Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS podneo sam amandman na član 18. Predloga zakona o lokalnim izborima i zarad javnosti objasniću nešto šire o čemu se radi. Ovaj član 18. Predloga zakona o lokalnim izborima je vrlo važan, jer govori o kandidovanju.
Član 18. predviđa da kandidate za odbornike mogu predlagati, posebno ili zajedno, političke stranke, koalicije i druge političke organizacije, kao i grupe građana čije izborne liste svojim potpisima podrži najmanje 30 birača po predlogu za svakog kandidata na izbornoj listi. Predlagač mora na izbornoj listi imati najmanje jednu trećinu kandidata od ukupnog broja odbornika koji se bira. U jedinicama lokalne samouprave koje imaju manje od 20.000 birača izborne liste iz stava 1. ovog člana utvrđene su i kada ih svojih potpisom podrži najmanje 200 birača, i da ne nabrajam dalje.
Razmatrajući član 18. mi smo istovremeno posmatrali i član 23. koji govori da potpisi birača koji podržavaju listu moraju biti overeni. Tu vidimo dva velika problema. Ta dva velika problema država želi da prevali na građane. Kako? Tako što je predviđen veliki broj potpisa za kandidate za listu. Kasnije, kada budemo bili u prilici, izračunaćemo vam, u sredinama gde se odbornik može izabrati korišćenjem prirodnog praga treba mnogo manje glasova da bi bio odbornik, nego što treba potpisa da bude kandidat. Sa jedne strane, na primeru 21.000 birača.
Drugo, mi imamo situaciju da u Srbiji ima oko 8.000 odbornika. Žao mi je što gospodin ministar ovde nije prisutan, bilo bi korektno da malo sučelimo argumente, ali to je postalo pravilo - kada god se nađu u takvoj situaciji, oni izađu napolje, kao, imaju nešto. Dakle, 8.000 odbornika u Srbiji ima; za kandidate, da bi bili kandidati, potrebno je puta 30 potpisa, 240.000 ljudi; 240.000 ljudi u celoj Srbiji samo za jednu listu. Ako je četiri liste učestvovalo na izborima, to je milion ljudi. Država ovim članom zakona milion ljudi u Srbiji maltretira i tera ih da idu i da traže overioce potpisa. Mislimo da je to suludo, da treba broj potpisa da se prilagodi veličini opštine.
Ponudili smo nekoliko varijanti. Ona koju sam ja ponudio je ova: 30 potpisa po kandidatu, za opštine preko 100.000 birača; za opštine ispod 100.000 birača da važi 20, za one ispod 20.000, kao što već ovde stoji, 200 potpisa. Mislim da bi to bilo pravilnije. To je samo jedan deo.
Drugi deo problema, a povodom člana 23. o tome će biti reči detaljnije, jeste veliko maltretiranje građana Srbije overom potpisa. Šta je ovde suština? Nekada se događalo da su se potpisi prikupljali na blanko, potpisivali su sami u strankama; imali smo takvih slučajeva i prilikom izbora za gradonačelnika Beograda na prošlim izborima. To je, pretpostavljam, ponukalo zakonodavca da to spreči, ali je sprečio na pogrešan način. Mi mislimo da treba da se izvrši provera svakog ko je potpisao za kandidata, ali neka to uradi izborna komisija, neka uradi MUP, ko god treba u ovoj državi neka uradi i neka proveri.
Ako se pronađe jedan potpis koji je falš, neka se ta izborna lista eliminiše, ne može da učestvuje na izborima. Na taj način bi se zaštitila ispravnost potpisa. Neka država to uradi.
Ovako, imamo situaciju da država ovim članom zakona želi da zaštiti nešto, ali tako što će građani Srbije, njih milion, da budu u situaciji da šetaju, da traže overioce; da ne pričam o plaćanju, da ne pričam o tome da ima mesta gde nema overilaca. U Beogradu je to lako uraditi, ali zamislite one male sredine, ona mala mesta gde ljudi ne mogu da nađu, gde ne mogu da dođu do overilaca.
Upozoravam da je ovo veliki problem i da je ovo veoma loš odnos predlagača zakona prema građanima Srbije. Vlada tj. predlagač zakona maltretira milion građana Srbije, koji moraju da traže gde mogu da overe potpise, a država ima pravo da proveri da li je svaki potpis ispravan. Neka izvoli, ima mehanizme, ima načine. Tamo gde utvrdi da potpis nije ispravan neka se izborna lista eliminiše; ne može da učestvuje na izborima, neka se kazni. Nemojte da maltretiramo građane Srbije, milion njih, ako samo po četiri izborne liste učestvuju na izborima.
Dakle, suština našeg amandmana je u tome, prvo, da se napravi neka gradacija da ovih 30 potpisa važi za opštine koje imaju preko 100.000 stanovnika, a kako se smanjuje da se smanjuje i taj potreban broj. Imaćemo sredina koje imaju dvadeset i nešto hiljada birača, gde izlazi obično 30-40% na lokalne izbore, gde neće moći da se obuhvate svi za potpis. Znači, s jedne strane, gradacija prema veličini opština, a sa druge strane, pozivam još jednom da se razmotri da li treba građane maltretirati tako što će da trče i da traže overu potpisa.
Da je država spremna, da može da organizuje svoje uprave u svakoj mesnoj zajednici, svaki dan, to bi onda značilo da nema nikakvih problema, tu mu je, neka dođe, neka potpiše itd., iako to može da se zloupotrebi. Uzmite primer jedne opštine koja ima 60 odbornika, pa puta 30 kandidata to je 1.800 birača, 1.800 birača po pet minuta samo da traje, da su već svi u redu, to je toliko sati da je to 18 radnih dana po osam sati. Ljudi, da li vi znate šta znači to za građane Srbije? Pet minuta, ali pod uslovom da su svi sada odjednom tu. Ja govorim o jednoj listi, ne govorim o pet-šest lista. Koja to sredina može da ima, ne računam opet Beograd, gde je to ipak lakše, jer je koncentracija veća, koja sredina može da ima takve uslove? Izračunajte, 1.800 puta pet minuta, podelite sa brojem sati, uzmite da je osam sati u toku dana, 18 dana treba da se overava samo za jednu izbornu listu.
Molim vas, još jednom to dobro sagledajte, pogledajte, potpuno smo saglasni da treba da bude rigorozna kontrola svakog potpisa, neka država uzme, neka proveri.
Ako je jedan potpis falš, čak i ako je preko potrebno brojanje, jedan falš, eliminisati izbornu listu. Nemojte milion ljudi u Srbiji da maltretirate. To je suština.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo nema ministra i opet nemamo s kim da polemišemo. Meni je veoma važno objašnjenje ministra u vezi sa obrazloženjem koje su dali u Predlogu zakona.
Da bi javnost znala o čemu se radi, ipak ću da pokušam da objasnim šta je suština člana 41. i šta je suština našeg amandmana kojim tražimo da se on potpuno promeni. Ne vredi nam priča, da mi objašnjavamo narodu da je ovo Dontov sistem, a da je onaj pre bio Nimajerov, da je on bolji ili gori itd. Moraju građani da shvate o čemu se radi.
Naime, član 41. Predloga zakona o lokalnim izborima govori o tome kako se posle završenih izbora vrši raspodela mandata. Pre toga, jedan član je regulisao da u raspodeli mandata učestvuju sve one izborne liste koje su prešle 5% glasova od ukupnog broja građana koji su glasali. Kako je predlagač zakona predvideo? On je predvideo da se raspodela mandata vrši po tzv. Dontovom sistemu. Šta on u suštini znači?
Znači da svaka izborna lista svoj broj glasova koji je dobila deli sa brojevima od 1 do broja koliko skupština broji odbornika, i tako svaka izborna lista. Ako skupština opštine broji 50 odbornika, znači, deli sa brojem od 1 do 50. Tako se formira niz od 50 količnika. Svaka izborna lista deli na isti način od 1 do 50, a onda se sve stavi na jednu gomilu i izabere se 50 najvećih količnika. Matematički ništa sporno, ali politički sporno. Zašto? Zato što se tu računaju svi glasovi koje je dobila jedna izborna lista i plus ono što ostane od drugih.
Šta smo mi predložili? Mi smo predložili da ostane kao što je bilo do sada, proporcionalni sistem raspodele mandata, odnosno srazmerno broju dobijenih glasova. Šta to znači? To znači, ako je jedna stranka dobila 10% glasova dobiće 10% odbornika; 25% glasova - 25% odbornika; 5% glasova - 5% odbornika. One izborne liste koje nisu dobile 5%, ti glasovi se ne računaju. To je pošteno, glasao si, imao si jednu političku opciju; nije prošlo skupštinu, molim, tvoji glasovi se ne računaju.
Kod ovog sistema koji je predlagač zakona ovde naveo i ti glasovi će ući u obzir i tako će se dogoditi da će glasovi jedne političke opcije koja je potpuno suprotna onoj najvećoj omogućiti njima veći broj glasova.
Naravno, i ovaj sistem raspodele mandata srazmerno broju glasova omogućuje većim strankama, ako se ne rasporede svih 50, na primeru 50 odbornika, da onda ide ono - najveći, iza zareza, najveći decimalni broj, pa sledeći itd. Znači, opet će se na neki način to preliti, ali daleko manje nego kod Dontovog sistema. Zato mislimo da je potpuno poštenije bilo da se promeni taj član zakona. Taj član zakona je bio u dosadašnjem Zakonu o lokalnim izborima.
Šta meni fali ovde? Meni fali ministar da mi objasni obrazloženje, jer on u obrazloženju (ili predlagač zakona, ne znam da li je on) kaže: "Primena proporcionalnog izbornog sistema bez odgovarajućih korektivnih metoda u fazi kandidovanja i prilikom raspodele mandata može dovesti do favorizovanja onih političkih stranaka, stranačkih koalicija i grupa građana koje uživaju relativno malu podršku biračkog tela." Kako se favorizuje jedna stranka koja je dobila 5% glasova i 5% odbornika? Kako se to favorizuje, gospodine ministre u odsustvu? Zar se ne favorizuje onaj koji je dobio 25%, pa dobio još malo? Čak i na jedan i na drugi način, samo što je ovde manje kod ovog koji smo mi predložili.
Znači, još jednom ponavljam, srazmerno broju dobijenih glasova, toliko i odbornika. Ako neki sitni detalji ostanu, opet se pripisuje najvećim, pa sledećim itd. i tu nema spora. Kod Dontovog sistema to je mnogo više. Prema tome, kako je ministar ovde izračunao da će da se favorizuju male stranke? Srazmerno, ne može da bude favorizovanje. Dontov favorizuje.
Naravno, ovo što kaže gospodin Marković – čim nije prošao 5%, vanparlamentarna stranka – to nije sporno i pošteno je da se ti glasovi bace, jer glasalo se za nekoga ko nije prešao cenzus, ali ko je dobio od 5% do ne znam koliko... Molim vas, pogledajte vi obrazloženje, mada ne znam sa kim polemišem, nema ministra da mi sada lepo ovo obrazloži, pa da onda ja izađem sa novim argumentima. U obrazloženju Predloga zakona stoji ovako – predloženi sistem omogućuje primenu tzv. prirodnog praga za stranke i koalicije nacionalnih manjina.
Ako neko ume ovo da mi objasni, ja ću onda da odustanem od dalje priče.
Molim vas, gospodine predsedniče, ja ću se javiti povodom svakog narednog amandmana, bilo koji da bude, dok ministar ne dođe i ne objasni mi ovo što ovde piše, dok ne obrazloži ovo svoje obrazloženje.
Zarad javnosti, da zaokružim, predloženi sistem omogućava neravnopravnost. Sistem koji je do sada bio u Zakonu o lokalnim izborima bio je pošteniji, jer su se srazmerno broju dobijenih glasova delili mandati. Mi tražimo da i dalje tako bude, jer do sada je bio sistem koji omogućuje srazmerno broju dobijenih glasova srazmerni broj odbornika; toliko si glasova dobio – toliko odbornika. Smatramo da je to najpoštenije i nikoga ne favorizuje toliko. Ponavljam, nikoga ne favorizuje toliko, i tako opet veće stranke imaju, ali manje parčiće da uzmu od toga. Ali, ovo nema smisla.
Nema smisla ni obrazloženje koje je dao ministar. Evo, da pročitam još jednom, da li neko od vas razume ovo obrazloženje? Prema tome, ja neću dalje govoriti o tome, ali ću čim se ministar vrati i objasni njegovo obrazloženje nastaviti dalje polemiku sa njim.

Gospodine predsedniče, previše smo korektni u ovoj Narodnoj skupštini, jer najmanje što se može reći jeste da je nepošteno da se na različit način odnosimo prema različitim poslanicima. Mislim da nema smisla što ministar nije prisutan i da je ovo što pričamo očigledno samo da vreme što pre prođe, da ne možemo da polemišemo ni sa kim. Zar nije bio dovoljan razlog da ako se već još neko javi da govori u prilog jednom amandmanu o razlozima zbog kojih treba da se prihvati, da dođe ministar i da se suprotstavi tome ako stvarno misli tako, ili ne. Ovo što sada pričam očigledno ću pričati zarad javnosti.
Znači, na dnevnom redu je Predlog zakona o glavnom gradu, koji je u članu 7. predvideo da se statutom grada Beograda bliže uređuje način obrazovanja i ukidanja gradskih opština, promena njihovih područja, organi i način izbora organa gradske opštine, kao i međusobni odnos organa grada i organa gradske opštine. Na prvi pogled, jedna obična rečenica, ništa posebno, ali kada se vratimo na član 6. vidimo da je Beograd ovlašćen da odredi statutom hoće li da obrazuje opštinu, koliko opština da obrazuje, kada će da je ukine i pri tom nikakvih ograničenja nema. Takođe, Beograd je nadležan da, opet statutom, odredi poslove iz nadležnosti grada Beograda koje vrše gradske opštine, a da nikakvih kriterijuma nema u zakonu. Ne treba zakon da reguliše sve, ali podsećam javnost, Zakon o lokalnoj samoupravi daje velika ovlašćenja gradovima i opštinama iz svoje nadležnosti.
Kada je Beograd u pitanju, ta ovlašćenja su još veća i odnose se na: zaštitu voda, priobalja, organizovanje i finansiranje vodoprivrednih delatnosti na vodnom području, izgradnju, rekonstrukciju, održavanje i upravljanje opštinskim i nekategorisanim putevima, ulicama, kao i državnim putevima, osim autoputa, komunalnu policiju, vatrogasnu policiju i mogućnost osnivanja televizijskih i radio-stanica, novina i drugih sredstava javnog informisanja.
Pre nego što se vratim na obrazloženje amandmana poslaničke grupe SPS, meni fali ministar ovde da ga pitam zašto i svi drugi gradovi nemaju pravo da osnuju televizijske i radio-stanice, novine i druga sredstva javnog obaveštavanja? Zašto opštine to pravo nemaju?
Podsećam da je poslanička grupa SPS podnela Predlog zakona o izmenama Zakona o radiodifuziji. To je odbijeno. Kakva je sada situacija? Sada imamo situaciju da samo Beograd može da osnuje televizijske i radio-stanice i novine, i opštine gde su nacionalne manjine. Zašto gradovi ne mogu da imaju? Zašto Rajkov Čačak ne može da ima? Da ne nabrajam dalje. Nema ministra. Evo ga ulazi, sada će on da odgovori.
Naravno, kada se govori o Beogradu ne mogu da ne kažem bar jednu rečenicu o Studiju B; to je gradski javni servis i, naravno, apsolutno režimska televizija, što je i logično jer Skupština grada finansira Studio B sa oko tri miliona evra. Od toga milion i po evra da piše samo hvalospeve o gradskoj vlasti i milion i po evra da ne dozvoli da opozicija uopšte bude prisutna na Studiju B. Tako su pola - pola, otprilike, raspoređena sredstva.
Dakle, kada se pogledaju nadležnosti i ovlašćenja Beograda, koja su izuzetno velika, Beograd i treba da ima ta ovlašćenja, sredstva ogromna... Da li znate da Beograd ima budžet od milijardu evra? Da li vam je poznato da gradonačelnik ima džeparac od milijardu dinara, to je ona čuvena tekuća budžetska rezerva koja je u nadležnosti samo gradonačelnika, i čitav niz drugih veoma važnih nadležnosti.
Šta je bila naša reakcija? Vidim i u prethodna dva amandmana pokušaj poslanika Željka Ivanjija da bar delimično ovo razgrne, kako bih rekao, da se bar neka pravila utvrde. Ovako kako je ovde napisano znači da Beograd može da organizuje 10 ili 50 opština, nema kriterijuma. Ovako kako je ovde napisano Beograd će da organizuje rukovodstvo kako bude odgovaralo onom ko je na vlasti.
Imamo primer Opštine Surčin. Svaka čast Opštini Surčin, i treba da postoji politički organizovana opština, 30 i nešto hiljada birača, ali imamo primere: Dunavski venac, preko obale Dunava, 150.000 ljudi godinama traži, ali ne mogu da dobiju jer im ne odgovara politika; podavalsko područje, Ripanj i sve ono ostalo; Žarkovo, Železnik itd. Dakle, postoji čitav niz onih koji ispunjavaju kriterijume, ali ne mogu da dođu do izražaja politički da bi se ta opština osamostalila.
Dakle, ponavljam još jednom šta je suština – neka grad osniva opštine, ali neka postoji neki kriterijum. U Zakonu o lokalnoj samoupravi je rečeno šta sve jedna opština može da bude. Zašto ovde bar jedan nije naveden? Da ne bismo komplikovali, mi samo tražimo da se jedna reč doda u tom članu – da se statutom grada uređuju, pored načina, i neki kriterijumi, da se zna da to važi za više izbornih mandata, a ne samo za onaj mandat kada je neko na vlasti.
Šta je još karakteristika Beograda? Problem nerazrađenog odnosa grad - gradska opština, kada su u pitanju nadležnosti.
Imate primer u zakonu o teritorijalnoj organizaciji: status grada ima svaka opština koja ima preko 100.000 stanovnika, a i manje od 100.000 ako je ekonomski, kulturni, geografski centar itd., ali svakako svaka opština sa preko 100.000 stanovnika.
Kakvu situaciju imamo u Beogradu? Imamo Opštinu Novi Beograd koja ima preko 300.000 stanovnika, a ima nadležnosti mesne zajednice, da ne karikiram. Mi ničim ovde nismo u ovom zakonu rekli – OK, neka Beograd sam uredi, ali mora da poštuje neka pravila. Mi imamo ceo deo grada, Novi Beograd, Zemun, koji je sa leve strane Save, pola miliona ljudi; to su dve mesne zajednice, po nadležnosti. Pa, zar je stvarno teško razraditi nekoliko osnovnih elemenata i reći ko može i kako može, koje uslove treba da ispunjava da bi bio opština.
Dakle, i Zemun i Novi Beograd mogu da budu posebni gradovi, u skladu sa zakonom o teritorijalnoj organizaciji, i još 10 takvih opština u Beogradu. Naravno da treba voditi računa i o tome da je Beograd jedinstveni grad. Uzmite Obrenovac – potpuno jedna celina, grad, za koji se ne zna koje nadležnosti može da ima. Da ne nabrajam više, toliko toga ima. Čak su Novi Beograd i Zemun jedna posebna celina, ne mislim ništa ružno, odvojeni od Beograda. Kako odvojeni? Pa, ne može niko da pređe u Beograd preko ova dva mosta koja imamo, niti može obrnuto da se radi. U Beogradu se samo crtaju mostovi na kartama, na skicama itd., ali se nijedan ne pravi. Čujem sada da se pravi pontonski most. Ima nacrtan most na Adi koji vredi 150 miliona evra, taman tri, koliko treba Beogradu; četrdeset miliona treba za jedan most, dva na Savi, jedan na Dunavu, kojima bi se povezale obale. Imamo nacrtano sve to, ali nemamo, građani Beograda ne mogu da pređu ovamo, stari deo grada, i obrnuto.
Da se vratim na ovu priču. Nije prihvatljivo da se zakonom da ovlašćenje da statutom uredi sve, a da mu se bar neke ograničavajuće stvari ne kažu, i sa stanovišta veličine i sa stanovišta nadležnosti itd. Upozoravam, statut grada Beograda ovde je ovlašćen da odredi koje će organe gradska opština da ima, a to znači da može da kaže – nećemo skupštinu opštine, nećemo predsednika opštine, nećemo opštinsko veće, znači, hoćemo da se formiraju saveti koje će izabrati zborovi građana, recimo. To je tako dato ovlašćenje statuta da nikakvih ograničavajućih faktora nema. Zar stvarno to može da reši ove probleme koji postoje u gradu Beogradu?
Gospodine ministre, malopre niste bili prisutni. Veoma smo dugo raspravljali o članu 41. Predloga zakona o lokalnim izborima. Neki su se pridružili tome, smatrajući da je pošteniji srazmerni sistem u raspodeli mandata, Nimajerov, nego ovaj što je predložen. Niste nam objasnili, evo sad vam pružam šansu, obrazloženje koje ste dali, koje nema veze s tim amandmanom.
Evo, sad pitam šta je smetnja, šta je problem da ne može da se usvoji jedna izmena gde se kaže – statut, u redu, neka ga reši, ali treba da postoje neki kriterijumi.
Na kraju, još jedno pitanje. U Zakonu o lokalnoj samoupravi piše da predsednik Narodne skupštine raspisuje izbore za opštine, gradove, dakle, za jedinice lokalne samouprave. Pitam vas, ko će da raspiše izbore za gradske opštine u Beogradu? Pominje se da će izbori biti za 120 dana, čini mi se, najmanje, 180 najviše, ali će, kako sam razumeo predsednika Dulića, biti raspisani sutra, prekosutra, ne znam kad, uglavnom biće raspisani. Pitam, ko će da raspiše izbore za Novi Beograd, za Zemun, za Čukaricu, za Palilulu i da ne nabrajam svih 17 opština u gradu Beogradu.
Dakle, ipak je to premalo regulisano za jedan prevelik grad kao što je Beograd. Iz tih razloga smatramo da, naravno dajući ovlašćenje Beogradu da uredi sopstvenu teritoriju i sve ostalo, mora da ima i neke ograničavajuće faktore, neke uslove, neke kriterijume, kako kad je u pitanju osnivanje gradskih opština, tako i kad je u pitanju nadležnost tih gradskih opština. Hvala lepo.

Pitao sam ko će da raspiše izbore za gradske opštine u Beogradu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, govorio sam danas o svojim amandmanima. Da li vi stvarno mislite da i o tome ne treba da pričam?
Drugo, izašao sam da reagujem na jednu političku podvalu i na jednu laž koju je izneo gospodin ministar. Gospodine predsedniče, možete da me opomenete, ali mi nađite drugi izraz za tu reč. Uopšte me ne interesuje ko koga i šta čeka.
Gospodine ministre, sada ste ovde izneli, hajde da kažem blaže, neistinu da smo se nešto uspalili, kako vi to kažete, otkada se pojavio amandman Odbora za lokalnu samoupravu. Mi smo vas upozorili na taj amandman i na njegove posledice. Nemamo nameru da sečemo vene zbog toga. Ali, nemojte da obmanjujete Skupštinu, jer smo amandmane na ove zakone, o kojima sam govorio, podneli 27, gospodine ministre, kad još nije postojao amandman Odbora za lokalnu samoupravu. Vi izađite i kažite argumentovano – kada završim ovu priču i obrazložim vama, ja ću da pređem na politički deo, pa da se onda nadgornjavamo. Tu nema nikakvih problema, ali nemojte da obmanjujete.
Recite građanima Srbije da su poslanička grupa SPS i Milisav Petronijević amandmane podneli 27, onoga dana kada smo na juriš morali da čitamo i da ih podnosimo, a Odbor za lokalnu samoupravu je bio sinoć. Dakle, samo zarad javnosti, ni zbog čega drugog. Nemojte da obmanjujete javnost. Šta vi mislite o nama i mi o vama, to je drugo pitanje, odavno se već zna.
Još nešto, nemojte da obmanjujete javnost da Ustav ne dozvoljava ovo što mi tražimo. Ustav kaže samo u jednoj rečenici da se uređuje zakonom i statutom, da se o glavnom gradu donosi zakon. Nigde nije zabranio da u zakonu može da se uvede jedna reč da grad može da osnuje gradske opštine, ali uz određene kriterijume. Nađite, objasnite javnosti gde je ta ustavna zabrana da to ne može tako da bude.
Dakle, mi nismo tražili da vi ovde pišete ne znam šta. Jedna reč - način, a mi kažemo - i kriterijumi, statut mora prvo da odredi to, ne vi, a vi ne primate ni to. Onda odgovarate na pitanja koja nisu postavljena, a na pitanja koja su postavljena ne odgovarate.
Na kraju, pominjete Nimajerov sistem. Poslanik G17 plus, poslanik DSS-a, moje kolege i ja smo upozoravali samo da je ovo poštenije. Vi sada kažete da bi to izazvalo stravične posledice. Koje posledice? Onda kažete – od kada je sveta i veka bio je Dontov sistem. Recite mi kada je za lokalne izbore bio Dontov sistem. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS podnela je amandman na član 23. Da bi javnosti bilo jasno o čemu se radi, ja ću kratko obrazložiti i šta sadrži član 23. koji predlagač zakona predlaže i šta mi predlažemo da se izmeni.
Pre toga, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin ministar nije odgovorio na pitanje u čemu Ustav sprečava da se utvrde neki kriterijumi kada gradovi određuju nadležnosti i način osnivanja opština, pa tako i Beograd. Naravno, kada god nema argumenata on pobegne iz sale. Evo, ja ću umesto njega pročitati taj stav iz Ustava, a neka javnost sama proceni da li Ustav sprečava da zakon o glavnom gradu utvrdi i neke osnovne kriterijume. Član 189. poslednji stav 5: "Položaj grada Beograda, glavnog grada Republike Srbije, uređuje se zakonom o glavnom gradu i statutom grada Beograda. Grad Beograd ima nadležnosti koje su Ustavom i zakonom poverene opštini i gradu, a zakonom o glavnom gradu mu se mogu poveriti i druge nadležnosti." Ja sam upravo o tome govorio: i nadležnosti koje ima po Zakonu o lokalnoj samoupravi, i nadležnosti koje imaju gradovi i još dodatnih pet nadležnosti koje sam nabrojao.
Dakle, ministar Milan Marković nije odgovorio na pitanje u čemu Ustav sprečava da zakon o glavnom gradu utvrdi neke osnovne kriterijume. On reče – ja se za to što vi govorite, gospodine Petronijeviću, borim, ne znam koliko reče, deset godina. Sada si ministar. Protiv koga se sada boriš? Što sada ne regulišeš to zbog čega se boriš deset godina? Očigledno je iz svega toga da ministar kada god nema argumenata ode iz sale.
Član 23. govori o gradonačelniku. Ovaj koncept zakona o lokalnim izborima i zakona o glavnom gradu predviđa da gradonačelnika bira skupština grada iz reda odbornika, na vreme... da ne nabrajam dalje; zatim, da ima zamenika. Sada imate 3. stav: "Predsednik skupštine grada predlaže kandidata za gradonačelnika." Da ne pričam da se ne zna ni ko predlaže predsednika skupštine grada, u članu 18, koji kaže: "Predsednik skupštine bira se iz reda odbornika, na vreme od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika skupštine grada." Na čiji predlog? Nema. Takva intervencija je bila kod zakona o lokalnim izborima da se predsednik skupštine opštine bira na predlog jedne trećine odbornika. Kada je u pitanju zakon o glavnom gradu, toga nema, što znači, sedne predsednik skupštine grada i kaže – ja ću da predložim onoga ko mi padne na pamet, nemam nikakve obaveze, ne treba mi podrška 10 odbornika, 20 odbornika, 30 odbornika itd.
U najboljoj nameri da doprinesemo da se ovo završi u skladu sa Ustavnim zakonom, a ispada da doprinosimo da spasavamo vladajuću koaliciju od nerada od sedam-osam meseci, mi ulažemo amandman koji potpuno ne remeti nikakav koncept i Vlada kaže da se ne prihvata.
Šta smo predložili? Neka ostane čak da predsednik skupštine grada predlaže kandidata za gradonačelnika, ali dodajte još jednu mogućnost – ili jedna trećina odbornika. Mi kažemo, dajte pravo i jednoj trećini odbornika da može da predloži. Ko će biti izabran? Onaj ko ima većinu u skupštini, kako god da bude. Ovde ste potpuno isključili pravo opozicije, ponukani onim što se događalo u Beogradu kada ste birali v.d. gradonačelnika, pa niste omogućili opoziciji da predloži svog kandidata, pa je posle poništeno itd. Dakle, šta je smetnja, šta ruši koncept, šta košta, koliko boli da se usvoji amandman koji kaže – predsednik skupštine grada predlaže kandidata za gradonačelnika, ili jedna trećina odbornika.
Naravno, kao i do sada, nema gospodina ministra sa kojim bismo polemisali o tome. Ostaje nam da se obratimo javnosti i da kažemo da suština svih ovih zakona, a četiri veoma važna sistemska zakona se donose u minut do dvanaest, pa tako i zakona o glavnom gradu, jeste da opozicija nema nikakva prava. Građani, videćemo kasnije, tek nemaju nikakva prava. Znači, ostaje samo onaj ko je na vlasti, on ostaje car, ostaje vlasnik Beograda i može da radi šta hoće i kako hoće, jer mu se na ovaj način i zakonom omogućava da može tako da radi.
U članu 29. kaže se da se taj isti gradonačelnik može razrešiti na predlog jedne trećine odbornika. Ako može da se razreši na predlog jedne trećine odbornika, zašto ne može i da se bira, valjda to treba da bude isto, na predlog jedne trećine odbornika? Ponavljam, naravno, biće izabran onaj koji ima većinu i biće razrešen onaj koji ima u tom trenutku većinu u skupštini grada.
Ali, ovo je stvarno jedan neprihvatljiv odnos, sujetan, da ne kažem osion, a znam iz iskustva da kada neka vlast postane toliko osiona vrlo brzo napušta vlast.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema ministra da objasni svoje obrazloženje koje je dao; to je, valjda, danas karakteristika celog dana.
Amandman na član 47, koji se odbija, i amandman na član 45, koji je prihvaćen, slični su. Želim da javnost upoznam i sa jednim i sa drugim.
Član 45. govori o narodnoj inicijativi. Zakon o glavnom gradu kaže: "Oblici neposrednog učešća građana u ostvarivanju lokalne samouprave su: građanska inicijativa, zbor građana i referendum." Kada se pogleda celina svih zakona, neposredno izjašnjavanje građana je potpuno u zapećku. Opoziciji su prava uskraćena, onome ko je na vlasti ostaje da bude car.
Član 45. je dao mogućnost da građani putem građanske inicijative predlože Skupštini donošenje akta iz nadležnosti skupštine opštine, pa je rečeno da mora da bude 10% od ukupnog broja birača. Kada se to prevede na Beograd, to je 160.000. Mi smo rekli – ljudi, pa da bi jedan zakon u Skupštini mogao da dođe na dnevni red dovoljno je 30.000 građana Srbije, a mi tražimo za jedan grad, samo da se stavi na dnevni red, 160.000. Besmisleno. Predlagač kaže – prihvata se.
Član 47. govori o referendumu. Mi opet kažemo, pošto referendum mora da se raspiše ako to zahteva 10% ukupnog broja birača, opet prevodim na Beograd, to znači ako zahteva 160.000 birača. Mi kažemo – ljudi, pa u Ustavu stoji, u članu 108, da će se referendum raspisati za celu teritoriju Srbije ako 100.000 birača podnese zahtev. Dakle, referendum za celu Srbiju ako podnese 100.000 birača, a za Beograd treba 160.000. Ima li tu kakve logike?
Ajde da ne smanjujemo mnogo, kažemo, makar prepišite to iz Ustava, pa ako 100.000 građana treba da bi se raspisao referendum u Srbiji, neka 100.000 građana bude potrebno da se raspiše referendum u Beogradu. Kaže, to već ne može da se prihvati, ono je moglo, ovo ne može. A i ono i ovo je prepisano iz Ustava, ništa više.
Dakle, ponavljam, kao što građani Srbije imaju mogućnost da 100.000 okupljenih građana zatraži referendum, koji Skupština mora da raspiše, tražimo mogućnost da isti broj birača (čak ne manji) zatraži raspisivanje referenduma u Beogradu, a ne 160.000 kao što stoji u Predlogu zakona. Pozivam vas da dobro pogledate, razmislite. Nema ministra da mi odgovori šta je sad smetnja da ovo ne može da se usvoji.
Pošto je ovo poslednji amandman koji je poslanička grupa SPS uložila, želim samo još nekoliko rečenica na kraju da kažem. Poslanička grupa SPS je učinila sve da za ova dva dana analizira četiri ključna sistemska zakona, ukaže vladajućoj većini da je to političko nasilje da se takva četiri zakona u tako kratkom vremenu razmatraju i usvajaju. Pokušali smo da doprinesemo u toku rasprave u načelu i o amandmanima i da ukažemo na sve loše strane predloga zakona, sva četiri.
Ukazali smo, kao poslanička grupa SPS, posebno na delove zakona o lokalnim izborima i zakona o glavnom gradu, naravno i o lokalnoj samoupravi. Ukazali smo na jednu veliku opasnost po građane Srbije prilikom kandidovanja. Ukazali smo na nebrigu države prema biračima, jer će milion građana biti u prilici da šeta od overača do overača. Ukazali smo na nepravičnost sistema raspodele mandata.
Za razliku od gospodina ministra, mi smo se služili silom argumenata a on je odgovarao argumentom sile, pa je rekao da je uvek bio takav sistem kao što je sad predložen. Pitao sam ga da javno objasni kad je takav sistem koji je sad predložen bio za lokalne izbore. Nije morao daleko da ide, evo, ima važeći Zakon o lokalnim izborima, koji je postojeća većina u nekom drugom sastavu 2002. godine donela, gde stoji sada važeći Nimajerov sistem, odnosno sistem srazmerne raspodele glasova i odbornika.
To govori o ozbiljnosti našeg zalaganja za to i o neozbiljnosti ministra kad obrazlaže nešto a ne zna šta je.
Dakle, učinili smo sve da upozorimo i na proces kandidovanja, ne dovodeći u pitanje potrebu da država mora da kontroliše, da potpisi moraju da budu ispravni, čak smo tražili tamo gde ima falš potpis isključite iz izbora tu stranku, jer smo imali u Beogradu situaciju kada je Čović falsifikatom potpisao Ivicu Dačića. Ne dovodimo to u pitanje. Treba država da kontroliše, ali nemojte da maltretiramo milion građana Srbije.
Učinili smo sve da ukažemo na sve te propuste. Ukazali smo na propuste koji se odnose na glavni grad Beograd, gde je najveći problem što su ogromne gradske opštine sa nadležnostima mesne zajednice, čak, zavisno od grada, mogu da ne budu ni tolike. Ukazali smo na sve ove propuste i učinili sve da u ovako rekordno kratkom vremenu dođemo do najboljih rešenja. Odgovornost pred građanima Srbije za usvajanje zakona i amandmana je na vama, na vladajućoj koaliciji, jer vi imate većinu. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, reklamiram član 104, a pozivam se, iza toga, i na čl. 225. i 226.
Gospodine ministre, pitanja će biti upućena i vama. Mislim da se pre dvadesetak minuta dogodilo nešto u ovoj sali, što, u najmanju ruku, traži da poslanicima neko kaže o čemu se radi. Ovo je ponižavajuće šta se događa s ovom skupštinom.
Gospodine predsedavajući, narodni poslanici, tj. Narodna skupština je već dovoljno ponižena za ovih sedam meseci, time što nije mogla da dobije ova četiri zakona, u skladu s Ustavnim zakonom, da može da vodi raspravu na način kako treba, već su to noćas učinili, opet su neke noćne, ''vampirske'' sednice držali, da bi omogućili da se sprovede Ustavni zakon.
To je dovoljno ponižavajuće. Ovo malopre, u najmanju ruku, traži razjašnjenje. Sačekao sam da ministar završi govor i očekivao sam da će reći, ljudi, dogodilo se to, ja vas molim za malo strpljenja itd. Jednostavno, svedoci smo prekida sednice, upada policije u jednu opštinu.
Ljudi, ko može da odobri policijski upad bilo gde, a kamoli u opštinu? Sada, odjednom, ništa, idemo dalje.
O čemu se radi? Hoće li biti uhapšeni oni koji su upali u opštinu, ili će biti uhapšeni oni koji su policiju povukli, poslali, pa je povukli? Dokle mislite da se igrate sa zakonima u Srbiji, dokle mislite da možete da ih tumačite u skladu s nekim dogovorima? O čemu se radi, gospodine ministre?
Koliko smo upoznati, predsednik opštine je smenjen, jedni kažu – legalno, a drugi kažu – nelegalno. Slična je bila situacija s gradonačelnikom Beograda. Tražili smo od nadležnog ministarstva da reaguje, jer ga na to obavezuje Ustav i zakon, da zauzme stav i da reši problem.
Da li je Ministarstvo to uradilo kada je u pitanju Grocka? Ako jeste, onda treba prizvati zakonu predsednika opštine, bivšeg, ili prizvati ministre, vas, u aps, ako ste dali nezakonito nešto. Na šta to liči, evo, igrali smo se, a sada više ne važi. Nema veze, hajde, ljudi, da nastavimo dalje.
Ponovo ću se javiti po Poslovniku, sve dok ne izađete da odgovorite, jasno i precizno, na šta to liči da pošaljete policiju, pa da je posle povučete. Ili treba uhapsiti one koji su ušli tamo, ili vas koji ste ih pozvali da izađu, inače, zlo je, naopako s ovom Srbijom, iako je ona navikla da se zakoni sprovode zavisno od toga na koga se odnose.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, neću iskoristiti vreme koje je predviđeno za javljanje po Poslovniku, ali hoću da budem vrlo direktan, za razliku od ministra. Ministar se sit napričao ovde, ali ne reče ključnu stvar. Izašao sam da ga pitam ključnu stvar.
Jedna upadica vama, gospodine predsedniče. Mi smo počeli normalno da radimo, sednica je prekinuta a da poslanici nisu ispoštovani ni najmanje, da im neko kaže zbog čega je prekinuta. To je, gospodine predsedniče, veća šteta nego...

Upravo sam se javio da kažem da nije dao objašnjenje.
Gospodine ministre, pitam još jednom. Neprihvatljivo je i nedozvoljeno da policija rešava lokalne probleme u bilo kojoj opštini. Pitam, ko je poslao policiju u Grocku? Ako ne možete vi da odgovorite, molim da Vlada hitno odgovori. Neću odustati od pitanja dok ne dobijem odgovor.
Na osnovu čega je poslao policiju u Grocku? Na čiji poziv? Šta treba da reše? Da li je to legalno ili nije legalno, gospodine ministre, i obrnuto? Ako je sve to zakonito, ko je naložio da se vrati?
Ne insistiram ni na jednom, ali ne možete ovako da se ponašate prema Narodnoj skupštini, puj pike, ne važi.
Gospodine ministre, malopre ste rekli, nažalost, da je ovo država bezakonja, jer legalni ne može da uđe, odnosno legitimni neće da izađe. Šta sada da radimo? Ko to treba da reši, gospodine ministre? Čija je to nadležnost?
Znam da su opštine u Beogradu mesne zajednice, sa nadležnostima mesnih zajednica. Takva je i najveća opština po broju stanovnika u celoj Srbiji, Novi Beograd, sa preko 300.000 stanovnika, sa nadležnostima mesne zajednice.
Da li je grad Beograd odgovoran za ovo, ili ko je odgovoran i ko će to da reši?
Inače, ovako, kako kome padne na pamet, pa ćemo posle da se dogovorimo, pa posle više ne važi, pa ćemo ispočetka itd., ne može. Insistiram na ovim odgovorima. Ili da ih pribavite, ili da kažete.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema nam gospodina Đelića. Tako smo lepo počeli polemiku pre desetak dana, bio bi red da danas odgovori na ona pitanja koja su mu tada postavljena. Još jednom ću da postavim ta pitanja pre nego što obrazložim ovaj amandman.
Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije koji je predložen i koji se nalazi u proceduri je jedan važan zakon. Bez razloga ljudi optužuju gospodina Mlađana Dinkića i Đelića da poklanjaju besplatne akcije građanima Srbije. Ne treba da ih optužuju za to, iz prostog razloga što je to zakonska obaveza, utvrđena Zakonom o privatizaciji 2001. godine. Tada je utvrđena obaveza da se svim građanima Srbije, kada se okonča postupak privatizacije, a to znači posle četiri godine, podele besplatne akcije.
Želim još jednom da ukažem da način na koji se to čini nije pravedan. Mi smo reagovali i tada kada je donošen zakon, pa i sada. Naime, zakonska obaveza proistekla iz Zakona o privatizaciji 2001. godine je da se te akcije podele besplatno svim građanima Srbije jednako. Mi smatramo da to nije pravedno.
Smatramo da je pravednije da je učešće u podeli besplatnih akcija srazmerno radnom doprinosu, godinama staža. Mislim na one koji nisu ostvarili prava na akcije u svojim preduzećima. Zašto to mislimo? Zato što je to jedno nacionalno bogatstvo u vidu kapitala tih preduzeća, koje je stvarano generacijama, i ljudi koji imaju više radnog staža, dali su veći doprinos tome. Naravno, treba da imaju i oni koji tek počinju radni vek, to nije sporno. Sporno je to što nije napravljena neka skala da se to podeli svim građanima prema radnom stažu.
Drugo naše pitanje na koje očekujemo odgovor od gospodina Đelića, a nemamo ništa protiv da to uradi i gospodin Dinkić, jeste stav oko prodaje javnih preduzeća, imajući u vidu da Zakon o besplatnim akcijama kaže da će, paralelno sa ovim zakonom, ići koncept privatizacije javnih preduzeća.
Ponavljam stav SPS kada su u pitanju strateška javna preduzeća – protiv smo većinske prodaje tih preduzeća, odnosno tražimo da država ostane vlasnik bar 51%.
Treće pitanje koje sam postavio i na koje tražim odgovor danas jeste – ovim zakonom se ukida član 9a Zakona o javnim preduzećima. Želim da obavestim javnost da je član 9a Zakona o javnim preduzećima povoljniji od ovog Zakona o besplatnim akcijama.
Naime, gospodin Dinkić se seća, on je obrazlagao taj zakon 2005. godine, tačno je da je na zahtev SPS unet amandman, odnosno član 9a. To je bilo vreme kada je SPS podržavala Vladu i jeste tada uslovila usvajanje zakona usvajanjem člana 9a.
Šta kaže član 9a? Član 9a Zakona o javnim preduzećima kaže da se 15% akcija javnih preduzeća prenosi u Privatizacioni registar, odnosno da se besplatno deli građanima, da se do 15% deli zaposlenima u javnim preduzećima, a ostatak prenosi u Privatizacioni registar, koji će takođe služiti za podelu građanima. Želim javnost da upoznam da ovaj zakon predviđa samo 15%, ne i onaj ostatak koji ostane kada se podeli radnicima zaposlenim u javnim preduzećima.
To su ta tri veoma značajna pitanja na koja tražim odgovor.
Kada je u pitanju član 2, koji govori o nosiocu prava, mi smatramo da ima dosta razloga da se izvrši intervencija u ovom članu jer je predviđen čitav niz uslova koji treba da budu ispunjeni, negde su i dupli, a čini mi se da se negde krije i podvala uvođenjem tih novih uslova.
Kaže se da pravo ostvaruju lica koja su navršila 18 godina zaključno sa 31. decembrom, koji su na dan 30. juna 2007. godine bili državljani Srbije (koliko znam, Odbor za privatizaciju je to prepravio na 31. decembar 2007. godine), koja su na dan 30. juna 2007. godine imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije, da pravo na akcije bez naknade nisu ostvarili delimično ili u celini u skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji ili Zakonom o privatizaciji, da su upisani u evidenciju nosilaca prava itd.
Šta mi smatramo da je ovde suvišno? I tražim objašnjenje zbog čega je to tako. Ovde u članu 2, tačka 1) govori da u skladu sa ovim zakonom prava ostvaruju lica koja ispunjavaju sledeće uslove - da su navršila 18 godina života zaključno sa 31. decembrom 2007. godine i da su na dan sticanja statusa nosioca prava bila upisana u birački spisak nadležnih opštinskih organa.
Postavljam pitanje gospodinu ministru: Zašto je uneta ova odredba ''i da su na dan sticanja statusa nosioca prava bila upisana u birački spisak nadležnih opštinskih organa''?
Birački spisak je javna isprava koja služi da bi građanin ostvario izborno ili biračko pravo, da bi mogao da bude biran ili da bi mogao da bira. Ovde se uvodi kao uslov da može da dobije akcije – ako je u biračkom spisku.
Postavljam pitanje: Da li postoji neko pravo građana koje treba ili može da se ostvari gde je uslov da je građanin upisan u birački spisak, naravno, osim onog biračkog, odnosno izbornog prava? Da li se u još nekim situacijama traži kao uslov da bi građanin ostvario neko svoje pravo da bude u biračkom spisku? Da li je moguće da neko ne može da ostvari svoje pravo, opet osim izbornog i biračkog prava, ako nije u biračkom spisku?
S druge strane, ako je neko u biračkom spisku, onda je suvišno kao uslov navoditi 18 godina, onda je suvišno navoditi ovde kao uslov da ima prebivalište, onda je suvišno kao uslov da bude državljanin Srbije.
Ali, isto tako, time se pravi jedna velika nepravda i ja ovde želim da dobijem takođe, to je već peto pitanje, od gospodina ministra odgovor. U Srbiji živi bar na desetine hiljada, ako ne i više, ljudi koji su rođeni u Srbiji, školovali se u Srbiji, radili u Srbiji i bili državljani prvo SFRJ, pa SRJ, pa SCG. Potpuno je legalno tada bilo.
Od prošle godine, kada se Crna Gora odvojila, oni su u prilici da traže državljanstvo Srbije. Mnogi od njih su podneli zahtev prošle godine, a još nisu dobili odgovor. Oni će biti eliminisani iz ovog zakona, odnosno neće ostvariti pravo na besplatne akcije.
Mislimo da je to velika nepravda i da tu treba naći neko rešenje koje će omogućiti svim građanima Srbije koji su, eto, toliko dugo imali prebivalište u Srbiji, koji su ostvarivali biračko pravo u Srbiji, bili u biračkom spisku u Srbiji, koji su se školovali i radili u Srbiji, ali su tada, legalno, po zakonima, imali državljanstvo Jugoslavije, jedne, druge, odnosno Srbije i Crne Gore. Mislimo da je to druga velika nepravda koja se čini tim ljudima.
Zato pozivam da (mi smo, naravno, uložili i poseban amandman u vezi s tim), kao što se traži način i izlaz iz situacije gde i ljudi izbeglice koji steknu državljanstvo imaju pravo, kao i raseljena i prognana lica, tako treba i ovi ljudi da imaju pravo na besplatne akcije. Inače, može da nam se dogodi primer da se neko u Srbiju doselio početkom ove godine, uzeo državljanstvo, upisao se u birački spisak i on će ravnopravno konkurisati za besplatne akcije, dok ti ljudi iz drugih republika, pre svega iz Crne Gore, neće imati pravo na podelu besplatnih akcija.
Mi tražimo, prvo, da se objasni šta je u ovom članu zakona suština toga da se i birački spisak traži kao uslov. Drugo, ako je već birački spisak, zašto onda nije samo birački spisak, jer on sadrži sve ove uslove koji su nabrojani - 18 godina života, prebivalište, državljanstvo itd. – i tražimo da se ta odredba briše. Mislimo da nije moguće da se ostvarivanje jednog prava uslovi time da je neko upisan u birački spisak, koji služi za ostvarivanje biračkog, odnosno izbornog prava.
Tražimo odgovor i način kako da se razreši ovo pitanje velikog broja ljudi koji su imali državljanstvo republika van Srbije, pre svega Crne Gore, živeli godinama u Srbiji, da ne dođu u situaciju da ne mogu da ostvare pravo na besplatne akcije.
Pozivam poslanike da, kada bude bio Dan za glasanje, glasaju za te amandmane, a gospodina ministra da, kada bude našao za shodno u toku ove rasprave, da odgovore na ova pitanja. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nismo tražili da se besplatne akcije podele samo zaposlenima, naprotiv – svim građanima Srbije, ali smo tražili pravedniji princip u okviru toga. Dakle, treba da dobiju besplatne akcije i studenti, i nezaposleni, i poljoprivrednici, i registrovani, i neregistrovani itd., ali mislim da bi pravednije bilo da je napravljena neka skala. Uostalom, sami ste navodili iskustvo Slovenije u vezi s tim.
Drugo, vaše obrazloženje o biračkom spisku je i vaš predlog zakona. Mi mislimo da to nije ispravno.
Treće, gospodine ministre, u redu je da ste pomerili s kraja juna na kraj decembra ove godine rok da je neko dobio državljanstvo.
Ali, ja vas molim, gospodine ministre, ti državljani koji, kako vi kažete nisu rezidenti Srbije, su do prošle godine bili legalni stanovnici Srbije, i sad su, i plaćali su porez, i glasali, i imali prebivalište, sve su to imali. I da li znate da po dve-tri godine još ne dobijaju odgovor za državljanstvo?
Zašto se za njih ne predvidi neki malo duži rok, da ne budemo nepravedni prema tim ljudima? Radi se o desetinama hiljada ljudi. Porez su plaćali ovde, glasali su ovde, ovde su učili, ovde su se školovali, ovde su bili zaposleni itd. sve vreme do promene statusa, prošle godine. Podneli su zahtev za državljanstvo, međutim, veliki broj njih dosta dugo ne može da ga dobije, verovatno zbog aljkavosti administracije koja to treba da reši. Mislim da to nije dobro jednostavno samo to ošišati i reći – nema, prošao 31. decembar, nemate prava na to.
Ostali ste dužni, gospodine ministre, odgovor na pitanje o privatizaciji javnih preduzeća strateški i na tumačenje člana 9a Zakona o javnim preduzećima koji govori da se građanima deli 15% akcija besplatno i zaposlenima u javnim preduzećima do 15%, a ostatak prebacuje u Privatizacioni registar radi, takođe, podele. Hvala lepo.

Hvala lepo, gospodine, naš druže Mrkonjiću. Vidim da ministar opet nije tu. To je već postalo pravilo. Kad god treba da odgovore na ključna pitanja koja im se postavljaju, oni nekako odu. Ali, ja ću, sve do kraja ove rasprave u pojedinostima o ovom zakonu, ponavljati ta pitanja sa zahtevom da ministar da odgovor na njih. Neka javnost čuje, neka bar javnost vidi da ministar ne daje odgovor.
Ovog puta sam se, pre nego što obrazložim amandman, opredelio za jedno od pitanja, a to je: zašto se građanima Srbije, pored 15% koje predviđa ovaj zakon za podelu besplatnih akcija, ne deli i ostatak od drugih 15% posle dodeljivanja zaposlenima i bivšim zaposlenima u javnim preduzećima? Tako predviđa sada član 9a Zakona o javnim preduzećima, koji se ovim zakonom ukida.
Ponavljam, to rešenje je povoljnije nego ovo koje nudi ovaj zakon. Taj iznos je mnogo veći nego ovaj koji nudi ovaj zakon. Gospodin ministar će morati na to da da odgovor građanima Srbije. Ovo iz razloga što se od ovog zakona pravi jedna velika fešta, pravi se predizborna kampanja građanima Srbije da im neko nešto, eto, poklanja.
Danas sam govorio da ne treba građani Srbije da optužuju ni gospodina Đelića, ni gospodina Dinkića, da im to poklanjaju. To nije tačno, oni nisu krivi za to. To je obaveza koja proističe iz Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ali, ono za šta treba da ih optužuju jeste da im ne isplaćuju sve ono što je predviđeno članom 9a Zakona o javnim preduzećima koji se ovim ukida.
Još jednom ponavljam, pored onih 15%, što je već našlo mesto u ovom zakonu, tu je i drugih 15%, ostatak od toga kada se podeli radnicima javnih preduzeća – vrlo precizno piše da se ostatak prenosi u Privatizacioni registar i dodeljuje građanima.
Samo da podsetim, kada je taj zakon donošen 2005. godine, obrazloženje je davao upravo gospodin Mlađan Dinkić i on je tad vrlo radosno rekao: 15% svima, a onih 15% što ostane prenećemo u Privatizacioni registar pa ćemo i to podeliti građanima. Nije korektno da ja to citiram kad nije prisutan, pa ću sačekati. Kada bude bio prisutan, citiraću stenogram sa sednice Skupštine 2005. godine u vezi s tim.
Da se vratim na amandman. Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije faktički sadrži dva dela. Jedan deo jeste isplata novčanih naknada od sredstava koja se nalaze u privatizacionom registru i ovaj deo zakona (da bi javnost razumela o čemu se radi, to su članovi 11, 12, 13, 14, 15, 16) govori o tome da nosilac prava ostvaruje pravo na novčanu naknadu iz sredstava koja se pribave prodajom akcija i udela evidentiranih u Privatizacionom registru. Koliko su nas obavestili kada je bila načelna rasprava, u pitanju je 68 preduzeća i orijentaciono oko 242.000.000 evra.
Zatim, postupak prodaje akcija i udela, zatim rok da se prodaju do 31.12.2008. godine, a najkasnije u roku od šest meseci od dana prenosa akcija, odnosno udela u Privatizacioni registar ako se akcije prodaju posle 30. juna 2008. godine, i član 16, koji propisuje način postupanja sa sredstvima ostvarenim prodajom akcija i udela evidentiranih u Privatizacionom registru. Propisano je da se ta sredstva isplaćuju nosiocima prava na način i u rokovima predviđenim odlukom Vlade.
Da bi građani razumeli o čemu se radi – šta piše u tom članu 16. na koji smo mi podneli amandman? Tamo piše: naslov je Isplata novčane naknade, st. 1. i 2. koji govore da se ne plaća porez, da se odbijaju troškovi prodaje, da se sredstva isključivo koriste za isplatu novčane naknade, da ministar propisuje način obračuna troškova... Citiram poslednji stav: "Novčana naknada isplaćuje se nosiocima prava na način i u rokovima propisanim aktom Vlade".
Kad? Ne zna se. Kako? Ne zna se. Iz tih razloga smo mi intervenisali, u dogovoru sa Samostalnim sindikatom Srbije, kao što smo sa njima zajednički sve amandmane usaglasili, da mora da se precizira rok. Pa smo rekli - u redu, neka ostane ovako: "Novčana naknada isplaćuje se nosiocima prava na način i u rokovima propisanim aktom Vlade", ali tražimo da se doda: "a najkasnije u roku od 60 dana od dana ostvarene prodaje".
Dakle, preciziramo kada će građani da dobiju pare. Ovde ima procedura ko sve ima pravo. Mi smo danas pre podne izneli primedbe i na to i imaćemo još primedbi kada bude onaj drugi deo zakona, o prenosu akcija javnih preduzeća, dosta reagovanja ljudi, firmi, s pitanjem da li se i oni tu nalaze. Nabrojaću vam sve te primere pojedinačno.
Evo jedan primer. Rudarski basen Kolubara, javno preduzeće koje pripada EPS-u, nalazi se u takvoj situaciji da su, u procesu restrukturiranja, firme Kolubara-Građevinar, Kolubara-Metal (mada je on još uvek ostao ćerka-firma) i Kolubara-Univerzal izdvojene iz Rudarskog basena i prenete u nadležnost Vlade da bi se sproveo postupak privatizacije tih preduzeća. Ljudi s pravom postavljaju pitanje (ceo radni vek, do prošle godine, proveli su u Rudarskom basenu Kolubara) zašto oni ne bi imali pravo na te akcije, kao bivši zaposleni?
Doduše, u amandmanu koji je Vlada podnela na član 23. otvara se ta mogućnost, ali član 26. već dovodi u pitanje jer kaže - ako nije počeo postupak privatizacije.
Tamo su negde počeli postupci još pre godinu dana, ali nema od toga vajde. Zašto onda ti radnici ne bi imali pravo? Mi smatramo da treba da imaju pravo na besplatne akcije, kao bivši zaposleni u tom preduzeću, naravno shodno godinama radnog staža.
Dakle, navodićemo mi dosta tih primera kada to bude došlo na dnevni red. Ali, ovde postavljam direktno pitanje ministru - ako će Vlada da odredi način i rokove isplate (a tako je bombasto najavljen ovaj zakon u javnosti, kao nešto što se besplatno daje građanima), da li je red da građani znaju kada će to da dobiju? Ovde zakon prenosi to na Vladu, ali kada - ne zna se. Nije li to onda jedan predizborni trik?
Da ne bi bilo tih sumnji, mi tražimo da se posle ostvarene prodaje, u roku od 60 dana, isplati novčana naknada. Ako Vlada smatra da to nije adekvatan rok, neka kaže koji je to rok, ali ne može ovako - ne zna se, jer onda džaba naša priča kako će građani nešto silno da dobiju čim se, eto, do kraja 2008. godine te akcije prodaju itd. Kad? Zato mi smatramo da treba u roku od 60 dana.
Vlada je odgovorila da to nije dobro rešenje, ali i dalje nije dala odgovor šta je bolje, jer kaže da će u određenim slučajevima zakon biti nesprovodiv i nepotrebno će komplikovati implementaciju zakona – što je moguće, zavisi od dinamike prodaje. Kaže: sledi da će udeli i akcije evidentirani u Privatizacionom registru u velikom broju slučajeva biti prodati preko 60 dana pre nego što se steknu zakonski uslovi za isplatu novčanih naknada nosiocima prava. Prihvatanjem ovog amandmana svesno bi se ušlo u kršenje obaveze koja se propisuje. Dodatno, nije celishodno vršiti isplate u iznosima koji bi bili u visini od nekoliko evra po glavi, transakcioni troškovi bi bili nesrazmerno veliki itd. ako bi se prihvatio amandman.
Kažem - u redu, ali ajde recite šta je drugi rok. Ako nije celishodno, možda nije celishodno posle svake prodaje, ali kada je celishodno? Ovde je ostavljeno Vladi da ona odluči i kako će da isplaćuje i kada će da isplaćuje. Mi mislimo da to mora da se precizira.
Mora jasno građanima da se kaže - ove naknade, za akcije koje budu do kraja 2008. godine prodate, biće isplaćene u roku od dva meseca 2009. godine, a one druge, koje budu u međuvremenu prodate, skupiće se, recimo, na kraju godine ili ne znam kad, pa će se isplatiti građanima.
Ovakva formulacija stvara mogućnost za nejasnu situaciju. Građani s pravom treba da znaju, pored toga da će dobiti novčanu naknadu, orijentaciono koliko i kada mogu da računaju na tu novčanu nadoknadu. Hvala lepo.

Hvala lepo, gospodine Mrkonjiću. To gospodine Mrkonjiću, to je za javnost, inače, za socijaliste, to je naš drug Mrkonjić.
Znam da je ceo svoj radni vek bio karakterističan za gospodina Mrkonjića, da je to efikasan čovek. Dozvolite, gospodine Mrkonjiću, da i sam budem efikasan, tako što ću u istom izlaganju obrazložiti šest amandmana.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo ulazimo u završnicu rasprave o zakonu o pravu na besplatne akcije i novčane naknade.
Naravno, taj paket je, zajedno sa paketom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, izazvao veliku pažnju javnosti zadnjih dana, tako da su građani imali prilike da vide i šta se predlaže za izmene i šta svaka od stranaka traži da se u tom smislu promeni.
Što se tiče SPS, SPS u dogovoru sa Samostalnim sindikatom Srbije uložila je sve amandmane na koje je Sindikat imao primedbe kada su u pitanju ova dva zakona.
Kada je u pitanju zakon o pravu na besplatne akcije, član 23, koji je sad postao ključni član, govori o pravu zaposlenih i bivših zaposlenih u javnim preduzećima, onih šest ovde koji su navedeni: EPS, NIS, JAT, Telekom, "Galenika" i Aerodrom "Beograd". Najveća borba se vodila oko tog člana, jer iz sadržaja tog člana proističu i naredni članovi.
Pre nego što pređem na ovo obrazloženje, tražim odgovor od vas, gospodine ministre. Pre neki dan, pre desetak dana kada smo ovde polemisali sa gospodinom Đelićem oko privatizacije javnih preduzeća, gospodin Đelić je tada za govornicom rekao da će način privatizacije NIS-a biti regulisan zakonom koji će biti u ovoj skupštini. Malopre, vi ste rekli da ćete predložiti Vladi privatizaciju 51 posto.
Pre toga i danima pričam stav SPS-a da sva strateška javna preduzeća 51% moraju da ostanu u državnom vlasništvu.
Molim vas da odgovorite kasnije da li je gospodin Đelić to dobro rekao. Podsećam da postoji Zakon o NIS-u koji nije do sada ukinut, ili je ono što ste vi rekli, jedno s drugim ne ide. Ovo iz prostog razloga, ako je to vaš predlog koji će biti sastavni deo zakona, koji će ući u skupštinsku proceduru, imaćemo vremena tada da ratujemo o njemu.
Kada je u pitanju član 23, prvobitna verzija, Predlog zakona koji je ponudila Vlada podrazumevao je da pravo na besplatne akcije, odnosno na akcije javnih preduzeća imaju zaposleni i bivši zaposleni u tim preduzećima daleko selektivnije nego sada. Tada je uvedena kategorija bonusa, odnosno isplata novčanih naknada.
Moram da kažem kratko, dakle, samo da bih obrazložio, koliko je Vlada sujetna i koliko su sindikati bili u pravu, a radi se o sledećem.
Savez samostalnih sindikata Srbije je izvršio žestok pritisak da se izmeni član 23, da se ukine isplata bonusa, da ostane samo pravo na akcije.
SPS, podržavajući sindikat, uložila je amandman 12. decembra na taj član. Nešto kasnije uložio je sličan amandman i G17 plus, da bi 13. decembra Vlada sama uložila amandman iste sadržine na sopstveni zakon. Šta je suština stvari? Suština stvari je da je Vlada pod pritiskom sindikata izvršila promenu u odnosu na prvobitnu predviđenu verziju.
Što se tiče sindikata, bravo sindikati, tako i treba, tako se i treba boriti za prava radnika i mi ih u tome podržavamo. Što se tiče Vlade, hoću da kažem i tada sam rekao kada je bio gospodin Đelić, koliko je Vlada sujetna, toliko je sujetna da ona u stvari doprinosi produženju rasprave o amandmanima na zakone.
Evo primer. Amandman na član 23, dva poslanika SPS-a su podnela, i to Rajko Baralić, Milisav Petronijević, zatim dr Ninoslav Dimitrijević, na član 23. i na član 24. Milisav Petronijević na član 25, Miletić Mihajlović na član 26. i da ne nabrajam dalje, malopre je naš drug Dule Bajatović o tome pričao.
Šest amandmana ovde se nalazi na dnevnom redu da raspravljamo, u potpuno istovetnom tekstu kao što je amandman Vlade. Šta se događa? Događa se nešto nezapamćeno u ovoj skupštini, da Vlada ne prihvata amandman u istovetnom tekstu kakav je ona predložila.
Pogledajte kolika je sujeta tu u pitanju, a inače ni poslovnički to nije dobro, ni moguće. Vlada je mogla da kaže - prihvatamo amandman zato što je istovetan sa Vladinim. Ajte neka vam bude tako, nama nije bitno koji će amandman da se prihvati, naš ili Vladin, nama je bitno da se ostvari ono što piše u tom zakonu.
Ali, šta je posledica? Posledica je da mi sada treba da vodimo raspravu o šest članova, umesto da je Vlada rekla samo - prihvatamo jer je istovetan tekst i postaje sastavni deo zakona.
Glavni razlog mog javljanja ovde je bio, ovako sujetni, ovako kakva je Vlada danas, ne može da doprinese boljem radu ni Skupštine, niti boljitku građanima Srbije. Šta je Vlada uvela? Uvela je podobne za podnošenje amandmana i nepodobne. Valjda smo mi ti koji smo nepodobni.
G17 plus je povukao odmah svoje amandmane i to razumem, jer je to sastavni deo vladajuće koalicije, ali ne razumem, gospodine ministre, nema razloga da se Vlada plaši, jer to ništa ne košta, ništa ne boli, da jednostavno prihvati amandman, pogotovo ako je istovetan koji je podnela Vlada i ako je podnet pre nego što je Vlada prihvatila pritisak sindikata.
Još jednom ponavljam - bravo sindikati. Da ne bih dalje oduzimao vreme oko ovoga, nema potrebe da obrazlažem ovih šest članova, jer su već sastavni deo kao predlog Vlade. Samo sam hteo da ukažem na ovu činjenicu.
Želim jedno razjašnjenje kada je u pitanju član 26, pošto je to nešto slično. Postavljao sam pitanja danas i sada želim, gospodine ministre, ovde samo nije dovoljno i bitno da li će se nešto usvojiti ili ne, već da se građanima Srbije razjasni. Verujte, non-stop telefoni zvone i stižu pisma. Pitaju ljudi konkretno, član 23. je predvideo mogućnost da bivši zaposleni, i penzioneri, i oni koji su prešli u druge firme da dobiju akcije, ali član 26. već ograničava takve da je počeo postupak privatizacije.
Evo konkretnog pitanja, ne znam, danas niste bili, gospodine ministre, kada sam postavio pitanje, pa da iskoristim priliku. Prilikom restrukturiranje "Kolubare" vi ste bili u Vladi i tada kada je doneta odluka. Izdvojene su tri firme: "Kolubara metal", "Kolubara građevinar" i "Kolubara inverzal". Šta je bio cilj? Da se izdvoji nadležnost Vlade, da bi se pripremio postupak privatizacije za te firme.
Ljudi s pravom postavljaju pitanje, čak mislim da je "Kolubara metal" još uvek ostala ćerka Javnog preduzeća "Kolubara", ceo radni vek proveli su u Javnom preduzeću "Kolubara", sada se nalaze u tim preduzećima i imaju li ljudi pravo na akcije Javnog preduzeća, naravno, u odnosu na broj godina staža koje su u tome proveli. To je vrlo konkretno pitanje i ljudi očekuju konkretan odgovor.
Slična situacija, evo jedno pismo, gospodine ministre, radi se o preduzeću, zove se "Telus", privredno društvo, akcionarsko društvo 100% u vlasništvu Telekoma Srbije. Šta je bila suština? Da Telekom Srbije i PTT Srbije se oslobode sporednih delatnosti, pa su osnovali posebno preduzeće od sopstvenih zaposlenih, svojih zaposlenih, preduzeće za usluge, za fizičko i tehničko obezbeđenje itd, u pitanju je oko 1.750 radnika, i dalje je vlasnik PTT Srbija i Telekom. Ljudi pitaju konkretno, hoće li ih kačiti taj član 26. i imaju li pravo na akcije kao svi radnici PTT-a Srbije?
Čitav niz tih primera, izdvojio sam ova dva, jer pričali smo već nekoliko dana, navodili primere itd. Mi ovim završavamo naše izlaganje vezano za zakon o pravu na besplatne akcije.
Želim da još jednom obavestim građane Srbije da sve primedbe koje smo imali na oba zakona, imali smo ih u saradnji sa Savezom samostalnih sindikata Srbije, njih smatramo prirodnim saveznicima, jer su oni ti koji treba da brinu o pravima zaposlenih i zaštiti zaposlenih, a to je i naš politički program.
Niti smo mi hteli da budemo sindikat, niti smo tražili od sindikata da budu SPS, ali smo hteli da što veći broj njih se umnožava u zaštiti interesa radnika, jer su oni ipak najveći gubitnici u ovom procesu transformacije svojinske, kapitala.
Kada je u pitanju prava na besplatne akcije, ukazali smo i na nepravednost podele, ukazali smo na nepravednost uslova koji su potrebni, ukazali smo i na to da građani moraju da dobiju jasan odgovor, rok kada će da dobiju pare ove, kada je u pitanju novčana naknada iz privatizacionog registra. Ukazali smo i na to da građanima Srbije dugujete odgovor na pitanje komentara člana 9a Zakona o javnim preduzećima, a on se ukida ovim zakonom.
Zbog čega i drugi deo ostatka od sume koja se isplati svim zaposlenima i bivšim zaposlenima u preduzećima, takođe, ne priključi podeli akcija besplatnih građanima, jer to omogućuje sadašnji član 9a Zakona o javnim preduzećima. Dakle, učinili smo sve da vas ubedimo i da vas uverimo da ovako zamišljena besplatna podela akcija nije dovoljno pravedna, nije dovoljno osmišljena i da odgovornost snosite vi u odnosu na to kako će se to završiti do kraja. Hvala lepo. Mi završavamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman koji je u ime SPS, odnosno poslaničke grupe SPS podneo naš kolega Željko Vasiljević je u stvari 4. amandman poslaničke grupe na član 16. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. To je paket amandmana koje smo podneli smatrajući da je veoma važno pitanje.
Mi smo na početku ove rasprave navodili suštinu i značaj samog procesa privatizacije, koji kod građana izgleda sasvim drugačije u odnosu na ono kako vladajuća većina predstavlja, smatrajući da su ključna pitanja tu i predmet privatizacije, i predmet prodaje, a i ovo sada što je na dnevnom redu, a to je sadržaj ugovora, kao i sledeći član, na koji takođe imamo amandmane, a to su uslovi pod kojima se mogu raskinuti ili treba da se raskinu ugovori o prodaji.
Da podsetim samo, ta četiri amandmana koji se odnose na član 16. čine jednu celinu i odnose se na to, što je gospodin Željko Vasiljević ovde obrazlagao, da smatramo da treba preciznije pod pojmom održavanja kontinuiteta proizvodnje navesti tačno veličine, angažovanje zaposlenih, kapacitete, fizički obim proizvodnje, obavezu da se nastavi proizvodnja. Šta je za nas suština privatizacije? Suština privatizacije je da preduzeće koje se privatizuje nastavi da radi, da dobije investicije, da pokrene proizvodnju, da sačuva zaposlene, a ne da ih otpušta.
Drugi amandman koji se odnosio na taj član odnosi se na to da je naš zahtev, a to je i zahtev sindikata, da se ugovor o prodaji kapitala dostavlja i reprezentativnom sindikatu i subjektu privatizacije, a i u okviru grane. Zašto? Sindikati ne znaju sadržinu, ne mogu da ga prate. Preko 50%, prema istraživanjima sindikata, ne znaju šta treba da prate.
Treći naš amandman koji se odnosi na sadržaj ugovora, smatramo da mora da nađe mesta u ugovoru o prodaji rečenica – da se kupac obavezuje na poštovanje prava zaposlenih utvrđenih kolektivnim ugovorom, zakonom o radu i ugovorom o radu, o roku za održavanje kontinuiteta proizvodnje itd. O tome ću detaljnije nešto kasnije.
Četvrti amandman, za koji takođe smatramo da je važan, sadržaj socijalnog programa u rešavanju pitanja zaposlenih utvrđuje se sporazumom između sindikata grana na nivou republike i Agencije za privatizaciju. To je paket amandmana za koje smatramo da treba da nađu mesto u Predlogu zakona, iz prostog razloga što oni štite prava zaposlenih. Ceo ovaj zakon smo posmatrali pre svega iz ugla poštovanja prava zaposlenih, odnosno zaštite prava zaposlenih.
Naravno, u dogovoru sa sindikatom, amandmane koje su oni predložili mi smo prihvatili i u ime njih ovde podneli. Zašto to smatramo? Smatramo kada je u pitanju socijalni program, socijalni program je sam po sebi socijalni, znači, treba da ga utvrđuju socijalni partneri, a ne isključivo Agencija za privatizaciju. Šta je tu ružno u tome? To je čak potrebno, nužno.
Šta se događa? Agencija za privatizaciju uglavnom u ugovoru navede jednu opštu načelnu klauzulu da će se poštovati zakon, prava itd, i ništa više. Ili da se neće otpuštati radnici godinu dana, što znači da iza toga može itd. Zašto je ovo veoma važno? Veoma je važno da ovo što je ostalo da se privatizuje, da ne bude teret samo na onima koji su zaposleni, jer oni su najmanje krivi što su preduzeća u takvom stanju. Ko god da je drugi kriv, zaposleni nisu.
Iz tih razloga smatramo da mora da nađe mesta u sadržaju ugovora i deo koji govori o poštovanju zakona, kolektivnih ugovora, prava radnika itd. zato što je kršenje prava radnika, prema istraživanjima sindikata, u preko 55% privatizovanih preduzeća. To je enormna cifra. Jedno je kršenje prava radnika, a drugo je otpuštanje radnika, drugi veliki problem. I za jedno i za drugo mora da se nađe mesta u ugovoru, da poslodavac mora da poštuje ta prava, a i kasnije, videćete kada bude bio član 17, tražimo da to bude i raskidni uslov, dakle, s jedne strane obaveza da poštuje, a sa druge strane, ako ne poštuje da to bude uslov za raskid ugovora. Šta se događa? Događa se da se ne poštuju ugovori, da se ne poštuju kolektivni ugovori, zarade se ne isplaćuju ili njihova isplata kasni po više meseci, ne plaća se noćni, prekovremeni rad, ne poštuju se ugovorene cene rada itd.
Zatim, drastično se krše prava zaposlenih i sindikata. Negde sindikate zabranjuju u privatizovanim preduzećima, ne omogućavaju im da rade. Mesecima se ne isplaćuje zarada, ne plaćaju se doprinosi za socijalno osiguranje, ne obavlja se proizvodnja, zaposleni se upućuju na neplaćeno odsustvo ili na plaćeno odsustvo sa umanjenom zaradom, ne isplaćuje se prekovremeni rad, uvećanje zarade po osnovu noćnog rada ili rada u smenama, isplaćuju se neosnovano umanjene zarade ili se ne isplaćuju čak ni minimalne zarade, ne plaća se regres za godišnji odmor, naknada za ishranu, ne nadoknađuju se troškovi prevoza i da ne nabrajam dalje.
Sve ovo potvrđuje da su u stvari zaposleni najveći gubitnici u ovom procesu privatizacije. Ako je to tako, privatizacija ne može biti uspešna. Ona nema cilj samo da jednostavno preduzeće promeni vlasnika, već da promeni vlasnika na način da omogući dalju proizvodnju, da omogući nove investicije, da omogući novo zapošljavanje, a ne da otpušta postojeće. Navodili smo ovde brojne primere, kao što su „1. maj“ Raška, Industrija kože, krzna i konfekcije VIK Valjevo, Zorka zaštita bilja, Mlekara Pirot, Drina Loznica, Jermenovci fabrika za preradu voća, Hidrotehnika Beograd, to su sve preduzeća sa više stotina zaposlenih.
Zato smatramo da prvo u ugovoru moraju da nađu mesta konkretna pitanja, precizna pitanja, prava zaposlenih o kojima sam govorio, a kasnije videćemo kada bude bila rasprava o amandmanu po članu 17, tražimo da to budu i raskidni uslovi ako se ne poštuju. Iz tog razloga pozivamo poslanike da u danu za glasanje glasaju za sva četiri amandmana.