Molim vas da me ne prekidate, zato što je i gospodin Stefanović osam minuta govorio o svemu, samo nije govorio o tački dnevnog reda.
Kako da se prikrije buka kojom se pitamo kako je moguće da neko demokratski održava i drži vlast u Vojvodini sa nepunih 6% podrške? To je buka kojom se prikriva pitanje ko to ne može sam sa sobom da se dogovori, predlagači ovog zakona koji su predvideli pomeranje roka za 1. januar 2017. godine ili poslanička grupa bivšeg režima, koja nas je tako bombardovala datumima, verovatno datumima svojih rođendana, koji su važili od nekoliko meseci 2016. godine, pa sve do 2117. godine.
Ko onda tu ne može da se dogovori sam sa sobom i koje je to pravo i pravilo u Narodnoj skupštini Republike Srbije gde uvaženi kolega Aleksandar Martinović, koji je proučio svih 15 predloženih amandmana, probajući da nađe razloga da se eventualno prihvati, a sa druge strane taj čuvar vatre demokratije u Narodnoj skupštini Republike Srbije postavlja pitanje zašto čitaš naše amandmane? Da li je to gospodina Stefanovića stid što su napisani takvi amandmani ili je to jedna vrlo ružna šala sa parlamentom Republike Srbije, gde pišete neke amandmane čisto da bi ih napisali, a ne da verujete u istinitost i u razloge zbog čega pišete i predlažete te amandmane, jer da je drugačije ne bi gospodin Stefanović verbalno se zalagao u trajno i održivo rešenje, a predložio amandman kojim se skraćuje taj postupak i skraćuje se taj rok čini mi se na februar 2016. godine, na 5. februar 2016. godine.
Ne znam zašto 5. februar? Možda zato što je to godišnjica održavanja jednog velikog mitinga SNS ovde ispred Doma Narodne skupštine, gde smo pokazali šta znači, gde smo pokazali veliki otklon, kako neko reče, od 5. oktobra, baš da bi pokazali kako može da se protestvuje a da se iza tog mitinga, iza 100.000 ljudi, kojih je bilo, ne ostane ni jedna plastična flaša, da svi budu bezbedni i grad u kojem smo bili i učesnici tog mitinga. Ako je to razlog, onda podržavam, ali drugi smisleni razlog ili možda drag datum, emotivno drag datum, ali to je trebalo napisati u obrazloženju. Nekako ono što se verbalno zalaže ovde i amandman koji je predložio nisu u saglasju. Šta je to, Jin i Jang u jednom narodnom poslaniku?
Izrečene su neke stvari za koje ne moram ja da tražim, zatražili su ljudi koji su zaista ozbiljni, ljudi na međunarodnoj političkoj sceni, zatražio je i gospodin Han dokaz. Za sve je potreban dokaz.
I sve dok gospodin Stefanović, tako brz na obaraču, bude govorio bez dokaza, ta buka će biti veća, jer, znate, prangije proizvode veliku buku, ali ništa dalje od te buke ne biva zato što dokaza nema. Ništa dalje od tih prepunih fijoka u Novom Sadu nema ako nema imena i prezimena. Ja mogu da kažem i imena i prezimena punih fijoka i svega onoga što su radili i Bora Novaković, šta radi Vrebalov, milioni za zgradu koja nije ni ukrovljena, milioni dati, prosuti netragom i time se bavi tužilaštvo.
Kada smo donosili slike i kada smo predstavljali šta je to i zašto su potrošeni ti milioni, okrenute su glave na drugu stranu, ali ja ne želim da se bavim time. Nemam ovlašćenje. Neka se bavi tužilaštvo time i neka se bavi Razvojnom bankom Vojvodine i time kako je to kada se sifonima garantuju krediti.
Da li je to briga o penzionerima koji žive u Vojvodini tako što ćete im dati sifone, četkice za zube. Od čega da čiste zube? Od onoga što ste odneli kući, pojedinci što su odneli kući?
Odnos sa MMF-om je danas i ne samo danas, već i u nedeljama i mesecima iza nas, ali i pred nama, politička tema par ekselans i isti oni ljudi koji su 2011. godine oterali MMF iz samo jednog razloga – kako bi bez ikakvog monitoringa mogli da koriste budžetska sredstva, sredstva svih građana Republike Srbije u predizbornoj kampanji. Oterali su monitoring, oterali su one oči i uši, stručne oči i uši su oterali kako bi ta sredstva mogli da koriste i kako bi njihova opcija pobedila na izborima. To su uradili i opet nisu uspeli, a sada spočitavaju SNS, sada spočitavaju Aleksandru Vučiću, Vladi Republike Srbije zbog čega smo spremni na monitoring, zbog čega smo spremni na kontrolu trošenja javnih sredstava. E u tome se ogleda razlika između nas i njih. Mi se ne plašimo kontrole, ne plašimo se monitoringa. Neka dođu, ne dajemo laka rešenja radikalne levice, poteći će med i mleko, dovoljno je samo da se skine sako i skine kravata i to je to. To su rešenja, par lakih nota na bas gitari? Od toga niko u Srbiji nije živeo bolje. Neophodna nam je kontrola javnih finansija, neophodna nam je kontrola javnih preduzeća. Neophodno nam je korporativno ponašanje, korporativno poslovanje javnih preduzeća. Sve je to deo i sklop dogovora sa MMF-om.
Smeta i onima kojima je jasna poruka poslata da je dogovor i ugovor sa MMF-om, koji će se danas, nadam se, potpisati i dobiti saglasje je atest, onaj dobar potvrdni pečat za našu zemlju da je stabilna, stabilnija, bolja za ulaganja.
Taj pečat smo jednom dobili potpisivanjem Briselskog sporazuma, datuma za otpočinjanje pregovora. Verujem rečima Dejvida Mekalistera i otvaranjima poglavlja. Taj atest ćemo, nadam se, dobiti danas potpisivanjem sporazuma sa MMF-om. Ko može da se ne raduje tome? Samo oni koji su oterali MMF odavde, samo oni koji misle da bez kontrole trošenje javnih sredstava će oni moći da naprave neku svoju politiku bas gitare. Ja se radujem kontroli. Radujem se atestima koje dobija naša država. Radujem se ozbiljnošću koju naša država pokazuje.
Nema lakih rešenja. Zasadite luk u zemlju, pa je potrebno pre toga da tu zemlju oplevite, da otkinete kriminal i korupciju koja je bila zasađena, taj korov našeg društva. Morate da okopate, morate da pođubrite, da zasadite, da zalijete i da sačekate da nikne. A oni koji su jedino zasađivali korov, a sad očekuju da od danas do sutra nikne nemoguće, ne borimo se mi za shvatanje vaše, borimo se za shvatanje građana Republike Srbije. Borimo se za shvatanje Međunarodne zajednice. Borimo se da naša država, bez obzira na političku cenu, bez obzira koliko će nas u budućnosti sedeti u ovim klupama, mnogo veća cena i mnogo značajniji zadatak je izgradnja bezbednog, stabilnog, uređenog društva, društva koje ne igra po lakim notama bas gitare, društva koje se ne zasniva na pozivanju na barikade, na ukrajinske scenarije i na svu onu buku kojoj smo, nažalost, zbog političke mržnje mesecima unazad izloženi.