Zahvaljujem se, predsednice.
Poštovani ministre, članovi i predstavnici Ministarstva, kolege narodni poslanici, učešćem u raspravi o predlozima o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu i Zakona o prometu nepokretnosti poslanička grupa Socijalističke partije Srbije daje snažnu podršku Vladi Republike Srbije i premijeru Vučiću u pokušaju da se konačno definiše zakonski okvir upravo onoga što je u fokusu opšte javnosti i pažnje opšte javnosti već duže vreme, a to je promet nepokretnosti.
Premijer Aleksandar Vučić je nedavno izneo stav da su zahtevi advokature delimično osnovani. To je bio jasan znak da se mora konačno pristupiti izradi zakonskog okvira, kako će se promet nepokretnosti obavljati na efikasan način u skladu sa zakonom i, što je najvažnije, u skladu sa Ustavom. Ono što poslanička grupa SPS na ovoj sednici afirmiše, a istovremeno i traži od svih narodnih poslanika, bez obzira kojoj političkoj orijentaciji pripadaju, pozicionoj ili opozicionoj, jeste da se ono o čemu mi raspravljamo posmatra isključivo kroz prizmu zaštite interesa građana Republike Srbije, uspostavljanja pravne sigurnosti za građane Republike Srbije, ali ne samo za građane Republike Srbije, već i za sve potencijalne investitore koji žele da ulažu u Republiku Srbiju i pri tome da se svi zakoni koje mi donosimo moraju usaglasiti pre svega sa odredbama Ustava, da se moraju usaglasiti sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima i, naravno, sa odredbama Zakona o advokaturi.
Ono na čemu treba posebno insistirati, jeste da je Vlada Republike Srbije, i u tom pravcu se daje Vladi podrška, prepoznala nešto što je logično i što je državi Srbiji, pa i svakoj uređenoj državi neophodno potrebno, a to je da su u jednom od stubova vlasti, konkretno sudstvo, neophodno potrebni i advokatura, koja je uzgred rečeno ustavna kategorija, i javno beležništvo koje kao institucija nije obuhvaćeno Ustavom. Advokatura predstavlja ne samo esnaf, već predstavlja instituciju kojoj je Ustav garantovao legitimaciju pružaoca pravne pomoći. Javni beležnici tu legitimaciju na osnovu Ustava nemaju i Ustavom nisu obuhvaćeni, ali je nesumnjivo da su na osnovu Zakona o javnom beležništvu neophodno potrebni u pravnom sistemu Republike Srbije, naročito imajući u vidu činjenicu da je kompletna vanparnična materija, naročito vanparnični postupak, na osnovu tog zakona i sudova preneta na javne beležnike. Zbog toga poslanička grupa SPS nikada neće podržati rivalitet između advokature sa jedne strane i javnih beležnika sa druge strane, jer takav rivalitet u ovom procesu nije prihvatljiv. Bolje rečeno, on je nedopustiv.
Ono što poslanička grupa SPS smatra kao osnovni cilj našeg današnjeg rada i kao jednu od najvažnijih političkih poruka, koja građanima Republike Srbije treba da bude upućena sa ove sednice, jeste da se moramo izboriti za vladavinu prava i za pravnu sigurnost građanima Republike Srbije koji su potencijalni učesnici u prometu nepokretnosti, odnosno potencijalni učesnici u pravnim poslovima koji za predmet imaju raspolaganje nepokretnostima.
U tom pravcu, poslanička grupa SPS će danas preko mene kao ovlašćenog predstavnika, a kasnije i u raspravi u pojedinostima, izneti predloge, za koje smatram da po kvalitetu mogu doprineti da se upravo ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prometu nepokretnosti, podigne na još veći nivo kvaliteta. U tom smislu je poslanička grupa SPS podnela amandmane, za koje verujem, poštovani ministre, da će sa vaše strane biti pažljivo analizirani i da će ovi amandmani biti uvaženi jer su u duhu onoga što, ponovo ću istaći, poslanička grupa SPS smatra da je krucijalni cilj, a to je postizanje pravne sigurnosti i obezbeđenje vladavine prava.
Polazimo od toga, kada već govorimo o građanima, jer sve što radimo ovde moramo raditi u interesu građana, šta je to elementarno pravo građana kada su u pitanju zakoni o kojima danas raspravljamo. Elementarno pravo građana je da na osnovu svoje slobodno izražene volje ili, kao to mi pravnici kažemo, autonomije volje mogu zaključivati ugovore o prometu nepokretnosti, a to su u praksi u najvećem broju slučajeva ugovori o kupoprodaji i eventualno ugovori o poklonu. Iz ovog prava kao elementarnog prava građani kao učesnici u prometu nepokretnosti izvode i druga prava koja nesumnjivo građanima ne smeju biti uskraćena. Jedno od tih prava je da ugovor o prometu nepokretnosti sačine u pismenoj formi, a drugo je pravo potpuno slobodno opredeljenje ili slobodan izbor građana kome će poveriti sačinjavanje ugovora o prometu nepokretnosti, da li će ga poveriti javnom beležniku, advokatu, medijatoru, službi pravne pomoći, pravnoj klinici ili bilo kom drugom obliku koji podrazumeva instituciju pružaoca pravne pomoći. Zato mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo krajnje pozitivnu težnju da se u celosti, ponoviću, u celosti eliminiše ekskluzivitet javnog beležnika da sačinjava ugovore, a naročito kada su u pitanju ugovori o prometu nepokretnosti.
Zarad građana, poštovani ministre, izneću jedan primer, ilustracije radi. Te primere sam uzeo iz dva grada, Užica i Smedereva. To su gradovi koji imaju otprilike oko 100.000 stanovnika i godišnje se overi do 20.000 ugovora o prometu nepokretnosti. Možemo zamisliti koliki je onda taj broj ugovora koji se overavao u sudovima, a kada govorim o overama, govorim upravo o sudskim overama ugovora, koliki je taj broj bio u Novom Sadu, u Nišu, u Kragujevcu, u Beogradu sa blizu dva miliona stanovnika. Nesumnjivo veći, i to mnogo veći, imajući u vidu činjenicu da je sigurno 100% takvih ugovora overeno kroz legalizaciju ugovora, odnosno legalizaciju potpisa ugovarača. Upravo zbog toga je bilo apsolutno neshvatljivo da se u praksi pojavi zakon koji oduzima pravo drugim pružaocima pravne pomoći, neću stalno apostrofirati advokate jer to nije cilj moje poslaničke grupe, već svih vidova pružalaca pravne pomoći, pa i samih građana koji samostalno i samoinicijativno mogu sačinjavati takve ugovore.
Međutim, ova prava nisu jedina prava koja moraju biti garantovana građanima Republike Srbije kao potencijalnim učesnicima prometa nepokretnosti, već postoje i druga prava koja takođe moraju biti apsolutno zajamčena, odnosno apsolutno garantovana, a dva takva prava, koja mogu da se kumuliraju u jednom, jesu isključivo slobodan izbor, isključivo slobodno opredeljenje svakog građanina da se opredeli da li će ugovor o prometu nepokretnosti, koji je sačinio u pisanoj formi, overiti ili potvrditi. Radi se o dva potpuno različita pravna instituta. Radi se i u pravnoj teoriji, a i u pravnoj praksi, naročito sudskoj praksi, o dve potpuno različite kategorije.
Overa ugovora podrazumeva prostu i jednostavnu overu potpisa ugovarača na ugovor. Ona se zove legalizacija. Za veliki broj ugovarača, nesumnjivo najveći broj ugovarača overa potpisa na ugovoru je sasvim dovoljna u smislu legalizacije, kao oblika ili forme, ne samo ugovora, već stupanja ugovora u pravni saobraćaj, da na osnovu legalizacije, potpisa na ugovoru stranka ostvaruje druge prava.
Jedno od tih prava je upis svojine u evidenciju Službe za katastar nepokretnosti. Podsetiću da Zakon o državnom premeru i katastru ne traži potvrđivanje ugovora, već je dovoljna samo overa potpisa ugovarača na ugovoru kako bi titular prava svojine na osnovu ugovora upisao to pravo svojine u Službi za katastar nepokretnosti. Ono što su sudovi do sada radili, u toliko velikom broju slučajeva, koje sam napomenuo, ubuduće će, uvereni smo, raditi javni beležnici.
Mišljenja sam da se u javnosti stvorila jedna pogrešna, iskrivljena slika ili nerazumevanje o tome šta je solemnizacija, odnosno potvrđivanje ugovora i to je ono sa čim se i ja, i moja poslanička grupa SPS slaže u vašem uvodnom izlaganju, da solemnizovani mogu biti oni ugovori koji podrazumevaju poseban postupak potvrđivanja, koji podrazumevaju posebnu kontrolu ugovora i koji podrazumevaju predočavanje na posledice takvog ugovora.
Do sada su sudovi potvrđivali ili solemnizovali ne samo, kako ste to vi naveli ugovor o doživotnom izdržavanju, gde je autonomija volje zastupljena na taj način što primalac izdržavanja ističe želju da davaocu izdržavanja na ime pružene nege, pomoći, brige i ostalog, nakon njegove smrti ostavi u svojinu kompletnu ili deo imovine sa kojom je raspolagao kao vlasnik.
Tada je zaista sud zakazivao ročišta, pozivao stranke, predočavao stranke šta je posledica jednog takvog ugovora, naravno prethodno čitao ugovor. Ukoliko postoje određeni propusti upućivao na otklanjanje tih propusta i na kraju potvrđivao odnosno solemnizovao ugovor o doživotnom izdržavanju. Ali, to nije jedini ugovor, solemnizovani su, recimo i ugovor o raspodeli imovine za života ostavioca. Svako od nas ima pravo na to da za svog života odluči da raspodeli svoju imovinu svojim naslednicima, svojim potomcima i taj ugovor se takođe potvrđuje na isti način i po istom principu.
Međutim, mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da oba ova prava i pravo na legalizaciju, kao overu potpisa i pravo na solemnizaciju, moraju biti garantovana građanima Republike Srbije i da u tom pravcu ne sme biti diskriminacije jer Ustav Republike Srbije propisuje kao garanciju zabranu diskriminacije. Imajući u vidu, da je veliki broj građana, kao potencijalnih učesnika u prometu nepokretnosti opredeljen za legalizaciju odnosno overu potpisa, onda je to neko pravo koje i zakon treba jasno da precizira i jasno da definiše.
Postavlja se pitanje šta ukoliko se u situaciji kada se građanin obraća advokatu, ili drugom pružaocu pravne pomoći, kome nadoknađuje svoju uslugu, shodno tarifi koja je propisana zakonom, nakon toga vrši solemnizaciju plaćajući ponovo tu istu naknadu. Mi smatramo da to opterećenje građana ne treba da postoji i smatramo da u toj situaciji tarifa javnog beležnika za overu potpisa mora biti primerena i mora biti nastavljena kroz praksu koju su ranije činili sudovi.
Na kraju krajeva, postoji veliki broj investitora koji angažuju svoje advokatske kancelarije ili advokatske kancelarije u Srbiji, kao što je to u većem broju slučajeva bilo u Beogradu, gde se traži isključivo legalizacija, odnosno overa potpisa ugovora, ali ne i solemnizacija.
Ova dva oblika ugovora, ove dve forme ugovora, moraju biti ravnopravno i ravnomerno omogućene građanima Republike Srbije, bez bilo kakvog favorizovanja kako u korist legalizacije, tako i u korist solemnizacije, već isključivo na osnovu slobodnog izbora, slobodne volje ugovarača.
Nadamo se da ovakvi predlozi imaju i te kako smisla, jer bi se u suprotnom na neki način pomalo i obesmislio cilj zakona. Postoji opasnost vraćanja ekskluziviteta javnog beležnika ili javnom beležniku i zbog toga poslanička grupa SPS podržava da se na osnovu upravo ova dva prava, prava na izbor građanina, da li će da traže overu potpisa ili će da traže potvrdu ugovora, taj izbor izbor odnosno to prihvati, garantuje i realizuje.
Zarad informisanja građana, solemnizacija jeste neophodno potrebna u određenim situacijama kada je neophodno potrebna intervencija državnog organa, recimo suda, bilo ko od potencijalnih učesnika u prometu nepokretnosti koji ima za to pravni interes može da traži potvrđivanje odnosno solemnizaciju i u tom pravcu javni beležnik mora da preduzme sve ono što je zakonom propisano da se takav pravni posao, odnosno ugovor solemnizuje. Kao što je slučaj kod određenih situacija gde su u pitanju stambeni krediti ili ugovora o kojima smo razgovarali.
Nešto što ne smemo zaboraviti jeste odgovornost i advokata i javnih beležnika. Javni beležnici odgovaraju strankama, celokupnom svojom imovinom za štetne posledice koje bi se strankama mogle, njegovim nesavesnim radom pričiniti. Istini na volju, mi nemamo imovinsku kartu javnih beležnika, ne znamo sa kojom imovinom raspolažu. S druge strane, advokati odgovaraju za štetne posledice koje bi eventualno pričinili građanima na osnovu osiguranja i to obaveznog osiguranja za sve štete koje se u takvim situacijama pričine.
Dakle, odgovornost i jednog i drugog vida pružaoca pravne pomoći ne sumnjivo postoji, ali postoji i drugi kontrolni mehanizmi ovakvih ugovora. Poreska uprava kontroliše ugovore o prometu nepokretnosti samo u pogledu onog dela obaveznog elementa ugovora, shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koji ukazuje na kupoprodajnu cenu. Tako da se ugovarači mogu sporazumevati i dogovarati za bilo koju cenu, pa i najmanju, poreska uprava će intervenisati i utvrditi poresku obavezu na osnovu stvarne tržišne vrednosti nepokretnosti koja je predmet tog ugovora.
Ono što nam se čini jeste činjenica da stoji opravdanost da se moraju preduzeti sve mere sprečavanje zloupotrebe u pogledu višestrukog zaključivanja ugovora, jer smo nedavno bili svedoci da jedan prodavac prodavao istu nepokretnost nekoliko puta, da je nepokretnost preprodavana i da je na taj način činjena šteta građanima.
Moram podsetiti da je od 2010. godine u sudovima uveden sistem i to centralizovan sistem, centralizovana baza podataka koju je Libra uvela gde se od 2010. godine više ne može desiti da se jedna ista nepokretnost preprodaje, odnosno da se vrši kontrola. To je u uvodnom izlaganju argumentovano i činjenično, tačno, odnosno ono što stoji u praksi.
Na kraju ono što smatram da je neizostavno potrebno pomenuti jeste činjenica da Vlada Republike Srbije nesubjektivizuje i ne ispoljava subjektivitet prema bilo kome, ni prema advokatima, ni prema javnim beležnicima. To ne čini ni moja poslanička grupa SPS. Ono što sam rekao da rivalitet između advokata i javnih beležnika ne sme da postoji, to je činjenica i ne sme da postoji.
Sa druge strane, ono što je jako važno, važno je da građani znaju da Vlada Republike Srbije ne želi ukidanje advokature, kao što ni advokatura ne želi da destabilizuje državne temelje, odnosno pravno ustrojstvo Republike Srbije. I advokatura i javno beležništvo i ostali pružaoci pravne pomoći imaju samo jedan cilj i u tom cilju moraju da rade, a to je pravna sigurnost i ponovo vladavina prava.
Zbog toga smatram da su razlozi koje sam izneo dovoljni da amandmane koje smo predložili, kao i predloge i sugestije, kao krajnje dobronamerne, koje smo izneli, prihvatite sa uvažavanjem i razumevanjem.
Isto tako, poslanička grupa SPS smatra da se ne može dovoditi u situaciju da državni aparat ne funkcioniše toliko dugo, da se ne možemo ni u kom slučaju dovesti u situaciju paralizovanja sistema vlasti, u ovom slučaju, jednog od stubova vlasti, a to je sudstvo, i da država u tom pravcu mora da reaguje, jedna od pravih reakcija jeste upravo podrška zakonima …

Završavam, podrška zakonima koje mi podržavamo u sklopu ove diskusije…

i u sklopu onoga što je predloženo. Hvala vam.

Onda se pozivam na repliku, samo kratko da objasnim zbog građana.
Dakle, ako je podatak koji sam izneo netačan, ja ću se onda javno izvinuti zbog toga što sam taj podatak dobio od overitelja iz sudova. Ako je taj podatak netačan, on nije bio produkt bilo čega što podrazumeva nameru da ga koristim kao netačan, već isključivo jedna dobra namera da se ukaže na faktičko stanje.
Ako ja faktičko stanje da je to 18.000 potpisa, onda je to 18.000 potpisa. Ja nemam ništa protiv da je to tačno i verovatno jeste tačno. Isto je tako nesumnjivo tačno da postoji veliki broj ugovora koji su se zaključivali nesumnjivo do 2010. godine u velikom obimu, a od 2010. godine nešto manje, jer je došlo do pada prometa nepokretnosti.
Poslednje što želim da isteknem, pošto se u većem delu možemo složiti, solemnizacija, kao forma ugovora, je neophodno potrebna. Ja sam govorio samo o legalizaciji, kao formi ugovora koja je zakonom definisana i koja kao takva treba da bude prisutna, ništa više. U ostalom delu bi mogli da raspravljamo u pojedinostima, a ja se zahvaljujem u svakom slučaju.

Hvala, predsednice.
Poslanička grupa SPS u danu za glasanje neće podržati ovaj amandman iz razloga koji su potpuno logični.
Prvo, kada je predlagač, a predlagač je ovde 199 poslanika Narodne skupštine, izneo motiv zbog čega se uopšte ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o tužilaštvu i stavlja na dnevni red, bila je nesporna činjenica da se na taj način stvara usaglašavanje sa postojećim zakonom, a to je Zakon o uređenju sudova, gde u članu 66. zaista nedvosmisleno jasno stoji da i sudijski pripravnici koji pravosudni ispit polaže sa odlikom kao načinom vrednovanja njihovog rada, a način vrednovanja njihovog rada podrazumeva da ta odlika znači najveću stručnu referencu, imaju benefit da budu primljeni u radni odnos na neodređeno vreme.
S druge strane, to podrazumeva i obavezu kako predsednika suda, tako i osnovnog, višeg tužioca ili po hijerarhiji drugih tužilaca, da omogući u programu kadrovskih rešenja, a naročito sistematizacije radnih mesta takvo radno mesto gde će automatski početi da radi onaj koji je taj ispit položio sa odlikom.
Međutim, ovde treba istaći nešto što građani treba da znaju. Odlika jeste vrednovanje nečijeg rada, ali iznenađuje barem ovde vlast i sigurno vas, narodne poslanike, dušebrižništvo koje se sada ispoljava od predlagača, dušebrižništvo onih koji nisu uspeli da donesu pravilnik o vrednovanju rada sudija, o vrednovanju rada tužilaca preko 20 godina.
Sada se takvi isti pojavljuju kao dušebrižnici zašto se navodno neko diskriminiše, odnosno navodno neko privileguje. Podsećanja radi, 1993. godine, kada je donet jedini Pravilnik o ocenjivanju rada sudija, sve dok ova Vlada i u prethodnom sazivu i u ovom sazivu nije uspela da postavi merljive kriterijume za ocenjivanje rada i sudija i tužilaca, nismo znali na osnovu čega su birane sudije i tužioci.
U raspravi u načelu sam istakao da je bio apsurd da se za sudiju bira onaj koji je brže bolje, da bi bio ažuran, rešio 100 predmetai od tih 100 predmeta 95 mu je ukinuto i na taj način pokazao svoju nestručnost i nekvalitet.
Mi zaista sada u poslaničkoj grupi SPS smatramo da je i ovo jedan način upodobljavanja vrednovanja rada mladi pripravnika, pre svega tužilačkih i sudijskih pripravnika na način koji podrazumeva realan vid vrednovanja, odnosno objektivnu ocenu njihove vrednosti, a tim pre što su ocenjeni najboljom ocenom, onda je logično da automatski bude zasnovan radni odnos tim ljudima koji tako nešto i zaslužuju. Zbog toga nećemo prihvatiti ovaj amandman.
Tačno je da smo na Odboru za pravosuđe raspravljali i o drugim modalitetima, da je podržan i stav uvažene koleginice Batić i u tom pravcu treba razmotriti i primenu odredaba Zakona o budžetskom sistemu kada je ovakva pravna situacija u pitanju. Zahvaljujem se.

Ja želim da dam doprinos kako bi se ovde iznašlo najbolje rešenje i mislim da ono što sam rekao u načelnoj raspravi, treba da bude putokaz.
Ovaj amandman, bez obzira koliko zaista iskreno bio dobronameran, od strane koleginice Batić, i koliko u pokušaju upodobljavanja sa određenim zakonskim rešenjima mogao da produkuje jedno dobro i kvalitetno zakonsko rešenje, odnosno normu, smatram da ipak moramo da vodimo računa o nečem drugom. A to je da ne dođemo u situaciju da povredimo Ustav.
Ustav garantuje zabranu diskriminacije. Ovde bi došli u situaciju da su diskriminisani oni koje smo već 2008. godine definisali kao one koji sa odlikom polože pravosudni ispit, da imaju pravo da zasnuju radni odnos na neodređeno vreme u sudovima. U toj situaciji bi došli u diskriminatorski položaj onih koji bi sada po odredbama Zakona o javnom tužilaštvu bili bez te mogućnosti. A Ustav i zakon su za sve jednaki.
Ja sam u načelnoj raspravi rekao nešto bez namere da pretendujem da će ovaj moj predlog biti najkvalitetniji. Žao mi je samo što neki koji nisu pravnici iz neiskustva i nepoznavanja struke nekad iznose stavove koji nisu u duhu prava, ali ono što mi se čini, čini mi se da bi moglo da bude rešenje da početkom svake godine se prave kadrovski planovi. Predsednici sudova, osnovni, viši i apelacioni istovremeno donose pravilnike o sistematizaciji radnih mesta. Mi u vlasti i Vlada RS ima intenciju da ne bude pet položenih, da bude 55, da bude 155 i da svi imaju izuzetne reference, da polože sa odlikom. Ali je suština ono što se vezuje za realnost. Realnost je da imamo broj sada onoliki koliki imamo, i da u skladu sa tim brojem pravimo kadrovski plan na samom početku. Tada nećemo doći u sukobe. Mi sa odredbama Zakona o budžetskom sistemu upodobićemo ovaj zakon, odnosno usaglasićemo ga sa odredbama Zakona o sudijama, izvinjavam se, sa Zakonom o uređenju sudova, i na taj način ćemo staviti u jednak položaj mlade ljude, mlade pravnike kojima treba pomoći, čiju ambiciju treba valorizovati i zadovoljiti. A to je upravo ovako kako je predloženo u samom tekstu.
Zato uz uvažavanje predloga koleginice Batić, ipak SPS i poslanička grupa neće prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Uvažene kolege narodni poslanici, pre svega želim da istaknem da predloženim izmenama Zakona o sudijama se potvrđuju fundamentalni principi i osnovna načela na kojima počiva sudstvo, a jedno od sigurno najvažnijih načela je načelo nezavisnosti sudijske funkcije.
Socijalistička partija Srbije je dosledno istrajavala na poštovanju nezavisnosti sudijske funkcije, jer se na taj način štiti Ustav i doprinosi jačanju Srbije kao države sa stabilnim uređenjem i pravnim sistemom. Stoga, poslanička grupa SPS u predloženim izmenama zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama kao i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o tužiocima, kao osnovni cilj vidi nezavisnost sudijske i nezavisnost javno-tužilačke funkcije.
Kada govorimo o nezavisnosti sudijske funkcije mi u poslaničkoj grupi SPS polazimo od toga da ta nezavisnost mora biti pre svega finansijska, drage kolege narodni poslanici, što podrazumeva adekvatan materijalni položaj sudije, adekvatnu zaradu. Kada govorimo o tome šta je to adekvatna zarad, onda je to ta zarada koja mora da odgovara onome što nosi odgovornost sudijske funkcije. Sudijska funkcija nosi izuzetno visok stepen odgovornosti i zbog toga upravo ta zarada treba da predstavlja neku vrstu barijere od svih mogućih vidova koruptivnog delovanja, podmićivanja, protivpravnih radnji i bilo čega drugo što je apsolutno nespojivo sa sudijskom funkcijom.
Osim toga, u ovaj materijalni položaj sudija i tužilaca nesumnjivo je da mora da ulaže i država, da mora da ulaže u njihovu stručnost, u njihovo stručno osposobljavanje, edukacije, da mora i te kako da vodi računa o tome da zaista ono čemu teži Republika Srbija, a to je elitno pravosuđe, da onda mora da ima i elitne sudije i elitne tužioce. Kako mogu biti elitni sudije i tužioci ukoliko ta ulaganja ne postoje kada je u pitanju stručno osposobljavanje, kada je u pitanju sticanje odgovarajućih znanja
iz različitih oblasti pravnih materija. Na tome, hajde da budemo potpuno iskreni, otvoreni, moraju da rade i same sudije, moraju da rade na sebi i na svom ličnom stručnom osposobljavanju.
Kao pozitivan primer jednog takvog trenda edukovanja sudija moram da navedem jedan od naših sudova na koji često ukazujem u svojim izlaganjima, a to je Privredni apelacioni sud u Beogradu, koji zaista uz veoma skroman novčana sredstva uspeva da organizuje izuzetno stručna visoko-referentna i kvalifikovana savetovanja i edukacije svojih sudija i da na taj način pomogne stručnom usavršavanju sudija koji zaista po stepenu stručnosti su na zavidnom nivou.
Tako da je od strane EU privredno pravosuđe konačno prepoznato kao elitni deo pravosuđa Republike Srbije. moram da skrenem pažnju kolegama narodnim poslanicima da je upravo privredno pravosuđe, naročito Privredni apelacioni sud u Beogradu u zadnje vreme zakonitim, pravičnim odlukama uspeo da stvori pravnu sigurnost investitorima koji žele da ulažu u Republiku Srbiju i koji žele da svoje investicije plasiraju upravo ovde.
Zbog toga SPS smatra da za takve sudije treba doneti posebna pravila o nagrađivanju njihovog rada jer se radi zaista o onima koji na častan, profesionalni i dostojan način obavljaju svoj posao i časno vrše svoju sudijsku funkciju.
Drugi vid nezavisnosti sudijske funkcije je funkcionalna nezavisnost, a ta funkcionalna nezavisnost sudijske funkcije nesumnjivo se postiže njenom stalnošću. Zato smo u poslaničkoj grupi SPS stali na stanovište da ćemo bez rezervno podržati predložene izmene i dopune sva tri ova zakona imajući u vidu ciljeve koji su proklamovani kako od strane Vlade Republike Srbije, a koju takođe bezrezervno podržavamo.
Sa druge strane, smatramo da se kvalitete u sudstvu može postići jedino na ovakav način tako što će se konačno brisati godine radnog staža, odnosno vreme provedeno na radu kao uslov za ostvarenje prava na penziju bez obzira da li se radi o sudiji ili se radi o tužiocu. Imajući u vidu da u svim zemljama i to daleko uređenijim, kako u smislu ekonomskog napretka, tako i u smislu demokratskih principa i postulata na kojima počiva jedno društvo i druge države takođe sadrže ove principe koji su ovde proklamovani.
Zbog čega poslanička grupa SPS upravo na ovom cilju posebno insistira? Pre svega, zbog toga što se dešava, a i što nije redak slučaj da penzionišemo sudije upravo u ono vreme kada oni dostignu potpuni stručni potencijal. Kada mogu na sebi najviše da rade, a istovremeno kada mogu od sebe najviše i da daju u pravosuđu, pre svega na osnovu njihovog znanja i iskustva. Naročito u vremenu kada možemo da ih unapređujemo. Naročito u vremenu kada od njihovog znanja i iskustva zavise edukacija mlađih sudijskih kadrova.
Zar je pametno da se tada ti ljudi penzionišu? Naravno da nije. Naravno da bi to bilo pogrešno i zbog toga svi mi koji smo potpisali predlog za ove izmene i dopune zakona stojimo na stanovištu da se ovakva anomalija morala čak i ranije da se otkloni, ali mi je sada sa punim pravom otklanjamo.
Na kraju krajeva, sudije se afirmišu kroz napredovanje počev od osnovnog suda, preko Višeg apelacionog suda, do Vrhovnog kasacionog suda. Upravo u Vrhovni kasacioni sud se biraju oni najbolji, najstručniji, sa najviše iskustva i najviše znanja.
Da li je drage kolege, narodni poslanici i građani Republike Srbije pametno da upravo tada kada izaberemo nosioca pravosudne funkcije koji će biti sudija Vrhovnog kasacionog suda da se taj isti odmah penzioniše. Apsolutno je neprihvatljivo i apsolutno štetno za pravosuđe. Na kraju krajeva, radi se o tome da nije redak slučaj da onaj koji navrši 40 godina radnog staža je još uvek mlad za odlazak u penziju i još uve i te kako koristan kao nosilac pravosudne funkcije. Zbog toga se u oba ova zakona otklanja jedna anomalija za koju je ponavljam, je imalo mesta da se otkloni daleko ranije.
S druge strane, mi imamo, poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije smatramo da sve sudije ne zaslužuju garanciju ustavnosti njihovih sudijskih funkcija. A koje su to sudije, drage kolege, narodni poslanici, možemo se složiti apsolutno svi mi ovde prisutni, to su pre svega sudije koji ne ostvaruju rezultate svoga rada, sudije koje su neefikasne, sudije koji postupaju predmetima znatno duže od godinu dana, ne retko znatno duže od pet godina.
To su sudije koje nakon zaključenja rasprave ili pretresa u krivičnim predmetima čekaju da urade presudu i po godinu dana, stranke na dostavljanje presude čekaju više od godinu dana, to su sudije koje su se ne retko ogrešavale o svoj moralni lik, o dostojanstvo, o časnost, i čestitost sudijske profesije. To su sudije sa tog stanovništva ne zaslužuju da budu u pravosuđu.
Upravo zbog toga poslanička grupa SPS smatra da takvima zaista i nije mesto u pravosudnom sistemu Republike Srbije. Nažalost, građani Republike Srbije su i danas svedoci da takvih sudija u pravosuđu ima i da mi i danas osećamo posledice jednog lošeg postupka reizbora sudija iz 2010. godine i te posledice će se osećati i dalje.
Osećaće se zbog toga što nisu otklonjeni oni problemi koji su se pojavili kao neka vrsta karcinoma i od tada je pravosuđe debelo obolelo, a karcinom koji je metastazirao, a ova Vlada Republike Srbije se suočava sa tim metastazama i pokušava da ih izleči na nekakav način. Kako? To ćemo znati u neko vreme kada pravosuđe stane na noge, čemu ova Vlada Republike Srbije teži, a poslanička grupa SPS, barem ovim doprinosom pokušava da zaista taj cilj bude postignut na što efikasniji način.
Moramo se podsetiti pogubnih posledica reizobra iz 2010. godine, kada su bez bilo kakvih kriterijuma, barem ne onih koji su merljivi, koji su proverljivi, došlo do situacije, da budu reizabrani i oni koji raspolažu sa stručnošću i oni koji ne raspolažu sa stručnošću. Oni koji znaju i oni koji ne znaju.
Nažalost, vršeni su eksperimenti nad živim ljudima, pa su čak na osnovu odluke Ustavnog suda, sve te sudije vraćene u sudove, tako da u sudovima opet imamo i one koji raspolažu stručnim kapacitetom i one koji tog stručnog kapaciteta nemaju ni u kom slučaju.
Zbog toga poslanička grupa SPS snažno podržava donošenje pravilnika o vrednovanju rada sudija, kao i vrednovanju rada tužioca. Podsećanja radi, pravilnik o vrednovanju rada sudija je donet skoro, a o vrednovanju rada tužioca negde pre godinu dana ili malo više od godinu dana.
Ono što mi socijalisti smatramo da ni to ne sme da bude dovoljno, pravilnik mora da bude usaglašen, da prati vreme i mora da prati okolnosti i rad sudija.
U tom pravilniku ne smeju da budu pokazani kvantitativni kriterijumi za vrednovanje rada sudija, već kvalitetni kriterijumi za vrednovanje rada sudija.
Hajde da budemo tu potpuno iskreni, nije dobar sudija koji reši priliv predmeta. Nije dobar sudija koji primi 100 predmeta i u vrlo kratkom roku reši 90 predmeta, ali mu preko 90% predmeta bude ukinuto.
Zar je to dobar sudija? To ne može biti dobar sudija, jer se ne vodi računa o kvalitetu njegovog rada. Ako mu je ukinut veliki broj presuda, onda se postavlja pitanje primene njegove struke, njegovog znanja, umenja i svega onoga što inače svaki sudija elementarno mora da ima i sa čim mora da raspolaže.
Zato, novi pravilnici kojima se mora težiti i koji moraju biti dorađivani, dopunjavani, moraju sadržati upravo te merljive kriterijume za vrednovanje rada i sudija i tužilaca.
Ono što poslanička grupa SPS traži, jeste da se u radu nosilaca pravosudnih funkcija, naročito vodi računa o njihovom napredovanju, usavršavanju, njihovom prelasku iz suda u sud, jer nam se ne retko dešavalo da sudije koji ne zaslužuju da budu čak ni sudije, ni sudije prvostepenih sudova, budu svojevremeno, izabrane, ni manje ni više za sudije, i to apelacionih, pa i sudije Vrhovnog kasacionog suda.
Zbog toga pravosuđe Srbije danas boluje, zbog toga pravosuđe Srbije danas je pod velikom terapijom i zbog toga pravosuđe Srbije danas otežano radi, a EU i evropska zajednica još uvek ne može, bez obzira na određene pomake koji su učinjeni, da da pozitivnu ocenu o radu pravosuđa Republike Srbije.
Mi socijalisti nismo mogli da se ne osvrnemo na ove činjenice, jer se radi isključivo o činjenicama. Radi se o činjenicama koje niko ne može da ospori. Radi se o tome što ni u jednom od ovih perioda, kada su činjene ove katastrofalne greške u pravosuđu, SPS nije bila zastupljena u resornom ministarstvu, koje je bilo dužno da se sa ovim problemima suoči i da ove probleme rešava.
Naravno da sve ovo što sam izneo za sudove, odnosi se i za tužioce i na isti način i po istom principu i tužilaštva moraju da deluju kao nezavisna, samostalna, ali visoko stručno osposobljena.
Imajući u vidu da je uvažena koleginica Olgica Batić ukazala na mogući problem, ja ću da u ime poslaničke grupe SPS se kratko osvrne na odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim tužiocima, gde se u članu 3. predloženih izmena, a u odnosu na član 123. Zakona o javnim tužiocima, predlaže izmena koja podrazumeva prijem u radni odnos na neodređeno vreme, javno-tužilačkog pripravnika koji je položio pravosudni ispit sa vrhunsko dobro iskazanim znanjem, to se kaže sa odlikom, takva je ocena, po kom principu on treba da bude u radnom odnosu na neodređeno vreme.
Mi u poslaničkoj grupi SPS snažno podržavamo princip da se mladi ljudi koji su postigli izuzetne rezultate u školovanju i stručnom osposobljavanju, odmah zaposleni u struci.
Drage kolege narodni poslanici, pa i mi kao predlagači, moramo da imamo u vidu jednu činjenicu koja je apsolutno nesporna. Nećemo moći da afirmišemo mlade, visoko stručne ljude sa izuzetno, visoko pokazanim znanjem na stručnim ispitima, ukoliko za to ne postoje tehničke mogućnosti u tužilaštvima.
Šta, ukoliko su tužilaštva sa popunjenim radnim mestima, šta ukoliko ne postoji mogućnost da se odmah primi onaj koji je zaista pokazao izuzetno visoko znanje i stručnost na samom tužilačkom, odnosno pravosudnom ispitu?
Šta ukoliko nadležni javni tužilac nema gde da ga rasporedi, naš predlog iz poslaničke grupe SPS kao jedna vrsta krajnje dobronamerne sugestije i prema resornom ministarstvu i prema nama kao predlagačima, jeste da se ovakav način radnog angažovanja i regulisanja radno pravnog statusa, pri čemu dajemo podršku uvaženoj koleginici Olgici Batić, jeste ili da se precizira kroz amandman ili da se uredi na drugi način.
Po nama, drugi način jeste sihronizacija i koordinacija između svih institucija, a to je VSS, DVT, prvostepeni i drugostepeni i trećestepeni sudovi, kao i tužilaštva po hijerarhiji.
Kako? Jednostavno, tako što se na početku svake godine prave pravilnici o sistematizaciji radnih mesta, prave se kadrovski planovi, zna se tačno koliko će polaznika biti pravosudne akademije, onda uvažene koleginice, kao izvestioci, razumećete me kada kažem da tada možemo da izvršimo i sinhronizaciju i koordinaciju i predvidimo tačan broj kako onih koji će biti polaznici, tako i onaj procenat koji će položiti ovaj ispit, a samim tim i odrediti broj u kadrovskoj strukturi onih koji će biti sigurno primljeni.
Ova dobronamerna sugestija poslaničke grupe SPS, ide samo u pravcu poboljšanja kvaliteta jednog izuzetno dobrog zakonskog koncepta, jednog izuzetno dobrog zakonskog rešenja. Mi ga bezrezervno podržavamo, kao što sam i na samom početku rekao.
Na samom kraju, imajući u vidu da će moja uvažena koleginica iz poslaničke grupe SPS, Suzana Spasojević, nešto više reći o izmenama i dopunama Zakona o legalizaciji, ja ću, imajući u vidu moju vokaciju, moju struku, pre svega, pozdraviti sve napore koji se čine ka ozdravljenju pravosuđa, ka ozdravljenju pravosudnog sistema, ka omogućavanju dostupnosti sudova građanima, ka dostupnosti pravdi, kao idealu jednog demokratskog načela, demokratije koja mora biti afirmisana u Srbiji, koja teži ka putu tamo i gde joj je mesto, a to je mesto članstva u evropskoj zajednici, onda zaista moramo da ukažemo i na činjenicu da smo mi podržali nešto što već postoji, a to je prihvatanje osnovnih načela i koncepata koje je propisala EU, kao i osnovnih načela vezanih za pravosuđe koji je propisao konsultativni savet svih sudova EU.
Dakle, mi smo prilagodili naš koncept rada međunarodnim aktima, mi prilagođavamo naše pravosuđe standardima koji se od nas zahtevaju i traže, naša Vlada stremi ka onome što i pravosuđe mora da pretrpi i ono što će biti reflektovano na pravosuđe a to je zaista prvo - zakonitost, drugo - pravičnost i treće - stručnost u sudovima. Tek tada možemo da kažemo da je Srbija, kada je u pitanju pravosuđe stala na svoje noge i zato SPS snažno podržava predlog ovih zakona. hvala.

Hvala predsedavajući.
Pre svega, i poslanička grupa SPS, a nadam se i većina u ovom parlamentu može da izvede zaključak iz ovog amandmana, odnosno obrazloženja amandmana da je isti apsolutno neprihvatljiv iz više razloga.
Prvi razlog je što se u obrazloženju amandmana koristi nešto što je pred nama poslanicima bilo nedavno, a to je izveštaj Zaštitnika građana o sprečavanju torture u kazneno-popravnim ustanovama.
Zaista mislim da je krajnje neumesno da vršimo generalizaciju, kao što to čini predlagač amandmana i da pojedinačne slučajeve koristi kao generalnu ocenu u svim kazneno-popravnim ustanovama. To je jedan zaključak.
A drugi zaključak, drage kolege, vezuje se za nespornu činjenicu da su svi troškovi koje se vezuju za navodno zamenu sijalica, radijatora i svega ostaloga što u kazneno-popravnim ustanovama inače treba da se radi, spada u troškove redovnog održavanja a ni u kom slučaju u troškovi koji se nameću ovim amandmanom.
Meni je žao što kao čovek koji dolazi iz pravosuđa mogu da vidim jedno obrazloženje koje zaista nema mesta, naročito ne činjenično, jer se u kazneno-popravnim ustanovama i zavodima daleko više čini na onome što podrazumeva samofinansiranje odnosno prikupljanje prihoda.
Zbog čega predlagač amandmana nije pravilno ocenio i ono što se u kazneno-popravnim zavodima afirmiše kao pozitivno? Zarad građana, moram da istaknem neke činjenice koje su i te kako afirmativne, ne mogu se dovoditi u sumnju.
Jedan broj kazneno-popravnih zavoda je učinio mnogo na svojoj revitalizaciji, na činjenicama da su mnogo bolji uslovi za smeštaj osuđenih lica.
Imamo brojne ekonomije, kao što je npr. u Požarevcu, stvaranje stočnog fonda, činjenicu da je za vreme trajanja poplava, što je ovde prisutnim ministrima i te kako dobro poznato, upravo kazneno-popravni zavodi davali mnogo i činili mnogo u smislu pružanja pomoći ugroženima sa poplavljenih područja.
Samo jedan primer koji nije ni malo trivijalan, jeste činjenica da je od stočnog fonda iz Požarevca učinjeno mnogo, upravo onim porodicama kojima je taj stočni fond uništen za vreme trajanja poplava.
Zaista postoji mnogo toga što u kazneno-popravnim zavodima treba poboljšati i popraviti, ali ne na ovaj način.
Razumeo bih i kompletna vlast bi razumela dobru nameru predlagača da kazneno-popravni zavodi postoje tek od 2012. ili tek od 2014. godine, onda bih razumeo, ali kazneno-popravni zavodi su izgrađeni znatno ranije.
Postavlja se pitanje – ako je ova cifra egzaktna cifra i primenjiva zbog čega se to nije učinilo 2008. do 2012. godine nego se sada dušebrižništvo pokazuje za nešto što se moglo činiti ranije.
Ovde se čak pominje cifra od dva puta većeg iznosa od onog iznosa koji je planiran kao budžetska stavka.
Nemamo mi, gospodo poslanici, kao i građani Srbije te vrste mogućnosti da ne kažem luksuza da sada u ovoj situaciju, kada preduzimamo mere štednje, kako bi sa druge strane stvorili uslove za ostvarenje prihoda, da ulažemo čak ni manje ni više nego 44.405.916 dinara u izgradnju novih kazneno-popravnih zavoda.
Tačno je, to treba da radimo, ali u ovoj situaciji finansijske mogućnosti to ne dozvoljavaju.
Jednostavno smo se uklopili u mere štednje, jednostavno Vlada je na racionalan način sagledala sve ono što se odnosi na pravosuđe i uveren sam da je i Uprava za izvršenje krivičnih sankcija učinila mnogo da se i do sada, upravo kazneno-popravni zavodi i ustanove reafirmišu, revitalizuju i da se život osuđenih lica učini što lakšim, prihvatljivijim i boljim.
Cela konstrukcija budžetskog sistema vezana za pravosuđe je krajnje racionalna, krajnje štedljiva, stoga se na pravosuđe ne može bukvalno ukazati ni na jedan jedini negativan način.
Samo ću pomenuti da i sa veoma oskudnim, malim sredstvima, pravosuđe opstaje, a svetao primer je Apelacioni sud u Beogradu, koji zaista na jedan sjajan način organizuje i edukacije i stručna usavršavanja sudija i sudijskog kadra, pored ograničenih sredstava.
Svaki vid povećanja sredstava, pa i predloženim amandmanom bi urušio taj koncept, zbog toga što je vreme u kome se država nalazi, finansijski sistem u kome se država nalazi, takvog karaktera, takve prirode, da nepostoji nikakva mogućnost povećanja sredstava, a onda se predlog amandmana smatra krajnje populistički.
U tom smislu smatram da ovaj amandman mora biti odbijen, odnosno ne može biti prihvaćen.

Hvala, predsedavajući.
Očekivao sam da ćete reagovati na reklamiranje Poslovnika čim sam ukazao. Hvala vam što ste to učinili sada.
Pozivam se na odredbu člana 107. Poslovnika, imajući u vidu da je narodni poslanik Živković povredio dostojanstvo ovog parlamenta ističući neistine, naročito neistine na račun poslaničke grupe SPS i samu Socijalističku partiju Srbije iznoseći brojne neistine, a istina se nalazi na drugoj strani.
Mi tada kao opozicija, što smo često potvrđivali, nismo mogli da se suprotstavimo jednoj bahatosti, a bahatost se svodi na činjenicu da je donet nakaradni Zakon o privatizaciji 2001. godine, koji je generisao sve probleme ove države, koji je ruinirao privredu, koji je oterao veliki broj zaposlenih na ulice, koji je uništio egzistenciju brojnih članova porodičnih domaćinstava, koji je obezvredio imovinu, na šta je moj uvaženi kolega Radenković ukazivao više puta, kroz razno-razne sumnjive i ne samo sumnjive, nego apsolutno nezakonite procene vrednosti imovine.
Ono što je najgore u celoj toj priči, mi nismo mogli da utičemo na to da se proda „Sartid“ za jedan evro, da se poklone cementare kao što su beočinska, paraćinska i ostale …

Nismo mogli da utičemo ni na druge protivpravnosti i kriminalne radnje … (Isključen mikrofon.)
(Neđo Jovanović, s mesta: … ali smo zato sada srećni što ova Vlada identifikuje te probleme i goni počinioce tih krivičnih dela …)

Hvala predsednice.
Poštovani predstavnici Zaštitnika građana, danas je pred nama jedna veoma značajna tema, pre svega značajna za građane Srbije. Imajući u vidu da smo mi relevantni i kompetentni da ocenjujemo zaključak Zaštitnika građana, kada je ta tema u pitanju, na samom početku ću reći da će poslanička grupa SPS nesumnjivo podržati ovaj zaključak u danu za glasanje i da nesumnjivo prihvata sve navode iz zaključka, koje ću u ime poslaničke grupe SPS prokomentarisati.
Nije sporno da je Srbija učinila mnogo, naročito u legislativnom smislu reči, kada je u pitanju borba protiv torture, protiv nečovečnosti, protiv svakog vida ponižavanja. Nije sporno da smo mi u tom pravcu učinili ogromne iskorake i u smislu približavanja EU, prihvatajući standarde ne samo EU, već cele međunarodne zajednice. Od toga i polazim, ukazujući pre svega na Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kaznenih postupaka, koje je donela skupština UN.
Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kaznenih postupaka predstavlja međunarodni instrument UN koji smo mi implementirali i to tako što smo kroz opcioni protokol uz Konvenciju UN prihvatili da se zakonski konačno i na teritoriji Republike Srbije nešto što je i te kako značajno, primeni, odnosno afirmiše na najbolji mogući način. U tom smislu je i donet Zakon o ratifikaciji, 20. juna 1991. godine i od tada Srbija počinje da poštuje ono što se zove međunarodni pravni dokument, ono što se zovu međunarodni instrumenti i ono što se danas, na našu sreću efikasno primenjuje.
Kako? Pre svega, dobro je konstatacija da u Srbiji ne postoje organizovani oblici torture. Međutim mi u poslaničkoj grupi SPS snažno podržavamo vaš drugi stav – da je nedopustivo da se tolerišu pojedinačni oblici torture. Zašto? Jednostavno iz razloga zato što će tolerisanjem pojedinačnih oblika torture taj vid torture preći u pravilo, a onda se suočavamo sa daleko težim problemom nego što jeste. Postajemo država koja neće, a siguran sam da tako neće biti, ali pokazali bi da bi bili država koja ne bi mogla da se suprotstavi jednoj ovakvoj pošasti o kojoj se danas govori.
Imajući u vidu da dolazim iz struke koja se uglavnom bavi materijom, advokature, i sprovođenjem, odnosno izvršavanjem krivičnih sankcija, logično je da se prokomentariše onaj deo koji se vezuje za postupanje prema osuđenicima bez obzira na starosnu dob i licima koja se nalaze pod tretmanom u kome se mogu eventualno pojaviti oblici torture, odnosno nečovečnog postupanja.
Dozvolićete mi da zaključak taksativno prokomentarišem sa određenim dobronamernim sugestijama, koje poslanička grupa SPS ovaj put od srca predlaže. Tačno je, gospodine Jankoviću, da u vašem zaključku stoji ono što je nesporno, a to je da je dat jedan celovit prikaz aktivnosti Zaštitnika građana u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture u izvršavanju ustavnih i zakonskih nadležnosti, imajući u vidu da Ustav daje garancije kojima se obezbeđuje zabrana nečovečnog postupanja i torture.
U tom pravcu poslanička grupa SPS zaista nema ni jedan jedini razlog da ne pohvali vaše aktivnosti. Kratko ću ih prokomentarisati jer ih je bilo zaista mnogo, pa ću neke od njih da navedem, da su u obilascima policijskih uprava, kazneno popravnih zavoda, specijalnih bolnica itd. uočene određene pojave koje mogu da preveniraju bilo kakav vid nečovečnog postupanja. Znam da je održan okrugli sto u Novom Pazaru sa temom – postupanje policije prema licima lišenim slobode i prevencija torture, da je ta ista poseta učinjena u Kazneno popravnom zavodu u Šapcu, u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, Policijskoj upravi u Vranju, da su učinjene posete policijskim upravama u Prijepolju, Priboju i da su zaista, da ne pominjem dalje, bilo ih je mnogo, vaše aktivnosti u svakom slučaju za pohvalu, da ne govorim o poseti Gerontološkom centru „Srem“ u Rumi, Kazneno popravnom zavodu u Somboru itd.
Zaista za svaku pohvalu. Postoji ono što vi činite, a činite da se na licu mesta činjenično utvrde sve okolnosti koje mogu da ukažu da se poboljša sve ono što se vezuje za preveniranje od mogućnosti pojava torture i nečovečnog postupanja. Međutim, zašto sam rekao da bi mogle da se daju i određene sugestije? Pre svega, polazeći od činjenice da su naše kazneno-popravne ustanove i kazneno-popravni zavodi, pa i smeštajni kapaciteti u policijskim ustanovama bukvalno rečeno narodskim jezikom takvi kakvi jesu, neodgovarajući kako za zakonske propise, tako i neodgovarajući za standarde koje propisuje EU. Ne možemo uvek biti prilično rigidni kada su u pitanju određene pojave koje se vezuju kako za smeštaj, tako i za tretman u prostorijama koje se vezuju kako za pritvorske jedinice, globalno za kazneno-popravne ustanove i zavode, pa i bolnice.
Sami znate i uverili ste prilikom obilazaka svih tih centara, kazneno-popravnih centara i zavodima da uočite nešto što je u svakom slučaju neprihvatljivo, ali sa druge strane, faktički je nemoguće drugačije postupiti. Kako? Jednostavno, zato što se u zatvorskim ćelijama nalazi znatno veći broj osuđenika od onih koji je propisan, znatno veći broj ležajeva, znatno teži uslovi za život imajući u vidu skučenost tog prostora, imajući u vidu nemogućnost, a naročito finansijsku nemogućnost da se takvo faktičko stanje izmeni, odnosno popravi u korist osuđenih lica.
Polazeći od toga da dolazim iz Užica, grada u kome postoji Okružni zatvor, moram da istaknem činjenicu da je upravo takva pojava prisutna u Užicu i znam da ste bili u Užicu i znam da ste sa upravnikom zatvora imali priliku da razgovarate, a i na licu mesta da se uverite u faktičko stanje. To faktičko stanje svakako nije primereno i u svakom slučaju ne odgovara onome što ne samo Nacionalni mehanizam za sprečavanje torture, ne samo zatvorski propisi, već i ono što podrazumeva poštovanje čoveka ne zadovoljava u onom smislu u kome je to elementarno pravo, ljudsko pravo.
Na žalost, država Srbija imajući u vidu činjenicu da je naš ogroman finansijski problem upravo nedostatak novca, nedostatak sredstava da izgradimo savremeno kazneno-popravne ustanove, da se prilagodimo standardima koji su odavno u EU propisani, da znamo tačno po koliko kubika ili kvadratnih metara prostora je obaveza da se ispoštuje prema jednom osuđenom licu, mi taj slučaj u Srbiji, gospodine Jankoviću, kao što i sami znate, nemamo.
Sledeće što ste primetili i što poslanička grupa SPS podržava u vašem zaključku jeste neadekvatan zdravstveni tretman prema osuđenim licima. To je tačno, ali i u tom pravcu treba ukazati na dve činjenice koje ipak ne mogu da se dovedu u sumnju. Prva, da zaista u svim kazneno-popravnim ustanovama postoje službe zdravstvene zaštite. Ne možemo reći da postoji kazneno-popravna ustanova ili zavod gde se ta zdravstvena zaštita ne pruža. Postavlja se pitanje – da li se pruža na adekvatan način? Postavlja se pitanje – da li se pruža u meri u kojoj je to neophodno potrebno, a naročito u meri u kojoj je to po nekim pravilima treba da bude obaveza? Naravno da ni u tom pravcu nismo dostigli zadovoljavajući nivo. Naravno da i u tom pravcu postoje problemi koji idu na teret osuđenih lica i pritvorenih lica.
Međutim, kada se povede polemika da li zdravstvenu zaštitu izmestiti iz nadležnosti Ministarstva pravde i podvesti pod Ministarstvo zdravlja, izneću jedan lični stav u kojem ću istaći da nisam siguran koliko ćemo u tom smislu učiniti bilo šta produktivno imajući opet u vidu jednu činjenicu koja je po meni elementarna, a to je da svako ko pruža zdravstvenu zaštitu, pre svega lekari moraju da postupaju ne samo profesionalno, nego i shodno kodeksu, etici, Hipokratovoj zakletvi, tako da barem sa tog aspekta ne možemo sumnjati u one koji tu zdravstvenu zaštitu pružaju.
Postavlja se pitanje – da li postoje uslovi u pritvorskim jedinicama da se ta zdravstvena zaštita na adekvatan način pruži i ono što sam kao branilac prilikom obilazaka mojih branjenika, odnosno lica koja su lišena slobode ustanovio jeste da u pritvorskim jedinicama, a naročito u kazneno-popravnim ustanovama ta zdravstvena zaštita ne može da se pruži na optimalnom nivou. Zbog toga je praksa da se ta zdravstvena zaštita pruža na taj način što se osuđenici upućuju u zdravstvene ustanove koje su zaista u nadležnosti Ministarstva zdravlja, a to su domovi zdravlja, bolnice, ambulante itd.
Šta hoću da kažem? U ime poslaničke grupe SPS stojimo na stanovištu da zdravstvenu zaštitu treba podići na visoki nivo, ali isto tako i na stanovištu da ne možemo osuđivati one koji tu zdravstvenu zaštitu pružaju u kazneno-popravnim ustanovama jer zaista postoji i uverenje i lično iskustvo da se tako nešto i radi.
Što se tiče sledećih delova zaključaka koji se odnose na unapređenje odnosa, odnosno postupanja službenih lica u okviru kazneno-popravnih ustanova prema osuđenim licima tu će poslanička grupa SPS nedvosmisleno i jasno podržati zaključak i zaista snažno osuditi sve one pojave nečovečnog postupanja, torture, ponižavanja itd, kojih nesumnjivo ima, ali još snažnije ćemo osuditi i vas podržati u tome da se ne sme tolerisati i prećutati ni jedan jedini slučaj, ni jedna jedina pojava jednog takvog akta koji podrazumeva ne samo tolerisanje, već ponavljanje tolerisanja, čak i stimulisanje torture i nečovečnog postupanja.
Pozvaću se na nešto što se desilo 2009. godine gde je Komitet UN doneo jednu odluku u kojoj se konstatuje da je Srbija prekršila Kovenciju protiv torture.
Radi se o jednoj inicijativi koju je pokrenuo Fond za humanitarno pravo, Centar za prava manjina i Evropski centar za prava roma i to u decembru 2004. godine u ime Besima Osmanija, gde je podneta predstavka zbog jednog surovog, nehumanog i ponižavajućeg postupanja prema tom licu.
Smatram da u ovom delu komentar nije dalje ni uputan ni potreban, jer obelodanjivanje pred građanima imena i prezimena lica može da bude i štetno, ali je i te kako značajno da građani prepoznaju da i naša država ima i te kako velike obaveze, obaveze prema svim međunarodnim dokumentima koje je potpisala. Obzirom da smo potpisnici Konvencije, obzirom da smo doneli Zakon o ratifikaciji Konvencije, imamo pravo da kažemo da smo shodno onome gde je odlučeno da je na teritoriji države Srbije tada došlo do povrede ljudskog prava u vidu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ta ista Srbija preduzela mere koje podrazumevaju prevazilaženje tih problema i ono što Socijalistička partija Srbije i naš poslanički klub podržava jeste da su te mere koje su činjene i tada, a čine se i sada, naročito preko vaših aktivnosti, dale rezultate. Tako da je u odnosu na prethodni izveštaj iz 2013. godine nesumnjivo manji broj postupaka, odnosno primera ili slučajeva koji se vezuju za torturu ili nečovečno postupanje.
Na samom kraju želim da istaknem nešto što sam na početku naveo kao želju poslaničkog kluba SPS da kroz dobronamerne sugestije unapredimo sve ono što je u zaključku navedeno. Nama se čini da ovde nije obuhvaćeno nešto što je trebalo da bude obuhvaćeno, a to je da je upravo ovaj parlament doprineo da se kroz zakonodavnu regulativu pospeši i stimuliše borba protiv torture.
Izradom i predlogom, ja se nadam da će uskoro i biti u skupštinskoj proceduri zakon o izvršenju krivičnih sankcija, jedan je već donet, mi smo uveli novu instituciju, a to je sudija za izvršenje krivičnih sankcija. Na žalost, to u zaključku nema. Zašto kažem na žalost? Zbog toga što je u nadležnosti sudije za izvršenje krivičnih sankcija upravo to da vrši kontrolu, nadzor, pokreće postupke, učestvuje u postupcima do konačnog okončanja protiv svih lica koja se ogreše ili povrede obaveze koje se odnose na postupanje prema osuđenim licima.
Dakle, to je jedan od delova nadležnosti ili jedna od nadležnosti sudija za izvršenje krivičnih sankcija. Taj institut je i te kako koristan i uveren sam da će u praksi taj institut, odnosno sudija za izvršenje krivičnih sankcija u mnogome pomoći da se, ne samo učini prevencija, već da se konkretno deluje na sve pojave i onda ćemo biti uvereni da će tih pojava biti mnogo manje i da će vaš svaki sledeći izveštaj biti pozitivniji i pozitivniji u odnosu na prethodni.
Drugo, što je nesporno, upravo je ovaj parlament konstituisao Komisiju za nadzor nad izvršenjem krivičnih sankcija i na čelu te komisije je naš uvaženi kolega narodni poslanik Meha Omerović. Mi ćemo preko te Komisije i te kako imati priliku da ostvarimo uvid u faktičko stanje u kazneno popravnim ustanovama, kazneno popravnim zavodima i da kao parlament reagujemo, ali ne obavezujući, jer smatram da ne trebamo da obavezujemo organe izvršne vlasti, već da ukazujemo Ministarstvu pravde, da podnosimo predstavke sudovima, da iniciramo postupke kako bi sve ono na šta ste vi ukazali i sankcionisali, ali i kroz sankciju istovremeno učinili prevenciju da se takve pojave više ne dešavaju.
Još jednom ću ponoviti, da ne bih dalje dužio, da će poslanička grupa SPS podržati vaš zaključak. Vaš zaključak daje zaista nešto što je izuzetno dobar prikaz faktičkog stanja što se tiče borbe protiv torture i da vas stimulišemo, pohvalimo, a istovremeno tražimo od vas da nastavite borbu koju inače činite već dugo vremena i verujemo da će ona biti još uspešnija, a da ćemo vam mi u tom pravcu dati nesebičnu podršku i pomoć tamo gde tu pomoć možemo u granicama zakona da damo. Hvala vam.

Poštovani ministre Antiću, ministre Sertiću, sa saradnicima, kako je već naglasio ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, socijalisti će nesumnjivo u danu za glasanje podržati sve predloge zakona o kojima danas raspravljamo.
Osvrnuću se u svojoj diskusiji isključivo na odredbe zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, jer je nesumnjivo da je današnja rasprava, a naročito onaj polemični deo rasprave ukazao da je više nego ispravan bio stav SPS kao kategoričan stav 2001. godine, kada smo se oštro suprotstavili donošenju jednog, sada već svi vidimo i građani Srbije osećaju, pogubnog Zakona o privatizaciji, zakona koji je generisao bukvalno sve probleme koji danas izazivaju nesagledivo teške posledice, naravno, sa velikom i nesagledivom štetom.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što je upravo u tom zakonu nedostajalo ono što sada, kako Zakon o privatizaciji, a tako i predloženi tekst zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju sistemski reguliše, a to je konačno uspostavljanje kontrolnih mehanizama, kontrolnih mehanizama koji nesumnjivo moraju da sprovedu i kontrolu i nadzor nad samim ispunjenjem ugovora o privatizaciji, ispunjenjem obaveza kupaca, ispunjenjem obaveza strateškog partnera. Da je ovaj kontrolni mehanizam na bilo koji način bio uspostavljen mi ne bi danas imali ovoliko štetnih posledica sa kojima se susrećemo i na koje su mnogi poslanici ukazivali.
Ono što smo stalno ukazivali i što ćemo ponovo ukazati, gospodine Sertiću, mislim na vaše ministarstvo, jeste činjenica da je upravo zbog nedostatka te kontrole i tog nadzora dolazilo do toga da se subjekti privatizacije otuđuju u bescenje, da se pojavljuju kao kupci čak i fantomska lica, da se kupci pojave i onda fantomski nestanu, isisaju bukvalno sve iz subjekta privatizacije, iznesu i opremu i mašine, ostave ruinirane objekte ili gole zidove i na tome se zasniva kompletan proces privatizacije. Naravno da ova sistemska rešenja u tom pravcu predstavljaju barijeru kako za takve nezakonite postupke, tako i za štetu koja iz tih nezakonitih postupaka proizilazi.
Ceo dan danas je bilo govora o tome kako je osnovni cilj predloženog teksta zakona usaglašavanje sa odredbama Zakona o privatizaciji. To je tačno, ali je još tačnije da je naša obaveza, nas narodnih poslanika, a pre svega u interesu građana Srbije i svih subjekata privatizacije da sagledamo koji su to ciljevi koji će se postići donošenjem ovog predloženog teksta zakona o izmenama i dopunama Zakona. Pre svega, tako što ćemo da na osnovu već donetog Zakona o privatizaciji omogućiti da ruinirana privreda počinje već jednom da se stabilizuje, da privlačimo investicije i da stvaramo jedan teren pravne sigurnosti za investitore i strateške partnere. Kako? Jednostavno tako što, osim obaveze uvođenja pravne sigurnosti, to podrazumeva i uzročno posledičnu obavezu da strateški partner ili kupac mora prihvatiti i sam određene obaveze prilikom kupovine subjekta privatizacije.
Najvažnije je što je sada privatizacioni proces potpuno transparentan. U tom smislu, već kada se teži tom cilju, poslanička grupa SPS pruža snažnu podršku tim izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, imajući u vidu da se sada ovaj postupak čini zaista potpuno javnim, mnogi podaci dostupni građanima, dostupni kupcima, dostupni strateškim partnerima i ono što je najvažnije uz obaveznu kontrolu od strane države.
Takođe, ono što je više puta naglašeno, čini mi se gospodine ministre Sertiću, da treba posebno apostrofirati kroz ovu diskusiju, naročito imajući u vidu činjenicu da se do sada Agencija za privatizaciju pojavljiva često sa prevelikim, ne samo diskrecionim ovlašćenjima, već i sa ovlašćenjima koja su prevazilazila čak jurisdikciju sudova, pa se čak Agencija za privatizaciju nametala po svojim odlukama daleko iznad sudova, naročito u onim delovima gde Agencija za privatizaciju ima legitimaciju stečajnog upravnika.
Tačno je i nije sporno da Agencija za privatizaciju može da pokrene i stečajni postupak i likvidacioni postupak. Stečajni postupak u situacijama i ukoliko su ispunjeni uslovi koji su zakonom propisani, ukoliko se ne izmiruju obaveze, naročito finansijske obaveze subjekta privatizacije u dužem vremenskom periodu, ukoliko se ne obavlja delatnost u dužem vremenskom periodu, ne ispunjava program i da ne citiram sada sve te uslove koji su zakonom propisani.
Moramo imati u vidu jednu činjenicu koja je do sada predstavljala veliki problem, a taj problem je generisan lošim zakonskim rešenjem kada je u pitanju sama Agencija za privatizaciju. Ja ću te probleme identifikovati i nikada SPS nije prećutala tamo gde se problemi pojavljuju, već je probleme identifikovala i na iste ukazivala na pragmatičan način, a to je onako kako treba da se ukaže, a to je istina. Dakle, istinom.
Pre svega, problem se pojavljivao kod procene, vrednost imovine. Tu su se angažovale razno-razne proceniteljske kuće, kako je ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, gospodin Dejan Radenković istakao u više navrata, sa načinom rada koji podrazumeva apsolutno nezakonit rad. Više lukrativne prirode i više koristoljubive prirode nego u interesu građana.
Zbog toga smo dolazili u situaciju da se procena imovine subjekata privatizacije vrši na način koji je najblaže rečeno čudan. Osim toga angažovani su u sudskim postupcima veštaci koji takođe su imali jedan poprilično zanimljiv način veštačenja i procene imovine, koji je imao za posledicu bukvalno obezvređivanje imovine. Tome se moralo stati na put i uveren sam da se odredbama ovoga zakona tome staje na put.
Ali, kada već govorimo o samom načinu kada se Agencija za privatizaciju pojavljuje u svojstvu stečajnog upravnika, to je i za vas kao ministra privrede, ali istovremeno i za ministra finansija jako značajno naglasiti da Agencija za privatizaciju i ne mora da bude stečajni upravnik, odnosno ako ne odgovori zadatku i ukoliko ne postupa po odredbama zakona, kako Zakona o privatizaciji, tako i Zakona o stečaju, a naročito Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, logično je da Agencija za privatizaciju kao stečajni upravnik može biti zamenjena.
Nažalost, mi supstituciju Agencije za privatizaciju u nekog drugog stečajnog upravnika u zakonu nemamo jer nismo predvideli jednu takvu normu. Nemamo je ni u Zakonu o stečaju, nemamo je ni u Zakonu o privatizaciji, a nemamo je ni u odredbama Zakona o Agenciji za privatizaciju. Zato bi bilo neophodno potrebno da se upravo zbog ograničenja ovlašćenja Agencije za privatizaciju, koja nekad mogu da prerastu u samovolju, uvede jedna norma koja podrazumeva mogućnost zamene Agencije za privatizaciju kao stečajnog upravnika.
Drugi problem koji je generisala Agencija za privatizaciju jeste činjenica da je upravo Agencija za privatizaciju kao stečajni upravnik uticala na suđenje u nerazumnom roku, odnosno da je Agencija za privatizaciju uticala da se stečajni postupci odvijaju nesagledivo dugo. Kako? Upravo zbog toga što kada dođe do prodaje imovine i do oglašavanja prodaje imovine između dve neuspele javne prodaje protiče ogroman vremenski period. Nekad i znatno duže od šest meseci. To više ne sme da se dozvoli. To je nešto što opterećuje sudove. To je nešto što stavlja istovremeno i s kupcima subjekta privatizacije, pa i strateškim partnerima jedan veliki teret, jer onaj koji je rešio da uđe u postupak privatizacije i kupi subjekt privatizacije ne želi da čeka. U ovom slučaju to čekanje je neprimereno, neprimereno dugo.
Ono što takođe SPS ističe kao kvalitet u smislu pozitivnih rešenja, mislim na ona rešenja koja daju pozitivne posledice u odnosu na ranija zakonska rešenja jeste uvođenje stroge kontrole nad ispunjenjem obaveze kupca ali isto tako i stroge kontrole nad ispunjenjem obaveze strateškog partnera. Takođe, kvalitativna rešenja koja predstavljaju pomak u odnosu na ranija jeste i brisanje odredbe po kojoj se postupak privatizacije vezivao isključivo za odluke Agencije za privatizaciju bez obzira da li se radi o društvenom kapitalu ili javnom kapitalu. Hajde da razdvojimo preduzeća sa društvenim kapitalom i preduzeća sa javnim kapitalom.
Do sada je postojala jedna po dubokom ubeđenju nas u poslaničkoj grupi SPS devijantna i anahrona odredba, a to je da kod takvih subjekata privatizacije postupke sprovodi Agencija za privatizaciju, odnosno da ih ona pokreće. Upravo ovim zakonom se to sprečava, tako da sada postupke privatizacije kod subjekata privatizacije sa društvenim kapitalom pokreće resorno ministarstvo a to je vaše ministarstvo, a kod subjekata privatizacije sa javnim kapitalom pokreće Vlada a u određenim slučajevima lokalne samouprave kako je to zakon propisao. Zaista, u tom smislu poslanička grupa SPS daje snažnu podršku jednom ovako dobrom zakonskom rešenju.
Takođe, treba istaći da se kod stečajeva, na koje moram da se vratim, Agencija za privatizaciju pojavljivala u određenim situacijama sa zahtevima koji su odobravani, zato što su tako zakonski regulisani, na način koji je apsolutno neprimeren. Zašto? Zbog toga što je u stečajnom postupku Agencija za privatizaciju ispostavljala fakture sudovima, odnosno troškovnike, sa paušalnim iznosima od 50 hiljada dinara, a da ti troškovi nemaju apsolutno nikakvo pokriće. Kada se pogleda spis stečajnog predmeta, apsolutno nigde nema utemeljenje takav troškovnik.
Zbog toga je sada zaista bitno da se, kada govorimo o odredbama Zakona o privatizaciji i Agenciji za privatizaciju, kao i o odredbama Zakona o stečaju, jednostavno konačno precizira i definiše uloga Agencije za privatizaciju, kao stečajnog upravnika.
Naravno da i sve ostale odredbe na koje je ukazao moj uvaženi kolega iz Poslaničke grupe SPS, Dejan Radenković, zahtevaju pažnju i podršku i zbog toga ću ponovo ukazati da smo za to da se ove odredbe podrže, da bi izbegli nešto što se do sada pojavljivalo veoma često, a što je odvodilo kupce i strateške partnere od naših subjekata privatizacije.
Kada govorim o predlagačima, da li je to Agencija za privatizaciju, da li je to Vlada ili preduzeće, moram se pozvati na jedan primer, jedan tipičan slučaj iz mog grada iz koga ja dolazim, a to je Užice. Preduzeće „24. septembar“, koje se bavi proizvodnjom elektro-energetskih objekata, je preduzeće u stoprocentnom vlasništvu Republike Srbije. Nažalost, kada je ušlo u postupak privatizacije, pokretač je bila Agencija za privatizaciju. Nije bilo ministarstvo, nije bila Vlada. Nažalost, upravo zbog toga što je po ranijim odredbama Zakona o privatizaciji došlo do pogrešnog načina i procenjivanja imovine i do povezivanja sa kupcima, to preduzeće je ostalo bez mogućnosti da nađe bilo strateškog partnera, bilo kupca sa krajnje neizvesnom sudbinom, a znamo i sami da ta neizvesna sudbina podrazumeva stečaj, nije više likvidacija, da to podrazumeva odlazak ljudi na ulice, da to podrazumeva nemogućnost popunjavanja budžeta, da to podrazumeva ugroženost egzistencijalne prirode velikog broja porodica zaposlenih. I do čega smo došli? Došli smo do toga da je to preduzeće van interesa kupaca, van interesa strateških partnera.
Meni je kao narodnom poslaniku poznato da su se za to preduzeće, shodno programu Vlade i pozivu Vlade, da razmisle o mogućnosti da uđu u strateško partnerstvo, možda negde pojavili i oni koji bi se vezivali za ovo preduzeće, ali, imajući u vidu činjenicu da ovo preduzeće nije uspelo u nečemu što se po prirodi stvari moglo smatrati kvalitetnim rešenjem i prirodnim rešenjem, a to je reintegracija u energetski sistem, odnosno sistem elektrosnabdevanja, gde je, po prirodi delatnosti kojom se to preduzeće bavi, logično da bude sastavni deo elektroenergetskog sistema. Nažalost, zakonski okviri to nisu dozvoljavali i opet smo došli do iste posledice.
Sve ovo ukazuje da su problemi iza nas, sve ovo ukazuje da smo probleme počeli rešavati ovim predlogom zakona o izmenama Zakona o Agenciji za privatizaciju. Zbog toga, još jednom, u ime poslaničke grupe SPS ističem da će socijalisti i poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati i glasati za ovaj zakon. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, danas po ko zna koji put se na flagrantan, najgrublji mogući način krši Poslovnik.
Reklamiram čl. 104. i 106. Dozvoljavate govornicima bez upozorenja, reči koje je prethodni govornik izgovorio su, najblaže rečeno, za najminimalniju kaznu, koja se manifestuje u opomeni, ne u upozorenju, već u opomeni. Čak ni to niste učinili, imajući u vidu reči koje su ovde izgovorene, mislim da je to bilo najmanje što ste trebali da učinite.
Dostojanstvo Skupštine je ovde povređeno danas više puta. Ko je ratni zločinac, ko nije, ko se kome poklanjao, a ko ne, ne može biti rečnik ovog parlamenta, niti sme da bude rečnik ovog parlamenta. Često se ovde Poslovnik zloupotrebljava, kao što je to prethodni govornik učinio. Umesto replike, krenule su uvrede.
Zbog čega se to toleriše? Poslanici SPS nikada ni u ovom, ni u prethodnom sazivu nisu posezali za takvim rečnikom, a neće ni u buduće, ali zato isključivo tražimo i kategorički da se Poslovnik poštuje, sada predsednica, a pre toga vi, gospodine Arsiću, molim vas da u skladu sa članom 27. i svim ostalim odredbama Poslovnika vodite ovu Skupštinu kako bi građani ovu Skupštinu doživeli autoritativno zakonodavno telo.
Dakle, ono što mi pred građane predočavamo onakvi kakvi jesmo, ne želim da budemo onakvi kakav je bio prethodni govornik, ali onakvi kakvi jesmo, takav je i naš parlament. Hvala.

Zahvaljujem se predsednice.
Uvaženi ministre, predstavnici ministarstva, mislim da bi kada se stručno posmatra situacija vezana za sam Predlog zakona u odnosu na amandman, kojim se želi zakon navodno popraviti, odnosno gde se treba intervenisati, pored medicinske struke treba da u svakom slučaju i pravna struka nešto kaže. Pošto ne želim da pretendujem da sam pravnička savest, želim da ukažem na nešto što je nedvosmisleno jasno, a to je da su pravni instituti namere i nepažnje u stvari instituti koji su analogijom primenjeni i iz drugih oblasti zakona koji su procesno-pravne prirode, odnosno materijalno-pravne prirode. Konkretno, Krivični zakonik, kao i Zakon o prekršaju koji ima i procesne odredbe.
Zašto ovo govorim? Namera je nešto što je protivpravno. Namera se može dokazivati. Postavlja se pitanje - koji su to parametri za dokazivanje namere? Onda to isto možemo da kažemo kako sud dokazuje nameru za učinioca krivičnog dela koji je umišljajno izvršio krivično delo? Ako je neko nešto namerno preduzeo, to znači da je njegova svest već bila usmerena ka tome da to i želi, a onda znači da umišljajno deluje na protivpravan način.
Kako se posmatra nepažnja? Analogno nehat. Ako je nehat neki blaži oblik vinosti, onda je ovde nepažnja nešto što podrazumeva nekakav blaži stepen. U tom pravcu ne vidim ni jedan jedini razlog da se na bilo koji način menja ovaj deo zakona u članu 16, imajući u vidu da bi i u pravnom smislu došli u jedan problem, jer dokazni postupak podrazumeva mogućnost sportiste da dokazuje da njegova namera i njegova svest nije bila usredsređena na protivpravno delovanje. Ako to dokaže odgovarajućim dokaznim sredstvima koji imaju potrebnu dokaznu snagu, logično je da neće potpasti pod ovaj kvalifikativ i da neće biti sankcionisan na način kako to predviđa odredba člana 16.
Zato podržavam i obrazloženje i u ime poslaničke grupe SPS smatram da je kvalitetno napisan član 16. zakona. Hvala vam.

Hvala predsednice, opet je po amandmanu, ispred poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije.
Danas su građani mogli da čuju faktički tri mišljenja tri pravnika. Ali, da građane Srbije ne bi zbunjivali sa pravničkom teorijom, hajde sada ovaj problem da uprostimo i da krenemo od nečega što je elementarno.
Prvo i osnovno, da li je doping protiv prava? Jeste, i tu apsolutno nema nikakvih dilema. Ako je nezakonit i protivpravan, da li to znači da mora biti kažnjiv? Apsolutno tačno. Da li to znači da u toj situaciji mora da bude propisana sankcija ili kazna? Tačno je i vi ste je propisali, vi ste je sistematizovali u odredbama zakona. Ako je to što je kažnjivo navedeno taksativno u zakonu, onda su sistemi kažnjavanja jasno gradirani i ono što je za građane najvažnije da znaju jeste sledeće – ako se neko već podvrgao dopingu i protiv njega pokrenut odgovarajući postupak za utvrđivanje dopinga i to se, kako smo čuli od vrsnih lekara, utvrđuje na egzaktan način, onda teret dokazivanja mora da bude na sportisti da je doping koristio na način koji je podrazumevao da je legitiman, a da nije znao da je to nelegitimno.
Da li je u tom slučaju postupao sa nepažnjom? Pa, i ako je nešto propustio, a nije smeo da propusti, bio je dužan da taj propust na bilo koji način eliminiše, opet je odgovoran, opet mora snositi odgovarajuću sankciju. Da ne govorim o nameri, neću govoriti o umišljaju, ni direktnom ni eventualnom.
Teret dokazivanja ovde mora da bude na sportisti – zašto je nešto popio, zašto je nešto pojeo, zašto je koristio suplement, da li je znao da su to suplementi ili nisu. U ovoj situaciji, jednostavno nema potrebe da zbunjujemo građane, prilično je jasno da ono što je nezakonito mora biti sankcionisano, da mora postojati dokazni postupak, da u tom dokaznom postupku je onaj ko je, uslovno rečeno, okrivljen ima pravo na odbranu, a kroz tu odbranu da iznosi dokaze i tim dokazima da osporava tvrdnje da li je kriv ili nije kriv. Savršeno jasna stvar i mislim da zaista nema potrebe da dalje vodimo polemiku o ovoj prilično čistoj situaciji. Hvala.