Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, zadovoljstvo mi je što sam u prilici da, nakon zaista intenzivnih razmena mišljenja juče na odborima i jutros, danas krenemo sa raspravom u načelu, uverena da će vaša razmišljanja, vaš doprinos kroz amandmansko popravljanje tekstova ovih zakona koji su pred vama dati značajan doprinos kvalitetu i da ćemo svi mi građani Srbije, kao potencijalni pacijenti, odnosno pacijenti, imati koristi od primene ova dva zakona koja su na dnevnom redu.
Cilj zakona o zaštiti prava pacijenata je zapravo vezan za nekoliko segmenata, od kojih ću ja istaći dva. Pre svega, mislimo da je dobro da se na jednom mestu, a ne u više zakona u okviru našeg zakonodavstva, regulišu pitanja zaštite prava pacijenata. Činjenica je da u velikom broju zakona, pre svega u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, Zakonu o zdravstvenom osiguranju, Zakonu o transplantaciji ćelije i tkiva i drugim zakonima, ima onih odredaba koje se zapravo odnose na zaštitu prava pacijenata, ali je činjenica takođe da je to parcijalno rađeno sa različitih aspekata i da jedan jedinstven zakon to može učiniti na jedan kvalitativan način i da u primeni možemo imati i velike koristi od toga.
Sa druge strane, naša potreba da se standardizujemo sa međunarodnim zakonodavstvom i Akikomunite je drugi razlog, kao i činjenica da Rimska povelja kao bazični dokument, na koji smo se vrlo oslanjali, i čitav niz deklaracija i drugih akata koje je ratifikovala ovo Narodna skupština nas obavezuju na tu standardizaciju, te smo zbog toga zapravo napravili još početkom novembra prvu verziju nacrta zakona i organizovali javnu raspravu u kojoj je učestvovalo oko hiljadu pojedinaca, predstavnika različitih institucija, predstavnika udruženja pacijenata, udruženja građana, zajednica opština, svih stručnih asocijacija vezanih za pitanje pacijenata i njihovih prava i ogroman broj konsultacija. U toj širokoj raspravi mogu da konstatujem da je 40 pojedinaca i 10 institucija u pisanoj ili pismenoj formi, i jedno i drugo je pravilno, dostavilo svoje sugestije i mi smo ogroman broj tih sugestija uvažili, te je sam nacrt zakona u svojoj definitivnoj verziji izgledao neuporedivo kvalitetnije nego što je to bio onaj početni korak kada smo krenuli u javnu raspravu.
U raspravi koja je trajala u novembru i decembru takođe smo dobili određene sugestije, ali i dileme. Na vama je, gospodo narodni poslanici, da svojim definitivnim izjašnjavanjem pomognete kod izbora boljih rešenja, jer ono što budete vi u danu za glasanje odlučili, to će biti definitivni tekst ovih zakona.
Šta je suštinski bitno iz onih segmenata zakona, odnosno odredaba koje su već postojale u različitim zakonima? Ima 12 prava i svih 12 prava je preneto manje-više u neizmenjenoj formi. Vaše sugestije da se taj segment menja nismo uvažili zbog toga što bi onda koncept tih zakona, koji regulišu ta prava, morao bitno da se menja, a za sugestiju da krenemo najpre od izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, a zatim da regulišemo pitanja prava pacijenata i osoba sa mentalnim smetnjama nije bio moguć zbog toga što se radi, kada su u pitanju ovi bazični zakoni, Zakon o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, kada se radi o ta dva zakona, oni iziskuju temeljne reforme sazrevanjem mnogih uslova u Srbiji koji nisu direktno vezani samo za zdravstveni segment i neuporedivo drugačiju finansijsku podršku za realizaciju inače izvanrednih ideja.
Dakle, na reformama i na suštinskim izmenama bazičnih zakona smo počeli da radimo, ali ne možemo menjati zakone i donositi nove ako unapred ocenjujemo da dobra rešenja nisu primenjiva iz objektivnih razloga.
Sa druge strane, neka nova prava, koja proističu iz dokumenata koje smo ratifikovali u ovom domu, bih htela posebno da istaknem. Radi se o sadržini sedam novih prava pacijenata, i to: prava na preventivne mere, na kvalitet pružanja zdravstvenih usluga, bezbednost pacijenta, na drugo stručno mišljenje, olakšavanje patnji i bola, pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti stacionarnu zdravstvenu ustanovu.
Ono što jeste zapravo duh ovog zakona i zbog čega mislim da se zaista radi o jednoj materiji koja treba da bude inovativna, kreativna i korisna, to je partnerski odnos. Mnogo govorimo o reformama u zdravstvu, a zapravo cilj zakonodavne aktivnosti treba da bude da u praksi povećamo sopstvenu odgovornost svakoga od nas za sopstveno zdravlje i zdravlje u okruženju.
U tom smislu partnerski odnos između terapeuta i pacijenta predstavlja jednu suštinsku novinu, u kojoj pacijent ne samo da ima prava, nego ima i obaveze. Njegova najelementarnija prava se ogledaju u tome da treba da bude upoznat sa svim segmentima preventivni rano i kasnije dijagnostikovanih procedura, terapeutskih postupaka i rehabilitacije, da treba da odlučuje zajedno sa terapeutom i stručnim timovima o primeni medicinskih mera, da treba zapravo da prihvati određene procedure kako bi zdravstveno funkcionisanje osobe bilo na višem nivou, ali za slučaj da ih ne poštuje, da terapeut u momentima kada sam pacijent nije ugrožen može sugerirati pacijentu da potraži drugog terapeuta.
Dakle, potrebno je da pacijent preuzme odgovornost za unapređenje sopstvenog zdravlja i da poveća stepen brige o sopstvenom zdravlju kroz primenu rano dijagnostičkih metoda koje zapravo jesu preduslov boljeg zdravlja čitave naše populacije, kao uostalom i u regionu i u svetu.
Drugi bitan momenat na koji bi htela da ukažem je zapravo činjenica da mnogi građani Srbije, a svi smo mi potencijalno pacijenti, jer svako ko zatraži bilo koju uslugu iz domena prevencije, dijagnoze, terapije, rehabilitacije ili u njoj učestvuje, tamo gde se obavlja zdravstvena delatnost može biti i zdrav, jer preventivne mere su takođe zdravstvene mere, kreću inicijativom stručnih timova.
Dakle, zdravstvene mere su mere koje predlažu stručnjaci, u njima učestvujemo svi mi kao potencijalni pacijenti, odnosno pacijenti, ali značajan broj naših građana i ne zna koja su sve njegova prava. Mislimo da je dobro da savetnik prava pacijenata bude diplomirani pravnik sa pet godina najmanje radnog iskustva, osoba koja će imati medicinsku edukaciju na šta se obavezuje Ministarstvo zdravlja, koja će fizički biti locirana u lokalnoj zajednici odnosno u skupštinama gradova i skupštinama opština, jer se smatra da, zapravo, lokalne zajednice i treba da daju najveći doprinos realizaciji boljih zdravstvenih programa nego što je to bilo do sada, i da treba da imaju neuporedivo više povezanosti pre svega sa institucijama čiji su osnivači, a to su domovi zdravlja, gde bi trebalo da se završi 80% zdravstvenih usluga.
Savetnik je lice koji ima pravničko obrazovanje, dakle, pravnik je, ali je to lice koje mora imati neophodnu edukaciju, i mi smo već imali pilot program, i mogu vam reći da je primena ovog pilot projekta dala dosta dobre rezultate, ali je odredila i dimenzije poslova koji se obavljaju u jednoj lokalnoj zajednici. Nije to tako veliki posao, što ne znači da se u perspektivi neće menjati to, i da možda neće biti potrebno lice koje će se isključivo baviti tim poslom. Hoću da kažem da, i tendencija donosioca zakona u ovom momentu nije da povećamo upošljavanje administracije pravnika, nego da možda lica koja već rade u skupštinama, budu angažovana delom i za ove poslove.
Naravno, da će prva godina biti godina u kojoj ćemo pratiti primenu zakona. I ono što jeste činjenica to je da su mnoge jedinice lokalne samouprave izabrale i savete za zdravstvo, pa kada savetnik ne uradi ili tako uradi posao, da mu je potrebna i konsultacija, može se obratiti i savetu jedinice lokalne samouprave za zdravlje.
Savet je kao što znate, sastavljen od odbornika. U savetu se nalaze predstavnici Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, udruženja pacijenata. Dobro je što to nije uniformno svuda, jer u endemskim područjima to je jedna vrsta udruženja, u nekim drugim druga, tako da je zapravo, ta druga novina izmeštanje onog ko treba da podučava pacijenta njegovim pravima i zdravstvene ustanove, jer mu je u neku ruku, tamo bio nadređen direktor, dakle zdravstveni radnik. Nekako je to malo asociralo na sukob pozicije, čini nam se da dom građana svake sredine opština mesto gde treba to lice da bude i fizički locirano, da bi valjano radilo svoj posao.
Kada je u pitanju Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, htela bih da kažem da destigmatizacija ove subpopulacije pacijenata, zaštita njihovih najelementarnijih ljudskih prava i tendencija da se savremeni tokovi struke i nauke udenu u praktični život je našla svoje mesto u odredbama ovog zakona.
U ovom zakonu bih u raspravi u načelu posebno htela da istaknem dva momenta. Prvi je vezan za činjenicu da osobe sa mentalnim smetnjama, a to može sigurno biti svako od nas, ili neko ko je nama blizak, svako ima svoj prag za mentalno razboljevanje, su u prilično lošim uslovima sa osećanjem da se radi o pacijentima drugog reda i u mnogim razvijenijim zemljama od naše često tretirani. To je nažalost i naša činjenica i ne retko se događa da su prostorni uslovi, kadrovski uslovi, oprema i svi drugi elementi za dijagnostikovanje ovakvih oboljenja, za valjano dijagnostikovanje, tretman i rehabilitaciju nekako u našim programima na drugom, trećem, četvrtom mestu.
Ali, najdelikatniji posao kod kontakta sa osobama koje pripadaju kategoriji lica sa mentalnim smetnjama jeste oduzimanje jednog od najelementarnijih ljudskih prava, prava na slobodu, dakle, prinudna hospitalizacija. Zakon se bavi tretiranjem ovog problema na način da postavlja jedan jedini kriterijum kada se to može dogoditi. Isključivo kada zbog patologije, zbog bolesti osoba može ugroziti fizički sebe, svoje zdravlje ili fizički može ugroziti lica iz okruženja, odnosno njihovo zdravlje. Nema drugih okolnosti u kojima se psihijatar, a ovim zakonom se predviđa da to mora biti psihijatar, dakle, stručno najkompetentnije lice opredeljuje u interesu zaštiti pacijenta, u njegovom najboljem interesu da ga prinudno hospitalizuje iako on nema uvid da je to neophodno.
Vremenski limiti koliko to dugo može trajati su takvi da je zaista interes pacijenta i njegova slobodna volja čim je u stanju da je ispolji i da na osnovu slobodne volje dalje zaključuje moguća te je predviđeno da sam pacijent u onim trenucima kada postaje sposoban da racionalno zaključuje, a procenjuju stručni timovi, unutar psihijatrijskih ustanova i eksperti, on to odmah i čini.
Naravno, ovde nam je bilo izuzetno bitna saradnja sa pravosuđem i vremenski termini u okviru kojih treba sud da se izjasni, da se eventualno izjasni, da se eventualno izrekne mera obaveznog lečenja takve osobe smo maksimalno skratili što nije bilo jednostavno u saradnji i razgovorima. Zbog toga što smo smatrali da je zapravo i napor naših kolega i saradnika iz pravosuđa neophodan da kod ovakvih slučajeva u roku od tri dana sudija mora krenuti sa odgovarajućim radnjama u stacionaru, dakle u bolnici, u zdravstvenoj instituciji gde je hospitalizovan bolesnik i mora započeti ročište i otpočeti postupak.
Sa nekim kolegama poslanicima i psihijatrima sam imala prilike da razgovaram, naravno, o ovom veoma osetljivom segmentu i mnogi su mi sugerirali da period bude kraći ili duži. Jedni su navodili argumentaciju zašto je mnogo i tri dana, drugi su govorili da nije moguće u čitavoj Srbiji to rešiti ni za tri dana, jer se naše psihijatrijske institucije hospitalnog tipa nalaze prilično udaljeno i fizički od mesta u kojima su angažovana lica iz pravosuđa.
Međutim, do kraja ove godine bi trebalo da uvođenjem IT omogućimo takvu komunikaciju, uključujući i komunikaciju u psihijatrijskim institucijama da to ne bude tako veliki problem. Hrvati su to npr. uradili. Nadam se da će ovaj rok o tri dana, čim stvorimo uslove, ali moramo doneti zakon koji za šest meseci treba da i da primenimo. Dakle, da će ovaj rok biti i kraći.
Još jedno vrlo osetljivo pitanje, kod osoba sa mentalnim smetnjama jeste izuzetno značajno kada se primenjuje tzv. mera izolacije i fizičkog fiksiranja. To mora biti pod strogim stručnim nadzorom, to mora biti evidentirano u zakonu o evidencijama koji planiramo da donesemo. Do kraja ove godine će ova oblast biti posebno obrađena, svaki sat vremena kada je osoba fiksirana, medicinski timovi moraju ispoljiti, ne samo uvid i notirati stanje zbog čega eventualno se pacijent nalazi u takvom stanju, već moraju procenjivati neuporedivo češće i kada je to pacijent u stanju da se ova mera može ukloniti.
Dakle, to su možda dva najosetljivija segmenta koja reguliše Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, a biću vrlo raspoložena da i danas kod načelne rasprave i naravno posebno kod rasprave na vaše amandmane uzmem učešća. Hvala vam na pažnji.