Prvo, očigledno je da ovde postoji elementarno nepoznavanje prava. Vlada Republike Srbije nije mogla da da saglasnost na plan za borbu protiv korupcije…

(Balša Božović, s mesta: Gospodine Arsiću, kako to niste znali?)

… u javnim nabavkama, i to iz jednog prostog razloga. Postoji jednim delom jedna kritika, to je za Upravu za javne nabavke i tu ću svakoga da podržim, ali to je direktor kojeg ste vi postavili od kad ste osnovali javne nabavke, pa ste zbog njega čak i menjali zakon. Vlada nije mogla to da usvoji zato što je Narodna skupština Republike Srbije dala saglasnost na Akcioni plan za sprovođenje nacionalne strategije za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine. Zašto Uprava za javne nabavke i nije dostavila Vladi svoj plan za suzbijanje korupcije u javnim nabavkama, pitanje je za Upravu za javne nabavke.

Što se tiče stanice Prokop, koliko znam, Odbor za finansije je usvojio izveštaj gospodina Dobrašinovića. U čemu je problem onda? To što je isteran, to je zato što je prekršio pravila parlamenta.

Zato što građanski nadzornik radi nešto za Odbor za finansije, a ne Odbor za finansije za njega.

Još nešto, toliko je bio sposoban, da umesto dok je bilo odlučivanje u Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki obavesti o tome Odbor za finansije, da mi pozovemo i člana Komisije, izvestioca i celu Komisiju, da vidimo kakva će odluka da bude, on o tome ćuti. Po Zakonu o javnim nabavkama, na to imamo pravo.

Onog trenutka kada je napisao tužbu Upravnom sudu, Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava više o tome nije mogao, osim da usvoji izveštaj, ništa da uradi. Šta god da smo uradili, bilo bi mešanje u rad pravosudnih organa. Vi to sve dobro znate.

Ali, zato vam ne smeta da kažete – izbacio ga je Arsić sa sednice Odbora. Što ne kažete zašto? Što ne kažete zašto? Zato što nije pričao o predmetu javne nabavke, nego je pričao o svojim političkim stavovima. Nemam ništa protiv, neka ih priča na ulici.

Vraćamo se na amandman jer baš taj član je uzrokovao taj problem koji se dešavao na Odboru za finansije, baš taj plan borbe protiv korupcije u javnim nabavkama.

Očigledno je da neka prava ipak imaju samo poslanici. Ja nemam ništa protiv da bilo ko od svih vas ovde iznosi svoje političke stavove. Ovo jeste mesto za to.

Razlog zašto nemam protiv, dobili smo mandat od građana, a ne poveren posao od institucije za koju neko mora da podnosi izveštaj.

Pa, evo, hajde neka mi podnosioci ovog amandmana objasne u čemu je razlika osim u iznosu? To mi pričaju poslanici po čijem je zakonu bilo tri miliona dinara javna nabavka male vrednosti koja se krila od ponuđača, sakrivala se potpuno. Tri ponude, telefonom sakupljene, je bilo dovoljno da se napravi javna nabavka male vrednosti gde su čak i iste poslove po više puta po tri miliona ubacivali. I sve u familiji ostalo. Sve je moralo da se prekreči.

Po ovom zakonu i javna nabavka male vrednosti mora da se objavi na portalu. Ne može da se sakrije. Može svako ko želi da učestvuje, bez telefona i dogovaranja, da da svoju ponudu. U čemu je vaš problem onda? Zašto pričate da je to izvor korupcije? Pa, nema više telefonskih dogovaranja oko cene javnih radova. Pa, znate koliko ima ponuđača koji nisu ni znali za javne radove zato što su bili male vrednosti koji su se krili od njih?

Kako to da se broj onih koji vrše javne nabavke male vrednosti povećava ako postoji korupcija? Kako to da se cene dobijaju niže nego što je bilo, a pričate nije bilo inflacije? Kako to da smo sada zaposlili fabrike sa 20, 30, 40 radnika koje nisu ni znale za postupak javne nabavke male vrednosti? I vi pričate da je to korupcija. Pa korupcija je ono što se radilo po starom zakonu.

Pregovarački postupak 30%, dogovaranje javnih nabavki telefonom 67%, tri ponude, pa se dogovore njih trojica – ja ću sada, sutra ćeš ti, prekosutra će onaj. Što sada toga više nema? E, zato su prestali da postoje razlozi da bude tri nego se povećalo na pet. Zato što imamo dobre rezultate zakona, rezultate sa kojima vi ne možete da se pohvalite. Niste ni blizu toga.

Čak su neki i učestvovali u tim poslovima javne nabavke male vrednosti sa tri telefonske ponude, pa sad napadaju ovaj zakon. Šta je problem? Što je veća konkurencija? Što više firmi može da učestvuje u postupku javne nabavke? Ako vam je to problem, onda je problem i ono u zvečećem novcu. Neka mi neko objasni suštinu javnosti, učešća javnosti u postupku javne nabavke male vrednosti.

Evo, ako to uspete da me ubedite, svaka vam čast. Ali onda ćemo da pričamo opet o javnim nabavkama male vrednosti kakve su bile do 2012. godine i koliko je tu para pokradeno.

Sada ovde kao podnosilac amandmana, pošto govorim u ime Odbora za finansije.

Prvo, može ovo ovako da se tumači, ali opet treba da znamo jednu drugu činjenicu, a to je da predsednika komisije razrešava Narodna skupština. To vama nije neka činjenica i vama to ništa ne znači. Meni znači puno. Znači, kada predsednik komisije podnese ostavku, on je dužan da obavlja posao predsednika komisije, do njegovog razrešenja. Pošto njegovo razrešenje ne zavisi od volje Skupštine nego njegove lične volje, Skupština i Odbor za finansije mogu da preduzmu određene radnje.

Sada, postavlja se drugo pitanje. Kako mislite da odredimo vršioca dužnosti koji ispunjava uslove u toku konkursa? Po meni je konkurs mnogo više eliminaciona stvar u postupku Zakona o javnim nabavkama, nego pravosudni ispit. Možete da se naljutite na mene.

Razlozi za položen pravosudni ispit su bili zbog toga što Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki može da vodi sudski postupak za kršenje ovog zakona. Samo taj razlog je bio, nijedan drugi, što ne znači da opet među drugim članovima komisije nema lice koji ima položeni pravosudni ispit i taj prekršajni postupak može da se vodi.

Isto bih hteo da odgovorim i na jedan drugi amandman koji takođe ministar nije prihvatio.

Da li sada mogu kao ovlašćeni predstavnik predlagača, odnosno poslanik poslaničke grupe?

Gospodine ministre, član 55. posebno reguliše nadležnosti Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava. Članom 55, Odbor je nadležan za sve poslove javnih nabavki. Ja znam šta je problem, ali ako hoćete o tome mnogo da pričamo, i u vezi člana 133, čini mi se, osnovnog zakona, možemo, ja sam spreman za to, pogotovo za suflere pored vas. Nema problema. Ali, zaposleni u Upravi za javne nabavke podležu Zakonu o državnim službenicima. Tim zakonom je regulisan njihov radnopravni status u organu državne uprave.

Ovim amandmanom mi samo usklađujemo Zakon o zaposlenima u državnoj upravi i Zakon o javnim nabavkama. Ništa drugo, čisto klasično usklađivanje, plus da tu sad ima i drugih povezanih zakona koji su sada u proceduri u vezi svega ovoga o čemu smo pričali, ne samo o Zakonu o javnim nabavkama, nego i drugim zakonima koji su predmet rada ove sednice Narodne skupštine.

Postavlja se još jedno pitanje – kako to da Narodna skupština, odnosno Odbor za finansije, vrši svoje poslove iz nadležnosti javnih nabavki, ukoliko nema izveštaje organa koji je regulatorno telo, ne nezavisni organ kao Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, šta se dešava sa javnim nabavkama?

U tome jeste problem.

Odbijte od vremena poslaničke grupe.

Ovaj amandman nije ništa drugo nego ostvarivanje Odbora za finansije, republički budžet na član 55. Poslovnika o radu Narodne skupštine i Zakona o zaposlenima u državnoj upravi. Ništa drugo.

Nisam se ja odjavljivao iz neke taktike, nego sam razumeo da kolega koji pripada manjoj poslaničkoj grupi, ima prvenstveno, ali to je sada neki drugi problem.
Pažljivo sam slušao svoje kolege kada su pričali o ovom setu zakona i ipak, kada su neke diskusije u pitanju, ne mogu da se ne začudim. Znači, imamo priču i postavlja se pitanje šta ćemo sa zaposlenima u javnom sektoru. Slažem se. Ni jedna sudbina, i jedan čovek kada ostane bez posla je teško, a kamo li kada to bude sa 4000, 5000 ili 9000 ljudi, ali hajde da pogledamo nešto drugo. Šta je potrebno da država ima, a da ne otpušta te radnike? Mora da ima privredu, mora neko da radi, mora neko da zarađuje, mora neko da stvara novu vrednost.
Nemaju građani ništa protiv, kolega iz DS, oni samo jednostavno ne žele više da ta stranka vodi Srbiju, zato što su oni ostajali bez svojih fabrika koje su izdržavale te zaposlene u državnoj upravi. Na sednici Odbora za finansije, moj zamenik, koga je izuzetno cenim, napadao je, takođe iz DS, način obračuna vrednosti imovine koja može da bude predmet prodaje po ovom zakonu. Kada čovek tako razmišlja, ja samo postavljam jedno drugo pitanje – u čemu je razlika bila za DS između društvene imovine i državne imovine koju sada branim. Ta društvena, to nije bilo naše, to smo prodavali po pedeset puta jeftinije nego što stvarno košta na tržištu. Onda ćemo da zamenjujemo teze, kako i šta uraditi u nekim ovakvim okolnostima.
Možemo da pričamo i to je uvek popularna tema, smanjivanje penzija, smanjivanje plata u javnom sektoru.
Postavljam ponovo jedno pitanje, a šta puni taj budžet, neka kaže – građani plaćaju porez, ne bre, puni ga privreda. Privreda puni budžet, ali to nema.
Ako neko očekuje da to može da reši jedna vlada za godinu, dve ili tri, gospodo, godine su vama trebale da se to uništi, a mnogo je lakše uništavati nego stvarati.
Sada imao takve zakone i nismo srećni zbog njih, mnogo su iznuđeni, pokušaj da se nešto reši na pravi način. Pričamo o tajkunima, što će neko stanove da kupi, kome živi zakupac tog stana, a zaboravili smo kako su se rasprodavali stanovi 90-tih godina i niko se tada nije ljutio što se to dešava. Kome su odlazili ti stanovi? Najčešće tim ljudima koji su živeli u njima. Nema neke velike razlike između društvene i državne imovine, bar tada nije bilo, samo zbog nekih ustavnih ograničenja i načina rukovođenja, eto imali smo neku društvenu imovinu. To je bilo državno, tako da mene čude ovakve diskusije.
Hajde dajte alternativu, kažite šta ova Vlada može da uradi da ne otpusti te ljude? Hajde da pogledamo, sa javnim dugom, koliki je, 66%, 68%, javni dug za koji nije kriva ova Vlada. Čini mi se da je 135 milijardi samo kamata, dinar da se ne zadužimo. Dakle, 135 milijardi su kamate, to je oko 3% BDP, kamate 5%, 6%, 7%, 8%, a nekome je to smešno, a meni nije.
Zakon o javnim nabavkama. Očekivao sam da će bar neko nešto da kaže u vezi tog zakona, ali nije sada trenutno politički aktuelan zakon, a što, što ne pogledamo šta piše u tom zakonu?

Pričam poslanicima, nikome posebno.
U redu. Zašto niko nije od kolega pažljivije pročitao izveštaj Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, a ta komisija preko naše javnosti, bukvalno je čerečena preko sredstava javnog informisanja. Dakle, rešavaju 2400 predmeta, 100 predmeta dnevno. Jedan član Komisije 15 predmeta, koji imaju 20, 30, 40, pa i 100 strana obrazloženja.
Da li je ta Komisija postigla svrhu postojanja? Jeste. Da li je zloupotrebljen Zakona o javnim nabavkama? To jeste bio jedini problem Zakona o javnim nabavkama koji je donet u ovoj Skupštini pre dve i po godine. Samo jedan problem ima, samo jedan nedostatak, sprovodi se u Srbiji.
Imate profesionalne podnosioce žalbi za postupak javne nabavke, pa čak odlaze da pregovaraju sa ponuđačima, da povuku svoju žalbu za neka sredstva. Zato smo zakon morali malo da promenimo. Zato taj postupak biće još brži, još efikasniji i niko neće moći ni u jednom jedinom trenutku da ucenjuje ni naručioca javnih radova, ni izvođače javnih radova. Mogu samo još da vam kažem i pored toga što su ovo izmene i dopune zakona, potpuno smo svesni toga da ništa nije večito, da ništa nije savršeno, da treba nastaviti sa uređivanjem zakonodavstva u oblastima javnih nabavki, zato što mi nikada nismo zadovoljni sa kvalitetom zakona, zato što hoćemo mi u SNS da imamo najbolje zakone na svetu koji se sprovode u Srbiji. Hvala.

Ja izbegavam kada se u neku materiju ne razumem da nešto pričam o tome, pa bih onda to preporučio i drugima. Profesionalni obarači tendera, kako je to kolega Radenković nazvao na sednici odbora, ne znači da će on da obori tender. Dovoljno je da napiše žalbu na bilo koji deo postupka i da zaustavi sve radnje do okončanja pred komisijom.
Komisija koja trenutno radi oko 100 predmeta dnevno rešava otprilike za 70 do 75 dana. Neki zakonski rok je 30 dana i to je najveći problem bio kada su javne nabavke u pitanju, ne loš zakon, nego mogućnost da se zloupotrebi zakon da bi se ostvario neki svoj finansijski cilj.
Da li mislite da ne treba da postoji Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki? Da li ne treba da se žali neko ko smatra da mu je neko pravo povređeno garantovano Zakonom o povređenom postupku ili hoćete da ukinemo Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki i da prebacimo na sudove? Znate li kada ćemo da završimo javnu nabavku? Nikad. Nikad. Koliko vam traju sudski postupci? Po godinu dana. Problem je bio taj jednostavno što je postojala jedna želja da se jedan dobar zakon zloupotrebi, izmanipuliše sa njim i stvori usko grlo.
Sada smo povećali broj članova komisije na osam. Napravićemo još neka zakonska rešenja…

Završavam. I videćete da će zakon mnogo drugačiji da bude.

Pa ja ne mogu da se načudim nekim stvarima koje su ovde izrečene. Šta je problem bio kod starog Zakona o javnim nabavkama? Da li je mogao svako ko je ispunjavao uslove da učestvuje u postupku javnih nabavki? Nije.
Ako nije bilo nekog da mu od naručilaca šapne, nije mogao ni da zna da se sprovodi javna nabavka. To je bilo po zakonu koji je donela DS. Koliki je bio pregovarački ili burazerski postupak javne nabavke? Oko 30% pregovarački, a danas je 5%, što je čak i bolje nego što je prosek EU.
Hoćemo li da pogledamo ta čuvena rešenja komisije koja je postupala po žalbama u postupcima javnih nabavki, da vidimo koji su njeni rokovi bili, da li je bilo neke odgovornosti za članove komisije i da li je bilo odgovornosti za naručioca ukoliko se krši zakon? Nije bilo nikakve odgovornosti.
Ili, samo Fond zdravstvene zaštite u prvih devet meseci primene zakona uštedeo je 35 miliona evra. Znači, sa istom količinom lekova koji su bili na tržištu svim građanima ušteda je 35 miliona evra. Očigledno je da neko ne razume šta je ušteda. Ušteda je kada sa isto novca uradite više. Ušteda je kada uradite isto sa manje novca.
Da ne pričam o načinu rada baš te komisije koja je trebalo da brine i sprovodi nadzor nad Zakonom o javnim nabavkama.

Malo je tih dva minuta da im ispričam šta su sve uradili sa javnim nabavkama.