Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7809">Neđo Jovanović</a>

Neđo Jovanović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Imam vreme poslaničke grupe, jer sam i prijavljen.
Vrlo kratko.
Mi smo danas raspravljali o nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa kao kapitalnom dokumentu i jednom reformskom procesu koji je ovde oročen od 2013. do 2018. godine. Međutim, to nije reformski proces koji će biti ograničen u ovom vremenskom intervalu. To je reformski proces koji će trajati znatno duže. To je jedan neprekidan tok u kome će država i ustrojstvo države i stubovi vlasti, a jedan od stubova vlasti je sudska vlast, uvek biti pod reformama, uvek unapređivan po kvalitetu, uvek bolji. Normalno je da se borimo da bude bolji.
Ono što je za mene kao ovlašćenog predstavnika SPS naročito veliko zadovoljstvo jeste da je upravo ova Vlada u kojoj participira i SPS i čiji je predsednik Ivica Dačić i potpredsednik gospodin Vučić, i vi ministre, ovaj reformski proces izneli sa svojim teretom do onog stepena koji je danas valorizovan, koji je danas vrednovan tako što je Srbija dobila datum početka pregovaračkog procesa radi ulaska u EU. To je nešto što je jako značajno.
Jako je značajno što ćemo nastaviti bez obzira ko je u vlasti, ko je u opoziciji, ove reforme koje podrazumevaju jedan jedini cilj, a to je poboljšanje kvaliteta života građana Srbije. U konkretnom slučaju, građani Srbije kroz ove reforme za koje kažem da će neprekidno trajati će uvek imati mogućnost da ostvare ono što podrazumeva ideal, jedno univerzalno načelo, a to je pravo na pravdu i pravo na ostvarenje pravde. U tom pravcu nema podele. SPS nikad nije bila u zadnjih 12 godina na čelu Ministarstva pravde, niti je vodila Ministarstvo pravde. Bez obzira na amneziju svih onih koji su ovaj reformski proces zadnjih 12 godina debelo ugrozili i bez obzira što se sada kriju i traže alibi za tako nešto, SPS će i dalje biti na reformskom putu da bi se pravosuđe postavilo na zdrave noge.
Znam da će biti teško otkloniti sve one anomalije, sve one katastrofalne greške koje su činjene i to eksperimentima nad živim ljudima, nosiocima pravosudnih funkcija, ali sam siguran da kad se te greške otklone, iako neće biti lako, neće biti jednostavno zbog toga što plaćamo štetu za takve greške, da ćemo onda biti na sasvim sigurnom putu ne samo konsolidacije pravosuđa i pravosudnog sistema, već i puta u EU, tamo gde nam je zaista i mesto. Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, javiću se po amandmanu, mada sam smatrao da je osnovano pozvati se ovde na povredu Poslovnika, imajući u vidu da se kroz amandman uvek pokušava politizovati tema. Izgleda da je sve ono što poslanici iz opozicije u poslednja dva ili tri dana čine politizacija teme kroz raspravu, pa i danas o amandmanima.
Zaista ne vidim ništa sporno u odredbi člana 73. i odredbi člana 75. predloženog zakona imajući u vidu da se radi o sistemskim rešenjima koja su potpuno jasna, precizna i logična i ona u kontinuitetu predstavljaju jedan sistemski sled koji je i u prethodni zakonskim rešenjima bio potpuno identičan. Ne vidim ko bi drugi mogao da nosi teret odgovornosti osim onih koji su navedeni institucionalno u Predlogu zakona počev od ministara i direktora škola, a ko bi to drugi mogao da radi?
Prema tome, molim vas gospođo predsedavajuća da prilikom diskusija po amandmanima vodite računa da se u bilo kojoj diskusiji, bilo kojoj raspravi ne sadrži i ono što podrazumeva politizaciju, pozivanje na nekakve navodno aktuelne teme, tragične stvari i tragične posledice. Ipak da se držimo amandmana i isključivo u skladu sa amandmanom da vodimo diskusiju i na taj način ćemo doprineti kvalitetu zakona. Hvala lepo.
Nije replika. Vrlo kratko da ne bude nerazumevanja. Gospođa Vojić Marković je možda pogrešno razumela da je primedba upućena njoj. Apsolutno ne. Na osnovu poslednjeg govora jasno je zbog čega sam reagovao i zbog čega sam smatrao da diskusije treba da budu isključivo u duhu kvaliteta amandmana i kvaliteta rasprave. Zahvaljujem se.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, pozivam se na član 27. i član 103. jer je ovo u kontinuitetu, ali zaista u kontinuitetu najgrublja povreda Poslovnika, koju čini kako predsednik poslaničke grupe DS, tako i poslanici DS i juče i danas, grubo povređujući Poslovnik, prevashodno odstupajući od teme, jer tema nisu ni testovi, ni ostavka, ni bilo šta osim seta obrazovnih zakona koji su tačka dnevnog reda.
Mi možemo da razumemo da se na ovaj način stiču određeni ili pokušavaju steći određeni politički poeni .
(Predsedavajuća: Gospodine Jovanoviću, molim vas, nemojte da replicirate.)
Nije replika, samo ukazujem na to da niko ne reaguje, ni vi, ni prethodno pre vas bilo ko ko je predsedavao, čak ni opomenu nije izrekao bilo kome ko je na najgrublji način do sada povređivao, a ne retko, veoma često u zadnja dva dana Poslovnik.
Stoga, ukazujem da ovakve zloupotrebe više ne mogu ostati bez sankcije i molim vas da vi primenite Poslovnik na konkretnu situaciju. Hvala.
Kratko, i prekinućemo polemiku sa povredama Poslovnika iz jednostavnog razloga, što se ponovo istupilo od teme u celosti. S druge strane, itekako dobro poznaju postupak onih koji prigovaraju u pravo ministru i ministarstvu.
Član 27.
Postoji regularan način gde se pružaju dokazi i kome se dokazi dostavljaju. Nije Skupština mesto gde se arbitrira i gde se prikupljaju dokazi u postupku koji je daleko van ovoga.
Molim i sa te strane, gospođo predsedavajuća, da skrenete pažnju poslanicima na ponašanje u parlamentu. Predstoji nam kodeks ponašanja gde se nadam da ćemo itekako dobro regulisati ponašanje svakog poslanika ovde. Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva, zamolio bih upravo reklamirajući Poslovnik na ovaj način da se vratimo na temu, imajući u vidu da već duže vreme cela rasprava ide daleko od teme, da pojedini odbornici pokušavaju opstrukcijom da nas udalje od tačke dnevnog reda o kojoj se raspravlja, imajući u vidu da imamo ogroman broj amandmana o kojima treba voditi diskusiju, svakako kvalitetnu diskusiju, radi unapređenja kvaliteta zakona.
Logično je da ove diskusije treba sankcionisati, jer pozivanja na povredu Poslovnika koja podrazumevaju zloupotrebu procesnih ovlašćenja i pogrešno tumačenje Poslovnika, takođe zavređuju pažnju sa vaše strane, gospodine predsedavajući, odnosno predsedniče, izvinjavam se, kako bi se opet reagovalo i barem opomenom ukazalo poslaniku kako treba dalje postupati u radu parlamenta.
Zahvaljujem vam se i apelujem na sve poslanike da se zaista vratimo na temu i da ovu tačku dnevnog reda provedemo i realizujemo do kraja.
Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, kolege narodni poslanici, posle ovih diskusija koje su prethodile, nameće se jedan zaključak da je zaista ova rezolucija neophodno potrebna. Zaista neophodno potrebna što ona mora da postane, hteli mi ili ne, sastavni deo naše političke i parlamentarne kulture i parlamentarnog života. Bez toga, čini mi se da nije shvaćena suština ove rezolucije, bez obzira koliko je osporava.
Moram da ukažem na značaj rezolucije i sa jednog drugog aspekta. Nije ova rezolucija toliko značajna za nas, koliko je značajna za građane Republike Srbije, koji će upravo kroz ovu rezoluciju u zakonodavnoj politici i upoznavanje sa ciljevima rezolucije biti u mogućnosti da prate, da učestvuju i da kontrolišu rad parlamenta, a samim tim i rad narodnih poslanika. Neka to bude prva poruka i to politička poruka koju poslanička grupa Socijalističke partije Srbije sa današnjeg zasedanja Skupštine Republike Srbije šalje građanima.
Ciljevi koji se žele ostvariti Rezolucijom o zakonodavnoj politici imaju, po mom dubokom uverenju, dva aspekta tumačenja – pravni i politički. Tako ih i treba posmatrati. Sa pravnog aspekta zakonodavna politika se realizuje kroz proceduru koja podrazumeva pravila po kojim se donose zakoni, a sa političkog aspekta političke stranke kroz donošenje zakona šalju političke poruke građanima, sa ciljem pridobijanja javnog mnjenja, ili kako se to pežorativno kaže - simpatija za njihove političke stavove.
Slažem se da je sistematizacija ciljeva u rezoluciji mogla da bude i drugačija, ali je nesumnjivo sveobuhvatna. Takođe smatram da se svih jedanaest ciljeva koji se ostvaruju rezolucijom u zakonodavnoj politici, a zaslužuju i poseban i pojedinačan komentar, mogu sublimirati u tri cilja koji se međusobno prožimaju.
Prvi, jačanje vladavine prava kroz jačanje zakonodavnog procesa. Drugi, izgradnja demokratskog društva kroz jačanje demokratskih procesa i treći, standardizacija zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, kao uslova za ulazak u Evropsku uniju, ma koliko to neko osporavao ili favorizovao. To je nešto što nas očekuje, to je nešto što nam treba i to je nešto čemu u svemu ovome što radimo težimo.
Hajde da pođemo od vladavine prava, kao jednog od osnovnih postulata demokratije i da, sagledavajući prevashodno naš rad, pravila po kojima se sprovodi zakonodavni proces u Srbiji, naročito učešće građana u zakonodavnom procesu, ocenimo koliko smo blizu ili koliko smo daleko od vladavine prava, odnosno od demokratskog društva.
Siguran sam da ćemo upravo ovom rezolucijom demokratske procese koje sprovodimo osnažiti, kako bi bili što bliže vladavini prava, ali i ostalim postulatima demokratije, pa zbog čega bi to ovde izostavili, da kažemo, između ostalog i poštovanju ljudskih i manjinskih prava, jednakosti sloboda, a naročito postulatom koji se zove – zabrana bilo kog vida diskriminacije.
Međutim, da ovo sad ne bi bila samo populistička priča, postavlja se pitanje – kako ove ciljeve postići? Pre svega, kroz transparentnost zakonodavnog procesa, jačanje pravne sigurnosti i poštovanja principa podele vlasti na sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast. Učesnici zakonodavnog procesa nesumnjivo nismo samo mi i treba konačno da se otkloni ta predrasuda da, jedino narodni poslanici i političke stranke kojima narodni poslanici pripadaju, kreiraju zakonodavnu politiku. Ta predrasuda i kod građana, pa i kod dela poslanika, definitivno mora da bude otklonjena. U postupku donošenja zakona ima mnogo aktera, od predlagača do donosioca zakona, ali su u tom procesu uvek nedovoljno zastupljeni građani. To je nešto sa čime se treba suočiti i što treba na adekvatan način rešiti, jer su građani upravo ti na koje se zakoni najdirektnije i odnose.
Nisu dovoljne javne rasprave o zakonskim predlozima da bi se građani animirali i uključili u zakonodavni proces. Nisu dovoljni sajtovi na kojima se zakoni objavljuju. Čak ni dnevna politika u tom pravcu ne daje potrebne rezultate, zbog toga što se kroz dnevnu politiku ne aktuelizuje suština i ciljevi zakona, na koji se način građani namerno ili nenamerno, zarad političkih stavova ili nečeg drugog, distanciraju od samog zakonodavnog procesa.
Zbog toga je potrebno kroz sve vidove javnog i drugog oglašavanja upravo ukazivati na aktuelnost zakona. Potrebno je da tu aktuelnost ne prepoznaju samo poslanici, tj. mi koji ćemo kasnije zakon poboljšavati po kvalitetu, bilo amandmanima, bilo raspravama, potrebno je da sa njim budu upoznati građani, kako bi se uključili i na taj način Republika Srbija u svom zakonodavnom procesu manifestovala na pravi način transparentnost zakonodavnog procesa. Jedino na taj način se može uticati na građane da učestvuju u donošenju zakona.
Jačanje pravne sigurnosti mora biti prioritet svih prioriteta u zakonodavnom postupku, a puni doprinos poslanika u realizaciji tog prioriteta jednostavno mora biti u kvalitetnim zakonima. Međutim, kvalitetan zakon bi ostao puka fraza ukoliko se ne bi ukazalo šta je to potrebno uraditi u donošenju zakona.
Predlagač zakona u zakonodavnoj praksi, a to je najčešće Vlada preko resornih ministarstava, mora dati što jasniji, što sveobuhvatniji, određeniji i precizniji predlog zakona. Da bi se to postiglo, potrebno je da u radnim grupama koje izrađuju predloge zakona budu pre svega stručni i kompetentni ljudi i kriterijumi za članstvo u takvim radnim grupama moraju biti isključivo njihova stručna referenca, stručno iskustvo i etičke vrednosti. Ni u kom slučaju kriterijumi za popunjavanje radnih grupa za izradu zakona ne smeju biti determinisani politikom, pripadnošću političkim strankama ili političkim opredeljenjima.
Tek nakon toga dolazi se do onoga što sam malopre pokušao da ukažem, a to je jedna široka javna rasprava koja ne sme da bude svedena samo na stručne debate, ne sme da bude svedena samo na okrugle stolove, ne sme da bude svedena samo na radne grupe, jer je to vrlo mali krug onih koji participiraju na taj način u zakonodavnom procesu.
Taj vid šireg javnog mnjenja, kao učesnika zakonodavnog procesa mora biti nadaleko adekvatniji i sveobuhvatniji način rešen. Upravo taj deo populusa ili plebsa mora biti zastupljeni u zakonodavnom postupku.
Kada se završi faza izrade Predloga zakona i Predlog zakona uđe u skupštinsku proceduru, mi poslanici smo dužni da sačuvamo suštinu i cilj zakona. Amandmanima eventualno utičemo na poboljšanje njegovog kvaliteta. Međutim, čini mi se da naša parlamentarna kultura i parlamentarni maniri nisu u tom duhu, da provladava i preovladava politička sujeta, pa čak i lična sujeta, gde se mnogo ne postiže čak ni amandmanima, već se upravo odvajamo od suštine i cilja zakona, gde treba da budemo jedinstveni upravo iz ovih razloga, mi smo nejedinstveni.
Umesto da vodimo računa da zakon bude takav da ne postoji višestruko tumačenje zakona, već jedno jedino tumačenje zakona, mi upravo doprinosimo suprotnom u nizu slučajeva. Ne smemo dozvoliti da se donose tzv. ad hok ili post festum zakoni. Zašto? Jednostavno iz razloga što je načelo neophodnosti zakona upravo jedno od determinišućih faktora, kakav zakon treba da bude, onaj koji je neophodan i praktično primenjiv za određenu situaciju. Ako nije takav, onda odudaramo od suštine i cilja samog zakonodavnog procesa.
Čini mi se da i u postupku edukacije narodnih poslanika se mora uraditi mnogo više, premda je do sada dosta urađeno. U tom pravcu ću se pridružiti svojim kolegama, koji su se i zahvalili i predočili u kojoj meri su pomogle dve organizacije da dođemo ovde gde smo sada, a to je usvajanje ove rezolucije, to su organizacije GIZ i OEBS, kroz dve odluke. Jedna je studija o unapređenja zakonodavnog procesa u Srbiji, a druga je analiza o izradi zakona u zakonodavnom procesu, bez obzira koliko to marginalizovali, to su dva dokumenta koja su i te kako značajna upravo za ovakav naš rad i upravo za ono što želimo da se na ovaj način radi.
Ovde su istaknute neke kritike u odnosu na načela koja su ovde proklamovana. Ne vidim mesta za te kritike zbog toga što su ova načela jednostavno nešto što je u domenu univerzalnih načela i nešto što je nemoguće ne prihvatiti, nešto što je sastavni deo i Ustava i zakona i podzakonskih akata, odnosno celokupnog pravnog sistema.
Zbog čega kritikovati načela, kao što su načelo ekonomičnosti, koje podrazumeva upravo da mi moramo imati u vidu da se prilikom donošenja zakona smanje troškovi, da se ne robuje velikom administracijom, da postupak donošenja zakona bude što efikasniji, kako rekoh samim tim i jeftiniji, da je neophodan za oblast na koju se zakon primenjuje. Ako je to tako, a nesumnjivo jeste tako, onda je ovo načelo apsolutno nesporno načelo i ne može doživeti bilo kakav vid kritike. Ni druga načela koja su ovde navedena, nemaju apsolutno nikakav drugi značaj osim značaja da se zakonskim tekstovima, koje mi kreiramo i na koje mi utičemo, doprinosi poboljšanju kvaliteta zakona.
Na kraju, samo bih želeo da ukažem na nešto što podrazumeva obavezu i nas samih, svih narodnih poslanika, a to je obaveza da narodni poslanici budu maksimalno edukovani za ono što podrazumeva esenciju našeg delovanja, a to je učešće u zakonodavnom procesu, tamo gde mi to zaista praktično i radimo. Ja kao pravnik bih moramo biti upoznat sa svim zakonskim tekstovima zakona koji se donose, zbog toga što povrede zakona uglavnom doživljaju isti epilog, a to je sudski epilog. Ali, to ne oslobađa od obaveze bilo kog narodnog poslanika da bude upoznat sa zakonskim tekstom na adekvatan način, kako bi mogao da uzme učešće u raspravi. Da bi mogao da uzme učešće u raspravi, neophodno je da prikupi određena saznanja i sa stanovišta struke, sa stanovišta nauke, da prikupi određene informacije sa lokala ili kako se to već kaže, lokalne samouprave, iz gradova i opština, od građana koji traže donošenje zakona, kako bi se jedan deo njihovog života uredio na bolji i kvalitetniji način. To je naša uloga, to je naša funkcija i to treba da bude sastavni deo jednog od načela ove rezolucije koju mi danas usvajamo.
Molim sve poslanike, bez obzira što je nas 25 potpisnika predloga za usvajanje ove rezolucije, svi smo članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, da zaista sa ovog aspekta koji podrazumeva jedan pozitivan pristup zakonodavnom procesu, sagledaju sve ono što je u rezoluciji navedeno i da u danu za glasanje ovu rezoluciju podržimo, odnosno izglasamo, jer će ona nesumnjivo doprineti poboljšanju zakonodavnog procesa u Srbiji. Hvala.
Hvala predsedavajući.
Poštovane kolege poslanici, jedino što sa ove sednice Skupštine Republike Srbije ne sme da izađe kao poruka građanima, jeste da pravimo konfrontaciju i to klasnu konfrontaciju i da sukobljavamo slojeve među slojevima, jer i advokati i stomatolozi i vlasnici marketinških agencija su samo građani, a poreska pravda mora da bude jednaka za sve.
Imajući u vidu da smo u tom smislu svi jednaki pred zakonom i Ustavom, onda ću ja poći od onoga što je moj uvaženi kolega Miša Petronijević rekao i istaći ću neke činjenice, za koje ja smatram da su ovde suštinske.
Tačno je da se poreski obveznici rangiraju prema njihovoj ekonomskoj moći, odnosno ekonomskoj snazi i da se na stvarne prihode trebaju oporezovati. Međutim, isto je tako tačno da treba poći od nekih činjenica koje se ne mogu dovoditi u sumnju i koje ovaj zakon čine efikasnijim ukoliko se priprema za donošenje tih zakona učini efikasnijim. Od čega ću da pođem? Pre svega od advokatske tarife koja je zakonom regulisana.
Nemojmo mi kolege poslanici da zaboravimo da je upravo Skupština donela zakonski okvir za tarifni sistem po kome se obračunavaju tarife advokata. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je ta tarifa danas astronomski visoka, bojim se, da ćemo bez prethodno utvrđenih mehanizama gurnuti advokate i građane u sivu ekonomiju. Zašto? Iz jednostavnog razloga što građanin koji nema da plati 20 ili 30 hiljada dinara za određenu pravnu radnju, koja je u domenu advokatske usluge, dolazi u situaciju da sa advokatom pravi dil. Taj prihod neće biti nigde iskazan. Ući će se u sive tokove. U sive tokove ulaze i građani i advokati, da ne govorim o stomatolozima.
S druge strane, postoji nešto što su upravo ovde advokati izneli kao činjenicu, a to je da oni koji imaju malu ekonomsku moć, malu ekonomsku snagu su u nemogućnosti da naplaćuju svoja potraživanja.
Naravno, uvaženi ministre, da ovo ne ide u duhu onoga što je ovde nametnuto kao osnovno načelo, a to je poreska pravda, ali, ide u duhu nečega što ja smatram da treba razmisliti. Ako je već limit za advokate koji će biti oporezovani po nekoj skali do tri miliona, ili do šest miliona, postavlja se pitanje, zašto bi oni koji, kako smo ovde rekli, nemaju nikakav prihod bili pod tim načelom poreske pravde oslobođeni bilo kakve obaveze? Nek ostanu paušalno oporezovani, nek ostanu u domenu onog oporezivanja koje su imali i do tada, jer kroz paušalno oporezivanje će budžet biti popunjen.
Oni koji se opredeljuju za knjige, i na kraju krajeva, ne vidim ovde uopšte potrebu da se toliko nameće i afirmiše priča da li će se voditi knjige ili neće, to je potpuno periferna činjenica. Onaj ko se opredeli da ih vodi on će ih voditi, onaj ko se bude zakonom obavezao, odnosno koga zakon bude obavezao vodiće i to nije sporno. Postavlja se pitanje samo, da li ta ekonomska snaga, kao parametar, može da dozvoli da taj krug advokata, stomatologa, vlasnika agencija itd. ostane paušalno oporezovan kao sigurnost budžetu da će se upravo od tih prihoda budžet i popunjavati? Nije sporno da svi oni koji imaju ekonomsku moć, imaju obavezu da plaćaju i više.
Ono što je zaista i bilo afirmativno jeste činjenica da se i na Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja načela ova tema koja je doživela drugačiji epilog u odnosu na epilog koji je bio na Odboru za privredu i finansije.
Ova moja diskusija je samo doprinos da zaista tu poresku pravdu doživimo na način kako treba da doživimo, a to je da smo u pravom smislu te reči, pred Ustavom svi jednaki. Ja vam se zahvaljujem.
Dobar šlagvort za ovu diskusiju je upravo dao moj kolega i da kažem zemljak, poslanik Mitrović, imajući u vidu da smo se dotakli jednog suštinskog pitanja, a to pitanje se vezuje za opterećenje fiskalnim obavezama javnih preduzeća.
Tačno je da niko ne može biti aboliran, bez obzira na skoro donetu poresku amnestiju, od poreskih obaveza to ne mogu biti ni javna komunalna preduzeća.
Međutim, sa druge strane treba imati u vidu činjenicu da ovaj set zakona neće biti tako lako primenjiv, ukoliko ne dođe do izmena i dopuna i donošenja drugih zakona koji se odnose isključivo na lokalne samouprave i javna preduzeća.
Nedavno smo doneli Zakon o javnim preduzećima, učinili određene propuste koje svakako treba ispravljati, naročito u pogledu regionalnih javnih preduzeća, gde smo regionalna javna preduzeća ostavili van zakona, a nakon toga primenjivali principe analogije, kako bi te zakonske odredbe upodobili, kako sa statusom, tako i sa pravnom regulativom tih javnih preduzeća.
Sa druge strane,nije se ništa desilo u odnosu na promene zakona o lokalnim samoupravama. Upravo ovi zakoni koji su komplementarni sa danas aktuelnim i na dnevnom redu, za raspravljanje zakonima, moraju biti u svakom slučaju vrlo brzo izmenjeni i doneti kako bi ovi zakoni bili što efikasniji. Zahvaljujem se.
Pozivam se na član 27. i od člana 103. do 107. Imajući u vidu da danas ulazimo u 12 sat raspravljanja na sednici na kojoj smo trebali i te kako kvalitetnije i efikasnije da radimo po dnevnom redu, očigledno je da se od tog dnevnog reda odstupalo sporadično gotovo ceo dan i očigledno je da niko ne može biti aboliran za povredu Poslovnika po tom osnovu, imajući u vidu da se od tačke dnevnog reda znatno odustajalo.
Obzirom na broj prijavljenih, postavlja se pitanje do kada ćemo da radimo večeras? Apel je na sve poslanike da se vratimo ili na dnevni red i da dovedemo do kraja ono zbog čega smo inače dužni da radimo, ili da vi, predsedavajuća, odredite prekid sednice u 22,00 časa, kako bi mogli da nastavimo sutradan što kvalitetnije da radimo, jer ovo postaje iscrpljujuće. To je jedan apel za sve poslanike i molba da se u daljem raspravljanju zaista vežemo za ono zbog čega smo ovde danas, a to je rasprava o zakonima koji su na dnevnom redu. Hvala.
Hvala.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi direktore, kolege narodni poslanici, prevashodno u interesu profesije ću se pridružiti apelima koji su afirmisani kako u predlogu amandmana, tako i u diskusijama mojih prethodnika koji su bukvalno ukazali na činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju. Tim činjenicama, uveren sam, se izbegava selektivnost. Zašto selektivnost? Zbog toga što nisu u pitanju samo veliki i mali advokati.
Nesporno je i potpuno prihvatam argumentaciju uvaženog direktora da će to raslojavanje biti i veće između velikih i malih advokata, ali nemojmo zaboraviti i stranke koje ti advokati zastupaju. Nemojmo zaboraviti da postoje stranke gde po zakonu advokat kao punomoćnik ili branilac je obavezan, nemojmo zaboraviti da u toj situaciji imamo i nešto što ovde nije afirmisano, a to je činjenica da je advokatura sastavni deo pravosuđa. Ako sudovi, tužilaštva, imaju dostupnost bazi podataka potpuno bez naknade, zašto bi bila diskriminisana advokatura koja kao segment ili stožer kvaliteta pravosuđa tu istu dostupnost mora imati? Ne vidim razlog da se na taj način pravi diskriminacija.
Još manje vidim razlog da se ta sredstva na koja je kolega Miković činjenično dobro ukazao, nisu mala sredstva, koja advokatske komore plaćaju na neki način redefinišu i omogući advokatima zarad kvaliteta pravde, pravosuđa, a naročito advokature, da dostupnost baze podacima bude svima jednaka.
Nije zgoreg razmišljanje da to zaista ima karakter javnog dobra. Zašto bi građani kojima je na pijedestalu vrednosti pravda bili diskriminisani? Svaki građanin je potencijalni klijent advokatu. Kažem – potencijalni. Zbog čega bi u tom slučaju pravili bilo kakvu selekciju? Naročito ne na granici diskriminacije.
Govorili smo o sudskoj praksi. Sudska praksa kao jedan od izvora prava, sudski presedent, isto tako, kroz dostupnost, kroz upoznavanje, omogućava ne samo edukaciju nego podizanje nivoa stručnosti, kako onih koji rade u pravosuđu, tako i onih koji rade u advokaturi. Jel mi želimo kvalitetno pravosuđe? Jel nam to uslov da uđemo u EU? Je li to sastavni deo onoga što činimo kroz reformu pravosuđa? Jel to svima ovde cilj, bez obzira da li smo u opoziciji ili poziciji, odnosno poziciji ili opoziciji? Ono što je elementarno to je da imamo pravosuđe elitno i to nam nameće EU. Ja opet kažem – sastavni deo tog pravosuđa je advokatura, jel advokaturu ne možemo da amputiramo od pravosuđa.
Na kraju, želim da istaknem da ni u kom slučaju restriktivnost budžeta ne može biti i ne sme biti razlog da se na ovaj način odnosimo prema delu sistema od koga zavisimo, a pozdravljam i podržavam sve napore koje vi činite i jeste ovo jedan pomak. Ni u kom slučaju ne možemo biti slepi na to. Jeste ovo jedan korak napred da se ta selektivnost izbegne, ali nije postignuta u celosti i zbog toga podržavam ono što je u amandmanu navedeno.
Žao mi je što nisam bio na Odboru za pravosuđe da afirmišem upravo ono što je od mojih kolega advokata i ispred advokature učinjeno, jer moramo konačno da shvatimo da politika ne može biti nešto što će biti iznad struke, odnosno politika mora da bude u funkciji struke, a ne struka u funkciji politike. Zahvaljujem se.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici, poslanička grupa SPS nedvosmisleno podržava ovakvo zakonsko i sistemsko rešenje, imajući u vidu da se na i te kako kvalitetan način menja ovaj zakon. Kvalitet zakona se poboljšava, a stepen krivično-pravne zaštite se podiže na izuzetno visoki nivo.
Ono što je jako važno istaći u ovom smislu reči jeste da se nakon izmene u ovom delu definisanja zakona mora pristupiti i izmenama odredaba Krivičnog zakonika koje se odnose na zastarelost. Došli bi u situaciju da imamo koliziju Krivičnog zakonika kao postulata materijalnog krivičnog prava i posebnog zakona o kome danas raspravljamo. Ne sumnjam u to da će predlagač, Ministarstvo pravde pristupiti i izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i u odnosu na ovu odredbu.
Ono što je bitno za Marijin zakon jeste da se uvođenjem ove odredbe, eliminisanja zastarevanja, odnosno nezastarevanje, gonjenja učinilaca krivičnih dela i sa humanističkog aspekta stvara ono što je bitno, a bitno je da se preduzme sve na prevenciji kako bi se sprečila bilo kakva mogućnost ili otklonila bilo kakva mogućnost da bilo ko ko je u opusu onih koji vrše krivična dela, može da preduzme protivpravnu radnju, inkriminisanu radnju u kojoj bi se stekli svi elementi ili obeležja ovog krivičnog dela.
Stoga, da budemo iskreni ovde je potpuno nebitno da li podržava SPS, DS, SNS, ovde je bitno da građani u ovome prepoznaju kvalitet. Bitno je da svi mi zajedno bez obzira na političku orijentaciju, bez obzira na stranačku pripadnost podržimo ovakvu izmenu i ona je nesumnjivo za prihvatanje. U tom smislu hvala ministarstvu kao predlagaču. Hvala.
Hvala predsedavajuća.
Onako kako je isticano i na sednici Odbora za pravosuđe u smislu utemeljenja amandmana na činjenicama, a na pozitivnom zakonodavstvu, to ću i sada da istaknem i tu ću se potpuno saglasiti sa kolegom Mikovićem koji je insistirao na individualizaciji. Zašto individualizacija? Zbog toga što u ovom delu zakona imamo primenu na različite pravne situacije, različite kvalifikacije krivičnih dela, različite načine izvršenja krivičnih dela, različite oblike stepena društvene opasnosti. Ako su sve ove različitosti prisutne, a jesu, onda ni u kom slučaju ne postoji mogućnost da odredimo fiksno vreme trajanja. Ono mora imati određenu amplitudu, ono mora imati određenu primenljivost u odnosu na sve ove različitosti na koje sam ukazao, odnosno u odnosu na ono što podrazumeva individualizacija.
Bez toga primena ove odredbe će ostati na neki način životno neadekvatna. Zbog toga sam svojim amandmanom koji je kompatibilan sa amandmanom kolege Mikovića pokušao da ukažem na to da s obzirom na sve okolnosti koje sam sada istakao, stepen društvene opasnosti, način izvršenja krivčnog dela, naročito teških oblika, naročito teških kvalifikacija itd, treba imati u vidu da to može biti najduže 20 godina, a nikako fiksirati na određeni vremenski period. To je obrazloženje koje je dato i na Odboru za pravosuđe i to je obrazloženje za koje smatram da je prihvatljivo, pa bih zamolio predlagača da ga još jednom razmotri. Zahvaljujem se.