Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da ministar Branko Ružić nije ovde, a prozvan je, ja nemam nameru da u njegovo ime odgovaram na prozivanja, ali imam obavezu da u ime poslaničke grupe SPS odgovorim na ono što je rečeno.

Branko Ružić kao ministar je ministar u Vladi Republike Srbije, deo je Vlade Republike Srbije koja krajnje odgovorno i posvećeno obavlja svoj posao u interesu građana. Njegova odgovornost je odgovornost Vlade. Ne preuzima nikakvu specifičnu odgovornost ovde, već zastupa one stavove koje Vlada iznosi i promoviše, realizuje opet u interesu građana.

Ovde je rečeno nešto što u stručnom smislu reči nije prihvatljivo, pa ću ja u najkraćem mogućem, u ova dva minuta, pokušati, radi zaštite prava na pravilne poruke koje idu iz ove Skupštine prema građanima i obavezu prema građanima da nešto kažem. Neću polemisati oko toga da li je nešto ustavno ili ne, jer sve što je do sada urađeno, urađeno je u skladu sa zakonom i Ustavom.

Drugo, ono što je najvažnije reći - ne možemo se baviti administrativno-tehničkim pitanjima kada su u pitanju život i zdravlje ljudi. Pečati, potpisi i sve ostalo se sprovodi isključivo u skladu sa onim što će biti, nadam se, usvojeni zakoni, isključivo u interesu građana Republike Srbije i njihovog zdravlja. Prema tome, kako će se administrativno-tehnički urediti postupak overavanja potpisa je tehnička stvar i neće biti nikakvih problema.

Da li treba da intervenišemo u drugim zakonima? Ne. Ovo su odredbe leks specijalis i one se kao leks specijalis primenjuju u odnosu na krovne zakone. Imamo mnogo drugih zakona gde to isto postoji, pa ne znam zbog čega takve kritike.

Na samom kraju, pošto sam prekoračio dva minuta, želim samo da kažem da je Vlada Republike Srbije pokazala i dokazala da je i u ovoj vanrednoj situaciji odgovorila zadatku na najbolji mogući način, a to je da su posledice koje su izazvane Korona virusom u odnosu na ostale zemlje u Srbiji neuporedivo manje, što znači da smo se uspešno izborili ili ćemo se izboriti sa pošasti koja je nadvila celu planetu. Hvala.

Zahvaljujem se, predsednice.

Za razliku od mojih kolega, kada je u pitanju povreda Poslovnika, ja ću se formalno pozvani na član 27, ali očigledno je da su ovde sve odredbe Poslovnika ili većina odredaba povređena i da je tim povredama obuhvaćen kompletan sastav ovog parlamenta. Dakle, svi poslanici koji su ovde prisutni, a zbog toga što je jedno egzibicionističko iživljavanje, koje je prisutno već duže vreme, ne samo ovde već i na ulici, poprimilo nešto što više ne može da se toleriše.

Destrukcija nema opravdanje. Opravdanje za destrukciju ne postoji ni u političkom animozitetu, ni u bilo čemu drugom što podrazumeva političku razmenu stavova i mišljenja. Destrukcija je nešto što je jako opasno, a ta opasnost iznad naših glava već duže vreme lebdi.

Prava poslanika su grubo ugrožena, počev od prava kretanja u Domu skupštine, pa do elementarnog prava na rad na sednici Skupštine. Tako nešto više ne može biti tolerisano i nulta tolerancija na takvo ponašanje mora odavde da potekne i tu sam potpuno saglasan sa mojim kolega kada je u pitanju apel prema državnim institucijama koje u konkretnom slučaju moraju da reaguju.

Imunitet narodnog poslanika bi bio potpuno obesmišljen ukoliko se ne reaguje od strane tužilaštva, odnosno pravosuđa koje u konkretnom slučaju ne sme da ostane ni nemo, ni gluvo na ovaj apel. Zbog toga poslanička grupa SPS, pridružujući se svim osudama i kritikama koje su opravdano i osnovano iznete, traži da narodni poslanici zauzmu jedinstven stav, stav osude onoga što se danas izdešavalo i što predstavlja jednu vrstu brutalnog ponašanja već duže vreme i, sa druge strane, poziv pravosuđu na postupanje u skladu sa zakonom. Hvala.

Socijalistička partija Srbije, bez obzira na to kako se posmatrala njena prošlost i politički put kojim je prolazila, nema nijednog jedinog razloga da posle svega onog što je iza nas ostalo, raznih katarzi kroz koje smo prošli, pred građanima Republike Srbije stanemo kao, mogu slobodno da kažem, respektabilna politička stranka. Ali, imajući u vidu da se neke činjenice prikazuju pred građanima subjektivno, onako kako odgovara pojedinim političkim strankama, treba reći istinu, a istina, kao jedna jedina je sledeća – Vojislav Koštunica jeste imao veći broj glasova, ali nije pobedio na izborima. Nije pobedio, jednostavno, što ga je isključivo pravni sistem, ili pravne norme, stavio u poziciju da ne može biti pobednik tih izbora i da je morao biti održan drugi izborni krug. Taj drugi izborni krug, ovde dobro svi znaju, nikad nije održan, zbog čega legalitet pobede ne postoji. Legitimitet nekog ko je dobio izbore da, legalitet nikada.

Ono što želim da istaknem ispred SPS jeste činjenica da bilo s kim da smo pravili političku koaliciju, sporazume, bilo s kim gde smo zajedno, u sinergiji politički delovali, imali smo uvek ispoljenu političku korektnost i nikada ta politička korektnost nije bila dovedena u pitanje, kao što se potvrđuje to i danas. Zahvaljujem se.

Socijalistička partija Srbije je političku cenu platila. Platila je iz razloga što objektivne činjenice ukazuju da je 5. oktobar, iako je 5. oktobar datum izneverenih očekivanja, pa mogu tako da kažem, i lažnih obećanja narodu zbog toga što se posle toga narod našao u poziciji da ne zna kome da veruje, da li da veruje onima koji su navodno pobedili na izborima 5. oktobra, rekao sam navodno, ili već kome.

Ali, ono što je bitno, bitno je istaći da ne možemo da se rukovodimo pretpostavkama i nekim budućim neizvesnim okolnostima. Da li bi izgubio Milošević u drugom izbornom krugu, to je sad pitanje koje je više retorsko nego činjenično utemeljeno. Procene možda postoje, ali činjenice ukazuju da je Milošević imao veliki broj glasova, daleko veći nego bilo ko posle njega koji je pretendovao u političkom smislu reči na tu najvišu lidersku poziciju. I to su činjenice.

Prema tome, SPS se neće nikada postideti onoga zbog čega ne treba da se stidi, ali će uvek spremno i odgovorno pred građanima pokazati da je spremna da prihvati i ono što je bilo manjkavo, loše, negativno u postupanju, političkom delovanju i svemu onome što možemo i treba da nosimo kao neku vrstu hipoteke, ali to ni u kom slučaju ne znači da sadašnja SPS ne ide putem koji podrazumeva put s jedne strane političkog preporoda, a s druge strane jednog stabilnog poverenja biračkog tela u Republici Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Replike danas ne mogu da prihvatim kao kritike na SPS kao deo vlasti, jer mi jesmo i to odgovoran deo vlasti. Očigledno je da delimo ista mišljenja i ista merila vrednosti. Vrednosni sistem nam nije različit. Moram da imenom i prezimenom ukažem, bez obzira što ću mu dozvoliti da replicira verovatno, gospodinu Jovanoviću da nije bio prisutan kada sam ovde po treći put, jer je to jednom u holu na konferenciji za novinare, jer je istakao naš predsednik poslaničke grupe Đorđe Milićević, a ja sada već drugi put ovde, ukazujući da destrukcija ne može da bude način rešavanja političkih razmirica. Da destrukcija nema opravdanja, da možemo da se konfrontiramo u bilo čemu u političkom smislu reči, ali da tu konfrontaciju nećemo moći da rešimo destrukcijom, jer ulazimo u nešto što je najopasnije, ruiniranje sistema, ruiniranje države.

Ali se gospodin Jovanović očigledno obratio na pogrešnu adresu. Ne možemo da hapsimo mi i adresa na koju treba da se obrati jeste treća grana vlasti, a to je sudstvo. S obzirom da je nezavisno i treba da bude nezavisno, niko od nas ne može potpisati nalog sudu koji sud treba da izvrši i kako da ga izvrši i koga da uhapsi i koga da procesuira.

Mi smo odavde uputili jedan vrlo jasan apel, ali samo apel da pravosuđe počne da radu, da u granicama zakona i ovlašćenja koja su propisana zakonom preduzme sve mere u pravcu procesuiranja svih onih koji sprečavaju rad ovog parlamenta i koji urušavaju ugled ove države. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministri, poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje bezrezervno podržati predloge zakona koje ste poslali Skupštini na raspravu i o kojima mi danas vodimo diskusiju.

Ja ću se najpre osvrnuti na predloge zakona koje je predložilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i prevashodno zbog građana Republike Srbije želim da istaknem jednu činjenicu koja je, po meni, veoma važna, a to je kakvu mi poruku šaljemo građanima kada komentarišemo ove zakone i kada tako čvrsto stojimo na stavu da ćemo glasati za ove zakone.

Osnovna poruka bi bila da se ovim zakonima obezbeđuju prevashodno zaštita od rizika zaražavanja, otklanjanje posledica koje mogu da nastupe upravo zbog toga i to je nešto što je u svakom slučaju u sklopu svih mera koje je Vlada Republike Srbije donela kada je u pitanju zaštita zdravlja i života građana Republike Srbije potpuno opravdana.

Međutim, treba istaći još nekoliko činjenica. Jedna koja se ne može ni u kom slučaju zanemariti, a ne može se ni dovesti u sumnju jeste da se upravo ovom merom u smislu izbornih zakona poboljšavaju izborni uslovi.

Upravo ova mera i upravo ovaj Predlog zakona kvalitativno doprinosi da se izborni uslovi, koji su već dogovoreni i gde se izašlo u susret opoziciji, i to se u celosti izašlo u susret opoziciji, još više afirmiše, još više upodobi onome što podrazumeva mogućnost demokratske političke borbe i iskazivanja političkog potencijala na demokratski način u skladu sa zakonom.

Ako imamo u vidu činjenicu da postoje jedinice lokalnih samouprava čije skupštine broje i veći broj od 50 odbornika, po zakonu je maksimalan broj 90, onda dolazimo u situaciju da s obzirom na obaveznost 30 potpisa, to znači da je to nekoliko hiljada obaveznih potpisa da bi mogla da se preda odbornička lista, a tih nekoliko hiljada potpisa podrazumeva nekoliko hiljada ljudi koji će fluktuirati ka mestu gde se tehnički ti potpisi realizuju, odnosno gde se vrši potpisivanje u upisnik javnog beležnika. To je činjenica.

Ako imate nekoliko hiljada ljudi, to podrazumeva ne samo prekoračenje onog maksimalnog broja koji je propisan, već dovođenje u situaciju jednog velikog rizika, velikog stepena rizika. Bez obzira na to što virus gubi svoj potencijal, bez obzira na to što se postepeno izlazi iz jedne velike krize izazvane pandemijom, mi imamo još uvek prisutnost virusa oko nas ili možda čak i u nama, možda smo virusonoše. Samom tom činjenicom izazivamo odgovarajući stepen opasnosti i to je, uvaženi ministre Ružiću, jedno od rešenja za koje se može smatrati da je i humano i moralno opravdano, a u svakom slučaju, usvajanjem ovog zakona i potpuno legalno.

Ovde se otvara pitanje koje izlazi iz okvira Predloga zakona, a to je pitanje koje se vezuje kako za nas kao donosioca zakona, tako i za Vladu kao predlagača zakona - da li Srbija ima dovoljan broj javnih beležnika, zbog čega smo prinuđeni da i u ovakvim situacijama omogućujemo da se u tehničkom smislu reči potpisivanje vrši u opštinama, jedinicama lokalnih samouprava, pred nadležnim organima, tamo gde nema javnih beležnika pred sudovima, odnosno licima koje sudovi ovlaste za taku vrstu posla?

Moje lično mišljenje, prevashodno sa stanovišta struke, jeste da Srbiji treba dopunski broj javnih beležnika, jer je očigledno da je ova situacija pokazala da se nije moglo odgovoriti zadatku na adekvatan način. Govorim o notarijatu u Srbiji, s jedne strane, a s druge strane, čak i da nije bilo pandemije, čak i da nije bilo ove vanredne situacije, moramo prihvatiti jednu činjenicu koja je nesporna, da veliki broj političkih stranaka nije imao dostupnost javnim beležnicima, da nisu svi mogli da realizuju onu političku aktivnost koja je obavezna da bi mogli da uđu u političku utakmicu, a to je predaja poslaničke, odnosno odborničke liste.

Prema tome, Vlada Republike Srbije i mi zajedno sa Vladom Republike Srbije ovo pitanje moramo da uzmemo u obzir da ga dobro analiziramo i da na to pitanje odgovorimo na pravi način, a isključivo u interesu građana.

Uvaženi ministre Ružiću i uvaženi ministre Lončar, dozvolite mi da kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS zauzmem jedan malo širi koncept diskusije u vezi predloga vaših zakona, zbog toga što to na neki način od nas očekuju i građani.

Hajde da pođemo od nečega što niko neće dovesti sumnju. U ovoj vanrednoj situaciji svi su radili svoj posao za koji su nadležni, tako i članovi Vlade Republike Srbije, predsednica Vlade Republike Srbije, predsednik države Srbije, na kraju i mi narodni poslanici, struka, zaposleni, svi oni koji su učestvovali u borbi protiv Koronavirusa i činjenjem i ne činjenjem.

Ono što je jako važno istaći jeste da je rezultat te borbe nedvosmisleno jasan kada su u pitanju dva ostvarena cilja. Prvi, da je Srbija sačuvala svoj zdravstveni sistem, a samim tim što je sačuvala svoj zdravstveni sistem je sačuvala živote građana i to onog najosetljivijeg dela populacije u Srbiji, a to su stari i bolesni, jer te dve činjenice su u čvrstoj korelaciji. Da nije sačuvan zdravstveni sistem, postavlja se pitanje koje bi tragične posledice bile zbog nemogućnosti smeštaja u bolnice odgovarajućeg broja, koji sigurno ne bi bio nimalo mali, niti ovoliki koliki je sada, kada su u pitanju zaraženi.

Veliko priznanje u tom smislu treba odati struci i to ne sme ni u kom slučaju da bude fraza i floskula, da ih nazivamo herojima, jer oni to uistinu jesu.

Međutim, uvaženi ministre Lončar, nadam se da ćete se saglasiti sa mnom u jednom stavu koji se jednostavno nameće, a to je stav da u ovoj situaciji su se mnogi poneli daleko od etičkih principa, od kolektivnog i etičkog kodeksa, pa smo kao posledicu svega toga imali razne teoretičare zavere, gde su se bukvalno političari stavljali u ulogu struke, a onda, uzurpirajući struku i doktrinarne stavove, nametali građanima određena razmišljanja, koja su stvarala ni manje ni više nego konfuziju.

Mi moramo biti iskreni i u onom početnom periodu borbe protiv pandemije, da je bilo odgovarajućih nesnalaženja, da je možda i struka, ne u Srbiji, nego generalno, koliziono delovala. Kad kažem koliziono, to znači da nije postojalo jedinstvo i u ocenama rizika i u ocenama onoga što podrazumeva opasnost od Koronavirusa.

Zahvaljujući tome, konfuzija se povećavala. Ali, šta je bitno istaći? Da je pored svega toga i pored tih kolizionih stavova i pored raznih zamešateljstava, koji su poticali od teoretičara zavere, najveći broj građana Srbije postupao krajnje odgovorno, verujući samo onima kojima treba verovati, a to je stručni deo tima Vlade Republike Srbije, koji je nosio najveći teret i odgovornosti i obaveze prema građanima da iznosi stavove koje je jedino moguće iznositi, a to su stavovi koji se vezuju za zaštitu života građana.

Nije socijalna distanca nešto što je floskula i fraza, već jedna ozbiljna činjenica kojoj su građani Republike Srbije se posvetili na najbolji mogući način, tako što su je poštovali. I to je nešto što podrazumeva i nivo svesti i odgovornosti i discipline građana Republike Srbije kada je u pitanju način borbe protiv Koronavirusa.

Mi u SPS smo veoma jasno, precizno se određivali prema svemu onome što se dešavalo u vezi ove pandemije i u samoj pandemiji, odnosno svemu onome što podrazumeva borbu protiv Koronavirusa. Nisu to bile ni u kom slučaju priče koje nemaju utemeljenje. Nisu to bili stavovi koji su iznošeni radi političkog marketinga.

Naprotiv, to su bili stavovi koji su građane još dodatno učvršćivali u svemu onome što podrazumeva veći stepen poverenja prema odlukama Vlade Republike Srbije i poštovanja svega onoga što je Vlada Republike Srbije učinila za građane svoje države.

Naš predsednik, Ivica Dačić, je u tom smislu izneo nekoliko veoma jasnih stavova. Prvi - pozivajući sve relevantne faktore, kako Evrope, tako i šire, da odgovore na neka pitanja na koja niko nije dao odgovor do sada, a ta pitanja, kada sve ovo prođe, će se otvoriti, a moraće se i zatvoriti, a jedini način zatvaranja jesu adekvatni, činjenično utemeljeni i stručno utemeljeni odgovori.

Niko nije, niti sme da bude, pod teretom bilo kakvih predrasuda, pa i kada su predrasude o vakcinisanju u pitanju.

Mi kao građani Republike Srbije moramo prevashodno biti odgovorni prema sebi i svojim najbližima, a to znači da očekujemo da i taj proces koji dolazi, neminovno dolazi, a to je proces pronalaženja delotvornog leka protiv Koronavirusa, prevencije protiv Koronavirusa, podrazumeva nešto što će biti isključivo bezbedno za građane Republike Srbije, a to znači bezbedno za naše zdravlje.

Jedino u tom smislu, jedino kroz taj fokus možemo i morati posmatrati situaciju koja dolazi, a koja se vezuje i za vakcinisanje i za pronalaženje efikasnih, odnosno delotvornih lekova.

Kad sam rekao da je svako radio svoj posao krajnje odgovorno, a jeste, moram da ukažem na nešto što podrazumeva izuzetak od toga. I biću vrlo precizan, kritičan, ali krajnje objektivan. Ne ličan, jer sam kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS dužan da iznesem i naš politički stav.

Jedan deo, i to samo jedan deo treće grane vlasti, nije odgovorio onom zadatku koji je pred njega postavljen, a to je deo pravosudnog sistema. Zašto ovo kažem i smatram da je činjenično utemeljeno?

Izlazimo iz krize, ulazimo u jedan proces koji podrazumeva normalizaciju života u Srbiji, a imamo institucije koje nisu spremne da počnu da rade. To su naši sudovi, i to prevashodno prvostepeni sudovi.

Mi kao građani Republike Srbije koji imaju prevashodno elementarno pravo, Ustavom garantovano, da uvek mogu da ostvare dostupnost sudu, a istovremeno i da od suda očekuju prevashodno jednakost pred zakonom i pravnu sigurnost, sada smo u situaciji da čekamo kada će doći do početka rada jedne vrlo važne institucije, a to je treća građana vlasti.

Štetu trpe građani Republike Srbije. Zato ne može biti odgovorno Ministarstvo pravde, jer nije nadležno, ali je nadležan Visoki savet sudstva, koji mora da da preporuke i uputstva na osnovu stavova struke, na koji način treba pristupiti početku rada nakon ukidanja vanrednog stanja i normalizacije svih životnih tokova u Republici Srbiji.

Uvaženi ministri, mi toga još uvek nemamo. Sa stanovišta isključivo profesije, moram da kažem da tu zbog nemogućnosti adekvatnog početka rada trpi advokatura i trpe građani kao stranke. Zašto advokatura? Zbog toga što je i uz pomoć Vlade Republike Srbije, gde su advokati ostvarili benefit da dobiju po 30 hiljada dinara mesečno, kao neku vrstu podrške, pomoći u situaciji kada ne može da se radi, a za to vreme sudije su na radu kod kuće, a ostvaruju punu platu, uvaženi ministre, puni iznos zarade. Da li je taj puni iznos zarade nešto što može da se prihvati, neću reći za nerad, ali u svakom slučaju za situaciju u kojoj nismo svi u istoj poziciji i možemo slobodno govoriti o određenim vrstama diskriminacije.

Ovo što govorim, govorim krajnje dobronamerno. Jer, dok su pojedine institucije neprekidno radile, gde ste vi danonoćno radili, drugi nisu, a ostvarili su svoja prava iz rada i po osnovu rada. I umesto da barem sa moralnog aspekta ostvare pravo na godišnji odmor u maju mesecu, kako bi se zakazala ročišta u junu, julu, avgustu - ne. I onda ćemo imati situaciju da će to biti tamo negde do kraja godine ili možda u novoj godini.

Da se ne bih dalje udaljavao od onog što podrazumeva temu, a rekao sam da je ovo širi kontekst onoga što želim da prokomentarišem kada je u pitanju rad Vlade u vreme vanrednog stanja, borbe protiv Koronavirusa, moram samo da podsetim ono što je već nekoliko puta istakao moj uvaženi kolega Žarko Obradović prilikom diskusije upravo na teme koje se vezuju za borbu protiv Koronavirusa i sve ono što je Vlada preduzimala u toj borbi. Ja to u ime poslaničke grupe SPS, uvaženi ministri, bezrezervno podržavam. Ne postoji nijedan jedini razlog da se dovede bilo šta u sumnju što je učinjeno u korist građana.

Zato ću na samom kraju podržati prevashodno predlog za pooštravanje kazni, koja podrazumeva posledicu protivpravnog delovanja zbog povrede određenog dela mera zaštite, s jedne strane, a sa druge strane afirmisati sve ono što je uradilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, počev od otvaranja kontakt centra preko koga su građani mogli da dobiju adekvatne informacije, smernice, instrukcije, da podnesu prijave, i to za razna protivpravna delovanja raznih delova državnog sistema, kao što su nezakonito otpuštanje zaposlenih, nezakonito povećavanje cena, pa do nećemo reći banalnih i trivijalnih poziva, ali u svakom slučaju poziva koji su svakodnevni život građana Republike Srbije, a ti pozivi su bili od onih kojima je to bilo najpreče - kad mogu da izađu, koliko vremena da provedu napolju, na koji način da koriste zaštitnu opremu, itd.

Uvaženi ministre Ružiću, za svaku pohvalu je činjenica da je vaše ministarstvo obezbedilo neophodne potrebe jedinicama lokalnih samouprava kada je u pitanju organizacija zaštite zdravlja na nivou ili teritorijama jedinica lokalnih samouprava u vidu prosleđivanja ili dostavljanja zaštitne opreme i svega ostalog što ste učini.

Oba vaša predloga, i to je poslednje što ću reći, su za svako uvažavanje i poštovanje. Poslanička grupa SPS će za vaše predloge glasati u danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvaženi ministre, bilo bi krajnje deplasirano izneti bilo kakav komentar u odnosu na ono što ste rekli, jer je sve tačno, s tim što sam dužan da skrenem pažnju na nešto što je možda pogrešno protumačeno, čak ni pomisao na kritiku struke ne postoji.

Ako sam govorio o nekom kolizionom delovanju struke u smislu različitih stavova, u smislu iznošenja ocena koje nisu saglasne, kao građanin posmatram isključivo sa jednog aspekta, da se svi mi, a prevashodno struka, nalazimo pred problemom pred kojim se nikad nismo našli, ne mi, nego brojni, da ih tako nazovemo, naši prethodnici. Nikada se niko nije suočio sa nečim što je toliko nepoznato kao Koronavirus. Logično je da sa tog aspekta se iznose različite ocene, ali ni malo zlonamerne, već krajnje dobronamerne i u pokušaju da se problem reši, nikako drugačije.

Ali, da su postojale zloupotrebe, pa to je toliko očigledno, da bi bilo krajnje banalizovanje cele priče da sad govorim ko je i na koji način zloupotrebljavao celu ovu situaciju. Da li bi se vi mešali u pravnu struku ili ja u medicinu? Nikad. Ali, i sami znate da smo imali sijaset situacija preko društvenih mreža, i ko zna čega sve ne, gde smo imali priliku da vidimo one, koji su, mogu čak posumnjati, da su namerno želeli da stvore jednu atmosferu dodatnog pritiska, dodatnog straha, zarad nekih ličnih interesa, političkih poena, ili čega već. U svakom slučaju, u svemu ostalom smo potpuno saglasni. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući i smatram da ste to trebali da uradite i malo pre.

Pre svega želim da kažem da stabilnost i snaga jedne političke stranke uvek ima odraz u biračkom telu. Taj odraz SPS ima u kontinuitetu od svog osnivanja, a najbolji je dokaz za to da nikad izlazila iz parlamenta nije i siguran sam da neće.

(Aleksandar Šešelj: Još bolje iz vlasti.)

Upravo tako, zbog toga što zavređuje i zaslužuje poverenje građana, zato i jeste u vlasti. U vlasti može biti samo onaj kome građani veruju, u konkretnom slučaju, Socijalistička partija Srbije nema nijedan jedini razlog da u to sumnja, što pokazuju rezultati iz izbornog procesa u izborni proces.

Ono što krasi Socijalističku partiju Srbije, nesumnjivo jeste njena trajnost, trideset godina, njena državotvornost, ono što druge stranke nemaju, a mi imamo, a to je da se ne mešamo u bilo šta što je lično i što je imanentno isključivo u unutrašnjim pitanjima drugih političkih stranaka. Naše pozicije na poslaničkoj listi su naša unutrašnja stvar, ali je zato uvek poslanička lista respektabilna i odražava pristojnost, odražava poštovanje demokratskih načela u parlamentarnom radu i odražava posvećenost i odgovornost. To niko ne može da dovede u sumnju ni u ovom sazivu parlamenta.

Na kraju, sve stranke su manje ili više liderske. Naš lider, prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, nesumnjivo ima izuzetno veliki rejting u političkom smislu reči koji se odražava i na rejting naše stranke i mi smo na to ponosni. Iza toga stoje ministri sa svojim radom, koji je nesumnjivo posvećen, odgovoran, pre svega, u interesu građana Republike Srbije. O tome neka razmišljaju druge stranke, a mi ćemo se time samo ponositi. Hvala.

Zahvaljujem.

U toku današnjih, a i jučerašnjih diskusija, čuli smo jedno mišljenje da je navodno uvođenje vanrednog stanja bilo neustavno i da je to, navodno, kako to reče neko od poslanika s ove strane, nesporno. Pa, to je isključivo sporno, jer nije tačno.

Ono što nije sporno i što ni u kom slučaju ne može da se dovede u sumnju jesu dve činjenice. Prva, da smo sačuvali zdravstveni sistem, da je ostao stabilan, da nismo doživeli sudbinu Italije, Amerike, Francuske, Španije itd, iako je neuporedivo ono što imamo kod nas u odnosu na ono što imaju oni, kako u privrednom, tako i u drugom smislu reči. Druga nesporna činjenica jeste da još uvek o virusu, kao pošasti koja se nadvila nad zemaljskom kuglom, veoma, veoma malo znamo, svakako više nego pre mesec, pre mesec i po, dva, možda i više, ali i dalje vrlo malo.

Kad je nešto nepoznato, uvek se pojavljuje, i to je prirodna emocija, strah od nepoznatog. Ali, uvaženi ministri, u strahu nisu samo velike oči. Nažalost, u strahu postoji nešto što se često kaže – manjak znanja, a višak samopouzdanja, i onda dolazimo do raznih iscelitelja, proroka, teoretičara zavera, mnogo čega drugog, koji se pojavljuju kao pozvani i kompetentni da komentarišu nešto što ne smeju da komentarišu, jer ne znaju.

Ja ću se vratiti u svojoj diskusiji na ono što je čisto pravni fokus vanrednog stanja. Ovo što ću reći svi pravnici, bez izuzetaka, posmatraju na isti način - ipso facto ipso jure. Šta to znači? I činjenično i pravno.

Mi nismo ti koji ćemo dati ocenu da li je nešto ustavno ili neustavno, jer ne možemo uzurpirati nadležnost Ustavnog suda. Jedino Ustavni sud može da kaže da li je odluka i ovog tela ustavna ili ne. Ali, ono što sasvim sigurno i što ću se složiti sa svojim kolegama iz struke, odluka Vlade o zabrani kretanja ne može da bude osnov uvođenja vanrednog stanja, jer ako bi se to dozvolilo, onda bi Vlada imala supremaciju nad Skupštinom, a ne suprotno. Ali, to ni u kom slučaju ne znači da je uvođenje vanrednog stanja bilo neustavno.

Zašto? Zbog toga što mi kao Skupština donosimo odluku kojom validiramo uvođenje vanrednog stanja. Validiramo, uvažavajući u obzir tri okolnosti. Ja vas molim, uvažene kolega, kao i građani Republike Srbije, da ih pažljivo razmotrimo u vrlo kratkom vremenu.

Prvo, da li postojala epidemiološka analiza stanja u kojem se Srbija nalazila i danas se nalazi?

Drugo, posledice koje su mogle nastupiti da vanredno stanje nije proglašeno.

Treće, najvažnije, rezultati koji su ostvareni, a u uzročnoj vezi su sa uvođenjem vanrednog stanja.

Uvaženi ministri, ajmo da krenemo od suštine istine. Da li je postojala epidemiološka analiza? Jeste. Da li je ta analiza ukazivala na ogromnu virulentnost, na ogromni stepen zaražavanja i u tom trenutku sazivanje Skupštine koju opasnost predstavlja? Da li smo mi svi svesni ovde, da li smo u ovom trenutku, neko od nas virusonoša? Šta može, ne daj Bože, da se desi za 15, 20 dana? Ko će da snosi odgovornost u tom slučaju? Onaj ko je sazvao Skupštinu. Ono što se tada dešavalo, kad se uvodilo vanredno stanje, zasnovano je na nalazima struke, a to je epidemiološka analiza.

Drugo, posledice. Pa, nisu to samo posledice koje smo čuli ovde, one su mnogo šire, vi ih mnogo više znate, ali je činjenica da među poslanicima ima onih koji, nažalost, imaju kompromitovane bolesti, narušeno zdravlje. Da li takve ljude treba izlagati opasnostima? To je pitanje na koje je odgovor jasan, možda da kažem čak i neupitan, ali sam ga postavio isključivo iz pravnog fokusa.

Treće, rezultati koje je dalo vanredno stanje su nemerljivi, zbog toga što dolazimo u situaciju da mere ublažavamo, da polako počinjemo da izlazimo iz krize i da vidimo da je ne svetlo na kraju tunela prisutno, nego da smo mi već iskoračili u pravcu rešavanja problema.

Kada su u pitanju mere, uvaženi ministri i predsednice Vlade, mere sa pravnog aspekta moraju imati dve funkcije. Prva funkcija jeste da budu u funkciji otklanjanja uzroka vanrednog stanja, a druga je da te iste mere koje podrazumevaju određena ograničenja, prevashodno ograničenje kretanja, jesu delotvorne.

Da li su ove dve funkcije ispunjenje? Naravno da jesu i tu apsolutno ne postoji ni jedna jedina dilema. Da li bilo koja mera van funkcije otklanjanja uzroka vanrednog stanja? Ni jedna. Da li su mere delotvorne? Već sada se pokazuje da jesu delotvorne.

Gospodo, ovo su činjenice koje ne mogu da se dovode u sumnju. Ovo je ono što se zove ipso fakto, u pravnom smislu reči, i ovo su razlozi i činjenice koje se podvode pod odgovarajuću normu, pod odgovarajuću odredbu Ustava. To je član 200. stav 5. Ustava koji kaže: „Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, mere kojim se odstupa od ljudskih i manjinskih prava može propisati Vlada Republike Srbije uredbom u supotpis predsednika Republike Srbije.“

Šta je ovde neustavno? Šta je ovde ono što je protivno Ustavu? Šta je ovde ono što bi predstavljalo povredu ove norme i činjenica na koje sam ukazao? Šta je to što može da se kao kontra argument iskoristi, a da se kvalifikuje – ne, apsolutno netačno je? Jedino što je tačno, tačno je da u ove tri grane vlasti izvršna ne može biti iznad zakonodavne. To je tačno i oko toga ne postoji ni jedna jedina dilema, ali isto tako ne može da postoji ni jedna jedina dilema u pogledu ustavnosti uvođenja vanrednog stanja.

Na samom kraju želim da istaknem još nešto što je jako važno reći. Mi socijalisti u poslaničkog grupi SPS, što se tiče 1. maja, pozivamo građane da zbog svog zdravlja poštuju mere koje su na snazi, da čuvaju sebe i čuvaju druge, a sasvim smo sigurni da će svi slobodoumni levo opredeljeni građani i te kako dobro znati da ovaj praznik proslave na način kako ovo stanje nalaže, kako nalaže ova situacija, a simbol 1. maja ostaće večit i on se nikad neće promeniti upravo zbog toga što se radi o prazniku posvećenom ogromnom broju građana celog sveta koji ga praznuju.

Pozivam sve narodne poslanike da podrže sve predloge Vlade, kada je u pitanju naša obaveza da potvrdimo validnost uvođenja vanrednog stanja i da potvrdimo ispravnost i pravnu pravilnost uredaba, odnosno mera koje su donete zbog vanrednog stanja. Hvala.

(Vojislav Šešelj: Replika.)

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Pre svega, voleo bih da pogledamo transkript mog izlaganja. Ni jednom jedinom rečju, ni jednim jedinim slovom nisam rekao da se ne mogu osporavati odluke Ustavnog suda. Rekao sam samo jednu jedinu rečenicu iza koje čvrsto stojim. Mi ne možemo uzurpirati nadležnost Ustavnog suda, jer je jedino Ustavni sud nadležan da ocenjuje ustavnost ili neustavnost pojedinačnog akta, na kraju krajeva, i odluke Skupštine Republike Srbije. Niko drugi i tu supremaciju pravno niko ne može ni imati. To su bile moje reči i iza tih reči kategorički stojim.

Što se tiče mera, isto tako sam rekao i precizno ću ponoviti, mere su u funkciji otklanjanja uzroka vanrednog stanja. One moraju imati neku svoju delotvornost. Da li je imaju, imale su, neki rezultati pokazuju, vreme će pokazati do kraja.

Ono što je najvažnije, postoje pravne okolnosti oko koje je struka podeljena. Malopre je komentarisano oko suđenja preko skajpa. Kao advokat, slažem se da postoji mogućnost da dođe do povrede načela neposrednosti u postupku, da dođe do mogućnosti povrede načela pravičnosti u postupku. Da li je možda trebala izmena ZKP-a u tom pravcu? Da li je bilo vremena da se uradi izmena ZKP-a?

Ono što je bitno, bitno je reći da li je ta mera bila u funkciji otklanjanja uzroka zbog kojih je zavedeno vanredno stanje? Jeste. Da li ta mera ima svoju delotvornost kad štiti prisutne od mogućnosti zaražavanja? Da. To struka kaže.

Da li se Skupština mogla sastati? U članu 200. stav 5. Ustava Republike Srbije nigde nije propisano ko će da utvrdi razlog nemogućnosti sastajanja, niti je to dato u nadležnost Skupštini. Ali sam zato vrlo precizno rekao da postoje tri okolnosti koje se moraju imati u vidu kada se donosi odluka od strane onoga na koga Skupština prenosi ovlašćenje da donese ove mere. To je u ovom slučaju učinjeno. Hvala.

Zahvaljujem se, predsednice.

Imajući u vidu da sam u načelnoj raspravi istakao određene probleme u praktičnoj primeni zakona, sada želim ponovo da ih afirmišem ili reafirmišem.

S obzirom da je određena nedorečenost u normama zakona, odnosno proizvoljnost kada je u pitanju bilo normiranje nekih suštinskih odredaba Zakona o oružju i municiji, to je u praktičnom smislu imalo za posledicu da ovlašćena službena lica MUP-a postupaju nekada i na štetu građana Republike Srbije, odnosno na štetu građana Republike Srbije se čak oduzima oružje i tamo gde nama protivpravnog delovanja, nema protivpravnog ponašanja.

Znači, ni u kom slučaju Poslanička grupa SPS nije stala na stanovište da je zakon loš. Ne, naprotiv, zakon ima i te kako dobrih i kvalitativnih rešenja, ali ono što je loše, loše je što su neprecizne norme koje se odnose na postupanje odgovarajućih organa MUP-a kada je u pitanju oduzimanje oružja. Tu se pojavljuje voluntarizam, tu se pojavljuje maltene, da kažem više od onoga što podrazumeva diskreciono pravo ovlašćenih službenih lica. Onda se građani pojavljuju maltene, u pežorativnom smislu reči, kao žrtve jedne procedure koja je pod 1) nejasna, pod 2) konfuzna, pod 3) nedorečena, pa se postavlja pitanje kako nadoknaditi štetu, i materijalnu i nematerijalnu, svima onima kojima je oružje oduzeto?

Prema tome, ono što nije obuhvat Predloga zakona o kome danas raspravljamo treba da bude i te kako razlog budućem predlagaču, opet MUP-u, kako bi ove probleme koji se u praksi pojavljuju rešio ili novim zakonom ili izmenama i dopunama zakona. Hvala.

Zahvaljujem se, predsednice.

Poštovani građani Srbije, poštovani narodni poslanici, međunarodni položaj Srbije nesumnjivo iz dana u dan jača. Diplomatska aktivnost i diplomatski potencijal koji Srbija iskazuje daje nemerljive rezultate. Pre svega, zahvaljujući aktivnosti predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, Srbija je doživela još jedan u nizu epiloga međunarodnog priznanja i uvažavanja međunarodnog položaja. Konkretno, Sijera Leone kao država Južne Afrike je povukla priznanje Kosova, što nesumnjivo potvrđuje da je Srbija postigla nemerljiv uspeh, jer više Kosovo ni u kom slučaju nema čak ni približno polovičnu većinu kada su u pitanju Ujedinjene nacije i članstvo zemalja u UN.

Zbog toga, poslanička grupa SPS prevashodno pozdravlja povlačenje priznanja tzv. nezavisnog Kosova i od Sijera Leonea i daje još jednom bezrezervnu podršku prevashodno onima koji su dali i uložili najviše truda i energije da bi se diplomatski potencijal doveo na ovaj nivo na kome je sada, a to su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić.

Zarad javnosti, postavlja se pitanje da li se može staviti znak jednakosti između taksi koje su nezakonito i neprimereno uvele privremene institucije iz Prištine, i to od 100% na proizvode iz Republike Srbije i države Bosne, odnosno Federacije Bosne i Hercegovine u odnosu na diplomatsku aktivnost Srbije, kada se radi o povlačenju priznanja nezavisnosti Kosova?

Naravno da tu jednakost prevashodno iz čisto političko-propagandnih razloga afirmišu predstavnici privremenih institucija sa Kosova. Međutim, takav znak jednakosti ni u kom slučaju ne može da se postavi, jer je povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova imperativ Srbije, zbog toga što Srbija na ovaj način dokazuje i pokazuje da u međunarodno-pravnom smislu reči više niko Srbiji ne može nametati stavove, više niko Srbiji ne može na bilo koji način stavljati do znanja šta treba i kako treba da radi, zbog toga što Srbija ima svoj kurs, svoju politiku, a ta politika podrazumeva prevashodno zaštitu suvereniteta Republike Srbije, kao i zaštitu nacionalnih interesa Srba na teritoriji Kosova.

Postavlja se pitanje koliku štetu ovakvoj međunarodnoj aktivnosti Republike Srbije nanose oni koji pokušavaju da devalviraju ovakve rezultate diplomatije koju Srbija vodi, a to su mnogobrojni i razni opozicioni, da ih nazovemo lideri, takozvanih opozicionih stranaka koji upravo ovde u skupštinskom holu, ako ništa drugo, prepričavaju ono što komentarišu zvaničnici iz Prištine, iz privremenih institucija Kosova i na taj način, ako ništa drugo, u svakom slučaju devalviraju sve rezultate i kompletan diplomatski napredak koji je učinila Srbija.

Postavlja se pitanje koliku štetu na taj način nanose Srbiji, koliku štetu nanose međunarodnom ugledu Srbije i da li je sve ovo što je kao tolerantno ispoljeno prema njima zaista dovoljno da se konačno upravo oni dozovu pameti i da postanu ne kvazi patriote nego istinske patriote i borci za svoju državu, što do sada nisu iskazali.

Iz ovih skupštinskih redova ih pozivamo da, umesto populističke priče, umesto afera kojima su skloni, spletkarenja i svega drugog, zaista podrže ono što svako ko ovoj Srbiji i građanima Srbije želi dobro podržava, a to je i dalje jačanje međunarodnog ugleda Srbije, i dalja snažna diplomatska aktivnost, sve do momenta dok privremene institucije Kosova konačno ne prihvate dijalog kao jedino rešenje pitanja Kosova i Metohije. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poslanička grupa SPS će podržati Predlog zakona naših uvaženih kolega, imajući u vidu da se tim zakonom konačno reguliše jedno sporno pitanje koje bi moglo da ima čak i teže posledice ukoliko se ovaj zakon sada ne bi doneo i ukoliko u praksi ne bi proizveo ono što od njega očekuje ogroman broj građana Republike Srbije.

Konkretno, radi se o vlasnicima oružja. Njih je negde oko 650.000 u Srbiji koji poseduju otprilike negde oko 950.000 komada cevi, što dugih, što kratkih. Dakle, u interesu, ne samo njih, već i svih građana Republike Srbije jeste da se jedan zakon, koji u praktičnom smislu reči treba da proizvede puni efekat, a to sada nije moguće, upravo Predlogom zakona koji su naše uvažene kolege predložile i našom podrškom, što u svakom slučaju za SPS nije sporno, može proizvesti baš tu posledicu, a to je da u praktičnom smislu reči omogućimo onim građanima Republike Srbije koji su vlasnici oružja da svoju dokumentaciju usklade sa odredbama ovog zakona.

Zbog toga ću najpre krenuti od terminologije, za koju smatram da nije adekvatna u zakonu, ne predlogu zakona o kome raspravljamo, već o zakonu na koji je inače intervencija učinjena od strane naših uvaženih kolega koji su predložili izmene i dopune ovog zakona. Radi se o terminologiji koja bi u nekom budućem periodu u nekim drugim intervencijama u zakonu, bilo donošenjem izmena i dopuna postojećeg zakona ili potpuno novog zakona, bila daleko bolja nego što je postojeća.

Konkretno, sporan je termin preregistracije. Taj termin u svakom slučaju nije adekvatan. Zašto? Zbog toga što ovaj zakona obuhvata građane, odnosno vlasnike oružja koji su već jednom registrovali svoje oružje. Ako su ih registrovali i uredno se evidentiraju kao vlasnici kod odgovarajućih službi MUP-a koji vode javne evidencije i javne upisnike, onda se kao logično postavlja pitanje zbog čega bi se to oružje koje je uredno, legitimno i legalno registrovano moralo ponovo registrovati, ukoliko je plaćena taksa, izvršena ili izmirene sve obaveze? Sve te obaveze su bile na teret vlasnika oružja. Zašto onda nova registracija i zašto novi namet i zašto novi teret troškova vlasnicima oružja? Zbog toga u konkretnom slučaju treba koristiti drugi termin, a taj termin je jedino moguće koristiti kao pravilan - zamena dokumentacije oružju, odnosno oružanih listova, ili bolje reći usklađivanje dokumentacije kada je u pitanju obaveza vlasnika oružja onako kako je to propisano zakonom.

Naravno da se u ovoj situaciji mora voditi računa o onom tzv. finansijskom aspektu ili teretu troškova koji će građani podneti primenom ovog zakona. U tom smislu SPS snažno podržava ne samo ovde predlagača, već i zakonodavca koji je umanjio troškove kada su u pitanju odgovarajuće takse, ja ću opet reći ne za preregistraciju nego za usklađivanje. Recimo, za lovački karabin, pištolj, revolver, najpre je taksa bila 5.300 dinara, a sada je smanjena na 2.800 dinara, za neolučene cevi, lovačke puške i sačmare prvo je bila 2.800, a sada je smanjena na 1.330 dinara.

Međutim, pored ovih taksi postoje i neke druge dažbine koje terete građane, a koje nisu male. Konkretno, radi se o uverenjima o položenom ispitu za rukovanje oružjem, a poznato je da ta uverenja izdaju lovačka udruženja ili lovačka društva koja su ovlašćena da sprovedu istovremeno i trening, odnosno edukaciju za sve vlasnike oružja, naročito potencijalne. Ti iznosi su od 6.000 do 9.000 dinara, a za čuvanje oružja u posebnim sanducima ili ostavama gde je to zakonom propisano, takva, hajde da je nazovemo slobodno privilegija vlasnika oružja košta 6.000 do 15.000 dinara.

Dakle, radi se o troškovima koji nisu mali, pa je onda, ponovo ću se vratiti na termin preregistracija kao apsolutno neadekvatan, jedan poseban namet vlasnicima oružja koji treba racionalizovati još više i u budućim zakonskim predlozima težiti ka tome da se vlasnici oružja što više relaksiraju kada su u pitanju njihove obaveze prema državi u pogledu svega onoga što podrazumeva usklađivanje sa zakonom, a vezuje se za upis vlasnika oružja i samog oružja u javne evidencije.

Ono što posebno zavređuje pažnju jeste nedorečenost i nepreciznost postojećeg zakona. Zbog čega ovog govorim? Zbog toga što se upravo zbog normiranja, koje se ne može prihvatiti kao pravno pravilno i ispravno, dolazi u situaciju da se od strane ovlašćenih službenih lica MUP-a kroz odgovarajuća diskreciona prava ili ovlašćenja, možemo slobodno reći i voluntarizam, ugrožavaju ili ograničavaju stečena prava građana Republike Srbije kada je u pitanju oružje. Zašto stečena prava? Zbog toga što se radi o građanima koji su potpuno regularno, potpuno legalno stekli oružje i upisali sebe kao vlasnike, a samim tim evidentirali oružje nad kojem jesu vlasnici kod odgovarajućih službi, odnosno nadležnih službi MUP-a.

Međutim, zbog određenih nedorečenosti i nepreciznosti u samom zakonu, a naročito proizvoljnog tumačenja, čak i tamo gde ne postoji bilo kakvo protivpravno delovanje, čak i gde ne postoji ogrešenje o zakon, čak tamo gde ne postoji bilo šta što građanin kao vlasnik oružja preduzima na bilo čiju štetu, a ne preduzima, oružje se oduzima. Tu se pojavljuju okolnosti koje nisu ni malo prijatne kako za vlasnike oružja, tako i za eventualno njihove sledbenike. Jer, da podsetim, ovde se ne radi samo o vlasnicima oružja, ovde se radi i o onima koji su dobili trofejno oružje, koji su nasledili oružje. Ovde se radi i o odgovarajućim streljačkim sportskim organizacijama koje se streljaštvom bave kao sportom, a koriste oružje kao sredstvo kojim se sport upražnjava.

Prema tome, mislim da je neophodno potrebno da se zakon ovakav kakav jeste po kvalitetu unapredi. Ukoliko ostane ovakav zakon, u toj situaciji ćemo imati mnogo više problema nego sada, jer je ogroman broj oduzetog oružja, a postavlja se pitanje pravnog osnova oduzimanja tog oružja, imajući u vidu da pravni osnov u velikom broju slučajeva ne postoji, odnosno da je taj i taj pravni osnov iskonstruisan, pa se čak oružje oduzima od građana i u slučaju kada građani apsolutno ništa nisu, da tako kažemo, da ne banalizujem, ništa nisu zgrešili.

Postavlja se pitanje - na osnovu čega, na osnovu kog propisa, na osnovu kog pravnog pravila je ovlašćeno službeno lice Ministarstva unutrašnjih poslova nekom oduzelo oružje?

Nije sporno da se oružje oduzima tamo gde je to osnovano, u slučaju povrede javnog reda i mira, kršenje odredaba Zakona o javnom redu i miru i drugih imperativnih propisa. Ali, tamo gde nema apsolutno nikakvih povreda zakona ili bilo kojih drugih pripisa imperativne prirode, zbog čega se oružje oduzima i stavlja se negde, na nekakvu vrstu drugačijeg uređenja, a stečena prava vlasnika oružja ostaju značajno uskraćena, da ne kažem duboko ugrožena?

Na taj način se čak povređuje i član 6. Konvencije o zaštiti ljudskih prava, a ukoliko bi se ovo pitanje pojavilo pred Ustavnim sudom, više kao pravnik sam siguran da bi ovo bilo neustavno.

Zbog toga apelujem na predlagača da u ovom delu Zakon o oružju i municiji unapredi, odnosno da se precizira mogućnost, pravo i obaveza oduzimanja oružja od njihovih vlasnika, način oduzimanja i naravno, pravni osnov istog.

U tom pravcu, budućim izmenama i dopunama neophodno je potrebno sprovesti jednu vrstu procedure, jednu vrstu postupka edukacije ovlašćenih službenih lica pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, koji sa jedne strane moraju da budu i te kako dobro upoznati sa zakonskom regulativom, za koju kažem da mora da bude unapređena, a sa druge strane, moraju biti i usko specijalizovani kako bi ovaj zakon u praktičnoj primeni dao puni efekat.

Mislim da sve ovo što sam rekao ima i uporište u stanovištu građana, jer veliki broj građana Republike Srbije je jako nezadovoljan postupanjem od strane odgovarajućih službi ili bolje reći ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova i to nezadovoljstvo se može smatrati za ovakve situacije potpuno opravdano.

Zbog toga i jeste, još jednom ponavljam, apel na predlagača, a jedini predlagač ovde bi bilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao resorno ministarstvo, da u nekom budućem, a nadam se što skorijem periodu, verovatno u budućem sazivu Skupštine Republike Srbije, pristupi izmenama i dopunama postojećeg zakona, jer osim u ovom delu, postojeći zakon ne bi trebalo da trpi neke druge kritike.

Što se tiče razloga zbog kojih poslanička grupa SPS bezrezervno podržava predlog naših uvaženih kolega, ja moram da istaknem sledeće.

Prvo, ovde se radi o velikom broju građana Republike Srbije koji su obuhvaćeni ovim zakonom. To je 400 hiljada građana Republike Srbije. Ko su oni koji podilaze pod obuhvat ovog zakona? Ja moram da istaknem one za koje smatram da su po mom dubokom ličnom ubeđenju, a to dele i moje kolege poslanici iz poslaničke grupe SPS, oni koje najviše i dotiče ovaj zakon, to su lovačka udruženja, odnosno lovci. Iako je, što se tiče broja, dakle, kvantitativno oni ne predstavljaju neku veliku kategoriju u odnosu na građane koji u vlasništvu imaju oružje radi lične bezbednosti, uglavnom su to revolveri i pištolji, ali se radi o onoj kategoriji stanovništva, dakle, lovcima koji su kada je u pitanju primena ovog zakona, najrevnosniji, a istovremeno su uključeni na neki način i u ovu zakonsku regulativu.

Zašto kažem najrevnosniji? Pa, zbog toga što se u najvećoj meri podvrgavaju odredbama ovog zakona bez bilo kakvog ili uslovljavanja ili bilo čega što podrazumeva kritiku, osim nas građana koji njih predstavljamo, odnosno nas narodnih poslanika koji njih predstavljamo kao građane, ali istovremeno, lica koja daju veliki doprinos u svim, pre svega, humanitarnim aktivnostima u Republici Srbiji.

Lovačka udruženja su poznata po tome da su priskakala građanima u pomoć i u vanrednim situacijama i to ne mali broj. Podsećam da je nedavno jedna situacija, koja je bila izuzetno teška, izazivala ogromnu pažnju građana Republike Srbije, gde je mobilisano mnogo, mnogo ljudi, ogroman broj stanovništva, kada je nestala devojčica zbog jednog gnusnog zlodela od pedofila, u okolini Niša, Svrljiga itd. To se nedavno desilo, gde su lovci bili najangažovaniji u potrazi za nestalom devojčicom.

Dakle, oni u svakom slučaju očekuju da se zakonska regulativa prilagodi onome što podrazumeva najracionalnije, ali istovremeno i najefikasnije norme, odnosno one odredbe zakona koje će praktično biti primenjene na najbolji mogući način u interesu građana, pa i lovaca, odnosno lovačkih udruženja.

Naravno, tu si i građani koji se, kako sam rekao, bave sportskim streljaštvom, tu su i oni koji oružje poseduju isključivo iz razloga lične bezbednosti. U ruralnim područjima radi se o građanima Republike Srbije koji i zbog zaštite svoje imovine i zbog zaštite lične bezbednosti poseduju oružje. Poznato je da su brojni krajevi Republike Srbije koji su uglavnom ruralnog karaktera opterećeni činjenicom da mnogo divljih životinja, poput šakala, vukova, medveda itd, napadaju domaće životinje, uništavaju torove, stada itd, i onda je logično da veliki broj građana Republike Srbije, odnosno našeg stanovništva bude opskrbljeno oružjem kako bi zaštitili svoju imovinu, što je njihovo legitimno pravo.

U svakom slučaju, ponoviću, radi se o licima koja očekuju od nas kao narodnih poslanika da im pružimo apsolutnu pravnu sigurnost i zaštitu.

E, sad, ono što je suštinsko kada je u pitanju Predlog zakona o kome vodimo raspravu, koji je podnet od strane naših uvaženih kolega, ja moram da istaknem podršku iz dva, po meni, nesporna i nesumnjiva razloga. Prvi je veoma kratak rok za usklađivanje dokaza o vlasništvu, odnosno oružanih listova sa odredbama zakona. Imajući u vidu ogroman broj vlasnika oružja, kako sam to napomenuo i veoma kratke rokove, očigledno je da nije dobro procenjeno koji je to rok potreban da bi se sve ovo što mi sada radimo, normiramo i donosimo zakon, primenilo, odnosno kako bi se uskladila dokumentacija koju vlasnici oružja poseduju, naravno, uskladila sa zakonom. Zbog toga je taj rok potrebno produžiti.

Moje lično mišljenje je da produženje roka, dodatnog roka od dve godine, jeste dobro, ali s druge strane, ne smemo ni tim dugim rokom da dozvolimo nešto što ne bi trebalo dozvoliti, a to je da se građani Republike Srbije oglušuju o svoje obaveze.

Konkretno, smatram da mnogi jesu imali mogućnost da izvrše usklađivanje, a to nisu učinili. Za takve možda bi bilo dobro da se amandmanom i ovaj predlog zakona poboljša tako što bi se od strane MUP donelo odgovarajuće rešenje kojim bi se konkretnom pojedincu, konkretnom licu dao nalog da u propisanom roku, koji može da traje, hajde da uzmemo za primer tri ili šest meseci, izvrši sve što je potrebno kako bi izvršio usklađivanje, ne preregistraciju, nego usklađivanje. Izbegavam ovaj termin preregistracija, zbog toga što mi se čini krajnje neadekvatan.

Za tih šest meseci, po nalogu koji dobija rešenjem, svaki građanin, svako od nas koji raspolaže oružjem bi bio dužan da postupi po tom nalogu pod pretnjom odgovarajućeg sankcionisanja. Onda bi na neki način u praktičnom smislu reči doveli do dve posledice koje su jako važne, a to je, prvo, pravna sigurnost građana Republike Srbije, a drugo, što bi faktički sve bezbednosne rizike ili barem većinu bezbednosnih rizika otklonili, jer bi ogroman broj ili ogroman procenat onog oružja koje se još uvek ne uvodi u sve registre, odnosno gde to sve nije usklađeno kako treba, odnosno u skladu sa zakonom, to sada bilo izvršeno.

Naravno, ovo je samo dobronamerna sugestija ili za predlagača, kao resorno ministarstvom ili za bilo koga ko po zakonu ima pravo, odnosno ima legitimaciju da bude predlagač zakona, a to može da bude i svaki poslanik, odnosno bilo ko od nas.

Mislim da je logično i sa drugog aspekta što vršimo produžavanje roka, jer bi u protivnom Ministarstvo unutrašnjih poslova, ako ne bi ovaj rok produžili, bilo obavezno da podnese čak 400 hiljada prijava, i to krivičnih prijava, zbog osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo nedozvoljeno držanje oružja.

Prema tome, kako bi se izbegla jedna takva, po meni, potpuno apsurdna situacija, naročito prema onim građanima koji su krajnje legitimno stekli svoja prava na oružju, da trpe određene posledice koje se vezuju za procesuiranja, podizanja optužnih predloga ili optužnica, osuđujućih sudskih odluka i tako dalje.

Prema tome, SPS još jednom podržava naše uvažene kolege i njihov predlog, jer je suština da omogućimo svima onima koji potpadaju pod ovaj zakon da usklade svoje oružane listove sa odredbama zakona i još jednom stoji apel na predlagaču da konačno precizira i pravilno normira sve odredbe zakona o kojem vodimo raspravu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da smo na Odboru za pravosuđe, kao i Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, ocenili amandmane i to odborske amandmane kao jako korisne, a samim tim i kvalitativno poboljšavaju zakon o kome raspravljamo, nesumnjivo je da konačno dobijamo jedan tekst predloga zakona koji će u punom kapacitetu zadovoljiti sve interese, prevashodno interese onih na koje se odnosi.

Dakle, sve intervencije koje su činili do sada roditelji, sve intervencije koje su išle u pravcu da se izvrše određene korekcije kako bi se što više približio zakon potrebama roditelja koji bukvalno istražuju sve ono što se vezuje za, kako da kažemo, nestale bebe sa jedne strane, a sa druge strane, za ispitivanje okolnosti koje su uticale da se ti nemili događaji dese, sada imamo sadržane u amandmanima o kojima i raspravljamo i koje sam siguran da treba usvojiti.

Ono što je jako važno istaći da današnje kritike koje su iznete, čak i ove amandmane i predloženi tekst zakona, svakako nemaju utemeljenje više su populističkog karaktera i imaju samo za cilj jednu vrstu političkog marketinga, što je legitimno pravo. Mi socijalisti i ja protiv toga apsolutno nemamo ništa.

Naravno, s druge strane, ono što je jako važno za građane Republike Srbije, jeste činjenica da sada imamo jedan kompletan, ali bukvalno sveobuhvatan, normiran i to jako dobro normiran Predlog zakona, gde se daje legitimacija za pokretanje postupka i onima koji tu legitimaciju do sada nisu imali, a to su lica koja sumnjaju u svoje poreklo.

Dakle, do sada u predlogu zakona tu legitimaciju predlagača nije predlagač normirao. Sada je predlagač to prihvatio, što je jako dobro. Zaštitnik građana, takođe, ima istu legitimaciju, legitimaciju predlagača pokretanja postupka. Lično smatram, s obzirom na nadležnosti i Zaštitnika građana, da i u tom pravcu treba podržati ovaj predlog zakona.

Što se tiče novih činjenica i novih okolnosti koje treba da budu razlog za pokretanje postupka, nakon pravnosnažnog rešenja kojim je konstatovano da ne može da se utvrdi status nestalog deteta, mislim da je to već bilo normirano i definisano drugim zakonima. Konkretno, Zakon o parničnom postupku, pravnici to znaju, poznaju jedan pravni institut, zove se „beneficium novorum“ odnosno nove činjenice i nove okolnosti, koje ukoliko se pojave predstavljaju i razlog i uslov da se ponovo pokrene postupak, odnosno da se sve ono što nije moglo da se utvrdi ispita u prethodnom postupku sada učini, što je jako dobro.

Međutim, ono što bi možda pravnički trebalo da se okarakteriše i kao suvišno, to je već bilo i sadržano u drugim zakonima, Zakonu o parničnom postupku, jer Zakon o parničnom postupku koji je komplementaran sa ovim zakonom kada je u pitanju procedura.

Međutim nije ni u kom slučaju toliko bitno da bi opterećivalo i ovaj predlog zakona. Lično mislim da može takva norma da se prihvati iako je Zakon o parničnom postupku već tu situaciju obradio.

Na kraju, kada su u pitanju obaveze sudova, da dostavljaju podatke komisiji koja će moći da bude formirana na osnovu Predloga zakona o kome danas raspravljamo, mislim da tu treba biti oprezan i u nekim kasnijim, eventualno, okolnostima koje se dese prilikom praktične primene ovog zakona, da se vodi računa o tome da se ovo ni u kom slučaju ne reflektuje na sudove, kao neka vrsta pritiska na sud, jer sudovi generalno nisu ni u kakvoj obavezi da bilo kome pružaju bilo kakve podatke, osim onoga što je definisano odredbama Zakona o zaštiti podataka ili pristupu podataka, o čemu odlučuje poverenik.

Tako da, u ovom delu kada je u pitanju odnos komisije prema pravosuđu moramo imati u vidu da kvalifikacija obaveza sudova, jer tako piše, nije dobra kvalifikacija i da bi je kasnije trebalo drugačije tumačiti ili na neki način, čak i menjati u nekom budućem periodu, jer sudovi takvu obavezu nemaju niti po Ustavu smeju tako nešto da rade.

Prema tome, mislim da bi trebalo daleko obazrivije pristupiti ovom odnosu pravosuđa prema budućoj komisiji koja će biti svakako sastavljena iz različitih struktura civilnog sektora roditelja i mnogih drugih koji ovu komisiju mogu da sačinjavaju, naravno, po strukturi, ali odnos komisije i suda ne može biti supremacija nad sudom.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.

Naravno da niko ne može biti aboliran od bilo kakve odgovornosti, pa ni oni koji su prikrivali krivično delo, jer prikrivanje krivičnog dela nije ništa drugo nego krivično delo.

Nama zakasnela pamet ne treba. Mi smo barem zajedno u koaliciji sa stožernom i najvećom strankom, Srpskom naprednom strankom pokrenuli ovo pitanje koje drugi nisu pokrenuli.

Postavlja se pitanje zašto kritičari koji to danas kritikuju nisu kritikovali onda kada je to trebalo. Zbog čega tada nisu ukazivali, kao što sada ukazuju gde su te greške, gde su ti propusti? Zbog čega se tada nisu pojavili sa javnim mnjenjem sa bilo kim drugim da dignu glas i da kažu – da, postoje problemi i to ozbiljni problemi sa ozbiljnim krivičnim delima, izuzetno teškim krivičnim kvalifikacijama, pa da se tada pojave kao neko ko će da bude glas razuma. Malo je kasno sada za to, jer je to čisto populistička priča.

Ono što je jako važno, šlagvort je dao uvaženi kolega Laketić. Činjenica je da je demagogija pozivati se na hitnost postupka. Činjenica je da je demagogija reći sada koliko to treba brzo da se uradi, brzo posle 30, 40 ili više godina. Šta to znači brzo posle toliko decenija? Šta to znači brzo ako je neko ko je prikrio krivično delo ostao apsolutno van domašaja bilo kakvog procesuiranja, a samim tim daleko od osuđivanja, odnosno oglašavanja krivim i osude na odgovarajuću kaznu? Zbog čega se te činjenice ne istaknu na način kako treba, a to znači da se demistifikuje bukvalno ono sve što je prethodilo.

Ono što mi se čini da je najvažnije, nisam siguran kada govorimo o krivičnim postupcima nakon primene zakona, ovaj zakon se ne dotiče ni krivičnog gonjenja, niti se dotiče osuđivanja. Za to su primenljivi drugi zakoni, Zakonik o krivičnom postupku, Krivični zakonik i tako dalje. Ovaj zakon to ne normira, ne reguliše, ali ovaj zakon otvara prostor da se utvrde činjenice od kojih zavisi šta se sve uradilo i ko je uradio i na koji način. Da li će to biti zastarelo? Možda. Verovatno hoće, ali će postojati jedna moralna osuda društva, jedna moralna osuda društvene zajednice za sve one koji budu identifikovani kao vinovnici najgorih zlodela ili nedela i to je ono što treba da bude poruka građanima Republike Srbije.

Ako postoji bilo kakva pravna mogućnost, bilo kakvo pravno uporište za vođenje krivičnih postupaka, za procesuiranje, za isticanje bilo čega što može dovesti do naredbe o sprovođenju javnotužilačke istrage, glavnog pretresa, presude, ja bih bio srećan i siguran sam da tu sreću delim sa svima vama ovde u redovima naših poslaničkih grupa, našim klupama.

Da li će do toga doći? Ne znam, pravnički nisam siguran, ali sam siguran da će se na ovaj način doći do istine, a ta istina, kada se obelodani, sigurno je da će izazvati prave reakcije društvene zajednice prema svim onima koji su učinili zverstva prema bebama. Hvala.