Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7817">Slavica Đukić Dejanović</a>

Slavica Đukić Dejanović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, u dosadašnjoj raspravi je bilo dosta onih sadržaja koji će očigledno biti predmet amandmanske rasprave, te bih se možda opredelila da sledeće nedelje, kada budemo radili po amandmanima, komentarišem taj deo.
Moja cenjena koleginica Ivić me je učešćem u raspravi danas prosto ponukala, iako nisam imala nameru danas da se obratim, da dam nekoliko informacija.
Jedna od izuzetno značajnih, koja jeste izazvala oštre polemike kroz javnu raspravu, je ova granica od 15 godina.
Međunarodne konvencije daju pravo svakoj zemlji da opredeli koja je to granica starosti kad dete može samo odlučivati o meri koju, pominjem ponovo, predlažu stručnjaci. Medicinska mera nikada nije mera koju predlaže dete. Stručni kompetentni timovi to čine i to je uvek prvi korak.
Naša zemlja se 2005. godine i ovaj parlament se onda opredelio da je dete koje može samo odlučivati sa već 15 godina zapravo opredelilo se za taj uzrast i mi to uopšte nismo menjali.
Mnoga prava preuzeta, mnoge odredbe koje smo preuzeli iz ranijih zakonodavstava, odnosno zakona koji su doneti ranije, a ja sam nešto u uvodu o tome govorila, odnose se upravo i na ovaj segment.
Dakle, ni granicu nismo opredelili. Sada, ovim zakonom, ona je već 2005. godine opredeljena. Mi sada potenciramo o pravu deteta starijeg od 15 godina ako ima odgovarajuće psihofizičke karakteristike, o čemu takođe stručni timovi moraju dati svoje mišljenje, opredeljujemo da to dete treba da se izjasni, to će od 16 godina biti stariji maloletnik, da treba da se izjasni o tome da li prihvata određenu meru ili ne.
Strah od toga da će možda nasilni prekid trudnoće remetiti zdravlje deteta je potpuno neosnovan. Ovo je materija koja je regulisana posebnim zakonom i ja ga ovde imam. To je Zakon o prekidu trudnoće. Svaka procedura, svaki korak je vezan za životno doba od 16 godina, ali ne bih prosto elaborirala taj zakon koji opravdano brine našu i stručnu javnosti i širu javnost. Dakle, nema razloga. Ovim zakonom prekide trudnoće uopšte ne tretiramo, tretiramo sve druge procedure u vezi sa tim.
Član 17. odbijanje medicinske mere i pravo svakoga od nas da se odluči kad čuje koja mu se dijagnostička ili terapeutska procedura nudi, da se za nju opredeli ili ne je jedno od elementarnih prava.
Ako je osoba psihofizički zdrava i kompetentna to da odluči, to je zaista lišavanje njenog prava na rasuđivanje, ako bismo eliminisali to i ako bismo to postavili drugačije.
Kada se radi o osobi kod koje je kompromitovana svest, stručni timovi o tome opredeljuju i prioritet je sigurno zdravstveno stanje i život pacijenta i tu ne možemo komunicirati sa osobom koja zapravo ne komunicira, jer nije u svesti, nije svesna.
Na kraju, dužina lečenja je, čini mi se, bila tretirana kao problem. Što se dužine lečenja tiče, možda je bolje da razgovaramo koliko dugo jedan pacijent može biti u nekoj psihijatrijskoj ustanovi.
Najviše bih volela da smo zemlja koja ima razvijeno zdravlje u lokalnoj zajednici, da imamo centre za mentalno zdravlje i da imamo finansijske mogućnosti da to učinimo.
Ono što mi imamo u ovom momentu to su timovi koje moramo formirati, intersekcijski. Bez obzira što u jednoj sredini centar za socijalni rad je finansiran iz jednog ministarstva, zdravstveni radnici iz drugog, oni će morati da sarađuju.
Dakle, mi nemamo finansijski potencijal da organizujemo posebne institucije i nemamo mogućnosti da platimo posebne kadrove, ali značajan broj naših domova zdravlja ima psihijatrijske timove, psihijatra, psihologa, defektologa. Dakle, u povezivanju sa Centrom za socijalni rad, sa ostalim stručnjacima te sredine mi ćemo morati da pravimo timove koji će zapravo biti koreni zavoda za mentalno zdravlje, odnosno centara za mentalno zdravlje i to će u ovom nekakvom prelaznom periodu, u periodu tranzicije pomoći i te kako deinstitucionalizaciju.
Najveći broj naših azilanata, usuđujem se da tako kažem, a bolno je što neko provodi i po 10 godina i u vršačkoj bolnici i u drugim specijalnim psihijatrijskim bolnicama, je zbog toga što zapravo nemaju gde da odu. Moramo biti jako oprezni kod tendencije da radimo na deinstitucionalizaciji. Zbog čega? Zbog toga što u tim psihijatrijskim bolnicama postoji kakva-takva briga i nega o tim osobama. Ako bismo ih pustili, a nemamo gde da ih pustimo, oni ne mogu postati briga lokalne zajednice ako ne osposobimo prvo ni timove. Mi upravo na tome radimo i upravo je kadrovski plan, koji smo završili nedavno, predvideo obavezu u domu zdravlja i psihijatra. Da li će biti mnogo bolje da to budu drugačije institucije samostalne? Jednog dana da, ali u ovom momentu moramo koristiti postojeće kadrovske potencijale.
Rečju, sve tri primedbe i ova koja se odnosi na samostalnost odlučivanja deteta od 15 godina, koja je inače regulisana porodičnim zakonom koji je donet 2005. godine, i ova iz člana 17. o odbijanju medicinske intervencije, koja je pravo zapravo svakog čoveka i on mora da odluči da li će se lečiti ili neće, može to asocirati na eutanaziju. Eutanazija je dobrovoljna smrt, ali ako osoba koja je svesna dobije kompetentnu informaciju od stručnjaka šta ako prihvati i koji su rizici ako ne prihvati određenu terapijsku ili dijagnostičku proceduru i donese određenu odluku, to je slobodno voljno odlučivanje svakog čoveka kao najelementarnije ljudsko pravo.
U vezi sa dužinom lečenja treba da pravimo institucije u lokalnoj zajednici, da stimulišemo razne oblike brige o osobama koje imaju mentalne smetnje, što manje azilanata, više slobode, više pravde, više humanosti i struke.
U skladu sa statutom pojedinih ustanova, popunjava se kadar koji takođe mora biti usklađen sa Republičkim kadrovskim planom, koji donosi Ministarstvo svake godine, i mi smo ove godine upravo završili, pre nekoliko dana, popunjavanje kadra u zdravstvenim ustanovama za 2013. godinu.

Statuti ustanova predviđaju koji profil i u kom broju je potreban svakoj ustanovi, u skladu sa zdravstvenom delatnošću koju obavlja, i pitanje je statuta ustanove da li će uposliti osobe sa visokim ili višim obrazovanjem, a što je obično limitirano finansijskim sredstvima koja pripadaju toj ustanovi.

Kada je u pitanju kadar u Vojvodini, Sekretarijat za zdravlje Vojvodine i te kako ima mogućnost da predloži Ministarstvu zdravlja određene promene o kojima se možemo dogovarati i uskladiti ih sa zakonom.
Vi ste potpuno u pravu, da postoji neusklađenost upisne politike i realnih mogućnosti u državnim institucijama, zapošljavanja i drugih profila. Taj problem imamo, na primer, sa medicinarima, lekarima koji završe medicinske fakultete u skladu sa upisnom politikom, ali koja nije usklađena sa realnim mogućnostima upošljavanja. U tom smislu Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo prosvete imaju dogovor, da na zajednici npr. medicinskih fakulteta se prosto planiraju potrebe i upisna politika svede na one nivoe koji će značiti veći broj upodobljenih upisnih kvota, nego što su bile do sada. Ali, to će praktično značiti da će se manji broj medicinara školovati i obrazovati na najvišem nivou.

Procena, ali zaista, ministar obrazovanja bi bio kompetentniji u tom delu, je da oni koji žele da se obrazuju u skladu sa potrebom svakog čoveka da se obrazuje, da im to ne treba uskraćivati, a koliki će kapaciteti za zapošljavanje biti, zaista zavisi, pre svega, od ekonomskog potencijala zemlje, jer sasvim je jasno da bismo mogli otvoriti mnogo veći broj zdravstvenih ustanova nego što ih imamo, kada bi to mogla da izdrži Srbija.
Zahvaljujem na pitanju i na prilici da i u ovom visokom domu dam obrazloženje o tome koliko je zapravo donatorstvo neophodno za autoritet jedne zemlje u rešavanju problema transplantacije. U našoj zemlji u ovom momentu ima 80.000 donora. U Hrvatskoj ima blizu dva miliona. I za one transplantacije za koje, doduše, imamo stručnog kadra i prostora, ali ih nismo organizovali, problem je donatorstvo.

Mi bismo u velikim evropskim i svetskim centrima bili rado viđeni bez dinara učešća sa našim pacijentima, kada bi donatorstvo bilo na višem nivou. Naravno da se u svakom društvu, pa i kod nas, najsporije menja svest ljudi, ali mislim da smo napravili korake o značaju donatorstva i da Ministarstvo, a što je još važnije i veliki broj nevladinih organizacija, medija obrazovnih i svih drugih institucija i uglednih pojedinaca vrlo korektno radi na tome.

Ono što je činjenica, to je da postoji Pravilnik, koji je doneo Republički zavod za zdravstveno osiguranje, o slanju pacijenata na lečenje van zemlje. Ali, isto tako je činjenica da nemamo jednog pacijenta sa istom dijagnozom i da vrlo skupe intervencije, a koje nažalost nekada jedino mogu da spasu život, u inostranstvu treba obezbediti ravnomerno i bez ikakve diskriminacije. U tom smislu, Srbija, u kojoj 250 evra ide po glavi stanovnika za sve potrebe zdravstva, a u Hrvatskoj je to negde oko 750 evra, zaista stoji jako, jako loše.

Status finansijski popravljanja, sa jedne strane, za zdravstvene potrebe je i te kako vezan za ekonomsku poziciju zemlje, a sa druge strane izuzetno je značajno da popravimo svoj kredibilitet i ugled u svetu, da obezbedimo našim pacijentima da se u najsavremenijim i tehnološki najopremljenijim centrima mogu transplantirati, odnosno vršiti ove intervencije, na taj način što ćemo povećati donatorstvo.

Pozivam ovom prilikom sve građane da o tome razmisle, sve poslanike da o tome razmisle, potpuno svesna činjenice da podjednako tugujemo i saosećamo sa porodicama kojima je nemoguće pomoći u ovoj ekonomskoj situaciji, a saosećanje je samo jedna ljudska osobina koja treba da nas prosto stimuliše na praktične korake.

Direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje je izneo naš zajednički stav. Mi smo zemlja koja ima izvanredan stručni potencijal, prostorni potencijal i mi treba da razvijamo transplantacionu hirurgiju u našoj zemlji. Za to vreme i dok to ne uradimo, a i onda će biti problem donatorstva takođe, jer možete potpuno osposobiti ekipu, a da se desi da nema dovoljno odgovarajućih donora, ostaje kao osnovni problem veći stepen svesti o donatorstvu u Srbiji.
Potpuno se sa svim vašim konstatacijama slažem, ali bih htela da kažem da u ovih nekoliko meseci sredstva koja su zapravo bila zamrznuta sedam godina, su počela da se koriste i sa 30 miliona evra Klinički centar u Novom Sadu će biti potpomognut u pogledu prostora, jer je to Sekretarijat ocenio kao svoj prioritet.

Dakle, sedam, osam godina se radio projekat, iako smo imali sredstva koja su stajala, a evo, u ovih nekoliko meseci mi smo projekte priveli kraju, planiramo u ovoj godini da, ako dinamika bude kako je dogovoreno sa pokrajinskom sekretarkom, dobiju se ta sredstva i budu uložena u prostor.

S druge strane, vi ste potpuno u pravu da nismo zadovoljni stepenom tehničke opremljenosti i nije savršena, ali u odnosu na druge krajeve Vojvodina i Klinički centar Vojvodine i Kamenica, imaju dosta korektnu opremu, ali to ne znači da od sredstava koja planiramo, a kojih je 10 miliona, značajan deo neće otići u ove dve velike institucije.

Takođe, bih htela da vam kažem, da svi zahtevi i prioriteti koji se čine u zdravstvu dolaze po predlogu pokrajinskog Sekretarijata za zdravstvo, jer je to u skladu sa aktima, na koje je zapravo dala saglasnost ova skupština.
Uvaženi gospodine predsedniče, cenjeni potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, kada parlament svoju nadzornu funkciju obavlja na ovaj način, imam veliko osećanje zadovoljstva. Tema i pitanja koja su mi sada konkretno postavljena jesu nešto već duže u etru i proizvod su dela rečenice koju sam izgovorila kada sam, bez obzira što je, naravno, Ministarstvo poljoprivrede neposredno zaduženo da prati ispravnost mleka kao hranljive materije, sve što se tiče zdravlja u obavezi da sa svojim saradnicima iz Ministarstva zdravlja, ne samo analiziram, nego učinim i sve na unapređenju zdravlja i određivanju vrlo striktnih, jasnih i konkretnih koraka u vezi sa tim.
Želim da kažem da ni jednog momenta građani zbog aflatoksina M1 nisu bili zdravstveno ugroženi. Deo izjave koji sam zapravo dala, a komentarišući da i sama sa svojom porodicom koristim mleko, se odnosio na taj deo. Drugi deo je bio da je napravljena atmosfera panike. Svetska zdravstvena organizacija definiše zdravlje ne samo kao fizičko, mentalno i socijalno blagostanje, već i odsustvo različitih drugih negativnih elemenata. Dakle, komponenta psihološkog, pa i panike je takođe deo brige Ministarstva zdravlja. Objašnjenje je bilo da oni koji imaju strah, a čekaju rezultat laboratorije iz Holandije, ako nekoliko dana ne piju mleko, neće se desiti ništa strašno, kao što sigurno nema štetnih posledice za one koji ga piju. Istrgnuto iz konteksta delovalo je da sam rekla da građani treba sami da se opredele, kao da Ministarstvo zdravlja i struka nemaju jasne stavove.
Aflatoksin je toksična supstanca. Ima, poznato je, i kancerogeno i teratogeno i mutogeno dejstvo. Utiče na imunitet, ali u enormnim količinama i kod kumuliranog dejstva. Standard koji je dat i koji je sasvim na mestu, 0,05 mikrograma po kilogramu, je standard zemalja EU i mi treba da težimo tom standardu. Ali, ako se prethodni koraci ne standardizuju, onda je prosto nemoguće ispoštovati ovaj standard i zbog toga smo zapravo ušli u situaciju koja je bila najviše panična, najviše političkim razlozima inspirisana, a ne realnim opasnostima po zdravlje. U tom smislu, nadam se da sam bar delimično odgovorila na pitanja koja ste postavili, ali sam spremna da saslušam i još dva minuta dopunskih potpitanja i da dam odgovor. Hvala vam.
Da, poslanik Petrović je konstatovao nešto što je činjenica. Nije bilo opasnosti po zdravlje, ali poštovanje određenih standarda, uključujući, naravno, i standard da treba težiti što nižim vrednostima aflatoksina M1 u mleku je nešto što je zaista neophodnost ka kojoj moramo ići kao društvo.
To, naravno, nije tako jednostavno i bez prethodnih standarda koji se odnose na standardizaciju vezanu za pojedine supstance, ne samo aflatoksin, u stočnoj hrani, prosto nije moguće doći do one vrednosti koja bi bila najmanja, ali ono što su stručna tela Svetske zdravstvene organizacije radila, ono što su stručnjaci naših renomiranih institucija ovih dana govorili i na medijima, mislim pre svega na toksikologe VMA, na stručnjake institucija za javno zdravlje, na stručnjake inspekcijskih službi, jeste da granica 0,05 mikrograma po kilogramu i 0,5 mikrograma po kilogramu bitno ne povećava, odnosno ne daje različit rizik za razboljevanje i one efekte koji na duže staze mogu biti nepoželjni po stanje zdravlja.
Jedan od parametara je i činjenica da u periodu od 10 godina, kada je u našoj zemlji bilo dozvoljeno da koncentracija aflatoksina bude 0,5 mikrograma po kilogramu od 2000. do 2010. godine, govori u prilog ovakvom stavu. Naime, u tom periodu nije došlo do povećanja karcinoma jetre. Naprotiv, došlo je do smanjenja, a ipak smo imali ovu vrednost. To, naravno, ne znači da globalne procene koje već postoje o tome da je dobro ići na što niže vrednosti i standarde, treba da nekako zanemarimo. One moraju biti naš prioritet i zbog toga tzv. alara preporuke, a koje znače da taj procenat aflatoksina treba da bude toliko nizak koliko god je to moguće, odnosno što je niže to je bolje, jeste cilj kome moramo težiti.
Čini mi se da smo o bezbednosnom aspektu uticaja aflatoksina na različite kategorije i dobne grupe već dali dovoljno informacija. Dobro je što nas posebno zanima tema i što fokusiramo našu pažnju ka najmlađima, dakle pitanje hrane za odojčad i mleka koje koristi odojčad.
Prema Zakonu o bezbednosti hrane koji je donet 2009. godine Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je odgovorno za određene aktivnosti inspekcijske poslove mleka. Međutim, Ministarstvo zdravlja je zaduženo za kontrolu dijetetskih proizvoda gde spada i hrana za odojčad i malu decu, hrana za osobe sa dijetom, za mršavljenje, hrana za posebne medicinske namere, za one koji su i tolerantni na gluten, zamenu za so za ljudsku ishranu, soli, aditivi, aroma, ezimski preparati neživotinjskog porekla, kao i pomoćna sredstva neživotinjskog porekla, voda za piće i voda za javno vodosnabdevanje stanovništva je takođe u ingerenciji inspekcijskih službi Ministarstva zdravlja.
U vezi sa tim mogu reći da u prethodnom periodu posebno u vreme za koje su poslanici zainteresovani, granice do kojih je bilo aflatoksina M1 u mleku za odojčad nikada nisu prelazile 0,025 mikrograma po kilogramu.
Pitanje saradnje pojedinih ministarstava je našlo možda svoju punu primenu ne samo u ovim okolnostima kada smo rešavali problem aflatoksina, već naravno i kada donosimo različita podzakonska akta.
Tema za koju se vi interesujete jeste tema Ministarstva poljoprivrede, ali sigurno da je za zdravlje građana izuzetno značajno šta je sa hormonima u namirnicama životinjskog porekla i sigurno da davanje saglasnosti na sva akta našeg ministarstva Ministarstvu poljoprivrede podrazumeva da ćemo uključivati naše stručne timove, republičke stručne komisije i najkompententnije stručnjake, čiji predstavnici sede sa moje desne strane, kako bismo doneli akta koja su krajnje u interesu zdravlja građana.
Organski i neorganski apsorbenti su supstance koje povuku razne materije, eliminišu ih, nemaju nikakvih neželjenih dejstava i, zapravo, vrlo efikasno mogu rešavati probleme. To je deo odgovora na vaše postavljeno pitanje.
Aflatoksin M se metaboliše tako da je za pola sata njegova koncentracija u krvi maksimalna, za sat je u jetri. Relativno brzo se eliminiše iz organizma i to putem žuči 60%, a ostale količine putem urina i mleka. To praktično znači da ga u mesu ne može biti.
Aflatoksikozu nikada nismo registrovali, nikada nije bilo nikakvih neželjenih efekata u tom smislu.
Što se tiče hrane za odojčad, već sam dala nekoliko informacija od kojih je da je i dalje na vrlo rigidnoj granici od 0,025 mikrograma po kilogramu mleka, zapravo je dozvoljena koncentracija ovog toksina, a nikada nije i u ovom periodu za koji smo zaintersovani bila detektovana veća koncentracija, te mislim da nije bilo nikakvih razloga za razmišljanje o tome da smo ugroženi. Da li treba raditi na organizovanju laboratorijskog rada sa najvišim mogućim standardima? Da li specijalizovane laboratotrije treba da funkcionišu na način da ne moramo slati
svoje uzorke bilo gde van zemlje, sigurno se tu slažemo. Potrebno je, ali kada donosimo budžet kao osnovni zakon koji donose narodni poslanici moramo malo razmišljati o tome da se nalazimo u ovakvim okolnostima i zbog toga što su izdvajanja za inspekcijske poslove, za naše laboratorije dosta skromna i onda se naše želje ne podudaruju sa realnim finansijskim potencijalom najčešće.
Naš stručni potencijal u ovoj oblasti je zaista izvanredan.
Gospodin Đurić  je pomenuo Folnak, lek koji se koristi za lečenje anemije. U jednoj apoteci u Nišu, naš inspektor za lekove je ustanovio, najpre posumnjao, a kasnije Agencija za lekove i utvrdila, da taj oblik leka koji se nalazi u toj apoteci nije imao uobičajenu, odnosno potrebnu koncentraciju folne kiseline, aktivne supstance zbog koje se daje. Zbog toga je povučen. Nije bilo ništa planirano. Radi se o redovnim aktivnostima koje rade inspekcijske službe Ministarstva zdravlja.
Stručnjaci kažu da takve studije nisu rađene, ocene bi bile paušalne, ali ono što jeste činjenica, to je da uz poznate elemente postoje imunomodulatorni, kancerogeni, teratogeni, mutageni uticaji aflatoksina u velikim količinama na organizam, na čoveka. Činjenica je da i individualni odgovori i individualna svojstva imaju izuzetno veliku ulogu u etiopatogenezi hepatičnih bolesti. Tako da, osobe koje imaju cirozu jetre ili hepatitis C su već u neuporedivo većem riziku od drugih i sigurno je, možemo zaključivati onda, da ista koncentracija ne deluje potpuno isto, ali taj individualni odgovor je i te kako bitan. No, iz činjenice da nema studija u svetu iz ove oblasti, možemo zaključiti da se malo bavimo sholastičkim pitanjima. Da li može biti đavo i na vrhu igle?
U našoj zemlji ima akreditovanih laboratorija za pojedine namirnice, za mleko takođe i mlečne proizvode. Ono što jeste činjenica, to je da kada se poštuju limiti za koncetracije aflatoksina u mleku, samim tim je obezbeđena sigurnost korišćenja hrane i za sve mlečne proizvode, ali jeste činjenica da je koncentracija ovog toksina u mlečnim proizvodima tri do pet puta veća nego u samom mleku, ali je obezbeđena sigurnost. Upravo su zato bitni ovi limiti.
S druge strane, nama relativno bliska i po mentalitetu i po mnogo čemu, Italija ima za pojedine proizvode, na primer za tzv. teške sireve, parmezan na primer, dozvoljenu koncentraciju od 0,45 mikrograma u odnosu na neke druge sireve, gde je koncentracija 0,20 grama, zbog toga što štite svoj nacionalni proizvod.