Molim? Naučite Poslovnik gospodine predsedavajući.
Upravo ste mi dali reč kao ovlašćenom predstavniku poslaničkog kluba.

Razjasnite mi, da li imam pravo na repliku ili da se obratim poslanicima kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe?

Ne, gospodine predsedavajući. Ne bih sada hteo da reklamiram povredu Poslovnika, ali predsedavajući kada vidi da je upaljeno treba da naznači po kom osnovu.
Nisam tražio pravo na repliku i moja prijava je bila mnogo pre nego što je uopšte došlo do bilo kakvog osnova za repliku.

Nije lako sadašnjem ministru kada je zatekao jedan poreski sistem i Poresku upravu koja je devastirana i koja nije služila svojoj svrsi. Nije lako sadašnjem ministru prilikom izrade ovakvih zakona, kako da jedno loše običajno pravo nastalo za vreme vlasti DS vrati u one zakonske okvire. Ne kažem da je DS donosila isključivo loše zakone, ali čini mi se da je mnogo veći problem od loših zakona to što su određeni ljudi sprovodili te zakone. To je najveći problem koji smo imali. Kada zateknete jednu državnu upravu, a Poreska uprava jeste deo državne uprave, potpuno razorenu, onda imate odliv u sivu ekonomiju, onda imate sivu zonu, onda imate problema.
Šta je svrha donošenja zakona? Neko reče – visoke kazne da bi se uništilo preduzetništvo. Hajde da pogledamo čemu služi kazna. Da li kazna služi samo da bi neko bio kažnjen ili visoka kazna služi preventivno da neko ne bi napravio prekršaj? Mislim da je mnogo važnije da bude preventivno nego da nastupi okolnost kada kazna mora da se izrekne.
Šta je to uopšte poreska utaja? Da li neko uopšte razmišlja o tome šta država gubi kada se izvrši poreska utaja. Gubi po dva osnova. Jedan koji je, čini mi se, često pripadnicima bivšeg režima mnogo važniji, a to je kako se puni budžet RS, a o tome nisu vodili računa dok su bili na vlasti.
Po meni je mnogo važniji onaj da dobrom poreskom politikom, dobrom poreskom administracijom štitimo onaj deo privrede, onaj deo preduzetništva koji posluje u skladu sa zakonom i propisima ove zemlje od lopova kojima je izgovor loša ekonomska situacija da ne izvršavaju svoje poreske obaveze i uništavaju onaj realan sektor koji se pridržava zakona.
Sada prozivam one koji kritikuju ovaj zakon da se izjasne da li su za privredu i preduzetnike koji rade u skladu sa zakonom i pune budžet i obezbeđuju radna mesta ili za one koji vrše poresku utaju? Izvinite, ako neko ukrade od nekog fizičkog lica nešto onda je on lopov, a kada neko ukrade nešto od države onda nije ništa. E pa, lopov je i onda. Neka se izjasne da li štite one poštene preduzetnike, poštene privrednike ili lopove koji zakidaju od države na svakom mestu i uništavaju nam realan sektor.
Ovim zakonom cilj je da se sve uvede u legalne tokove, apsolutno sve. Znam da će to naići na otpor, znam da će to da bude možda i nepopularna mera, ali jedina moguća koja garantuje ne samo punjenje budžeta, već isključivo da oni koji rade u skladu sa zakonom imaju potpunu zaštitu države, jer zato i plaćaju porez. Svaki građanin ima pravo na zaštitu od države.
Kako se vršila kontrola fiskalizacije u Srbiji? Radila se često po političkoj osnovi i po političkoj podobnosti ili nepodobnosti. Zamislite vi sada objekat koji ima 350.000 dinara registrovanog prometa u fiskalnoj kasi i višak od 450 dinara bude zatvoren 30 dana da bi njegova konkurencija koja je mila toj vlasti mogla da radi. Ko je na gubitku? Država, 10 ili 12 radnika iz tog preduzeća otišlo je na neplaćeno. Zašto? Da bi neki mangup mogao da radi ili da bi možda poreski inspektor popunio kvotu. Tako je to bilo do 2012. godine. Zašto nije svima rađena ta poreska kontrola? Zašto nije svima rađena kontrola fiksalizacije? Zato što je to tako odgovaralo onima koji su vodili tada državu.
Onda imamo jedan običaj da loš izuzetak postaje loše pravilo, a onda kada hoćemo da eliminišemo loše pravilo, neko kaže – e ne može. Može, hoćemo da uredimo državu, hoćemo da naš poreski sistem bude potpuno u funkciji, ne samo države, nego građana. Zašto kažem građana? Da li hoćemo normalnu zdravstvenu zaštitu, da li hoćemo dobrim putevima da se voze automobili, da li hoćemo da imamo savremenu vojsku, savremenu policiju, dobru nauku? Od čega se to plaća? Od poreza. Nemojte da doživljavate nešto na pogrešan način ili da predstavljate taj doživljaj na pogrešan način.
Ovim poreskim izmenama uređuje se jedna oblast. Zašto da ne javno objavljivanje preduzetnika i pravnih lica na sajtu poreske uprave da su poreski dužnici? Da li ima neko nešto protiv toga? Do sada ste, čak i Vlada Mirka Cvetkovića objavljivala 100 najvećih poreskih dužnika. Da li je to bilo dovoljno? Nije, to su uglavnom bila pravna lica koja su bila pod stečajem i nikome taj podatak nije bio od važnosti, osim da se nešto piše po novinama kako država preduzima da reši pitanje budžetskog deficita, ali ne može jer eto, već je zakasnila. Šta mislite, da li to znači kolegama preduzetnicima i osnivačima privrednih društava? Znači.
Kažite mi molim vas ko će da sarađuje, ko će da radi sa poreskim dužnikom? Ako ne plaća obaveze državi neće ni kolegi sa kojim posluje. Na taj način ih prisiljavamo da rade u okviru zakona, a ne da sada imamo na stotine preduzeća koja su u blokadi, pa se kaže da je posledica te blokade ekonomska kriza u Srbiji. Da li je samo ekonomska kriza u Srbiji, da li postoji i to da se neko zadužio za robu, prodao za gotov novac, stavio ga u džep i ostavio i državu na cedilu i onoga od koga je uzeo robu? Jeste, dešava se u 90% slučajeva. Još može da osnuje i drugo pravno lice, može da osnuje drugu pravnu delatnost i da nastavi po starom.
Da li je to problem sa ovim zakonom što to više neće moći, što ćemo moći da kažemo – jeste, ovo su koji kradu od države, krašće i od vas? Izgleda mi da ovde dolazi do jedne klasične zamene teza. Tačno je da imamo višak zaposlenih u državnoj upravi. Hajde da sa onim zakonom o budžetskom sistemu vidimo šta ćemo sa tim viškom, jer očigledno postoji problema i u poreskoj upravi na nivou Republike da nema dovoljno kadrova koji mogu efikasno da vrše nadzor i kontrolu naplate poreza sa jedne strane, a sa druge strane imamo u poreskoj upravi, zaposlene u drugim organima državne uprave koji jednostavno ništa ne rade, sede i čekaju da prime platu, a neki čak i ne dolaze na posao. Ako bismo krenuli da ih otpuštamo neko bi rekao da otpuštamo nepodobne. Izvolite gospodo, moći će da prelaze i iz drugih državnih organa i u poresku upravu i da se vrši preraspodela u samim organizacijama poreske uprave.
Bila je još jedna loša praksa u poreskoj upravi do 2012. godine, a to je da ne postoji kvalitetna sistematizacija radnih mesta, da ne postoji analiza svrsishodnosti i opravdanosti za veliki broj zaposlenih u nekim poreskim upravama. Čak je bilo i to da su zapošljavani u poresku upravu, recimo navešću primer, pošto sam iz Požarevca, ako se ukaže slobodno mesto po sistematizaciji u Poreskoj upravi u Požarevcu neki miljenik DS npr. iz Vranja dobiće rešenje da je zaposlen u Poreskoj upravi u Požarevcu samo da bi dobio posao, iako tu poresku upravu nikada u životu nije video. Tako se radilo do 2012. godine.
Sada nemojte da se čudite zbog sive zone, zbog sive ekonomije. Neko je proizveo, neko je stvorio. Nije za to kriva poreska politika nego to što smo od izuzetaka, i to loših, pravili pravila, i to loša, koja jednostavno moraju da prestanu. Jedini način jeste da se usvoji i ovaj i još niz zakona da loša praksa, loša pravila prestanu i da na taj način Srbija počne konkretne reforme državne uprave, što je obećano i u izlaganju mandatara Aleksandra Vučića prilikom izbora Vlade Republike Srbije.
Ovaj zakon je samo prvi korak ka uređivanju državne uprave i zato će poslanička grupa SNS u Danu za glasanje da glasa za ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i ove rasprave koje sada vodimo su u svrhu povećanja kontrolne uloge koju Narodna skupština ima prema organima izvršne vlasti, a kroz kontrolu rada ili regulatornih tela ili kroz izveštaje nezavisnih državnih organa, kao što je Fiskalni savet.
Mislim da je ovo prva jedna takva sednica u Skupštini Srbiji, gde imamo ove izveštaje o kojima Narodna skupština raspravlja, zato što je cilj i ove skupštinske većine da Narodna skupština potpuno ostvari svoju ulogu koja je predviđena Ustavom Republike Srbije, Zakonom o Narodnoj skupštini i Poslovnikom o radu Narodne skupštine i da se podigne ugled najznačajnijeg i najvišeg predstavničkog organa u Republici Srbiji. Taj ugled je, čini mi se, namerno urušavan da bi se posledice jedne loše vlasti prevalile na narodne poslanike, a onaj ko je stvarno kriv da sedi u nekoj drugoj ulici i nekoj drugoj zgradi.
Ima i sada pokušaja takvih udara, ali mislim da ćemo sa ovakvim sednicama i budućom zakonodavnom aktivnošću to nekako sprečiti.
O radu Fiskalnog saveta sam izveštaj o aktivnostima koje su oni obavljali kao jedan organ ne bih hteo da polemišem zato što izveštaj odražava i ono stanje kako stvarno jeste o njihovom radu. Tačno je da su podneli veliki broj njihovih izveštaja, zapažanja, pogotovo kada su bile tačke dnevnog reda Zakon o budžetu, izmene i dopune Zakona o budžetu, kada su bili u pitanju poreski zakoni. Uopšte, sam Fiskalni savet se često dosta kritički odnosio prema organima izvršne vlasti i to je njihovo pravo kao nezavisnog organa.
Međutim, u jednom delu, u tim njihovim izveštajima, zapažanjima, kojima su tražili da država ne bolje raspolaže sa novcem, nego da više štedi, što kada se neko bavi jednim javnim poslom i kada kažete da treba da se štedi na javnoj potrošnji, naravno da se stiču politički poeni, ali Fiskalni savet nije organ koji vodi politiku. U tim željama da se više štedi, nigde nisam video jednu kompletnu analizu koliko to država može da uštedi a da ne uđe u recesiju.
Kada smanjite budžet za 100 milijardi dinara, smanjujete privrednu aktivnost u zemlji, smanjujete promet roba i usluga. Neki zaposleni gube posao zbog toga, koji ne rade u državnom sektoru, nego u realnom. Interesuje me da li je Fiskalni savet sa tim rigoroznim merama štednje, kako je predlagao, sagledao kakve bi posledice imala privreda, kakve bi posledice imala i prihodna strana budžeta, ona koja je realna, kakve bi posledice na kraju imala država.
Svedoci smo da je jedna nama jako bliska zemlja, Grčka, izuzetno zadužena država. Nećemo da ulazimo u priču zašto i kako, samo ovo navodim kao primer. Smanjili su svoj budžetski deficit po preporukama MMF i EU, javnu potrošnju, ali su i smanjili svoj bruto dohodak za 25% te prve godine. Takve, da kažem, nepromišljene posledice, mogu da budu jedne oštre i rigorozne štednje, kada je u pitanju budžet Republike Srbije.
Zato smatram da bi trebalo da se naše mere odnose u dva pravca – uštede i podsticajima za povećanje privrednih aktivnosti, ali bih voleo i da Fiskalni savet, ukoliko je moguće, nama dostavi takav podatak.
Samo da kažem da je Vlada Mirka Cvetkovića Zakona o budžetu 2012. godine ukinula subvencionisane kredite privredi. To je, gledajući na budžet, od tadašnjih 650 milijardi dinara, tih šest ili sedam milijardi, to je 1% budžeta i nije nešto mnogo da se izdvoji za privredu. Zbog nedostatka 6,5 milijardi dinara, država je imala recesiju i pad društvenog proizvoda od 3%. Kada su vraćeni subvencionisani krediti, sve je stalo. Tako da su i javne finansije i javna potrošnja i prihodna strana jako vezani za privredu. Jedno bez drugog ne mogu.
Za novac važe neka fizička pravila, ne može da se stvori, može samo da promeni svoje agregatno stanje, da li je u hartijama od vrednosti, da li je u gotovom novcu. Kada počnete prekomerno da štedite, dovodite državu do toga da ulazi u recesiju, privreda da posustaje i da zaposleni u realnom sektoru dobijaju otkaze. To je prva posledica. Druga je da se to kasnije opet odražava na budžet koji još više mora da štedi itd.
Voleo bih da nam u nekom narednom periodu Fiskalni savet napravi preporuke kako bi ta naša strategija trebalo da izgleda i da i mi kao narodni poslanici imamo prave podatke sa kojima bismo mogli da utičemo na rad Vlade, ne možda, nego bi i trebalo da utičemo na rad Vlade prilikom donošenja odluka i zakonskih predloga. Zato što je ovo nova praksa Fiskalni savet ovde podnosi izveštaj, smatram da je sada ovo jedno za njih novo iskustvo. Verujem da će u njihovom radu sledeći izveštaji da budu još bolji, njihove aktivnosti i sve ono što budu preduzimali još bolje, uvek u korist Narodne skupštine i građana Srbije, a izveštaje koji su podneli realno i verno odražavaju njihove aktivnosti koji su imali u prethodnom periodu.
Zato je Odbor za finansije doneo zaključak da predloži Narodnoj skupštini da se usvoji izveštaj o radu Fiskalnog saveta, takođe i Centralnog registra za hartiju od vrednosti. I njima je ovo prvi put da se nalaze na jednoj sednici.
Imali smo zajedničku sednicu i sa predstavnicima Komisije za hartije od vrednosti, njihov izveštaj nije ovde. Naime, 2013. godine njihov finansijski plan nije usvojen na sednici Odbora za finansije zato što smo tražili da se na finansijski plan primenjuje Zakon o zaradama zaposlenih u organima državne uprave i ograničenjima, što oni to jednostavno nisu prihvatili. Isplaćivali su i trošili sredstva na osnovu finansijskog plana koji nije usvojen i samo usvajanje njihovog izveštaja bi na neki način značilo da smo poništili našu odluku o ne usvajanju finansijskog plana.
Takođe, bili su dužni da dostave i finansijski plan za 2014. godinu. Vraćen im je, u skladu sa članom 238. stav 5, čini mi se, Poslovnika o radu Narodne skupštine, da ga dopune i da će na nekoj od narednih sednica i taj izveštaj da bude razmatran.
Ovaj deo sam dotakao zato što sam hteo da istaknem da je Centralni registar za hartije od vrednosti primenjivao potpunu zakonsku regulativu u svom radu i u finansijskom planu i da je to takođe jedan od razloga zašto je Odbor za finansije predložio Narodnoj skupštini da usvoji njihov izveštaj.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu baš u svemu da se složim sa onim što je rekao moj prethodni kolega. Za to imam razloga. Kada neko počinje da priča o tome kako se država zadužuje, ja bih voleo da kaže zašto troši taj novac, ili bar da pita gde ide taj novac? Fer bi to bilo, jer bi onda neko mogao i da odgovori – ide na vraćanje nekih kredita, kredita sa kojima ova Vlada apsolutno nikakve veze nema.
Od 2008. do 2012. godine Vlada je potrošila sedam i po milijardi evra kredita u javnoj potrošnji, bez podsticaja privredi, bez uređenja infrastrukture, bez pravljenja novih puteva. Sada neko treba da vrati tih sedam i po milijardi. Postavlja se pitanje kako i odakle?
Kada neko govori o bruto proizvodu, što se ne zapita gde nam je nestalo 400.000 radnika koji učestvuju u tom bruto proizvodu, koji pune budžet, koji imaju potrošnju? Kada neko napada sadašnje finansijsko stanje u javnim finansijama, što se ne zapita gde nestade četiri i po milijarde evra deviznih rezervi sa kursom koji je skočio sa 80 na 120? Hajde da izračunamo te kursne promene, koliko su umanjile bruto proizvod Srbije, koliko su uvećale zaduženost i stanovništva i privrede i države. Da li je sve moralo baš tako? Mislim da pokazujemo, i prethodna Vlada i ova, da ne mora baš sve tako.
Odlaganje mera zbog poplave. Možemo da budemo neozbiljni i da kažemo – ne, primenićemo one mere koje smo hteli sad i ovog trenutka, a da ne znamo koje su procene šteta na otklanjanju poplava. Koliko to Srbija treba da izdvoji da bi umanjila štete, odnosno potpuno uklonila? Kad se proceni šteta, onda možemo da napravimo jedan ozbiljan plan iz kojih izvora i na koji način da se ono što je uništeno popravi, da se primene mere štednje, da se smanjuje naš deficit u budžetu Republike Srbije i javni dug. Verujem da u Vladi Republike Srbije, u Ministarstvu finansija, sede odgovorni ljudi koji će što pre i da procene štete i da predlože mere za otklanjanje šteta i da naprave strategiju radi smanjenja javnog duga i budžetskog deficita.
Mislim da ne možemo da napadamo postupke Vlade zbog okolnosti koje su jednostavno promenjene i to za vrlo kratko vreme, za četiri ili pet dana višom silom.
Voleo bih kada raspravljamo o tome ne tražimo da neko priznaje za šta je kriv. Nekima je to teško. Nama u SNS nije. Isto tako nećemo ni da budemo ti koji će da prihvataju tuđu krivicu sa kojom nemaju nikakve veze. Neka svako svoj krst nosi.

Potpuno se slažem u nekim delovima sa izlaganjem kolege iz DS, ali znate, ako može da bude da je neko potrošio 100 miliona, primera radi, dinara, ne mora evra, i da je neko potrošio možda 300 miliona dinara, hajde da pogledamo efekte. Hajde da pogledamo efekte onog zaduženja 7,5 milijardi evra. Nema ih.  Ne postoje. Hajde da pogledamo efekte sadašnjeg zaduženja. Da li se konačno završavaju autoputevi? Samo za jednu godinu više je urađeno nego za četiri.
Ne možete da imate privredu ako nemate infrastrukturu. Spominjao sam Grčku. Ne bih voleo da sam u njihovoj situaciji bar na neki način. Na neki način bih voleo. Jesu prezaduženi. Zato ne bih voleo. Da su uredili svoju infrastrukturu, jesu. Spremni su. Osposobili su se. Prezadužili su se, ali imaju aktivnost da to vraćaju. Mi smo prezaduženi, a privredu više nemamo. Infrastrukturu nemamo.
Hajde da pogledamo te efekte. Jedan kolega, baš iz poslaničkog kluba DS, kaže da Narodna banka troši devizna sredstva na odbranu kursa dinara. Hajde da pogledamo efekte. Tačno je, potrošili smo 600 miliona evra. Koji su efekti? Kurs evra je nepomeren, referentna kamatna stopa što niža, a privredna aktivnost što veća, smanjena za 3,5%. Potrošeno je 600 miliona evra. Vraćamo se na onih četiri i po. Sa devet referentna kamatna stopa je skočila na 14,5 i potrošeno je 4,5 milijarde evra i kurs evra je za 40 dinara veći. E to su efekti. Hajde da merimo efekte.
Sve ovo što se radi jeste jedan početak reformisanja celog društva, celog društva, celog sistema, i ekonomskog i državnog. Nešto mora i da se plati, ali hoćemo da vidimo korisne efekte od tog novca koji se troši. Valjda je to cilj svih nas ovde. Videli smo kako ne treba, mi mislimo da ovako treba, ali barem da bude neke iskrenosti u izlaganjima kolega, da ne bude to zlonamerno. Ništa drugo ne tražimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, od usvajanja, odnosno donošenja Zakona o javnim nabavkama, ovo je prvi put da Narodna skupština po novom zakonu može da raspravlja o radu jednog nezavisnog državnog organa, koga imenuje Narodna skupština na predlog Odbora za finansije i koji u svojim nadležnostima jeste da postupa po žalbama kada je u pitanju Zakon o javnim nabavkama.
Mogu da kažem da je po prvi put od početka uvođenja javnih nabavki na teritoriji Republike Srbije, bio sproveden jedan pravi javni konkurs na kome su birani članovi Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Nije bilo kao ranije, da su one stranke koje su vršile vlast, došli sa spiskovima članova komisije, predložile Odboru za finansije, zahvaljujući većini koju su imale, izglasale to kao predlog na Odboru za finansije i uputile Narodnoj skupštini. Tako je to bilo ranije. Sada je sproveden pravi konkurs koji se sastoji iz dva dela.
Prvi deo je vezan za pismeni ispit članova komisije, koji je pripreman od strane raznih organizacija koje su učestvovale u postupku donošenja Zakona o javnim nabavkama, da je neposredno desetak minuta pre početka tog pismenog ispita, su određena koja će to pitanja da budu i u tome su učestvovali i članovi odbora koji su sprovodili konkurs, svako je stavljao svoje pitanje i oni koji su podržavali Vladu Republike Srbije i oni koji su bili opozicija.
Niko od nas koji smo učestvovali u tom postupku nije znao koja će pitanja da budu na pismenom testu. Oni koji su ispunili uslove predviđene pismenim testom, posle toga su imali jedan vid intervjua sa članovima odbora koji su sprovodili taj konkurs. Tu smo videli u stvari kako ne treba da se radi i kako ne treba da radi komisija koja pruža zaštitu u primeni Zakona o javnim nabavkama.
Komisija pre ove, radila je tako što je predsednik komisije uvek bio izvestilac o svakom predmetu koji se vodio, a savetnici su pripremali izveštaje, bez potpisivanja i upućivali komisiji na odlučivanje.
Nije postojao ni audio zapis, ni video, ni zapisnik u formi stenografskih beleški, niti su ostali članovi komisije imali priliku da vide predmet pre same sednice o kojoj su odlučivali o tom predmetu. Tada bi stavili gomilu papira pred njih, predložili zaključke i rekli – ako nekoga interesuje, može da se uveri šta piše u predmetu. Voleo bih da vidim te članove komisije, osim da su supermeni, da u roku od pet minuta mogu da se upoznaju šta piše u predmetu i da se izjasne po zaključcima koje je predložio neki savetnik koji radi u Komisiji za javne nabavke.
Zato smo imali kao posledicu pravnu nedoslednost u primeni Zakona o javnim nabavkama, gde se dešavalo da o istoj pravnoj stvari po istim osnovama ista Komisija dva puta različiti odlučuje ili više puta različito odlučuje. Takvo je stanje bilo kada je bio na snazi prethodni Zakon o javnim nabavkama.
O rokovima ne bih želeo ni da govorim u kojima je Komisija postupala. Zbog lenjosti članova Komisije, potpune nekontrole od strane i nadležnog odbora i Narodne skupštine Republike Srbije, znači, potpuno odsustvo kontrole, često se tražilo da se više puta jedan papir dostavi Komisiji koji je više puta već bio dostavljen, da bi se dobilo odlaganje o donošenju odluke još 30 dana.
Postojali su oni koji su primenjivali Zakon o javnim nabavkama u dogovorima, znači, i naručioci i ponuđači, da dokle god ne dobije određen ponuđač posao ta javna nabavka mora da bude obarana.
Imali smo situacije da je jedan postupak javne nabavke trajao po dve i tri godine. Možda neko kaže – to nije tema rada ove komisije. Jeste, zato što je ova komisija nasledila jedan veliki broj takvih predmeta po kojima je morala da postupa po starom Zakonu o javnim nabavkama.
Znam da će sada mnoge kolege poslanici koji ne podržavaju ovaj zakon da mu nađu milion razloga da ne valja, a ja ću da vam kažem samo jedan jedini koji ne valja, ali njima ne valja, onima koji su se bogatili, nezakonito sticali novaca, ne valja kriminalcima koji su učestvovali u postupcima javnih nabavki, koji su zgrtali ogromna sredstva od građana Srbije. To je najveći problem u primeni Zakona o javnim nabavkama.
Sve možete da pričate, i o složenim procedurama, a šta ima transparentnije nego da svako ko želi da učestvuje u postupku javne nabavke zna koji naručilac iz svog plana, kakve nabavke ima i da li su neke od tih nabavki predmet njegove delatnosti­?
Da ne bude sve baš sjajno, Komisija smatram da je imala i u svom početnom delu određenih problema. Na prvom mestu je jedan veliki broj predmeta koje su nasledili od prethodne Komisije za zaštitu javnih nabavki. Zbog toga se u početku i nije mogao postići onaj rok od 30 dana za postupanje Komisije, kada je u pitanju odlučivanje.
Znam da su mnogi članovi Komisije radili i van radnog vremena da bi nadoknadili rokove koje je prethodna Komisija napravila i kada su čuli da neće da budu izabrani, namerno opstruisali donošenje odluka, da bi pokazali novu Komisiju kao neefikasnu. Za to vreme su primali i te kako fine plate.
Ima sada i među ovim članovima Komisija onih koji su bili u prethodnoj, ali se u toj prethodnoj nisu obrukali i zaslužili su i dosadašnjim radom na osnovu ovih izveštaja da budu i ubuduće članovi Komisije.
Prvi put je uveden institut u Zakon o javnim nabavkama da nadležni Odbor za poslove finansija može da za svaki pojedinačni predmet koji se vodi u Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki pozove člana Komisije koji postupa po tom predmetu, da bude obrazloženo zašto ne postupa, kakve probleme ima u predmetu i da se proveri zakonitost odluka koje se predlažu Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
U daljem radu Komisija treba da se izbori i sa tim da što je god moguće više skrati, odnosno uvede u zakonske okvire taj rok po postupanju, ali mislim da u jednom delu Komisija treba da koristi sve instrumente koji su im dati pravom zakona, da ne bismo morali da zbog jednog, ne mogu da kažem nedostatka, nego zbog jednog prava na zloupotrebu zakona, a to je neopravdano podnošenje žalbe da bi se zaustavio postupak javne nabavke i da se ta žalba podnosi nebrojeno puta, iako je postupak bio u skladu sa zakonom, da bi se svi ostali ponuđači oterali i ostao onaj koji treba da dobije posao.
Mislim da Komisija treba da koristi mehanizam zabrane zloupotrebe zahteva za zaštitu prava. Ako Komisija nađe za shodno da ne može, postoje drugi načini da se zaštiti postupak javnih nabavki od takozvanih dežurnih rušilaca tendera.
Nažalost, zakon je kod svih naišao na otpor, i kod onih koji su naručioci i kod onih koji daju ponude za javne nabavke, što nam ukazuje da i te kako dobra sprega postoji između te dve delatnosti, veza koja nije smela da postoji, veza koja se zasnivala na prijateljstvu, dogovoru i novcu. Nekako je taj novac koji je sve njih povezivao i pravio ta prijateljstva.
Još uvek zakon nije u potpunoj primeni zato što neki naručioci žele da nastave po starom. Žele i dalje, na primer, da određuju diskriminatorske faktore u ponudi. Oni koji su dozvoljeni, dozvoljeni su samo zakonom i ne može nikako drugačije. Nažalost, veliki broj ponuđača u takvim postupcima neće da obavesti Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki baš zbog toga što se nada da će u budućnosti i on da dobije neke privilegije jednom takvom diskriminatorskom ponudom.
Ja ću samo jedan primer da navedem, najbliži sa kojim sam upoznat. Bolnica u Požarevcu raspisuje oglas o javnoj nabavi za nabavku hrane i pranja posteljine i veša. Uslov da biste učestvovali u postupku javne nabavke jeste da onaj koji daje ponudu mora da radi za najmanje dve bolnice. To nije diskriminatorska ponuda koja je dozvoljena zakonom? Da stvar bude još gora, niko nije uputio zahtev, odnosno žalbu Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. To može da bude jedan od načina bodovanja o kvalitetu ponude, ali ne može da bude uslov da date ponudu u javnoj nabavi. To je samo jedan mali primer.
Neki državni organi takođe su želeli da izbegnu primenu Zakona o javnim nabavkama. Setite se samo čuvene afere oko nabavke lekova u apotekarskim ustanovama u prošloj godini, gde se krivio fond, a javnu nabavku je trebalo da sprovede Apotekarska ustanova Beograd. Krivio se zakon, pa se krivio ministar, pa se krivio i predsednik Vlade i cela Vlada i političke stranke. Kad smo rekli – hajde, u redu, sprovedite javnu nabavku u pregovaračkom postupku, da bismo zaštitili zdravlje građana Republike Srbije, ali da znate da ćemo da proverimo pod kojima uslovima i kako ste nabavili medicinsku opremu i lekove i da uporedimo cene i uslove sa onima koje je postigao Republički fond za zdravstvenu zaštitu, e, tad su ućutali, tad više nema problema. Pa - hajde da vidimo koje su cene bile u 2012, pa da vidimo koje su cene bile primenom novog zakona u 2013. godini, još više su ućutali.
Zakon o javnim nabavkama nema složenih procedura, nema procedura koje ne mogu da se postignu. Njegova najveća prednost jeste što je najveći deo postupka javne nabavke dostupan javnosti. Izgleda mi da je nekima u Srbiji, koji kritikuju ovaj zakon, to najveća mana zakona i baš nas briga što to kritikuju. Ovaj zakon može da doživi samo promene da bude još bolji, ali će i oni koji učestvuju u postupcima javnih nabavki, kako od naručilaca, tako i od ponuđača, morati da prihvate pravila igre koje je država donela da bi zaštitila svoj interes i interes građana, na štetu izgleda mi pojedinačnog, ali ja tu ne mogu da im pomognem, niti imam želju.
Posao ove komisije za zaštitu prava u postupcima prava javnih nabavki jeste da i ona svoj doprinos da u sprovođenju jednog zakona. Zato je i birana, zato je Odbor za finansije doneo odluku da da zaključak kojim se prihvata izveštaj, zato što opisuje većinu problema i one rezultate koji su stvarno postojali u radu te komisije i uvek smo spremni da razgovaramo i o izmenama zakona, dopunama, ali nikako sa interesnim lobijima, nikako sa onima koji bi hteli da se zakon ublaži, da bi mogli da nastave svoje prljave poslove, nego isključivo u interesu da zakon bude još bolji i da njegova primena bude još kompletnija. Zato je Odbor za finansije i doneo zaključak kojim se preporučuje Narodnoj skupštini da usvoji izveštaj o radu Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Članovi 102. i 103.
Ne želim da mi se ono što nisam rekao gura u usta, pogotovo prilikom reklamiranja Poslovnika. Upravo sam odao priznanje i narodnim poslanicima koji nisu podržavali prethodnu Vladu i koji su učestvovali u postupku izbora članova Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ne znam zašto se neko stalno identifikuje da je kriminalac kad mu ni jednu jedinu reč nismo rekli o tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da neko pokušava da ne shvati ili ne želi da shvati šta je osnovni cilj Zakona o javnim nabavkama. Osnovni cilj Zakona o javnim nabavkama je da ona dobra i usluge koje se pružaju državnim i drugim organima budu plaćena onoliko koliko zaista koštaju na tržištu. Ni dinar više. Ni dinar manje. To je cilj jednog takvog zakona.
Da ne bih rekao da je zakon neprimenljiv, zato što je neko od kolega ovde rekao pre nekoliko dana kada donosimo jedan zakon potrebna je politička volja, a često i konsenzus. Ali, u sprovođenju zakona nema ni političke volje ni konsenzusa, zakon se sprovodi. Ko god da je kršio Zakon o javnim nabavkama, i ovaj sadašnji i onaj prethodni, treba da odgovora. Toga se uopšte mi iz SNS ni ne brinemo, ni ne stidimo.
Kada su u pitanju Uprava za javne nabavke, želeo bih samo da obavestim Narodnu skupštinu, da je Narodna skupština razmatrala Izveštaj Uprave za javne nabavke. Odbor za finansije je to na prethodnoj sednici uradio. Samo bih još hteo da vam kažem, pošto je ovde bilo mnogo priča oko toga kako se sadašnji Zakon o javnim nabavkama ne primenjuje, pa čak i ovde u Skupštini. Sedma sednica Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava je održana 16. juna 2014. godine.
Dnevni red sa te sednice bio je sledeći: Razmatranje Izveštaja o radu Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki u periodu od 1. aprila do 30. juna 2013. godine, raspravljamo sad o tome; Razmatranje Izveštaja o radu Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki od 1. jula do 31. decembra 2013. godine. Jedini državni organ koji dva puta godišnje podnosi izveštaj nadležnom odboru i Narodnoj skupštini jeste Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Po odredbama Zakona o javnim nabavkama i zahvaljujući tim odredbama danas možemo o tome da diskutujemo i svako da kritikuje, pohvali, osporava, navodi primere. Ne mogu ničim da opravdam bilo koga iz bilo koje stranke ako je kršio zakon i ako nije postupao u skladu sa rešenjima nadležnih državnih organa. Što se mene tiče, dalje mogu da nastupaju drugi državni organi koji su za to zaduženi.
Treća tačka dnevnog reda je Razmatranje Izveštaja Uprave za javne nabavke o sprovedenom nadzoru nad primenom Zakona o javnim nabavkama. Četvrta tačka – Razmatranje Izveštaja Građanskog nadzornika o izvršenom postupku o nadgledanju javne nabavke, pružanja zdravstvenih usluga hiperbarične oksegione terapije usled popunjenosti kapaciteta zdravstvenih ustanova itd. Radili smo mi i Građanskog nadzornika.
Dalje, nabavke u vezi odbrane. Peta tačka – Razmatranje Izveštaja o sprovedenim nabavkama u oblasti odbrane i bezbednosti Kancelarije za evropske integracije 2013. godine koji je dostavio Generalni sekretarijat Vlade.
Kao što vidite, o svemu ovome je raspravljao Odbor za finansije i pozivam predstavnike političkih stranaka koje su prisutne u ovom parlamentu da zarad njihove obaveštenosti i njihovi predstavnici učestvuju u radu skupštinskih odbora. Na koliko sednica su bili predstavnici drugih stranaka koje ne podržavaju Vladu RS? Zato što ne dolazite, ne učestvujete u radu i ne znate šta se dešava na tim našim sednicama. Svaki narodni poslanik može da dođe. Član odbora bi trebao jer ima obavezu. Zato ga je i birala Narodna skupština da bude član tog odbora. Ne dolaze ni članovi ni zamenici. Nešto važnije vam je na pameti. I onda hajde da kritikujemo.
Znači, rešili smo pitanje Građanskog nadzornika i javnih nabavki u oblasti odbrane i Uprave za javne nabavke.
Da se vratimo i na tu priču oko sprovođenja zakona. Nažalost, ne kažem da prethodni zakoni nisu bili pomak u nečemu što je regulisalo kako se troše državna sredstva. Najveći problem je bio to što se zakon nije sprovodio, što su za neke interesne grupe odredbe tih zakona napisane i što niko nije snosio nikakvu posledicu zato što nije primenjivao Zakon o javnim nabavkama, osim što mu je državni revizor napisao prekršajnu prijavu, pa smo morali da uvedemo institut novog krivičnog dela – zloupotreba u postupcima javnih nabavki.
Toga do sada nije bilo u zakonodavstvu. Da je bilo, ne bismo imali ovu oblast u tako lošem stanju. Zbog nepostupanja i loših zakonskih rešenja došlo je do jedne pojave u običajnom pravu da se zakon ne poštuje i to su u velikom broju slučajeva radili i naručioci i ponuđači. Mislim da ćemo u narednom periodu zajedno sa upravom i Komisijom, ali nažalost i sa nadležnim tužiocima i sa nadležnim sudovima da naučimo neke da se zakon poštuje.
Isto tako, zamoliću gospodina predsednika Komisije, gospodina Varinca da kaže koji su rokovi bili u postupanju Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki do 30.06., period kada su nasledili i stare predmete, koji su rokovi bili do 31.12. 1013. godine, a mislim da imate podatak i za ovu godinu, barem za prvi kvartal, pa da vidite koliko je Komisija skratila rokove od kada je osnovana.
Pošto mi je neko rekao da ne pričam o starom zakonu, ne želim da pričam o tome da je velika i bitna razlika između onog prvog papira koji uđe i onog koji se zvanično zavodi kao datim kada neki predmet po prethodnom zakonu uđe na razmatranje Komisije koja je regulisala zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Ne bih o tome zato što znam da je Komisija da bi opravdala svoju neažurnost i lenjost tražila po više puta jedan isti papir da bi sa svakim dobijanjem toga papira dobila još 30 dana za odlučivanje. To je izvrgavanje zakona.
Što se tiče dežurnih rušilaca tendera, pitao sam i predstavnika Komisije da li se koristi mehanizam zabrane zloupotrebe zahteva za zaštitu prava? Ako se ne koristi u dovoljnoj meri, onda sam spreman da razgovaram o dopuni zakona, da dežurne obarače tendera eliminišemo iz postupka javne nabavke.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno se slažem da najbolja zaštita kada je u pitanju javna nabavka jeste javnost, učešće javnosti u postupku javne nabavke. To sam i više puta rekao kada je donošen zakon, kada je postupak donošenja zakona bio u toku.
Po sadašnjem zakonu, svaki naručilac javnih radova dužan je da napravi plan javne nabavke, da ga dostavi Upravi za javne nabavke, na čijem će sajtu da bude objavljen plan javne nabavke. Takođe mora da se napravi u zakonu katalog ponuđača za javne nabavke. Znači, svaka javna nabavka, po novom zakonu, mora da se nalazi na tom jedinstvenu državnom sajtu. Bilo je sporenja samo u jednom delu – da li treba i datume da stavljamo kada će da bude raspisan oglas ili ne?
Došli smo do zaključka da ne treba stavljati datume zato što je Srbija malo tržište. Verovatno će vrlo brzo da se dogovore da jedan ponuđač radi posao u termoelektranama u Kostolcu, drugi ponuđač da radi u termoelektranama u Obrenovcu, pa smo rešili, da ne bi mogli da se dogovaraju i da nemaju toliko poverenje jedni u druge nego da daju kvalitetne ponude, da datum kada će biti raspisan oglas ne bude u postupku.
Zbog toga je i u Zakonu doneta odredba da Odbor za finansije i kontrolu trošenja budžetskih sredstava u svakom trenutku može da pozove čitavu Komisiju, pojedinog člana Komisije, da im se dostavi izveštaj o odlukama i rešenjima koje je donela Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ili da se dostavlja izveštaj o postupku koji Komisija vodi. Ne znam više šta može da bude transparentnije u postupku javnih nabavki?
Naš najveći problem u primeni zakona jeste ta sprega koja postoji između ponuđača, između naručioca i, da ne poverujete, između ponuđača i ponuđača. To u nekom brzom periodu nijedan zakon ne može da reši, ali verujem da kako bude primena ovog zakona išla u budućem vremenu, da će ovakvih primera da bude sve manje i manje.
Slažem se da je možda u nekom delu Zakon o javnim nabavkama zloupotrebljavan. Više puta sam rekao, i sada ću da ponovim, zloupotrebljavan je od strane dežurnih rušilaca tendera. Ne mogu više ni da budu dežurni rušioci tendera, jer, ako je ispravna tenderska dokumentacija, ne može da bude javna nabavka poništena od strane komisije, nego jednostavno zatrpavaju komisiju nepotrebnim žalbama da bi sprečili ili odložili početak javnih radova.
Ako baš bude bilo potrebno, napravićemo za taj deo izmene i dopune Zakona. Postoji način da se i tome stane na put, pa da vidimo da li će neko čisto reda radi da piše žalbe ili će da izvadi iz džepa dosta dobar svežanj novca da bi platio taksu kad mu žalba padne. Postoje i drugi načini. Hvala lepo.

Reč ima narodna poslanica dr Aleksandra Tomić.

Reč ima narodni poslanik Milan Latković.

Reč ima narodna poslanica Ljubica Mrdaković Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Mujo Muković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mujo Muković. Neka se pripremi narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojčić. Izvolite.