Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, isto kao i moj kolega Cvetanović, uložio sam amandman na član 17. koji se odnosi na diskriminaciju u vezi zdravstvenih usluga.
Za razliku od mog kolege Cvetanovića, koji je predložio da se tačka 3. briše, predložio sam da se doda još jedna tačka kojom bi se sasvim jasno razgraničila obaveza zdravstvenih ustanova da uslugu invalidima pruže preko reda.
Tu sam imao obrazloženje Vlade koje, po meni, ne stoji, da se ova obaveza nalazi u tački 1 - to je odbijanje da se pruži zdravstvena usluga osobi sa invaliditetom zbog njene invalidnosti. Smatram da su pružanje usluge preko reda i odbijanje da se pruži zdravstvena usluga dva sasvim različita pojma i nije bilo razloga da Vlada ne prihvati ovaj amandman.
Sasvim sigurno da invalidi imaju danas dosta problema u našem društvu. Ovim bi se, na neki način, omogućilo da makar do zdravstvenih usluga, koje su im neophodne, dođu preko reda i njihov položaj bi se popravio na neki način.
Iskreno, u vezi ovog zakona se nadam – s obzirom da imam obavezu prema mojim Jagodincima, radnicima opreme iz Jagodine, a to su invalidi rada, jer je to preduzeće koje zapošljava invalide rada, koji već godinama ne primaju plate ili su to izuzetno male plate; da podsetim ministra Lalovića da je obećao poodavno da će o statusu svih invalida rada svih tih preduzeća biti urađena podrobnija analiza i jedan zakon – da ovo zakonsko rešenje, koje je krajnje nejasno i neobavezujuće, ne bude amnestija od odgovornosti Ministarstva i samog ministra. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je izuzetno nezadovoljna ovim predlogom zakona zato što ova rešenja nisu bolja od prethodnih. I prethodnim rešenjem poljoprivredni penzioneri su bili zakinuti, oni ionako imaju izuzetno niske penzije, a ovim rešenjem situacija je još lošija.
Kad ste se već odlučili za obveznice kojima ćete isplatiti dug penzionerima, eventualno smo mogli da očekujemo kao neko poboljšanje vezivanje iznosa tih obveznica za devize, pa bi penzioneri sasvim sigurno bili u situaciji da te obveznice jako lako i brzo unovče u svakoj banci u Srbiji; bez obzira što su obveznice za veliki broj njih nepoznanica, snašli bi se jako brzo kada je novac u pitanju.
Želeo bih da kažem da se obveznice stare devizne štednje sa rokom isplate 2010. godine naplaćuju sa 75% od stvarne vrednosti. I, penzioneri bi onda stvarno bili u situaciji da odluče da li će od tog duga koji im je dužna država uz jedan manji deo naplatiti odmah, uz izvestan gubitak, ili će čekati eventualno 2010. godinu. Siguran sam da bi se većina njih, s obzirom na godine, odlučila da taj dug naplati odmah, pa makar i to bio gubitak od nekih 20-30%.
Ovako ste ih ostavili u situaciji da moraju da poštuju ove rokove koji su pred nama, uz izuzetno nepovoljnu kamatu, s obzirom na ono što su već govorili moji prethodnici o inflaciji. Nema nikakvog razloga da inflacija u narednoj i onoj tamo godini bude manja nego što je u ovoj godini. Činjenica je da je to jedna generisana inflacija od 2000. naovamo, pre svega kroz jednu nerealnu politiku kursa i da ćemo u narednim godinama biti u situaciji da se i te kako borimo protiv inflacije.
Uostalom, nije to problem samo naše zemlje, to je problem svih zemalja u tranziciji i ne bi trebalo da zavaravamo penzionere ovim iznosom kamate. On je premali. Samo u toku naredne godine, 2006. izgubiće verovatno desetak, dvanaest posto od svog osnovnog duga, a neće dobiti ni prvu ratu penzije, a u toku naredne godine isto tako gubitak će biti znatan.
Sve u svemu, do 2010. godine verovatno će izgubiti oko 40 - 50% realno od iznosa duga koji država ima prema njima, i to je neuporedivo lošije rešenje nego da smo kroz obveznice, koje bi bile garantovane jednom deviznom klauzulom, išli na isplatu ovih penzija, odnosno duga prema penzionerima.
Očigledna je loša namera predlagača i Vlade da se ovaj dug na sve načine umanji, da se penzionerima što manje isplati, a radi se o pre svega o poljoprivrednicima koji izuzetno teško žive i koji su možda najveći tranzicioni gubitnici ovih prethodnih godina, jer ste ih stavili u situaciju da se bore za svetske cene koje ste formirali na osnovu jednog nerealnog kursa, s jedne strane, a isto tako ste ih liberalizacijom uvoza poljoprivrednih proizvoda, svega i svačega u Srbiju izložili nečuvenoj konkurenciji. S druge strane, cene inputa, repromaterijala pratile su rast inflacije.
U makazama između cena i troškova poljoprivrednici danas nisu u situaciji da zarade bilo šta. Većina njih ne može niti doprinose za socijalno osiguranje da isplati, pa smo, nažalost, došli u situaciju da ne mogu ni da se leče, da dođu do lekova, osnovnu zdravstvenu zaštitu sebi da obezbede.
Ovim predlogom zakona, ono što im je država dužna i eventualno neku mogućnost koju su imali kroz isplatu tog duga da obezbede sebi lečenje, izgubili su, tako da sve u svemu imamo pred sobom jedno loše rešenje, za koje SRS dokazuje, evo već jedno sat i po, ministru da će značiti samo smanjenje iznosa koji je država dužna penzionerima.
Ostaje nam na kraju da pozovemo i poslanike ostalih političkih partija da ovakva rešenja na prihvate, jer ovo nije u interesu građana, a u ovom slučaju penzionera poljoprivrednika.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon o hipoteci, zakon koji se nekim čudom našao na ovom skupštinskom zasedanju, jer na osnovu onoga što smo pre par nedelja imali priliku od ministra Mlađana Dinkića da čujemo, kada je u pitanju ekonomska politika Vlade, ovaj zakon nije trebalo da se nađe na današnjem zasedanju, jer on podstiče ličnu potrošnju.
U svakom slučaju, on onemogućava cilj Vlade da se smanji inflacija koja je predviđena za narednu godinu u iznosu od 9%, u šta niko ne veruje u ovoj zemlji. Ipak, u svakom slučaju, očekivali smo da Vlada ima doslednu ekonomsku politiku, da bar delimično ima viziju kuda vodi ovu zemlju i kako će građani Srbije živeti u narednoj godini.
Očigledno, kroz ovaj zakon koji je, na neki način, sličan Zakonu o lizingu, možemo da vidimo šta će on da donese za građane Srbije.
Zakon o lizingu, u iznosu duga koji uzimaju građani Srbije, samo nekih 10-15% ide u investicije, a sve ostalo ide na ličnu potrošnju, pre svega na automobile, pa će i ovaj zakon značiti da će građani Srbije svoje stanove zalagati, podizati kredite koji će isto tako kroz ličnu potrošnju podsticati inflaciju i stvoriti veliki problem kompletnoj privredi Srbije.
Što se tiče obrazloženja ovog zakona, čini mi se da se ono ponavlja iz zakona u zakon, kada su u pitanju zakoni iz oblasti bankarskog sektora, pre svega, obećava se ulaganje, strane i domaće investicije. U ovom slučaju se čak obećava i niža cena novca na našem tržištu.
Očigledno je, bez obzira na sve mere koje je Vlada preduzela u prethodnom periodu, da do toga nije došlo, a neće doći ni ovaj put, jer je tražnja za kreditima ono osnovno što određuje kamate na bankarskom tržištu.
Činjenica je da je Vlada ukinula čekove pre nekih godinu dana, da su građani ostali bez mogućnosti da se, na neki način, beskamatno zadužuju i da su primorani da danas od banaka uzimaju kredite po jako nepovoljnim uslovima.
U svakom slučaju, s obzirom na jako lošu ekonomsku politiku, zavisno od tih kredita, i ubuduće će potražnja za kreditima biti izuzetno velika.
Dok god ne regulišemo tržište rada, dok god imamo ovako veliku disproporciju između ponude i potražnje, kada je u pitanju tržište rada, dok god imamo ovako nizak privredni rast, malu privrednu aktivnost, nema razloga da očekujemo bilo šta dobro. Kada su u pitanju krediti, kamate će biti velike, bez obzira na ovaj zakon. Ovaj zakon sasvim sigurno od toga neće ništa promeniti.
Potpuno bih se složio sa mojim kolegama da u ovom zakonu ima dosta nelogičnosti, nekih rešenja i instituta koji su neprimereni, koji bitno favorizuju prava poverilaca, a zanemaruju prava dužnika.
Što se tiče hipoteke na neizgrađene objekte, ona je unesena u zakon, pretpostavljam, da bi se prikrili svi nedostaci ovog zakona, da bi se marketinški eksploatisao taj institut, u nadi da građani Srbije neće prepoznati sve one nelogičnosti i sva ona loša rešenja koja ovaj zakon nudi.
Sasvim je sigurno da neizgrađeni objekat nije u potpunosti definisan i, kao takav, teško može biti predmet hipoteke. Sve ono što su o katastru i zemljišnim knjigama govorili moji prethodnici, mislim da je potpuno jasno.
Ovaj institut je očigledno neizvodljiv, a s obzirom na siromaštvo koje vlada u Srbiji, zahvaljujući politici ove vlade, nema ni razloga da banke ulaze u tako rizične poslove, kada na stotine hiljada građana danas ostaje bez posla i kada je u situaciji da ne zna kako će da preživi naredni mesec.
Banke će se, sasvim sigurno, odlučivati za one vidove kredita koji su znatno manje rizični, znači, tamo gde već postoje objekti – ići će se eventualno na te hipoteke.
Kada govorimo o ovom odnosu dužnika i poverilaca, mislim da nijedan do sada donesen zakon u ovoj skupštini nije ovoliko ponizio, odnosno stavio u situaciju dužnike da su u rukama poverilaca, da u potpunosti zavise od poverilaca, a od samog starta se nalaze u jako teškoj situaciji, jer je obično iznos kredita i hipoteke koja se stavlja, na osnovu tog kredita na nepokretnost, dva do tri puta, što je sasvim neprimereno.
To najbolje pokazuje kolika je potražnja za finansijskim sredstvima u našoj zemlji i kolika je ta disproporcija između ponude i potražnje novca.
Definitivno nije izgrađeno tržište nekretnina. Što se tiče tržišta hipoteka, verovatno će ovim zakonom ono zaživeti i biće prilike da se u nekom narednom periodu razvije. Ali, činjenica je da nemamo razvijeno tržište nekretnina. Imamo činjenicu da ni cene stanova, kuća, objekata, nisu realno definisane.
Naročito je veliki problem sa cenom zemlje. Izuzetno je niska cena zemlje. Mislim da je osnovni razlog za donošenje ovog zakona baš u želji da se što pre po niskim cenama otkupi zemljište i stanovi građana, jer ova loša politika Vlade najviše pogoduje manipulativnom kapitalu i eventualnim špekulantima, zelenaštvu u Srbiji, koje se sve više širi kroz pojedina zakonska rešenja.
Veliko je obećanje predlagača i Vlade, kada je u pitanju ovaj zakon, u odnosu na preduzetništvo, na mala i srednja preduzeća. To se u potpunosti ne uklapa u politiku SRS. Želja SRS je da se privredi pomogne kroz što jeftinije kredite. To je jedini način da dobijemo jeftiniji proizvod, proizvod sa kojim možemo na inostrano tržište, što je jedini spas za našu privredu, kao i forsiranje kredita kroz Fond za razvoj.
Nažalost, ova vlada ima drugačije mišljenje. Ovi hipotekarni krediti koji se nude u svakom slučaju su znatno skuplji. Plašim se da će za veliki broj malih i srednjih preduzeća to biti njihov kraj, jer pod ovakvim uslovima, kakve propisuje zakon, neće biti šanse da mala i srednja preduzeća na vreme i u nekom razumnom roku vrate svoje obaveze.
Bilo bi potrebno istaći još par instituta. Istina, nisam pravnik, ali mi je potpuno nelogično da se sa potraživanjem može nastaviti i posle zastarelosti roka potraživanja. Taj institut nisam potpuno razumeo.
To pokazuje na najbolji način da su se favorizovali poveriocu, ukoliko su ušli u međusobni ugovorni odnos, u svakom slučaju, institucija koja daje kredit morala je da zna na koji objekat i na koju imovinu je dat taj kredit.
Kažem, on je obično višestruko manji od vrednosti same imovine. Nema razloga da se dodatno obezbeđuje i ostalom imovinom dužnika. Mislim da su to ona dva instituta koja na najbolji način pokazuju da ovaj zakon nije urađen i izbalansiran s pravima dužnika i poverilaca.
Što se ove oblasti tiče, bitno je da Vlada preduzme ozbiljnije napore kada je dalja legalizacija objekata u pitanju, jer znate da smo s tim započeli. Ali, veliki broj objekata još uvek nije legalizovan.
Potrebno je uraditi mnogo ozbiljniju analizu i prepoznati razloge zbog čega nije došlo do te legalizacije i da bi ovaj zakon, u suštini, mogao da zaživi u nekom narednom periodu.
Žao mi je što na kraju moram da kažem, čini mi se da ovaj zakon u suštini reguliše otimačinu stanova i kuća građana Srbije. On može da bude jedino u korist banaka i manipulativnog kapitala, nikako u korist građana Srbije, jer su građani Srbije lošom ekonomskom politikom dovedeni u situaciju da žive od danas do sutra.
Sam zakon, u stvari, predstavlja možda vrhunac beščašća ove vlade. Umesto da je Vlada nastojala da popravi socijalni i ekonomski položaj građana i da im omogući da pristojno žive od svog rada i od svojih plata, ona ih gura u situaciju da prodaju svoje stanove i tako ostanu bez onog što im je jedino ostalo vredno od imovine koju nisu izgubili u prethodnom periodu, od kada se sprovodi ovakva politika.
U svakom slučaju, SRS neće glasati za ovaj predlog zakona. Zalažemo se da se donese zakon o hipoteci koji bi bio znatno realniji, primereniji našoj situaciji, interesima građana Srbije, srpskog preduzetništva, a to, u svakom slučaju, nije ovaj zakon. Hvala na strpljenju.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o bankama je izuzetno značajan zakon za sve građane, a pre svega za privredu Srbije. Mislim da bi svi trebalo da delimo mišljenje da je način na koji je došao pred poslanike neprimeren, nedopustiv, jer se preko noći, u setu zakona koji su izuzetno bitni i regulišu sve oblasti, pre svega zdravstva i finansija, našao i ovaj zakon, a da nije bilo dovoljno vremena da se stručna javnost posveti ovom zakonu, pa ni mi poslanici, nažalost, nismo imali dovoljno vremena, jer je po hitnom postupku uvršten na zasedanje Skupštine.
Što se značaja zakona tiče, kao što rekoh, ima izuzetan značaj za celokupnu privredu. Dosadašnje ponašanje Vlade i Ministarstva, kada je u pitanju bankarsko tržište, čine i te kako nezadovoljnom SRS. Naša procena je da je u bankarskom sektoru učinjeno najviše štete u prethodne dve godine, a pre svega kroz jednu privatizaciju u kojoj se niti vidi neka vizija, niti se vidi strategija. I bez strategije i vizije Vlada je krenula u uništavanje svih srpskih banaka.
Ovaj zakon, koji je pred nama, samo ima cilj da taj posao koji je započet i, pre svega, urađen u toku ove godine, bude i dovršen. Mi nemamo nijedan razlog, niti jedno opravdanje od strane Vlade zbog čega se pristupilo privatizaciji svih srpskih banaka, zbog čega nije sačuvano bar par banaka, zbog čega nije došlo do integracije pojedinih srpskih banaka i stvaranje možda neke banke koja bi bila lider na ovim našim bankarskim prostorima i koja bi garantovala da ćemo u nekom narednom periodu preko te banke moći da sprovodimo neku ekonomsku politiku.
Mi smo na ovaj način izgubili bitne mehanizme kojima može da se utiče na sva privredna kretanja, a u kojoj je situaciji privreda nemam potrebe ni da govorim, to svakodnevno osećaju građani kroz sve veće siromaštvo, sve manji broj radnih mesta, sve veću nelikvidnost privrede. Nažalost, to je možda najveća šteta koju je ova vlada od dolaska na vlast učinila građanima Srbije.
Kada je u pitanju konkurencija koja se pojavila na bankarskom tržištu, očigledno je i uvek je bilo zalaganje SRS da se konkurencija omogući na svim tržištima, pa i na bankarskom tržištu. To je prevashodni cilj. U svakom slučaju, bio bi jeftiniji i efikasniji bankarski sistem. Čini mi se da posle godinu dana privatizacije skoro celog bankarskog sektora, niti smo dobili jeftiniji, niti efikasniji bankarski sistem.
Kamate koje su najbolje merilo efikasnosti nekog sistema i dalje su prevelike za našu privredu. Krediti koji se nude i dalje su uglavnom kratkoročni krediti. To su krediti za tekuću likvidnost naše privrede. Sve u svemu, nije učinjen pozitivan pomak kada je u pitanju kreditiranje naše privrede, pa samim tim i mogućnost za ozbiljniji privredni razvoj Srbije.
Hoću da kažem da smo u prethodnoj godini dobili i povoljniji kreditni rejting, tako da je bilo za očekivati da ćemo imati ozbiljniji pad kamata. To se, po meni, pre svega nije desilo zbog toga što imamo kratkoročnu ekonomsku politiku, koja je opterećena inflacijom i, nažalost, efekti koje smo mogli da očekujemo iz privatizacije pojedinih banaka kroz konkurenciju na tržištu istopili su se u činjenici da je visokim bankarskim kamatama Vlada pokušavala da utiče na smanjenje inflacije, bez obzira što će to dugoročno i te kako da utiče na privredni rast i standard svih naših građana.
Vlada ume jako često da se hvali štednjom koja je velika kod građana Srbije. To je samo privid. Činjenica je da je oko 1,5 milijarda danas u depozitima kod banaka širom Srbije. To je samo nekih 25 do 30 posto od ukupnog potencijala koji imaju građani Srbije. Još uvek je veliki novac, što se ono kaže narodski, u slamaricama, a činjenica je da je jedino visokim kamatnim stopama na devizne uloge, koje se nude građanima Srbije, Vlada uspela da jedan deo novca stavi u funkciju razvoja srpske privrede.
Nažalost, mnogo veći deo novca stavio bi se u funkciju privrede kada bismo imali razvijeno finansijsko tržište i kada bismo imali čuveni zakon o investicionim fondovima, koji već godinu dana čekamo u Skupštini Srbije. Kada bismo sav onaj novčani kapacitet koji imaju građani Srbije stavili u funkciju razvoja bilo bi više nade i za sve nas i vere da ćemo u nekom budućem periodu kroz ozbiljniju investiciju moći da pomognemo i hiljadama ljudi koji su ostali bez posla.
Zakon pred nama koji treba da izglasamo u svakom slučaju neće pružiti veliku šansu domaćim bankama, onim bankama koje još uvek nisu privatizovane, jer je očigledna želja Ministarstva finansija da se uništi domaći bankarski sektor. Još jedanput podvlačim, velika je šteta za privredu, to je jedna kratkoročna politika, koja će uticati bitno na standard i dalje osiromašenje svih građana.
Zahvaljujem se i pozivam da sve ove amandmane koje je SRS podnela shvatite kao želju SRS da se ova oblast mnogo ozbiljnije uredi, da sva pitanja u vezi bankarskog sistema budu uređena mnogo transparentnije nego što je to činjeno do sada i da se šansa, propuštenu kroz privatizaciju bankarskog sistema i oživljavanje finansijskog tržišta, ne propusti kroz privatizaciju eventualno velikih javnih preduzeća, koja je pred nama.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman, koji sam podneo u ime SRS, odnosi se na racionalizaciju uštede u koju veruje SRS. Mi smo uvereni da je ovaj projektovani budžet za 2006. godinu prevelik i da su neophodne velike restrikcije. Konkretno se odnosi na Kancelariju za saradnju sa medijima. SRS je uverena da ove poslove koje trenutno obavlja Kancelarija za saradnju sa medijima može bez problema da obavlja i Generalni sekretarijat Vlade i neka ušteda, prihvatanjem ovog amandmana, bila bi oko 44 milijarde dinara.        
Znači, pre svega razlog za ovaj predlog je ušteda, racionalizacija trošenja sredstava građana. Činjenica je da su fiskalna opterećenja privrede i građana prevelika i da je neophodno razmišljati o tome kako da se, što je moguće više, rastereti privreda. Ali i drugi razlog bi u svakom slučaju trebalo da bude, po mišljenju SRS, stanje u informisanju, kada je u pitanju rad Vlade i rad institucija koje nadzire Vlada.
Činjenica je da je tu situacija jako loša, da nemamo prave informacije, da prave informacije ne stižu do građana, da ima previše ulepšavanja i prikrivanja u radu institucija koje su pri Vladi i da takav način ponašanja Kancelarije za saradnju sa medijima u svakom slučaju ohrabruje korupciju i zloupotrebu u našoj zemlji.
Možda je najočitiji i najbolji primer, primer Agencije za privatizaciju gde jako teško možete da dobijete valjani i pravi podatak o tome šta se dešava u nekoj firmi. Kontrola same Agencije i kontrola preduzeća koja su u procesu privatizacije izuzetno je traljava, a možda je najslikovitiji primer samog Odbora za privatizaciju Narodne skupštine koji se, kada se konstituisao 2004. godine u januaru, sastajao svake nedelje; desetak firmi je bilo prisutno svake nedelje, raspravljalo se o svim problemima u procesu privatizacije u okviru tih firmi.
Danas smo nažalost u situaciji da odbore sazivamo jednom mesečno. Firmi, građana, nezadovoljnih radnika, malih akcionara, nema na Odboru za privatizaciju i ako ih ima to je jednom u tri meseca. To najbolje pokazuje pokušaj da se informacije zloupotrebe i kriminal, koji se jako često dešava i koji dotiče institucije koje kontroliše Vlada kroz koncentraciju i filtriranje informacija, prikrije.
To je jedan od objektivnih razloga i želja SRS da imamo kvalitetniji, otvoreniji, transparentniji rad Vlade, koji bi znatno poboljšao sve ove tranzicione procese u kojima se nalazi naša zemlja.
Mislim da je jako razumno i potrebno da sve ove amandmane koji se odnose na racionalizaciju i rad institucija i same Vlade prihvatite. Pozivam vas da u danu za glasanje glasate i za ovaj moj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o budžetu je, u svakom slučaju, izuzetno bitan zakon za sve građane Srbije, ali moram da izrazim svoje nezadovoljstvo onim kako je on koncipiran. Verujem da je i za veliku većinu građana Srbije on razočarenje, jer u suštini predstavlja nastavak jedne ekonomske politike, čiji smo svedoci već par godina i koja čini građane poprilično nezadovoljnim, sve siromašnijim i nesigurnijim u egzistenciju u nekom dužem periodu.
Nema sumnje da ekonomska politika sa kojom se započelo pre par godina, pre svega, karakteriše nezainteresovanost kreatora te politike za proizvodnju. Tu je najočigledniji problem u privatizaciji – nezainteresovanost za sve ono što se dešava kroz proces privatizacije, a tu imamo jako loše trendove u samoj privatizaciji.
Isto tako, veliki gubitak radnih mesta. Ministar je i najavio gubitak nekih četrdesetak hiljada novih radnih mesta u toku naredne godine. To je očigledno jedna nebriga za radna mesta, a to je najveći problem građana Srbije danas. Dalji pad standarda ogleda se i kroz smanjenje plata i nadnica građana Srbije i prevelika fiskalna opterećenja naše privrede. Rekao bih da su to karakteristike ekonomske politike koja se do sada sprovodila, kojom je većina građana Srbije nezadovoljna.
Mi iz SRS smo očekivali da će konačno Vlada da izađe sa jednim mnogo realnijim predlogom budžeta. Ovaj predlog budžeta podrazumeva blizu 480 i nešto milijardi. Ako je prethodni bio oko 400 milijardi dinara, znači da je realno uvećan za nekih dvadesetak procenata. Vlada i ministar Dinkić od građana očekuju da stegnu kaiš, a on je sebi dozvolio da za dvadesetak procenata uveća budžet neprimereno.
U suštini, postavlja se pitanje kako će građani i privreda uspeti da popune ovaj budžet i isplati li se uopšte danas raditi, poslovati u Srbiji. To je osnovno pitanje sa kojim se susreće većina privrednika danas u Srbiji.
Što se ciljeva ekonomske politike za 2006. godinu tiče mislim da su očigledno neostvarljivi, da je u pitanju spisak nekih lepih želja i ja bih prokomentarisao ovih nekoliko najvažnijih inflacija od 9%. Tu smo projekciju imali i prethodne godine, za 2005. godinu i ona je već dvostruko veća. Izaći pred narodne poslanike sa takvom projekcijom inflacije čini mi se da je nerealno.
Inflacija iz godine u godinu sve više raste i ona je, pre svega, posledica jedne kratkoročne ekonomske politike koju danas sprovodi Vlada Srbije. Restriktivna monetarna politika, koja je najavljena u govoru gospodina Mlađana Dinkića, sasvim sigurno znači dalji pad privredne aktivnosti i nema razloga za optimizam u nekom budućem periodu.
Od početka je veliki problem bio problem politike kursa, koji će da se izrazi u narednom periodu, odnosno dosad je već, a i biće velikih problema kod spoljnotrgovinskog deficita. I tu je gospodin Mlađan Dinkić najavio poboljšanje, pad tog spoljnotrgovinskog deficita.
Sa ovakvom politikom kursa koja direktno utiče na naš izvoz nema govora o smanjenju tog deficita, a ako uzmemo u obzira da smo pre nedelju dana usvojili Zakon o spoljnoj trgovini koji ukida sve one subvencije koje su imali izvoznici i dalje liberalizuje naše tržište, što znači da pogoduje uvoznicima, stvarno smatram da je nekorektno da se izlazi sa ovakvim procenama. Mislim da je to još jedan argument u mojoj tvrdnji da je ovo samo spisak lepih želja.
A konkretno, želeo bih da naglasim kada je donesen Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju neophodno je bilo da se donesu prateća zakonska rešenja kojima bi se pomoglo privredi, bar ona prateća rešenja koja dozvoljava EU, ukoliko niste imali hrabrosti da idete korak dalje, i takvom nebrigom prema privredi u svakom slučaju dokazuje se i pokazuje nezainteresovanost za sve probleme građana Srbije.
Što se privrednog rasta tiče od 5%, isto tako je stvar želje da se pokaže dobra volja ministra i Vlade da na vreme servisira dugove, jer je to neki privredni rast koji bi garantovao da ćemo u narednom periodu sve naše obaveze prema inostranom dugu uspeti da ispunimo. On je možda i ostvariv, on u suštini zavisi od nekih drugih stvari, a ponajmanje od industrijske proizvodnje. Mi imamo skromnu industrijsku proizvodnju. U ovoj godini zavisio je od usluge, u prethodnoj godini od poljoprivredne proizvodnje, bez obzira što nismo uspeli da taj dobar rod preradimo i dodatno ojačamo svoju privredu i ojačamo privredni rast. Ipak se bitno odrazio na privredni rast u 2004. godini.
Ono što je očigledno, imamo nizak bruto društveni proizvod i eventualni privredni rast zavisi od mnogih faktora koje je teško predvideti u ovom trenutku.
Naglasio bih ono šta su nedostaci ovog budžeta, ovog Predloga budžeta i ono za šta se zalagala SRS u ekonomskoj politici koja se sprovodi par godina. To su veliki problemi u procesu privatizacije.
Vlada se hvali brojem privatizovanih preduzeća, a istina je mnogo drugačija. Ostalo je 600, 700 velikih preduzeća, sa blizu 400 do 500.000 radnika u tim preduzećima. Preduzeća koja su privatizovana dosad, uglavnom su imala mali broj radnika. Čak ni izmena i dopuna Zakona o privatizaciji nije bitno promenila problem restrukturiranja. Oročen je na godinu dana, ali Vlada ne uspeva da postigne i ne privatizuje ta preduzeća.
Veliki problem su investicije koje nam je predstavio gospodin Mlađan Dinkić. Pre svega stižu kroz privatizaciju. Tu je jako malo zelenih investicija, nema ni tu razloga za bilo kakav optimizam. A kada je u pitanju finansijsko tržište svedoci smo da tu postoji jedan lobi koji sprečava donošenje finansijskih zakona kojima bi se eventualno prikupila neka sredstva od naših građana i pomoglo privredi da, u ovom teškom tranzicionom periodu, ispliva i bude što je moguće likvidnija.
Veliko je nezadovoljstvo srpskih radikala i predlogom subvencija. Subvencije, pre svega, u poljoprivredi ili se umanjuju iz budžeta u budžet ili ostaju ista, a realno ih umanjuje inflacija.
Znači, to je ono što bode oči, a situacija u poljoprivredi je jako loša. Liberalizacijom uvoza, koja će se ostvariti ovim zakonom o spoljnoj trgovini, biće još gora i bilo je neophodno da ta sredstva kojima se pomaže poljoprivredi budu znatno veća.
U privredi isto tako imamo problem, da, Vlada smanjuje sredstva koja su namenjena privredi kroz subvencije. Mislim da je neophodno da se brže ide u privatizaciju velikih preduzeća i restrukturiranje, a ne da se smanjuju subvencije, jer krivica za sporu privatizaciju leži pre svega na Vladi. Odgovornost je na njima, a ne na menadžmentu.
Samo još par reči o mikrokreditima koje je Vlada predvidela. Sredstva su izuzetno skromna, radi se o nekih milijardu dinara. To je 4.000 radnih mesta u projekciji, a ministar Dinkić je najavio 40.000 novootpuštenih u narednoj godini, a da ne govorimo o tome da imamo blizu 1.000.000 radnih mesta.
U oblasti zapošljavanja ništa posebno se nije promenilo ovim predlogom budžeta. Korupcija i dalje vlada u Srbiji. Korupcija i pravna nesigurnost su možda najveći problemi, a čini mi se i najlakše rešivi kada bi se imala dobra volja.
U ovom predlogu zakona ono što mi je palo u oko to je da Savet za borbu protiv korupcije za nekih 30% ima manja sredstva nego što ih je imao u budžetu za 2005. godinu.
Dozvolite mi na kraju malo lokal patriotizma.
Pomoravski okrug je dobio sredstva koja su za 50% uvećana u odnosu na prethodnu godinu, dok su svi ostali okruzi imali od 100 do 150% uvećanje tih sredstava. Iskreno ne znam pravi razlog zbog čega je to tako, ali smatram da bi ministar ipak trebalo da izađe pred poslanike i obrazloži veliku razliku između sredstava koja su projektovana u ovom budžetu za pojedine okruge.
Sve u svemu, propuštena je još jedna šansa da imamo jednu ofanzivniju razvojnu politiku. To očigledno ne možemo da očekujemo od ove vlade i dve godine ove vlade, dve godine ove skupštinske većine dovoljno je da građanima Srbije pokažu šta mogu.
To je ono čime su oni nezadovoljni i nije ni čudo što je većina građana Srbije danas za neke nove vanredne izbore, a ministar nije ni predvideo izbore. Biće ih sigurno sa ovakvim budžetom i nama ostaje da budemo u tim zahtevima i u borbi da što pre dođemo do nove vlade i novog ministra finansija.

U nadi da je ovo što je govorio gospodin Aleksandar Vučić doprlo do najodgovornijih u ovoj državi, ja bih se vratio na zakon i na agenciju za antidoping kontrolu.
Mnogo toga je već rečeno, mnogo toga rekle su moje kolege poslanici Srpske radikalne stranke i mislim da to i nije neka novina za građane Srbije da je naše principijelno zalaganje protiv agencija i u ovom slučaju na mestu.
Svesni smo da se nalazimo u procesu tranzicije i da nastaju mnoge institucije koje treba da nas uvedu u neki bogatiji, srećniji život, u ozbiljniju i jaču ekonomiju, ali veliki je problem što se jako često formiraju institucije koje nam nisu potrebne. Ono što je možda još i veći problem jeste to što nad tim institucijama najčešće nemamo pravu kontrolu, jer se još uvek državne institucije na njih nisu privikle. Tu ima jako malo transparentnosti na kojoj insistira SRS.
To je slučaj i kod agencije za antidoping kontrolu i ja bih još jedanput u ime Srpske radikalne stranke, u ime svih nas radikala, izrazio svoje nezadovoljstvo činjenicom da se osniva još jedna agencija, da se ta agencija nije priključila Olimpijskom komitetu. Jer, činjenica je da u okviru Olimpijskog komiteta ima mnogo više mogućnosti i za kontrolu te agencije, a isto tako da bi svi vrhunski sportisti bili upoznati sa dešavanjima u vezi sa dopingom, svetskim dostignućima, eventualno načinom kontrole.
Rekao bih još jednom da sasvim sigurno u ovom trenutku i ova agencija znači uvećanje javne potrošnje, protiv koje se u svakom slučaju zalaže SRS, da smo sa prevelikom administracijom već došli u jako tešku situaciju; to primećuju i međunarodne institucije i naša država ima sve više problema u ekonomskoj politici zahvaljujući baš činjenici da se jako malo vodi računa o javnoj potrošnji.
Na kraju ove rasprave o dopingu želim da kažem da je želja Srpske radikalne stranke da Vlada, da skupštinska većina prekine sa praksom stvaranja institucija koje su nepotrebne i koje nepotrebno koštaju građane Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, namera da se bavimo javnim finansijama u svakom slučaju je dobronamerna i dobrodošla je u ovom trenutku kada svakodnevno raznorazne afere pune novinske stupce, da vidimo sa koliko nemara se odnosi i vlast i neke druge institucije prema javnim finansijama.
Ovu nameru gospodina Obradovića, u svakom slučaju treba pozdraviti. Ono što je naša želja i ono što nama smeta je što u ovom trenutku nismo ušli u proces sveobuhvatne kontrole svih revizorskih kuća, uključujući one koje se bave komercijalnim revizijama.
Državna revizorska kuća, o kojoj se govori u ovom zakonu, uspeće da zaživi verovatno tek za neke dve godine. Prve plodove te državne revizorske kuće imaćemo u tom periodu. U međuvremenu biće završen proces privatizacije.
Sasvim sam siguran da gospodin Obradović, kao čovek koji se bavi problemom revizije, ima puno podataka o tome kako se vrši revizija u procesu privatizacije i da tu ima i te kako puno kriminala.
Žao mi je što nije iskoristio priliku da se, baveći se problemom revizije, pozabavi činjenicom da država danas loše kontroliše revizorske kuće.
U situaciji smo da se u procesu privatizacije, pod investicijama, polovne mašine, uvozne mašine, procenjuju u desetak ili stotinu puta većim iznosima nego što oni stvarno jesu i da se na taj način pljačka društvena svojina i, i te kako, iritiraju građani Srbije koji su je stvarali decenijama unazad.
Kontrola revizora i revizorskih kuća je veliki problem sa kojim se danas suočava naše društvo.
Čini mi se da na prvi pogled dobronameran cilj gospodina Obradovića, koji je i poslanik vladajuće koalicije, na taj način što je zaobišao probleme komercijalnih revizora, što je zaobišao probleme privatizacije u kojoj isto tako znam da se jako dobro razume.
U stvari, predstavlja pokušaj da se pobegne od tih problema i da se bavimo nekim temama koje u ovom trenutku, u svakom slučaju nisu prioritetne. Imamo puno zakona koji nisu doneti, koji bi sprečili korupciju, otimačinu i u oblasti malih akcionara, u oblasti tržišta hartija od vrednosti, koje sve duže vreme izbegavaju, a svesno, rekao bih, vladajuća većina beži od tih problema.
Sasvim je sigurno da smo morali pre svega time da se pozabavimo, to je nešto što je urgentno, nešto što nas već čeka, a problemom državne revizije imamo vremena i dobro je da se krenulo i dobro je da se ima volje. Ne bi trebalo da ove probleme koji su urgentniji, stavljamo u drugi plan.
Želeo bih, na kraju, da kažem da SRS u svakom slučaju prihvata međunarodne revizorske standarde i zalaže se za njihovu implementaciju u okviru svih zakona. Svesni smo da u procesu tranzicije, u kome se nalazimo, imamo institucije koje nisu na zavidnom nivou i koje treba ojačati i tuđim iskustvima.
U svakom slučaju, ovaj zakon, kada bude zaživeo, rešiće i popraviće situaciju u oblasti javnih finansija. Izbegavanje ovih problema, još jednom želim da podvučem, koji se odnose na komercijalne revizore i koji duboko kompromituju sam proces privatizacije, nedopustivo je. Kao poslanik, lično izražavam protest zbog čega tih problema nije bilo u tekstu ovog zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze zakoni koji su veoma bitni i sasvim je sigurno da možemo da očekujemo kvalitetnu raspravu o ovim zakonima, ali nadam se da ćemo kasnije kroz raspravu o amandmanima, kojih ima dosta, s obzirom na to da se radi o jednom jako ozbiljnom zakonu, dakle zakonu o prekršajima, uspeti da nadoknadimo taj početni nedostatak kvaliteta.
Krenuo bih od ovog prvog zakona, a to je zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom i tu bih se složio sa mojim kolegom iz SRS da je ovo jedan skroman zakonski projekat koji ima samo 13 članova. Neke ozbiljne novine ne donosi i čini mi se da je bez problema mogao da se nađe u okviru nekog drugog zakonskog projekta, pretpostavljam, pre svega u okviru Zakona o obligacionim odnosima. Ovakvi zakonski predlozi, sasvim sigurno ne doprinose jednoj racionalnoj zakonskoj regulativi. Stvar je u zakonima, jer ovi zakoni zbunjuju građane i trebalo bi ih ubuduće izbegavati.
Drugi Predlog zakona koji se odnosi na novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje, za mene je bio ovako najinteresantniji. Znam da je neophodno da se novčane kazne usklade sa ovim zakonom o prekršajima ali postoji drastično povećanje mnogih novčanih kazni u odnosu na ono što smo imali do sada i jako je teško opravdati ovo povećanje, a ono ide često i do pedeset, pa čak i do sto puta u odnosu na kazne koje smo do sada imali.
Ne možete ih opravdati inflacijom, jer ima povećanja u zakonima koje smo donosili 2003. i 2004. godine, a ako je inflacija 15%, a kazne se povećavaju od dva, pet, pa i do sedam puta za samo dve godine, onda vidimo da ipak osnovni cilj nije bio prevencija, već, rekao bih, pre svega, želja predlagača da se na jedan ozbiljniji način popuni budžetski deficit. Ako uzmemo u obzir da građani Srbije izuzetno teško žive, da su na ivici egzistencije, sasvim je sigurno da država i mi kao društvo snosimo deo odgovornosti što su jako često dovedeni do takve situacije da čine te prekršaje i nije pravedno i nije u redu da samo oni snose posledice prekršaja.
Pokušao bih da ilustrujem, sa par članova, sve ovo o čemu sam do sada govorio. Rekao bih samo da ima oko 120 zakona u ovom predlogu zakona gde se kazne drastično uvećavaju. Recimo, u Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima imamo uvećanje nekih kazni od 40 do 60 puta, kod Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, imamo i dopunu od 2002. godine, imamo uvećanje od dva do tri puta, kod Zakona o oružju i municiji od pet do deset puta su veće kazne, a imali smo dopunu zakona 2003. godine. Kod Zakona o prebivalištu i boravištu građana, to je član 11, jedno drastično povećanje, kazne su sto i sto pedeset puta veće nego do sada, mada je Zakon jako davno donet.
Dalje, u članu 16. u Zakonu o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, mislim da je predlagač zakona morao tu da se pozabavi problemom putnih isprava na jedan ozbiljniji način. Želeo bih da iskoristim ovu priliku i da kažem da naši građani koji rade u inostranstvu plaćaju znatno veću cenu svojih putnih isprava nego što to plaćaju građani u samoj zemlji; naš odnos prema našim građanima u inostranstvu je, od kojih pre svega SRS kao mogućnost privrednog oporavka mnogo računa u narednom periodu, da prema tim građanima moramo da imamo mnogo više obzira i da ih na neki način ne iritiramo takvim odnosima prema cenama putnih isprava.
U Zakonu o budžetskom sistemu koji je donet 2002. godine imamo uvećanje kazni za 2,5 puta. Znači, zakon koji je donet samo pre dve godine, za 250% su uvećane ove kazne.
U Zakonu o javnim nabavkama – veliki problem kod javnih nabavki je visoka cena, javne nabavke puno koštaju i nelogično je da imamo uvećanje do pet puta svih novčanih kazni koje se odnose na javne nabavke.
Kada je u pitanju republička administrativna taksa, isto tako uvećanje je za pet puta. Biće tu i zakona o održavanju stambenih zgrada. Sve su to uvećanja 20 do 50 puta. To bitno utiče na standard naših građana. Siguran sam da je i njihova želja da ne prave prekršaje. Ali, ukoliko im se to desi, ne treba ih drakonski kažnjavati. I kod inspekcijskog nadzora, znate da nam je privreda u jako teškom položaju, pre svega, mislim na malu privredu, na našu trgovinu. I tu imamo uvećanje kazni. To su zakoni koji su doneseni 2001. i 2002. godine, 10 do 15 puta je uvećanje kazne koje smo imali do sada.
Isto tako, u Zakonu o trgovini, koji je donesen 2002. godine, imamo 10 do 20 puta uvećanje kazni. Očigledno je da ministar finansija nema obzira prema privatnom preduzetništvu i da kaznama pokušava da reši, pre svega, budžetski deficit koji postoji.
Kada su u pitanju sudovi za prekršaje i Zakon o sudijama, na neki način predstavljaju prateće zakone zakona o prekršajima. Ima dosta instituta u samom zakonu o prekršajima. Mislim da ih je u načelnoj raspravi teško pomenuti, a kamoli dati neko ozbiljnije mišljenje.
Smatram da je to neophodno da učinimo putem amandmana. Verujem da će veliki broj amandmana, koji je podnela SRS, biti u mogućnosti da bitno popravimo ovaj zakonski predlog i da eventualno dobijemo kvalitetni zakon o prekršajima, nego što smo imali do sada. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je sigurno da nam je ovaj zakon potreban. Zakon o sprečavanju dopinga u sportu nije problematičan, živimo u vremenu kada su hemijska sredstva sve više upotrebljavana u raznoraznim oblastima sporta.
Što se tiče SRS, ovaj deo zakona koji se odnosi na potrebu i na uvođenje kontrole i dopinga u sportu, to sve stoji. Ono što nama poprilično smeta je to što uz ovaj zakon nije išao i zakon o sportu. Zakon o sportu trebalo je da prethodi zakonu o sprečavanju dopinga. Činjenica je da imamo i te kako nesređeno stanje u sportu, da smo ovaj zakon o sportu još pre godinu dana imali u skupštinskoj proceduri, ali još uvek nije došao na dnevni red.
Zakon o dopingu je trebalo da bude prateći deo zakona o sportu. Mislim da imamo jako puno problema u sportu koji se ne rešavaju, to su organizacioni problemi, problemi sa infrastrukturom, vlasništvom te infrastrukture, na koji način ćemo izvršiti privatizaciju u sportu, da li će to i dalje ostati udruženje građana, da li će to biti preduzeće, za koja rešenja se zalaže Ministarstvo, sve nam to, nažalost, nije dostupno i mi ne možemo da vidimo ukupan koncept neke politike, strategije u sportu. Mislim da je to najveći nedostatak kada je u pitanju Ministarstvo za prosvetu i sport. U tim oblastima trebalo bi znatno više da poradi samo Ministarstvo.
Što se tiče samog dopinga, očigledan je industrijski koncept sporta, da taj koncept sve više preuzima sport, da je fer-plej u drugom planu, da je borbenost kod sportista mnogo bitnija od činjenice da sportisti danas kraće traju nego što su to nekada radili, da se sve više troše.
Na kraju, rekao bih par reči o tome da se SRS zalaže da ova agencija, koja se predlaže, bude u okviru Olimpijskog komiteta. Govorili su moje kolege poslanici o tome. Smatramo da bez jednog celovitog uvida u koncept strategije sporta u budućnosti ne možemo da prihvatimo još jednu agenciju. Nema potrebe da vam govorim o ličnoj potrošnji koja je uzela i te kako maha u našoj zemlji.
Mislim da je racionalizacija u sportu isto tako jako bitna, da se tome dosad nije posvetilo dovoljno pažnje.
Nije se definisalo pitanje opštinskih i regionalnih saveza, na koji način će biti organizovan vrhunski sport. Znači, ima jako puno problema. Ide se s nekim parcijalnim rešenjima koja neće popraviti situaciju u sportu.
Pozivam Ministarstvo da se ubuduće znatno ozbiljnije pozabavi problemima sporta i da svi oni zakoni, koji su neophodni da bi ova oblast bila ubuduće uređena, budu pred poslanicima.
Na taj način, siguran sam da bismo dobrim rezultatima, koje smo imali u prethodnim godinama i decenijama, mogli da nastavimo. U protivnom, bićemo u situaciji da nam sport polako, ali sigurno, propada. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman je relativno prost. Granica koja je data u članu 40. – do 16 godina, čini mi se da je preniska i moj predlog je da se ona poveća na 18 godina, na granicu punoletstva.
Pročitaću vam stav 1. člana 40. u kome se kaže da maloletna lica mlađa od 16 godina ne mogu da se u oglasnoj poruci dovode u vezu sa seksualnošću. Nema razloga da se ova granica ne poveća na 18 godina, na godine sticanja punoletstva.
Činjenica je, nažalost, da su danas porodica, deca, maloletna lica u potrošačkom društvu u kome živimo i te kako ugroženi od jedne agresivne marketinške propagande i u samom programu SRS osnovno je zalaganje briga o porodici, maloletnim licima i deci, pa je sasvim razumljivo da se i u ovakvom zakonskom projektu SRS zalaže za dovođenje u normalu te granice koja se provlači kroz raznorazne zakonske projekte.
Čini mi se da su i crne hronike u dnevnim novinama pune slučajeva nasilja i da je ovo jedan od pokušaja i načina da se maloletna lica zaštite. Pozivam vas da u danu za glasanje podržite moj amandman, jer ga smatram sasvim razumnim i u opštem je društvenom interesu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman na član 6, odeljak 5, odnosi se na kancelariju za saradnju sa medijima. To je kancelarija koja se naknadno otvara, do sada je nije bilo i izražavam principijelan stav SRS da sa kancelarijama, fondovima i agencijama, kojima se samo opterećuje budžet svih građana Srbije i uvećava izdvajanje za rad državnih organa, uvećava se javna potrošnja i direktno utiče na privredna kretanja u Srbiji, mora da se prestane.
Želeo bih da kažem da je suficit koji je promovisan od strane ministra ipak samo jedan medijski trik. Činjenica je da je spoljni dug države toliki da nema govora o suficitu. Činjenica je da imamo pad proizvodnje i da sa ovakvom proizvodnjom nećemo moći da servisiramo ni ove dugove koje trenutno imamo, a očigledno je namera Vlade da se i dalje zadužuje.
Mi smo iz SRS očekivali, pošto smo svesni da uvođenjem poreza na dodatu vrednost imamo višak sredstava u budžetu, očekivali smo da će ovim rebalansom budžeta taj suficit koji je ostvaren biti vraćen privredi kroz smanjenje poreza, eventualno i kroz neke investicije, što se u nekoj skorijoj prošlosti nije pokazalo kao dobar put, ali smanjenje poreza je trebalo da usledi.
Očigledno je da su poreski nameti preveliki za privredu i za same građane. Očigledno je da je nelikvidnost privrede sve veća, da ovakve poreske namete ne može da prati privreda Srbije, da je situacija jako loša. Imamo i dalje pad privredne aktivnosti i sve je to moralo da rezultira smanjenjem poreza, i to je ono za šta se SRS zalagala i što je očekivala od ovog rebalansa budžeta.
Što se ovog amandmana na član 6. tiče, nije bilo potrebno da se ide dalje na uvećavanje državne administracije osnivanjem ove kancelarije. Sasvim je dovoljno bilo da te poslove obavlja generalni sekretarijat. Ne radi se o malim sredstvima. Radi se o 36 miliona dinara i zalaganje SRS je u svakom slučaju zalaganje za smanjenje potrošnje.
Ono čime se ministar hvali, to je smanjenje broja zaposlenih za nekih 10 posto u toku ove godine, očigledno pada u vodu, o tome je govorio moj prethodnik. Očigledno je da se otpuštaju oni koji nisu po volji ministra ili aktuelne Vlade, a da se primaju njihovi partijski istomišljenici. Nema govora niti o profesionalizaciji državne uprave, niti o modernizaciji, a ni govora o onome u šta su se zaklinjali i u šta se zaklinju već godinu i po dana o depolitizaciji državne uprave. Predlaže se i zakon o depolitizaciji.
Očigledno je da ponašanje vlade nije u tom smislu, nije usmereno u tom pravcu. Smatram da bi bilo sasvim normalno i sasvim logično da se ovaj amandman koji sam podneo, a koji znači smanjenje izdvajanja i opterećenja građana Srbije, usvoji i da se najzad okrenete obećanjima da ćete da smanjujete javnu potrošnju, da to ne bude samo medijska propaganda, već da to pokažete i na delu.

Dame i gospodo narodni poslanici, i moj amandman se uklapa u koncepciju Srpske radikalne stranke da treba smanjivati administrativne takse i sva opterećenja na građane Srbije. Opterećenja su i za privredu i za građane prevelika.
Krajnje je vreme da Vlada počne da realizuje svoje obećanje da će da smanjuje javnu potrošnju, racionalizuje javna preduzeća. Nažalost, ovim predlogom zakona pokazala je da joj to nije prava namera, da obmanjuje građane Srbije i da joj je, naprotiv, cilj da na sve moguće načine napuni budžet i da, u krajnjoj liniji, nema želju da građanima Srbije omogući jedan pristojniji život u ovim teškim vremenima u kojima živimo.
Što se tiče mog amandmana na član 48, on se u tom kontekstu odnosi na pravne subjekte. S tim u vezi, pročitao bih vam samo deo amandmana. Tu se uvodi nova tarifa pod tarifnim brojem 151, pa se za privredne subjekte određuje taksa od, verovali ili ne, 250.000 dinara za unošenje u naziv imena "Srbija".
Želeo bih da vam kažem da veliki broj privatnih preduzetnika danas započinje neki posao sa ovim iznosom sredstava, znači sa 250.000 ili 300.000, sa četiri ili pet hiljada evra, pokušava da se snađe da obezbedi sebi i svojoj porodici bilo kakvu egzistenciju i sasvim je neprimerena visina ove takse za privredne subjekte.
Što se tiče ovog tarifnog broja 152, uvodi se na, verovali ili ne, ustanove socijalne zaštite za smeštaj korisnika. Znači uvodi se indirektno na socijalno ugrožena lica i žalosno je da Vlada, koja je jako malo učinila da se socijalno ugrožena lica zbrinu, našla za shodno da uvodi taksu od nepunih 10.000,00 dinara za izdavanje rešenja o uslovima za početak rada takvih ustanova.
Želeo bih još jedanput da ponovim, i ovaj moj amandman odnosi se na to da se ovaj član briše, da smo mi u Srpskoj radikalnoj stranci principijelno protiv novih oporezivanja i nameta. U svakom slučaju, obećanje Vlade je bilo smanjenje javne potrošnje, pre svega lične potrošnje. Ovim zakonom se to ne čini. Mi i ovako imamo preveliku javnu potrošnju koja ozbiljno opterećuje sve građane i privredu Srbije i bitno utiče na likvidnost same privrede.
Isto tako, visina skoro svih izmena taksi kreće se od 30 do 40, pa i više procenata u odnosu na prethodne predloge. Vlada računa na inflaciju od 13%, i ne zna se otkuda pravo, otkuda nekome ideja da može u ovolikom iznosu da povećava takse. Očigledno je da i ove takse podstiču inflatorna iščekivanja i nepoverenje je privrednika i građana u rad Vlade, u projektovanu stopu inflacije. Bilo bi neophodno da se Vlada ipak dozove pameti i da prekine sa ovakvom politikom kojom se urušava kompletan privredni sistem i egzistencija građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, srpski radikali samo prenose mišljenje građana Srbije, a građani Srbije su i te kako u strahu od novih zaduživanja. Već sada osećaju da jako loše žive i sada se pitaju kakva je budućnost njih i njihovih porodica. Verovatno je zbog toga ovako žučna diskusija o ovom zakonu.
Bez sumnje, nema potrebe komentarisati izjavu da je nedostatak zakona kriv zbog dužničke krize u kojoj se nalazi ova zemlja. Krivi su oni koji su tako olako potpisivali kredite, uzimali kredite, pokušavajući na taj način da prikriju svoju nesposobnost da vode jednu realnu ekonomsku politiku koja je u interesu građana Srbije.
Govoreći uopšte o zakonu o javnom dugu moram da kažem da nije tačno, a u zadnjih par dana imamo priliku da pročitamo u novinama, da se stanje sa spoljnotrgovinskim deficitom popravlja. Razlog za to je jako prost. Mi smo sa poreza na promet prešli na PDV od 1. januara. Baš zbog toga se uvoz samo na prvi pogled smanjio, jer su uvoznici iskoristiti novembar i decembar prošle godine da velikom količinom uvozne robe naprave zalihe. To je jedan od razloga zbog čega u prvom delu ove godine nemamo tako veliki uvoz, zato što su tako velike zalihe, PDV se plaća od 1. januara i oni su tu pogodnost očigledno iskoristili u prošloj godini.
Što se izvoza tiče, i tu je u pitanju samo privid. Ne bi trebalo da se zavaravamo. PDV-om smo došli u situaciju da se deo poreza vraća. Sasvim je normalno da je količina izvezene robe koja se ovaj put pojavljuje kao višak u stvari ono što je na nelegalan način ranije izvezeno. Vraćanjem poreza se stvorio interes izvoznika da u potpunosti prijave kompletan izvoz.
Što se javnog duga tiče, od predstavnika vlasti se čulo da on nije tako veliki, da je on u procentima mali u odnosu na bruto društveni proizvod. Mislim da i tu prisustvujemo jednoj svojevrsnoj obmani, jer je mnogo bitnije kakav je rast proizvodnje u jednoj zemlji za servisiranje dugova. Mi imamo jako mali rast proizvodnje, imamo privredu koja je u zastoju.
Iz toga proizilazi strah i Srpske radikalne stranke, a i svih građana Srbije, da nećemo biti u situaciji da sve dugove vraćamo u nekom narednom periodu.
U obrazloženju ovog zakona o javnom dugu imali smo argument da se na ovaj način razvija finansijsko tržište. Mislim da je to samo jedna poštapalica. Mnogo štošta je potrebno da se uradi da bismo razvili finansijsko tržište. Do sada nije bilo interesa, pre svega Vlade, stranaka iz vlasti, da dođe do razvoja finansijskog tržišta.
Istina je i normalno je da državne hartije podstiču razvoj tog tržišta, ali mislim da još uvek nemamo one osnovne sistemske zakone i mogućnost da se to tržište razvije. Evo, iz meseca u mesec se odlaže donošenje zakona o tržištu hartija od vrednosti, a nemamo ni zakon o investicionim fondovima, koji bi, u stvari, značili pravi razvoj finansijskog tržišta.
Član 7. u ovom zakonu odnosi se na zaduživanje prilikom finansiranja budžetskog deficita. Mi danas imamo priliku da se Vlada hvali budžetskim suficitom. Ne bi trebalo suficitom da se hvali, jer to pokazuje da je previše uzeto iz privrede, da privreda nema dovoljno obrtnih sredstava, da je primorana da se zadužuje kod banaka, da plaća visoke kamate i da će sve to da se odrazi na dalji pad proizvodnje.
Republika očigledno nema problema kad je potrebno da se pokrije budžetski deficit. Novim porezima, novim nametima ona to jako lako odrađuje preko džepova građana Srbije. Veliki problem se javlja kod lokalnih samouprava koje u potpunosti zavise od transfernih sredstava Republičke vlade i samog Ministarstva za finansije. Tu je lokalna samouprava jako često u situaciji da bude ucenjena od samog ministra Dinkića, od Ministarstva. U ovom zakonu se ta mogućnost ucenjivanja lokalne samouprave uvećava, jer odluku o zaduživanju donosi sam ministar i samo ministarstvo.
Član 7. ne bi trebalo da bude u ovom zakonu. Uopšte, ovaj zakon predstava samo zakonski osnov za dalje zaduživanje Srbije. To je ono što nije u interesu građana Srbije. Nemoguće je i nepojmljivo je da se ovaj zakon uopšte donosi dok mi nemamo jednu strategiju o upravljanju javnim dugom, dok nemamo jedan izveštaj o potpunom stanju javnog duga. Mi poslanici nismo u prilici da možemo da sagledamo kako javni dug u potpunosti izgleda, koje su perspektive dalje otplate javnog duga. Memorandum koji se najavljuje u zakonu je ono što će tek da dođe.
Smatram da je potpuno ispravno zalaganje poslanika Srpske radikalne stranke da se ovaj zakon povuče, jer ovo u suštini predstavlja još jednu finansijsku torturu Ministarstva za finansije i samog ministra Mlađana Dinkića.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je još jedan pokušaj stvaranja paralelnih institucija. Nažalost, očigledno je ono što SRS već dugo tvrdi – Ministarstvo za finansije i gospodin Dinkić pokušavaju na sve načine da kontrolišu sve tokove novca i sav novac kojim, eventualno, ova zemlja raspolaže.
Moram da kažem da vi, pored ove agencije koja se predlaže ovim predlogom zakona, ovde imate još tri institucije ili agencije koje se bave problematikom izvoza na direktan ili indirektan način.
Ja bih nabrojao sada: to je Fond za osiguranje i finansiranje izvoza, pre svega, koji već preko godinu dana radi ovaj posao i postigao je izvesne rezultate, a po oceni nekih inostranih faktora i zavidne rezultate; zatim, imamo Agenciju za promociju investicija izvoza Srbije i Garancijski fond koji aktivno treba da učestvuje u poslovima u vezi izvoza i uopšte u poslovima koji se tiču privrede.
Znači, pored ove tri institucije koje je trebalo da daju izvesne rezultate u svom radu, a do sada su trošile novac poreskih obveznika, ovim predlogom zakona osnivamo i četvrtu koja bi direktno bila pod kontrolom Vlade i, sasvim sigurno, ministra finansija gospodina Dinkića.
Sasvim je nerazumno da se na ovaj način pre svega gospodin Dinkić stara o novcu i finansijama, a ne o samom izvozu, jer suština ovog zakonskog projekta nije podsticanje izvoza.
Da smo imali želju da se bavimo izvozom, ne bismo došli u ovu situaciju od 2000. godine pa naovamo, da imamo strahovit spoljnotrgovinski deficit, da smo za svaku novu tranšu kredita ucenjeni od MMF-a da popuštamo i da sve više liberalizujemo uvoz i na taj način uništavamo svoju privredu. Nažalost, mi se nalazimo u jednom vrzinom kolu, to je stalno propadanje srpske privrede pod ucenama međunarodnih finansijskih institucija.
Da bismo bili u situaciji da omogućimo pristojan izvoz kojim bismo uposlili našu privredu i dali joj neku šansu, neophodno je, pre svega, imati jednu celovitu strategiju, znati šta se želi, a jedna institucija koja je poprilično nedorečena, tačnije agencija koja se ovim zakonom predviđa, sigurno neće u tome da uspe.
Sa par stvari koje su date u argumentaciji za donošenje ovog zakona pokušaću da vas uverim da je ovaj amandman koji sam podneo na član 3. potpuno na mestu i da je neophodno da Vlada povuče ovaj zakonski projekat.
Dakle, prvo, što se tiče sredstava koja se ulažu u ovu agenciju, ona bi trebalo da budu u iznosu od 25 miliona evra. Fond za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskog poslovanja ima kapital koji iznosi oko 20 miliona evra i on se sastoji iz sredstava Svetske banke, italijanske vlade i ta sredstva su bez kamate.
Na taj način, faktički, imamo jednu donaciju koju Svetska banka našoj zemlji pruža, dok će sredstva koja su predložena ovim zakonskim projektom imati svoju cenu i sama ta početna cena tih sredstava bitno će uticati na visinu kamata i uopšte na konkurentnost našeg izvoza za strano tržište, zbog čega ovaj argument Vlade kao predlagača u svakom slučaju ne stoji.
Što se tiče mogućnosti podsticanja izvoza, malopre sam govorio da je, pre svega, potrebna strategija.
Mislim da podatak da je, recimo, Fond za razvoj i osiguranje i finansiranje izvoza sa 6,5 miliona uspeo da podrži izvoz u vrednosti od 110 miliona evra, i da to čini samo 2,6 posto od ukupnog izvoza, koji je mali u Srbiji, pokazuje da nije dovoljno osnovati agenciju i baviti se samo agencijom, da je to zamajavanje građana Srbije i obmana u uverenju da Vlada Srbije nešto radi.
Za neku vašu informaciju, činjenica je da u ovim razvijenim zemljama, koje vi pominjete i kada treba i kada ne treba, podrška izvozu iznosi od 3 do 4 posto, što pokazuje da su pored postojećeg fonda, koji već funkcioniše izvesno vreme i daje rezultate, dosta dobro radi svoj posao, potrebne i druge mere kako bi se uticalo na poboljšanje izvoza.
Što se tiče argumenta koji je dat u obrazloženju da ova agencija treba da podstiče dugoročno kreditiranje, znači, dugoročne plasmane, i taj argument ne stoji, jer je činjenica, a dato je to u materijalu, da naš izvoz proizvoda kojima je potrebno dugoročno finansiranje iznosi samo 6,5 posto od ukupnog izvoza i da je većina našeg izvoza u stvari repromaterijal, sirovine; to su resursni i intenzivni proizvodi koji u svakom slučaju nemaju potrebe za finansiranjem dužim od jedne godine, što pokazuje da i ovaj argument predlagača ne stoji.
Što se garancija tiče, razlika između fonda koji imamo i agencije koja se predlaže je u tom što garancija Vlade kojom se Vlada hvali zavisi od iznosa koji je utvrđen samim budžetom i pitanje je da li će ta garancija biti podsticajna, dok se kod fonda sredstvima Svetske banke garantuje da će biti naplaćen izvoz.
Znači, to je velika razlika i to je još jedan argument kojim se SRS protivi uvođenju ovog fonda i daljim opterećenjima građana Srbije.
Mislim da i argument ili pokušaj Vlade da Svetsku banku stavi u situaciju da su njeni kriterijumi preoštri za našu privredu isto tako ne stoji. Često se za ovom skupštinskom govornicom baš vi služite time, dakle, da su standardi Evrope bitni za našu privredu i nema razloga da u ovom slučaju ti standardi ne budu ispunjeni, kada su u pitanju sredstva kod agencije za osiguranje izvoza.
Sve u svemu, treba na kraju reći da Fond već radi, a da agenciju treba tek formirati i da uopšte iz ovog predloga zakona i obrazloženja mi ne vidimo uslove po kojima će ovaj fond da funkcioniše, ne vidimo koji će biti kriterijumi za dobijanje kredita, kao ni kamatne stope koje će da prate eventualne kredite.
Sve to ukazuje na ono što sam na početku svog izlaganja već rekao, da za ovom agencijom nema potrebe, da je ovo još jedno opterećenje građana Srbije dodatnim nametima i da je, pre svega, želja ministra finansija da kontroliše i ovaj deo finansijskih sredstva.
Paralelne institucije nisu potrebne Srbiji, potrebna je mnogo bolja saradnja, a očigledno je da ministar Dinkić nije imao uspešno detinjstvo, pa se ovako pod stare dane igra sa građanima Srbije i sa ono malo sredstava što je ostalo posle ove petogodišnje vladavine DOS-a.