Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević. Izvolite.

Vreme.

Slažem se kolega da je potrebno da uvedemo redakcionu komisiju kada budemo pisali obrazloženje zakona. Mislim da redakciona komisija obraća pažnju samo na tekst zakona, ali u pravu ste, treba voditi računa o takvim greškama.
Reč ima narodni poslanik Darko Laketić.

Kolega Stefanoviću, po kom osnovu?
(Narodni poslanik Borislav Stefanović, s mesta: Replika, kao šef poslaničke grupe.)
Po kom osnovu?
(Narodni poslanik Borislav Stefanović, s mesta: Demokratska stranka četiri puta.)
Dok je spominjao DS samo je govorio o sistemu u zdravstvenoj zaštiti kakav je bio, da je bio uništen. Imate pravo na repliku.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, pravo na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, mene neke diskusije od mojih kolega jako fasciniraju. Često su imali običaj da kažu – pa, nije počeo svet od kada je SNS došla na vlast. Slažem se, Srbija postoji mnogo duže nego vlast SNS.
Način finansiranja javnog servisa jeste presudna stvar da on bude nezavistan, da ne zavisi od budžeta Republike Srbije. To svi mi znamo, ali nemojte, ko Boga vas molim, više period 2001-2004 da ističite kao najveće tekovine demokratske revolucije, zato što je baš u tom periodu bio ukinut čak i prenos sednica Skupštine Srbije. Jeste, iako neki odmahuju glavom, ukinut je od marta meseca 2003. godine do septembra i konačnog pada te Vlade 2003. godine.
Izmislili ste tada da zbog vanrednog stanja treba ukinuti, a vanredno stanje je prošlo 1. maja. Sednice su bile sve do septembra, a nije bilo prenosa. Da li su to tekovine demokratske revolucije? Da li je li to nezavisnost medija? A obezbeđivala su se sredstva iz budžeta, u tome i jeste problem.
Mogao je tada svako da naređuje javnom servisu da radi, ko je bio u vlasti, kod koga su bile poluge, da ima finansije, da radi šta on hoće. Sada ovim zakonom konačno i ta priča se skida. Ne može više.
Mogu predstavnici opozicije, predstavnici bivšeg režima da se trude, ja nemam ništa protiv za svaku njihovu konstruktivnu diskusiju, pažljivo sam slušao, ali hajde da malo pogledamo realno. Srbija nikada u svojoj istoriji nije imala bolji set medijskih zakona nego danas na ovoj sednici Skupštine i sutra to treba da izglasamo, ukoliko, naravno, bude dovoljno poslanika koji će da podrže ovaj zakon.
Svi delovi i međunarodne javnosti koji se bave time i domaće javnosti čiji nečiji lični interes nije ugrožen ovim zakonom kažu da je ovo najbolji set zakona.
Molim vas da se vratimo na diskusiju i da govorimo ono što je stvarno bilo u prošlosti, gde smo stekli iskustva i mi, ali i vi kako ne treba da se radi i šta su to loši zakoni i da priznamo jedanput da neko u ovoj Vladi bolje radi nego neka prethodna vlada, mnogo bolje, mnogo efikasnije, mnogo brže, mnogo iskrenije i mnogo više u interesu građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet se ovde u ovom domu iznose neistine. Povod jeste bilo da se ukinu TV prenosi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, atentat tada na predsednika Vlade, gospodina Zorana Đinđića, uvođenje vanrednog stanja, koje je u međuvremenu oglašeno neustavnim, ali ja sad postavljam jedno prosto pitanje – a šta mogu narodni poslanici da urade? Ne mogu ništa.

Vanredno stanje je suspenzija jednog dela Ustava. Čak su i naša prava bila suspendovana tim vanrednim stanjem, koliko god to vama smetalo.

 

 

Ne sećam da je vanredno stanje bilo do septembra meseca 2003. godine. A trebalo je. Verovatno zato da bi tadašnju opoziciju pozatvarali, pošto drugačije niste mogli ništa drugo da uradite sa njom. Koliko se ja sećam, baš zbog toga što su ukinuti TV prenosi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, poslanička grupa, ili bar grupa narodnih poslanika koji su pripadali tada Socijal-demokratskoj partiji otkazala je poverenje tadašnjoj Vladi. Možete da klimate glavom koliko god hoćete, kada je počelo da se trese, kada je broj 126 počeo da pada ispod, onda je vraćen prenos sednica Narodne skupštine.

Ali, ako su to tekovine demokratije, ko boga vas molim, nemojte više da nas učite demokratiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja u ovom famoznom članu 13. ne vidim ništa loše. Traži se da se ispita poreklo kapitala kojim treba nešto da se privatizuje. Ne znam šta je tu sporno.
Da li je sporan onaj deo da neki koji su bili umešani u velike trgovine sa duvanom za vreme vlade od 2001. do 2003. godine, kad kupiše neke od najozbiljnijih poljoprivredno industrijskih kombinata? Mislim da su neke cigarete „Fast“ bile u pitanju. Odakle toliki kapital?
Isto tako, da li je ovo surogat zakon u odnosu na prethodni Zakon o privatizaciji, odnosno na onaj koji je donet još 2002. ili 2003. godine, ne mogu tačno da se setim, kada je vrednost kapitala, predmeta privatizacije i njegova početna cena utvrđivana knjigovodstvenom vrednošću kapitala, koji je po 10 puta manji od stvarne tržišne vrednosti kapitala, a onda je početna cena bila 20% ili 1/5, znači jedan pedeseti deo tržišne vrednosti kapitala? To je bilo prepisano i u naredni Zakon o privatizaciji, i tako se privatizovala srpska privreda.
Sada kada kupite nešto sa mnogo manje novca nego što stvarno košta, pravite ekonomsku računicu. Možda je bolje da otpustite radnike, da zaustavite delatnost predmeta privatizacije, i da pravite stambene zgrade na imovini predmeta privatizacije. Jer, Bože moj, mnogo brže će da zaradi novac, ili da preprodaje proizvodne delove rascepkane na više celina, da bi se na taj način više novca steklo.
To su rezultati Zakona o privatizaciji koji se brani ovim amandmanom na član 13. To su najveća dostignuća koja smo postigli u dosadašnjoj privatizaciji. Zato što je neko nešto kupovao jeftino u bescenje, sumnjivim kapitalom, jer nikad nije radio u toj delatnosti. Nije imao dodirnih tačaka sa tom delatnošću, ne zna ništa o tome. Bilo je bitno da jeftino kupi, novcem sumnjivog porekla, i da proda što je god moguće skuplje, bez obzira kakva je sudbina tih radnika.
Odatle tih 400 hiljada novih nezaposlenih. Za to možda možemo da krivimo i one koji su kupovali takva preduzeća, ali mislim da su mnogo odgovorniji i one vlade koje su predlagale takve zakone, i oni poslanici koji su podržavali i takve vlade i takve zakone. Zato i mislim da ovakav amandman ne treba prihvatiti.

Dame i gospodo, ovo je reč o čistom drugostepenom postupku u članu 14. predloga zakona, koji, između ostalog, je regulisan Zakonom o upravnom postupku, jer mnogi zakoni se oslanjaju na taj upravni postupak i tu je regulisano. Sada zamislite sledeću situaciju da se direktno upućuje prigovor nadležnom ministarstvu. Nadležno ministarstvo kada dobije prigovor u nekom roku mora da uputi zahtev agenciji da dostave spise po tom predmetu prigovora, pa onda da odlučuju, pa da vrate nazad samo spise, ali ne i rezultat prigovora ili kako ćemo već o tome da raspravljamo.
Znači, normalan put je da se uputi prigovor organu koji je doneo određen akt, a on je dužan da sa svim spisima preda prigovor drugostepenom organu koji odlučuje. Mislim da je to toliko regulisano i toliko postoji pravna praksa, Zakon o upravnom postupku je mislim jedan od najstarijih zakona koje imamo. Tu je apsolutno sve regulisano. Problem je možda kod upravnih sudova koji čini mi se nisu u stanju da sprovode Zakon o upravnom postupku, ali to je neka druga tema.

Da li još neko po ovom amandmanu želi reč?
Reč ima narodni poslanik Bratimir Vasiljivić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne)
Na naziv iznad člana 16. i član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Vlada i Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić. Izvolite.