Pitam gospodina Vesovića da se izjasni, izgleda mu ne dade predsednik da se izjasni, nego je ustao da to uradi sam. Umesto da odgovori na pitanja, minut je pričao o nečemu potpuno petom.
Da se vratimo mi na ono prvo. Šizofreno može biti svašta. Za mene je, na primer, šizofreno da neko dovede u Narodnu skupštinu čoveka koji ne krije da podržava HOS, Hrvatske odbrambene snage, čoveka koji šeta tamo po njihovim skupovima, a onda onaj koji je tog takvog tipa doveo ovde priča o Ratku Mladiću. Potpuno je nesvestan, izgleda, da je general Mladić imao borbe baš protiv tog HOS-a u Hercegovini. To je, na primer, primer šizofrenije.
Druga stvar, šta je ko imao za diplomski rad neka bude njegova privatna stvar, ja to uopšte ne pitam. Ja pitam lepo za konkretno ljotićevski časopis „Novu Iskru“, ja pitam za ono što je čovek svojim imenom i prezimenom, kao sopstveni stav, ne moj ili nekog petog pa prepričao nego kao sopstveni stav, izneo u tom časopisu, gde je hvalio „Zbor“, gde je hvalio Dimitrija LJotića, gde je hvalio njegove dobrovoljce, dakle, one ljude koji su bili de fakto, crno na belo, nedvosmisleno, to svi znaju, to istoriografija jako dobro poznaje, u službi okupatora u ovoj zemlji za vreme Drugog svetskog rata i umešani u zločine protiv civilnog stanovništva, protiv naših sunarodnika. Dakle, kada neko te stvari propagira kao svoje političke stavove, potpuno je legitimno da za to odgovara. Ne mora da ide ništa duboko i daleko, nego da lepo kaže kratko i jasno srpski: „jesam, to sam mislio, ali ne mislim više, stidim se“ ili: „jesam, to sam mislio i dalje mislim tako“, a ove ostale pokušaje izvrgavanja da ostavi za neku drugu priliku. Ovde se razgovara, dame i gospodo, vrlo konkretno.
Gospodine Vesoviću, možete vi da počnete, a ako ne smete vi, može onaj od malopre.