se kaznene odredbe predviđene u članu 112. ovog zakona brišu.
Ovde će, prema Predlogu zakona, obveznik da plati kaznu od 100-600.000 dinara ako ne obračuna i uplati porez, ako poreskom organu ne dostavi bilans, ako u propisanom roku ne podnese poreski bilans ili ako u propisanom roku ne izvrši uplatu razlike poreza itd.
Ako sad pogledamo član 177. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, videćemo da će se lice poreskog obveznika koje ne podnese poresku prijavu propisanu poreskim zakonom kazniti za prekršaj novčanom kaznom u visini od dvostrukog do dvadesetostrukog iznosa poreza utvrđenog u poreskoj kontroli.
Pa onda - novčanom kaznom iz stava 1. kazniće se poreski obveznik koji ne podnese poresku prijavu; pa - poreski obveznik koji ne podnese poresku prijavu po isteku roka propisanog poreskim zakonom; pa onda - novčanom kaznom kazniće se poreski obveznik koji po isteku roka ne podnese poresku prijavu u slučajevima kada je zakonom propisano da se ne sme vršiti samooporezivanje itd.
Znači, već ste u Zakonu o poreskom postupku predvideli kaznene odredbe, maltene za sve poreske prekršaje.
Ako nešto hoćete, uradite izmene i dopune zakona, a ne da u tom zakonu ponovo uvodite tako da će neko lice u jednom prekršajnom postupku, za jedno isto prekršajno delo, da plati dve kazne, jednu na osnovu Zakona o porezu na dobit preduzeća i drugu kaznu na osnovu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Juče smo čitali odredbe ovog zakona, kako se troškovi sprovođenja ovog postupka sprovode, a sprovode se tako što se poreska obaveza uvećava za posebnu jednokratnu taksu za prinudnu naplatu poreza u visini od 5% od iznosa dospelih a neplaćenih poreza koji se obračunaju i pripisuju glavnom dugu na dan početka postupka prinudne naplate. Ako poreski obveznik plati poresku obavezu u postupku prinudne naplate, ne oslobađa se plaćanja jednokratne takse itd.
Imate sada i troškove postupka i troškove prinudne naplate, i kazne po jednom osnovu za jedno isto delo, i kazne po drugom osnovu za jedno isto delo. Znači, najbolje bi bilo, a smatram da čak i ne treba nekih velikih izmena u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, sve to rešiti jednim zakonom i ljude za jedan isti prekršaj kažnjavati jednom, a ne više puta.
Ili, birati koji je zakon rigorozniji i odrediti mu veće kazne, a može i sudija za prekršaje, koji je u ovom slučaju i radnik poreske uprave, a on je taj koji određuje kazne, može prema nekom da odredi za jedan isti prekršaj zakon po kome će da ga kažnjava i da to bude tamo gde su kazne veće, a ako mu je prijatelj, da odredi neki drugi zakon koji reguliše istu ovu materiju, gde su kazne manje.
U svakom slučaju, ovo treba brisati i regulisati Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

 Pre nego što se obratim poslanicima, hteo bih da pitam gospodina ministra da li je prihvatio amandman koji je podneo narodni poslanik Igor Mirović. Ako to niste prihvatili, da pričam o sledećem.
(Ministar finansija je negirao da je prihvaćen.)
Kada je u pitanju amandman narodnog poslanika Srete Perića, koji je podneo u ime poslaničke grupe SRS, opet je u pitanju član 112, gde su kaznene odredbe Zakona o porezu na dobit preduzeća. Predlagač je tražio da se iznos od 2.000 dinara zameni iznosom od 100.000 dinara, maksimalni iznos po do sada važećem zakonu je bio 200.000 dinara, a predlagač ovog zakona traži da taj iznos bude 600.000 dinara.
Imajući u vidu inflaciju koja je nastupila od trenutka donošenja ovog zakona, koji je sada na snazi, do dana današnjeg, poslanik SRS Sreto Perić je tražio određeno povećanje, ali samo za inflatornu stopu, koja je bila prisutna od trenutka izglasavanja ovog zakona do dana današnjeg, a to znači da je tražio da se učinjeni prekršaj iz ovog zakona kazni od 5.000 do 300.000 dinara, a ne kako je to predlagač ovim zakonom hteo od 100.000 do 600.000 dinara.
Recimo da je taj iznos poreza koji nije obračunat i uplaćen u skladu sa ovim zakonom reda veličine hiljadu ili dve hiljade dinara, neko će morati da plati kaznu 100.000 dinara, a neko ko je možda pogrešno obračunao porez u iznosu od milion dinara, platiće kaznu 600.000 dinara.
Ministar i ova vlada svesni su da najviše kazni mogu da naplate od sitnih privrednika, malih i srednjih preduzeća, koja uglavnom plaćaju i male poreze na dobit preduzeća, pa će njima da se određuju kazne od 100.000 do 600.000, a oni koji stvarno vrše krivična dela utaje poreza, koji zloupotrebljavaju svoju vezu sa Vladom Republike Srbije, iza kojih stoje razni finansijski i mafijaški lobiji, jednostavno neće ni biti predmet kaznenih odredbi ovog zakona.
Prema tome, ministar verovatno planira da od onih sitnih, malih preduzeća, malih privrednih subjekata, najčešće siromašnih, ali oni su ti koji grade socijalnu sigurnost građana Republike Srbije, napuni budžet Republike Srbije, da bi mogao za sebe da kupi novi "audi A8".

Dame i gospodo narodni poslanici, kada pročitam ovaj član, da ovo nije Skupština pomislio bih da živim u vreme
neke komunističke diktature. U članu 51. se kaže "Vlada Republike Srbije urediće način utvrđivanja i plaćanja mesečnih akontacija poreza na dobit za 2004. godinu posle stupanja na snagu ovog zakona".
Vlada Republike Srbije će odrediti poreskim obveznicima kada će u 2004. godini da plaćaju akontaciju poreza na dobit preduzeća. To samo znači da ministar izgleda očekuje talase nekakvih štrajkova, socijalnih i građanskih nemira, pa će možda kada se negde pojavi problem samo da izda nalog poreskim upravama – štampajte rešenja, prosleđujte to poreskim obveznicima, da u što kraćem roku to uplate.
Ako slučajno ne uplate kaznićemo ih od 100.000 do 600.000 dinara, a onda imamo zakon o poreskom postupku i administraciji, tamo ćemo ih kazniti od dva do 10 puta više nego što nisu platili, ali ćemo tako da namirimo sve građane koji su ili koji će ostati bez posla.
Jedino na ovaj način mogu ovo da tumačim. Moglo je to da se reši jednostavnim članom –obračunata i uplaćena akontacija do dana stupanja na snagu važi, a nove akontacije će dobiti poreski obveznici, i tu je priča završena. Ovako, ministar može po stupanju na snagu ovog zakona da donese poresko rešenje i da da nalog da svi uplate taj porez u jednom danu, iako je predviđeno da se akontacija plaća čitavu jednu godinu.

Reklamiram odredbu Poslovnika koja se tiče prava na repliku narodnih poslanika, jer u tim odredbama piše – ukoliko neko pogrešno protumači izlaganje, a ministar je ovde pričao o mom amandmanu na član 51, da taj član ne razumem, i onda je on pogrešno tumačio moj amandman.
O tome je reč, dame i gospodo narodni poslanici, jer problem koji nastaje u članu 51. Predloga zakona tiče se razlike poreza između 14%, i na to su već poreski obveznici dobili rešenja i uplatili za prvih šest meseci sa današnjim danom, i ostatka poreza koji treba da se namiri.
Ministar, odnosno Vlada sebi daje za pravo da ona odredi dinamiku, što može da kaže, u redu, to ste uplatili do sada, ali zato što su vam smanjili porez, već sledećeg meseca možete, odnosno moraćete da uplatite sve akontacije do kraja 2004. godine po odredbama novog zakona.
To je taj problem, ili će jednostavno Vlada, odnosno ministar da daje nalog kada mu zatreba novac da ubrza tu dinamiku, odnosno da menja poreska rešenja koja su već poreski obveznici dobili u skladu sa zakonom.
Nije tačno da je Vlada neke izmene pravila u vezi člana koji se tiče donacija za nauku i kulturu, već je bilo o tome priče da se te odredbe ne menjaju, ostaju iste, nikakvog prethodnog rešenja nema koje se menja, već jednostavno amandmanom su poslanici SRS tražili da se veći procenat prizna pravnim licima koja izvrše donaciju po tim oblastima, pogotovo ako se ima u vidu da Vlada Republike Srbije izdvaja donacije u vrednosti od oko 8,5 milijardi dinara, pod stavkom specijalizovane usluge.
Naime, reč je o novcu za koji je teško utvrditi kako se troši i da li je potrebno da se troši, pa je bolje da oni koji vrše donaciju kontrolišu kako se njihov novac troši.
Istovremeno bih hteo da reklamiram povredu Poslovnika koja se odnosi na kvorum za rad Narodne skupštine i da shodno toj reklamaciji utvrdite kvorum za dalji rad Narodne skupštine.

Dame i gospodo poslanici, kao što ste već čuli od poslanika SRS ovaj amandman treba prihvatiti, zato što poljoprivrednicima, ipak, treba da ostavimo princip dobrovoljnosti u tome da li će da se penziono osiguraju ili neće. To je njihov izbor.
Svi smo svesni u kakvoj situaciji nam je poljoprivreda i sela uopšte, koja postepeno odumiru. Jedan od razloga da pokušamo da zadržimo mlade na selu, da se bave tom poljoprivredom, jeste i taj da će morati da brinu o svojim roditeljima. Ovako kako se uvodi, da to bude obavezno, a mnoge stranke su predlagale u izbornoj kampanji, i nemojte da pomislite da narod lako zaboravlja predizborna obećanja, i da kazna ne stiže na prvim izborima, pa čak i ove stranke koje sada sačinjavaju Vladu zalagale su se da poljoprivredno penziono osiguranje bude dobrovoljno.
E, a sada, kada ste na vlasti, ova vlada brine samo o sebi i samo o budžetu – kako da dođe do para. Uopšte joj nije bitno kako živi, u ovom slučaju, taj naš agrar, ta naša poljoprivreda. To – koliko brinete o poljoprivredi, i da ste mogli ovaj amandman da prihvatite.
I ne priča istinu gospodin Dinkić odakle da isplaćuje sredstva za penzije poljoprivrednim proizvođačima. Jer, gospodin Dinkić je uveo porez koji do sada nije postojao na semensku robu, veštačko đubrivo, sredstva za prehranjivanje, priplodnu stoku, poljoprivredne mašine, poljoprivredne proizvode iz primarne poljoprivredne proizvodnje, e na to ste sve uveli porez.
I, onda, pričate u nekoj priči, tj. gospodin Dinkić, da će da oslobodi, da bude refundiran neki iznos poreza koji seljaci budu ulagali, za onih 5% do 18% kolika je razlika i pri tom kaže - da bi to seljak ostvario mora da se registruje kao preduzetnik. E, to je sada ta priča o dobrovoljnosti. Ima tu privilegiju da se registruje kao preduzetnik ili da bude običan seljak poljoprivrednik. Zašto to niste u zakonu naveli?
Ko hoće da bude preduzetnik, neka plaća porez. Ko neće, neka bira hoće ili neće. Ovako, rekli ste – moraju svi, a para imate. Imate para, novih budžetskih prihoda od semenske pšenice, veštačkog đubriva, sredstva za prehranjivanje, od poljoprivrednih mašina i opreme. To su vam nova sredstva u budžetu.
Bar jednom neka izađe ovaj ministar za govornicu i neka kaže istinu, a ne samo ovde da priča – nema para, nema para, nema para. Pa, nema para, zato što ih on previše troši. Ko zna za šta i za koju namenu.

Dame i gospodo poslanici, SRS se potpuno slaže da ova materija mora da bude regulisana zakonom, i to u dva pravca. Prvi je da oni koji priređuju igre na sreću nekim predlogom zakona budu sprečeni da ne izvršavaju svoje obaveze prema državi, a drugi je da kocka kao društveno zlo ipak mora da se prihvati, da ona postoji i ne treba je terati u ilegalu, već pustiti da se to radi na mestima gde je to zakonom predviđeno, urediti zakonom tu oblast, za one koji se reše da krenu tim putem, da onaj ko priređuje te igre na sreću ili kocku, kako god hoćete, ne može da prevari učesnike.
To je vrlo teško, ali bar da jedan deo sigurnosti učesnika, odnosno kockara postoji u priređivanju igara na sreću.
Međutim, Vlada Srbije, kao i do sada, bavi se sama sobom i svojim sopstvenim interesima. Jedino joj je cilj da obezbedi prihode samo za sebe, pa ako je moguće da još neko, ko je blizak Vladi, u tome ostvari određeni ćar.
To se vidi već u članu 6. Predloga zakona koji kaže: „Priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za Republiku“. Čudi me. Ovo je prvi zakonski predlog ove vlade gde je neka oblast privređivanja od opšteg interesa za Republiku Srbiju, i to još da bude kocka. Kao da je Srbija Monako ili Las Vegas.
Kao da će dolaziti neko sa strane da se ovde kocka. Kao da ste stvorili uslove za tako nešto ili – jednom se pogledajte u ogledalu i kažite da će najviše da se kockaju građani Srbije, koje često zbog pada životnog standarda ta slatka obećanja o igrama na sreću još više privlače. Ljudi jednostavno u svim tim ponudama gube pamet i odlučuju se na tako nešto.
U stavu 2. istog člana se kaže: „Priređivanje igara na sreću je pravo Republike, ako ovim zakonom nije drukčije predviđeno“. Tu smo već kod onog dela o kome smo pričali da je ćar. Treći stav kaže: „Republika ne garantuje za dobitke..." E, ovamo je monopol, ali nema nikakve garancije ako neko ostvari nekakav dobitak.
U članu 7. se kaže: „Republika može, u skladu sa ovim zakonom, preneti pravo priređivanja igara na sreću." E, to je znači taj prvi deo, gde se već nagoveštava kako treba taj zakon da bude uređen.
Dalje, da će tu neko imati monopol i da će neko biti privilegovan vidi se već u članu 10. Predloga zakona, u poslednjem stavu koji kaže: „Zabranjeno je koristiti reči: lutrija, loto, bingo...u nazivu...osim Državne lutrije Srbije". E, pa neka Državna lutrija Srbije taj svoj naziv reguliše patentom, zaštitom i ne treba to nikako da bude pravo koje će direktno da ostvari preko poslanika Skupštine Srbije. Osim toga, ne vidim zašto bi državna lutrija u svemu ovome bila privilegovana.
U članu 11. ste već postali malo originalni. Evo, prvi put, verovatno zbog kritika koje su do sada postojale na račun prethodne, a i ove vlade, u članu 11. se kaže: „Obrazuje se Uprava za igre na sreću...". Samo još da ste stavili – agencija, i tačno da potpišete ovaj zakon kao zakon prethodne, a i ove vlade. Vama je očigledno cilj da uvek obrazujete neke organe koji će teško biti pod kontrolom Narodne skupštine, a u članu 6. stav 1. rekli ste da priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za Republiku, a Uprava za igre na sreću biće odgovorna samo ministru.
Toliko o vašoj iskrenosti, mada se nigde u Predlogu zakona ne može naslutiti ko obrazuje tu upravu, kakva je njena organizaciona struktura. Da li ona ima neki odbor? Da li ima neki savet?
Da li uopšte postoje neki organi te uprave i ko kontroliše njen rad? Ali, zato ste dobro napisali koje su nadležnosti uprave. I tu je sve sporno.
Jer, u članu 12. tačka 3) se kaže da Uprava obavlja i poslove oko izdavanja i oduzimanja dozvola. Već kod izdavanja dozvole dovodi se u pitanje iskrenost onih ljudi koji će da rade u toj upravi, na koji će način i po kojim kriterijumima te dozvole da izdaju.
U članu 19, da biste ostali dosledni sebi i čitavom ovom predlogu zakona, u stavu 2. kaže se: „Državna lutrija Srbije može, uz prethodnu saglasnost Vlade, da za priređivanje klasičnih igara na sreću angažuje pravna lica-operatere". To znači da će organizacijom nekakvih igara na sreću, zbog predloga ovog zakona, zbog uprave, moći da se bavi jedan uži krug pravnih lica.
U čijoj svojini će biti ta pravna lica – to već zakonom nije definisano, ali verujem da će jedan dobar deo pravnih lica da bude u privatnoj svojini, pa se postavlja pitanje kako će, na koji način će oni dobijati dozvole, po kakvim kriterijumima i uz koje provizije. Provizije koje će da se plaćaju upravi.
U članu 37, koji je izuzetno sporan, gde se opet dolazi do toga da je čitav zakon možda i napisan zbog jednog uskog kruga ljudi, kaže se u stavu 1. - Vlada može dati najviše 10 dozvola za priređivanje igara na sreću u igračnicama.
Onda se u sledećem članu navode kriterijumi, kao što je milion evra depozita, koji mora da se usklađuje, jer u poslednjem stavu se kaže - pravno lice koje je dobilo dozvolu dužno je da u periodu važenja dozvole održava osnovni kapital u visini stava 1. ovog člana, što znači da već gospodin ministar strahuje od inflacije, odnosno od skoka evra, pa želi da se obezbedi zakonom. Kako evro skače, tako oni koji učestvuju u ovim igrama doplaćuju tu razliku kao depozit.
U članu 40, da biste sami sebe nadmašili, stoji u stavu 2. da se uz prijavu na javni poziv za dozvolu za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama dostavljaju, pa se nabraja i pod tačkom 6) predlog visine iznosa naknade za dozvolu. Znači, ako neko hoće da učestvuje u igrama na sreću, Vladi Republike Srbije, odnosno Upravi za organizaciju igara na sreću dostavlja predlog koliko će da plati tu dozvolu. To dostavlja Vladi, ali zato postavljam pitanje koliko će da dostavlja eventualnom direktoru te uprave ili možda nekom pomoćniku, ili ne daj bože ministru koji je tada na vlasti.
Smatram da ovaj zakon treba da se povuče iz ove procedure, da se napiše novi zakon, koji će se baviti samo problematikom organizacije igara na sreću, da budu fer uslovi, i zaštitom javnih prihoda Republike Srbije, odnosno naplatom poreza, jer gospodin Dinkić je dokazao da ume da naplati porez od seljaka. U protivnom nemojte, gospodo iz G17 plus, da se čudite što vam taj plus u narodu polako prerasta u procenat.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pročita ovaj predlog zakona, i obrazloženje i razlozi za donošenje, čini se da neko potcenjuje poslanike Skupštine Republike Srbije ili je neko slagao gospodina ministra.
Srpska radikalna stranka je bila protiv uvođenja fiskalnih kasa. O tome smo iznosili svoje stavove. Tvrdili smo da će biti zloupotreba prilikom uvođenja. Da će određeni ljudi imati privilegije da uvoze ili proizvode fiskalne kase, jer je Ministarstvo finansija podzakonskim aktom regulisalo standarde koje kase moraju da ispune, i ko će biti ovlašćeni uvoznik, proizvođač, distributer i serviser fiskalnih kasa. Način na koji se fiskalizuje kasa kada uđe u radnju - sve se to reguliše uredbama. Znači, jedan uži krug ljudi moći će da naplati tu uslugu.
To je bio jedan od razloga zbog koga je Srpska radikalna stranka bila protiv uvođenja fiskalnih kasa. Sada bih samo postavio pitanje - osim ovog vakuuma koji će da bude 1. januara 2005. godine tj. da će odredbe zakona o porezu na promet, koje regulišu fiskalizaciju ili fiskalne kase, da zameni zakon o porezu na dodatu vrednost, gde nema ovih odredbi, tako da će postojati jedan pravni vakuum oko primene tih kasa, da li Vlada opet razmišlja da nekim podzakonskim aktom ili uredbom reguliše fiskalne kase.
Ali, sam način obračuna poreza na dodatu vrednost, koji je bio najavljen još kada se uvodila fiskalizacija, dovodi u pitanje uopšte - zašto se i vrši fiskalizacija. Jer, najčešći fiskalni obveznik jeste onaj koji poslednji u nizu pruža neku uslugu ili daje nekakav proizvod.
Svi porezi su već zaračunati, obračunati i uplaćeni u budžet Republike Srbije, tako da se dovodi u pitanje uopšte opravdanost uvođenja fiskalnih kasa, naročito ako imamo u vidu da uvodimo i porez na dodatu vrednost.
Sam ovaj član, kojim se dopunjuje Zakon o porezu na promet, predviđa da Vlada Republike Srbije, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija i ministarstva nadležnog za poslove trgovine, turizma i usluga, utvrđuje koja će lica biti oslobođena uvođenja fiskalnih kasa.
Dalje se u razlozima za donošenje zakona tvrdi da postoji inicijativa asocijacija i udruženja raznih delatnosti i komore da se od obaveze evidentiranja prometa preko fiskalnih kasa izuzmu pojedine delatnosti, a navodeći kao razlog nemogućnost iznalaženja adekvatnog softverskog rešenja za evidentiranje tog prometa usled specifičnosti njihove delatnosti i predlaže se da ta lica nekim podzakonskim aktom Vlade Republike Srbije budu oslobođena uvođenja fiskalnih kasa.
Mogu da kažem da je ovo jedna od najvećih gluposti koju sam mogao da pročitam u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Prvo, zato što je Vlada Republike Srbije propisivala uslove koje fiskalne kase moraju da ispunjavaju. Izgleda da je taj standard bio izuzetno nizak, tako da se sada dovodi u pitanje tehnički kako da se taj problem reši, a glupost je zato što živimo u 21. veku i zato što fiskalna kasa nije jedini način fiskalizacije. Može da se radi na običnom računaru, uz podršku fiskalnog štampača. Najnesposobniji programer koji se bavi ovom problematikom uradiće vam softver koji će da ispunjava uslove svih mogućih delatnosti koje postoje na teritoriji Republike Srbije.
Čini mi se da se ovaj zakon donosi ne iz tog neznanja, jer verujem da predlagač i ovo zna, nego se donosi pod pritiskom određenih lobija koji bi hteli da izbegnu plaćanje poreza, bez obzira da li je to porez na usluge ili porez na promet robe. To je jedini razlog.
Ovde priča kako će da se naplaćuje na blagajnama javnih komunalnih preduzeća isto pada u vodu. Bilo ko da je dobio račun bilo kog komunalnog preduzeća, dobija i tekući račun na koji može da uplati iznos koji duguje komunalnom preduzeću, gde je fino i taksativno navedeno kolika je cena usluge, kolika je kamata, koliki je porez, pa ko se malo razume u analitiku i sintetiku, zna kako se zadužuju kartice toga koji izdaje taj račun i na osnovu čega će on porez da prosledi državi.
Čitavo vreme slušao sam i prethodnog ministra Đelića i sadašnjeg ministra Dinkića, a ondašnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije, kako treba težiti da država postepeno izbacuje iz prometa gotovinski novac i da se plaća bezgotovinski, da li čekovnim karticama, da li kreditnim karticama ili na bilo koji drugi način. Znači, sami sebe demantujete ovakvim pričama.
Kada se priča o tome da li privatna lekarska praksa treba da ima ili ne treba da ima fiskalne kase, zašto bi neko bio izuzet kada ste već rešili da uvodite fiskalne kase. Navodno ne može da se napravi aplikacija i softver. Maločas sam o tome pričao. Uopšte nije problem preko računara i fiskalnog štampača, čak je ta verzija i jeftinija nego kupovina gotove fiskalne kase. Može da se napiše bukvalno šta god hoćete, da se iskaže cena, da se iskaže vrsta usluge, koliki je porez i da se izda fiskalni isečak i račun.
Oni koji se zalažu za tajnost pacijenata, u ovoj priči mogu da pribegnu i drugom rešenju, kojem i prebegavaju lekari koji rade u državnoj službi, a to je da se umesto dijagnoze na tom fiskalnom računu ispiše šifra bolesti, kao što se to ispisuje pri svakom specijalističkom pregledu kome neki pacijent podleže. Čini mi se da je tu želja da neko pokuša da izbegne obavezu plaćanja poreza na promet, pod izgovorom da se bavi humanim poslom.
Unapred se izvinjavam lekarima koji taj posao rade časno i pošteno, ali ne vidim zašto bi privatna praksa bila izuzeta, privatna lekarska praksa, od fiskalizacije. Prvo, zato što je vrlo teško da bilo koji poreski organ ili poreski inspektor utvrdi koliko je usluga pružio taj lekar, koliko je naplatio tih usluga i kolika mu je osnovica za plaćanje poreza na dohodak građana, jer niko nije tog poreza oslobođen ni jednim zakonom do sada.
Kada su trgovine u pitanju, to je vrlo lako. Vrlo je teško utajiti bilo kakav promet u trgovini, jer postoji ulazni dokument koji kvalifikuje robu po vrsti i po količini, zaduženje i izlaz. Ako saldo unete robe, razlike u ceni, poreza, predatog pazara, nije jednak nuli, znači da je tu došlo do zloupotrebe.
Kada je u pitanju ova delatnost, kako mislite to da uradite? Izgovor da se bave humanim poslom, u redu ima i toga, ali za taj posao on naplaćuje svoju uslugu, radi to zbog toga da bi obezbedio sebi prihod, a država valjda radi na tome da obezbedi prihode iz svih grana podjednako i ravnomerno, i da optereti sve građane Republike Srbije i sve delatnosti na teritoriji Republike Srbije.
Ova materija koju je predlagač dao u svakom slučaju treba da bude rešena zakonom i zato predlažem da se ovaj amandman, koji sam podneo u ime SRS da se ovaj član zakona briše, usvoji, da ministar konačno kaže za ovom govornicom koje su to asocijacije i udruženja, koje su to komore, koje su to delatnosti i koji su to ljudi koje on namerava da oslobodi fiskalizacije, a poslednji koji treba o tome da se pita i da konačnu odluku jesu poslanici u Skupštini Republike Srbije, a ne Vlada na predlog nekog ministra.

Reklamiram povredu Poslovnika, da je govornik dužan za ovom govornicom da govori istinu.
Gospodin Dinkić je optužio poslanike SRS da su glasali za fiskalizaciju u Srbiji, što nije tačno. To je bila njegova ideja i ideja ministra Đelića, i to je njihov rezultat rada. Sada pokušavaju neke da oslobode fiskalnih kasa. A koga? Onoga ko je njima blizak, u čijim su lošijima videćemo sada kada bude bio zakon o porezu na dohodak građana, i koji su to lobiji, i koji će da budu oslobođeni određenih davanja državi, i koji će moći da sponzoriše poslaničku i političku stranku G17.
Kada je u pitanju Zemun, dame i gospodo poslanici, povodom te priče da je neko uzimao provizije za Zemun, mogu samo da kažem, kada ste vi došli na vlast, DOS posle 5. oktobra, većina privremenih objekata u Zemunu je porušena, navodno ruže grad, da bi kasnije na tom istom mestu nikli novi poslovni objekti koje su vaši prijatelji zidali, i sada oni ne ruže grad, i sada mi pričajte ko je uzimao proviziju, prvo da ruši, a onda da dobije dozvolu za novi privremeni objekat.

Dame i gospodo narodni poslanici, reč je o jednoj, da kažem, osim onog suštinskog dela, gde se porez na dobit preduzeća sa 14% smanjuje na 10%, što je jedna od retkih poreskih olakšica koje ova vlada predviđa privrednim subjektima Srbije, sve ostalo su najobičnije kozmetičke izmene već postojećeg Zakona o porezu na dobit preduzeća.
Ovaj gospodin ministar je samo u pojedinim članovima menjao pojedine odredbe. Nisu više u 16. članu, nego sada su u 7, 7a, ili slično, ali u principu to je zakon koji je ova skupština u nekom ranijem periodu već izglasala. Nastavlja se i kontinuitet prethodne vlade sa ovom, kada su pojedine odredbe ovakvog i sličnih zakona u pitanju.
U članu 7a Predloga zakona na teret rashoda ne priznaju se, pa u tački 5), kamate zbog neblagovremeno plaćenih poreza, doprinosa i drugih javnih dažbina, i u tačka 6) novčane kazne i penali.
Pomalo je čudno, ako se uzme u obzir da će neko pravno lice koje prijavi porez, ali samo zato što nema dovoljno sredstava da ga uplati, platiti novčanu kaznu u poreskom prekršaju od dva do deset puta veću nego što je iznos poreza koji je obračunao, a nije platio.
I da uplati, opet pod pretnjom izvršenja, pet puta veći iznos poreza na ime troškova poreskog postupka.
To gospodin ministar ne da nekom pravnom licu ili subjektu da prikaže u svom završnom računu kao trošak, već treba da ga kvalifikuje kao prihod. Samo zato što neko u određenom trenutku nije bio likvidan. Ali, zato još i poreska uprava, ukoliko neko i zakasni sa plaćanjem poreza, primenjuje isto tako drakonsku kamatnu politiku.
Već duže vreme slušam obećanja da će ona kaznena kamata od 0,2% dnevno biti ukinuta, međutim, još uvek republičke poreske uprave na taj način obračunavaju kamatu. Jedina povoljnost jeste u odnosu na ranije da se to više ne radi. Iz dana u dan se ne preoročava dug, nego jednostavno na iznos koji neko duguje obračunava se kamata od 0,2% dnevno do konačne isplate i kamate i duga koji je nastao u poreskom postupku. Ministar ovim predlogom zakona kao da želi da popuni i prihode koje ostvaruju organi pravosuđa. Da bi neko ko ima određeno nenaplaćeno potraživanje starije od 60 dana mogao to nenaplaćeno potraživanje da prikaže kao poreski rashod ili trošak, on će morati svog dužnika da tuži.
Očigledno je da ne zna gospodin ministar ili zna, a pravi se da ne zna, kolike su sada sudske takse. Samo da opomenem gospodina ministra, jer je u političkoj kampanji u vreme vanrednih parlamentarnih izbora jedan od ključnih predizbornih obećanja bilo smanjivanje takse, kako republičkih, tako i sudskih.
Da stvar bude još gora, možete sada uvidom u spisak trgovinskih sudova u izvršnim odeljenjima da vidite predmete koji se vode po tri, četiri, pet, šest godina u izvršnom postupku, a imaju pravosnažnu sudsku odluku i jednostavno ni pravosuđe, ni izvršno odeljenje suda nema nikakvu želju da taj posto privede kraju.
Ali se zato od svakog ko želi da zatraži zaštitu suda taksa naplaćuje unapred i sada još jednostavno primoravate poreskog obveznika, da bi određeno potraživanje koje nije naplatio mogao da prikaže kao trošak, da se obrati sudu i izlaže novim troškovima, novim problemima i novim obavezama.
Još u tom spornom članu 16. ovog predloga zakona, što me ponovo iznenadilo, imajući u vidu u kakvoj smo privrednoj situaciji, da se jedan stav prethodnog, odnosno još uvek važećeg zakona briše, a to je odredba po kojoj na teret rashoda u poreskom bilansu priznaju i rezervisanja za pokriće drugih troškova i rizik njihovog obračuna u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje računovodstvo.
Ministar jednostavno ne želi da dozvoli preduzeću koje hoće da investira ili da se zaštiti od privrednih subjekata koji nisu solventni da ostavljaju određena sredstva u tu neku rezervu, već i na ta sredstva mora da plati porez na dohodak građana.
Postavlja se pitanje zašto se ovakva politika vodi samo prema pravnim licima koja učestvuju u običnom prometu, zašto se ne primenjuju i prema poslovnim bankama.
Jer, još uvek tvrdim da gospodin ministar pripada bankarskom lobiju, zašto se na takav način i rezervna sredstva koja banke deponuju na svoje partije ne oporezuju po ovom principu, već isključivo kod običnih pravnih subjekata, u ovom slučaju preduzeća, bez obzira po kojoj vrsti.
Na to pitanje će gospodin ministar kad-tad morati da odgovori. I još nešto želim da kažem, gospodine ministre, ovde ste za ovom govornicom danas, u toku prepodnevnog zasedanja, spominjali nekakve provizije koje SRS uzima u Zemunu. Ne znam odakle vam to, ali je vreme da se i vi zapitate zašto vam narod umesto onog plus, što imate u svom nazivu, sve više i više stavlja procenat.

Dame i gospodo poslanici, amandmanom koji je narodni poslanik Zoran Krasić podneo u ime poslaničke grupe SRS traženo je da se kao rashod u članu 7a priznaju u tački 5) kamate zbog neblagovremeno plaćenih poreza, doprinosa i drugih javnih dažbina i u tački 6) novčane kazne i penali.
Već više puta do sada je bilo priče oko toga kakva nam je privreda, u kakvoj situaciji su nam poreski obveznici i pod kakvim teškim uslovima oni posluju. Više puta je spominjano kako je ta kaznena politika regulisana u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, pa ću sada na osnovu člana 187. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji da pokažem narodnim poslanicima kako to izgleda kada nekoga poreska uprava kažnjava.
U članu 187. u stavu 4. kaže se - poreski obveznik koji podnese poresku prijavu po isteku roka propisanog poreskim zakonom, znači, ne ako je ne podnese, nego ako zakasni u podnošenju, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u visini od dvostrukog do desetostrukog iznosa poreza koji je u skladu sa poreskim zakonom bio dužan da utvrdi u poreskoj prijavi i plati, a najmanje u iznosu od 2.000 dinara. Ako neko zakasni u podnošenju poreske prijave, rizikuje da najmanje bude kažnjen dva puta više nego što je bilo previđeno tom poreskom prijavom da plati porez, do 10 puta.
Da bi priča bila potpuna, to se još reguliše i članom 83. šta su to troškovi koji isto tako ne mogu da se prikažu u završnom računu kao rashod, pa kaže - poreska obaveza uvećava se za posebnu jednokratnu taksu na prinudnu naplatu poreza u visini od 5% od iznosa dospelih, a neplaćenih poreza, koja se obračunava i pripisuje glavnom dugu na dan početka postupka prinudne naplate.
U stavu 2. stoji da troškovi prinudne naplate padaju na teret dužnika. Visinu troškova prinudne naplate iz stava 2. ovog zakona propisuje Vlada na predlog ministra. Ako poreski obveznik plati obavezu pre početog postupka prinudne naplate, ne oslobađa se naplate jednokratne takse. Znači, čak i ako uplati da bi izbegao neprijatnost da dođe do toga da mu taksa bude prinudno naplaćivana, moraće da plati troškove postupka iako taj postupak nije vođen u vezi prinudne naplate.
Troškove prekršajnog postupka određuje poreska uprava u visini od 5% od iznosa izrečene novčane kazne. To je sada onaj deo od dva do deset puta. Ako niste prijavili 1.000 dinara u nekoj poreskoj prijavi, bićete kažnjeni 10.000 dinara i kažnjeni za to još 500 dinara, znači 50% od onog iznosa koji niste prijavili.
Kada je reč o kamatama zbog neblagovremeno plaćenih poreza, doprinosa i drugih javnih dažbina, još uvek poreska uprava primenjuje kamatnu politiku od 0,2% dnevno za svaki dan prijavljenih, a neizmirenih poreskih obaveza. Ta kamatna stopa je prilično velika, mnogo je veća nego bilo koja kamata koju može neka banka, a i te kamate su prilično visoke, da ostvari.
A poreski obveznik u slučaju pretplate, koja čak i greškom može da se desi, nema pravo na poreski kredit, odnosno da povraćaj tog novca koji je poreski inspektor naložio da se uplati ili poreski obveznik greškom uplatio traje do 45 dana i nema pravo ni na kakvu kamatu. Smatram da ovaj amandman i predlagač i skupštinska većina treba da prihvate.

Dame i gospodo poslanici, ne mogu da se otmem utisku što je gospodin ministar rekao sada u svojoj završnoj reči u načelu. Reče da poljoprivrednici dobijaju 5% poreza na dodatu vrednost, a nije tačno, jer oni samo treba da ga proslede državi, gospodine ministre, i vi to dobro znate, ali nećete da kažete za ovom govornicom.
Kada su u pitanju stanovi i kada je u pitanju porez na dodatu vrednost, njih navodno ne možete da oslobodite, zato što bi rashod budžetski bio veliki, a ni to vam nije tačno, gospodine ministre, jer pravna lica koja se bave stambenom izgradnjom i izdaju poresku izjavu da to služi u svrhu reprodukcije, odnosno dalje prodaje, oslobođeni su poreza na promet.
U ovom slučaju, dobijate novi vid oporezivanja, novi budžetski prihod koji do sada niste imali i ne bi bio nikakav problem da ga se odreknete. Takav je ministar koji čak i u zakonu za sebe želi određena prava, kao što je u članu 4. stav 4. napisao: "Sa prometom dobara uz naknadu izjednačava se: 3) iskazani rashod (kalo, rastur, kvar i lom) iznad količine utvrđene aktom koji donosi Vlada Republike Srbije".
Tu je želja predlagača, odnosno ministra, gospodina Dinkića, da kaže da taj posao neće da radi on, nego Vlada. Međutim, u poslednjem stavu ovog člana Predloga zakona kaže se: "Ministar nadležan za poslove finansija bliže uređuje šta se smatra novoizgrađenim građevinskim objektima iz stava 3. tačka 7) ovog člana, kao i šta se smatra uzimanjem dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika, kao i svaki drugi promet bez naknade iz stava 4. ovog člana."
Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić je u svom amandmanu tražila da se pojedine odredbe ovog člana brišu, odnosno menjaju i da ova materija bude regulisana zakonom. Dakle, da gospodin ministar ne može da određuje ili da predlaže Vladi, a to Vlada da radi u njegovo ime, koliki će da bude kvar, rastur i lom. Moramo da budemo svesni činjenice da ne možemo tu da koristimo tablice koje postoje u zemljama Evropske unije, a koje imaju mnogo stabilniju privredu, mnogo kvalitetniju tehnologiju i mnogo manji rastur, kvar i lom.
Otkud ministar ili neki član Vlade znaju koliki su ovi troškovi u jednoj proizvodnji za svaku granu posebno. Dakle, koliki su rastur, kvar i lom u uslužnoj delatnosti, kao što su prevoz, koliki je u velikoprodaji, koliki je u maloprodaji.
Šta znači to, da li se to odnosi na sve moguće proizvode koji su namenjeni za široku potrošnju, od hemije koja ima rok trajanja godinu, pa bez roka trajanja, beskonačno, do hrane koja ima rok trajanja do pet dana, a najviše do 60 dana.
Kako će ministar to jednim pojedinačnim aktom, kako sebi daje za pravo da ovakvu materiju reguliše.
Zato je stav SRS da se o tome donese zakon, da se stavi pred poslanike i da oni budu ti koji će o tome da odlučuju, jer oni odgovaraju građanima koji su ih birali.

Moj prethodni govornik izgleda da nije dobro protumačio šta sam hteo da kažem.
To je da poreska osnovica koju individualni poljoprivredni proizvođač ima i na koju se zaračunava porez od 5 posto jeste u najvećem delu, za mala individualna poljoprivredna domaćinstva ili neka druga koja su možda prešla u neki određeni drugačiji vid proizvodnje, ne može nikako da znači poresku olakšicu, jer jedini dohodak koji poljoprivredni proizvođač može da ima jeste dohodak iz njegovog rada.
Tu, u svakom slučaju, ta poreska razlika od 3 posto neće nadoknaditi taj deo da on ima neki povraćaj, već nastaje poreski obveznik koji će da prosleđuje svoju poresku obavezu državi. Da li je samo repromaterijal koji se koristi u toku proizvodnje jedina sirovina koju poljoprivredni proizvođač koristi, da li će on sam da zaračunava na svoju pšenicu 5 posto poreza na dodatu vrednost, kojom će da hrani stoku, ili na kukuruz, ili na neku drugu kulturu koju on sam privređuje za ishranu, iz primarne poljoprivredne proizvodnje u sekundarnu.
To jeste taj problem koji izgleda mi neko posmatra samo sa one strane nekog višeg oblika poljoprivredne proizvodnje, gde vi sve kupujete da biste napravili neki određeni poljoprivredni proizvod. Međutim, naši individualni poljoprivredni proizvođači moraju da se bave, kako primarnom poljoprivrednom proizvodnjom, tako i sekundarnom, a najčešće je u pitanju to prosto stočarstvo, gde ne može sve da prikaže kroz PDV, ali stvara poresku obavezu od 5 posto na koju sigurno mora da uplati deo državi.

Dame i gospodo poslanici, ministar ima naviku da jednostavno zakonom želi sam sebi da da prevelika ovlašćenja, pa sada u članu 5. stav 4. kaže: "Sa prometom usluga uz naknadu izjednačava se: 1) upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, zaposlenih ili drugih lica."
Dok u poslednjem stavu člana 5. piše: "Ministar bliže uređuje šta se smatra upotrebom dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, zaposlenih ili drugih lica i pružanjem usluga koje je poreski obveznik izvršio bez naknade za lične potrebe osnivača, zaposlenih ili drugih lica iz stava 4. ovog zakona."
Stav SRS i podnosioca amandmana Zorana Krasića je da i ova materija mora da bude regulisana zakonom. Njegov prethodnik na ministarskom mestu Božidar Đelić je želeo da se plaća porez čak i ako neko ode nekom da pomogne da okopa njivu ili da očisti sneg, ili da pomogne u domaćinstvu. Čak je i na to želeo da se plaća porez na promet.
Sada ministar ovde za sebe želi ovlašćenje da on određuje da dobra koja su u vlasništvu poreskog obveznika, najčešće pravnog lica, određuje šta će biti njihovo lično korišćenje, a šta će biti njihovo poslovno korišćenje.
Pretpostavljam da ovde ministar najviše želi da odredi kada su u pitanju možda automobili koji su u vlasništvu nekog privatnog preduzeća, pa će on da određuje da li vlasnik tog preduzeća putuje službeno i ne mora da plati porez na dodatu vrednost, ili putuje privatno, pa je to usluga koju njegovo sopstveno preduzeće vrši prema njemu samom, pa će na to morati da plati porez na dodatu vrednost.
Ovo je suština ovog člana 5. Smatramo da su moguće zloupotrebe po ovom pitanju i od strane poreskih obveznika, ali isto tako od strane ministra, ali zato je opet, kao što rekoh i za prethodni amandman, najbolje da se izađe sa kompletnim predlogom zakona gde će i ova materija da bude regulisana i da o tome ipak odlučuju narodni poslanici, a ne organi izvršne vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 6. podnosilac amandmana u ime SRS, narodni poslanik Vjerica Radeta, tražila je da se stav 3. ovog člana briše, a najviše se tiče tačke 3) u stavu 1. ovog predloga zakona, koja glasi: "Prometom dobara i usluga, u smislu ovog zakona, ne smatra se: 3) besplatno davanje poslovnih uzoraka u uobičajenim količinama za tu namenu kupcima ili budućim kupcima". Amandman traži da se briše: "Ministar bliže uređuje šta se smatra uobičajeni količinama poslovnih uzoraka i poklonom manje vrednosti iz stava 1. tačke 3) i 4) ovog člana."
Sada se postavlja pitanje kakve će to kriterijume gospodin ministar da ima kada odlučuje šta će da bude poklon, koja mu je vrednost, šta će da bude reprezentacija određenog poslovnog aranžmana ili određenog proizvoda. Da li će to da radi na osnovu broja kupaca, da li će to da radi na osnovu novih kupaca, da li će da radi na osnovu prometa koji pojedino preduzeće ima ili na neki drugi samo njemu poznat način?
Da li su tu moguće zloupotrebe? Jesu, jer onda ministar može nekome da bude majka, nekome maćeha, neka grana delatnosti u kojoj rade njihovi prijatelji, mentori i sponzori, može da dobije velika podzakonska ovlašćenja, da troši neku robu, čak je i prodaje, a to zavodi kao troškove reprezentacije, u smislu troškova, davanja novim ili starim kupcima reklame određenog proizvoda itd. i onima koji nisu njegovi miljenici, pa to ograničava na neke vrlo male, skromne količine i na određen način stavlja privredne subjekte u različit položaj.
Smatramo, kao i za sve ove prethodne amandmane koji su slični ovome, da treba izaći sa kompletnim zakonom pred poslanike Skupštine Srbije, da oni odluče o tome šta su pokloni manje vrednosti, šta je reklama određenog proizvoda, šta je reprezentacija za određeni proizvod.
Skupština tu odluku da donese i da po toj odluci postupa Vlada i svi drugi niži organi izvršne vlasti.