Dame i gospodo narodni poslanici, da iskoristim priliku, govoreći o amandmanu na član 6. koji je podneo gospodin Veroljub Arsić, da zatražim odgovor ministra, Narodnoj skupštini, a pre svega građanima Srbije i javnosti, da se do kraja razjasni suština amandmana na član 6. koji je podneo Veroljub Arsić, kao i amandmana koji je na član 6. podnela poslanica gospođa Suzana Grubješić.
Tražim detaljan odgovor Ministarstva, jer građani, a i ja, duboko verujemo da je ovo u pitanju jedna prevara. Zašto? Amandman na član 5, kojem se dodaje 5a, koji je malopre saopšten da je postao sastavni deo zakona, menja bitno ceo deo zakona koji govori o restrukturiranju, čak menja jedan član, član 19. zakona, koji nije predmet izmena ovog zakona.
Da je to uradila neka opoziciona stranka, odbijen bi bio taj amandman, jer, eto, nije predmet promena koje je predložila Vlada, promena zakona. Ali, kada amandmane na član 6, kasnije 8. i ovaj 5, odnosno gde se dodaje 5a, podnese poslanik G17 plus, na Predlog zakona čiji je inicijator predlagač u ime Vlade, neko ko objašnjava u ime Vlade, ministar iz G17 plus, onda je to značajno pitanje.
Šta je suština tih izmena? Članovi 20, pa nadalje, Zakona o privatizaciji govore o otpustu duga prilikom restruktuiranja. Te izmene zakona su donete 2005. godine. Vlada je u svom predlogu išla na neke sitnije promene više tehničkog karaktera.
Ovi amandmani suštinski menjaju zakon. Kako? Evo, vidite, oni koji su dužni da otpuste dug dok traje proces restrukturiranja, dok se ne završi privatizacija ili već kako se završi, mogu da namire svoja potraživanja posle prodaje kapitala ili imovine. Amandmani koji su predloženi i koje je naknadno Vlada usvojila brišu imovinu. Ostaje da mogu da namire svoja potraživanja iz kapitala, kojeg uzgred rečeno nema.
Šta se događa? Događa se Sartid. Sartid da se proda za 23 miliona dolara, uz otpust svih ostalih dugova.
Da ne bi bili u situaciji da ljudi postavljaju ta pitanja, tražim da ministar objasni suštinu ovih promena. I protiv smo toga.
Na kraju krajeva, zakon ovaj isti o izmenama i dopunama privatizacije kaže u članu 12. da je predmet prodaje preduzeća koja su u restrukturiranju kapital ili imovina. Sve je to predmet prodaje. Zašto se poverioci ne bi mogli namiriti iz svega toga? Zašto će poverioci biti oštećeni ako bi ostala ova varijanta da se namiruju samo iz kapitala, njega nema.
Sveži su nam primeri u Beogradu. U Beogradu su najinteresantnije privatizacije bile one koje su se završavale tako što se očisti preduzeće od svega i proda imovina. Evo svež primer Robnih kuća Beograd. Prodata je imovina, o radnicima, naravno, koji su uvek stradali kada je u pitanju privatizacija, kupac kaže - mi nismo kupili radnike, mi nismo kupili nikakve obaveze, mi smo kupili imovinu.
Jugoeksport, evo još svežije, evo još jedan primer. Već sedam godina traje restrukturiranje Fabrike šećera "Dimitrije Tucović", prve srpske fabrike šećera i još je u tom procesu. Naravno, da sada ne pričam detalje, nije mogao da se završi postupak privatizacije, jer nije postojao upravni odbor.
Dugo godina se čekalo da se postavi upravni odbor, koji bi trebao da verifikuje te dokumentacije za privatizaciju. Polovinom 2006. godine je formiran, a onda od svog formiranja, kao što se inače radi kada je u pitanju restrukturiranje, ne čini proces da omogući sve ono što govori zakon šta treba da se uradi kada se restrukturira preduzeće, nego ide prema stečaju. Ko će opet da strada? Radnici i imovina.
Šta se događa dalje? Odlukom Agenciju za privatizaciju, bez trunke pozivanja na odgovornost te agencije koja toliko dugo to radi, ona sredinom 2007. godine ukida restrukturiranje preduzeća, naravno izlaže poveriocima, upućuje na stečaj.
Ali, želim da ukažem jednu stvar, koja može da bude očigledna. Očigledno je da se to namešta kupovina atraktivnog građevinskog zemljišta. Znate li gde je Fabrika šećera "Dimitrije Tucović"? Centar Beograda, u ulici, nekada se zvala Radnička, pošto je ova vlast sve ulice izmenjala u Beogradu, više ne znam kako se zove, prekoputa Ade.
Imovinski status preduzeća nije sjajan. Kada se pogleda na prvi pogled, jer ima dug prema poveriocima preko 30 miliona evra. To nije sporno, ali šta je ovde sporno i zbog čega tražim da se ovo pitanje razjasni: sporno je što to preduzeće ima na toj lokaciji 7,5 ha. To je trostruka vrednost ovih dugova koje ima, a to je imovina. Iz nje se neće moći, ako ostane ovako, namirivati poverioci. Ovde 7,5 ha, a u Padinskoj Skeli 102 ha sa svom opremom.
Dakle, veliki domaći tajkuni, imali smo prilike da vidimo dirigovane stečaje, imaće priliku da dođu do veoma atraktivnog zemljišta.
Ko će da strada? Stradaće radnici, kao što su inače stradali i u Robnim kućama, i u svim ovim drugim preduzećima koja su se prestrukturirala.
Dakle, kapital, nema ga ili mali. Imovina ogromna, a predlaže se da poverioci prvo otpuste dug, nalaže im zakon, a onda kada se završi ceo proces da mogu da naplate svoja potraživanja, ali samo iz kapitala kojeg nema.
Upozoravam i Skupštinu i javnost, ovo je jedna velika prevara i u najmanju ruku tražim da ministar javnosti objasni suštinu ove promene Vladine politike, Vladinog pristupa od pre deset dana i od pre dva dana. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da u ime poslaničke grupe SPS potvrdim ovo što je naš drug Mrkonjić rekao da se nikada neće reklamirati sa ovog mesta na kome sedi. To je u prirodi njegovog bića, ali isto tako nema potrebe jer iza njega stoje dela, a dela govore.
Javio sam se po Poslovniku da protestujem što na pitanje koje smo otvorili pre dva sata ministar nije dao odgovor. To što uvaženi gospodin Vujadinović odgovara umesto ministra ne računam, jer on odgovara na pitanja koja nisu postavljena, a tražim odgovor od ministra na pitanje koje je postavljeno. Ovde je, gospodine Vujadinoviću, ključno pitanje restruktuiranje preduzeća koja su u restruktuiranju. Prodaje se celokupan kapital ili imovina. Da li je tako? Jeste.
Pitam još jednom ministra da objasni javnosti zašto poverioci, koji su dužni da otpuste dug, nemaju pravo da naplate svoja potraživanja od prodatog kapitala ili imovine, jer se celokupan kapital i imovina prodaju. To je ključno pitanje. Gospodine Vujadinoviću, vi ste vešto pobegli od ove teme i nabrajali čitav niz pitanja za koja mislite da ćete da skrenete temu koja je ovde postavljena.
Samo želim da vas upozorim, gospodine Vujadinoviću, poslanička grupa SPS to je saopštila, čak smo upotrebili izraz - klanjamo se svakoj privatizaciji koja je bila poštena. Svakom ko je kupio preduzeće, pokrenuo proizvodnju, investirao, sačuvao zaposlene, a to je suština privatizacije, i mi se klanjamo, to smo rekli.
Nabrajajući primere, nabrajali smo one gde nije to. Tu tražimo odgovore, jer je Srbiji potrebno prvo da vrati poverenje, ako je uopšte moguće da vrati poverenje u privatizaciju. Srbija je nezaposlena, trebaju joj takvi procesi koji će da omoguće zapošljavanje, pokretanje privrede. Tu je suština.
Samo da vas upozorim, inače nemam ništa protiv kada se vi javite za reč, nama počinju odmah da stižu nova pisma. Pošto sam iz Beograda ne mogu da stignem da nabrojim te privatizacije koje su u Beogradu, od C marketa, Centrotekstila, Fabrike šećera, Robnih kuća, Soko Štark, PIK Zemun, PKB, više se ne zna. Ne mogu da stignem da nabrojim sve to. Evo stiže malopre, kažete - zašto brinemo o radnicima? Ko će da brine? O kome treba brinuti nego o radnicima?
Evo samo detalj, Društveno preduzeće ŠIK Kučevo, stiglo je pre 15 minuta. Prodato je stranom državljaninu, Nemcu, preko Agencije i to pre nepunih par meseci. Od momenta kupovine pa do pre deset dana proizvedena je određena količina vodootporne šperploče, koju je isporučio svojoj firmi u Nemačkoj. Usput je prodao i neke mašine, novac prisvojio, da bi pre mesec dana napustio svoju firmu i poslao obaveštenje da se više ne vraća.
U međuvremenu su poverioci pokrenuli stečajni postupak, koji je uveden pre 20 dana po hitnom postupku. Od preko 500 radnika ostalo je njih desetak, dok su svi dobili otkaz i kako tamo kaže - sledi sve po zakonu itd. Zapravo rasprodaja. Ko je ovde gubitnik? Ovih 500 radnika. Ko treba da ih zaštiti? Treba da ih zaštiti država i SPS će sve vreme rasprave navoditi takve primere, sa ciljem da se oni razreše i država preuzme odgovornost da se sve to uvede u red.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 3. Zakona o privatizaciji koji se menja i koji je, upravo, sada tema ovog razgovora.
Na član 3. je amandman podnela gospođa Jorgovanka Tabaković, a iz obrazloženja koje je dala mislimo da je amandman smislen i da ga treba prihvatiti. Ja ne bih dalje obrazlagao to.
Član 3. Zakona o privatizaciji je važan član, jer govori o predmetu privatizacije, a i za SPS je, kada su u pitanju ove izmene i dopune Zakona, to važan član, kao što su važni i oni koji govore o roku i šta posle roka. Dalje, oni koji govore o predmetu prodaje, o ugovoru, sadržaju ugovora, šta treba da sadrži, i, naravno, oni koji govore o razlozima za raskid ugovora, a ja sam izdvojio samo tih pet kategorija.
Kada je reč o ovom članu 3, koji govori o predmetu privatizacije, želim da iskoristim ovu priliku i dam mogućnost ministru Dinkiću da da odgovore. O čemu se radi?
Vlada svojim izmenama člana 3, koje se svode na dve izmene, stvara pravni osnov za sprovođenje postupka privatizacije i državnog kapitala, izraženog u akcijama i udelima, što do sada nije bio slučaj. Osim toga, taj član omogućava privatizaciju kapitala i imovine u društvenim preduzećima osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ.
Upravo na to je gospođa Jorgovanka Tabaković podnela amandman o kome je govorila.
Želim da pitam gospodina ministra, šta je s inicijativom, predlogom, zahtevom Upravnog odbora Republičkog fonda PIO, koji je tražio izmene Zakona o privatizaciji, deo koji se odnosi na član 70. a koji kaže da akcijama Fonda PIO raspolaže Akcijski fond, što je jedna strana. Posebno je Upravni odbor Fonda PIO tražio da se zaštiti, sačuva imovina Fonda PIO, čak se, koliko smo informisani, vode i sudski postupci u vezi s tim.
O čemu se radi? Pošto je u pitanju imovina Republičkog fonda PIO, potpada li ona pod ovaj član, imajući u vidu da se ovde govori o tome šta je predmet privatizacije, kao i promenu člana 55. Zakona o privatizaciji koji daje mogućnost Vladi da to radi?
Radi se o imovini Republičkog fonda PIO, koja je sticana stvarno i isključivo od sredstava Republičkog fonda PIO. Ta sredstva su ogromna. Republički fond PIO, odnosno njegovi prethodni pravni prethodnici, u skladu s politikom koja je bila, većinu sredstava kojima su raspolagali investirali su, prema podacima kojima raspolažemo, u izgradnju 28 objekata Zavoda za rehabilitaciju širom Srbije.
Ja ću ovde spomenuti samo jedan broj, a to su zavodi u Vrnjačkoj Banji, Jošaničkoj Banji, Gamzigradskoj Banji, Ribarskoj Banji, Banji Koviljači, Sijarinskoj, Kuršumlijskoj, Bujanovačkoj Banji, Bukovičkoj Banji, Niškoj, Novopazarskoj, Sokobanji, Ivanjici, Mataruškoj Banji, Vranjskoj Banji, i da ne nabrajam više.
Dakle, šta je suština pitanja? Suština pitanja je, gospodine ministre, u tome što se u ovom članu 3. propisuje da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital u preduzećima i drugim pravnim licima, ali ponuđeni član 21, kojim se menja član 55, tretira i dalje sredstva Fonda PIO, kao i njegovih pravnih prethodnika, koja su ulagana u izgradnju navedenih nepokretnosti, kao društvena sredstva, iako ta sredstva ni tada ni danas nisu državna, niti su bila društvena, već su u pitanju sredstva osiguranika koja su se slivala u Republički fond PIO zaposlenih, koji je ta sredstva, u određenim vremenskim periodima kada je raspolagao viškovima, plasirao tako što ih je investirao u izgradnju tih objekata.
Podsećam da je Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji je donet 1995. godine, kojim je konstituisana državna svojina, a čiji je titular Republika Srbija, propisano da se iz režima državne svojine izuzimaju sredstva socijalnog osiguranja, dakle, i sredstva iz Republičkog fonda PIO zaposlenih.
Ja bih molio da javnosti razjasnite ovu situaciju s imovinom Republičkog fonda PIO i da li potpada pod ovaj zakon, odnosno član 3. ovog zakona, kakva je sudbina te imovine, hoće li biti vraćena, jer je očigledno da se kasnijim izmenama Zakona stvara pravna mogućnost za privatizaciju i tih rehabilitacionih zavoda i te imovine koja je, ponavljam, građena isključivo sredstvima Fonda PIO. Ponavljam i to, čak su povedeni i sudski postupci u smislu vraćanja te imovine.
Veoma važno pitanje je pitanje predmeta privatizacije za ceo ovaj proces koji se odvija. Pozivam da gospodin ministar objasni ovu situaciju, posebno da kaže šta će se dogoditi s imovinom Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Što se tiče nas, Poslaničke grupe SPS-a, smatramo da to treba da ostane u vlasništvu Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Srbije. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, drugi, sada. Malopre sam pitao jednog ministra i, koliko vidim, on uteče, ne odgovori na pitanje koje sam postavio. Koliko god puta budem izlazio za ovu govornicu povodom amandmana, isto ću pitanje postaviti. Valjda je red već jednom da odgovorite, ako ne poslaniku, onda bar javnosti Srbije. Jedno od pitanja za gospodina ministra, vidim da sada ima zamenu, vezano je za ovaj član.
Gospodine ministre, pošto niste bili tu, samo da vas upoznam šta je bilo pitanje. Kratko, neću da obrazlažem, obrazlagao sam. Šta je sa imovinom Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, dakle, onom imovinom koja je sticana sredstvima Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje 100%? Da li je to predmet privatizacije ili nije i o čemu se radi?
Fond vodi sudske postupke oko toga i smatramo da to treba da ostane imovina Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. To je bilo malopre, kada je predmet privatizacije bio na dnevnom redu.
Šest godina posle sprovedene privatizacije, odnosno posle sprovođenja privatizacije, jer ona još nije sprovedena, kasnije ćemo malo suočiti brojke kojima raspolažemo, vidim da gospodin Vujadinović ima precizne brojke, privatizovano je, ako sam dobro zapamtio, gospodine Vujadinoviću, 2.104 i 810 po onom prethodnom zakonu o svojinskoj transformaciji. Kasnije ćemo izneti podatke koliko nije privatizovano, da bi se moglo, uopšte, razgovarati o uspešnosti privatizacije.
Ovde je malo čudno da se sada, šest godina posle, uvodi kao razlog, odnosno onemogućuje se da kupci kapitala i imovine mogu da budu, odnosno isključuju se lica osuđivana za određena krivična dela ili protiv kojih se vodi postupak za ta dela. Malopre je gospodin Aleksandar Martinović polemisao sa tom pričom i znam da on to dobro radi i neću se zadržavati na tom delu.
Ne može kupac da bude neko ko je osuđivan za ta dela. Dakle, ako Agencija sazna, to je razlog da može da raskine ugovor. Pitam, da li je to tačno?
Drugo pitanje. Pošto je prošlo šest godina, šta ste čekali šest godina, pa da tek sad uvodite taj razlog?
Da li je Agencija imala pravo, za ovih šest godina, da sazna da li neko, u postupku privatizacije, kupuje prljavim parama?
Treće pitanje, ako se ustanovi, u privatizacijama koje su sprovedene, a nabrajali smo, kada je bila načelna rasprava, da ima veoma velikih problema kod mnogih, da je kupac nešto kupio takvim novcem, odnosno da potpada pod ovu kategoriju osuđivanih za teška dela pljačke itd., da li će Vlada da vrši reviziju spornih privatizacija?
Molim vas, vrlo oprezno pitanje. Često se ljudi, kada se postavi pitanje revizije, naježe, misle da neko hoće da vrši reviziju privatizacije. Ne, ne radi se o reviziji privatizacije, radi se o reviziji spornih privatizacija.
Dakle, ako se ustanovi sada, razumem ovo za ubuduće, ali, ako se ustanovi sada da je neko postao kupac nekog preduzeća ovakvim novcem, da li je to razlog i da li će Vlada da vrši reviziju tih privatizacija?
Što se nas tiče, SPS-a, mi smatramo da uvek mora da se vrši revizija spornih privatizacija, da bi privatizacija u celini imala svoje mesto i ono što, inače, treba da ima za svoj cilj, da bi građani Srbije imali poverenje u privatizaciju.
Sasvim konkretno, mi smo svedoci, ovde su postavljana poslanička pitanja, ja sam ih postavljao, šta je sa privatizacijom ''Centromarketa''? Ne znam ko sve nije pričao o tome.
Imajući u vidu da se tu radi, konkretno, o gospodinu Raduloviću, ako se ne varam, a on bi, otprilike, sada potpadao pod ovaj član, jer se vodi krivični postupak, šta se događa s tom privatizacijom?
Dakle, radi se o vrlo konkretnim pitanjima, konkretnim primerima. Prilikom razgovora o svakom amandmanu, navodićemo po jedan primer, da bismo, a, pre svega, javnost Srbije, do kraja imali odgovore na sva ta pitanja.
Naravno, uz ono pitanje da sada, šest godina posle, izgleda malo čudno uvoditi ovako nešto, ali dobro je, kad-tad.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo, i kada je ovaj član u pitanju, još jedne prilike da javnosti razjasnimo do kraja ova pitanja, značajna pitanja kada je reč o privatizaciji. Mislim da javnost zaslužuje da ministar da vrlo precizne odgovore na pitanja koja ćemo pokrenuti.
Ja sam u ime SPS-a, na početku današnjeg razgovora o ovom zakonu, napomenuo da nas interesuje pet pitanja, jer smatramo da su posebno važna i da sva moraju da se razjasne do kraja, da budu jasna javnosti i građanima. To su: predmet privatizacije, tu sam imao konkretno pitanje; zatim, rok i šta posle tog roka privatizacije; predmet prodaje; šta ugovor sadrži ili treba da sadrži i kontrola ugovora.
To su, otprilike, tih pet pitanja za koja smatramo da treba do kraja da se razjasne, bez obzira na to da li će amandmani biti prihvaćeni ili neće.
Svrha ove rasprave o amandmanima nije samo da se formalno nešto prihvata, odbacuje itd., već da javnost stekne potpunu sliku o jednom procesu i svemu onome što prati taj proces i da, naravno, može jasno da razazna ko se za šta zalaže. Kada je u pitanju ovaj član, to je, inače, član 4, kojim se menja član 12. osnovnog Zakona o privatizaciji, u suštini, govori o roku za sprovođenje privatizacije.
Da podsetim javnost, 2001. godine, kada je donet Zakon o privatizaciji, bio je utvrđen rok od četiri godine, 2003 – opet četiri godine i on sada ističe. One izmene koje su bile 2005. nisu dodirivale rok.
Dakle, prošlo je šest godina od početka privatizacije po ovom novom modelu privatizacije. Ne govorim o onom prethodnom, koji je tangirao Zakon o transformaciji 1997. godine, po kojem je privatizovano negde oko 810 subjekata, gospodine Vujadinoviću, ako sam dobro rekao, među njima, i veoma uspešni, kao što su ''Hemofarm'', ''Apatinska pivara'', ''Knjaz Miloš'' i da ne nabrajam dalje.
Očigledno da su radnici znali šta da urade s tim akcijama i da je država malo više zaštitila male akcionare. Posle toga, i te kako bi bilo još mnogo dobrih primera.
Kada je u pitanju ovaj član, Vlada predlaže da se rok za sprovođenje privatizacije društvenog kapitala pomeri, ne da bude kraj ove godine, već do kraja sledeće godine, odnosno do kraja 2008. godine da se raspiše javni tender, odnosno aukcija. Dakle, pomera se ne za godinu, nego malo više od godinu dana.
Molim da dobro pogledamo ovaj rok. Kako Vlada kaže u obrazloženju, nije mogao biti privatizovan društveni kapital iz objektivnih razloga, zbog nepotpune imovinsko-pravne dokumentacije itd., subjekata koji su bili na teritoriji drugih republika, što ovaj zakon donekle ispravlja itd.
Dakle, Vlada je dala obrazloženje zašto nije mogao da se privatizuje društveni kapital, da se završi privatizacija do kraja 2007. godine. Iza toga, Vlada pomera taj rok i zatim uvodi posledicu ako se ne privatizuje. Kaže – predviđena je pravna posledica za subjekte privatizacije koji posluju društvenim kapitalom, a koji se ne privatizuju u propisanom roku. Ako se u tom roku ne izvrši privatizacija, Vlada uvodi institut prinudne likvidacije.
Pozivam Vladu da još jednom dobro ovo razmotri i da veoma detaljno obrazloži javnosti, a evo zbog čega.
Dakle, šta smo mi predložili? Mi smo predložili, na ovaj član smo dali 3-4 amandmana, da se društveni kapital subjekta privatizacije za koji nije objavljen javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, do isteka roka iz stava 1. ovog člana, odnosno da se imovina subjekta privatizacije koji nije prodat ni posle 3. javnog tendera, odnosno javne aukcije, neprivatizovani društveni kapital, prenosi Akcijskom fondu.
Kolege poslanici iz SRS-a imali su drugačiji pristup – da Agencija pokrene postupak privatizacije ako se to u tom roku ne uradi.
Mi nemamo ništa protiv, samo želimo da upozorimo na sledeće. Pre toga, da dodam da, kada kažemo da se prenese Akcijskom fondu, onda se podrazumeva da se 30% neprivatizovanog društvenog dela kapitala prenosi zaposlenima bez naknade, u skladu s odredbama čl. 42. do 44. ovog zakona, no o tome će biti detaljnije reči nešto kasnije.
Kada razgovaramo o prenošenju na Akcijski fond, to je nešto slično rešenju, čini mi se, člana 26. koji je Vlada sama predložila, da se manjinski deo, takođe, kao neatraktivan, prenese Akcijskom fondu da bi mogao dalje da radi.
Šta smo mi imali u vidu kada smo predložili ove amandmane? Evo nekoliko podataka, kako naš kolega Vujadinović kaže, CIP – cifre ispred politike. Ja vas molim da pratite.
Privatizovano je 2104 preduzeća, a po Zakonu o svojinskoj transformaciji – 810 preduzeća. Molim da obratite pažnju na sledeće. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku i informatiku, u septembru ove godine, našli smo podatak, molim da reaguju gospoda iz Vlade, da li je to saglasno njihovim podacima, postojalo je još 1835 društvenih preduzeća. Molim da se iskomentariše taj podatak. Postoji, pored javnih preduzeća, 83.738 društava s ograničenom odgovornošću. Da ne nabrajam dalje, što znači, dosta velika cifra. Dakle, to su oni kod kojih se društveni kapital nije promenio, nije se transformisao i nije završena privatizacija.
Pitam Agenciju za privatizaciju, da li je to saglasno njihovim podacima ili, još preciznije, molim da se javno odgovori koliko još društvenih preduzeća treba da se privatizuje, ili koliko ih nije do sada privatizovano?
Dakle, koliko još preduzeća treba da se privatizuje?
Drugo, da li Agencija za privatizaciju raspolaže podacima da znatan broj društava s ograničenom odgovornošću u strukturi svog kapitala ima i društveni kapital? Da li tako nešto postoji, da li raspolažete tim podacima i koliko je to?
Kada se sve to ima u vidu, mislimo da ovo nije dobro rešenje i da to treba još jednom dobro sagledati. Jer, šta će se dogoditi, koliko će prinudnih likvidacija biti krajem 2008. godine?
Ne želim da budem takav, pa da kažem – da li to neko čeka da se što pre uvede prinudna likvidacija da bi se raspolagalo imovinom koja je ostala. Ne verujem da je to u pitanju, ali upozoravam da i to može da postoji kao mogućnost.
Da li je dobro, da li je ekonomski ispravno, da li je svrsishodno da preduzeća koja se bore, imaju društveni kapital, bore se, uspešno posluju, kad kažem, uspešno posluju, mislim na to da imaju i neki višak prihoda, nisu atraktivna? Da li je dobro da to bude likvidirano?
Da li je dobro da preduzeća u krajevima koji nisu dovoljno razvijeni, koja posluju društvenim kapitalom, a još uvek nema toliko visokog stepena interesovanja za njih, budu prinudno likvidirana posle toga?
Mi mislimo da to nije ni ekonomski, ni svrsishodno, niti je dobro da to tako se uradi. Imamo čitav niz primera, iza mene će govoriti kolege koji će navoditi konkretne primere, ali je suština u tome da Vlada razmisli da li da, umesto automatske prinudne likvidacije, prihvati da se prenošenje neprivatizovanog državnog kapitala izvrši u Akcijskom fondu, uz, naravno, istovremenu privatizaciju dela društvenog kapitala kroz podele akcija bez naknade zaposlenima.
Ne govorim o onoj drugoj grupi ljudi, koji posluju s gubicima, o onoj drugoj grupi takvih preduzeća. Ima načina kako da se približi, ali nije dobar, po našem mišljenju.
Mi tražimo da Vlada, prvo, dobro razmisli o ovome, da ne prihvati, odnosno da odustane od ovog koncepta prinudne likvidacije, po sistemu ''šišanja'' svih redom, već da razmotri mogućnost da to, ipak, učini na način da ne dovede u pitanje i one firme koje posluju društvenim kapitalom, a koje iz, isto tako, objektivnih razloga, koje navodi ovde predlagač zakona, nisu privatizovane, da budu prisutne i sledeće godine.
Ne zalažem se da se taj proces odugovlači, da to traje ne znam koliko. Najveća greška Zakona o svojinskoj transformaciji je bila, pored svih drugih grešaka, što nije bio oročen. Prema tome, ni ovde nije moje zalaganje da se to odugovlači do besvesti, ali je potrebno da se pravi razlika, potrebno je da se sagledaju sva preduzeća, svi razlozi, objektivno, kao što Vlada navodi prilikom izmene ovog zakona, i da se na taj način sačuvaju preduzeća, a čuvanjem tih preduzeća smanjićemo ionako enormno veliki broj nezaposlenih ljudi.
Sami ćete se složiti, jedna privatizacija može dobiti ocenu da je uspešna samo ako se u tu firmu ulaže, ako se pokreće proizvodnja, ako zapošljava, ako ima novih zaposlenja, a ako se, kao što je do sada slučaj, otpušta, ne može nikada da bude uspešna privatizacija.
Sasvim na kraju, tražim, odnosno Poslanička grupa SPS-a, da Vlada još jednom sagleda ovaj problem, da pogleda koliko ima preduzeća koja nisu privatizovana, koja treba da se privatizuju i da, primereno tome, usvoji ovaj amandman.
Inače, ovaj amandman nije samo amandman SPS-a, to je amandman Sindikata Srbije, koji mi podržavamo u njihovoj borbi da što više sačuvaju u ovom postupku privatizacije, pre svega, zaposlenih, a i red je i vreme je da ih neko zaštiti posle svih ovih godina.
Hvala lepo.

Dame i gospodo, narodni poslanici, vrlo ću kratko. Pozivam se na čl. 225. i 226.
Pre nego što postavim pitanje, gospodine Vujadinoviću, prodate su sve mlekare i plaćaju građani najskuplje mleko u okruženju, prodate su sve uljare i građani plaćaju najskuplje ulje u okruženju, prodate su sve šećerane i građani plaćaju najskuplji šećer.
A propo činjenica i cifara, moje pitanje glasi – Rasim Ljajić je u septembru dao izjavu da će svi penzioneri čija je penzija niža od 8.600 dobiti jednokratnu novčanu pomoć. Moram da vam kažem da se danas, ceo dan, javljaju penzioneri iz Sremske Mitrovice, konkretno, grupa invalidskih penzionera, čije su penzije niže od 8.600, ali su njihovi zahtevi odbijeni. Pitam ministra, zašto? Da li je to bilo samo predizborno obećanje ili će svi imati to pravo?
Pogledajte u kakvom stanju se nalaze penzioneri Srbije, kada ljudi vape za pomoć od 2.000 dinara. To su činjenice.
Dakle, ponavljam, da li će invalidski penzioneri dobiti novačnu pomoć ako ispunjavaju uslov da imaju manje od 8.600, kada i zašto to ne dobijaju?

Dame i gospodo narodni poslanici, reče pa uteče gospodin Đelić.
Gospodin Đelić ovde održa još jedan predizborni govor, kao i onaj sinoć kada je otvarana rasprava. Kad god treba da se suoči sa pitanjima, on ima nekakve obaveze i izađe.
Hoću da postavim pitanje, u skladu sa članom 226, pa neka ga bar pripremi kad počne rasprava u pojedinostima, po amandmanima. Mi smo mu sinoć obećali da ćemo mu dati mnogo prilika da odgovori na brojna konkretna pitanja vezana za privatizaciju.
Samo da komentarišem kratko. Gospodin Đelić je u pravu kad kaže da, kada se od 100 oduzme 15, dobije se 85. Ali, gospodine Đeliću, to ne znači da je 85% privatizacija dobro urađeno. To je samo matematički tačno, jer u tih 85% su i "Magnohrom" i "Centromarket", da ne nabrajam dalje, a nije raskinut ugovor. To su pitanja na koja će morati da odgovori kad bude bio ovde.
Inače, potpuno se slažem, da ne bude da sam samo protiv onog pristupa koji je izneo gospodin Đelić, a to je sugestija građanima da sačuvaju akcije, jer će vredeti više. Najbolji primer za to su imali radnici "Hemofarma", Apatinske pivare, "Knjaza Miloša" i da ne nabrajam dalje. Doduše oni su privatizovani po onom zakonu o svojinskoj transformaciji, ali to samo govori da je bio dobar. Naravno, još brojni mali akcionari posle toga, a nažalost, država ih nije uzela u zaštitu, i te kako bi imali više vajde od ove privatizacije.
Upozoravam građane Srbije da, ako ne dobiju konkretan odgovor, predstoji jedna velika prevara. Sinoć sam pitao gospodina Đelića da li je tačno da se ovim zakonom stavlja van snage član 9a Zakona o javnim preduzećima. Zbog čega? Zato što je ovim zakonom o pravima na besplatne akcije predviđeno da se 15% vrednosti akcija deli besplatno građanima i do 200 evra po godini staža za zaposlene, bivše zaposlene u preduzećima itd.
Direktno pitam: da li će da se primeni odredba tog istog člana zakona, da li će se pored onih 15% besplatnih akcija građanima podeliti i ostatak kada se podele zaposlenima besplatne akcije, a to je negde oko 7, 8, ili 9%, da li će i to da ide u Privatizacioni registar, jer tako zakon kaže, odnosno odatle da se podeli građanima, pa neće biti 15% nego će biti bar 20%? U pitanju su velike sume, jer su to javna preduzeća, ogromna bogatstva, ogromne vrednosti.
Dakle, insistiram na tom odgovoru, jer ovaj zakon poništava član 9a. Žestoko ćemo se sukobljavati oko toga kad bude bila rasprava o amandmanima. Poništava i čl. 52. i 53. Zakona o privatizaciji.
Upozoravam građane da od Đelića dobro zatraže odgovor da li će se završiti samo na ovih 15% ili će od ostatka, kada se radnicima i bivšim zaposlenima da, i ostatak do 15%, kako član 9a Zakona kaže, takođe podeliti građanima? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, SPS smatra da su danas na dnevnom redu dva zakona od veoma velike važnosti za građane Srbije.
Već dugo vremena privatizacija i sve ono što prati privatizaciju je predmet rasprava, sporenja, tužbi, nezadovoljstava ogromnih itd. Zato smatramo da je ovo veoma važno pitanje.
Nažalost, ova dva pitanja, odnosno ova dva zakona, zakon o izmenama zakona o privatizaciji i zakon o pravu na podelu besplatnih akcija, nalaze se u senci ovih aktuelnih zbivanja juče i danas, a to je da ova vladajuća većina činom raspisivanja izbora je pokazala neodgovornost za vođenje ove države, u trenucima kada se država nalazi u jednoj teškoj situaciji i pred jednim velikim ispitom da učini sve, da pozove sve građane, sve partije, da se svi okupimo oko jednog jedinstvenog zadatka, a to je da učinimo sve da Kosovo sačuvamo i da ono ostane u sastavu Republike Srbije.
Vladajuća većina to pitanje je podredila partijskim interesima, čak nisu mogli ni da se dogovore, pa makar jedinstveno da raspišu izbore za predsednika Srbije, već su se i tu, po ko zna koji put, podelili i, naravno, trošak će snositi Srbija, građani Srbije.
Mi smo slušali danas polemike ovde jednog dela vladajuće koalicije sa drugim delom vladajuće koalicije. I jedni i drugi su se zaklinjali u Ustav, u Ustavni zakon. Pitam ih, da li je stvarno tako, da li znaju da po Ustavnom zakonu do 31. decembra treba da se raspišu izbori za lokalnu samoupravu. Danima smo upozoravali u ovoj skupštini na stanje u pojedinim opštinama u Srbiji, u pojedinim velikim gradovima, gde je ukinuta izborna volja građana, nabrajali te opštine. Zar i to nije značajno pitanje i ustavna obaveza?
Kada to kažem, imam u vidu da je Ustavni zakon obavezao da se do kraja godine, a ima još svega dve nedelje, donesu četiri zakona koji regulišu tu oblast.
Postavljam pitanje kada će se to doneti, ako imamo u vidu koliko tačaka ima dnevni red ove sednice, da imamo u vidu da će valjda jednom doći na dnevni red ono što zahtevamo danima, a to je izveštaj o toku pregovora Kosova i Metohije, kada će ti zakoni doći na dnevni red, i nije li i to ustavna obaveza koja mora da se ispoštuje ili je jednostavno preovladao partijski interes da se, kako kada kome odgovara, održi jedan deo izbora, a drugi deo izbora nije bitan.
Kada su u pitanju ova dva zakona, gospodine Đeliću, želim, pre nego što pređem na njih, samo da vam kažem sledeće, a to je, jeste vi ovde danas ova dva predloga zakona predstavili kao predizbornu kampanju ili početak, sasvim je svejedno, ali obećavam vam da će poslanici SPS u narednim danima, a podneli su preko 30 amandmana na oba zakona, dati vam priliku da odgovorite i na mnoga pitanja koja su značajna za građane Srbije iz ove oblasti.
Ono što želim ukratko samo da kažem, drago mi je da je Vlada prihvatila amandman SPS na član 23 zakona o pravu na dodelu besplatnih akcija. Doduše, vi rekoste, to je Vlada uložila amandman. Mi nismo sujetni kao što je Vlada sujetna, nama je sasvim svejedno, nama je bitno da takve odredbe u članu 23, a kasnije ću se vratiti na to, više nema.
Inače, nije ni Vlada to uradila zato što je nešto tako želela, jer je ponudila sasvim drugačije rešenje. Ovo je jednostavno iznuđen potez od strane Samostalnih sindikata Srbije, mi smo ih podržali u tome i mi ih podržavamo stalno u tome da učine sve i da dođu do izražaja u zaštiti radnika u svim procesima, pa i u procesu privatizacije. Kada bude bilo rasprave o amandmanima, mi ćemo detaljno o svakom od njih govoriti.
Ono što želim da kažem, imajući u vidu da je ovo načelna rasprava, ove godine navršava se 10 godina otkako je počeo proces svojinske transformacije u Srbiji.
Godine 1997, donošenjem Zakona o svojinskoj transformaciji, 2001. godine donošenjem Zakona o privatizaciji, izmenama 2003. godine i 2005. godine.
Dakle, posle 10 godina sprovođenja tog procesa privatizacije, jedna stvar je sigurna, građani su imali ogromna očekivanja od ovog procesa. Znali su da su u postupku svojinske transformacije u pitanju ogromna bogatstva koja su oni godinama sticali, imali su velika očekivanja da će to na najpravedniji način da se uradi i da će od te privatizacije svi imati vajde.
Kratko samo da podsetim, Zakon o svojinskoj transformaciji 1997. godine imao je za koncept da 60% akcija podeli besplatno svima zaposlenima, svim bivšim zaposlenima, svim penzionerima, svim nezaposlenim, svima zaposlenima u drugim preduzećima, poljoprivrednicima registrovanim i neregistrovanim i da ne nabrajam dalje. Smatrajući da je pošteno da oni koji su stvarali dobra godinama, da oni najviše imaju prava i da dobiju povratno od te privatizacije.
Godine 2001. je promenjen koncept, kada je donet Zakon o privatizaciji i koji je imao drugačiji način privatizacije, a malopre smo čuli u uvodnom izlaganju gospodina Đelića da pokušava i sada da, kako bih rekao, objasni, kao da je on na dnevnom redu, da je to dobar metod.
Neću govoriti o tome, jer je prošlo dosta godina, ali želim nešto drugo da kažem. Želim da kažem, u odnosu na one sjajne izrečene, od strane gospodina Đelića reči u odnosu na ovu privatizaciju, želim da kažem da ogroman broj građana Srbije ne misli tako.
Ogroman broj građana Srbije je razočaran ovakvim načinom privatizacije. Privatizacija, niti je dokazala da je efikasna ni ekonomski, ni razvojno, da bismo mogli još detaljnije o tome da pričamo, bilo bi dobro da ukrstimo argumente.
Zato pitanje, gospodine Đeliću, koliko preduzeća je privatizovano, koliki su efekti te privatizacije, za šta su utrošeni ili gde se troše ti efekti i onda bi mogli detaljnije o tome da razgovaramo. Jedna stvar je sigurna - nije socijalno pravedna.
Nije socijalno pravedna iz prostog razloga što je ostavila ogroman broj ljudi nezaposlen, ostavio ih je bez posla i kako može da bude privatizacija uspešna, ako umesto da povećava broj zaposlenih, povećava stopu nezaposlenosti do najveće u Evropi.
Da ne dužim dalje, jedna je stvar sigurna da građani tako misle, a mi se potpuno slažemo s njima, oni smatraju da se privatizacija svela mahom na rasprodaju uspešnih i potencijalno profitabilnih preduzeća, a da su ostale, i sami ste rekli, one neatraktivne firme, a i koje su privatizovane uglavnom su završile u stečaju. Ukoliko su dobile novog vlasnika, on bi otpuštao radnike, proglašavao je bankrot itd.
Teško je ubediti građane Srbije, u uslovima u kojima žive, kako je to uspešno. Ako se, naravno, to posmatra statistički, prosek jeste dobar, ali ako se malo razgrne vidi se da se u stvari jedna mala grupa ljudi enormno obogatila na račun ovoga i ogroman broj stanovnika postao još siromašniji.
Gospodine Đeliću, molim da komentarišete podatke Unicefa. Rekli ste da je siromaštvo prepolovljeno. Rekli ste da je ono sada na nivou 490 hiljada. Unicef je izbacio podatak, pokrenuo je akciju za pomoć - da je samo 400 hiljada dece ispod granice siromaštva. Ako tome dodamo ogroman broj nezaposlenih, ako dodamo preko 700 hiljada penzionera, koji su na ivici preživljavanja i da ne nabrajam dalje, ključno pitanje upravo jeste u tome šta je sa 60 posto nedovoljno materijalno obezbeđenih koji žive u konstantnoj neizvesnosti, koji ne znaju da li će sutra ostati bez posla, nemaju ušteđevinu, prilično su zaduženi itd.
Da ne dužim, građani tako misle, uvereni su tako i mi smatramo da su u pravu. Ovo je neuspela reforma i nijedna reforma neće uspeti ako nije socijalno pravedna. SPS jeste za reforme i podržaće svaku, ali koja je socijalno pravedna.
Samo ukratko komentarisaću ove predloge zakona koji su ovde na dnevnom redu, imajući u vidu, ponavljam, da imamo preko 30 amandmana. Iskoristiću ovu priliku da nabrojim bezbroj primera za svaki amandman, po nekoliko primera, koji traže odgovor, a nema ga. Napomenuću samo neke.
Ne znam ko više nije pričao o Sartidu, od građana do Saveta za korupciju, vašeg saveta koji ste formirali. Građani su i dan-danas ostali bez odgovora šta je s tim. Da ne pričam o Centromarketu, da ne pričam o Fabrici šećera "Dimitrije Tucović", gde se već godinama vodi na način da dođe u stečaj, da se rasproda imovina, koja je inače ogromna i koja pokriva sve.
Da ne nabrajam dalje, "Magnohrom", gde se umesto proizvodnje seku vagoni i da ne nabrajam dalje. Sasvim na kraju, kontrola privatizacije je bila loša, imala je instrumente Agencije za privatizaciju i Ministarstvo.
Molim vas, kada je u pitanju privatizacija i jedni i drugi imaju imperijalno ovlašćenje, a nisu iskoristili to pravo.
Tamo je nabrojano nekih sedam-osam razloga za raskid ugovora. Tražim odgovor na pitanje - koliko je ugovora raskinuto po tim stavkama, koliko je raskinuto zato što nije investirano, koliko je raskinuto i da li uopšte ima neki ugovor raskinut zbog toga što nije zaštita zaposlenih sprovedena u skladu sa ugovorom o privatizaciji itd.
Kada su u pitanju prava na besplatne akcije, želim da napomenem samo nekoliko reči. Pravo na besplatne akcije nije pravo kojim raspolaže gospodin Đelić, pa će on dati građanima Srbije to. To je obaveza ove države, koja je proistekla iz odredaba Zakona o privatizaciji 2001. godine. Tamo je stajalo da će se privatizacija završiti za četiri godine, a posle toga besplatne akcije će se podeliti građanima Srbije, svima.
Naravno, sledeće 2003. godine, opet za četiri godine kraj, i sada imamo Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji koji ponovo pomera rok za 2009, a ne 2008. godinu. Kraj 2008. je nešto drugo, da je objavio tender.
To mu izgleda kao ono za EU. Vlasti DOS-a su 2000. godine rekle da za sedam godina smo u EU, pa 2003. opet za sedam godina, pa 2005. opet za sedam godina, evo i sada - opet za sedam godina. Sasvim na kraju, kada su u pitanju besplatne akcije - to je pravo koje su građani dobili. Ovde je problem - da li je ovako zamišljena besplatna podela akcija pravedna, da li je pravična? Ne dovodim u pitanje da tako nije stajalo u zakonu, ali da li je pravično ako isto dobija i onaj koji nije počeo da radi i onaj ko je proveo 40 godina radnog veka? Ali, o. k, ko neće podržati nešto da građanin dobije.
Imam samo jedno konkretno pitanje, gospodine Đeliću. Ovim zakonom se suspenduje član 9a Zakona o javnim preduzećima. Da vas podsetim, član 9a Zakona o javnim preduzećima kaže - da se do 30 posto mogu preneti akcije bez naknade, 15 posto za besplatne akcije građanima, a do 15 posto zaposlenima u javnim preduzećima. Zašto do 15 posto? Zato što su to velika sredstva.
Ali tamo stoji, gospodine Đeliću, još jedna odredba. Ono što ostane do tih 15 posto preneće se u Privatizacioni registar. Vi kažete u zakonu da se 15 posto deli, a šta je sa ovim drugim, ostatkom od 15 posto koji se nalaze u Privatizacionom registru. Da li su za toliko uskraćeni građani Srbije da ih dobiju.
Kada su u pitanju zaposleni u javnim preduzećima, želim da ponovim, onakav predlog kako je Vlada dala da mogu da biraju, da li će dobiti akcije u visini od 200 evra ili novčanu naknadu. Mi smo, podržavajući sindikat, uložili amandman da treba da dobiju akcije, a ne novčanu naknadu. Sindikat je tu bio u pravu.
Sada vidim da je Vlada to prihvatila i to je dobro. Zašto? Radnici javnih preduzeća nisu samo direktori koji imaju pet, šest, sedam hiljada evra platu, nego ogroman broj ljudi koji radi i te kako požrtvovano svoj posao za ne tako velike pare. Oni ne treba da budu privilegovani, ali ne treba da budu ni diskriminisani. Ako svi zaposleni imaju pravo na 200 evra akcija, onda i oni imaju pravo.
Sasvim na kraju, gospodine Đeliću, taj član 9a je usvojen 2005. godine na zahtev SPS. Tada je SPS podržavala Vladu u Skupštini i jeste tada blokirala donošenje zakona iz dva razloga. Prvi razlog je bio da se isto tako omogući podela tih akcija u ovoj visini o kojoj sam govorio, a drugi razlog, gospodine Đeliću, za koji od vas tražim decidan odgovor - koliki procenat će biti prodaje javnih preduzeća. Tada smo upozorili vladu Vojislava Koštunice - ako Vlada bude prodala više od 50 posto vlasništva nad javnim preduzećima, odmah ćemo povući podršku i pašće Vlada.
I sad vas upozoravamo, nikada nećemo pristati na to da Vlada ne ostane većinski vlasnik u javnim preduzećima. Dakle, da ne ostane vlasnik 51% akcija u preduzeću. Molim vas da date vrlo direktan odgovor, imajući u vidu da ovde u zakonu stoji da će istovremeno sa donošenjem ovog zakona Vlada usvojiti ili utvrditi i koncept prema javnim preduzećima.
Malopre smo čuli od vas da ćete izaći sa strategijom, a za neka javna preduzeća i sa posebnim zakonom. Želim još jednom jasno da vam kažem, SPS nikada neće prihvatiti, nikada neće pristati, učiniće sve, do pozivanja građana i sindikata na proteste i bojkot, ako se Vlada opredeli da privatizuje više od 51% akcija javnih preduzeća. O detaljima govorićemo kada budu amandmani, kada bude bila rasprava o amandmanima, imaćemo dosta toga da kažemo i dosta prilika da damo gospodinu Đeliću da pruži konkretnih odgovora na sva ta pitanja. Hvala lepo.

Moj razlog izlaska ovde je vaše otvaranje rasprave danas, način na koji ste otvorili raspravu.
Izvinjavam se, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ali način na koji ste otvorili danas raspravu zbunjuje i mene. Osetio sam potrebu da izađem i da pitam.
Amandman koji sam uložio na član 14, sinoć smo razgovarali, govori o depolitizaciji Vojske. Rekli smo da su reči: „i vojniku“ tu suvišne, jer se govori o potrebi da profesionalna Vojska ne bude politički angažovana, da ne budu članovi političkih stranaka itd. Ubačenu reč „i vojniku“ smo doveli u pitanje, jer može da bude da se ne da ni vojniku koji je na odsluženju vojnog roka da bude član političke stranke. To bi bilo smešno.
Sinoć sam obavešten od ministra, čak sam razumeo da je ministar izašao za govornicu i rekao da je prihvaćen amandman Odbora za bezbednost i odbranu i da su te reči „i vojniku“ brisane. Ako je to tako, u tom smislu zadovoljava naš zahtev.
Međutim, način na koji ste vi to otvorili, tera me da pitam, da li je ministar usvojio predlog Odbora za bezbednost i odbranu? Amandman Odbora je ravnopravan kao i svi drugi amandmani. Ako je Odbor dao amandman, a ministar ga prihvatio, onda nema potrebe da dalje pričamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana sam često za ovom govornicom pozdravljao i gospodina ministra, sada vidim da nije prisutan. Molim da mu prenesu ovo što ću reći konkretno o amandmanu.
Na član 69. Predloga zakona o Vojsci Srbije amandman je podneo, u ime poslaničke grupe SPS, naš kolega Rajko Baralić. Da bi javnost znala o čemu se radi, to je deo Predloga zakona o Vojsci Srbije koji govori o postavljenju na dužnost.
Naime, predloženi član 69. zakona govori o tome ko se sve može postavljati na formacijska mesta, odnosno ko ne može, šta se podrazumeva pod formacijskim mestima. Oficir, odnosno podoficir postavlja se, po pravilu, na formacijsko mesto roda, odnosno službe kojoj pripada. A šta ako ne ispunjava te uslove, odnosno ako ne može da se nađe odgovarajuće lice?
Između ostalog, stav 3. kaže: "Čin i položajna grupa za radna mesta na koja se postavljaju oficiri i podoficiri iz stava 2. ovog člana određuju se prema kriterijumima za utvrđivanje formacija organizacionih delova Vojske Srbije."
Poslanička grupa SPS uložila je ovih dana mnogo napora u najboljoj nameri da svojim amandmanima popravi jedan predlog zakona koji nije dobar, a nama je stalo da to bude dobar zakon, jer je to prvi preduslov za organizovanje Vojske na najbolji mogući način i vraćanje njenog ugleda u narodu.
Smatramo da Predlogom zakona, ovako kako je ovde predviđeno, nisu regulisani uslovi za postavljanje na dužnost za koju je formacijom određen čin pukovnika, brigadnog generala i viših činova. Smatramo da to ne može da bude u istoj korpi sa podoficirima, uz sva uvažavanja koja imamo prema njima i nižim činovima. Smatramo da je trebalo bar osnovni kriterijumi da se nađu u zakonu, a ne da to bude stvar nekog podzakonskog akta.
Iz ovog predloženog rešenja proizilazi da se na navedena mesta mogu postaviti lica koja nemaju odgovarajuću stručnu spremu, iskustvo u obavljanju određenih dužnosti, specijalizaciju i slično, a kada se u vojsci na takav način postavljaju ljudi na odgovorne dužnosti to je jedan od prvih razloga da se gubi poverenje u vojsku.
Zato smo mi predložili da se član 69. promeni na način da se posle predviđenih šest stavova, koje mi ne dovodimo u pitanje, dodaju tri nova stava koja glase: "Prilikom izbora kandidata za postavljenje na dužnost za koju je aktom o unutrašnjoj organizaciji Vojske Srbije određen čin pukovnika, ili na dužnost višeg čina, uzimaju se u obzir stepen stručne spreme, službene ocene, radno iskustvo za odgovarajuću dužnost i drugi uslovi određeni propisom iz člana 79. ovog zakona" koji je kasnije regulisan.
Smatramo da treba da stoji: "Na dužnost za koju je aktom unutrašnje organizacije Vojske Srbije određen čin pukovnika, može biti postavljen oficir čina potpukovnika koji ima završenu školu za komandno-štabno usavršavanje ili oficir čina potpukovnika koji ima završene diplomske akademske studije – master", ili magistar, kao što je to do sada bilo, "u naučnoj oblasti koja odgovara radu, odnosno službi kojoj pripada, završeno odgovarajuće specijalističko školovanje ili položen pravosudni ispit koji odgovara dužnosti koju obavlja." To je neki osnovni uslov da neko može biti postavljen na dužnost za koju je određen čin pukovnika.
Takođe, smatramo da u trećem stavu koji dodajemo treba da stoji: "Na dužnost za koju je aktom o unutrašnjoj organizaciji Vojske Srbije određen čin brigadnog generala ili viši čin može biti postavljen oficir čina pukovnika koji ima završenu školu za generalštabno usavršavanje ili oficir čina pukovnika koji ima naučno zvanje doktora nauka u naučnoj oblasti koja odgovara radu, odnosno službi kojoj pripada."
Šta je bila naša ideja? Šta je suština? Kako mi to gledamo? Veoma je važno da se daju ovi osnovni elementi za najviše činove i na osnovu toga za najviše dužnosti.
Smatramo da je logično da to nađe mesto u zakonu. Ne dovodim u pitanje ovih šest stavova koji su govorili o tome - šta, kako, ko, ali mislimo da treba ipak izdvojiti činove pukovnika, brigadnih generala i više činove.
Ne smeta ništa zakonu, ne ruši čak ni koncepciju zakona koji je predlagač dao, a daje svakako značaja i ovim dužnostima i ovim činovima, i to povratno utiče na odnos prema Vojsci Srbije.
Predlažemo da u danu za glasanje, ako već ministar nije tu da ga prihvati, prihvatimo ovaj amandman. Hvala.

Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poslanička grupa SPS je podnela amandmane na članove 190, 191, 192, i 193. Te odredbe se nalaze u Predlogu zakona o Vojsci u glavi XV - Prelazne i završne odredbe, i to je deo koji se odnosi na vojne osiguranike, na prava vojnih osiguranika itd., dakle, taj kompleks prava vojnih osiguranika.
Gospodine predsedniče, ja ću, ako mi dozvolite, da u isto vreme obrazložim amandman na član 190. i amandman na član 193. smatrajući značajnim posebno ta pitanja, u okviru ovog vremena koje će biti za jedan amandman.
(Predsednik: Ja vam se zahvaljujem na tome. Izvolite.)
Inače, ovaj deo zakona koji govori o pravima vojnih osiguranika po našem mišljenju je jedan od najlošijih delova ovog zakona. Ovde se govori o pravima vojnih osiguranika i primenjuje se čas jedan, čas drugi zakon; čas zakon po kome su do sada imali prava, čas Zakon o PIO, tako da se ne zna kakva su to prava.
Što se tiče nas, poslaničke grupe SPS, smatramo da je odnos prema vojnim osiguranicima, vojnim penzionerima isto što i odnos vlasti prema Vojsci Srbije. Isto tako smatramo da veoma važno mesto treba da imaju upravo prava vojnih osiguranika. Prava vojnih osiguranika treba da budu regulisana posebnim zakonom, čime se ističe u prvi plan specifičnost poziva kojim se bave vojna lica, sva težina posla koji oni obavljaju i, naravno, ističemo naš odnos prema njima i prema Vojsci.
Te specifičnosti, u stvari, najcelovitije se mogu iskazati i verifikovati kao elementi u određivanju penzija u posebnim normativnim aktima, u posebnom zakonu. Najveći broj profesionalnih pripadnika stranih armija takođe ostvaruje penziju po posebnim uslovima u odnosu na zaposlene i penzije se najvećim delom usklađuju iz budžeta i delom iz vojnog budžeta. Dakle, nije nepoznat taj sistem u svetu da to treba da bude posebnim zakonom regulisano i posebno vrednovano.
Vojni penzioneri se sada nalaze u situaciji da im se otprilike predodređuje mogućnost izmene Zakona o PIO, upućuje se na Zakon o PIO Srbije. Mi smatramo da je to loše, pogotovo imajući u vidu, pored specifičnosti posla kojim su se bavili, da su to neka prava koja su oni imali u onom momentu kada su stupali u vojnu službu i računali su sa tim. Posebno ako imamo u vidu da se veliki broj vojnih penzionera, malopre smo čuli cifru od 50.000, našao u situaciji da ne primi, da ne ostvari pravo na isplatu penzija po uredbama Vlade. Dakle, uredba Vlade je doneta 2004. i 2005. godine za penzionisana lica pre 1. 8. 2004. godine; to su prava koja nisu ostvarena i to su ogromna sredstva.
Dakle, kada se sve to stavi na jednu gomilu vidi se da je to jedan loš odnos prema bivšim pripadnicima Vojske Srbije, odnosno prema vojnim penzionerima.
Imajući u vidu naš odnos prema tome, našu politiku u vezi sa tim, mi smo stoga predložili dva amandmana koja ću ja da obrazložim. Prvi se odnosi na član 190. i evo šta on reguliše po Predlogu zakona. Član 190. kaže: "Vojni osiguranici koji su do dana stupanja na snagu ovog zakona ostvarili prava iz socijalnog osiguranja nastavljaju da koriste ta prava prema zakonu po kojem su ih ostvarili." Mislimo da je to u redu.
Smatramo da ovde nešto nedostaje i da treba da nađe mesto i iz tih razloga smo uložili amandman. Ako se taj amandman ne prihvati, mislimo da će se dovesti u pitanje pravna sigurnost onih ljudi koji su pokrenuli postupak pre donošenja ovog zakona a postupak nije održan.
Stoga mislimo da treba dodati stav 2. koji glasi: "Svi zahtevi za ostvarivanje prava iz socijalnog osiguranja koji su podneti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po uslovima i na način koji su uređeni propisima koji su bili na snazi u vreme pokretanja postupka, ako je to za osiguranika povoljnije."
Mislimo da je to nužno uraditi, jer ovakvim rešenjem se obezbeđuje pravna sigurnost lica, odnosno ostvaruje se osnovno pravno načelo - rešenja iz novodonetog zakona ne mogu biti na štetu lica koja su ta prava ostvarila po ranije važećem zakonu.
Dakle, da zaokružim, kada je u pitanju član 190, ne samo ona lica koja su već ostvarila, mi tražimo da se to odnosi i na ona lica koja su pokrenula postupak, u postupku su za rešavanje, pokrenula su po tada važećim propisima. Smatramo da je to veoma opasno ugrožavanje i pravne sigurnosti građana, ako se po istom tom zakonu ne završe.
Drugi amandman se odnosi na član 193. Šta je član 193. i šta on reguliše? Član 193. kaže: "Usklađivanje iznosa penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i penzija ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu, vrši se po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje."
Smatramo da je ovo vrlo loše rešenje. Prvo, ovako predložena odredba člana 193. Predloga zakona u pogledu usklađivanja penzija vojnih osiguranika upućuje na primenu odredaba zakona kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje, ali ova odredba je nejasna, jer ne precizira na koji zakon upućuje imajući u vidu da imamo još uvek tri penzijska fonda. Međutim, jedno je sigurno, ne treba uopšte upućivati na Zakon o PIO.
Iz tih razloga mi smo amandmanom predložili sledeće rešenje – da se do donošenja propisa, pošto oni slede, o penzijskom i invalidskom osiguranju vojnih osiguranika iznosi penzija vojnih osiguranika koje su ostvarene do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i penzije ostvarene po stupanju na snagu ovog zakona, usklađuju sa kretanjem nominalnih iznosa plata profesionalnih vojnika odgovarajućeg čina i pripadaju za naredni mesec u odnosu na promenu iznosa plate profesionalnih vojnika. Dakle, ono rešenje koje je postojalo.
Mislimo da je ovo rešenje daleko adekvatnije, bolje i da je mnogo jasnije i preciznije, dok se ne donesu odgovarajući propisi iz te oblasti. Kada se budu doneli propisi iz te oblasti, biće onako kako ti propisi budu regulisali.
Tragom ovog amandmana SPS-a Odbor za odbranu i bezbednost je usvojio jedan amandman u odnosu na član 193. koji ovde želim kratko da prokomentarišem i da podržim. To nije onakvo rešenje kakvo bismo mi možda hteli, ali je u principu prihvatljivo rešenje. Naime, koliko sam informisan, ministar će verovatno na to reagovati, prihvaćen je taj amandman Odbora za odbranu i bezbednost. Ako je to tako, želim da podržim to. Želim da kažem da mi nismo sujetni u vezi sa tim koji će amandman biti prihvaćen. Želimo da se reši to pitanje.
Zato hoću ovde da podržim javno i amandman Odbora za odbranu i bezbednost koji je, kako sam čuo, podržao ministar, a glasi – U članu 193 (o kome sam malopre govorio) dodaje se novi stav 2. koji glasi: Vlada Republike Srbije u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona doneće akt kojim će urediti način, postupak i dinamiku izmirenja dospelih a neizmirenih obaveza prema korisnicima vojnih penzija koje su nastale po propisima iz PIO vojnih osiguranika do stupanja na snagu ovog zakona.
Mislim da je ovo trebalo i ranije da se reši. Dobro je da je sada to postala zakonska obaveza, koju će Vlada morati da izvrši. Naravno, to daje šansu i pravni osnov, ili kako god hoćete, i Vladi da uredi dinamiku i način rešavanja nastalih potraživanja prema ovoj kategoriji lica.
Sasvim na kraju, da zaokružim, ovaj kompleks pitanja kojim se bavi zakon, a odnosi se na vojne osiguranike, nije u skladu sa konceptom koji imamo mi, kao SPS, jer smatramo da za to treba poseban zakon i da se na poseban način regulišu prava tih ljudi, zbog specifičnosti posla, specifičnosti službe i, na kraju krajeva, zbog odnosa prema Vojsci.
Smatramo da član 190. treba dopuniti stavom 2. i da pored onih koji su već ostvarili pravo isto mora da se odnosi i na one koji su pokrenuli postupak, a nije još završen, i da na isti način to treba da reše. Što se tiče člana 193, smatramo da usklađivanje penzija onih koji su ih već stekli treba da se vrši na način kako je to rađeno do donošenja propisa. Konačno, podržavamo ovaj amandman Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala.

I ja bih više voleo, ali razlog za moje javljanje je član 104. Poslovnika.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem da je ovde, nije prvi put, izrečena velika uvreda i laž.
Niko nije ratovao za račun SPS-a, pa ni Vojska. Vojska je časno branila ovu zemlju. Što je danas problem upotrebljavati reč "čast" i "časno", to je drugo pitanje. Ova vojska je 1999. godine, u situaciji kada je branila svoj zemlju, branila zemlju na poziv državnih organa, a ne na poziv SPS-a.
Prema tome, osnovni je red u jednoj državi da kada je zemlja ugrožena, a zemlja je bila ugrožena, da se brani. Vojska je to časno radila. Pitajte strane stručnjake kakva je ocena o Vojsci za vreme agresije NATO-a 1999. godine. Da, bila je časna vojska. Posle toga, jeste, uništiste je skroz, nestala je, tako reći, uništili ste njenu imovinu, tehniku, ljude itd.
Samo koliko da napomenem. Meni je čast što sam pripadao tada partiji, koja je i te kako bila nosilac vlasti, branila svoj narod, branila svoju državu i uvek ću se ponositi time. Naravno, kao i svaki građanin koji smatra da svoju državu treba braniti od napada, i dalje ću to činiti, i dalje će to činiti SPS, i ja se ponosim time. Hvala.

Dame i gospodo, gospodine ministre, Poslanička grupa SPS-a je uložila amandman na član 2. Predloga zakona o Vojsci Srbije.
Član 2. Predloga zakona o Vojsci Srbije sadrži tri stava i ja ću zbog značaja ovog člana zakona i zbog javnosti pročitati detaljno kako ceo član glasi, a ovo pitanje je veoma važno, imajući u vidu da određuje položaj i nadležnost Vojske Srbije.
U prvom stavu predlagač kaže - Vojska Srbije je organizovana oružana snaga koja brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.
Ovaj stav je, bukvalno, stav iz člana 139. Ustava, to je, u stvari, prepisan stav. Ne dovodimo mi to u pitanje.
Pošto imamo primedbe na svaki od tri stava, zadržaću se sada na ovom stavu. Smatrali smo da treba da glasi ovaj stav ovako - Vojska Srbije je organizovana oružana snaga koja brani suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.
Zbog čega smatramo da je ovo preciznije, a, u suštini, odnosi se na razradu ustavne odredbe?
Ako pogledamo Ustav, pošto uporište za ove naše predloge nalazimo u Ustavu, recimo, član 97. Ustava kaže - Republika uređuje i obezbeđuje: 1) suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost Republike Srbije itd.
Šta znači: obezbeđuje suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost Srbije? To znači da Republika Srbija suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost može da obezbeđuje na više načina, politički, diplomatski, pravno, ekonomski, da ne nabrajam dalje. Ali, smatramo da Republika Srbija, ne - može, nego mora da brani sve to što sam naveo od oružanog ugrožavanja spolja.
Da ne biste podvalili, pošto često podvaljujete kako mi pozivamo na rat, to nije tačno. Mi hoćemo mir. Nije to pitanje. Ovde je pitanje – ako je suverenost, nezavisnost, teritorijalna celovitost, ne ugrožena, ugrožena je i danas, ako je oružano ugrožena spolja, hoće li Vojska braniti to?
Gospodine ministre, direktno pitanje. Ne ovo – hoćemo ratovati, nećemo ratovati, zavisi kako to kome prija. Ko voli rat, ko hoće rat? Dajte mi toga.
Ovde je drugo pitanje - hoće li Vojska braniti nezavisnost, teritorijalni integritet Srbije, ako su oružano ugroženi spolja? Pitanje je za vas, očekujem direktan odgovor - šta će da kaže ministar koji u nazivu svog ministarstva ima reči -odbrana.
Dakle, ne diramo ustavnu odredbu, ništa ne tražimo van Ustava, ali smatramo da je celovitije i preciznije da obavežemo Vojsku na ono što, inače, stoji u Ustavu. Uostalom, mislim da je u članu 114. Ustava Srbije zakletva koju predsednik Republike polaže, pa se kaže - sve snage će uložiti da sačuva suverenost, nezavisnost itd. Suverenost, nezavisnost, teritorijalna celovitost su lepe reči, to nisu ružne reči, od kojih treba bežati, ali su obavezujuće i upućuju na odgovornost.
Da zaključim. Kada je u pitanju stav 1. ovog člana, tražimo da se navedu reči – suverenost, nezavisnost, teritorijalna celovitost i bezbednost, napominjem, od oružanog ugrožavanja spolja.
Znam da je ovih dana veoma aktuelno pitanje Kosova. Nije li to možda strah da se takve reči napišu, da ne bi kod ljudi stvorili utisak da će neko braniti ovu zemlju, iako mislim da je loša poruka međunarodnoj javnosti kad neko kaže da neće braniti. Za to vreme, sasvim je logično da britanski ministar za Evropu Marfi kaže – nama nije problem Srbija. Samo što ne kaže – od nje nam ne preti opasnost, nas je strah od Albanaca, jer oni hoće da ratuju, oni hoće oružanu pobunu itd.
To je ta loša poruka. Kad pošaljemo poruku – nećemo braniti, a onda oni kažu – baš fino, mi ćemo još više da nagazimo i da kažemo – ako nam ne date nezavisnost, mi ćemo to učiniti putem rata.
Još jednom, ne pozivamo u rat, ne tražimo rat, nikad ga nismo tražili, osim onih koji nam ga podvaljuju, ali tražimo jasan i precizan odgovor – ako suverenost, nezavisnost, teritorijalni integritet budu ugroženi oružano spolja, hoće li Vojska braniti zemlju?
Stav 2. ovog člana je, takođe, veoma bitan...

Stav 2. ovog člana glasi – predsednik Republike ili ministar odbrane, po ovlašćenju predsednika Republike, može odlučiti da Vojska Srbije nadležnom državnom organu, odnosno organizaciji, organu autonomnih pokrajina i organu jedinica lokalne samouprave, na njihov zahtev, pruži pomoć radi zaštite života i bezbednosti ljudi i imovine, zaštite životne sredine ili iz drugih razloga utvrđenih zakonom.
Suštinu mi ne diramo. Pružiti pomoć treba uvek kada se u takvoj situaciji nađu jedinice lokalne samouprave. Ovde tražimo, u najmanju ruku, da se razjasnimo i dobijemo precizan odgovor. Smatramo da je Ustav veoma precizan i on kaže – predsednik komanduje Vojskom Srbije, u skladu sa zakonom. Konkretno, mislim da član 17. to precizno reguliše. Smatramo da on to ovlašćenje ne može da prenese na ministra odbrane.
Ovde se radi o upotrebi Vojske. Ne govorim o komandi, govorim o upotrebi Vojske. Dakle, ne dovodimo u pitanje potrebu da se to uradi, samo dovodimo u pitanje ima li ustavnog osnova za to da predsednik Republike prenese ta ovlašćenja.
Mi smatramo da nema. Jasna je podela napravljena, da je komandovanje, u skladu s Ustavom i zakonom, u nadležnosti predsednika Republike, a vođenje politike odbrane i izvršavanje republičkih zakona – u nadležnosti Vlade, odnosno Ministarstva odbrane.
Stav 3. ovog člana, za koji, takođe, smatramo da je bitan, kaže – upotreba Vojske Srbije van granica Republike Srbije uređuje se zakonom. Da vidimo šta Ustav kaže.
U članu 140, Ustav kaže - Vojska Srbije se može upotrebiti van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije.
O kakvom zakonu se ovde radi? Ako je bio potreban zakon, onda je to zakon o Vojsci. Ustav je već rekao, u članu 140, da se Vojska može upotrebiti van granica Srbije, ali – isključivo, ili samo po odluci Narodne skupštine. Kakav to sad zakon treba da bude?
Zato smo smatrali da treba ta odredba da stoji i da se iza toga doda još jedan stav, koji kaže – odluka iz stava 3. ovog člana sadrži proceduru donošenja odluke, način donošenja i usvajanja odluke, predlagača, zadatke koje će izvršavati jedinice i komande Vojske van granica Republike Srbije i sistem komandovanja. Možda ima još nešto.
To bi bila pravilna primena Ustava kada je u pitanju upotreba Vojske van naših granica. Zato smatramo da nije korektno da u zakonu stoji odredba da će se to urediti zakonom, mada Ustav to ne traži, Ustav samo kaže da ne može bez odluke Skupštine. Moglo je detaljnije da se razradi kako ta odluka da izgleda, ko da je predloži, kako da se usvaja, kojom većinom itd., upravo zbog svih onih naših međusobnih polemika, a nikako i nigde ne stoji i nema potrebe da zakon kaže da će se zakonom to regulisati.
Dakle, da zaokružim priču, član 2. koji govori o položaju i nadležnosti Vojske Srbije je veoma bitan član, iz koga proizlaze mnoge odredbe kasnije.
Ponavljam, vrlo kratko - tražimo da ne pobegnemo od reči: suverenost, nezavisnost, teritorijalna celovitost, bezbednost, jer govorimo samo u kontekstu oružanog ugrožavanja spolja.
Tražimo da se razjasni da li može predsednik Republike svoju ustavnu obavezu da prenese, i to na organ koji treba da sprovodi politiku, i, treće, tražimo da se precizira ustavna odredba koja vrlo jasno kaže da se Vojska može upotrebiti, ali samo odlukom Narodne skupštine, da odluka bude precizirana, postupak, način donošenja. Ponavljam, nema nikakvog razloga ni potrebe da se sad zakonom definiše da će nekim drugim zakonom to biti doneto. Hvala.

Gospodine ministre, vi ste poznati po tome što odgovarate na pitanja koja vam nisu postavljena, a ne odgovarate na ona koja su vam postavljena. Nisam vas uopšte pitao to što ste odgovarali. Ono što sam vas pitao, niste odgovorili.
Da budemo jasni, nisam rekao da nije ustavan stav 1. ovog člana, ja sam rekao da je prepisan.
Znači, jeste prepisana odredba Ustava, ali niste mi odgovorili da li je smetnja da stoji ovo što smo mi tražili, opet napominjem, govorim o suverenosti, nezavisnosti, teritorijalnoj celovitosti, ako je ugrožena oružano spolja. Odgovorite mi na to. Je li smetnja da to stoji?
Drugo, naravno da treba da pomažete svim opštinama itd. Ni to nije bilo pitanje. Napomenuo sam na početku, nije suština sporna, sporno je da li vi onog momenta, kako kažete, kad vam se obrate, imate obavezu da izađete pred predsednika s predlogom odluke koju će predsednik doneti.
Treće pitanje. Kažete da Ustav kaže da će Skupština doneti odluku o upotrebi jedinica, odnosno Vojske van Srbije. Vi kažete –zakonom. Pitam, može li ovim zakonom? Ako je već trebalo, zašto nije ovim zakonom, zakonom o Vojsci? Kažete u ovom zakonu da će se doneti zakon. Prema tome, samo toliko, da bismo bili jasni, a niste odgovorili, gospodine ministre, na pitanje.