Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, Socijalistička partija Srbije smatra da postoji potreba za donošenjem ovog zakona, jer kako ste i sami rekli reč je o postupku usaglašavanja sa aktima Evropske unije.
Predlog zakona je nastao na osnovu šeste direktive Evropske unije iz 1977. godine, na osnovu koje su članice, naglašavam članice, dobile uputstvo kako da ujednače sistem oporezivanja roba i usluga na svojim teritorijama. Državama članicama je ostavljena mogućnost da u okvirima koje direktiva postavlja, u skladu sa svojim mogućnostima, nivoom razvoja i unutrašnjim specifičnostima, donesu odgovarajuće konkretne propise.
Ovo sam pomenuo iz razloga što smatram da Predlog zakona nije u dovoljnoj meri uvažio stanje naše privrede, činjenicu da je bila pod desetogodišnjim sankcijama Ujedinjenih nacija, da je razorena i bombardovana 1999. godine, da je suštinski opljačkana kroz navodnu privatizaciju, da je više od deceniju bila bez kredita, direktnih investicija, da postoji prevlast ogromnog uvoza u odnosu na izvoz, da postoji velika unutrašnja nelikvidnost, da postoji preko milion nezaposlenih, da će više stotina hiljada radnika ostati bez posla ili to već jesu, jednom rečju da je u mnogo težem stanju nego što podrazumeva primena zakona o porezu na dodatu vrednost, ovako kako smo dobili.
Kada je reč o osnovnoj stopi poreza na dodatu vrednost, smatramo da je ona visoka za prvu fazu uvođenja poreza u odnosu na stanje privrede. Pošto koristimo direktivu Evropske unije, red je da se pozabavimo iskustvima zemalja Evropske unije, koja pokazuju da su one startovale sa nižim stopama kako bi ih kasnije povećale. Primera radi, Nemačka je 1968. godine imala osnovnu stopu od 10%, a nižu od 5%; Španija je 1986. godine imala osnovnu stopu od 12%, a nižu od 5%; Luksemburg je 1970. godine imao osnovnu stopu od 8%, a nižu od 4% itd.
Zemlje koje su krenule sa višom stopom, kao što mi krećemo, višom u odnosu na mogućnosti svoje privrede, morale su da ih snize. Primera radi, Belgija je 1971. godine imala stopu od 18 posto i šest posto, ali je od 1978. godine tu stopu smanjila, odnosno snizila na 16 posto.
Treba pomenuti da su ovu vrstu poreza zemlje Evropske zajednice primenjivale i pre objavljivanja direktive, pomenuo sam datume, odnosno 1968. i 1970. godinu, a direktiva je usvojena 1977. godine. Znači, Nemačka i Francuska od 1968. godine, Velika Britanija, Austrija i Italija od 1973. godine, što znači da je porez na dodatu vrednost predstavljao deo njihovog sistema u trenutku primene ovog zakona, deo i pravnog i ekonomskog sistema, pa im je logično bilo i lakše da primene ovu direktivu, odnosno da je poštuju.
Ako se već poštuju direktive Evropske unije, a mi hoćemo da budemo članica Evropske unije, ali nismo u obavezi da striktno poštujemo njihove direktive, zašto zakon nije propisao stope koje su propisane direktivom od januara 2001. godine.
Naime, 2001. godine je doneta direktiva da opšta stopa ne sme biti niža od 15 posto, odnosno da ne može biti niža od 5 posto. Ta direktiva treba da se primeni 31. decembra 2005. godine, a primena ovog zakona počinje 1. januara 2005. godine. Postavlja se logično pitanje, zašto mi u ovom trenutku idemo sa 18 posto i 8 posto, odnosno to su stope poreza na dodatu vrednost, ako se direktivom utvrđuje obaveza zemalja članica Evropske unije da do 31. decembra moraju imati stope 15 posto i 5 posto.
U ovom trenutku Švajcarska ima opštu stopu od 7,6 posto i dve niže stope od 3,6 i 2,4 posto, i to su neke logične činjenice. Može se reći da sadržaj Predloga zakona govori da se radi o prevođenju direktive Evropske unije, a da nisu sve specifičnosti naše privrede uzete u obzir, jer treba ipak, po našem mišljenju, više od šest meseci da se shvati i primeni ovaj porez na dodatu vrednost, da se sagleda cela procedura primene ovog zakona, a naravno izvrši i potrebna reorganizacija. To, objektivno, mi smatramo neće biti moguće učiniti do početka 2005. godine, što može ovaj zakon učiniti neprimenjivim.
Procene određenih stručnjaka govore da su potrebne najmanje dve godine, zbog priprema, obrazovanja, objašnjenja i upoznavanja sa budućim načinom rada, za ceo taj postupak primene zakona da bi privreda bila sposobna da posluje adekvatno po novom sistemu.
Zapadne zemlje koje su sedamdesetih godina, kada se uvodio porez na dodatu vrednost, imale privredu u boljem stanju nego što je naša privreda danas, startovale su sa nižim stopama, kako bi stimulisale privredne subjekte na pokretanje proizvodnje i, naravno, kako bi država mogla da obavlja veliki deo funkcija koje joj pripadaju.
Smatramo, takođe, da ovaj zakon mora biti i pojmovno i terminološki jasniji nego što jeste u pojedinim članovima, jer dodavanje određenih formulacija, termina, stavova koji nisu sadržani u direktivi Evropske zajednice izaziva, po našem mišljenju, dodatnu konfuziju.
Smatramo, takođe, da stope poreza na dodatu vrednost moraju da budu niže od predloženih i da to stvara uslov za primenu ovog zakona. Činjenica je da nama ulaska u Evropsku zajednicu do 2012. godine, po procenama pojedinih stručnjaka, nema. Neki kažu da je i taj datum pod znakom pitanja i da se to može desiti 2016. godine, tako da imamo vremena da ovaj porezi primenimo na pravi način, ne startujući odmah sa visokim stopama, većim nego što i Evropska unija sada propisuje, ili što traži od svojih članica.
Naprotiv, niže stope neće ugušiti ono što nazivamo privredom, već će biti bolji podstrek za njen razvoj. Pošto nismo članica Evropske unije, trebalo je krenuti sa tim nižim stopama, pa onda vršiti korekcije, kako bi se u vreme ulaska u Evropsku uniju mogla uskladiti stopa poreza na dodatu vrednost sa stopama koje budu važile u zemljama Evropske unije. Sada je 2004. godina, a projekcija našeg ulaska je 2012. godina, odnosno 2016. godina.
Druga veoma važna stvar, i to je nedostatak ovog zakona, bar mi tako smatramo, pored neuvažavanja stanja privrednih i platežnih mogućnosti građana, kao zadnje karike u lancu plaćanja poreza, ogleda se i u činjenici da građani nisu oslobođeni plaćanja poreza u potpunosti ili po nižim stopama određenih roba i usluga koje značajno utiču na njihov život.
Ministar je pomenuo te robe, samo što se u objašnjenju toga mi ne slažemo sa onim što je ministar rekao.
Mi smo podneli jedan amandman na Predlog ovog zakona, samo jedan, gde prelažemo da se ove stope poreza na dodatu vrednost oslobode ove robe koje su navedene u članu 23 – hleb, mleko, meso, brašno, šećer, jestivo ulje, suncokretovo ulje, uljana repica, jestive masnoće, sveže i rashlađeno voće i povrće, ribe, jaja, lekovi koji su navedeni u listi lekova koji se prepisuju i izdaju na teret sredstava za zdravstveno osiguranje, ortotička i protetička sredstva, medicinska sredstva, materijal za dijalizu, đubriva, sredstva za zaštitu bilja, semena za reprodukciju, sadni materijal, priplodna stoka, udžbenici i nastavna sredstva, dnevne novine, monografske i serijske publikacije, ogrevno drvo, kao i usluge smeštaja u hotelima.
Ovo pominjem iz prostog razloga: jedna je dimenzija priče ako se u lancu proizvoda nalazi onaj ko uvozi ove stvari i pravi proizvod koji se prodaje, a druga je stvar ukoliko se neko bavi, primera radi, štampanjem knjiga, a mora da kupuje uvozni papir i uz to ima, naravno, druge elemente, a oni su sastavni deo njegove proizvodnje, odnosno izgradnje knjige.
Ako je to isto na način na koji to ministar nama objašnjava, onda nije ni bilo potrebe da ovde stoji da niža stopa poreza iznosi 8 posto, nije trebalo da postoji, nego da za sve važi 18 posto i onda to može biti primenjeno. Inače, postoji logičan razlog zašto stoji 8 posto.