Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7797">Milisav Petronijević</a>

Milisav Petronijević

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 35. koji smo podneli jednostavno je nastavak priče o kojoj je govorio naš kolega Hranislav Perić, s tim što je on to posmatrao iz jednog ugla koji je nesporan i sasvim opravdan, a mi smo kao jedan celovit pristup predložili da se razmisli o još jednoj mogućnosti.
Naime, član 35, prosto da podsetim, govori o prihodima od ustupljenih poreza, nabrojano je koji su to sve prihodi i u tački 6) predviđeno je da 40% poreza na zarade koji se plaća prema prebivalištu zaposlenog bude ustupljen prihod opštini. Predložili smo da se taj iznos zameni iznosom od 50%.
Pre nego što kažem zašto smo to predložili, govorim u celini za sve opštine, ne samo za ovo o čemu je Hrane Perić sasvim opravdano govorio o nerazvijenoj opciji, govorim o celini, o svim opštinama. Ali, pre nego što objasnim zašto smo to predložili, samo da kratko podsetim poslanike na odgovor Vlade.
Vlada u svom odgovoru kaže – "Amandman se ne prihvata, s obzirom da je u Predlogu zakona predviđen kompenzacioni transfer, kojim se nadomešta deo izgubljenih prihoda koji nastaje po osnovu promene republičkih poreskih propisa, pa i po osnovu smanjenja stope poreza na zarade". Sami znate da je na ovom zasedanju izmena zakona o smanjenju stopa poreza na zarade. Respektujem ovaj odgovor, ali želim da kažem da to nije bio motiv zbog čega smo predložili povećanje na 50%.
Takođe, respektujem da je Vlada želela da se osnovni koncept ovog predloga zakona bazira na poboljšanom horizontalnom ujednačavanju, odnosno preraspodeli sredstava ka fiskalno najsiromašnijim opštinama. I taj odgovor respektujem. Ali ni to nije bio motiv za podnošenje amandmana.
Dakle, oba odgovora koja su bez sumnje tačna ne daju odgovor na predlog amandmana. Zašto? Radi se o potpuno različitom pristupu. Naime, poslanička grupa SPS smatra da prihod po osnovu poreza na zarade ima značajno učešće, pod broj jedan – u ukupnim prihodima budžeta jedinica lokalne samouprave, ali isto tako, pod broj dva – to je najstabilniji prihod lokalne samouprave. Naravno, upravo time je značaj veći.
Zašto smatramo da treba povećati svima. Prvo, ovaj trend decentralizacije nije moguće sprovesti bez decentralizacije sredstava. Ono što je nas motivisalo da ovo predložimo, a to je naš stav, smatramo da kada bi to bilo povećano na 50%, da bi u tom slučaju opštine mogle sigurnije da krenu na unapređenje, pre svega lokalne infrastrukture, kao okosnice i pretpostavke za privredni razvoj zemlje u celini. A naš je stav da je privredni razvoj jedan od najvažnijih, odnosno najvažniji cilj koji se pred našom državom postavlja i koji jedino može na dugi rok da obezbedi povećanje standarda građana kao objektivnog kriterijuma za ocenu uspeha realizacije tog cilja.
Dakle, motivisani smo time da se ta sredstva povećaju, ali da se ulože u razvoj, ne u plate i ne u druge troškove. Mi znamo da gro opština u Srbiji, u stvari najveći broj opština, svesno sa time raspolažu, usmere u plate i te troškove, a najmanje imaju za razvoj u svojim sredinama.
Drugi razlog je da se na taj način izdigne i odgovornost opštine, ako već učestvuju u tome, ako već dobija finansijska sredstva, oni moraju da preuzmu odgovornost za tako nešto. Pri tom, ne mislim da država treba da se odrekne kontrole.
Dakle, uz decentralizovana sredstva, samostalnost opština u raspolaganju time, država ne treba da se odrekne kontrole, čak mislim da ova Narodna skupština treba mnogo više da učini u kontroli raspolaganja finansijama u Srbiji.
Događa se nešto da je u Narodnoj skupštini u proteklom periodu doneto veoma mnogo zakona koji su imali za posledicu ogromna sredstva i Skupština nekako tu završi posao, a kada treba da dođe do toga šta se događa sa tim sredstvima, kako se troše, da li se troše u skladu sa zakonom, Skupština je na neki način po strani.
Uostalom, da vas podsetim, ova skupština od 2001. godine nijednom nije razmotrila predlog završnog računa države. Za to vreme smo slušali, čitali po novinama kako je prethodni ministar u Vladi oštetio za 700 miliona budžet, onaj za ne znam koliko itd. Ali nije ni to bila ideja, o tome sam govorio puno puta i naravno govoriću kasnije kada se govori o kontroli, o potrebi da Skupština mora da taj deo posla da preuzme na sebe.
U ovom trenutku govorimo o potrebi da Skupština obezbedi uslove da se kroz zakon stvore mogućnosti, da opštine raspolažu sa većim sredstvima usmerenim na razvoj opštine.
Jednostavno rečeno, takav princip omogućiće ravnomeran razvoj opština u Srbiji. Svaka bi, pri tome ponavljam, ne dovodim u pitanje osnovni koncept zakona, a to je horizontalno ujednačavanje na račun bogatih da dobijaju više siromašni, govorim o svim opštinama, da to bude sistem, govorim o tome da je nužno da se na sistemski način reši to pitanje. Imamo situaciju koju jedino na taj način možemo da prevaziđemo, a koja je u ovom trenutku neprihvatljiva.
Kada se negde u nekim opštinama zakažu izbori, ministri odu, prave asfaltne puteve, rešavaju komunalna pitanja itd. To nije sistem, to je zloupotreba. Smatramo da to treba da bude sistemski uređeno.
Iz tih razloga, a ne zbog toga što se plašimo da će opština da dobije manje sredstava, ne zbog toga što želimo da narušimo sistem horizontalnog ujednačavanja, već zbog toga što smatramo da je prioritet finansiranje lokalne samouprave, pre svega u razvoju strukture koja je osnovica za privredni razvoj u celini, smatramo da taj procenat treba da bude veći, konkretno 50%. Hvala.
Možda je suvišno, ali je čist račun. Samo u nekoliko rečenica želim nešto da kažem. Ja sam čovek koji voli da kaže sve što misli, ali misli pre nego što kaže.
Znam, čak sam siguran da niste mislili na mene, ali ste reagovali posle mog obrazlaganja amandmana pričom da ima koji misle da je 1,1 veće od 1,7.
Još jednom ponavljam, siguran sam da niste mislili na mene, ali tražim da objasnite, jer biste na taj način doveli moj profesionalni integritet u pitanje, jer i moja struka je računanje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je o Predlogu zakona o finansiranju lokalne samouprave stav SPS-a izneo dr Žarko Obradović, a vreme koje je ostalo za ovo izlaganje je kratko i sledi rasprava o amandmanima, svoj deo priče ću svesti samo na jedno pitanje kada se razgovara o ovom zakonu u načelu.
Moje pitanje za ministra glasi (on nije tu, ali preneće mu neko) – zašto se predlagač zakona odrekao kontrole sredstava u lokalnoj samoupravi? Citiraću jedan deo člana 46, da u slučaju nenamenskog trošenja sredstava iz članova 44. i 45. Vlada može obustaviti sredstva za taj iznos, a to je ovolicko sredstava.
Videli smo iz zakona da sredstva koja se obezbeđuju za lokalnu samoupravu čine izvorni prihodi, ustupljeni prihodi, transferi, nenamenski i ovaj namenski. Danas smo čuli od ministra da nenamenski transfer iznosi oko 20 milijardi dinara.
Dakle, veoma važno pitanje je ne samo obezbediti sredstva. Naravno, ovaj zakon rešava taj problem i rešava glavno pitanje sporenja prilikom donošenja godišnjih zakona, a to su kriterijumi za raspodelu, iako će i oni morati da se dorađuju, jer očigledno, danas smo pokazali na primeru tri nerazvijene opštine, Crna Trava, Žagubica i Surdulica, da nije bilo pomaka, ali bar rešava taj deo.
Zašto se, za razliku od tog zakona, predlagač odrekao kontrole, a pogledajte šta ovde stoji u članu 60: jedinica u celosti utvrđuje, naplaćuje i kontroliše sredstva iz člana 6, odnosno izvorne prihode. Kada se to prevede na Beograd, a ja sam inače Beograđanin, to znači da gospodin Nenad Bogdanović utvrđuje, gospodin Nenad Bogdanović troši, doduše uz pomoć menadžera Bojana Stanojevića, gospodin Nenad Bogdanović kontroliše. A samo da vam kažem da se pola milijarde evra nalazi u rukama jednog čoveka, bez građevinskog zemljišta koje nosi još oko 80 - 100 miliona evra.
Mora se u sistemu obezbeđivanja sredstava navesti i kontrolni mehanizam kako će se to trošiti. Niko ne zna kako se te pare troše u Beogradu. Oni koji dolaze u Beograd vide ovu ulicu ispred koja se po pet puta radi, vide Nemanjinu, a Beograd je sve od Sopota do Batajnice, od Obrenovca do Grocke, od Lazarevca do Padinske Skele.
U Beogradu treba ovaj zakon da bude podsticaj da se takođe utvrde kriterijumi. Sada imamo situaciju da prigradske opštine čine 60% teritorije Beograda, 17% stanovništva, a 4% sredstava. Dakle, veoma uvažavamo potrebu uređivanja, ulepšavanja centra, ali još više ističemo potrebu ravnomernog razvoja Beograda, odnosno da se opštinama koje takođe pripadaju Beogradu, u tom prigradskom delu, takođe obezbede osnovni uslovi za život, voda, kanalizacija i putevi, a ne sokaci, kao što je sada.
Zaključiću, tražim odgovor na pitanje zašto se Vlada, predlagač odriče kontrolnog mehanizma još u fazi obezbeđivanja sredstava, kao što je slučaj kod ovog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima, koji se nalazi pred nama, ima samo jedan cilj, a to je da se izvrše one izmene Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima koje će omogućiti da Zavod za udžbenike i nastavna sredstva postane javno preduzeće, u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima, koji je donet, koje omogućuju da se izvrši privatizacija tog preduzeća.
Ako to posmatramo iz tog ugla, onda je to maltene tehnički zakon, jer Zakon o javnim preduzećima je donet, važi za sva javna preduzeća, te, prema tome, i za Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima. Ali, nije samo tehnički zakon. Mislim da Predlog izmena i dopuna Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima zatvara jedno, a otvara više pitanja. Želeo bih da upozorim na tih nekoliko otvorenih pitanja.
Što se tiče zatvaranja jednog pitanja, pitanje je zatvoreno time što Zavod za udžbenike i nastavna sredstva postaje javno preduzeće, ne više zakonom kao osnivačkim aktom, nego postaje javno preduzeće odlukom Vlade Republike Srbije. U tom delu nije sporno.
Sporno je sledeće. Prethodno da kažem da ovde postoji još jedna mala izmena, a to je da je u izmene i dopune Zakona uneto da Zavod priprema i izdaje udžbenike i za predškolsku ustanovu, što do sada nije bio slučaj, a ne samo za osnovne i srednje škole.
No, da se vratim suštini ovog zakona. Dakle, ako smo rekli, a tako je, da je položaj javnih preduzeća uređen Zakonom o javnim preduzećima i ona treba da funkcionišu, kako ovde predlagač kaže, na ravnopravnoj osnovi.
Gospodine ministre, imajući u vidu da se osnivačkim aktom javnog preduzeća, a ako, pri tom, imamo u vidu da je cilj ovih izmena privatizacija Zavoda, određuje procentualni iznos državnog kapitala koji će biti predmet prodaje u postupku privatizacije, prvo pitanje za ministra je sledeće: koliki je procenat državnog kapitala predviđen za privatizaciju?
Ovo pitam iz razloga što je prilikom rasprave o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima SPS insistirala, to je prihvaćeno, da u svim javnim preduzećima prilikom privatizacije 30% kapitala mora da se prenese bez naknade, od toga do 15% zaposlenima u javnim preduzećima, a da država mora da procenjuje koliki je značaj tih preduzeća, na koji način da zaštiti opšti interes kroz to, kroz određivanje procenta, na koji način se može prodati kapital. Dakle, pitanje za ministra je – koliki će procenat državnog kapitala biti u postupku privatizacije?
Ovo o čemu sam do sada govorio je pitanje izmena Zakona koje se odnose na Zavod, ali mi menjamo jedan Zakon samo zbog transformacije Zavoda.
Postavljam sledeće pitanje, imajući u vidu veoma veliku potrebu, zašto to nije urađeno novim Zakonom o udžbenicima i nastavnim sredstvima? Ovo pitam iz razloga što bi se Zakonom, novim, sigurno jasnije videlo na koji način će država da zaštiti opšti interes kada je u pitanju priprema i izdavanje udžbenika.
Podsećam vas, to nije obična roba. Udžbenik je osnovno nastavno sredstvo učenika. Državi ne može da bude svejedno kakva je ta roba, kakav je udžbenik i kakav je, pre svega, kvalitet udžbenika. I u vezi sa tim, zašto mislim da je trebalo da bude zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima? Kada se pogledaju ove izmene i kada se pogleda deo Zakona koji ostaje, ostaju dosta nejasna pitanja, da ne kažem i pomalo konfuzija.
Naime, članom 30. sada važećeg Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima, Zavod se osniva radi pripremanja i izdavanja udžbenika. To mu je delatnost. Interesuje me, da li će osnivačkim aktom Vlada odrediti šta je delatnost tog Zavoda koji će biti privatizovan? Da
li će mu to biti osnovna delatnost, da li će mu to biti pretežna delatnost, a to nisu nijanse i nisu za zanemarivanje, ili će to biti preduzeće koje će se baviti svim drugim, pa, i, izdavanjem udžbenika?
Do sada, po Zakonu o udžbenicima i nastavnim sredstvima, postojala je vrlo precizna procedura kako da se dođe do rukopisa za udžbenik koji, na kraju krajeva, odobrava ministar.
Nije slučajno, bilo je predviđeno da Zavod raspiše javni konkurs. Da svi predaju rukopise, da postoji komisija koja će da pregleda rukopise, koju obrazuje Programski savet Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, kao stručno telo. Pa kada on to usvoji on ga predlaže ministru na odobravanje i upotrebu.
Zašto sam ovo ispričao? Zato što se izmenama i dopunama ovog zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima ukida Programski savet kao stručno telo Zavoda.
Da li je to dobro, nije li to bio postupak, odnosno nije li to bio način da preko toga država obezbedi još bolji kvalitet udžbenika? Ili, ako je već tako, kako primeniti ove prethodne odredbe koje govore o proceduri kako da se rukopis, odnosno udžbenik pripremi pre odobravanja.
Dakle, deo koji je ostao u Zakonu govori da će Programski savet predložiti ministru na odobravanje, posle razmatranja komisije, a deo koji govori o izmenama i dopunama Zakona kojim se Zavod za unapređenje vaspitanja transformiše u javno preduzeće, ali po novom zakonu, gde se ukida Programski savet.
Koje će onda to stručno telo, govorim o Zavodu kao javnom preduzeću, ne govorim o svim onim drugim institucijama koje se bave tim pitanjem, a i oni su razlog da je potrebno doneti novi zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima.
Jer, recimo, Zakonom o osnovama iz sistema obrazovanja i vaspitanja Nacionalni prosvetni savet utvrđuje standarde kvalitata udžbenika, pa zatim Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, jedno stručno telo, odnosno njegov centar za razvoj programa i udžbenika obavlja stručne poslove koji se odnose na kvalitet i postupak odobravanja udžbenika.
Pa zatim, u članu 94. Zavoda o osnovama obrazovanja i vaspitanja Nacionalni prosvetni savet predlaže ministru odobravanje udžbenika, doduše, u skladu sa posebnim zakonom. E, to je taj posebni zakon.
I mislim da je nužno bilo da se donese zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima, da se ta celina materije reguliše na jedan način. I ovo je moglo da se reguliše, jer ova odredba, koja stoji u prvom članu izmene i dopune Zakona, da za pripremanje i izdavanje udžbenika i drugih nastavnih sredstava za predškolsku ustanovu, osnovnu i srednju školu jeste delatnost od opšteg interesa koju obavlja javno preduzeće Zavod za udžbenike, i ona moraće sigurno da ostane u tom zakonu.
Dakle, tim zakonom bi se regulisala i pitanja pripremanja, izdavanja, odobravanja i upotrebe udžbenika, praćenje kvaliteta itd, i u okviru toga i Zavod. To su ta otvorena pitanja koja sam na početku svog izlaganja najavio. Mislim da je potrebno, da je nužno da se to što pre, ako već nije urađeno, uradi. Molim da ministar javno, odnosno tražim da javno odgovori na ova pitanja koja sam postavio za ovom govornicom. Hvala lepo.
Gospodine predsedavajući, razumeo sam da još nije završena rasprava o amandmanu koji je podneo Odbor za finansije.
Mislim da smo ovde složni u jednoj stvari – da raspodela naknade koja je predviđena po ovom zakonu treba da bude pola - pola: pola Republici Srbiji, pola opštini na čijoj se teritoriji koriste mineralne sirovine. Meni je to glavno pitanje. Mislim da je mnogo pravičnije nego što je bilo predviđeno u predlogu, gde je odnos bio 40% za opštinu, 60% za Republiku. Ovde je bilo dosta polemike oko toga kakav odnos da se ima prema AP Vojvodini.
Želim da otvorim još jedno pitanje, samo iz razloga što nije zatvoreno na raspravi u načelu. Postavio sam pitanje, u vreme kada je bila rasprava u načelu, kakav odnos će biti prema opštinama koje imaju status gradske opštine. Gospodin Jovanović je navodio primer Obrenovca; ja sam navodio i sada navodim primer Lazarevca, teritorije koja je apsolutno dovedena u izuzetno tešku situaciju: degradirano zemljište, izraubovana infrastruktura, uništena životna sredina itd.
Čiji će prihod da bude tih 50% od te naknade? Još jednom ponavljam, ministre, prema Zakonu o lokalnoj samoupravi, grad Beograd i gradovi vrše funkciju i imaju nadležnosti opštine.
Za trenutak ću prekinuti priču o ovome, da bih pomogao gospodi u ćošku da računaju. Evo, kako računica glasi. Da se ne biste mučili oko toga ko je bolje predložio za Vojvodinu, nije Skupština AP Vojvodina predložila povoljniju varijantu, nego Vlada.
Vlada je predložila 40% za opštinu na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija, 60% Srbiji. Od tih 60%, na primeru 100 dinara, 40 dinara opštini, 60 dinara Srbiji, 60% od toga (36 dinara) ide Vojvodini, a 24 dinara ostaloj Srbiji.
Vojvodina je predložila drugačije. Predložila je 60 dinara svim opštinama, pa i ovim opštinama, 40 dinara Srbiji, od čega njoj 80%, odnosno 32 dinara. Očigledno neprimereni odnosi, ali 32 dinara je manje od 36.
Samo iz tih razloga, pobeže ovaj gospodin Obradović, povoljniji je amandman Odbora za finansije. Njega treba usvojiti ovde, a ne Odbora za industriju. Uostalom, matematika ne trpi nikakve političke podvale. To je strašno tvrdoglava, neka čudna nauka, brojke su jasne. Svako može da izračuna, nije teško do 100 računati.
Vraćam se na moje pitanje, ministre. Lazarevac je gradska opština grada Beograda. Sve ingerencije opštine, prema Zakonu o lokalnoj samoupravi, ima grad Beograd. Taj prihod od tih 50% će biti prihod grada Beograda. Molim vas, nemojte da mi klimate glavom, napišite tu. Da li je to prihod grada Beograda koji vrši funkciju opštine? A onda grad Beograd raspodeljuje gradskim opštinama sredstva. Nije isti status opštine i gradske opštine.
Kada se ovog prihoda dočepa vlasnik Beograda, gospodin Bogdanović, to će onda da budu drugačiji kriterijumi kako će da se deli po opštinama. Onda Lazarevac od toga neće imati mnogo vajde. Opština na čijoj teritoriji se to događa trpi štetu i pravično je da oni imaju ta sredstva, taj prihod. Prošli put sam postavio to pitanje.
Još jednom pitam javno – hoće li taj prihod biti prihod i gradske opštine, bez uticaja gospodina Bogdanovića, ili će ipak morati da prođe kroz ruke gospodina Bogdanovića, a onda od toga nema mnogo vajde. To će otići u neku Nemanjinu, u neku podzemnu garažu ili već u neku vrstu podzemlja.
Ministar nije dobro razumeo šta sam želeo da kažem. Naveo sam gospodina Nenada Bogdanovića kao jedan primer kako će to u praksi da izgleda, ali gospodine ministre, po Zakonu o lokalnoj samoupravi opština je grad Beograd, jer grad Beograd vrši sve funkcije opštine. Teritorija opštine je cela teritorija grada.
Dakle, po Zakonu o lokalnoj samoupravi prihod će biti prihod grada Beograda, a grad Beograd će onda deliti po gradskim opštinama. Ne postoje, kako ste rekli, opštinske opštine; gradska opština je kategorija koja je utvrđena zakonom. Ništa drugo nisam tražio nego da preciziramo, da mi kažete hoće li Lazarevac da dobija te pare ili će Beograd. Vi recite Lazarevac, ja ću da kažem – u redu je.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, koji je na dnevnom redu, imaće našu podršku.
Uz to, želim da istaknem sledeće, imajući u vidu razloge koji su ovde izneti za donošenje ovog zakona, a oni su: da se stvori zakonski osnov za utvrđivanje realnih rokova za donošenje prostornog plana u opštini i urbanističkih planova, da se utvrdi njihova usklađenost sa zakonom i propisima donetim na osnovu zakona i u vezi sa tim pojača odgovornost državnih organa i službi, da se propišu primereni rokovi za sprovođenje postupka legalizacije bespravno izgrađenih objekata – razlozi nisu sporni i ove promene, što se nas tiče, nisu sporne.
Želim da istaknem, a ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS po ovoj tački dnevnog reda gospodin Dragan Jovanović je izneo veoma detaljno razloge zbog kojih treba doneti novi zakon, da ove promene nisu sporne, ali one nisu dovoljne. Jedan veoma loš zakon ne može se popraviti malim, pa makar i dobrim promenama. Prema tome, podržavamo ovaj predlog nadležnog odbora da se pristupi izradi novog zakona.
S obzirom na kratkoću vremena koje stoji pred ovom poslaničkom grupom, iskoristiću priliku da u ovoj raspravi u načelu samo istaknem dva razloga za ove promene, da se osvrnem na njih, a detaljnije ćemo o tome govoriti kad bude bila rasprava o pojedinostima, odnosno rasprava o amandmanima.
Želim da podržim promenu predviđenu članom 19. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, kojim je predviđeno pribavljanje saglasnosti nadležnog ministra na generalni plan koji se donosi za gradove, i to pre njegovog stupanja na snagu, odnosno objavljivanja.
Mislim da ima puno razloga za to, a navešću samo jedan primer.
Generalni urbanistički plan je ozbiljan akt, veoma značajan, koji se donosi za nekoliko decenija i ne može se sa njim igrati. Mi u Beogradu imamo primer da je generalni urbanistički plan Beograda donet sa važnošću do 2021. godine.
Šta se onda dogodi u praksi? Vlasnik Beograda gospodin Nenad Bogdanović raspiše konkurs za projektovanje mosta na mestu gde nije predviđeno generalnim urbanističkim planom.
Naime, generalnim urbanističkim planom za grad Beograd predviđeno je da trasa tzv. unutrašnjeg magistralnog prstena, koji... Jedino što je sigurno u Beogradu, to je da je izazvao podele u stručnoj javnosti; još uvek niko ne zna šta će on da donese i koliko će da košta, da li će to otići na milijardu evra, koliko će trebati para da se on sprovede, u koju svrhu se sprovodi, koliko će trebati para da se izgradi, koliko će trebati para da se raseli i po trasi koja je tamo predviđena, ali tako je predviđeno generalnim urbanističkim planom – da trasa unutrašnjeg magistralnog prstena ide preko najniže prevlake na čukaričkom rukavcu, to je jedan deo Ade ciganlije.
Dakle, na stranu to što je interes i Beograda i Srbije spoljni magistralni prsten, obilaznica oko Beograda koja treba da razreši problem saobraćaja u Beogradu, jer se danas u njega ne može ni ući ni izaći, interes tih vlasti je bio unutrašnji magistralni prsten. Neka je i tako. Predviđeno je da ide preko najniže prevlake na čukaričkom rukavcu.
Već sam rekao, gospodin Nenad Bogdanović raspiše konkurs za izradu projekta mosta, ali preko špica Ade ciganlije, ne na toj trasi. Kad to sve lepo uradi, naravno, to je most koji je predviđen da se uradi i koji će koštati pedesetak miliona evra koje će Beograđani morati da plate, bez provizije, bez prilaznih konstrukcija itd.
Pošto to nije u skladu sa generalnim urbanističkim planom, to znači da je bespravno, a to je predmet i ovog zakona, onda on uhvati i izmeni generalni urbanistički plan, pa sad pomeri trasu unutrašnjeg magistralnog prstena da ide preko špica Ade.
Iz tih razloga smatramo da treba tu uvesti red i kontrolu, da ne može da se donosi i menja kako kome padne na pamet.
Još nešto, predložili smo u jednom amandmanu da se u članu 28. dodaju još neke tačke koje daju mogućnost, odnosno obavezuju da odobrenje za izgradnju daje ministarstvo. Zašto smo to uradili? Recimo, baš zbog tog mosta.
Nije logično da takva jedna građevina, koja košta toliko mnogo para koje će Beograđani platiti, nema sve potrebne papire, počev od studije opravdanosti, pa nadalje. Nije logično da se za to već diže kredit od evropskih banaka, a da država ne sagleda i ne da odobrenje za izgradnju.
Drugo pitanje je pitanje vezano za bespravnu gradnju. Mislim da izmene ovog zakona pomeraju rokove za legalizaciju objekata, što nije sporno, nadležnost za izdavanje odobrenja i priprema podzakonskih akata koji treba da se donesu, ali mislimo da to nije dovoljno za rešavanje ovog problema.
I ovaj zakon koji je donet 2003. godine, koji je samo poslužio za promociju Demokratske stranke, a naneo ogromnu štetu, u stvari je stvorio mogućnost lokalne samouprave, konkretno na primeru Beograda, da ogromnim administriranjem, taksama, preskupom potrebnom i nepotrebnom dokumentacijom postupak prijavljivanja za legalizaciju pretvori u pljačku.
Oni su tako doživeli legalizaciju Beograda; dakle, jednostavno da se od građana pokupi novac, i to je za njih bio postupak legalizacije. Naravno, postojao je ogroman strah, sećam se tih dana kada je bila jurnjava građana kako da spasu sebe iz tih kandži, krajem 2003. godine. Dobro je što se to sada menja, ali nije dovoljno.
Smatramo da je legalizacija ozbiljan postupak, koji se mora dobro osmisliti, koji se zakonom kvalitetno mora urediti i pažljivo realizovati po fazama, počev od rešavanja imovinsko-pravnih odnosa na zemljištu, preko urbanizma i nadalje, a izmene ovog zakona nisu zadrle u tu temu. Iz tih razloga je potrebno doneti nov zakon.
Mislimo da mora da se iznađe rešenje kako da se olakša postupak, propiše šta je neophodno za prijavu i to oslobodi nepotrebnih troškova i umanji cenu, pogotovo za one građane koji su izgradnjom bespravnih objekata rešavali krov nad glavom za koji su preko samodoprinosa ili na drugi način učestvovali u izgradnji i opremanju infrastrukture.
Oni koji nisu uspeli da na drugi način reše svoje stambeno pitanje moraju se razdvojiti od bogataša koji su bespravno podizali vile i tržne centru na najekskluzivnijim gradskim lokacijama.
Dakle, mora taj problem u celini da se rešava na način kako sam predložio. Stoga, bez obzira što ćemo glasati za izmene i dopune ovog zakona, podržavamo pristup da se donese celovit zakon o planiranju i izgradnji.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, stav SPS-a o predloženim izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu izneo je gospodin Dragan Jovanović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, stručno i kompetentno. Iz toga se može izvući zaključak, kojim je on završio svoju diskusiju, da će poslaničke grupa SPS podržati izmene i dopune ovog zakona. S obzirom na to da je kolega Dragan Jovanović izneo sve detalje iz svih uglova i naš odnos prema izmenama ovog zakona, zadržaću vašu pažnju samo na jednom delu.
Veoma uvažavajući potrebu uređivanja uslova i načina eksploatacije rudnog blaga, radi efikasnijeg obavljanja delatnosti eksploatacije mineralnih sirovina, svoju pažnju ću usmeriti na drugi deo koji ovaj zakon reguliše, a to je naknada za korišćenje mineralnih sirovina. Već se iz ovih razloga za donošenje zakona da videti da se pridaje poseban značaj tome.
Bez obzira što će primenom ovog zakona troškovi poslovanja i preduzeća biti veći, mada i to može biti relativno. Mislim da je mnogo veći i važniji efekat što će se primenom ovog zakona, člana koji se odnosi na naknadu za korišćenje mineralnih sirovina, ostvarivati prihod u onim opštinama u kojima se koriste, eksploatišu mineralne sirovine. Ima razloga mnogo.
Bez obzira što je prethodni zakon takođe uređivao naknadu za korišćenje mineralnih sirovina... Doduše, kada je u pitanju visina, on je to preneo na Vladu; Vlada je svojom uredbom, čini mi se 2002. godine, odredila, konkretno ću govoriti o uglju, 3% za široku potrošnju, a 2% za drugo. Bez obzira što je već zakonom iz 1995. godine, a mislim da je to bio dobar zakon, utvrđen odnos sredstava koja pripadaju Republici - 80%, odnosno opštini 20%, imamo činjenicu da to jednostavno nije primenjivo. Džaba nama procenti, džabe nam odnosi, ako se to ne primenjuje.
Prvo pitanje koje se odnosi na ovaj deo zakona vezan za naknade za eksploataciju mineralnih sirovina je – nije dozvoljeno više da se ne primenjuje, inače bi bilo besmisleno da donosimo zakon, da uređujemo odnose itd.
Ima veoma mnogo razloga zbog čega treba opštinama u kojima se vrši eksploatacija mineralnih sirovina isplaćivati tu naknadu. Uzeću primer Kolubare. Područja opštine Lazarevac i delimično Uba i Lajkovca poseduju značajne energetske potencijale na bazi kojih su razvijeni veliki površinski kopovi za eksploataciju uglja, i naravno snažan termoenergetski sistem "Nikola Tesla" A i B i Veliki Crljeni. To je lepo.
Ali, to ogromno područje je pretrpelo i trpi stalno veliku štetu.
Dakle, uvažavamo opravdanost i potrebu razvoja toliko velikih potencijala, i kopova i termoenergetskih sistema, ali na tom području je zemljište kompletno izraubovano, degradirano. Čitava naselja se iseljavaju, groblja se iseljavaju, izraubovana je infrastruktura, ti putevi više nisu ni sokaci i veoma se opasno degradira životna sredina.
Pravično je da te opštine imaju naknadu za to, da ne kažem odštetu. Podaci su frapantni; svakodnevno se izlučuju velike količine gasova, pepela, prašine i otpadnih voda koje zagađuju vazduh, zemljište, podzemne i površinske vode. Vi ćete da me pitate – a šta ostaje? Ništa. I vazduh, i zemljište, i vode, i jedne i druge. Deponije se ne tretiraju na pravi način, pa uvek kada je nepovoljan pravac vetra celo područje zasipa velikim količinama pepela. Ugrožena su čitava naselja, dakle, ne samo onaj deo gde se vrši otkop uglja, nego sva okolna naselja.
Naravno, vi ćete reći – pa, deo tih sredstava treba da bude i nadoknađen primenom Zakona o zaštiti životne sredine. To nije sporno, naravno da smo to podržali i to treba, ali govorim o ovom delu koji se odnosi na naknadu za eksploataciju mineralnih sirovina. Recimo, problemi se javljaju sa jalovištem, fekalnim vodama, ugljenom prašinom, otpadnim vodama. Celo područje je crna tačka ekologije u Srbiji.
Dakle, s jedne strane svakako imamo potrebu za velikim potencijalima za proizvodnju uglja, termoenergetskim potencijalima za proizvodnju električne energije, ali isto tako ova država ima obavezu da tim opštinama vrati deo sredstava koja se dobijaju na račun eksploatacije mineralnih sirovina, zbog sebe i sopstvenog razvoja.
Opet, kada sam malopre rekao, relativna je stvar da li će biti veći troškovi, ti troškovi će samo biti unapred određeni da se može planirati poslovanje. Inače, oni su delimično bili, ali stihijski, onako kako ko ima uticaj. Nije sporna ni "Kolubara", ni "Tesla", oni su pomagali to područje, ali to je nešto drugo. A još gore je kada se politika umeša, pa to postane pitanje političkog marketinga.
Evo vam primer u Obrenovcu: opštinsku vlast vrši DS; ona pozove generalnog direktora TE "Nikola Tesla" i kaže da im treba neki vodovod u nekom selu, a on kaže – u redu, napravićemo. Oni naprave, dođe Nenad Bogdanović, otvori taj vodovod i celu priču dovede do besmisla, osim marketinga. Prema tome, gospodine ministre, u vašoj delatnosti, u oblasti koju vi pokrivate, najviše u EPS-u, i dalje glavne poluge drže ljudi iz DS-a, jako su gadljivi na ovu vladu i na ovu vlast.
Sada će bar primenom ovog zakona ta materija biti uređena i znaće se koliko treba da se da, kako treba da se da. I tu imamo jedno pitanje, a ja prosto želim da vašu pažnju zadržim na tome, jer mislim da je to manjkavost ovog predloga.
Naime, članom 16. predviđeno je da ta naknada u visini od 60% pripada Republici Srbiji, a 40% opštini na kojoj se vrši eksploatacija mineralnih sirovina.
Naravno da apsolutno podržavam onaj predlog da taj odnos bude 50:50%, kako sam čuo danas u toku ove rasprave, ali i takav odnos je vodio računa kada je u pitanju Vojvodina, iskazao specifičnosti AP Vojvodine. Čak ne znam da li je dovoljno sve to opravdano, ali ni to mi nije jasno, ni to nije pitanje. Ovde je pitanje zašto nije iskazana specifičnost Beograda, iz kog razloga? Beograd, prema Zakonu o lokalnoj samoupravi, ostvaruje te funkcije opštine, dakle, Beograd je opština. Opština Lazarevac nema funkcije opštine, ona je gradska opština u Beogradu.
Ovakvo rešenje kako je predviđeno ovim zakonom biće takvo da tih 40%, ili daj bože onih 50%, ide vlasniku Beograda Nenadu Bogdanoviću, ne ide opštini Lazarevac. Moguće je, naravno, da kada se bude utvrđivao prihod... Oprostite, Lazarevac je gradska opština i bilo bi pošteno, na račun korišćenja mineralnih sirovina i eksploatacije, da ta naknada pripadne toj opštini, u ovom slučaju, preciznije, gradskoj opštini Lazarevac.
Kako, ministre, da rešimo to pitanje, jer ovde nema te kategorije gradske opštine? Vi verovatno možete da kažete – znate šta, podrazumeva se da će to da bude ta opština. U Beogradu se ništa ne podrazumeva, u Beogradu vlast funkcioniše po principu - Nenad Bogdanović je gazda, a onim drugima šta pripadne, zavisno od toga ko je na vlasti u kojoj od gradskih opština; ako su demokrate na vlasti, dobiće više, a ako nisu, dobiće manje.
Smisao ovog zakona jeste da se obešteti ona opština na kojoj se sve degradira, na kojoj se degradira životna sredina, raubuje lokalna infrastruktura, na kojoj se uništava zemljište, naselja i sve ostalo.
Time se, u stvari, i toj opštini stavlja odgovornost na vrat da brine o budućnosti opštine korišćenjem tih sredstava, da brine ne samo o razvoju lokalne infrastrukture, vode, kanalizacije, puteva, nego da brine i o budućnosti opštine kada jednog dana nestane eksploatacija uglja.
Prosto postavljam pitanje, pošto su i ovde predviđeni neki podzakonski akti gde će dva ministra, a ne znam zašto onaj drugi ministar, o tome da donesu podzakonski akt, da obavezno povedu računa da se nađe mogućnost ili neka se uloži amandman u toku same ove rasprave, sasvim je svejedno, to Vlada može da uradi, ali meni je bitno da se mi razumemo. Opštini Lazarevac, gradskoj opštini, treba da bude to prioritet, a ne Beogradu, pa će onda da vide kako će i koliko toga dati Lazarevcu.
Dakle, da ne dužim dalje, suština čitave ove moje priče: od 1995. do 2006. godine, 11 godina kako funkcioniše Zakon o rudarstvu; za sve to vreme ne plaća se naknada. Ovo što sam navodio kao primer ne računam, jer to nije naknada, to zavisi kako ko gde uspe da se snađe. Suština je da tim opštinama treba dati obavezno sve to, jer one trpe najveću štetu i suština je, konačno, da to dobije opština, makar bila i gradska opština, kao što je slučaj sa opštinom Lazarevac u Beogradu.
Naravno, ponavljam na kraju, poslanička grupa SPS će podržati izmene i dopune ovog zakona, a insistiramo na odgovoru na ovo, kada je u pitanju status gradske opštine, odnosno sredstva koja treba da pripadaju gradskoj opštini, a ne opštini.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, uz sav trud i napor, a inače pripadam takvom tipu ljudi da budem tolerantan, što i jesam, mislim da ovaj zakon ne treba usvojiti. Već je rečeno da Zakon o rehabilitaciji, koji je ovde predložen, nema podršku SPS-a i ona je protiv toga.
Na dva načina ću pokušati da obrazložim zašto smo protiv. Prethodno želim da ponovim dve rečenice istrgnute iz izlaganja gospodina ministra.
Prvo, da želimo demokratsku državu u kojoj neće biti neprijatelja zbog drugačijeg mišljenja. Drugo, da je potrebno da se zakopaju sekire i rovovi da bi Srbija išla napred. Unapred izjavljujem da sam apsolutno za obe rečenice.
Pitam, da li ima neko ko je protiv tih rečenica, ali to tako rečeno je deklarativno, jer nije sporno da ćemo se složiti da svi koji su stradali iz političkih razloga da treba da budu rehabilitovani. Sporimo se oko toga ko su ti, ko je to stradao iz političkih razloga. To je problem ovog zakona, nedovoljno obrazloženo.
Nije sporno da će svi da se slože oko toga da treba već jednom u ovoj Srbiji da se ujedinimo, makar oko najosnovnijih državnih i nacionalnih pitanja, itd. Podsećam vas da je 1998. godine doneta Deklaracija u Skupštini Srbije o narodnom jedinstvu, gde je definisano kako će to da se radi, ali je sporno što u praksi kod nas to izgleda mnogo teško.
Posle toga, posle ovog obrazloženja i ove rečenice gospodina ministra, Srbija nikada podeljenija. Izdeliše nas na sve moguće načine. Jedni pripadaju tzv. demokratskom bloku, a drugi su nedemokratski blok.
Jedni su pripadnici nekog prošlog, starog režima, drugi su pripadnici nekog novog dobrog režima. Jedni su haški, jedni antihaški, jedni su za Evropu, drugi nisu i sve to naravno bez ikakvog uporišta u bilo kakvim činjenicama.
Zato, gospodine ministre, apsolutno podržavam vaš pristup da niko ne sme politički da strada i da se ne delimo, ali ovaj zakon ne nudi to. Ovaj zakon nudi da nemamo jasan način kako ćemo to da uradimo.
Nije valjda sporno na koga Zakon o rehabilitaciji treba da se odnosi, treba da rehabilituje nevine ljude, valjda to nije sporno. Sporimo se oko toga, a iz iskustva zadnjih meseci ili godinu dana imamo ko je to nevin, kako ko to posmatra itd.
Nije sporno da svako ko je nevin stradao treba da bude rehabilitovan, svako kome je naneta nepravda treba da bude ispravljena, ali je sporno što ovaj zakon ne nudi tako nešto. Već samim obrazloženjem, u razlozima za donošenje zakona, stoji da je ovo u stvari ideološki zakon, jer jednu zamenjuje drugom.
Vidite, u zakonu vrlo jasno piše od kada se primenjuje, od 6. aprila 1941. godine. Ne ulazim u to zašto nije ranije, ali praktično će se primenjivati, a to je ono što ne piše, do 1945. godine, jer se sve svodi na to, diskusije i obrazloženja govore o tom periodu.
Nije sporno da svako ko je stradao iz političkih razloga bude rehabilitovan, ali sporno je ono što smo imali pre godinu i nešto dana kada je ova skupština utvrdila zakonom ono što treba da rade naučnici, struka, istorijski instituti, da je i kvisling u prilici da politički strada zato što su ideološki razlozi u pitanju. Svakome je valjda jasno da se ideološki razlikuju kvisling i borac protiv fašizma. Ovaj zakon sada daje mogućnost da oni iz ideoloških razloga budu rehabilitovani. Ne kažem da je to predlagač nameravao, samo kažem da postoji mogućnost za tako nešto i da može da nam se dogodi da saradnici okupatora budu rehabilitovani, jer su iz ideoloških razloga bili saradnici.
Sa druge strane, gospodine ministre, pitam vas da li je politički progon kada se 40.000 ljudi 2000. godine nasilno otpusti sa posla, samo zato što pripadaju SPS-u. Da li je to politički progon? Da li je politički progon kada se formira hiljade kriznih štabova, preotimaju i preuzimaju preduzeća, ustanove, samo zato što su tamo bili neki iz SPS-a. Da li je to politički progon, ili kako da nađemo meru da važi za sve.
Koliko je samo od 2000. godine isfabrikovano krivičnih prijava, koliko se trčalo i tražilo razloga da se to potkrepi. I dan-danas stoji još u fazi istrage, pet godina posle. Da li ti isti aršini važe, evo gospodine ministre, juče pročitah u novinama da je gospodin Batić oštetio državu za milion evra. Da li za njega to ne važi, jer ako se pokrene postupak dići će se pet-šest nevladinih organizacija sa po pet-šest članova, u pet-šest novina biće velika hajka i onda će reći da je to politički progon.
Dakle, tu je suština naših problema, šta je politički progon. Hoće li se to odnositi na sve one koji su stradali 2000. godine, kada su socijalisti masovno stradali. Pitam direktno. Pominjano je zašto izražavamo sumnju. Zato što, nažalost, u Srbiji svaka vlast donosi zakone za vreme dok je ona na vlasti.
Sve ono prethodno nije valjalo ništa. Čim se dođe na vlast, prvo što se uradi – promene se nazivi ulica, pa se izbrišu jedni, odrede da su neki drugi velikani i tako redom i dan-danas. Vidite, drugo direktno pitanje, gospodine ministre, kakav je odnos ovog zakona i Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica?
Konkretno, član 15. zakona, znate da je ova Skupština tada formirana većinom samo za taj zakon, što lično nemam ništa protiv, očigledno da su se našli ljudi. Doneta je i izmena i dopuna Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, kojim je prvo izmenjen drugi zakon, ne taj, izmenjen je Zakon o osnovnim pravima boraca, jer Zakon o osnovnim pravima boraca reguliše ko je borac, a Zakon o pravima boraca, srpski, određuje samo uslove za neka socijalna pitanja.
Da li znate da je članom 15. usvojeno, bez obzira što postoje pravosnažne presude, da će se on primenjivati. Sada vas pitam, kada ovde po ovom postupku takvi dođu pred sud, sud odbije zahtev, šta će se onda događati sa ovim, koji će se primenjivati?
Vidite, iz svih tih razloga, mislimo da nema garancija da se stvarno misli da se nevini rehabilituju, da se nepravde isprave, već jednostavno se želi da se svede na jedan period, da se jedna ideologija zameni drugom. Naravno, ona prva da ne valja ništa, a ova druga je demokratska, savremena itd. Ničim ovde nije dato kao garancija da će se isti aršin preduzimati prema svima.
Konačno pitanje, ovde je predviđen jednostavni postupak, ako tako mogu da kažem, da kada se odbije zahtev za rehabilitaciju onaj ko traži ima pravo žalbe Vrhovnom sudu. Pitam vas, zašto je to tako? Ako svako, kako ste predvideli, zainteresovano lice ima pravo da pokrene postupak, ako je postupak javni, zašto nije dato pravo da neko uloži žalbu Vrhovnom sudu i kada se prihvati zahtev za rehabilitaciju? Zašto ne biste, na primer, dozvolili meni koji sam živi svedok onoga što se tamo rešava u sudu da kažem – to što je prihvaćen zahtev za rehabilitaciju nije tačno, to je laž.
Zbog čega nije data ta mogućnost, već samo mogućnost da, ako je odbijena žalba, može da se žali? Naravno, da ne dužim više, moje kolege su iznele dovoljno i iz tih razloga ne podržavamo ovaj zakon.
Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko. Naravno, izveštaj koji je podnela gospođa Donka Banović, u izradi njega sam učestvovao i ja i ne govorim o njemu, to je tako, ali želim da ukažem na dve stvari zbog javnosti.
Prvo, u ovoj oblasti u kojoj smo doneli dva ključna zakona, jedan o osnovnom sistemu obrazovanja i drugi o visokom obrazovanju, nekako u primeni tog zakona u najvažnijem delu nam je trapavo. Kada je u pitanju sistem obrazovanja, Nacionalni savet, evo, već dve godine ne funkcioniše. Kada je u pitanju visoko obrazovanje, ovo što sada treba da izaberemo Nacionalni savet za visoko obrazovanje ponovo nam ukazuje na to da nećemo imati baš nešto mnogo sreće od toga, a veoma je nužno i veoma je bitno da se što pre izabere.
Zašto izražavam sumnju? Govorim principijelno, ne govorim o imenima. Vidite, Konferencija univerziteta prilikom predlaganja kandidata prosto nam je poslala poruku da su rektori seli, dogovorili se ko da bude, sproveli proceduru i poslali. Tako od svih naučnih oblasti i umetničkih polja imamo listu gde su tri kandidata iz oblasti tehničkih nauka.
Iz Beograda, gde ima četiri kandidata, dva su sa Elektrotehničkog fakulteta. Zar stvarno ne postoje još neki veoma ugledni, zar nema Mašinski fakultet, zar nema još nekih uglednih fakulteta? Zar je moguće da među deset vrhunskih profesora nema nijednog iz oblasti Pravnog fakulteta, Ekonomskog fakulteta, a najjači su, političkih nauka? Zar je moguće da nijedan kandidat iz tih oblasti, iz te sfere nema mesta u savetu za visoko obrazovanje?
Na ovo sam hteo da ukažem iz još jednog razloga. Imam utisak da sve ingerencije polako preuzima rektorski kolegijum. Sedne rektor univerziteta, naravno zajedno sa rektorom BK univerziteta, valjda oni misle da je to jedino što vredi od privatnih univerziteta, dogovore se, sprovedu proceduru i pošalju vam.
Pogledajte listu od deset imena: tri iz oblasti tehničkih nauka, dva sa Filozofskog fakulteta, medicina jedan. Prema tome, sve ostalo nema, bar po ovom predlogu, kompetentnih stručnjaka, što ne verujem i što mislim da nije tačno.
Takođe, želim da ne verujem da je ovo prvi početak formiranja nacionalnog saveta za visoko obrazovanje trapav i loš, a nužno je da se što pre formira, da ne doživi sudbinu onog Nacionalnog saveta za obrazovanje. Zašto? Da bi što pre prestao da funkcioniše Savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja. Zašto? Zato što se pokazao kao stariji od zakona.
Navešću vam za to samo jedan primer: preduzeća koja su podnela zahtev za osnivanje fakulteta 2004. godine, preduzeća "Fineks", "Mikro" itd., uopšte me ne interesuju oni, niti me interesuju da li treba da dobiju dozvolu, ali evo druga godina ne dobijaju, i ne odbijaju ih. Savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja, jednostavno, stalno odlaže.
Za to vreme oni koji osnivaju fakultet imaju ogromne troškove, za to vreme očigledno postoji neka lobi grupa koja ne dozvoljava da se formiraju neki novi fakulteti. Imamo situaciju da je Savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja stariji od zakona.
Imamo ponovo rektorski kolegijum koji prošle godine, samo nekoliko dana posle usvajanja zakona, kaže – o osnivanju fakulteta raspravljaćemo po novom zakonu; mogu biti kandidati oni koji će dostaviti dokaze da su udruženi u univerzitet. Prelazne odredbe zakona kažu, a on bi valjda trebalo da bude stariji, da se svi započeti postupci moraju završiti po starom zakonu, u roku od šest meseci.
Dakle, očigledno da se Savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja postavio iznad zakona, rektorski kolegijumi su postali glavni u donošenju odluka, za šta je dokaz i ovo i ono malopre.
Želeo sam da upozorim poslanike i javnost na neprihvatljivost takvog ponašanja i da nije dobro urađen posao oko utvrđivanja liste, a i na potrebu da se što pre konstituiše ovaj savet za visoko obrazovanje, da bi preuzeo one poslove, veoma važne i velike, koji stoje pred njim.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, otprilike nastavak priče, u nešto drugačijoj varijanti, u vezi sa ovim članom. U načelnoj raspravi mi smo kao poslanička grupa SPS izneli svoj stav o izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i naše primedbe na tako predložen zakon.
U ovom slučaju, pre nego što obrazložim amandman koji smo podneli u vezi sa tim, želim da podsetim ponovo na suštinu ideje zakona o finansijskoj podršci porodici, u čemu se ona ogleda – ogleda se u tome da država preduzme mere, koje može da preduzme, da se u Srbiji zaustavi proces bele kuge, dakle jedan dugoročno najveći problem sa kojim će Srbija da se suočava. Dakle, od toga treba poći.
Naravno, u obrazloženju zakona stoji da je suština ovog zakona o finansijskoj podršci porodici u tome da je on zasnovan na pravu i dužnosti roditelja, s jedne strane, da podižu i vaspitavaju decu, i na pravu deteta, sa druge strane, na uslove života koji omogućavaju pravilan razvoj, i treće, ono o čemu pričamo, na obavezi države da podrži takve porodice i naravno decu. Ako to imamo u vidu, onda ćemo lakše moći da obrazložimo ovaj amandman.
Iz ovoga se jasno vidi da ovo pitanje finansijske podrške porodici nije samo socijalno pitanje, nije ni ekonomsko pitanje, nego pre svega populaciono pitanje, pitanje populacione politike ili čak instrument populacione politike.
Do sada važećim Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom je važilo sledeće: da se roditeljski dodatak isplaćuje jednokratno za drugo, treće i četvrto dete. Tada je to bilo 50, 90 i 120 hiljada. S obzirom da se u međuvremenu usklađivalo sa indeksom troškova života, to je sada oko 75.900 za prvo dete, 136.000 za drugo dete i 182.000 za treće dete. Dakle, isplaćivano je za drugo, treće i četvrto dete u iznosima o kojima sam govorio, jednokratno.
Predlogom izmena ovog zakona suština promena kada je u pitanju ovaj član je u sledećem: da se uvodi pravo na roditeljski dodatak i za prvo dete, što smo podržali i smatramo pozitivnim. Ne znamo zašto to nije bilo u prethodnom zakonu. Druga značajna promena kada je ovo u pitanju jeste da se za drugo, treće i četvrto dete roditeljski dodatak isplaćuje u 24 mesečne rate.
Podržavajući predlog da se uvede roditeljski dodatak za prvo dete, a s obzirom da je niska visina tog dodatka od 20.000, amandmanom smo skromno predložili da bude 30.000 mesečno, imajući u vidu svakako da su to ozbiljna sredstva, ali isto tako smatramo da su ozbiljni izdaci, možda čak najveći, baš kod prvog deteta, kada je potrebno kupiti kompletnu opremu i sve ono što već ide uz prvo dete.
To je jedan veoma krupan izdatak za porodicu, pogotovo za socijalno slabije porodice. To je prvi deo amandmana.
U drugom delu amandmana mi smo, uvažavajući donekle razloge koje je Vlada dala, pokušali da predložimo neko srednje rešenje, da ne bude isplata za drugo, treće i četvrto dete u 24 rate, već da se na neki način stepenasto to uradi, zavisno od visine iznosa.
Šta to znači? Čuli smo ovde podatak da je za četvrto dete, a njih je nažalost veoma malo u Srbiji, roditeljski dodatak 180 i nešto hiljada i da je to mesečno oko 7.000. Isto tako, što je dobro, za drugo dete je 75.000; to je mesečno oko 3.000 dinara. To nije isto. Stoga smatramo da za drugo dete treba da bude kraći rok, od 12 meseci, što je približno oko 7.000, za treće 18 meseci, što je opet približno oko 7.000 mesečno, i neka ostane za četvrto dete 24 rate.
Smatramo da se na taj način postižu približno iste mesečne rate, bez obzira o kom detetu se radi, što smatramo mnogo pravednijim i celishodnijim rešenjem od rešenja datog u Predlogu zakona.
Ovde je Vlada odgovarajući na ovaj amandman rekla sledeće: "Amandman nije prihvatljiv iz razloga što za njegovu realizaciju ne postoje potrebna sredstva u budžetu Republike." Ja želim da dovedem taj razlog u pitanje, jer do sada važeći zakon je terao Vladu da budžetom predvidi sve odjednom. Dakle, važeći je zakon, nije ovo nešto što nastaje posle donetog budžeta, pa je sada neka nova obaveza, pa sada ne može da se to istrpi. Zakon je važio i on je bio, za budžet govorim, veće opterećenje nego što je u ratama. Mi smo ponudili prihvatljivo srednje rešenje da se ujednače rate, a da se smanji broj meseci od broja dece.
Potpuno je isto obrazloženje kao, nažalost ta rasprava je prošla, kod zakona o javnom dugu za penzije poljoprivrednika – Vlada je odgovorila da nema tih sredstava za sledeću godinu. Isto tako dovodim i sada to u pitanje, jer taj zakon je donet u septembru, kada je poljoprivrednicima rečeno da će svake godine po petinu dobijati. Znači, pre budžeta.
Naravno, veoma cenim napore Vlade što je došla u situaciju da isplaćuje penziju u tekućem mesecu za prethodni mesec, i to jeste bitno povećanje za poljoprivredne penzionere, ali i sa tim bitnim povećanjem to su izuzetno niske penzije.
I kakvo je onda obrazloženje, ako je zakon donet pre budžeta da je iza budžeta donetog, kaže – to će da košta puno. I ovde na isti način, mnogo više bi koštalo budžet da je ostalo onakvo rešenje, nego ono koje mi nudimo.
Dalje, obrazloženje ministra da su se ta sredstva zloupotrebljavala, pa čim dobiju u komadu ta sredstva, onda roditelji odu i to popiju itd. i nije više u funkciji deteta. Mislim da takvi slučajevi, i ako ih ima pojedinačnih, ne mogu da budu razlog za izmene ovog zakona.
Iz tih razloga još jednom ponavljam – nudimo rešenje koje zadovoljava osnovnu ideju i osnovnu svrhu i obaveze države da podrži porodicu i decu, a ne odstupa bitno ni od ekonomske politike za narednu godinu. Pozivam Vladu da još jednom preispita svoj stav prema tom amandmanu, a poslanike da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želim, pre nego što pređem na jedan kratak prolaz po predloženim zakonima, da podsetim – pre samo par meseci u ovoj skupštini je bio set penzijskih zakona prema kojima je SPS imala različit odnos.
Bio je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO, prema kome smo imali negativan odnos. Intervenisali smo amandmanima, koji su usvojeni i dobro je što su usvojeni. Jedan je bio da se odloži primena zakona u broju godina za odlazak u penziju; drugi je bio u određivanju da penzija ne može da padne ispod 60% proseka zarade.
Tada je bio Zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju, prema kome smo, takođe, imali pozitivan odnos. Bio je zakon, koji smo tražili, a to je o uplati doprinosa za zaposlene, u vremenu od 1991. do 2003. godine. To je odličan potez koji je ova vlada uradila jer je omogućila da nekoliko stotina hiljada ljudi poveže svoj staž u tom periodu.
Bila su i dva zakona o preuzimanju obaveza fondova penzijsko-invalidskog osiguranja zaposlenih i poljoprivrednika, preuzimanju obaveza od strane države, kao javni dug. I ta dva zakona smo podržali.
Prvo što želim da istaknem javno, ne stvaramo mogućnost isplata penzionerima tog duga ovim izmenama zakona. Te mogućnosti su stvorene tada.
Naravno, podržali smo i imali pozitivan odnos, jer smo smatrali da je konačno potrebno da država obaveze koje su neizmirene prema penzionerima prizna kao javni dug. Kada država to uradi, postaje obaveza ne samo ove vlade nego svih vlada i iza toga. Tu smo bili veoma zadovoljni.
Samo nekoliko reči, radi javnosti, kada je u pitanju dug. Gospodin ministar, o kome je reč, pošto sam danas čuo tu formulaciju, prilikom obrazloženja ovog zakona preskočio je bitan momenat, a bio je detaljniji u septembru – dug penzionerima, iz Fonda PIO zaposlenih i penzionerima, iz Fonda PIO poljoprivrednika, u najvećem delu nastao je do 2000. godine.
To je tačno, ali je deo duga nastao i posle 2000. godine, to je ono što ministar nije rekao: pola penzije 2001. za zaposlene i pet penzija za poljoprivrednike 2003. godine. Ali, postoji razlika. Razlika je u tome što do 2000. godine dugovi koji su nastali, nastali su u vremenu blokade, sankcija, građanskih ratova u okruženju, bombardovanja, milion izbeglica, i posebno napominjem da, pri tom, nijedno socijalno pravo nije umanjeno.
Razlika u odnosu na ove koji su nastali posle 2000. godine je u tome što je takođe nastao deo duga, ali u vremenu kada od svega toga ništa nije bilo, ni blokade, ni sankcija, ni svega ostalog, naprotiv, obećanje o ogromnoj pomoći, a da ne samo da su socijalna prava umanjena, nego je počeo sunovrat penzija 2002, odnosno 2003. godine, donošenjem onog katastrofalnog zakona o penzijskom sistemu. O tome je bilo priče u septembru, da ne ponavljam sada. Vrlo je važno da se to zna.
Sada kratak komentar i jednog i drugog predloga zakona o vraćanju penzija kao javnog duga.
Kada je u pitanju vraćanje duga, vezano za Fond PIO zaposlenih, želim da iznesem dve pozitivne i dve negativne strane, neka javnost zna otvoreno.
U principu podržavamo da se prizna i vrati javni dug, ali šta je u ovom slučaju u pitanju. Prethodni zakon, od septembra meseca, predviđao je da se penzionerima iz Fonda PIO zaposlenih penzija isplati u tri jednake rate: januara 2006, 2007. i 2008. godine, sa kamatom od 8,5% i u obveznicama.
Čuo sam obrazloženje od ministra da su udruženja penzionera i neki poslanici tražili da isplata bude novčana, a ne u obveznicama. To poštujem, ali želim da kažem da je to nepovoljnije rešenje, jer kada se isplati u obveznicama, kada dospevaju, to su isto gotova sredstva, gotove pare, kao što je u ovom slučaju, ali i mogućnost da može ranije da ih unovči, o čemu će odlučivati sam penzioner.
Naravno, uvažavam i sigurnu masu sredstava koja je potrebna da se isplati.
Ali da budemo jasni i da kažemo da su pozitivne strane ovoga u tome što će da se isplati jedna šestina penzije odmah, a ne u januaru.
Pozitivna je strana što nije povećan ukupan period za vraćanje penzija, a negativna strana je ta što se isplaćuje u šest, a ne u tri rate i što se isplaćuje u novcu, a ne u obveznicama, samo da budemo jasni.
Kada je u pitanju vraćanje duga Fonda PIO poljoprivrednika, moram da kažem da je ovo rešenje lošije nego ono u septembru. Pozitivno je to što nije pomeren ukupan rok za vraćanje penzija, ali moramo jasno reći javnosti da je negativno što se preskače cela 2006. godina i umesto u pet jednakih rata – 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. godine, preskače se 2006. godina.
Uvažavam kao argument da je sama odluka da se isplata penzija vrši odmah za prethodni mesec bitno uvećala sredstva za isplatu penzija, kada su u pitanju penzioneri i poljoprivrednici, ali se to znalo i onda kada je donošen zakon o priznanju javnog duga za isplatu penzija.
U tom delu nismo zadovoljni, uložili smo amandman tražeći da se vrati rešenje da bude pet godina, odnosno da se uključi i 2006. godina, tj. da bude u pet jednakih rata. Tu sada dolazimo do jednog pitanja, želim javno i otvoreno da pitam, a Vladi da dam šansu da javnosti da pravi odgovor.
Zašto se vrše ove promene zakona, kada sve ono što smo znali tada, znamo i sada, i u vezi sa tim opet dva pitanja. Prvo, ako je to zahtev MMF-a, iz straha da se ne izvrši novčani udar u gomili, molim da se to javno i jasno kaže, da javnost zna.
Drugo, da li može da se sazna šta su konačni zahtevi MMF-a. Slušali smo pre dva-tri meseca da je to Zakon o penzijskom osiguranju, Zakon o budžetu, pa zatim Zakon o zdravstvenom osiguranju, izmene Zakona o javnim preduzećima, izbor privatizacionog savetnika itd, da bi slušali skoro vest da naša vlada traži još dva meseca odlaganja. Zbog čega? Mislim da javnost to zaslužuje.
Znam obaveze naše države, obaveze naše vlade, koje moraju da se poštuju, ali javnost isto tako zaslužuje pravi odgovor i da zna koji su pravi razlozi zbog čega je to tako.
Samo kratko da se osvrnem na ova dva zakona. Kada je u pitanju zakon o izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, posmatram ga kako je u obrazloženju rečeno, da je ovaj zakon u funkciji sprečavanja, preokreta bele kuge u Srbiji.
Slažem se sa mojim kolegom Bušetićem, najveći problem sa kojim se Srbija suočava i sa kojim će se suočavati je taj problem. Doživljavam ga ne samo kao instrument socijalne politike nego i kao instrument populacione politike. Iz tih razloga, opet želim da kažem šta je dobro i šta mislim da nije dobro.
Prvo, što je dobro, jeste što je uveden roditeljski dodatak za prvo dete i tu dajem punu podršku i pohvaljujem. Nema razloga, jer neko da bi imao drugo, treće i četvrto, mora da ima i prvo. Paralelno sa tim, mislim da nije dobro što je 20.000 naknada, mislim da je to malo.
Iako se država ozbiljno bavi ovim pitanjima, ozbiljno ulazi u okršaj sa problemom populacione politike, mora i ozbiljna sredstva za to da nađe. Predložili smo tu amandman, detaljnije ćemo o njemu pričati kada bude bio na redu, ali bar da to bude 30.000.
Drugo, ovde je rečeno da je dosadašnje rešenje u zakonu bilo za drugo, treće i četvrto dete da se isplaćuje jednokratno, po rođenju deteta. Naravno, to nije mala suma. Postoji obrazloženje ovde sa kojim mogu da se delimično složim, ali ne do kraja. To je da je bilo zloupotrebe, da to nije koristilo detetu, da je koristilo u neke druge svrhe. Mogu da prihvatim da toga ima, ali zbog toga se ne menja zakon. Pre mogu to da posmatram kao veliku obavezu države za koju je potrebno obezbediti velika sredstva.
Istovremeno, da budu, odnosno da koriste detetu. Mislim da je veoma dugačak period od 24 rate, kako je predviđeno da se vrši isplata roditeljskog dodatka za drugo, treće i četvrto dete. Neko je to već pominjao, ministar još u uvodnom izlaganju, a kasnije i drugi – za četvrto dete, a mnogo malo je u Srbiji takvih, to je oko sedam hiljada, što je za pohvalu, za 24 meseca, ali za drugo dete – od 76, ili pet, šest hiljada, na 24 rate, to je mnogo malo. Stoga smo predložili amandman da se makar napravi neka vrsta skale, pa da drugo dete bude 12 meseci, treće 18, neka ostane četvrto 24. U suštini, za svakog bi bilo mesečno oko sedam hiljada dinara.
Sledeće, još jedno pitanje koje je takođe ovde bilo prisutno, moram da kažem da se sa tim ne slažem. Verujem da postoje ozbiljne zloupotrebe, a u pitanju je naknada za bolovanje porodilje. Do sada je bilo rešenje da je naknada u visini zarade koju bi ostvarile na radnom mestu. Ovde sam iz obrazloženja shvatio da je to ozbiljan problem, jer su neki privatnici u Srbiji to zloupotrebili. Rado bih, ali nisam u toj moći, pre hapsio, kažnjavao, nego što bih menjao zakon. Zašto?
Mislim da nije dobro rešenje da kaznimo one žene koje su stvarno imale veću zaradu u firmama nego što je prosek zarade. Mnogo je takvih. Naprotiv, čak mislim da je i više takvih. Šta ovo rešenje znači? Da žena koja je legalno imala u firmi veću zarađenu platu nego što je prosek firme biva kažnjena zbog ovih zloupotreba koje su se događale i vraća joj se naknada na nivo prosečne zarade kod poslodavca, dok recimo, obrnuto, nije predloženo.
Mislim da to nije dobro, jer kažnjava one čestite, one koje su stvarno zaradile i uveren sam, a voleo bih da pogrešim, neka me demantuje ministar, da je takvih žena mnogo više, mada verujem opet da postoje ozbiljne zloupotrebe naknada za bolovanja.
Naravno, da sada ne pričam o mesečnom usklađivanju, kao što je do sada bilo, pa dva puta godišnje, nije to toliko veliki problem, govorićemo kada bude bilo priče oko amandmana.
Na kraju želim samo da kažem, da bih ostavio svojim kolegama nekoliko rečenica, vezano za ovaj zakon o obezbeđenju socijalne sigurnosti građana, odnosno socijalnoj zaštiti, da dajemo punu podršku, jer se radi o zakonu gde država daje, u smislu socijalne sigurnosti građana.
Naravno, pre svega se odnosi na invalide 100 posto. Nema razloga da budemo protiv toga i radi se o ograničenju, kada su u pitanju hraniteljske porodice. Želim da saopštim jednu poruku.
Mislim da je vreme da država, odnosno Vlada, sistem socijalne zaštite uzme u celini, sa jasnom strategijom socijalne zaštite, da bi se sistemski uredila socijalna zaštita.
Ponavljam, kada god sam izlazio za govornicu, a bile su ovakve vrste zakona, govorio sam da se zna još jednom naš stav. Jasna, jaka, snažna socijalna politika u vreme tranzicije je nužna, važna. Bez nje nema ničega drugog. Tada sam pričao i sada ponavljam. Reforme su nužne. Nužne su i socijalne, ali bez socijalne pravde i jake, snažne socijalne politike nijedna reforma nam neće uspeti.
Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o raspodeli transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije i učešću opština, gradova i grada Beograda u porezu na zarade u 2006. godini je nužno doneti iz jednog jedinog razloga, jer sve opštine u Srbiji čekaju ovaj zakon da bi donele svoje budžete. To je nešto što je činjenica.
Drugo, što je takođe činjenica, osnovna karakteristika ovog zakona je potpuno ista kao i zakona od prošle godine, a to je nedostatak jasnih kriterijuma za raspodelu transfernih sredstava, tako da nepravde koje su tada bile prenose se i na ovaj zakon.
Nedostatak kriterijuma dovodi do toga da se rasprava o ovom zakonu svodi na dva dela: jedan je rasprava o kriterijumima, uvode se razni kriterijumi; drugi je rasprava pojedinačna - da li je nekome malo a nekome mnogo, pa ljudi izađu, iz sasvim opravdanih razloga, i kažu da je za njihov kraj, njihovu opštinu to malo. Verujem da je to tako, a onda skinite od nekog drugog, jer smatraju da je to mnogo, u šta već ne verujem. Jednostavno, ne znam da li je mnogo ili malo, upravo iz tih razloga što nedostaju ti kriterijumi.
Vrlo često se tu pominje Beograd. Ja sam iz Beograda i želim vrlo jasno da iznesem stav. Ako posmatramo Beograd po tome ko vrši vlast, a na vlasti u Beogradu despot Nenad Bogdanović, koji je vlasnik Beograda, pola miliona evra budžeta i još sto miliona preko građevinskog zemljišta, verovatno bi bilo logično očekivati da kažem - pa da, smanjite mu, ali to neću da uradim, iz prostog razloga što su to sredstva koja pripadaju Beogradu i Beograđanima.
Ono što želim da poručim Vladi Srbije, pošto počinje da liči po ovim kriterijumima na Beograd, da na svakog može da liči, samo da ne liči na vlast u Beogradu. U Beogradu nema pravih kriterijuma, ali ima onih koji važe. U Beogradu postoji centar u kome se mi sada nalazimo i svi nekako posmatraju Beograd kroz to, što je i normalno, jer gradonačelnik sve što ulaže, ulaže u taj centar, pravi megalomanske projekte, pravi mostove koje ne treba, a ne pravi one koje treba itd. Jednostavno, Beograd se posmatra na taj način.
Moram da vam kažem, samo 10% Beograda je to. Beograd ima i drugu zonu, koja takođe pripada gradskom tkivu, tzv. obodnoj zoni. Čitava naselja, sa stotine hiljade stanovnika, dunavski venac preko Dunava; Zemun, ne samo kao gradsko jezgro, nego i čitava naselja oko Zemuna; Čukarica sa čitavim gradovima u okolini (Železnik, Sremčica, Moštanica); podavalski kraj, Resnik, Ripanj i da ne nabrajam dalje, gospodin Žarko Obradović je govorio o sedam prigradskih opština kao trećem prstenu. Ali je jedno činjenica: na tom području, od 65% teritorije Beograda, dve trećine teritorije Beograda, jedne šestine stanovnika, samo jedna dvadesetpetina izdvaja se za te opštine.
Beograd ima i bogate, i siromašne i ugrožene opštine, kao što ih ima i u Srbiji. Siromašne: Barajevo i Sopot, među najnerazvijenijima; ugrožene: Lazarevac, Obrenovac, Grocka. Lazarevac se obično pamti po rekordnoj proizvodnji uglja ili kada se dogodi jedna velika havarija glodara na kopovima. Malo ko posmatra Lazarevac kao najugroženije područje, sa ekstremnim zagađivačem, u kojem je, pored uglja, uništeno sve.
Kada to govorim, postoje još neki kriterijumi. U Beogradu postoji i kriterijum podobnih i nepodobnih opština, one na kojima su Bogdanovićevi drugari na vlasti i one na kojima nisu. I od toga zavisi kakvo će biti finansiranje tih opština.
Prema tome, kada se sve to ima u vidu, postoje kriterijumi koji uopšte nisu proizvedeni u kriterijume, a ne postoje oni pravi. To je razlog zbog čega se čitave rasprave vode. To je problem zbog čega se i Beograd posmatra na jedan način. U nedostatku tih kriterijuma, kolega Todorović je rekao da je potrebno regulisati lokalnu samoupravu ne samo sa stanovišta finansiranja, nego i nadležnosti, imovine i regionalnog razvoja.
Želim da dodam još jedno, time ću da završim, postoji potreba da se donese zakon o glavnom gradu, obaveza koja je proistekla još od 2002. godine. Zbog nerešenih problema u odnosu na Beograd i zbog nerešenih problema unutar Beograda, javljaju se ti nesporazumi.
Zbog toga završavam na sledeći način: zakon treba usvojiti, ali ne znam da li postoji poslovnička mogućnost da zaključak Skupštine bude da nikada više nećemo ovakav zakon na ovakav način da usvajamo. Neka počnu da se rade kriterijumi odmah, neka budu pripremljeni do sledeće godine, neka oni budu takvi, neka se uzima od bogatih više, odnosno neka se bogatima manje daje.
Siromašnima neka se daje više, ali onoliko koliko je dovoljno da one koji se brže razvijaju ne zaustavimo u razvoju, a isto tako ne dozvolimo da siromašne opštine postanu još siromašnije.
Neka to bude zaključak, politika, neka se sredstva za zaposlene umanjuju, a sredstva za investicije povećavaju. Kad kažem umanjuju, ne mislim u običnom, vulgarnom smislu. Znam da je posle 2000. godine DOS pozapošljavao na hiljade svojih prijatelja, partijskih drugova. Nisam za to da se otpuštaju, niti da im se smanjuju plate, ali to mora da se zaustavi, a investicije ne smeju da se zaustave.
Sve u svemu kada se pogleda, mislim da je nužno doneti ovaj zakon, ali isto tako i čitav niz kriterijuma, drugih zakona, počev od celine, od zakona o lokalnoj samoupravi, jer nama je lokalna samouprava sada u Srbiji takva da se ljudi samo bave sobom, jedni druge smenjuju, jedni drugima raspisuju referendume itd. Doduše, u Surčinu ima i petooktobarskog nasilja opet, kao što je i bilo itd. Dakle, zakon da, ali više nikada ovakav zakon, bez jasnih kriterijuma.
Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za reč jutros, očekujući već oko 11,00 sati da ću govoriti. Iza toga sam bio u dilemi da li da odustanem od toga i da se javim po Poslovniku, jer se očigledno tako ovde govori, samo sa jednim zahtevom - da tražim od predsednika Skupštine da zaštiti dostojanstvo Skupštine.
Jer, imali smo priliku danas da vidimo da rasprava koja je počela, koja je trajala na jedan korektan način, gde je svako iznosio svoje argumente, očigledno ciljano u jednom trenutku, došavši u salu, uletevši ovde u Skupštinu, očigledno je bila namera gospođe Nestorović i Mehe Omerovića, da se Skupština predstavi u javnosti kao lakrdija. Tražim od predsednika Skupštine da ubuduće vodi računa o tome.
Drugo, pre nego što kažem nekoliko reči o samoj nacionalnoj strategiji, želim da iznesem tri stvari za koje mislim da su činjenica. Prvo, da je korupcija razarajući problem Srbije, najviši, zajedno sa siromaštvom, nezaposlenošću i naravno javnim kriminalom. Tvrdim da ćemo se tu svi složiti.
Takođe je činjenica da je donet čitav niz antikorupcijskih zakona. Činjenica je da nema ni jedne stranke koja neće reći da želi borbu protiv korupcije.
Činjenica je da postoji i politička volja, ali je i treće činjenica: pored svega toga, korupcija je jača, pokazalo se, i od zakona, i od političke volje, i od Skupštine i od svih drugih organa.
O čemu se onda radi? Pred nama je odluka o utvrđivanju nacionalne strategije za borbu protiv korupcije koja nije sporna, utvrđuje u nekoliko tačaka šta Vlada namerava da uradi i kad to da uradi. To nije sporno. Sporno je nešto drugo. Želim da upozorim, to je jedan od razloga zbog čega sam izašao.
Cilj donošenja ove strategije, kako ovde stoji, jeste da uobliči i preporuči mere koje će u kratkom, srednjem i dugom roku doprineti suzbijanje korupcije. Ništa sporno i ne verujem da bi bilo ko imao šta tu da prigovori. Na šta upozoravam?
Ova strategija koja treba da se donese ne sme da bude alibi za sve ono što se ne radi. Ne sme da bude amnestija za sve one organe koji ne vrše zakonom utvrđen posao. Hoću ovde za govornicom jasno da kažem to.
Strategija, kako ovde stoji, obuhvata tri ključna elementa: efikasnu primenu antikorupcijskih propisa, otklanjanje mogućnosti za korupciju i javnu podršku za sprovođenje.
Nemam ništa protiv što se ovde insistira na tome, što se napominje da jedan drugoga treba da podržavaju. Želim samo da upozorim da neće javnost podržati ovu našu priču o borbi protiv korupcije sve dok se ne bude uverila da se protiv nje stvarno bore.
Uz sva uvažavanja borbe protiv korupcije, tamo gde se pojavljuje mito, podmićivanje od 100 evra, tek kad budu oni milionski na dnevnom redu, tada će javnost da poveruje, tada će javnost pružiti podršku protiv korupcije.
Treće, želim još jednom da upozorim da ovde, kako kaže u ovoj strategiji, "nestabilnost, politička situacija i nezadovoljstvo građana brzinom i kvalitetom promena uslova života predstavljaju činioce koji otežavaju sprovođenje antikorupcijskih mera". Taman posla.
Sprovođenje antikorupcijskih mera ne sprečava nezadovoljstvo građana. Nezadovoljstvo građana je što se ne sprovode antikorupcijske mere. Mislim da je ovde nešto malo pobrkano. Nezadovoljstvo je građana što organi koji su zaduženi i nadležni to ne sprovode.
Peto, u poglavlju koje govori o političkom sistemu kaže se da je, između ostalog, politički sistem često izvor nekih oblika korupcije i tretiranje korupcije kao političkih obračuna a ne kao krivičnih dela. Tačno, ali vas sada pitam: hoće li Skupština i svi organi da pokažu jasnu volju da to spreče.
Imali smo toliko primera. Da vas pitam, onog momenta kada je uhapšen Batić diglo se sve živo, politički obračun. Čik neko neka uhapsi nekoga iz te oblasti, iz Demokratske stranke zbog korupcije i krivičnih dela. Odmah će to biti politički obračun. Dakle, to nije sporno. Nekad je politički obračun, a nekad nije, zavisno od toga šta se nalazi na dnevnom redu.
Šesto, ovde se govori o merama koje se predviđaju u Skupštini. Želim posebno da insistiram na ovom delu strategije za borbu protiv korupcije. Mislim da ćemo se složiti da se Skupština Srbije nalazi u takvoj situaciji da svi žele da je uruše koji su van Skupštine. Ubiše se od dokazivanja da je nelegitimna, da je tu sve i svašta, da se svašta radi itd. Zato molim da Skupština pokaže jedno svoje dostojanstvo i jednu svoju čvrstinu.
Prvo, tačno je da se ovde već ne danima, nego mnogo duže govori o korupciji. Molim vas da dignemo glas kao Skupština na sledeći način, da podržimo državne organe, da zahtevamo od državnih organa da taj posao završe do kraja i javnosti saopšte. Ako se ova priča o pokretanju postupka preko tužilaštva i policije ne završi, onda će Skupština stvarno biti u situaciji da se ljudi smeju i pitaju šta je tamo. A nisu svi poslanici takvi.
Slušao sam slučajno kada novinari pitaju da li može Skupština da razgovara o borbi protiv korupcije kada je korupcionaška. Molim vas, Skupština nije korupcionaška, a oni koji su ušli u to, tražim energično da se protiv njih preduzmu mere.
Još nešto, primetili ste ovih dana preko BK televizije, partijskog biltena porodične partije Karića, jednu veliku galamu prema Skupštini. Malopre smo čuli jedne nosioce, oni drugi nisu ovde. Samo želim da vas podsetim, u Skupštinu je korupciju uvukla Demokratska stranka od 2000. do 2003. godine. Tada je nastajalo ono što oni sada pričaju, to je ta ista Demokratska stranka.
Na jednom primeru, kada je SPS tražila oduzimanje mandata po važećem zakonu jednoj grupi poslanika koje je kupila DS, nije mogla to da uradi. Tada još Ustavni sud nije doneo famoznu odluku o tome da mandat pripada poslaniku. Šta je to? Zar nije DS bila ta koja je uvela glasanje iz Bodruma i Soluna i svi ti koji su akteri i danas su na političkoj sceni Srbije. Naravno, oni sada pričaju o nelegitimnosti Skupštine.
Navešću najsvežiji primer, pre godinu i po dana, kada je poslanik Đoković, koji je izabran na listi DSS, kada ga je DS htela kupiti, oteti od DSS, to je bila korupcija. Ona nije pozvala Đokovića pa mu rekla - gospodine Đokoviću, želimo da pređeš kod nas, vrati mandat Demokratskoj stranci, pa dođi. Nije i naravno to je korupcija. To je pokušaj otimanja i da ne nabrajam dalje.
Zašto tražim da se energično reaguje u ovom slučaju i da se izvede stvar do kraja? Da ne bi svi poslanici bili u situaciji da se svaki dan pravdaju u javnosti da li su. Navešću još jedan primer, jednog časnog čoveka. U novinama je pre neki dan, a za novine su danas vest da je čovek ujeo psa, a ne pas čoveka, objavljeno je ime Dragana S. Jovanovića, poslanika iz Beograda. Jedan čestit čovek, socijalista, koji nema blage veze ni sa čim. Objavljeno mu je ime ispod naslova gde piše - 200.000 evra.
Čovek se ubio danima da objasni da nije taj, tražio demanti. "Novosti" su doduše objavile, ali "Politika" nije još objavila demanti, a i sami znate šta je demanti. Vest kada drvo drmnemo pa prospe lišće, a demanti kada vraćamo lišće na drvo.
Zbog takvog i takvih časnih ljudi ovo mora da se izvede do kraja i da se zna ko je to radio, zašto je to radio i da se preduzmu sve mere i sve konsekvence da se povuku, inače ovako ćemo biti svi pod sumnjom. To ne dozvoljavam nikome, pa ni Skupštini, ni predsedniku, nikome da budem u gomili, kako to novinari kažu - imate li vi moralno pravo da govorite o korupciji kada ste korupcionirani, kada je Skupština korupcionaška.
Još samo nekoliko primera, u delu koji govori o sistemu javnih finansija, gde mislim da je najveći izvor mogućnosti za korupciju. Još jednom insistiram na tome, strategija kao politička volja OK, nešto o čemu se opredeljujemo kao skup nekih mera, ali strategija koja će da amnestira one koji ne rade svoj posao, izvinite ne treba nam.
Nije nama trebala strategija za borbu protiv korupcije da bi se uspostavila efikasna kontrola izvršenja budžeta.
Za to nam ne trba strategija. Navešću vam dva primera. U Skupštinu Srbije od 2002. godine nijedan završni račun nije došao. Kako će da izvrši tu svoju kontrolu, a da ne pričam ono drugo, kako su se ta sredstva trošila, a čekamo i tražimo tu raspravu dosta dugo, da bismo dokazali još jednu tezu koja stoji u strategiji, da se ne primenjuje na sve isto.
Prošli put smo izneli primer gospodina Bože Jeličića i sumu zbog koje je optužen, i primer Gaše Kneževića, gde je u pitanju desetostruka suma za istu stvar. Rekli su nam, gde Gašu Kneževića da tužimo, taman posla. Isto je to pitanje kod završni računa. Nemamo priliku, nismo imali priliku, ali i mi nosimo tu odgovornost što nismo insistirali na tome da dođe na dnevni red, ne samo kako je trošeno, nego i unutar svih tih pozicija kako se to čini.
Uzmite primer Beograda. U Beogradu je gospodin Bogdanović vlasnik Beograda i pola milijarde evra budžeta. Kao da su to neke pare. Ko može da izvrši tu kontrolu ili ko vrši tu kontrolu u Beogradu? Kada će građani Beograda saznati gde su sve otišle silne pare, a imate sa druge strane jedan detalj, svi ti mladi momci iz DS, koji su tamo u vlasti ,ušli su u vlast pravo iz školskih klupa, a sada su vlasnici velikih limuzina, stanova, da ne pričam čega ostalog itd.
Mehanizam kontrole realizacije javnih nabavki. Zar mi nemamo mehanizam kontrole kroz Zakon o javnim nabavkama? Opet smo u prilici da ne može tome da se izađe na kraj. Zašto? Zato što organi ne rade svoj posao, a njima ne treba ova strategija, njima je strategija nešto kao alibi da eto čekaju strategiju.
Ljudi nas danima bombarduju, pričaju da je tender najveća prevara naroda, sa hiljadu primera. Evo opet jedan primer, Gradsko saobraćajno preduzeće u Beogradu, gde se ljudi žale, kukaju, hajde ljudi, neka neko iznese sve to. Jedan isti autobus FAP prodaje Gradskom saobraćajnom preduzeću za jednu sumu, grad ne kupuje, ali kupuje od privatnika taj isti autobus, sa istim brojevima šasije i motora, naravno, za skuplje pare. Da li nam je potrebna strategija za tako nešto?
Reći ću još jedan detalj da bih ostavio dovoljno vremena mojim kolegama, izvinjavam se. Stoji jedno pitanje stvaranja pouzdanih mehanizama u preduzećima za zaposlene koji žele da prijave korupciju, to je obezbeđivanje njihove sigurnosti. Sada samo pitam, ako je to nešto što će da se uradi, interesuje me kako će da se uradi, jer je to veoma važno pitanje, bez saradnje sa građanima sigurno ne može da se reši.
Molim vas, pogledajte primer, jedna grupa radnika u "Sava centru", opet je Beograd, uputila je predstavku kako se krade, kako se štimuju završni računi i ostalo. Revizija koja je bila, potvrdila je to i šta je rezultat? Upozorenje da će da dobiju otkaz zato što to njima nije u opisu radnog mesta.
Kako mislite da zaštitimo te ljude, bez kojih ne možemo da uđemo u borbu protiv korupcije, bez njihove saradnje, bez pomoći?
Još jednom upozoravam, pozivam i javnost da se uključi u ovo, jer bez javne podrške nije moguće. Ali, upozoravam Vladu, dok ne počne da rešava najkrupnija pitanja korupcije, neće javnost prići zbog ove od 100 evra, iako i to treba raditi. I takođe, pozivam javnost sa stanovišta morala da pogleda kakav je njihov pristup onima koji, kada treba da dobiju mandat, priznaju i podržavaju stranku, a kada im se ponudi nešto drugo, odjednom im stranka nije dobra, nešto su oni tamo ružni, loši, nezadovoljni itd. Ali im ne pada na pamet da vrate mandat.
Na kraju, da zaključim, strategija kao politička volja da, kao spisak mera kada šta treba uraditi da, ali strategija kao alibi i amnestija za ono što se ne radi apsolutno ne, i ne tražimo nemoguće, ali moguće mora da se uradi.