Dame i gospodo narodni poslanici, naš narod ima jednu izreku, kaže – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. I, evo, jedno ovakvo tumačenje je posledica jedne sulude politike koja je započeta još 2002. godine, a sadašnja Vlada pokušava da te probleme reši, da zaista brine o građanima, da zaista brine o privredi.
Ovi što su sad, navodno, brinuli o privredi, evo ja ću da kažem kako su to oni brinuli, kako su zaista voleli građane Srbije, kako su prodavali taj „Sartid“, kako su iz njega čak i krali zlato.
Pošto je ovde bila polemika oko toga kolko je dug „Sartida“ prilikom poslednje privatizacije, ja ću sada da pročitam koliki je dug „Sartida“ bio koji je priznat pred sudom i koji je otpisan U.S. Steel-u. A kako je uopšte došlo do te priče da U.S. Steel bude taj povlašćeni kupac, sad će građani da čuju, ovi znaju, nego se prave i misle da smo mi zaboravili.
„Sartid“ Smederevu u stečaju priznaje dugove pred nadležnim sudom, tada je još bio trgovinski sud u Požarevcu, a ne prebačen predmet u Beograd, koji je mesno nadležan za stečaj „Sartida“, pa kaže ovako – „Investbanka“ u iznosu od milijardu dolara. Smešno nekome? Republika Srbija zbog stečaja „Investbanke“ tih milijardu dolara plaća Londonskom i Pariskom klubu, meni nije smešno.
(Saša Radulović, s mesta: Devedeset godine.)
Sve jedno, plaća država. Plaća ova država sada. Ova država sada plaća.
Idemo dalje. Građani Srbije „Beogradska banka“ 180 miliona dolara, „Jugobanka“ 24 miliona dolara, NIS 910 miliona dinara, ŽTP Beograd, 551 milion dinara, „Tehnogas“ 275 miliona dinara.
(Saša Radulović, s mesta: Devedeset godine.)
I, molim kolegu poslanika, koji dok je bio ministar napisao zakon da se o prodaji državne imovine ne stara Agencija za privatizaciju nego privatna komora stečajnih upravnika i da se pokrade državna imovina.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ko je taj? Da nije Saša Radulović?)
Čini mi se da je baš taj kolega Martinoviću.
NIS Jugopetrol Beograd 183 miliona dinara, NIS Novi Sad 122 miliona dinara, „Metaleks banka“ Beograd 99 miliona dinara, „Dunav osiguranje“ 74 miliona dinara, „Duferko Adrija“ 64 miliona dolara, Republički fond penzionog i invalidskog osiguranja 470 miliona, nemačka firma šest miliona, Fond za razvoj Republike Srbije 44 miliona 685 hiljada evra.
To su otpisani dugovi „Sartida“ 2002. godine, a kako su na prevaru prodali „Sartid“? Sad ću da vam kažem. Postojala je jedna firma u Sloveniji U.S. Steel Košice, koja novembra, oktobra ili novembra meseca 2002. godine zaključuje ugovor o poslovno tehničkoj saradnji sa „Sartidom“. To ne znate kolega. Sada ćete da saznate. Po tom ugovoru pogoni koje ima „Sartid“, jesu li to 90-e? Nisu. Pogoni koje ima „Sartid“ daju se na korišćenje U.S. Steel Košice za pet godina unapred. Ukoliko dođe do privatizacije „Sartida“ sedam godina U.S. Steel Košice može da koristi pogone „Sartida“ bez naknade novom vlasniku. Tim tehničkim sporazumom na koji je dala saglasnost Vlada Republike Srbije „Sartid“ je već privatizovan.
Sad treba da se završi prljavi deo posla a to je da se banke srpske prebace u stečaj, ove koje sam pročitao. Direktor Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka Miroljub Labus vodi postupak, postavljen od Vlade Republike Srbije. Postavljen od Vlade Republike Srbije, Trgovinski sud u Požarevcu oduzima mu se mesna nadležnost, da je se Trgovinskom sudu u Beogradu koji vodi dalje stečajni postupak, koji se otvara 30. jula 2002. godine.
Stečajni sudija Milan Marković, predsednik Stečajnog veća sudija Dušanom Marčićevićem, a za stečajnog upravnika se imenu Branislav Ignjatović, bez dana radnog staža i iskustva u vođenju firmi, a kao preporuka za tu funkciju ima samo jednu. Pitate se šta? Kum je sa Nemanjom Kolaserom.
Tako ste privatizovali „Sartid“. Nema ovde amnestije, milijarde evra i dolara su upropašćeni. Dalje, izvoz „Sartida“ iznosio je 150 miliona dolara. U 2002. godini, pazite, 25 hiljada tona, 1999. i 2000. godine. Znači, za vreme bombardovanja. Kada su ovi počeli da vode „Sartid“, proizvodnja čelika je bila na nivou deset hiljada tona, dva i po puta manje nego za vreme rata ili ekonomskih sankcija.
Dalje, više preduzeća je uputilo pre zaključenja tehničkog sporazuma, zahteve da učestvuju u privatizaciji „Sartida“ i to za 350 hiljada dolara i da se plati 50% dugova. Jedno od preduzeća, neću sada imena da spominjem. Dalje, 27. do 30. oktobra stečajni upravnik Branislav Ignjatović boravi u Americi radi preuzimanja zlata u vrednosti od 500 hiljada dolara i zlatnog nakita u vrednosti od 100 hiljada dolara. Zlato se nalazilo u preduzeću koje je bilo ćerka firma „Sartida“. Da li treba da kažem da je to zlato i zlatni nakit da su nestali. Ne treba, nestali su.
Takva vam je bila vlast. Tako su brinuli o državi i da ne nabrajam dalje kako je sve išla ta priča oko „Sartida“. Nisu ovo ekskluzivni, sve ovo je već čitano sa govornice Narodne skupštine Republike Srbije. Ovo su podaci iz mojih diskusija oktobra, novembra, decembra meseca 2007. godine i to je samo jedan deo, kako je „Sartid“ opljačkan i kako su cenu pljačke morali da plate građani Srbije.
Sve ove obaveze banaka koje su u stečaju i koje su otpisivale dugove, samo zaboravih jedan detalj da kažem, radi opravdanosti niske cene „Sartida“ 2003. godine, nekom je to smešno meni nije, ulaze i njegove obaveze prema bankama. On se sa nekih 500, 600 miliona dolara smanjuje na taj 21 milion dolara za koji je prodat, da bi se otplaćivala potraživanja prema bankama u nekom određenom iznosu. To je urađeno jula meseca, a onda je kada „Sartid“ više nije društvena imovina u stečaju, kada ne pripada više Republici Srbiji, ta potraživanja banaka, dan kasnije su otpisana prema privatnom preduzeću. Ni to meni nije smešno.
Sad, pošto je Republika Srbija dala saglasnost za otvaranje ovih banaka, ona plaća obaveze koje banke koje se nalaze u stečaju imaju prema Londonskom, Pariskom klubu i drugim poveriocima.
Kao što vidite, još jedan detalj, čisto da ne zaboravim, pošto je „Sartid“ prodat za 21 milion dolara, neko će da kaže – super, kupili smo ga za jedan evro, nije u pravu. Kupili ga jesmo za jedan evro, ali sa 240 miliona evra duga.
Zašto sve ovo pričam? Zato što „Sartida“ po Srbiji ima puno, zato što je neko jeftino došao do neke važne, velike imovine, eksploatisao je tu imovinu godinama i kad je došao do zaključka da mu to više ne daje mnogo veliku zaradu, zatvorio je fabriku ili rekao – evo vama 240 miliona evra dugova, dajte nam jedan evro ili dolar, kako god, evo vama 5.000 radnika i obaveze koje treba da vratite.
Da je „Sartid“ prodat za onoliko koliko je zaista koštao, bilo koji investitor koji ga je kupio, čuvao bi ga kao oči u glavi, jer je uložio svoj novac u njega, ne bi ga zatvarao i ne bi ga prodavao za jedan evro. Čuvao bi i te radnike i tu imovinu koju je skupo platio. Ali, kad kupi nešto jeftino, eksploatiše, to vam je kao kad kupite auto koji košta 50 ili 60.000 evra za 10 evra, izvozate ga 10 godina, pa ga vratite, evo vam za jedan evro, e, to ste uradili. Tako je „Sartid“ privatizovan.
E, sad, Vlada Aleksandra Vučića treba sve moguće marifetluke i gluposti da rešava još iz 2002, 2003. godine. I nemoj da neko kaže kako nije bilo zaiteresovanih za kupovinu „Sartida“. Bilo je, dok nije potpisan ugovor sa US Steel-om Košice, da sedam godina može da eksploatiše „Sartid“, bez obzira ko je njegov vlasnik. Ko će da vam kupi takvu fabriku? Neće niko. To je bila unapred pripremljena igra za poznatog kupca. Je li tu bila zloupotreba? Na ovom protoku vremena ne verujem da to može da se dokaže, ali sve kako je išlo, i da se vratimo na ovo zlato koje je nestalo, duboko sam siguran da je bilo mnogo zloupotreba i mnogo provizija, kao i u proteklih 12 godina, kada ste bili na vlasti.